BEČKI KONDUKTER

Taj dan pamtio je dok je živ. Ogrnut dugim, žutim kožuhom srpskih graničara, sa jagnjećom šubarom na
glavi, dečak je netremice gledao u majku. Sa dve šarene vunene torbe, prebačene preko ramena, u koje je
stalo sve što je imao, drhtao je pred njom, bojeći se da je možda više nikada neće videti. Bio mu je prvi
put da napušta beskrajnu banatsku ravnicu. A predstava o Pragu, u koji se zaputio na školovanje, bila mu
je daleka i maglovita.
Kod Pančeva je ušao na brod za Budimpeštu. Tu su mu neki zemljaci, pomogli da kupi kartu i smestili ga
na voz. Umoran, prestrašen i zabrinut, na svom prvom putovanju, prespavao je stanicu. Umesto da izađe
na stanici i presedne za Prag, produžio je za Beč.
-Ti mali glupavi srpski svinjaru! Goveđa glavo! Kapu dole, nevaspitana seljačino. Šta se bojiš za torbu!
Nije ti ovo Balkan, ta tvoja zemlja lopova. U Beču si skitnice. U carskom gradu!
Bečki kondukter, izdirao se na njega tonom koji su koristili austrijski činovnici, u razgovoru sa narodom
koji je stizao iz krajeva u kojima su ljudi izgledali, poput ovog dečaka. A on je te reči upamtio zauvek.
Nakon par minuta, u raspravu se umešao par starijih ljudi, koji su sve vreme posmatrali scenu u kojoj
kondukter ponižava dečaka. Kupili su mu kartu i smestili ga na voz za Prag, kuda su i oni išli. Ispostavilo
se da su Amerikanci. Dečak ih je molio da mu pričaju o Bendžaminu Franklinu, Linkolnu, o velikim
gradovima, o kojima je čitao u retkim knjigama koje bi mu u detinjstvu dopale ruke.
Ovog događaja, jasno se sećao i tog 12. marta 1874. kada je kročio u najeftiniju kabinu iseljeničkog
broda, kojim će nekoliko dana kasnije, prispeti na Long Ajlend. Da bi pošao na put, prodao je sve što je
imao: Knjige, sat, odeću, žuti kožuh i crnu šubaru. Nije zažalio. Osećao je da će u Americi naći ono po šta
mu duša ide.
Mnogo godina nakon događaja na železničkoj stanici u Beču, sreo je konduktera koji ga je nemilosrdno
izvređao. Ovaj naravno, u njemu nije prepoznao onog dečaka sa šubarom na glavi. Kao putnika prve
klase, sada ga je oslovljavao sa „Gnediger her“ (milostivi gospodine). Mladi čovek nije želeo da ga
podseća. Samo je u ruku iznenađenog konduktera spustio ogroman bakšiš.
Kasnije je govorio: „Morao sam ga darivati. Promenio mi je sudbinu. Da nije onako vikao na mene, ne
bih nikada upoznao one divne ljude iz Amerike. Ne bih ni otišao u Prag. Beskrajno sam mu zahvalan“.
Današnji svet počiva na telekomunikacijama. Bez njega, Mihajla Pupina, taj svet bio bi nemoguć.
Dečak u žutom kožuhu, sa dve vunene torbe prebačene preko ramena, u Americi je patentirao bežično
prenošenje električnih signala, proizvodnju asimetričnih struja, postavio temelj agenciji NASA...
Ponekad, stojeći na današnjem Bulevaru Mihajla Pupina, pomislim kako je ovaj naš život ipak jedno
čudo. Za ono što smo mislili da nam je na lek, kasnije saznamo da nas je sve vreme razboljevalo. A ono
što nam je na prvom susretu donelo strah i suze, ispostaviće se da nas je spaslo.
Onaj bečki kondukter, koji se koristeći moć sopstvenog šinjela, nadnosio nad lice siromašnog, zbunjenog
deteta, verovatno nikada nije saznao da je u tih par minuta – izmenio sudbinu sveta.

Ko zna, da sam i ja, poput Mihajla, bio hrabriji, gde bi mi sada bio kraj.
Kada bi onomad dečački, poput Tom Sojera, govorio majci da želim negde da idem, najčešće bi mi
odgovarala: “Možeš da ideš… ali u dupe na vašar”!
Tu bi priča prestajala.
A možda bi danas i za mnom, ostalo nešto da svetli.