01

He​ning Man​kel

Psi iz Rige

Na​slov ori​gi​na​la
Hen​ning Man​kell
HUN​DE VON RIGA

02
 1.

Ne​po​sred​no po​sle de​set sati pre pod​ne sti​gao je sneg.

Čovek koji je stajao na komandnom mostu iza kormila ribarskog brodića opsovao
je. Čuo je na radiju da će padati sneg, ali se ipak ponadao da će do švedske obale
stići pre nego što ga uhvati oluja. Da prošle noći nije kasnio kod Hidensea, već bi
pred sobom imao Istad i mogao bi da ispravi kurs nekoliko stepeni ka istoku. Do
obale su i dalje imali šest daljinskih minuta i ako se oluja bude pojačala, biće
pri​nu​đe​ni da se uko​tve i sa​če​ka​ju bo​lju vi​dlji​vost.
Ponovo je opsovao. Tvrdičluk je najveći neprijatelj mudrosti, pomislio je.
Trebalo je da još jesenas uradim onako kako sam mislio i kupim novi radarski
ekran. Moja stara „deka" nije više pouzdana. Trebalo je da kupim jedan od novih
američkih modela, ali bio sam škrt i nisam imao poverenja u istočne Nemce. Nisam
ve​ro​vao da me neće pre​va​ri​ti.
I dalje mu je bilo teško da razume kako više nije bilo države koja se zvala Istočna
Nemačka i da je čitav narod, istočnonemački, prestao da postoji. Istorija je preko noći
ispremeštala svoje stare granične linije. Sada je postojala samo Nemačka i niko nije
znao kako će izgledati budućnost u kojoj će se dva naroda sresti u zajedničkoj
svakodnevici. Na samom početku, onda kada je Berlinski zid iznenadno pao, bio je
zabrinut. Da li je velika promena značila da će se i baza njegove zarade poljuljati? U
dogledno vreme se sigurno ništa značajno neće promeniti. Možda će se pokazati da je
ono što se dogodilo otvoriti nove mogućnosti? Sneg je postajao sve gušći i pravac
vetra se menjao ka jugojugoistoku. Upalio je cigaretu i iz termosa natočio kafu u
plastičnu šolju koja je stajala pored kompasa u svom specijalnom držaču. Oznojio se
od toplote na komandnom mostu. Smrad dizela mu se lepio za nozdrve. Bacio je
pogled ka mašinskoj sobi. Na malom ležaju dole u prostoriji, mogao je da vidi
Jakobsonovu nogu. Nožni palac je štrčao iz rupe na čarapi. Bolje je da nastavi da
spa​va, mislio je. Ako budemo bili prinuđeni da se usidrimo, mole da na nekoliko
sati preuzme stražu dok ja malo odremam. Otpio je malo mlake kafe i ponovo
razmišljao o prethodnoj večeri. Bio je prinuđen da u maloj propaloj luci na zapadnoj
strani Hidensea više od pet sati čeka na kamion koji se tandrčući doklackao iz mraka i
preuzeo robu. Veber je tvrdio kako je zakašnjenje bilo prouzrokovano kvarom
mašine, što je i moglo biti tačno. Kamion je, u stvari, bio jedno staro rusko vojno
vozilo i više puta se zapitao kako je bilo moguće da je i dalje u voznom stanju.
Istovremeno nije imao poverenja u Vebera. Iako ga ovaj nikada nije prevario, rešio je
da mu ne veruje. To je bila mera predostrožnosti koja mu se činila neophodnom - ipak
je pri svakom putovanju šlepovao dragocenu robu do Istočne Nemačke; između

03
dvadeset i trideset kompletnih računarskih paketa, stotinu mobilnih telefona i jednak
broj radija za automobile. Svaki takav poduhvat podrazumevao je odgovornost za
robu milionske vrednosti. Da ga uhvate, ne bi mogao da se izvuče na priču, već bi
dobio robiju. Takođe nije mogao da očekuje Veberovu pomoć. U svetu u kome je
ži​veo, sva​ko je gle​dao is​klju​či​vo sebe.
Prekontrolisao je kurs na kompasu i ispravio na 90 stepeni severno. Komanda je
pokazivala kako se sve vreme držao osam čvorova. I dalje je imao šest i po
daljinskih minuta do švedske obale i promene kursa ka Branteviku. Ispred sebe je još
uvek mo​gao da vidi si​vo​pla​ve ta​la​se, ali sne​žna olu​ja se po​ja​ča​va​la.
Još samo pet tura, a onda je gotovo, pomislio je. Tada ću imati neophodan
novac i moći ću da odem. Zapalio je novu cigaretu i osmehnuo se svojoj pomisli.
Uskoro će dostići svoj cilj. Uskoro će sve ovo ostaviti iza sebe i otići na dug put do
Porto Santosa u kome će otvoriti bar. Više neće morati da stoji i smrzava se u kabini
koja propušta vodu i vetar, sa Jakobsonom koji leži i hrče na klupi u mašinskoj sobi.
Iako nije znao šta ga je oče​ki​va​lo u tom no​vom ži​vo​tu, če​znuo je za njim.
Sneg je prestao da pada iznenada, kao što je i počeo. Prvo se nije usudio da
poveruje u svoju sreću, ali je shvatio kako mu pahulje nisu više promicale ispred
očiju. Možda ću i pored svega da stignem na vreme, mislio je. Možda će se oluja
po​me​ri​ti dole ka Dan​skoj!
Usuo je još malo kafe i počeo da zvižduće. Na jednom od zidova kabine, bila je
okačena torba sa parama. Još trideset hiljada kruna bliže Porto Santosu, malom
ostr​vu kod Ma​de​i​re. Ne​po​znat raj koji je če​kao…
Baš je hteo da otpije gutljaj kafe, kada je otkrio čamac za spasavanje. Da snežna
oluja nije tako naglo prestala, nikada ga ne bi video. Ljuljao se na talasima svega
pedesetak metara od leve strane broda. Bio je crven. Jednim od rukava svoje jakne
obrisao je paru sa okna i zažmirkao u pravcu čamca za spasavanje. Prazan je, mislio
je. Otkačio se sa nekog broda. Okrenuo je kormilo i smanjio brzinu. Jakobson se
probudio od promene rada motora. Provukao je svoje neobrijano lice kroz otvor
ma​šin​ske sobe.
- Je​smo li sti​gli? - pi​tao je.
- Sa leve strane broda nalazi se jedan čamac za spasavanje - rekao je čovek za
kormilom koji se zvao Holmgren. - Trebalo bi da ga izvučemo iz vode. Vredi
ne​ko​li​ko hi​lja​da kru​na. Pre​u​zmi kor​mi​lo, a ja ću da uz​mem kuku.
Jakobson je stao za kormilo. Holmgren je natukao kapu preko ušiju i napustio
kabinu. Vetar je grizao za lice i morao je da se čvrsto uhvati za ogradu broda ne bi li
se održao na nogama od silovitog talasanja mora. Čamac se približavao. Počeo je da
oslobađa kuku koja je bila zakačena između krova od kabine i čekrka. Prsti su mu se
ukočili od zime dok je pokušavao da iščupa zaleđene kopče. Konačno je uspeo da je

04
oslo​bo​di i okre​nuo se.
Zaprepastio se. Čamac za spasavanje je sada ležao svega nekoliko metara od
ribarskog brodića i mogao je da vidi kako se prevario. Nije bio prazan. U njemu su se
nalazila dva čoveka. Dva mrtva čoveka. Jakobson je doviknuo nešto nerazgovetno iz
unu​tra​šnjo​sti ka​bi​ne. I on je u me​đu​vre​me​nu ot​krio sa​dr​žaj čam​ca.
Holmgren nije prvi put video mrtve ljude. Jednom, u mladosti, dok je služio svoj
vojni rok, na jednoj od vojnih vežbi, došlo je do eksplozije artiljerijskog oružja u
kojoj su njegova četiri druga bila raznesena na komade. Kasnije, tokom svoje
dugogodišnje ribolovačke karijere, takođe je imao priliku da vidi mrtve ljude koje je
voda iz​ba​ci​va​la na pla​že ili ih no​si​la na​o​ko​lo.
U čamcu su bila dva muškarca. Holmgren je smesta pomislio kako su bili čudno
odeveni. U pitanju nisu bili ni ribari ni mornari. Na sebi su imali odela i kravate.
Ležali su zagrljeni, kao da su pokušavali da jedan drugog zaštite od neizbežnog.
Pokušao je da zamisli šta je moglo da se dogodi. Ko su? U tom trenutku Jakobson je
iza​šao iz ka​bi​ne i stao po​red nje​ga.
- Jebo te - rekao je. - Jebo te. Šta ćemo da radimo? Holmgren je grozničavo
raz​mi​šljao.
-Ništa - odgovorio je. - Ako ih ukrcamo na brod, imaćemo samo gomilu
ne​pri​jat​no​sti. Jed​no​stav​no ih ni​smo vi​de​li od sne​ga.
-Zar ćemo da ih pu​sti​mo da plu​ta​ju na​o​ko​lo? - hteo je da zna Ja​kob​son.
-Da - odgovorio je Holmgren. - Mrtvi su. Ne možemo ništa da učinimo za njih. Ne
želim da budem prinuđen da dajem odgovor na pitanje gde smo bili sa brodom.
Mo​žda ti to že​liš?
Jakobson je odlučno odmahnuo glavom. Ćutke su posmatrali mrtve muškarce.
Holmgrenu se činilo da su bili mladi, jedva stariji od trideset. Njihova lica su bila
bela i uko​če​na i Holm​gren je pri​me​tio da je po​čeo da se tre​se.
- Čud​no je da na čam​cu ne sto​ji ime bro​da sa koga je -re​kao je Ja​kob​son.
-Šta li je, do sto đavola, moglo da se dogodi? - promrmljao je. - Ko su? Koliko
dugo već plu​ta​ju? I to u ode​li​ma i kra​va​ta​ma?
-Ko​li​ko ima do Is​ta​da? - pi​tao je Ja​kob​son.
-Oko šest da​ljin​skih mi​nu​ta.
-Možemo da ih došlepujemo bliže obali - rekao je Jakobson - tako da se nasuču
ne​gde gde će ih neko pro​na​ći.
Holmgren se ponovo zamislio. Bilo je primamljivo samo ih ostaviti, to nije
mogao da porekne. Istovremeno je bilo rizično pustiti čamac da pluta. Mogao je da ga
ot​kri​je je​dan od tra​je​ka​ta ili to​var​nih bro​do​va.
Va​gao je za i pro​tiv.
Zatim je doneo hitru odluku. Odrešio je jedno uže, prebacio ga preko ograde i

05
zakačio kuku za čamac. Jakobson je usmerio kurs prema Istadu i Holmgren je zategao
uže kada je čamac bio deset metara iza ribarskog brodića i kada više nije bio u
opa​sno​sti da ga za​ka​či pro​pe​ler.
Kada su ugledali švedsku obalu, Holmgren je nožem presekao uže. Čamac sa
leševima je velikom brzinom nestao iza njih. Jakobson je promenio kurs ka jugu i
nekoliko sati kasnije su uplovili u Brantevičku luku. Jakobson je dobio svojih pet
hi​lja​da kru​na, seo je u svoj „vol​vo" i od​ve​zao se kući u Svar​te.
Holmgren je zaključao kabinu i prebacio jedretinu preko brodskog skladišta. Luka
je bila pusta i sporo i temeljno je kontrolisao debelu užad. Zatim je uzeo torbu sa
pa​ra​ma i oti​šao do svog sta​rog „for​da" koji je ne​volj​no star​to​vao.
Pod normalnim okolnostima, sada bi maštario o Porto Santosu, ali mu je pred
očima sve vreme lebdeo crveni čamac za spasavanje. U mislima je pokušavao da
izračuna kada će dosegnuti kopno. Struje su bile nepredvidive i stalno su menjale
pravac. Divljala je oluja i more je bilo uzburkano. Došao je do zaključka da je čamac
mogao da se nasuče na praktično bilo kom delu obale. Ipak je verovao kako će to biti
negde u blizini Istada. Moglo je da se desi da ga je već otkrila posada ili putnici
ne​kog od mno​go​broj​nih polj​skih tra​je​ka​ta. Nije bio si​gu​ran, samo je na​ga​đao.
Kada je stigao u Istad, već je počelo da se smrkava. Stao je na semaforu kod
ho​te​la „In​ter​kon​ti​nen​tal".
Dva muškarca u odelu i s kravatom u čamcu za spasavanje, mislio je. Tu nešto
nije bilo u redu. Nešto što je video, a da nije registrovao. U trenutku kada se upalilo
zeleno svetlo, setio se šta je to bilo. Ona dva muškarca nisu dospela u čamac za
spasavanje posle brodoloma. Bili su već mrtvi. Nije to mogao da dokaže, ali je znao.
Ona dva mu​škar​ca su po​lo​že​ni mr​tvi u ča​mac.
Doneo je odluku u trenutku nenadane inspiracije. Skrenuo je desno i zastao na
glavnom trgu kod telefonske govornice preko puta knjižare. Dobro je promislio o
onome šta će da kaže. Zatim je okrenuo 90000 i zahtevao da govori sa policijom.
Kada mu se neko javio, kroz uprljano staklo kabine video je kako je ponovo počeo da
pada sneg.
Bio je 12. fe​bru​ar 1991.

06
 2.

