УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

АКАДЕМИЈА УМЕТНОСТИ НОВИ САД

МУЗИЧКИ РИТАМ: НАЧИНИ ИЗВОЂЕЊА РИТМИЧКИХ

ВЕЖБИ, ВРСТЕ ТАКТОВА, ЈЕДИНИЦЕ БРОЈАЊА И
ОДГОВАРАЈУЋЕ ПАУЗЕ

Семинарски рад

Ментор: Студент:

мр Кристина Парезановић Ивана Мачковић

Нови Сад, 2023.

Садржај

Увод ............................................................................................................................................... 3

1. Опажање и репродукција ................................................................................................... 4

2. Класификација ..................................................................................................................... 5

2.1. Изоритам ........................................................................................................................ 6

2.1.1. Дводел...................................................................................................................... 6

2.1.2. Тродел...................................................................................................................... 8

2.2. Метаритам ................................................................................................................... 11

Закључак .................................................................................................................................... 13

Литература ................................................................................................................................. 14

2
Увод
Овај рад има за циљ да представи музички ритам у настави; начин класификације и како
се обрађује. Ослањајући се на дело Зориславе Васиљевић Теорија ритма, прво је дат
приказ опажања и репродукције ритма у настави солфеђа. У овој књизи ауторка полази од
основне идеје да настава ритма не може да се учи по „туђим“ принципима, односно, не
може се проучавати на исти начин као у другим земљама. Особености ритма балканског
подручја захтева другачији приступ, али исто тако и другачију поделу (З. Васиљевић,
Теорија ритма, 1985. стр. 51). Тако је приказано у овом раду; ритам се дели на изоритам и
метаритам, који се међусобно разликују по томе што изоритам почива на ударима
једнаких трајања, док је главна карактеристика метаритма управо то што се састоји од
неједнаких удара, а долази до изједначавања делова тих удара. У раду је такође дат кратак
приказ основних врста мера које су најзаступљеније у музици и које се обрађују у нижој
музичкој школи. У детаљнијој обради начина усвајања ритма на настави главна
литература је од исте ауторке Методика музичке писмености.

3
 1. Опажање и репродукција
Опажање и репродукција се може класификовати на следећи начин: аудитивно и
визуелно опажање ритма; репродукција ритма при свирању или певању и графичка
репродукција (записивање ритма). Ове две ствари (опажање и репродукција) подједнако
учествују у образовању, и зајдно чине нераздвојну целину, чијим међусобним
преплитањем се може обезбедити добра настава ритма (З. Васиљевић, Теорија ритма,
1985., стр. 141).

Приликом опажања, али и репродукције, битну улогу има тактирање. Оно је важно из
више разлога: омогућава поставку освновне оријентације унутар једне целине, доприноси
прецизности извођењу ритммичких фигура (З. Васиљевић, Теорија ритма, 1985., стр. 143).

Важно је такође разликовати диригентске покрете од тактирања, јер диригентским

покретима се не постиже циљ као са тактирањем. Пример за то који даје З. Васиљевић је
пунктирана нота и синкопа; често се среће да се наглашава „превезана“ нота, а то је због
тога што се приликом диригентских покрета не диференцирају добе једна од друге, те тај
вештачки акценат произилази из нужне потребе за прецизношћу (З. Васиљевић, Теорија
ритма, 1985., стр. 144-145).

Приликом тактирања треба водити рачуна да се покрети изводе оштро, да буду

геометријски прецизни, а такође је битно да рука приликом тактирања додирује равну
површину јер се на тај начин стимулише чуло додира које омогућава бржу реакцију и
боље памћење (З. Васиљевић, Теорија ритма, 1985., стр. 143).

У настави солфеђа постоје два начина извођења ритма: парлато (ритмичко читање) и
куцање ритмичких вежби са две руке – једна рука тактира, друга изводи ритам. Ритмичко
читање је дисциплина која подразумева целокупну анализу нотног текста, укључујући
артикулацију, ритмичке фигуре, метрономске ознаке, темпо, агогику и фразирање. У
оваквом извођењу изостаје једино интонирање, из разлога што би интонирање у овом
случају било само сметња јер би се занемариле све остале такође битне компоненте
музике (З. Васиљевић, Теорија ритма, 1985., стр. 160).

