I od zagrljaja se raste

najboljamamanasvetu.com/i-od-zagrljaja-se-raste/5d3adca6fc73c718d4bad3ce

Probijam se, jutros, kroz kišu, noseći šareni kišobran u jednoj i kesu sa knjigama u
drugoj ruci. Nešto mi je hladnjikavo. Nisam dobro procenila kakvo je vreme. Al’ šta
sad…

Primećujem, usput, mamu sa dečkićem od 7-8 godina. Vodi ga za ruku, na jednom

ramenu joj njena torba za posao, na drugom njegov školski ranac. I oni se skupili i žure.
E, pa nisam jedina koja nije dobro procenila temperaturne prilike…

Stižemo do semafora. Ja skrećem levo, ka svom poslu, a oni desno, ka školi. Ipak, zatiče
nas crveno svetlo. Tako ostajemo da cupkamo u mestu.

„Mama, hladno mi je“ – požali se dečak. „Joj, sine, pa šta da radimo. I ja se smrzoh.“ –
odgovori majka i blago dodade – „Brzo ćemo da stignemo.“

„Ali, mama, meni je mnogo hladno“ – požali se opet dečak. Na to majka, pomeri kišobran
malo u stranu, sagnu se do njegove visine i zagrli ga. Celo lice mu se ozarilo. Mama ništa
nije govorila. Samo ga je tako držala u zagrljaju par trenutaka. Onda mu je protrljala
rukom, hitro, ledja i nasmejala se :“ Je l’ sada bolje?“ Dečak je zadovoljno klimnuo
glavom.

Dok je ustajala, uhvatila je moj pogled. Spontano počeh da se izvinjavam, što ih tako
otvoreno posmatram, ali, rekoh, mnogo mi je simpatičan dečkić. Podsetili su me njih
dvoje na moje jutarnje šetnje ili bolje reći, sprintove do škole sa decom, a onda dalje na
posao. Brze zagrljaje, kratke poljupce i osmehe, koji su pucali od ljubavi, uhvaćene u tim
milidelovima naših dana ispunjenih obavezama. Ona se nasmejala, prokomentarisala
nešto u vezi kiše i vetra koji se razduvao, i mi nastavismo, svako na svoju stranu čim se
na semaforu upalilo zeleno svetlo.

Razmišljala sam, sa osmehom na licu, kako je zagrljaj nečujan način da kažemo :“Ja te
volim. Potreban si mi (ili potrebna). Ne plaši se. Tu sam za tebe. Važan si mi (važna).
Oprosti mi. Opraštam ti.“ Kako u jedan, ponekad i vrlo kratak, pokret ruku, staje toliko
toga što želimo da kažemo svojoj deci ili ona žele da kažu nama.

Probijajući se dalje kroz kišu, sa svojim šarenim kišobranom i kesom sa knjigama, osetila
sam sve tople zagrljaje koje sam razmenjivala i dalje razmenjujem sa svojom decom.

I više mi nije bilo hladno.

Autor: Tamara Matić-Vujnović, mama i trener ličnog razvoja po metodi ultracoachinga,

NLP Master Candidate & Coach, Energy Balanced Coach.

1/2
2/2