Glavni inspektor kriminalističkog odeljenja Kurt Valander, sedeo je u svojoj

kancelariji policijske stanice u Istadu i zevao. Toliko je zevao, da mu se ukočio jedan
od mišića ispod brade. Bol je bio silovit. Da bi olabavio mišić, počeo je da udara u
bradu zglobovima desne ruke. U tom trenutku je u kancelariju upao Martinson, jedan
od najmlađih policajaca u čitavoj oblasti. Zapanjeno je zastao na vratima. Kurt
Valander je nastavio da obrađuje mišić sve dok bol nije nestao. Martinson se okrenuo
da iza​đe.
- Uđi - rekao je Valander. - Zar nikada nisi toliko jako zevao, da ti se ispod brade
stvo​ri čvor?
Mar​tin​son je od​mah​nuo gla​vom.
- Ne - re​kao je. - Mo​ram da pri​znam da sam se pi​tao šta ra​diš.
- Sada znaš - rekao je Valander. - Šta si hteo? Martinson je seo na stolicu i
na​pra​vio gri​ma​su. U ruci je dr​žao sve​sku.
- Pre nekoliko minuta smo primili čudan poziv - nastavio je Martinson. - Stigao je
iz telefonske govornice. Neki čovek je tvrdio kako će uskoro ovde na obali da se
nasuče čamac za spasavanje sa dva mrtva muškarca. Nije rekao kako se zove, kao ni
ko su mr​tva​ci ili za​što su mr​tvi. Sme​sta je spu​stio slu​ša​li​cu.
Va​lan​der ga je gle​dao u čudu.
- Da li je to sve? - pi​tao je. - Ko je pre​u​zeo po​ziv?
- Ja - odgovorio je Martinson. - Rekao je baš ono što si čuo. Zvučao je nekako
ube​dlji​vo.
- Ube​dlji​vo?
-Čovek se vremenom nauči - rekao je Martinson oklevajući. - Ponekad možeš
od​mah da ču​ješ kako po​ziv nije ozbi​ljan, ali ovaj čo​vek je de​lo​vao vrlo odluč​no.
-Dva mr​tva mu​škar​ca u čam​cu za spa​sa​va​nje koji će da se na​su​če ne​gde na oba​li?
Mar​tin​son je po​tvr​dio.
Va​lan​der je pri​gu​šio na​do​la​ze​ći ta​las ze​va​nja i za​va​lio se u svo​ju sto​li​cu.
- Da li smo in​for​mi​sa​ni o ne​ka​kvom bro​do​lo​mu? - pi​tao je.
- Ni​smo - od​go​vo​rio je Mar​tin​son.
- Prosledi informaciju ostalim obalskim policijskim stanicama - rekao je
Valander. - Pričaj sa spasilačkom ekipom. Ne možemo da pokrenemo istragu na
osno​vu ano​ni​mnog po​zi​va. Mo​ra​mo da sa​če​ka​mo i vi​di​mo šta će da se desi.
Mar​tin​son je klim​nuo gla​vom i ustao.
- Sla​žem se - re​kao je. - Mo​ra​mo da sa​če​ka​mo i vi​di​mo.
-Večeras može postati zajebano - rekao je Valander pokazujući na prozor. - Zbog

07
sne​ga.
-Ja u svakom slučaju sada idem kući, padao sneg ili ne -rekao je Martinson i
ba​cio po​gled na svoj ruč​ni sat.
Martinson je otišao i Valander se ispružio u svojoj stolici. Osećao je veliki umor.
Dve noći uzastopce je bio prinuđen da prekine san zbog hitnih intervencija koje nisu
mogle da sačekaju do sutra. Prvo je vodio hajku na jednog osumnjičenog seksualnog
manijaka koji se zabarikadirao u jednom napuštenom letnjikovcu u Sandskogenu.
Pošto je čovek bio pod popriličnim dejstvom narkotika, a postojala je i sumnja da je
bio naoružan, čekali su na povoljnu priliku sve do pet sati ujutru. Tada se
dobrovoljno predao. Valandera su narednu noć probudili zbog ubistva koje se
dogodilo u centru grada. Rođendanska žurka se izmakla kontroli i završila je tako što
je sla​vlje​nik, čo​vek u če​tr​de​se​tim, do​bio nož u sle​po​oč​ni​cu.
Ustao je i navukao svoju zimsku jaknu. Sada moram da spavam, pomislio je.
Neko drugi će morati da se brine o vremenskim neprilikama. Kada je napustio
stanicu, pogurio se pod naletom jakog vetra. Otključao je vrata od automobila i
zavukao se u svoj „Pežo". Sneg koji je prekrio šoferšajbnu i prozore, učinio je da se
oseti zatvorenim u udobnoj i toploj sobi. Upalio je motor, ubacio muzičku kasetu i
za​tvo​rio oči.
Smesta je počeo da misli na Ridberga. Još nije prošlo ni mesec dana otkako je
njegov kolega i poznanik preminuo od raka, teške bolesti za koju je Valander saznao
prethodne godine, dok su se zajedno mučili da razreše brutalno ubistvo starijeg
bračnog para u Lenarpu. Tokom poslednjih meseci Ridbergovog života, kada je i
okolini a ne samo njemu postalo jasno da je kraj bio neizbežan, Kurt Valander je
pokušavao da zamisli kako će izgledati odlazak u policijsku stanicu sa saznanjem da
ga više nema. Kako će izlaziti na kraj bez starog, iskusnog Ridberga i njegovih saveta
i procena? Znao je da je bilo suviše rano za odgovor na to pitanje. Otkako je Ridberg
bio poslat na bolovanje i potom preminuo, nije mu bio dodeljen nijedan
pro​ble​ma​tič​ni​ji slu​čaj. Osta​li su samo bol i če​žnja.
Uključio je brisače i krenuo kući. Grad je delovao napušteno, kao da su se
stanovnici već spremali na približavajući opsadu snežne oluje. Zaustavio se kod
benzinske pumpe na Osterledenu i kupio jedan večernji list. Posle se parkirao na ulici
Marija u kojoj je stanovao i otišao je gore do svog stana. Hteo je da se okupa i da
sebi skuva večeru. Planirao je da pre odlaska u krevet pozove svog oca koji je živeo u
kućici izvan Loderupa. Otkako je njegov otac jedne prošlogodišnje noći, u stanju
akutne izlapelosti, otišao u šetnju obučen samo u pidžamu, Kurt Valander je stekao
naviku da ga zove svakog dana. Pomislio je kako je to bilo više zbog njega samog
nego zbog oca. Stalno ga je grizla savest zbog toga što ga je tako retko posećivao. Ali,
posle tog prošlogodišnjeg događaja, otac je dobio redovnu kućnu ispomoć koja mu je

08
popravila povremeno nepodnošljivo raspoloženje. Svejedno ga je grizla savest što mu
je po​se​ći​vao pre​ma​lo vre​me​na.
Kurt Valander se okupao, napravio omlet, nazvao oca i potom otišao u krevet. Pre
nego što je spustio roletne na prozorima spavaće sobe, bacio je pogled na praznu
ulicu. Jedna usamljena ulična svetiljka njihala se na snažnom vetru. Pred njegovim
očima igrale su nemirne pahulje. Po termometru je mogao da vidi kako je napolju bilo
minus tri. Možda se nevreme ipak povuklo južnije? Spustio je roletne uz tresak i
za​vu​kao se is​pod po​kri​va​ča. Brzo je za​spao.
Sledećeg dana se osećao odmorno. Već u petnaest do sedam bio je ponovo u
svojoj kancelariji istadske policijske stanice. Sem nekoliko manjih saobraćajnih
nesreća, prethodna noć je bila zapanjujuće mirna. Snežna oluja je prestala pre nego
što je i počela. Otišao je do trpezarije, pozdravio nekoliko umornih saobraćajaca koji
su se nadvili nad svojim šoljama kafe i potom uzeo jednu plastičnu šolju. Već kada se
probudio, odlučio se da posveti dan dovršavanju izveštaja koji su ostali da leže na
stolu. Između ostalog, radilo se i o jednom slučaju teškog zlostavljanja u koji je bila
umešana grupa Poljaka. Kao i obično, svi su prebacivali krivicu jedni na druge.
Takođe nije bilo verodostojnih svedoka koji su mogli da opišu šta se dogodilo i da
tako daju podudarne izjave. Ali, izveštaj je morao da bude napisan, čak iako mu je
bilo jasno da tu niko nikada neće biti optužen za naprasito razbijanje vilice bližnjeg
svo​ga.
U pola jedanaest je odložio svoj poslednji izveštaj i otišao po šolju sveže kafe.
Kada je bio na putu na​zad do kan​ce​la​ri​je, čuo je da mu je za​zvo​nio te​le​fon.
To je bio Mar​tin​son.
- Sećaš li se čamca za spasavanje? - pitao je Martinson. Valander je morao da
raz​mi​sli ne​ko​li​ko se​kun​di pre nego što je shva​tio šta je Mar​tin​son mi​slio.
-Čovek koji je nazvao znao je o čemu je pričao - nastavio je Martinson. - Kod
plaže u Mosbiju nasukao se jedan čamac za spasavanje sa dva leša. Pronašla ga je
neka žena koja je še​ta​la psa. Na​zva​la nas je i bila je sa​svim hi​ste​rič​na.
-Kada je na​zva​la? - pi​tao je Va​lan​der.
-Sada. Pre tri​de​set se​kun​di.
Dva minuta kasnije, Valander se vozio svojim automobilom duž obalskog puta ka
Mosbi plaži. Ispred njega su u patrolnim kolima, sa uključenom sirenom, bili Peters i
Noren. Vozili su se obalom mora i Valander je zadrhtao od pogleda na hladne tajase
koji su se razbijali o plažu. U retrovizoru je mogao da vidi ambulantna kola i još
jed​no pa​trol​no vo​zi​lo.
Mosbi plaža je bila pusta. Kiosk je bio zapečaćen, a klackalice su se bacakale i
kukale u svojim okovima. Kada je izašao iz automobila, osetio je hladan vetar na licu.
Sasvim gore na litici stajala je usamljena osoba i mlatarala jednom rukom. Pored nje

09
je jedan pas nestrpljivo cimao svoj povodac. Valander je ubrzao korak. Kao i
obično, brinuo se zbog onoga što će videti. Nikada neće prestati da se potresa
gledanjem mrtvih, nikada se neće navići. Mrtvi ljudi koji su jednom bili živi ljudi,
uvek su iz​gle​da​li ra​zli​či​to.
-Tamo - vrištala je žena histerično. Valander je išao u smeru u kome je
pokazivala rukom. Na liniji obale ljuljuškao se jedan crveni čamac za spasavanje. Bio
je za​gla​vljen iz​me​đu ste​na kod mola za ku​pa​nje.
-Sa​če​kaj​te ovde - re​kao je Va​lan​der ženi.
Posrćući spustio se padinom i otrčao preko plaže. Otišao je na mol i bacio pogled
u čamac za spasavanje. Tamo su ležala dva mrtva muškarca, zagrljena, bleda.
Pokušao je da ono što vidi fiksira kao fotografiju. Tokom mnogih godina provedenih u
policiji, naučio je da je prvi utisak uvek vrlo bitan. Mrtva osoba je najčešće
pripadala dugačkom i komplikovanom lancu događaja. Ponekad je taj lanac mogao da
se na​slu​ti već na sa​mom po​čet​ku.
Martinson, koji je na sebi imao čizme, ušao je u vodu i izvukao čamac na obalu.
Valander je čučnuo i posmatrao mrtve muškarce. Vozači ambulantnih kola stajali su sa
strane, nevoljno i cvokćući i čekali sa svojim nosilima. Valander je podigao glavu i
video kako je Peters pokušavao da smiri histeričnu ženu. Kasnije mu je palo na pamet
kako je bila prava sreća što se čamac nije nasukao na obalu usred leta, kada je plaža
bila puna dece koja se igraju i kupaju. Ono što je imao pred sobom, nije bila lepa
slika. Mrtvi muškarci su već počeli da trule i prepoznatljiv smrad raspadanja tela,
mo​gao je da se ose​ti i po​red ja​kog ve​tra.
Izvukao je par gumenih rukavica iz jakne i počeo da pažljivo pregleda džepove
muškaraca. Nije pronašao ništa. Ali, kada je oprezno otvorio sako jednoga od njih,
otkrio je da je bela košulja preko grudnog koša bila ofarbana mrkocrvenom bojom.
Po​gle​dao je Mar​tin​so​na.
- Nije u pitanju nesrećan slučaj, već ubistvo - rekao je. -Barem je onaj tamo
pro​stre​ljen met​kom kroz srce.
Ustao je i sklonio se nekoliko metara dalje, da bi Noren mogao da fotografiše
ča​mac za spa​sa​va​nje.
-Sta mi​sliš? - pi​tao je Mar​tin​so​na. Mar​tin​son je ne​moć​no od​mah​nuo gla​vom.
-Ne znam - od​go​vo​rio je.
Valander je polako obišao oko čamca, netremice posmatrajući mrtva tela. Oba
muškarca su bili plavokosi i ne stariji od trideset godina. Sudeći prema njihovoj
ode​ći, nisu bili fi​zič​ki rad​ni​ci. Ali, ko su bili? Za​što nisu ima​li ni​šta u dže​po​vi​ma?
Obilazio je oko čamca, krug za krugom. Povremeno bi izmenio poneku reč sa
Martinsonom. Posle pola sata mu se činilo kako nije bilo više ničega što je mogao da
otkrije. U međuvremenu su forenzičari već započeli sa svojim radom. Razapeli su

10
plastični šator preko čamca. Peters je završio sa fotografiranjem, svima je bilo
hladno i hteli su da idu odatle. Valander je lupao glavu oko toga šta bi Ridberg rekao.
Šta bi Ridberg video od onoga što je njemu promaklo? Seo je u automobil i upalio
motor da bi se ugrejao. More je bilo sivo i osetio je prazninu u glavi. Ko su zapravo
bili ti lju​di?
Mnogo sati kasnije, kada je Valander bio toliko smrznut da se tresao, mogao je
konačno da da znak bolničarima koji su se približili sa svojim nosilima. Bili su
prinuđeni da nasilno, čupanjem i lomljenjem, odvoje muškarce iz njihovog zagrljaja.
Kada su leševi bili uklonjeni, Valander je detaljno pretražio čamac. U njemu nije bilo
ničega, pa čak nijednog vesla. Valander je pogledao u pravcu mora, kao da je rešenje
tre​ba​lo tra​ži​ti na ho​ri​zon​tu.
-Mo​raš da raz​go​va​raš sa že​nom koja je pro​na​šla ča​mac -re​kao je Mar​tin​so​nu.
-To sam već ura​dio - od​go​vo​rio je iz​ne​na​đe​no Mar​tin​son.
-Temeljno - rekao je Valander. - Čovek na može na ovoj hladnoći ni sa kim
temeljno da popriča. Odvedi je u stanicu, a Noren će se postarati da gumeni čamac
stig​ne u is​tom sta​nju u kome se sada na​la​zi. Reci mu to.
Za​tim se vra​tio do svog au​to​mo​bi​la.
Sada bi mi Ridberg bio od velike pomoći, ponovo je mislio. Sta bi on video što je
meni pro​ma​klo? Šta bi on mi​slio?
Kada se vratio u Istadsku policijsku stanicu, otišao je ravno do Bjorka, šefa
policije. Dao mu je kratak referat o onome što su videli napolju na Mosbi plaži. Bjork
je slušao zabrinutog izraza lica. Valander je često imao utisak da se Bjork osećao
lično pogođen kada bi se u njegovoj opštini dogodio neki od ozbiljnijih zločina.
Va​lan​der je i po​red toga jako po​što​vao sv6g šefa koji se nije pać​kao u is​tra​ži​vač​ki rad
policajaca i koji nije štedeo na rečima motivacije u momentima kada je istraga
pretila da se zaveže u čvor. A na to da je mogao biti hirovit, Valander se već bio
na​vi​kao.
-Ti ćeš morati da preuzmeš tu stvar - rekao je Bjork kada je Valander završio sa
izlaganjem. - Martinson i Hanson će ti pomagati. Mislim da ovoj istrazi možemo da
do​de​li​mo puno lju​di.
-Hanson se bavi seksualnim manijakom koga smo uhapsili pre neku noć - primetio
je Va​lan​der. - Mo​žda bi bilo bo​lje da an​ga​žu​je​mo Sved​ber​ga?
Bjork se slo​žio. Bilo je ona​ko kako je Va​lan​der hteo, što je obič​no i bio slu​čaj.
Kada je napustio Bjorkovu kancelariju, osetio je glad. Pošto je bio sklon gojenju i
stalno se borio sa kilažom, stekao je običaj da preskače ručak. Ali, unespokojili su ga
mrtvi muškarci iz čamca za spasavanje. Odvezao se do centra grada, parkirao
automobil na svom uobičajenom mestu u ulici Stik otišao malim i krivudavim ulicama
do Fridolfove poslastičarnice. Tamo je pojeo nekoliko sendviča i popio čašu mleka.