4
 Мануелно извођење ритма је вештина која се развија паралелно са парлатом.
Мануелно извођење омогућава бржу реакцију јер су код деце ритам и покрет природно
повезани. З. Васиљевић прави паралелу ове вештине са дактилографијом (куцањем текста
на машини за писање). Појединац када се усавршава у дактилографији повећава брзину
покрета и антиципира текст пре репродукције. Исто тако и куцање ритма са две руке води
ка добром савладавању и читању целокупног нотног текста, а не само ритмичке
компоненте. Синергијом ове две вештине (мауелно и гласовно извођење ритма) се
постиже сталан развој у учењу ритма, а осим тога спречава се застој у напретку. Уз добру
мотивацију наставника и непрестано подстицање, ученицима се омогућава квалитетно,
дугорочно и темељно усвајање музичког ритма и способности извођења (З. Васиљевић,
Теорија ритма, 1985., стр. 160-162).

2. Класификација
Ритам можемо поделити на изоритам и метаритам. Изоритам представља онај ритам у
ком су сви ритмички удари, тј, јединице бројања једнаког трајања. Метаритам, насупрот
изоритму, садржи јединице које нису истог трајања, односно, код њих долази до
изједначавања делова јединице бројања. Осим тога, још једна од карактеристика
метаритма је да приликом убрзавања темпа долази до другачијег сажимања целина него
код изоритма. Метаритам се такође првенствено води акцентима па тек онда односима
дужина трајања, док је код изоритма обрнут случај (З. Васиљевић, Теорија ритма, 1985.,
стр. 93-95).

Према начину поделе јединице бројања, изоритам се дели на дводел и тродел. Према
броју потеза при тактирању, ритмови се деле на двосложне, тросложне, четворосложне и
вишесложне, док према врсти потеза могу бити дводелни, троделни или мешовити.
Метаритам се такође може поделити на двосложне, тросложне и четворосложне ритмове,
а они су сачинјени од комбинација дводела и тродела (З. Васиљевић, Методика музичке
писмености, 2000., стр. 182).

5
 2.1.Изоритам

Као што је већ речено, изоритам представлја ритам равномерне пулсације дводелне
иили троделне деобе (З. Васиљевић, Теорија ритма, 1985., стр. 95). За првобитну поставку
основних ритмичких врста користе се песме са текстом које се уче по слуху, а касније када
се уводе различите ритмичке фигуре постављају се посебним техникама ((З. Васиљевић,
Методика музичке писмености, 2000., стр. 205).

2.1.1. Дводел

Ритмови са две и четири јединице бројања се деци представљају као праволинијско

кретање, то јест, везују се с песмама уз које се хода. У најранијем узрасту се приликом
исписивања мере може се бележити без коришћења бројки, како би се деци олакшало
схватање суштине ((З. Васиљевић, Методика музичке писмености, 2000., стр. 205-206):

З. Васиљевић, Теорија ритма

Прво се поставља двочетвртински такт. Најпре се усвајау мелодијски обрасци по

којима ће се након усвајања разтумачити ритам. На табли се испише текст песме, а
мелодија се учи по слуху, затим се на табли додјау тактне црте, вежба се тактирање, а
потом се исписује и цео запис. Најједноставнији пример за усвајање ове ритмичке врсте је
„До, до, шта је то?“ ((З. Васиљевић, Методика музичке писмености, 2000., стр. 206).

З. Васиљевић, Методика музичке писмености

6
 Након што је усвојена звучна слика, може се прећи на увежбавање самог ритма и
приказивање четвртина и њене деобе на осмине. Обавезно је да ученици вежбају уз
прецизно тактирање, јер се једино на тај начин може гарантовати прецизна поставка не
само најједноставнијих него и свих осталих ритмичких фигура. Осим правилног
тактирања, јако је важно да наставник сваку ритмичку фигуру представи са добрим
наглашавањем како не би дошло до мешања сличних фигура ((З. Васиљевић, Методика
музичке писмености, 2000., стр. 207).

Паралелно са поставком одређених врста ритмова и подела постављају се и

одговарајуће паузе. Тако већ са првим сусретом четвртина и осмина, ученици се упознају
са четвртинским и осминским паузама, што ће се додатно увежбати уз ритмичко куцање:

М. Васиљевић, Једногласни солфеђо

Приликом постављања четворочетвртинског такта, велику помоћ за савладавање

доноси текст песме са којом се поставља ова новина. Важно је скренути ученицима пажњу
на веллику целину коју чини један 4/4 такт, а не тумачити им као два спојена 2/4 такта (З.
Васиљевић, Методика музичке писмености, 2000., стр. 208):

