Типологија вокалних садржаја у области мелодике

Смер наставе солфеђа који се односи на разумевање и интерпретацију нотног записа

заснива се на употреби различитих типова музичке грађе. Почетак првог понирања у
суштину неког дела представља сагледавање формалних карактеристика композиције,
односно „оквира за који је аутор утврдио да ће најбоље одговарати презентованом
музичком садржају“ (Маторкић-Ивановић, 2007; 89). Зависно од полазишта аутора
литературе за солфеђо, постоје различите дефиниције и тумачења музичких садржаја. С
тим у вези, у наредном делу текста приказаћемо дефиниције и класификацију присутних
музичких садржаја за певање са листа од стране домаћих аутора.

У склопу обавезне и референтне1 литературе из мелодике у оквиру наставе солфеђа,

наставни садржаји се деле у две велике групе: инструктивне примере (дидактичке,
педагошке) и садржаје из репертоара (најчешће уметничке, али и фолклорне и популарне
музике). Опште тумачење инструктивних примера би се односило на наменско писане
примере за решавање конкретних мелодијских и ритмичких захтева. Прецизнију
дефиницију дале су Ана Олујић и Весна Кршић, „инструктивна литература третира
посебне елементе: техничке, вокалне, инструменталне, ритмичке, меморијске и друге,
посебно или међусобно комбиноване“ (Olujić i Kršić-Sekulić, 1999:1). Поред мелодијских
примера који су намењени обради одређеног сегмента из области мелодике, међу
инструктивне примере убрајамо и кратке мотиве, ритмичке фигуре и техничке вежбе за
интонацију. Под тип инструктивних примера спадају и примери који подсећају на
уметничко стваралаштво односно примери који су по свом садржају ближи уметничкој
литератури. Треба имати на уму да учестала употреба инструктивних примера који
третирају само један или више специфичних наставних садржаја, „удаљава ученике од
интерпретирања музичког садржаја, а самим тим и од интерпретирања музичког тока на
начин који уважава све карактеристике присутне у уметничкој литератури“ (Дабић, 2006:
1). Са друге стране, садржаји из уметничког репертоара подразумевају примере који су
инспирисани неком темом из уметничке литературе, као и примере који су писани у виду
1
Обавезна (уџбеничка) и додатна (референтна) литература представљају дидактички обликована наставна
средства чији је садржај утврђен планом и програмом наставе и учења и који је одобрен у складу са законом.
У свакој школи наставничко веће доноси одлуку о избору уџбеника на образложени предлог стручних већа
за области предмета, односно стручног већа за разредну наставу, док додатну литературу препоручује
наставник (Službeni glasnik RS, br. 27/2018: član 2 i 3).
адаптације дела из уметничке музике. Најчешће их проналазимо у форми фрагмената или
мањих делова вокалних, инструменталних или вокално-инструменталних композиција „са
циљем упознавања, тумачења и извођења уметничких остварења“ (Тодоровић, 2008: 110).

Приметили смо да не постоји јасна дистинкција у домаћој литератури по питању

термина „вежба“ и „пример“. Термин вежба се најчешће примењује за означавање
инструктивног садржаја (ритмичког, интонативног, мелодијског, хармонског) и доста ређе
за означавање уметничког садржаја. Под примерима се подразумевају све врсте садржаја,
везане и невезане за уметничко стваралаштво. Било да је реч о синонимима или
различитим појмовима, примери, вежбе, одломци из уметничке литературе, па и
„мелодијска етида“, представљају задатке у настави солфеђа.

У оквиру вокалне и инструменталне извођачке музичке терминологије, етида се

најчешће тумачи као музички текст намењен примени неког техничког поступка. Свакако,
оно што карактерише етиде јесте њихова примарна намена – примена неког техничког
поступка. Ипак, у овом истраживачком раду, под појмом „мелодијска етида“ не мислимо
на технички садржај и на општепознато значење појма етида, већ на форму једногласних
садржаја за певање са листа на такмичењима из солфеђа, којом се проверава савладаност
наставног градива и музикалност. „Мелодијска етида“ је уобичајен назив у настави
солфеђа у Србији када су у питању једногласни музички садржаји са параметрима који су
ближи уметничкој музици. У том контексту, узимајући у обзир да квалитет музичке
садржине утиче на интерпретацију, да би певање са листа мелодијских етида испунило
своју сврху и циљ потребно је музички садржај обликовати тако да омогући праћење,
разумевање и интерпретацију целокупног музичког тока.