11
Sve vreme je razmišljao o onome što se desilo. Prethodnog dana, nešto pre šest po
podne, pozvao ih je nepoznati čovek i anonimno upozorio na ono što će se desiti. Sada
su znali da je govorio istinu. Jedan crveni čamac za spasavanje se nasukava na obalu
sa dva mrtva muškarca. Barem jedan od njih je ubijen pucnjem iz pištolja ravno kroz
srce. U nji​ho​vim dže​po​vi​ma nema ni​če​ga što go​vo​ri o nji​ho​vom iden​ti​te​tu.
Valander je izvukao olovku iz jakne i napravio nekoliko zabeleški na papirnoj
salveti. Već je sada imao veliki broj pitanja na koje je tražio odgovore. Sve vreme je
u sebi vodio razgovor sa Ridbergom. Da li mislim ispravno, da li nešto zaboravljam?
Pokušao je da zamisli Ridbergove reakcije i odgovore. Ponekad mu je to polazilo za
rukom, ponekad je ispred sebe samo video Ridbergovo iscrpljeno, isušeno lice na
sa​mrt​nič​koj po​ste​lji.
U pola četiri je bio ponovo u policijskoj stanici. Pozvao je Martinsona i
Svedberga u svoju kancelariju, zatvorio vrata za sobom i obavestio telefonsku
cen​tra​lu da do dalj​njeg dru​gi​ma pre​ba​cu​ju sve nje​go​ve raz​go​vo​re.
- Ovo neće biti lako - počeo je. - Možemo samo da se nadamo da će obdukcija i
analiza čamca i odeće dati neke rezultate. Ipak imam nekoliko pitanja na koja bih već
sada že​leo da znam od​go​vor.
Svedberg je stajao naslonjen na jedan od zidova sa blokčićem u ruci. Bio je to
jedan skoro sasvim ćelav četrdesetogodišnjak, rođen u Istadu, a kružila je glasina
kako ga je hvatala čežnja za domom čim bi prešao gradsku granicu. Često je mogao da
deluje nonšalantno i nezainteresovano. Ali, bio je jako temeljan, što je bilo nešto što
je Valander veoma cenio. Martinson je bio po mnogim pitanjima Svedbergova prava
suprotnost. Još nije napunio tridesetu, bio je rođen u Trolhetanu i davao je sve od
sebe da napravi karijeru u policiji. Sem toga, bio je angažovan u Narodnoj stranci i
prema onome što je Valander mogao da čuje, imao je dobre šanse da dobije opštinski
mandat na sledećim izborima. Kao policajac, Martinson je bio impulsivan i malčice
aljkav. I pored toga je često imao jako dobre ideje, a njegova ambicioznost je
podrazumevala da je imao veliku energiju čim je smatrao da je mogao da lično
do​pri​ne​se raz​re​ša​va​nju slu​ča​ja.
- Želim da znam odakle onaj čamac dolazi - rekao je Valander. - Kada budemo
znali koliko su dugo ona dvojica bili mrtvi, moraćemo da pokušamo da ustanovimo iz
kog prav​ca i ko​li​ko dugo je ča​mac za spa​sa​va​nje plu​tao.
Sved​berg ga je upit​no po​gle​dao.
- Da li to može da se iz​ra​ču​na? - re​kao je. Va​lan​der je klim​nuo gla​vom.
- Moraćemo da nazovemo Švedski meteorološki i hidrološki zavod - rekao je. -
Oni znaju sve o vremenskim prilikama i vetru. Na osnovu njihovog izveštaja bi se
mogla dobiti slika o tome odakle je čamac doplovio. Zatim želim da saznam sve što se
da znati o onom čamcu: gde je proizveden i koji tip broda bi mogao imati takve

12
čam​ce. Ukrat​ko - sve što može da se sa​zna.
Obra​tio se Mar​tin​so​nu.
- To ćeš ti da pre​u​zmeš.
-Zar ne bi trebalo da počnemo sa proveravanjem podataka na kompjuteru i
vi​di​mo da li su ona dvo​ji​ca tra​že​na? - pi​tao se Mar​tin​son.
-Sa time ćeš početi - rekao je Valander. - Pozovi obalsku patrolu i idi do svih
obalskih policijskih stanica. Konsultuj se sa Bjorkom da li da u istragu smesta
uključimo Interpol. Jasno je da, ukoliko želimo da saznamo ko su bili, moramo od
sa​mog po​čet​ka da ide​mo u ši​ri​nu.
Martinson je klimnuo glavom i nešto zapisao na nekakav papirić. Svedberg je
za​mi​šlje​no gric​kao svo​ju olov​ku.
- Ja ću da pre​tra​žim nji​ho​vu ode​ću - na​sta​vio je Va​lan​der.
- Mora da po​sto​ji ne​ka​kav trag. Mora da po​sto​ji ne​što.
Neko je za​ku​cao na vra​ta i ušao je No​ren. U ruci je dr​žao smo​ta​nu na​u​tič​ku kar​tu.
- Mi​slio sam da bi mo​gla da bude od ko​ri​sti - re​kao je Va​lan​der se slo​žio.
Razvili su nautičku kartu na njegovom stolu i nagnuli se nad nju kao da su
pla​ni​ra​li po​mor​sku bit​ku.
- Ko​li​ko brzo se kre​će je​dan ča​mac? - re​kao je Sved​berg.
- Stru​ja i ve​tro​vi mogu i da ga ubr​za​ju i da ga us​po​re.
Ćutke su gledali u kartu. Zatim ju je Valander smotao i stavio je u ćošak iza svoje
sto​li​ce. Niko nije imao ni​šta da iz​ja​vi.
- Onda da krenemo sa poslom - rekao je. - Možemo ponovo da se sastanemo u šest
i da vi​di​mo šta ima​mo.
Svedberg i Noren su napustili prostoriju, a Valander je zamolio Martinsona da
osta​ne.
- Sta je re​kla baba? - pi​tao je. Mar​tin​son je sleg​nuo ra​me​ni​ma.
- Gospođa Forsel - rekao je. - Udovica Forsel živi u jednoj kući u Mosbiju.
Penzionirana nastavnica gimnazije u Engelholmu. Živi ovde sa svojim psom koji se
zove Tegner. Čudno ime za jednog psa'. Svakoga dana vetri i sebe i njega na plaži.
Juče uveče kada je prolazila preko litice, tamo nije bilo nikakvog čamca. Danas je bio
tu. Ot​kri​la ga je ot​pri​li​ke u pet​na​est do de​set i od​mah nas je na​zva​la.
- Deset i petnaest - rekao je Valander, duboko zamišljen. - Zar to nije malo kasno
za iz​vo​đe​nje psa u šet​nju?
Mar​tin​son je klim​nuo gla​vom.
- I ja sam to isto pomislio. Ali, pokazalo se kako je plažom hodala u suprotnom
prav​cu kada je iz​ve​la psa.
Va​lan​der je pro​me​nio temu.
-Onaj što je juče na​zvao - po​čeo je - kako je zvu​čao?

13
 -Kao što sam već re​kao - jako ube​dlji​vo.
-Ko​jim di​ja​lek​tom je pri​čao? Koje sta​ro​sne dobi je bio?
-Pričao je skonski, baš kao Svedberg. Glas mu je bio grub. Pretpostavljam da je
pušač. Može imati negde između četrdeset i pedeset godina. Izražavao se jednostavno
i ja​sno. Mo​gao je biti sve od či​nov​ni​ka u ban​ci do po​ljo​pri​vred​ni​ka.
Va​lan​der je imao još jed​no pi​ta​nje.
-Za​što nas je na​zvao?
-I o tome sam razmišljao - rekao je Martinson. - Mogao je da zna o čamcu pošto je
i sam bio umešan u čitavu stvar. Možda je on držao oružje u ruci. Mogao je nešto čuti
ili vi​de​ti. Po​sto​ji ne​ko​li​ko mo​guć​no​sti.
-Sta je lo​gič​no? - na​sta​vio je Va​lan​der.
-Ono poslednje - odgovorio je smesta Martinson. - Mogao je nešto čuti ili videti.
Ovo ubi​stvo nisu po​či​ni​li lju​di koji do​bro​volj​no žele da na sebe na​ma​me po​li​ci​ju.
I Va​lan​der je raz​mi​šljao na isti na​čin.
-Hajde da odemo još jedan korak dalje - rekao je. - Video ili čuo? Dva mrtva
muškarca u čamcu za spasavanje. Ako nije umešan, onda teško može da se desi da je
vi​deo ubi​stvo ili ubi​ce, što zna​či da je vi​deo ča​mac.
-Plutajući čamac - rekao je Martinson. - A kako može da se vidi? Time što se
na​la​ziš u bro​du, na moru.
Va​lan​der je po​tvrd​no klim​nuo gla​vom.
-Lju​di ne vole da budu u ne​što ume​ša​ni - re​kao je Mar​tin​son. - Znaš i sam kako je.
-Možda. Ali, može da postoji još jedna mogućnost, a to je da on iz nekog drugog
ra​zlo​ga nije hteo da ima po​sla sa po​li​ci​jom.
-Zar to nije malo da​le​ko​met​no? - pi​tao je sum​nji​ča​vo Mar​tin​son.
-Samo razmišljam naglas - rekao je Valander. - Moramo da nekako pronađemo tog
čo​ve​ka.
-Zar ćemo da iza​đe​mo u jav​nost sa ape​lom da nas po​no​vo na​zo​ve?
-Da, ali ne danas - rekao je Valander. - Prvo želim da saznam nešto više o
pre​mi​nu​lim.
Valander se odvezao do bolnice. Iako je tamo bio nebrojeno puta, jako mu je bilo
teško da se snađe u novoizgrađenom kompleksu. Zaustavio se u kafeteriji u prizemlju i
sebi kupio jednu bananu. Zatim je otišao na patologiju. Lekar sudske medicine koji se
zvao Mert, još uvek nije počeo sa detaljnijom pretragom organa, ali je ipak
Va​lan​de​ru mo​gao da da od​go​vor na prvo pi​ta​nje.
-Obojica su ubijena hicima iz vatrenog oružja - rekao je. - Iz velike blizine, ravno
u srce. Tu ne mo​ram da na​ga​đam uz​rok smr​ti.
-Želim rezultate što pre - rekao je Valander. - Možeš li već sada da kažeš koliko
dugo su bili mr​tvi?

14
 Mert je za​vr​teo gla​vom.
-Ne - re​kao je. - A to je na neki na​čin tvoj od​go​vor.
-Kako to mi​sliš?
-Da su najverovatnije već jako dugo mrtvi. Tada je mnogo teže odrediti tačno
vre​me smr​ti.
-Dva dana? Tri? Jed​nu ne​de​lju?
-Ne mogu da od​go​vo​rim - re​kao je Mert. - A ne že​lim da na​ga​đam.
Mert je otišao u obdukcionu salu. Valander je skinuo jaknu, navukao gumene
rukavice i počeo da pretražuje odeću mrtvaca koja je ležala odložena na nečemu što je
li​či​lo na sta​rin​sku su​do​pe​ru.
Jedno od odela je bilo proizvedeno u Engleskoj, drugo u Belgiji. Cipele su bile
italijanske i Valadneru se činilo da su bile skupe. Košulje, kravate i donje rublje,
pričali su istim jezicima. Bili su dobrog kvaliteta i sigurno ne jeftini. Kada je
Valander po drugi put prošao kroz odeću preminulih, uvideo je da nije postojao
nikakav trag koji bi ga odveo dalje. Jedino što je znao, bilo je da su mrtvi muškarci
bili najverovatnije imućni. Ali, gde su novčanici? Venčani prstenovi? Satovi? Ono što
ga je još više zbunjivalo, bila je činjenica da su oba muškarca u momentu kada su bili
ubi​je​ni, bili bez sa​koa. Na nji​ma nije bilo ni rupa od me​ta​ka niti tra​go​va ba​ru​ta.
Valander je pokušao da čitavu stvar sebi bolje predoči. Neko prostreljava
dvojicu muškaraca ravno kroz srce. Kada su mrtvi, navlači im sakoe i potom ih
sta​vlja u ča​mac za spa​sa​va​nje. Za​što?
Još jednom je pregledao odeću. Tu je nešto što ne vidim, mislio je. Ridberže,
po​mo​zi mi!
Ali, Ridberg je ostao nem. Valander se vratio u policijsku stanicu. Znao je da će
obdukcija potrajati mnogo sati. Preliminarni izveštaj će dobiti najranije sutra. Na
stolu ga je dočekala cedulja od Bjorka na kojoj je stajalo da će pričekati još koji dan
pre nego što kontaktira sa Interpolom. Valander je primetio da ga je to iznerviralo.
Ce​sto mu je bilo te​ško da shva​ti Bjor​ko​vu bes​po​treb​nu opre​znost.
Sastanak predviđen za šest bio je vrlo kratak. Martinson je imao da izjavi kako
niko nije tragao za nekim ljudima koji leže mrtvi u čamcu za spasavanje. Svedberg je
dugo razgovarao sa meteorologom iz zavoda u Norćepingu koji je obećao da će da mu
po​mog​ne čim bude do​bio zva​ni​čan pi​sme​ni. za​htev od is​tad​ske po​li​ci​je.
Valander je objasnio da su stvari stajale onako kao što je pretpostavljao,
odnosno, da su oba muškarca bila ubijena. Takođe je zamolio Svedberga i
Mar​tin​so​na za raz​mi​sle zbog čega su mr​tva​ci​ma na​vu​če​ni sa​koi.
- Nastavićemo još nekoliko sati - završio je Valander. -Ukoliko imate druge
slučajeve na kojima radite, odložite ih u stranu ili ih prosledite nekome drugom. Ovo
će biti te​ško. Po​sta​ra​ću se da se tim za is​tra​gu već su​tra uve​ća.