З. Васиљевић, Методика музичке писмености

7
 Четвороделна подела јединице бројања најпогодније се постављају уз помоћ
Данделоовог система са утврђеним позицијама. Према овом систему увек се користе исти
солмизациони слогови приликом постављања ритма, тако се приликом поставке дводелне
поделе користе слогови у интервалу терце (нпр. ДО-МИ), за четвероделну читав тетрахорд
(ДО-РЕ-МИ-ФА), а за троделну поделу молски трихорд (најчешће РЕ-МИ-ФА). Касније
комбинације са четвороделном поделом као што су пунктирани ритам и синкопе се такође
постављају уз помоћ мелодијских клишеа. Пунктирани и обрнуто пунктирани ритам може
се асоцирати са корачницом и песмом из мађарског фолклора (З. Васиљевић, Теорија
ритма, 1985., стр. 33). Ради лакшег усвајања добро је да се приликом поставке користе
примери који имају, осим пунктиране односно обрнуто пунктиране, само са јединицама
бројања (З. Васиљевић, Методика музичке писмености, 2000., стр. 210).

Зорислава М. Васиљевић, Методика музичке писмености

2.1.2. Тродел

Поставлјање тродела има своју припрему у поставци трочетвртинског такта. Приликом

његове обраде може се започети прво тактирањем на три, како би се ученици навикли на
троделност, јер је оно мање заступљено на нашим просторима. Након увежбаног
тактирања, користе се песме које не садрже дводелну поделу јединице бројања јер се
акценат ставља на усвајање тродела као целине и припрема за троделну поделу јединице
бројања. Постављају се односи дужег и краћеф трајања, подржано песмама са текстом (З.
Васиљевић, Методика музичке писмености, 2000., стр. 214):

8
 Зорислава М. Васиљевић, Методика музичке писмености

Ове односе треба постављати са правилним акцентовањем: у ритму краће-дуже обе

ноте су наглашене, док у обрнутој ситуацији није ни једна наглашена. Важно је ученицима
тродел представити као кружно и меко кретање, насупрот дводелу и парним тактовима
који чешће имају карактер корачнице и хода. Троделна подела јединице бројања може се
већ у најранијем узрасту представити уз брже певање песама за ¾ такт и уз пљескање (З.
Васиљевић, Методика музичке писмености, 2000., стр. 214).

При обради такта 6/8 мера се исписује упрошћено и тактра са изговарањем: пр-ва-
и, дру-га-и. За усвајање принципа користе се мелодијски клишеи са текстом, а у старијим
узрастима и примери из инструменталне наставе. Важно је да приликом извођења ученици
не наглашавају прву осмину у бржем темпу већ да стекну осећај кружног кретања. Такође
је важно акцентовање у односима кратко-дуго, а у извођењу односа дуго-кратко користити
често ваздух пре кратке ноте, како би се ученици увели у јамбски почетак. Осим тога,
важно је направити паралелу између пунктиране на јединици бројања у дводелу и односа
дуго-кратко у троделу и нагласити да је пунктирана у дводелу оштра и асоцијација на
корачницу, а да је троделна фигура дуго-кратко мека и асоцира на кружно кретање, али
тек након што се добро усвоји тродел (З. Васиљевић, Методика музичке писмености,
2000., стр. 218-220).

За усвајање ситније поделе у троделу и остале ритмичке фигуре треба приступати

поступно и користити литературу из инструменталне наставе. Велику улогу има и
ритмичко читање које ће такође допринети усвајању нових фигура (З. Васиљевић,
Методика музичке писмености, 2000., стр. 220).

9
 Увођење ритмичких фигура које су типичне за тродел (нпр. сичилијана и тирана) се
такође врши помоћу звучних примера, а не тумачењем да су те фигуре настале спајањем
ситнијих јединица. Тирана је оштра фигура, док је сичилијана мека, што се може
поткрепити примерима (З. Васиљевић, Методика музичке писмености, 2000., стр. 223-
224):

Зорислава М. Васиљевић, Солфеђо – методски практикум

Зорислава М. Васиљевић, Солфеђо – методски практикум

Након усвојеног 6/8, постављају се и остали ритмови са троделном поделом: 9/8 и

12/8. као и сви претходни ритмови, и ови се постављају према раније утврђеном
редоследу: мелодијски примери, уочавање новине, тактирање и ритмичко читање. Осим
ових, на настави солфеђа се обрађују и остали типпови троделних тактова, које се