Посматрајући пресек развоја примера за певање са листа у протеклих петнаест година,

Ивана Хрпка и Драгана Тодоровић сврстале су музичке садржаје према разлици у
структурној основи, методичком ставу и интерпретативној идеји у три категорије
– мелодијске етиде, мелодијске минијатуре и мелодијски диптих (Хрпка, Тодоровић, 2013:
8). Ауторке наводе да прву групу примера представљају мелодијске етиде које су
првенствено предвиђене за решавање одређених „проблема“ односно интонативних
потешкоћа те захтевају интонативно-тонално-ритмичку будност, па самим тим музички
израз није циљ већ евентуална појава. Другу групу примера представљају кратке целине -
минијатуре, настале по узору на уметничку литературу. За разлику од етида, у први
план истичу интерпретацију инспирисану музичком игром. Мелодијски диптих
категорисан као трећа група примера, такође инспирисан музичком игром по узору на
уметничку литературу (неретко и традиционалном музиком), представља примере који су
састављени од две повезане композиције засноване на музичком контрасту. Можемо
уочити да наведена подела јасно указује на развој музичког садржаја који циљано тежи
приближавању садржају уметничке литературе, где диптих као нова димензија
мелодијских примера представља врхунац његовог развоја поставивши много веће
интерпретативне захтеве, због чега чини неизоставни део захтева на пријемним испитима
за музичке студије, као и на такмичењима из солфеђа. Приказ развоја музичке грађе би
изгледао овако:

мелодијски пример  мелодијска етида  композиција/вокална минијатура 

диптих

С обзиром да тема овог рада третира аналитички приступ мелодијских етида намењене
певању са листа, посветићемо посебну пажњу њиховом дефинисању.

Бавећи се типологијом мелодијских етида Зориславе Васиљевић, намењених

средњошколском и универзитетском нивоу музичког образовања, Ивана Дробни (Дробни,
2019: 88) врши њихову поделу2 према сврси и крајњем циљу на две основне групе са више
подтипова:

1. Техничке – вокализе и мелодијски клишеи (варирање каденци) намењени за

поставку и утврђивање скокова, алтерација и модуса
2. Стандардне – намењене обради и утврђивању, засноване на народним
тоналним и ритмичким основама, етиде у којима је присутно прожимање
тоналитета и оне намењене певању с листа

Говорећи о етидама за певање са листа, Ивана Дробни наводи да оне представљају

„творевине које треба да се ослањају на уметничку музику, симулирајући најчешће
заступљене ситуације и обрте“ (Drobni, 2004: 5). У том смислу, истиче да оне морају да

2
С обзиром да неке од етида представљају комбинацију више типова, „покривајући“ различите потребе у
настави, извршена подела представља основну типологију једногласних мелодијских етида из стваралачког
опуса Зориславе Васиљевић (Дробни, 2019: 88).
одсликавају мелодику, тонални план, а делимично и форме одређених епоха,
приближавајући их на тај начин уметничком садржају.

Када говоримо о уметничкој вредности и намени мелодијских етида, наилазимо на

сличне ставове аутора. Весна Кршић и Ана Олујић изнеле су став да етиде представљају
мелодијске примере (једногласне, вишегласне или са клавирском пратњом) настале из пера
искусних педагога солфеђа, писане за старији узраст. Такође, наводе да су најчешће у виду
кратке форме, језгровите са згуснутим захтевима које ученик треба да савлада у току
вежбања или на испиту. Наглашавају да „осим инструктивне често имају и уметничку
вредност, па се у оквиру рада на солфеђу може захтевати одређени степен музикалне
интерпретације“ (Olujić i Kršić-Sekulić, 1999:1). Насупрот њиховом мишљењу, Вера
Миланковић заступа становиште да компоновање инструктивних примера не сме да
изгуби естетско својство зарад решавања различите мелодијско-ритмичке проблематике
(Миланковић, 2010). Но, чини се да је став Боривоја Поповића навео педагоге солфеђа на
размишљање о уметничкој вредности и намени мелодијских етида за солфеђо, наводећи да
„при практичном извођењу етида, а нарочито оних у којима поред техничких проблема
има и примеса музикалне садржине, треба захтевати музикалну интерпретацију“
(Поповић, 1992: 7).

Сагледавањем дефиниција, ставова и начела различитих музичких педагога и

професора солфеђа, аутора бројних публикација из области мелодике, можемо закључити
да педагози солфеђа у Србији већ дужи низ година теже да инструктивни садржај
приближе уметничком. То се јасно огледа кроз компоновање по узору на уметничку
литературу, али и додавањем инструктивним текстовима параметре карактеристичне за
уметничко стваралаштво (темпо, карактер, артикулацију, динамику, агогику).