15
 Kada je Valander ostao sam u sobi, ponovo je na svom stolu razvio nautičku
kartu. Prstom je pratio obalsku liniju do Mosbi plaže. Čamac je mogao da doplovi iz
velike daljine, pomislio je. Ili vrlo kratke. Mogao je da pluta naprednazad ili
ova​mo​o​na​mo.
Zazvonio je telefon. U jednom trenutku se premišljao da li da se javi ili ne. Već je
bilo ka​sno i že​leo je da ode kući i u miru i ti​ši​ni pro​mi​sli o sve​mu što se de​si​lo.
Bio je to Mert.
-Da li si već go​tov? - pi​tao je za​pa​nje​no Va​lan​der.
-Ne, ali ima jedna stvar za koju mislim da je važna - rekao je Mert. - Nešto o
čemu već sada mogu da go​vo​rim.
Va​lan​der je za​dr​žao dah.
-Ona dva muškarca nisu Šveđani - rekao je Mert. - U svakom slučaju, nisu rođeni
u Šved​skoj.
-Kako to mo​žeš da znaš?
-Pogledao sam im u usta - nastavio je Mert. - Njihove plombe nije stavljao
šved​ski zu​bar. Pre će biti da je bio ru​ski.
-Ru​ski?
-Da, jedan ruski zubar ili bilo koji od zubara iz istočnog bloka. Oni primenjuju
sa​svim dru​ge me​to​de od na​ših.
-Da li si sa​svim si​gu​ran?
-Inače te ne bih nazvao - rekao je Valanderu koji je mogao da čuje da je Mert
po​čeo da se ner​vi​ra.
-Ve​ru​jem ti - re​kao je na br​zi​nu.
-Ima još nešto - nastavio je Mert. - Nešto što je možda od malo manjeg značaja.
Ona dva muškarca su najverovatnije bila jako srećna kada su ih ubili. Izvini na
cinizmu. Bili su brutalno mučeni pre smrti: opečeni, guljena im je koža, polomljeni
prst, sve naj​cr​nje što čo​vek može da za​mi​sli. Va​lan​der je se​deo u ti​ši​ni.
- Da li si još uvek tu? - pi​tao se Mert.
- Da - re​kao je Va​lan​der. - Samo raz​mi​šljam o ono​me što si mi re​kao.
-Sa​svim sam si​gu​ran.
-U to ne sum​njam, ali to nisu uo​bi​ča​je​ne stva​ri.
- Upra​vo zbog toga sam sma​trao va​žnim da te već sada na​zo​vem.
- Od​lič​no si ura​dio - re​kao je Va​lan​der.
- Imaćeš moj kompletan izveštaj već sutra - rekao je Mert. - Naravno, bez
la​bo​ra​to​rij​skih re​zul​ta​ta za koje je uvek po​treb​no mno​go više vre​me​na.
Razgovor se završio. Valander je otišao do trpezarije i usuo sebi ostatak kafe.
Soba je bila pra​zna. Seo je za je​dan od sto​lo​va.
Rusi? Mu​če​ni lju​di iz istoč​nog blo​ka?

16
 Pomislio je kako bi i Ridberg došao do zaključka da su imali posla sa teškom i
naj​ve​ro​vat​ni​je du​go​traj​nom is​tra​gom.
U pola osam je osta​vio pra​znu šo​lju u su​do​pe​ri.
Potom je seo u automobil i odvezao se kući. Vetar je popustio i odjednom je
po​sta​lo još hlad​ni​je.

17
 3.

Kurta Valandera je u dva sata noću probudio stravičan bol u grudnom košu. Ležao je u
tami ubeđen da umire. Stalno i naporno dirinčenje na poslu, počelo je sada da nosi
svoje žrtve. Došlo je vreme da se plati cena. Ispunila su ga osećanja beznađa i
očajanja zbog toga što je sve bilo gotovo; život je, na kraju, bio jedno ništa. Ležao je
nepomično u mraku i osećao kako strah i bol rastu. Koliko dugo je tako ležao,
nesposoban da kontroliše svoj strah, nije kasnije uspeo da dokuči. Oprezno se
na​te​rao da po​vra​ti sa​mo​kon​tro​lu.
Lagano je ustao iz kreveta, obukao se i otišao na ulicu do svog automobila. Bol
možda nije bio onako žestok kao na početku, ali je dolazio i odlazio poput pulsirajuće
struje, širio se po rukama i time je delovalo kao da je izgubio nešto od svog početnog
intenziteta. Seo je u automobil, pokušao da se natera da mirno diše i odvezao se kroz
prazne noćne ulice do urgentnog centra. Primila ga je jedna medicinska sestra
ljubaznih očiju, saslušala je ono što je imao da kaže i nije ga otpisala kao histeričnu,
blago gojaznu osobu, već je njegov strah shvatila kao sve samo ne uobrazilju. Iz
jedne pacijentske sobe čulo se hroptanje pijanca. Kurt Valander je legao na nosila i
bol je stalno dolazio i odlazio. Odjednom je ispred njega stajao jedan mladi lekar. Još
jednom je opisao svoje bolove u grudnom košu. Nosila su odgurana u jednu sobu za
pacijente i priključili su ga na EKG mašinu. Izmerili su mu pritisak, puls i odmahnuo
je glavom kao odgovor na pitanje da li je pušač. Takođe nikada ranije nije osećao
bo​lo​ve u grud​nom košu i ko​li​ko je znao, u fa​mi​li​ji nije bilo sr​ča​nih bo​le​sni​ka. Le​kar je
stu​di​rao nje​gov EKG list.
- Ništa vredno brige - rekao je. - Sve je izgleda u savršenom redu. Da li znate šta
bi mo​gao biti ra​zlog va​šoj bri​zi?
- Ne znam.
Le​kar je na​sta​vio da stu​di​ra nje​gov bol​nič​ki kar​ton.
- Policajac ste - rekao je. - Pretpostavljam da to ponekad može da bude vrlo
stre​sna pro​fe​si​ja.
-Te​ško da je bilo šta dru​go sem stre​sna.
-Kako sto​je stva​ri sa va​šim kon​zu​mi​ra​njem al​ko​ho​la?
-Uo​bra​ža​vam da je nor​mal​no.
Lekar je seo na ivicu stola i odložio bolnički karton. Kurt Valander je video da je
bio jako umo​ran.
- Ne verujem da je u pitanju srčani udar - rekao je. - Možda je telo podiglo alarm
zbog toga što nije sve kako bi tre​ba​lo da bude. Samo vi zna​te pra​vu isti​nu.
-To je verovatno tačno - odgovorio je Valander. - Svakodnevno se pitam šta će

18
biti sa mo​jim ži​vo​tom i pri​me​ću​jem kako ne​mam s kime da pri​čam.
-Trebalo bi da imate nekoga s kim možete da pričate - rekao je lekar. - To je
svi​ma po​treb​no.
Ustao je čim je iz njegovog džepa od mantila, poput nekog ptičeta, zapištao
pej​džer.
- Mo​že​te da osta​ne​te ovde pre​ko noći - re​kao je. - Po​ku​šaj​te da se od​mo​ri​te.
Valander je posle toga ostao da leži mirno i osluškivao je zujanje uređaja za
fil​tri​ra​nje va​zdu​ha. Iz hod​ni​ka su do​pi​ra​li gla​so​vi.
Svi bolovi imaju neko objašnjenje, mislio je. Ako nije bilo u pitanju srce, šta je
onda? Konstantna griža savesti zbog toga što retko posvećujem vreme i snagu mom
ocu? Briga da u pismu moje ćerke iz Stokholma ne stoji istina: da joj se tamo dopada,
da radi, da se sada oseća ispunjenom nečim za čime je dugo tragala. Da li se možda
podsvesno plašim da će sebi ponovo pokušati da oduzme život, kao onda kada je
imala petnaest godina? Ili bol može poticati od ljubomore koju još uvek osećam zbog
toga što me je Mona na​pu​sti​la, iako je od toga pro​šlo već go​di​nu dana?
U sobi je gorelo jako svetlo. Pomislio je kako je čitav njegov život bio ispunjen
prazninom sa kojom nije uspeo da raskrsti. Ali da li jedan takav bol kakav je nedavno
osetio može da bude izazvan samoćom? Nije u sebi pronašao nikakav odgovor koji
nije sme​sta od​ba​cio.
- Ne mogu da nastavim sa ovakvim životom - rekao je glasno sam sebi. - Moram
da ne​što pre​du​zmem i to usko​ro. Sada.

Pro​bu​dio se u šest sati uz tr​zaj. Le​kar je sta​jao iz​nad nje​ga i po​sma​trao ga.
-Nema bo​lo​va? - pi​tao je.
-Izgleda da je sve u savršenom redu - odgovorio je Kurt Valander. - Šta li je
mo​glo biti u pi​ta​nju?
-Na​pe​tost - od​go​vo​rio je le​kar. - Stres. To vi zna​te bo​lje od mene.
-Da - od​go​vo​rio je Va​lan​der. - Biće da je tako.
-Mislim da bi trebalo da obavite kompletnu lekarsku kontrolu - rekao je lekar. -
Najviše zbog toga da biste se uverili kako je sa vama fizički sve u redu. Kasnije
mo​že​te po​ku​ša​ti da za​vi​ri​te u svo​ju dušu i vi​di​te šta se u njoj kri​je iza sen​ki.
Otišao je kući, istuširao se i popio kafu. Termometar je pokazivao minus tri. Nebo
je odjednom postalo sasvim bistro i vetar je prestao da duva. Dugo je sedeo
zamišljen nad događajem od prethodne noći. Bolovi, poseta bolnici, sve je imalo dozu
nestvarnog. Znao je da nije smeo da ignoriše ono što se desilo. Sam je snosio
od​go​vor​nost za sop​stve​ni ži​vot.
Tek se u osam i pet​na​est na​te​rao da po​no​vo po​sta​ne po​li​ca​jac.

19
 Čim je došao u policijsku stanicu, upleo se u žučnu diskusiju sa Bjorkom koji je
mislio kako bi smesta trebalo da pozovu forenzičarski odsek u Stokholmu radi
te​melj​nog pre​tra​ži​va​nja me​sta zlo​či​na.
-Mesta zločina nema - odgovorio je Valander. - Ako u nešto možemo biti sigurni,
to je da mu​škar​ci nisu bili ubi​je​ni u čam​cu za spa​sa​va​nje.
-Sada kada Ridbiše nema, moramo da tražimo pomoć spolja - nastavio je Bjork. -
Nemamo neophodnu kompetenciju. Kako je moglo da se dogodi da niste osigurali
pla​žu na ko​joj je ča​mac pro​na​đen?
-Plaža nije bila mesto zločina. Čamac za spasavanje je plutao po vodi. Zar smo
tre​ba​li da sta​vi​mo tra​ku za mar​ki​ra​nje oko ta​la​sa?
Kurt Valander je počeo da se ljuti. To da ni on ni bilo ko drugi iz istadske
policije nije imao Ridbergovo iskustvo, bilo je tačno, ali to nije značilo da nije bio
spo​so​ban da pro​ce​ni kada su im bili ne​op​hod​ni fo​ren​zi​ča​ri iz Stok​hol​ma.
- Ili ćeš meni da prepustiš odlučivanje, ili možeš da preuzmeš istragu na sebe -
re​kao je.
- Ne radi se o tome - odgovorio je Bjork. - I dalje mislim da je bilo pogrešno
ne​kon​sul​to​va​ti Stok​holm.
- To nije i moje mi​šlje​nje - od​go​vo​rio je Va​lan​der. Nisu na​pre​do​va​li.
- Svratiću kod tebe kasnije - rekao je Valander. - Imam priličan deo materijala o
kome bi tre​ba​lo da za​u​zmeš stav.
Bjork je iz​gle​dao iz​ne​na​đen.
-Zar ima​mo neke tra​go​ve? - pi​tao je. - Mi​slio sam da tap​ka​mo u me​stu?
-Ne baš. Do​la​zim za de​set mi​nu​ta.
Otišao je u svoju kancelariju, nazvao bolnicu i, na svoje zaprepašćenje, uspeo da
sme​sta us​po​sta​vi vezu sa Mer​tom.
-Još ne​što? - pi​tao je.
-Baš dovršavam izveštaj - odgovorio je Mert. - Zar ne možeš da se smiriš još par
sati?
-Obavestiću Bjorka. Da li barem možeš da odgovoriš na pitanje koliko dugo su
bili mr​tvi?
-Ne. Moramo da sačekamo na rezultate iz laboratorije: sadržaj stomaka, dužinu
pro​ce​sa ras​pa​da​nja će​lij​skog tki​va… Mogu samo da na​ga​đam.
-Uči​ni to.
-Ja ne vo​lim da na​ga​đam, to znaš. Ka​kve ko​ri​sti imaš od toga?
-Iskusan si i znaš svoj posao. Rezultati će sigurno samo da potvrde tvoje
pretpostavke, a ne da ih odbace. Tražim samo da nagađaš, i to u četiri oka. Neću da
pre​ne​sem da​lje.
Mert se ko​le​bao, a Va​lan​der je če​kao.