10
разликују једино по ортографији: 6/4, 9/4, 12/4; 6/16, 9/16, 12/16. Они се могу увежбати
задавањем ученицима задатака да примере са 6, 9 и 12 осмина преписују у аугментацији,
односно диминуцији, те ће се тако упознаци и са половином са тачком и осмином са
тачком као јединицом бројања. На исти начин се може задати и преписивање примера у 6,
9 и 12 четвртина или шеснаестина у осминске тактове (метокиа). Уз ово се може
ученицима објаснити зашто се у литератури некад користи половина са тачком, некад
четвртина са тачком, а некад и осмина са тачком као јединица бројања; када је бржи
темпо, примењује се запис са половином са тачком као јединицом бројања како би се
омогућило лакше читање, што исто важи и за остале половинске тактове који се касније
обрађују (З. Васиљевић, Методика музичке писмености, 2000., стр. 221-222).

Једина мера која захтева посебну пажњу од оних претходно наведених је 6/4 који
некад садржи половину са тачком, а некад половину као јединицу бројања. Ово се може
обрадити са примерима из литературе, уз посебан нагласак на правилно акцентовање како
би се уочила разлика између ова два начина извођења истог такта (З. Васиљевић,
Методика музичке писмености, 2000., стр. 222).

2.2.Метаритам

Раније је поменуто да метаритам представља онај ритам у ком су ритмички удари

неравномерни. Самим тим постоје разне комбинације неравномерних удара: са једним
троделом, са два тродела, итд. Препоручује се кретање од мере 7/8 јер он садржи само
један тродел и садржи три потеза. Он се лакше савлдава него 5/8 јер сталним смењивањем
дводела и тродела се уочавају односи дужина између њих (З. Васиљевић, Методика
музичке писмености, 2000., стр. 239).

Најпре се постављају ритмови у ком се тродел налази на почетку такта. Прво се

поставља тактирање, а кад се оно добро савлада, учи се мелодијски пример (најчешће нека
македонска песма). Важно је мелодијски пример научити напамет и често понављати ради
утврђивања. Пре него што се пређе на ритмичке вежбе, важно је добро увежбати
тактирање уз обавезно изговарање слогова приликом истог (З. Васиљевић, Методика
музичке писмености, 2000., стр. 243).

11
 Зорислава М. Васиљевић, Методика музичке писмености

На исти начин се постављају и остале мере са једним троделом, уз уочавање броја

потеза сваке мере. Када се прелази на обраду мера са два тродела, добро је да се направи
паралела између дводела и тродела, рецимо 2/4 и 6/8 за обраду мере 8/8. Уз тактирање се
обавезно изговарају слогови, а након тога се обрађује мелодијски пример који садржи
варирање ритма (З. Васиљевић, Методика музичке писмености, 2000., стр. 242).

Миодраг А. Васиљевић, Једногласно солфеђо

12
 На исти начин се постављају и остале мере са два тродела; са три, четири, па чак и
са пет потеза. Даље савлађивање сложенијих ритмова може се постићи на следећи начин:
померањем места тродела, померањем акцената у устаљеним ритмовима, знатним
убрзањем темпа од полазног (З. Васиљевић, Методика музичке писмености, 2000., стр.
248).

Закључак
У овом раду укратко је дат опис начина усвајања ритма, како дводела и тродела,
тако и мешовитих ритмова. Из овог истраживања се може закључити да је ритам,
наизглед, комплексна ствар и да махом, у складу са тим, наставници тако и поступају,
компликујући ритам додатно тиме што се најчешће приступа од непознатог ка познатом.
Тиме се крши основни принцип наставе, а то је да се полази најпре од познатог ка
непознатом (З. Васиљевић, Теорија ритма, 1985). Међутим, то се може спречити будућим
истраживањима на ову тему, као и правовременом едукацијом наставника и студената,
будућих педагога. Такође, не сме се заборавити једна ставка која је врло често занемарена,
а то је развој музикалности. На првом месту сваком наставнику би требало да буде циљ да
развије код ученика музикалност, кроз бројне музичке компоненте па и кроз ритам; али то
ће зависити не само од наставникове свести о томе, него и о вештини појединог
наставника (З. Васиљевић, Теорија ритма, 1985).

13
Литература

Васиљевић, М. (1961). Једногласни солфеђо. Београд: Просвета.

Васиљевић, З. (2000). Методика музичке писмености. Београд: Универзитет уметности у

Београду.

Васиљевић, З. (1989). Солфеђо – методски практикум. Београд: Универзитет уметности у

Београду.

Васиљевић, З. (1985). Теорија ритма. Београд: Универзитет уметности у Београду.

14