20
 -Ne​de​lju dana - re​kao je Mert. - Naj​ma​nje ne​de​lju dana. Ali, to ne​ćeš ni​ko​me reći.
-Već sam zaboravio. Ti si još uvek siguran da su u pitanju stranci, Rusi ili neki
dru​gi istoč​ni Evro​plja​ni?
-Da.
-Da li si pro​na​šao ne​što što te je iz​ne​na​di​lo?
-Ne ra​zu​mem se u mu​ni​ci​ju, ali ta​kav tip me​ta​ka ni​sam ni​ka​da ra​ni​je vi​deo.
- Još ne​što?
- Da. Jedan od muškaraca ima tetovažu na mišici. U pitanju je slika povijene
sa​blje. Tur​ski ja​ta​gan, ili kako se to već zove.
- Šta?
- Neka vrsta mača. Ali, nemoj očekivati od jednog lekara sudske medicine da se
ra​zu​me u ra​zli​či​te ti​po​ve an​tič​kog oruž​ja.
-Da li na nje​mu ne​što sto​ji?
-Kako to mi​sliš?
- Na te​to​va​ža​ma obič​no sto​ji ne​ka​kav tekst; neko žen​sko ime ili me​sto.
-Nema ni​če​ga.
-Još ne​što?
-Još uvek ne.
-Hva​la ti na sve​mu.
-Nema na čemu. To su sve bile sit​ni​ce.
Valander je spustio slušalicu, otišao po kafu i ušao kod Bjorka. Vrata od
Martinsonove i od Svedbergove kancelarije stajala su otvorena. Nijedan nije bio
unutra. Za sve vreme Bjorkvog telefoniranja, sedeo je i pio kafu. Rastreseno je slušao
Bjorka koji se sve više i više nervirao. Ali, trgnuo se kada je Bjork uz tresak zalupio
slu​ša​li​cu.
-To je bila prava svinjarija - rekao je Bjork. - Kakav je smisao onoga čime se
ba​vi​mo?
-To je izvanredno pitanje, iako još uvek ne znam na šta misliš - rekao je
Va​lan​der.
Bjork je bio toliko uznemiren, da se tresao. Valander nije mogao da se seti da ga
je ika​da vi​deo tako be​snog.
- O čemu se radi? Bjork ga je po​gle​dao.
- Ne znam da li o ovome smem da pričam, ali moram -rekao je Bjork. - Jedan od
onih ubica iz Lenarpa koga smo zvali Lucija, pre neki dan je privremeno pušten na
slobodu. I, naravno, više se neće vratiti u zatvor. Najverovatnije je napustio zemlju.
Više ga ni​ka​da ne​će​mo uhva​ti​ti.
Va​lan​der nije mo​gao da ve​ru​je svo​jim uši​ma.
- Privremeno pušten na slobodu? Nije sedeo ni godinu dana i to za jedan od naj

21
ozbilj​ni​jih zlo​či​na koji su se de​si​li u ovoj ze​mlji? Kako je to mo​glo da se do​go​di?
- Tre​ba​lo je da sa​hra​ni maj​ku. Va​lan​der se za​pa​njio.
-Zar njegova majka nije umrla pre deset godina? Tog detalja se još uvek sećam iz
iz​ve​šta​ja koje nam je po​sla​la če​ška po​li​ci​ja.
-Jedna žena koja se predstavila kao njegova sestra, pojavila se u zatvoru u Halu.
Apelovala je da dobije dozvolu da prisustvuje sahrani. Izgleda da niko ništa nije
prekontrolisao. Sa sobom je imala odštampanu osmrtnicu na kojoj je pisalo da se
pomen održava u crkvi u Engelholmu. Naravno, osmrtnica je bila falsifikovana. Neki
ljudi u ovoj zemlji su i dalje naivni u verovanju da se pozivnice za sahranu ne
falsifikuju. Dobio je policijsku pratnju. To se desilo prekjuče. Naravno da nije bilo
nikakve sahrane, mrtve majke ili nekakve sestre. Savlađuju čuvara, vezuju ga i bacaju
negde u šumu izvan Jenćepinga. Toliko su drski da se voze automobilom
kaznenopopravne ustanove preko Limhamna do Kastrupa. Vozilo se sada tamo nalazi,
a njih, na​rav​no - nema.
-To nije moguće - ponovio je Valander. - Ko je, do sto đavola, mogao tom
ban​di​tu da izda do​zvo​lu?
-Šved​ska je fan​ta​stič​na - re​kao je Bjork. - Da čo​ve​ku po​zli.
-Ali, ko snosi odgovornost za tu zbrku? Te koji su mu izdali dozvolu, trebalo bi
str​pa​ti u nje​go​vu za​tvor​sku će​li​ju. Kako je to sme​lo da se do​go​di?
-Is​tra​ži​ću stvar po​bli​že - re​kao je Bjork. - Ali, tako sto​je stva​ri. Tip je ne​stao.
Valander se prisećao neverovatno poganog duplog ubistva počinjenog nad starim
brač​nim pa​rom u Le​nar​pu. Po​gle​dao je u Bjor​ka po​mi​ren sa sud​bi​nom.
- U čemu je poenta? - rekao je. - Zašto bismo se satirali da jurimo za
kri​mi​nal​ci​ma, kada ih za​tvor​sko oso​blje pu​šta na​po​lje?
Bjork nije od​go​vo​rio. Va​lan​der je ustao i pri​šao pro​zo​ru.
-Ko​li​ko dugo ćemo još is​tra​ja​va​ti? - re​kao je.
-Moramo - odgovorio je Bjork. - Da li sada mogu da čujem šta imaš o onim
mu​škar​ci​ma iz čam​ca za spa​sa​va​nje?
Valander mu je dao usmeni izveštaj. Osećao je setu, umor i razočaranje. Dok je
go​vo​rio, Bjork je pra​vio za​be​le​ške.
-Rusi - re​kao je kada je Va​lan​der za​ću​tao.
-Ili neki dru​gi istoč​ni Evro​plja​ni. Mert je bio sa​svim si​gu​ran.
-Onda moram do ministarstva inostranih poslova - rekao je Bjork. - U njihovu
nadležnost spada da kontaktiraju rusku, poljsku ili neku drugu istočnoevropsku
po​li​ci​ju.
-Može se raditi o Rusima koji žive u Švedskoj ili Nemačkoj - rekao je Valander. -
Ili, za​što ne u Dan​skoj?
-Najviše Rusa se i dalje nalazi u Sovjetskom Savezu - rekao je Bjork. - Smesta ću

22
da stupim u vezu sa ministarstvom inostranih poslova. Oni znaju kako da barataju sa
ova​kvim si​tu​a​ci​ja​ma.
-Mogli bismo da vratimo leševe nazad u čamac za spasavanje i da zamolimo
obalsku stražu da ga odšlepuje do internacionalnih voda - rekao je Valander. - Onda
bi​smo mo​gli da iz​beg​ne​mo sva​ku da​lju muku oko ove stva​ri.
Bjork ga nije slu​šao.
-Moramo da dobijemo pomoć u utvrđivanju njihovog identiteta - rekao je. -
Fo​to​gra​fi​je, oti​sci pr​sti​ju, ode​ća.
-I jed​na te​to​va​ža. Ja​ta​gan.
-Ja​ta​gan?
-Da. Ja​ta​gan.
Bjork je za​vr​teo gla​vom i do​hva​tio se te​le​fon​ske slu​ša​li​ce.
- Sa​če​kaj malo - re​kao je Va​lan​der. Bjork je po​vu​kao ruku.
- Stalno mislim o onome čoveku koji me je nazvao - rekao je Valander. - Prema
Martinsonu, bio je to neko ko je pričao skonskim dijalektom. Trebalo bi da pokušamo
da ga pro​na​đe​mo.
- Ima​mo li ne​ka​kvih tra​go​va?
- Nikakvih. Baš zbog toga želim da izađemo sa javnim apelom. Možemo da ga
formulišemo uopšteno time što ćemo apelovati na čitavu javnost da nas kontaktira ako
su vi​de​li cr​ve​ni ča​mac za spa​sa​va​nje.
Bjork je klim​nuo gla​vom.
-Ipak moram da pričam sa predstavnicima javnih glasila. Novinari su odavno
počeli da zovu. Kako tako brzo uspevaju da saznaju o onome što se dešava na pustoj
pla​ži, više je od ono​ga što mogu da poj​mim. Juče im je tre​ba​lo pola sata.
-I sam znaš da kod nas ima krtica - rekao je Valander i ponovo pomislio na
ubi​stvo u Le​nar​pu.
-Kod koga to nas?
-U po​li​ci​ji. U Is​tad​skoj obla​sti.
-Ko oda​je in​for​ma​ci​je?
- Kako bih ja to mogao da znam? Tvoja dužnost je da podsećaš personal o
dis​kre​ci​ji i za​ve​tu ću​ta​nja.
Bjork je ljutito lupio dlanom o pisaći sto, kao da je nekome opalio simboličan
ša​mar, ali nije pro​ko​men​ta​ri​sao Va​lan​de​ro​ve reči.
- Apelovaćemo u javnosti - rekao je. - U podne ispred Dagens Eka. Želim da
budeš prisutan na konferenciji za štampu. Sada moram da nazovem Stokholm radi
in​struk​ci​ja.
Va​lan​der je ustao.
-Bilo bi lepo da može da se iz​beg​ne - re​kao je.

23
 -Šta da se iz​beg​ne?
-Tra​ga​nje za ubi​ca​ma one dvo​ji​ce iz čam​ca za spa​sa​va​nje.
-Vi​de​ću šta će oni iz Stok​hol​ma reći - re​kao je Bjork.
Valander je napustio prostoriju. Vrata od Martinsonove i Svedbergove
kancelarije bila su i dalje otvorena. Pogledao je na sat. Bilo je pola deset. Sišao je do
podruma policijske stanice u kome se, postavljen na drvene jarčeve, nalazio crveni
čamac za spasavanje. Jakom džepnom lampom obasjao je svaki milimetar čamca,
tražeći ime firme ili proizvođača. Nije našao ništa i to ga je začudilo. Za tako nešto
nije mogao da nađe nikakvo logično objašnjenje. Još jednom je napravio krug oko
čamca. Odjednom mu je pažnju uhvatio deo presečenog konopca. Razlikovao se od
ostale užadi koja je pričvršćivala gumirano platno od poda čamca. Odmeravao je
patrljak koji je delovao kao da je bio presečen nožem. Ni za to nije imao nikakvo
objašnjenje. Pokušao je da zamisli kakve bi zaključke Ridberg izvukao, ali mozak mu
je bio sa​svim pra​zan.
U deset je ponovo bio u svojoj kancelariji. Ni Martinson ni Svedberg nisu
odgovarali na svoje lokale. Uzeo je svesku i počeo da zapisuje rezime o dvojici
mrtvih ljudi a na osnovu oskudnih informacija kojima je raspolagao. Osobe iz
istočnog bloka, prostreljene su kroz srce iz velike blizine, posle čega im je neko
obukao sakoe i bacio ih u jedan čamac za spasavanje čije poreklo do sada nije
moglo da se utvrdi. Mučili su ih. Zatvorio je svesku. Odjednom mu je sinula jedna
misao. Mučeni i ubijeni ljudi. Oni se obično sakrivaju, za njih se iskopavaju rupe u
zemlji ili im se oko nogu vezuje železo da bi potonuli na dno mora. Staviti ih u čamac
za spa​sa​va​nje pod​ra​zu​me​va da se sve​sno ri​zi​ku​je nji​hov pro​na​la​zak.
Da li je to bila namera? To, da se pronađu? Zar čamac za spasavanje ne ukazuje
na to da su bili ubi​je​ni na ne​kom bro​du?
Zgužvao je prvi papir iz beležnice i bacio ga u korpu za otpatke. Suviše malo
znam, po​mi​slio je. Rid​berg bi mi re​kao da ne bu​dem ne​str​pljiv.
Zazvonio je telefon. Već je bilo petnaest do jedanaest. Čim je začuo očev glas,
shvatio je kako je sasvim zaboravio da su tog dana trebali da se nađu. Morao je da u
deset sati bude u Lederupu i pokupi svog oca automobilom. Posle toga su zajedno
trebali da se odvezu do jedne radnje u Malmeu koja je prodavala slikarska platna i
boje.
-Zašto se nisi pojavio? - pitao je otac ljutitim glasom. Valander je odlučio da mu
kaže ona​ko kako je bilo.
-Izvinjavam se - rekao je - Ali, sasvim sam zaboravio. Sa druge strane je dugo
vla​da​la ti​ši​na pre nego što je otac od​go​vo​rio.
-Ba​rem je iskren od​go​vor - re​kao je na​po​slet​ku.
-Mogu da do​đem su​tra.

24
 - Onda ćemo to oba​vi​ti su​tra - re​kao je otac i spu​stio slu​ša​li​cu.
Valander je zapisao podsetnik na ceduljicu koju je stavio kraj telefona. Sutra neće
za​bo​ra​vi​ti.
Nazvao je Svedberga. Kod njega se još uvek niko nije javljao. Ali, zato se
Martinson javio - upravo je bio ušao u kancelariju. Valander je otišao u hodnik da ga
do​če​ka.
- Znaš li šta sam danas naučio? - rekao je Martinson. - Da je skoro sasvim
nemoguće opisati izgled jednog čamca za spasavanje. Svi modeli nalikuju jedan
drugom. Samo eksperti mogu da ih razlikuju i zbog toga sam otišao u Malme i trčkao
kod raz​nih uvo​zni​ka.
Otišli su u trpezariju po kafu. Martinson je za sebe pokupio nekoliko dvopeka i
pro​du​ži​li su do Va​lan​de​ro​ve kan​ce​la​ri​je.
-Zna​či, sada znaš sve o čam​cu za spa​sa​va​nje.
-Ne. Znam ne​ko​li​ko stva​ri, ali ne i oda​kle je do​plo​vio.
-Jako je neobično što na njemu ne postoji opis robe ili ime i zemlja proizvođača -
re​kao je Va​lan​der. - Opre​ma za spa​sa​va​nje je obič​no de​talj​no obe​le​že​na.
-Slažem se sa tobom, baš kao i uvoznici iz Malmea. Ali, izgleda da postoji
re​še​nje pro​ble​ma u vidu ka​pe​ta​na obal​ske stra​že, Ester​da​la.
-Ko je to?
-Zapovednik u penziji koji je ceo život proveo po carinskim patrolnim
brodovima. Petnaest godina u Arkosendu, deset u Grit arhipelagu. Posle je bio u
Simirishamnu gde se i penzionisao. Tokom svih godina službe, vodio je lični zapisnik
o svim tipovima plovnih objekata, što je podrazumevalo i gumene čamce za
spa​sa​va​nje.
-Ko ti je to is​pri​čao?
-Imao sam sreće dok sam pričao sa obalskom stražom. Čovek koji se javio, radio
je na jed​nom od ca​rin​skih bro​do​va koji su bili pod ko​man​dom Ester​da​la.
-Do​bro - od​go​vo​rio je Va​lan​der. - Mo​žda može da nam po​mog​ne.
-Ako on ne može, teško da će bilo ko moći - odgovorio je Martinson filozofski. -
Živim kod Sandhamara. Mislio sam da odem po njega i da zajedno pogledamo
ča​mac. Da li se u me​đu​vre​me​nu ne​što dru​go de​si​lo?
Va​lan​der je is​pri​čao o Mer​to​vom ot​kri​ću. Mar​tin​son ga je pa​žlji​vo sa​slu​šao.
-To znači da ćemo možda tesno sarađivati sa ruskom policijom - rekao je kada je
Va​lan​der za​vr​šio. - Da li go​vo​riš ru​ski?
-Ni reč. Ali, to sve mo​žda zna​či i da ćemo moći da se ota​ra​si​mo slu​ča​ja.
- Čo​vek može uvek da se nada. Mar​tin​son se na​jed​nom za​mi​slio.
- Ponekad osećam želju da se izvučem od svih istraga zločina - rekao je posle
nekog vremena - zbog toga što su jezivi; previše krvavi i nestvarni. Kada sam bio na

25
policijskoj akademiji, niko nam nije rekao kako da se ponašamo kada pronađemo
leševe mučenih ljudi u čamcu. Kao da je mnome ovladao zločin, a imam svega
tri​de​set go​di​na.
Kurt Valander je tokom poslednjih godina mislio na isti način kao Martinson sada.
Postajalo je sve teže biti policajac. Živeli su u vremenima koja su pokazivala
naklonost zločinima sa kojima nisu imali iskustva. Znao je kako je bila velika laž da
su mnogi policajci napustili svoje poslove iz ekonomskih razloga, da bi postali
radnici službe obezbeđenja ili da bi radili u različitim privatnim kompanijama. Istina
je bila da je ve​ći​na njih na​pu​sti​la po​li​ci​ju iz be​zbed​no​snih ra​zlo​ga.
- Možda treba da odemo do Bjorka i zatražimo doškolovavanje za slučajeve u
ko​ji​ma su lju​di bili mu​če​ni - re​kao je Mar​tin​son.
Valander je mogao da čuje kako se iza Martinsonovih reči nije sakrivao cinizam,
već samo mala doza ne​si​gur​no​sti koju je i sam če​sto ose​ćao.
- Svaka generacija policajaca izgovara istu stvar - rekao je. - Mi izgleda nismo
iz​u​ze​ci.
- Ne mogu da se se​tim da se Rid​berg ika​da po​ža​lio.
- Ridberg je bio izuzetak. Ali, pre nego što odeš, želim nešto da te pitam. Onaj
čovek koji je nazvao. Da li je bilo ičega što je ukazivalo na to da bi mogao biti
stra​nac?
Mar​tin​son je bio odlu​čan.
-Ni​šta. Iz Sko​nea je. Tač​ka.
-Da li si se se​tio još ne​če​ga u vezi s tim raz​go​vo​rom?
-Ne.
Mar​tin​son je ustao.
-Sada ću da se odvezem do Sandhamarena i potražim kapetana Esterdala - rekao
je.
-Čamac za spasavanje se nalazi u podrumu - rekao je Valander. - Srećno. Onako
us​put, da li znaš gde je Sved​berg?
-Nemam pojma. Uopšte ne znam na čemu radi. Možda je u Meteorološkom
za​vo​du.
Kurt Valander se jednim od službenih automobila odvezao u centar i tamo je
ručao. Iz podsvesti su mu se javile slike iz prethodne, nestvarne noći, i zadovoljio se
samo sa​la​tom.

Vratio se nazad u policijsku stanicu neposredno pre konferencije za štampu. Zapisao

je ne​ko​li​ko be​le​ški na pa​pir i oti​šao u Bjor​ko​vu kan​ce​la​ri​ju.
- Prezirem konferencije za štampu - rekao je Bjork. - Zato nikada neću postati šef

26
dr​žav​ne po​li​ci​je.
Otišli su zajedno do sobe u kojoj su trebali da se susretnu sa novinarima.
Valander se prisetio krkljanca na prošlogodišnjoj konferenciji za štampu vezanoj za
duplo ubistvo u Lenarpu. Sada su u sobi sedele samo tri osobe. Dvojicu novinara je
prepoznao odranije. Jedan od njih je bila jedna dama iz „Istadske Alehande" koja je
često pisala jasne i informativne članke. Drugi je bio jedan čovek iz lokalne
redakcije „Radnika", koga je svega par puta ranije sreo. Tu je bila još jedna osoba,
krat​ko pod​ši​ša​ne kose i sa na​o​ča​ri​ma. Va​lan​der ga ni​ka​da ra​ni​je nije vi​deo.
-Gde je 'Sidsvenskan'? - prosiktao je Bjork u njegovo uvo. - 'Skonska dagbladet'?
Lo​kal​ni ra​dio?
-Ot​kud bih ja to mo​gao da znam? - re​kao je Va​lan​der -Poč​ni.
Bjork se popeo na malu govornicu koja je bila postavljena u jedan od ćoškova
sobe. Pričao je ukrućeno i neangažovano i Valander se nadao da neće reći više od
ne​op​hod​nog.
Po​tom je i na nje​ga do​šao red.
- Dva mrtva muškarca su se nasukala na Mosbi plažu u jednom čamcu za
spasavanje - rekao je. - Nismo mogli da ih identifikujemo. Prema onome što znamo,
nije bilo nikakvih brodoloma koji bi se mogli dovesti u vezu sa čamcem. Takođe
nemamo prijavu nestalih lica. To znači da nam je potrebna pomoć i od javnosti i od
vas.
Nije spo​me​nuo čo​ve​ka koji ih je na​zvao. Pre​šao je sme​sta na svoj apel.
- Molimo sve koji su eventualno nešto videli da se obrate policiji, bilo da je u
pitanju plutajući crveni čamac za spasavanje, bilo nešto drugo što bi moglo biti od
zna​ča​ja. To bi bilo sve.
Bjork je po​no​vo stao za go​vor​ni​cu.
- Uko​li​ko ima​te pi​ta​nja, poč​ni​te - re​kao je.
Ljubazna dama iz „Istadske Alehande" pitala se da li je, u inače mirnom Skoneu,
po​če​lo da se po​ja​vlju​je ne​o​bič​no puno na​sil​nih zlo​či​na.
Kurt Valander se od tog pitanja zaledio iznutra. Mi​ran, mislio je. Ovde nikada
nije bilo pre​te​ra​no mir​no.
Bjork je porekao da je došlo do nekog porasta prijavljenih slučajeva nasilnih
zločina, i izgledalo je kao da se dama iz,,Istadske Alehande" zadovoljila odgovorom.
Lokalni dopisnik „Radnika" nije imao nikakvih pitanja. Bjork je baš hteo da okonča
kon​fe​ren​ci​ju za štam​pu, kada je mla​di čo​vek sa na​o​ča​ri​ma po​di​gao ruku.
- Ja imam jedno pitanje - rekao je. - Zašto ne kažete ništa o tome kako su ona dva
čo​ve​ka u čam​cu pre​mi​nu​la?
Va​lan​der je brzo po​gle​dao u Bjor​ka.
-To još uvek ni​smo usta​no​vi​li - re​kao je Bjork.

27
 -To nije isti​na. Svi zna​ju da su bili pro​stre​lje​ni kroz srce.
-Sledeće pitanje - rekao je Bjork i Valander je mogao da vidi kako je počeo da se
zno​ji.
-Sledeće pitanje - rekao je iznervirano novinar. - Zašto bih postavio novo pitanje
kada još ni​sam do​bio od​go​vor na prvo?
-Do​bi​li ste je​di​ni od​go​vor koji za​sa​da smem da dam - re​kao je Bjork.
-To nije normalno - rekao je novinar. - Ali, ipak ću postaviti još jedno pitanje.
Zašto ne kažete kako sumnjate da su ubijena dva ruska državljanina? Zašto sazivate
kon​fe​ren​ci​ju za štam​pu kada niti od​go​va​ra​te na pi​ta​nja, niti ka​že​te kako je​ste?
Pu​ko​ti​na, pomislio je Valander. Kako je, do sto đavola, mogao sve ovo da zna?
Istovremeno nije razumeo zašto Bjork nije odgovarao na pitanja. Novinar je bio u
pra​vu. Ka​kvog smi​sla ima kri​ti či​nje​ni​ce koje su oči​gled​ne?
- Kao što je komesar Valander to već ranije primetio, još uvek nismo uspeli da
identifikujemo preminule - rekao je Bjork - Zbog toga i apelujemo na javnost.
Na​da​mo se da će štam​pa to ob​ja​vi​ti, tako da na​rod zna da tra​ga​mo za in​for​ma​ci​ja​ma.
Mla​di no​vi​nar je de​mon​stra​tiv​no str​pao svo​je blok​če u džep od jak​ne.
- Hva​la što ste do​šli - re​kao je Bjork.
Kurt Va​lan​der je na iz​la​zu za​u​sta​vio damu iz „Is​tad​ske Ale​han​de".
- Ko je bio onaj no​vi​nar? - pi​tao je.
- Ne znam. Ni​ka​da ga ra​ni​je ni​sam vi​de​la. Da li je tač​no ono što je re​kao?
Va​lan​der nije od​go​vo​rio, a žena je bila do​volj​no lju​ba​zna da ne po​no​vi pi​ta​nje.
-Zašto nisi rekao onako kako jeste? - pitao je Valander kada je na hodniku uspeo
da su​stig​ne Bjor​ka.
-Ti prokleti novinari - zarežao je Bjork. - Kako je to mogao da sazna? Ko odaje
in​for​ma​ci​je?
-Može biti bilo ko od nas, mo​žda čak i ja - od​go​vo​rio je Va​lan​der.
Bjork je zakočio u mestu i pogledao u Valandera, ali nije dao nikakav komentar na
ono što mu je re​kao. Ume​sto toga, imao je da sa​op​šti nove po​dat​ke.
-Mi​ni​star​stvo ino​stra​nih po​slo​va nas je za​mo​li​lo da bu​de​mo dis​kret​ni - re​kao je.
-Za​što?
-To ćeš morati sam da ih pitaš. Nadam se da ću u toku popodneva dobiti nove
in​struk​ci​je.
Valander se vratio u svoju kancelariju. Odjednom mu je čitava stvar došla preko
glave. Seo je za svoj pisaći sto i otključao jednu od fioka. Tamo je ležala fotokopija
oglasa raspisanog za jedno mesto pri Telebroškoj fabrici gume koja je tražila novog
šefa obezbeđenja. Ispod fotokopije je ležalo pismo koje je sastavio nekoliko nedelja
ranije. Sada je ozbiljno razmišljao o tome da ga pošalje. Sada, kada se policijski
posao pretvarao u igru skrivalice sa informacijama koje su ili curile ili su se iz nekog

28
razloga zadržavale, više nije želeo da bude tu. Policijski posao je smatrao ozbiljnim.
Mrtvi muškarci iz čamca za spasavanje zahtevali su njegov pun angažman. Nije
mogao da zamisli takvu egzistenciju u kojoj se policijski posao nije sve vreme vodio
pre​ma ra​ci​o​nal​nim i mo​ral​nim prin​ci​pi​ma koji se nisu sme​li sta​vlja​ti u pi​ta​nje.
Mi​sli mu je pre​ki​nuo Sved​berg koji je šut​nuo no​gom u vra​ta i otvo​rio ih.
- Gde si, do đa​vo​la, bio do sada? - pi​tao je Va​lan​der.
Sved​berg ga je za​ču​đe​no po​gle​dao.
- Osta​vio sam ti ce​du​lji​cu na sto​lu - re​kao je. - Zar je nisi vi​deo?
Ceduljica je pala na pod. Valander ju je podigao i sa nje pročitao da će se
Sved​berg na​la​zi​ti kod me​te​o​ro​lo​ga u Stu​ru​pu.
-Mislio sam da idem prečicom - rekao je Svedberg. - Poznajem jednog od tipova
na aerodromu. Zajedno proučavamo ptice na Falsterbonesetu. Pomogao mi je da
po​ku​šam da iz​ra​ču​nam oda​kle je ča​mac do​plo​vio.
-Zar to nije tre​ba​lo da ura​di Za​vod?
-Mi​slio sam da će ova​ko ići brže.
Izvukao je iz džepa nekoliko presavijenih listova hartije. Raširio ih je po stolu.
Va​lan​der je vi​deo iz​ve​stan broj di​ja​gra​ma i mno​go broj​ki.
-Napravili smo računicu koja se temelji na pretpostavci da je čamac plutao pet
dana - rekao je Svedberg. - Pošto je kretanje vetra tokom prethodnih nedelja bilo
konstantno, došli smo do jednog rezultata. Ali, do takvog koji će nas jedva učiniti
pa​met​ni​jim.
-A to je?
-Da je ča​mac za spa​sa​va​nje do​šao iz ve​li​ke uda​lje​no​sti.
-Što zna​či?
-Da je mogao doći, na primer, iz Estonije ili Danske. Valander je sumnjičavo
po​gle​dao u Sved​ber​ga.
-Da li je to za​i​sta jed​na ve​ro​vat​na mo​guć​nost?
-Da. Mo​žeš i sam da pi​taš Ja​ne​ta.
- U redu - rekao je Valander. - Idi kod Bjorka i ispričaj mu to. On će informaciju
pro​sle​di​ti da​lje Mi​ni​star​stvu ino​stra​nih po​slo​va. Mo​žda će nas ras​te​re​ti​ti slu​ča​ja.
- Ras​te​re​ti​ti?
Valander mu je ispričao o onome što se odigralo u toku dana. Primetio je da je
Sved​berg po​stao utu​čen.
- Ne vo​lim da ba​ta​lim po​sao koji sam za​po​čeo - re​kao je Sved​berg.
- Ni​šta nije si​gur​no. Samo te oba​ve​šta​vam o naj​no​vi​jem.
Svedberg je nestao u pravcu Bjorkove kancelarije, a Valadner je nastavio da
pro​u​ča​va svo​ju pri​ja​vu za po​sao u Tre​le​bor​škoj fa​bri​ci gume. U nje​go​voj sve​sti je sve
vre​me plu​tao ča​mac za spa​sa​va​nje sa ubi​je​nim mu​škar​ci​ma.

29
 U četiri sata je u ruci imao Mertov izveštaj sa obdukcije koji je, pre rezultata
laboratorijskih analiza, mogao samo da sastavi preliminarni izveštaj. Ali, sudeći po
njemu, muškarci su verovatno bili mrtvi oko nedelju dana. Takođe su jednako dugo
bili izlo​že​ni sla​noj vodi. Je​dan od njih je imao oko dva​de​set osam go​di​na, dru​gi je bio
nešto stariji. Obojica su bila savršeno zdrava. Bila su izložena groznom mučenju i
nji​ho​ve zube je po​pra​vljao istoč​no​e​vrop​ski zu​bar.
Valander je odložio izveštaj i počeo da gleda kroz prozor. Već je bio mrak i
ose​ćao je glad.
Bjork ga je te​le​fon​skim pu​tem in​for​mi​sao da je Mi​ni​star​stvo tek su​tra tre​ba​lo da se
javi sa no​vim in​struk​ci​ja​ma.
- Onda idem kući - re​kao je Va​lan​der.
- Ura​di to - re​kao je Bjork. - Pi​tam se ko je bio onaj no​vi​nar.
To su saznali dan kasnije. Na ulici su osvanuli novinski plakati koji su oglašavali
senzacionalno otkriće leševa na skonskoj obali. Naslovna strana je dalje
obaveštavala da su ubijeni muškarci verovatno bili ruski državljani. Bilo je umešano
Ministarstvo inostranih poslova. Istadska policija je dobila direktno naređenje da o
či​ta​voj stva​ri ni​šta ne go​vo​ri. No​vi​ne su tra​ži​le da zna​ju zbog čega.
Valander nije stigao da vidi novine pre tri sata po podne. Do tada se mnogo toga
de​si​lo.

30
 4.

Kada je Valander oko osam sati narednog jutra stigao u svoju kancelariju, sve je
počelo da se dešava istovremeno. Temperatura se ponovo popela iznad nule i nad
gradom je sipila mirna sitna kiša. Kurt Valander je dobro spavao i tegobe od
prethodne noći nisu se ponovo javile. Bio je odmoran. Jedino što ga je brinulo bilo je
u kakvom će raspoloženju biti njegov otac kada kasnije u toku dana budu otišli za
Mal​me.
U hodniku mu je u susret došao Martinson. Kurt Valander je smesta video da je
imao nešto važno da mu saopšti. Čim bi se Martinson dovoljno unervozio da nije
mo​gao da osta​ne u svo​joj kan​ce​la​ri​ji, svi bi zna​li da se ne​što do​go​di​lo.
-Kapetan Esterdal je rešio zagonetku čamca za spasavanje! - povikao je. - Imaš li
vre​me​na?
-Ja uvek imam vremena - odgovorio je Valander. - Idemo kod mene. Proveri da li
je i Sved​berg sti​gao.
Ne​ko​li​ko mi​nu​ta ka​sni​je, bili su na oku​pu.
- Ljudi poput kapetana Esterdala morali bi da budu registrovani kao eksperti -
počeo je Martinson. - Policija bi trebalo da na državnom nivou osnuje takav odsek
čiji bi je​di​ni za​da​tak bio da sa​ra​đu​je sa lju​di​ma koji se ra​zu​me​ju u ne​o​bič​ne stva​ri.
Valander je klimnuo glavom. I sam je često dolazio na istu pomisao. Širom
zemlje nalazili su se ljudi koji su posedovali opsežno znanje iz najčudnijih oblasti.
Dobro poznat je bio stari drvoseča iz Hjernedala koji je pre nekoliko godina mogao
da identifikuje azijatski zatvarač od pivske flaše koju ni policija ni eksperti iz Vina i
rakije nisu uspeli da odrede. Drvosečin udeo se okončao hvatanjem ubice koji bi
ina​če naj​ve​ro​vat​ni​je ostao ne-.ka​žnjen.
- Radije takvi kao kapetan Esterdal nego svi savetnici koji za basnoslovne
honorare trčkaju naokolo i daju samopodrazumevajuće izjave - nastavio je Martinson.
- Ka​pe​tan Ester​dal je jed​no​stav​no bio sre​ćan što može da po​mog​ne.
- I, mo​gao je da po​mog​ne?
Martinson je iz džepa izvadio svoju beležnicu i sa praskom je tresnuo o sto. Potez
je podsećao na vađenje zeca iz magičnog šešira. Valander je počeo da se nervira.
Mar​tin​son je po​ne​ka​da znao da iza​zi​va svo​jim dra​ma​tič​nim igra​ri​ja​ma. Ali, mo​žda to i
je​ste na​čin na koji se je​dan bu​du​ći pro​vin​ci​jal​ni po​li​ti​čar Na​rod​ne stran​ke po​na​ša.
-Pretvorili smo se u uši - rekao je Valander posle tišine koja je trajala nekoliko
tre​nu​ta​ka.
-Nakon što ste svi sinoć otišli kući, kapetan Esterdal je i ja smo proveli nekoliko
sati zajedno pored čamca za spasavanje - rekao je Martinson. - Nije nikako išlo

31
ranije, jer on svakog popodneva igra bridž. Od te rutine je kategorično odbio da
odstupi. Kapetan Esterdal je jedan jako odlučan stari gospodin. Želeo bih da i ja
bu​dem ta​kav kada do​đem u nje​go​ve go​di​ne.
-Nastavi - opomenuo je Valander. Bila su mu dobro poznata odlučna stara
go​spo​da. Stal​no je pred oči​ma imao svog oca.
-Šunjao se oko čamca poput psa tragača - nastavio je Martinson. - Čak ga je
nekoliko puta i njuškao. Rekao je kako je najmanje dvadeset godina star i da je
na​pra​vljen u Ju​go​sla​vi​ji.
-Kako je to mo​gao da zna?
-Način izrade. Mešanje materijala. Kada je jednom ustanovio stvar, nije više
posumnjao u svoju teoriju. Svi njegovi argumenti notirani su u ovom blokčetu. Divim
se lju​di​ma koji zna​ju o čemu pri​ča​ju.
-Za​što nije bilo ni​ka​kve ozna​ke koja uka​zu​je na po​re​klo čam​ca?
-Ne ča​mac, već splav za spa​sa​va​nje - re​kao je Mar​tin​son.
- To je prvo što me je kapetan Esterdal naučio. Zove se splav za spasavanje i
nikako drugačije. A za to što na njemu nije bilo ničega što ukazuje na to da je bio
napravljen u Jugoslaviji, imao je izvanredno objašnjenje. Jugosloveni često šalju
svoje splavove za spasavanje u Grčku i Italiju. Postoje firme koje ih opskrbljuju
lažnim imenima proizvođača. To nije ništa čudnije od satova koji se proizvode u
Azi​ji, a nose evrop​ska ime​na.
-Sta je još re​kao?
-Rekao je još mnogo toga. Mislim da sada istoriju splavova znam napamet. Još u
drevna vremena postojalo je više vrsta. Prvi modeli su najverovatnije izrađivani od
šaše. Upravo ta vrsta je bila najtipičnija na manjim istočnoevropskim ili ruskim
brodovima. Nikada se ne pojavljuju na skandinavskim brodovima. Ne odobravaju ih
luč​ke vla​sti.
- Za​što ne?
Mar​tin​son je sleg​nuo ra​me​ni​ma.
- Loš kva​li​tet. Mogu da se po​ce​pa​ju. Gu​me​na masa je če​sto lo​ši​jeg kva​li​te​ta.
Va​lan​der se za​mi​slio.
-Ukoliko je analiza kapetana Esterdala ispravna, u pitanju je splav za spasavanje
koji dolazi direktno iz Jugoslavije a da mu nije prethodno stavljena etiketa, recimo,
Ita​li​je. Dru​gim re​či​ma, ima​mo po​sla sa ju​go​slo​ven​skim bro​dom?!
-Ne mora da znači - odgovorio je Martinson. - Jedan deo splavova odlazi iz
Jugoslavije direktno za Rusiju. To valjda nekako spada u nedobrovoljnu razmenu koja
se odigrava između Moskve i njoj potčinjenih država. Usput, on tvrdi kako je jednom
prilikom video identičan splav na jednom ruskom brodu koji se ukotvio kod
He​rad​ska​ra.

32
 -Ali, u svakom slučaju možemo da se koncentrišemo na jedan istočnoevropski
brod?
-To je mi​šlje​nje ka​pe​ta​na Ester​da​la.
-Do​bro - re​kao je Va​lan​der. - Ma​kar to zna​mo.
-To bi, glo​bal​no po​sma​tra​no, bilo sve - pro​ko​men​ta​ri​sao je Sved​berg.
-Ukoliko nam se onaj koji se ranije oglasio ponovo ne javi, ostaje nam vrlo malo
informacija - rekao je Valander. - Ali ipak sve ukazuje na to da su muškarci ovamo
do​plo​vi​li sa dru​ge stra​ne Bal​tič​kog mora i da nisu Šve​đa​ni.
Prekinulo ga je kucanje na vratima. Jedan od kurira je ostavio koverat za koji se
pokazalo da je sadržao kompletne rezultate obdukcije. Valander je Svedberga i
Martinsona zamolio da ostanu dok je prelazio preko izveštaja. Skoro smesta se
za​pre​pa​stio.
- Ovde imamo nešto - rekao je. - Mert je pronašao interesantne stvari u njihovoj
krvi.
-Sidu? - pi​tao je Sved​berg.
-Ne, već dro​gu. Ja​sno či​tlji​ve doze am​fe​ta​mi​na.
-Ruski narkomani - rekao je Martinson. - Ruski narkomani koji su bili mučeni i
ubijeni u odelima i kravatama i koje je naokolo nosio jugoslovenski čamac za
spasavanje. To je zaista nešto drugačije od podmuklih kućnih proizvođača alkohola i
sit​nih ulič​nih si​le​dži​ja.
-Još uvek ne znamo da li su Rusi - primetio je Valander. - Principijelno nemamo
ni o čemu poj​ma.
Pri​ti​sao je dug​me sa bro​jem Bjor​ko​vog lo​ka​la.
-Ovde Bjork.
-Ovde Valander. Sedim sa Svedbergom i Martinsonom. Pitamo se da li si dobio
ne​ka​kve in​struk​ci​je od Mi​ni​star​stva ino​stra​nih po​slo​va.
-Još uvek nisu. Ja​vi​će se usko​ro.
-Idem za Mal​me na ne​ko​li​ko sati.
-Učini to. Javiću ti se čim me Ministarstvo bude kontaktiralo. Usput, da li su te u
me​đu​vre​me​nu gnja​vi​li ne​ka​kvi no​vi​na​ri?
-Ne?
-Jutros me je 'Ekspres' probudio u pet i od tada telefon nije prestajao da zvoni.
Mo​ram da pri​znam kako sam malo za​bri​nut.
-Nema po​tre​be za bri​gu. Io​na​ko će da na​pi​šu ono što žele.
-Baš to je ono što me brine. Istraga će biti ometana ako u novinama počnu da se
po​ja​vlju​ju špe​ku​la​ci​je.
-To u najboljem slučaju može da privuče pažnju nekoga ko nešto zna ili je nešto
vi​deo i koji će nam se po​tom ja​vi​ti.

33
 -U to jako sumnjam. Takođe ne volim da me bude u pet sati ujutru. Ko zna šta sve
čo​vek is​tr​lja kada se na​la​zi u po​lu​bud​nom sta​nju?
Va​lan​der je pre​ki​nuo vezu.
- Sada treba da se primirimo - rekao je. - Za sada morate da radite prema ličnom
osećaju. Imam jedan stari poslić koji moram da obavim u Malmeu. Da kažemo da
ćemo se po​no​vo naći kod mene u kan​ce​la​ri​ji po​sle ruč​ka.

Svedberg i Martinson su otišli. Valander je osetio blagu nelagodnost zbog toga što je
svoj put u Malme predstavio kao poslovan. Znao je da je svaki policajac, baš kao i
svi obični smrtnici kojima se za to pružala prilika, koristio deo svog radnog vremena
za oba​vlja​nje pri​vat​nih po​slo​va. Pa ipak ga je to žac​nu​lo.
Sta​ro​mo​dan sam, po​mi​slio je, upr​kos tome što sam tek pre​šao če​tr​de​se​te.
Rekao je operateru da će se vratiti posle ručka. Potom se odvezao do
Osterledena, dalje kroz Sandskogen i skrenuo je ka Kosebergi. Kišica je prestala da
pada ali je ume​sto nje po​čeo da duva ve​tar.
Ušao je u Kosebergu i tamo sipao benzin. Pošto je stigao pre vremena, nastavio je
dole do luke. Parkirao se i izašao na vetrometinu. U luci nije bilo žive duše. Kiosci za
brzu hra​nu i. pu​ši​o​ni​ce ribe bili su za​tvo​re​ni.
Živimo u čudnim vremenima, mislio je. Izvesni krajevi ove zemlje funkcionišu
samo u let​njoj se​zo​ni. Či​ta​ve za​jed​ni​ce is​ti​ču ta​ble da su za​tvo​re​ne.
Odšetao se do kamenog pira uprkos činjenici da se smrzavao. More je bilo
prazno. Nigde nije mogao da vidi nikakve ploveće objekte. Razmišljao je o mrtvim
muškarcima i o crvenom čamcu za spasavanje. Ko su bili? Šta se dogodilo? Zašto su
bili mu​če​ni i ubi​je​ni? Ko im je na​vu​kao sa​koe?
Pogledao je na ručni sat, vratio se do automobila i odvezao se pravo do kuće
svo​ga oca koja je le​ža​la na za​ba​če​nom delu po​lja​ne, ne​po​sred​no ju​žno od Le​de​ru​pa.
Kao i obično, otac je stajao u staroj štali i slikao. Kurt Valander je ušao u
zasićujuće mirise terpentina i uljanih boja. Osećao se kao da je ponovo kročio u
svoje detinjstvo. Neobičan miris koji je stalno okruživao njegovog oca dok je stajao
kod štafelaja, pripadao je njegovim najranijim sećanjima iz života. Čak se ni motiv na
platnu za sve ove godine nije promenio. Otac je stalno slikao istu stvar, pejzaž u
zalasku sunca. Ponekada je, a u zavisnosti od porudžbine, u pozadini leve strane
plat​na do​da​vao te​tre​ba.
Otac Kurta Valandera je bio samouki slikar koji nikada nije menjao motiv na
svojim platnima. Kurt Valander je tek u poznim godinama shvatio kako to nije bilo ni
zbog lenjosti ni zbog nesposobnosti. Najverovatnije je bilo u pitanju da je
nepromenjivost njegovom ocu davala sigurnost koja mu je očigledno bila potrebna da

34
bi iza​šao na kraj sa svo​jim ži​vo​tom.
Otac je odložio četkicu i obrisao ruke o prljavu krpu. Kao i obično, na sebi je
imao rad​nič​ko ode​lo i pot​kra​će​ne gu​me​ne či​zme.
-Spre​man sam za put - re​kao je.
-Zar nećeš da se presvučeš? - predložio je Valander. Otac ga je pogledao sa
ne​ra​zu​me​va​njem.
- Zašto bih menjao odeću? Da li čovek danas na sebi mora da ima odelo da bi
pa​za​rio boje?
Valander je shvatio da se nije isplatilo ulaziti u raspravu. Njegov otac je bio
naoružan neverovatnom tvrdoglavošću. Takođe je postojala mogućnost da se naljuti,
što bi put u Mal​me pre​tvo​ri​lo ne​pod​no​šlji​vim.
- Radi ona​ko kako mi​sliš - jed​no​stav​no je re​kao.
- Da - rekao je otac. - Uradiću onako kao što mislim. Odvezli su se do Malmea.
Nje​gov otac je po​sma​trao pej​zaž kroz pro​zor.
-Ru​žno je - re​kao je od​jed​nom.
-Na šta mi​sliš?
- Želim da kažem kako je Skone ružan u zimu. Siva ilovača, sivo drveće, sivo
nebo. A naj​si​vi​ji su lju​di.
- Tu si mo​žda u pra​vu.
- Na​rav​no da sam u pra​vu. Tu nema me​sta di​sku​si​ji. Sko​ne je ru​žan zimi.
Prodavnica boja se nalazila u samom centru Malmea. Kurt Valander je imao
sreće da pronađe parking u njenoj neposrednoj blizini. Otac je tačno znao šta mu je
bilo potrebno: platna, boje, četkice i nekoliko slikarskih nožića. Kada je trebalo da
plati, iz jednog od džepova je izvadio izgužvan svežanj novčanica. Kurt Valander se
sve vreme držao u pozadini. Nije mu čak bilo dozvoljeno ni da pomogne ocu da
od​ne​se stva​ri do au​to​mo​bi​la.
- Go​tov sam - re​kao je otac. - Sada mo​že​mo da ide​mo kući.
U iznenadnom napadu blagosti, Kurt Valander je predložio da negde zajedno
ručaju. Na njegovo iznenađenje, otac je smatrao kako je to bila izvanredna ideja.
Sta​li su kod mo​te​la u Sve​da​li i ušli u re​sto​ran za sa​mo​po​slu​ži​va​nje.
- Reci šefu sale da že​li​mo je​dan sto - re​kao je nje​gov otac.
-Ovo je restoran za samoposluživanje - odgovorio je Kurt Valander. - Teško da
ovde po​sto​ji ne​ka​kav šef sale.
-Onda idemo negde drugde - rekao je otac odsečno. - Ako već ručamo napolju,
onda že​lim da mi neko ser​vi​ra hra​nu.
Kurt Valander je utučeno promatrao očevo prljavo radničko odelo. Onda se setio
da se u Skurupu nalazila jedna dotrajala picerija. Tamo sigurno niko ne bi reagovao
na to što je otac izgledao tako kako jeste. Odvezli su se do Skurupa i parkirali ispred

35
picerije. Obojica su izabrali specijalitet dana, kuvani bakalar. Kurt Valander je
između zalogaja posmatrao svoga oca i mislio kako ga najverovatnije neće stvarno
upoznati pre nego što za to bude bilo prekasno. Ranije je mislio kako mu uopšte nije
bio nalik, ali tokom poslednjih godina je u to sve više sumnjao. Njegova žena Mona
koja ga je prethodne godine napustila, optužila ga je za istu zahtevnu tvrdoglavost, istu
pedantnu rezervisanost. Možda ne želim da vidim sličnost, bio je pomislio. Mo​žda
se plašim da ću postati kao on, tvrdoglava mazga koja vidi samo ono što želi da
vidi?
Istovremeno je bio siguran da je tvrdoglavost bila preduslov za posao policajca.
Bez te osobine koju bi neko sa strane mogao tretirati nenormalnom, mnoge od istraga
koje je vodio, otišle bi do đavola. Tvrdoglavost teško da se mogla nazvati
pro​fe​si​o​nal​nom de​for​ma​ci​jom, već zna​čaj​nom pred​no​šću.
-Za​što ne ka​žeš ni​šta? - pre​ki​nuo je otac nje​go​ve mi​sli, oči​gled​no loše vo​lje.
-Izvi​ni. Se​deo sam i raz​mi​šljao.
-Ne že​lim da idem sa to​bom na ru​čak ako ne​maš ni​šta da ka​žeš.
-Šta že​liš da ka​žem?
-Možeš da mi ispričaš o tome kako ti je. Kako je tvojoj kćerki. Ili možeš da mi
is​pri​čaš da li si pro​na​šao novu žen​sku.
-Žen​sku?
-Zar još uvek ža​liš za Mo​nom?
-Ne ža​lim, što ne zna​či da sam, kako ti to ka​žeš - pro​na​šao ne​ka​kvu novu žen​sku.
-Za​što ne?
-Pro​na​ći novu ženu nije tako lako.
-Sta onda ra​diš?
-Kako to mi​sliš?
-Zar je to tako teško da se razume? Samo pitam šta radiš po pitanju pronalaženja
nove žene!
-Ne iz​la​zim po igran​ka​ma, ako na to mi​sliš.
-Ja ne mislim ništa, samo se pitam. Mislim da postaješ sve čudniji sa svakom
go​di​nom koja pro​la​zi.
Kurt Va​lan​der je od​lo​žio vi​lju​šku.
-Čud​ni​ji?
-Trebalo je da uradiš onako kako sam ti rekao. Nije trebalo da postaneš
po​li​ca​jac.
Znači, tamo smo gde smo stali, pomislio je Kurt Valander. Ništa se nije
pro​me​ni​lo…
Miris terpentina. Hladno, mrazno prolećno jutro 1967. I dalje žive u staroj
renoviranoj kovačnici izvan Limhamna. Ali, uskoro će otići odatle. Pošto je

36
iščekivao pismo, čim je ugledao poštara zaleteo se do poštanskog sandučeta. Iscepao
je koverat i pročitao ono na šta je čekao. Primili su ga na policijsku akademiju na
kojoj je trebao da počne na jesen. Trči nazad, otvara vrata od tesne sobe u kojoj
njegov otac stoji i slika svoj pejzaž. „Primili su me na policijsku akademiju!" viče.
Ali, otac mu nije čestitao. Nije čak ni odložio četkicu već je nastavio da slika. Još
uvek je mogao da se seti kako je otac radio na oblaku koji se bojio crveno od
svetlosti zalazećeg sunca. Razumeo je da je za njega predstavljao veliko razočaranje -
on, koji je tre​bao da po​sta​ne po​li​ca​jac.
Kel​ner je do​šao i po​ku​pio ta​nji​re. Ubr​zo se vra​tio sa dve šo​lje kafe.
- Jedno nikada nisam razumeo - rekao je Kurt Valander. -Zašto nisi želeo da
po​sta​nem po​li​ca​jac?
-Ura​dio si ona​ko kako si hteo.
-To nije bio od​go​vor na moje pi​ta​nje.
- Nisam ni sanjao da će moj sin doći kući i sesti za trpezarijski sto sa crvima
le​še​va koji mu gmi​žu iz ru​ka​va.
Kur​ta Va​lan​de​ra je od​go​vor za​be​zek​nuo. Crvi od le​še​va iz ru​ka​va ko​šu​lje?
- Kako to mi​sliš? - pi​tao je.
Ali, otac nije od​go​vo​rio. Is​pio je svo​ju šo​lju mla​ke kafe.
- Go​tov sam. Mo​že​mo da na​sta​vi​mo. Kurt Va​lan​der je za​tra​žio ra​čun i pla​tio.
Nikada neću dobiti odgovor, mislio je. Nikada neću moći da razumem zašto mu se
ne do​pa​da što sam po​li​ca​jac.
Vratili su se u Loderup. Vetar se pojačao. Otac je uneo platna i boje u svoju
ra​di​o​ni​cu.
-Ho​će​mo li usko​ro po​no​vo da se kar​ta​mo? - pi​tao je.
-Doći ću za nekoliko dana - odgovorio je Valander. Odvezao se nazad za Istad.
Nije mogao da odluči da li je bio ljut ili uznemiren. Crvi od leševa iz rukava
ko​šu​lje? Sta li je time mi​slio?
Bilo je petnaest do jedan kada je ostavio automobil i vratio se do svoje
kancelarije. Tada je doneo odluku da od svog oca, kada se sledećeg puta budu videli,
za​tra​ži pro​pi​san od​go​vor.
Odbacio je misli i prinudio se da ponovo postane policajac. Prvo što je morao da
uradi je da kontaktira Bjorka. Ali pre nego što je stigao da okrene njegov broj,
za​zvo​nio je te​le​fon. Po​di​gao je slu​ša​li​cu.
- Va​lan​der.
U slu​ša​li​ci je kr​ča​lo i škri​pa​lo. Po​no​vio je svo​je ime.
- Da li se vi ba​vi​te čam​cem za spa​sa​va​nje?
Valander nije prepoznao glas. Sa druge strane je govorio muškarac brzim i
for​si​ra​nim to​nom.

37
 -Sa kim pri​čam?
-To nema veze. Radi se o onome čamcu za spasavanje. Valander se uspravio u
svo​joj sto​li​ci i pri​vu​kao pa​pir i olov​ku.
-Da li ste vi na​zva​li pre neki dan?
-Na​zvao?
Čo​vek je zvu​čao iskre​no iz​ne​na​đe​no.
- Ni​sam zvao?
- Znači niste bili taj koji je nazvao i ispričao o čamcu za spasavanje koji će se
na​su​ka​ti ne​gde kod Is​ta​da?
U slu​ša​li​ci je dugo vla​da​la ti​ši​na. Va​lan​der je če​kao.
- Onda nema veze - re​kao je mu​ška​rac na​po​slet​ku. Raz​go​vor se pre​ki​nuo.
Valander je na brzinu zapisao ono što je bilo izgovoreno. Smesta mu je bilo jasno
da je pogrešio. Čovek je nazvao jer je želeo da priča o mrtvim muškarcima u čamcu
za spasavanje. Čim je čuo da je neko već zvao, začudio se ili se možda uplašio i na
br​zi​nu odlu​čio da okon​ča raz​go​vor.
Za Va​lan​de​ra, za​klju​čak je bio jed​no​sta​van.
Onaj koji je na​zvao, nije bio isti čo​vek sa ko​jim je Mar​tin​son pri​čao.
Drugim rečima - bilo je više od jedne osobe koje su imale informacije. Činilo mu
se da je čak i za to imao objašnjenje. Razgovor koji je obavio sa Martinsonom, dao
mu je odgovor. Oni koji su nešto videli, morali su se nalaziti na nekakvom brodu.
Pošto se zimi niko ne nalazi sam na jednom brodu, morali su biti članovi iste posade.
Ali, na kakvoj vrsti broda? U pitanju je mogao biti trajekt ili ribarski brodić.
Teretnjak ili jedan od naftaša koji neprekidno plove po Baltičkom moru. Martinson je
od​škri​nuo vra​ta.
- Da li je vre​me? - pi​tao je.
Valander je naprasno odlučio da do daljnjeg ne pominje telefonski poziv koji je
primio. Osetio je nejasnu potrebu da prezentuje dobro osmišljen pregled stvari
svo​jim ko​le​ga​ma.
- Još uvek nisam pričao sa Bjorkom - rekao je samo. -Najbolje je da se vidimo za
pola sata.
Mar​tin​son je ne​stao i Va​lan​der je okre​nuo Bjor​kov lo​kal.
-Ovde Bjork.
-Va​lan​der. Kako je pro​šlo?
-Dođi do mene pa ćeš čuti.
Va​lan​de​ra je iz​ne​na​di​lo ono što mu je is​pri​čao.
-Dobićemo posetu - rekao je Bjork. - Ministarstvo inostranih poslova će nam
po​sla​ti iza​sla​ni​ka da nam po​mog​ne oko is​tra​ge.
-Izaslanik iz Ministarstva inostranih poslova? Sta on može da zna o istrazi

38
ubi​stva?
-Nemam pojma, ali stiže već popodne. Mislio sam da ne bi bilo loše kada bi ga
do​če​kao. Sle​će na Stu​rup u 17:20.
-Jebo te - rekao je Valander. - Da li dolazi da pomogne ili da nadgleda šta
ra​di​mo?
-Ne znam - re​kao je Bjork. - Ovo je samo po​če​tak. Po​go​di ko je još zvao?
-Na​čel​nik dr​žav​ne po​li​ci​je? Bjork se iz​ne​na​dio.
-Kako si znao?
-Po​ne​što mo​ram i ja da po​go​dim. Šta je hteo?
- Zahtevao je najnovije informacije. Sem toga, hteo je da pošalje par ljudi:
jed​no​ga iz krv​nih de​li​ka​ta i jed​no​ga iz nar​ko​ti​ka.
- Da li i oni mo​ra​ju da se do​če​ka​ju na aero​dro​mu?
- Ne. Sna​ći će se sami. Va​lan​der se za​mi​slio.
-Meni sve ovo deluje jako čudno - rekao je na kraju. -Ništa manje zbog tog tipa iz
Ministarstva. Zašto dolazi? Da li su bili u kontaktu sa policijom u Sovjetskom Savezu
ili oni​ma iz osta​lih ze​ma​lja istoč​nog blo​ka?
-Sve je išlo po proceduri. Tako su mi makar rekli ljudi iz Ministarstva. Ali, šta to
tač​no zna​či - ne znam.
- Kako je mo​gu​će da ti ne daju ne​op​hod​ne in​for​ma​ci​je? Bjork je sklo​pio ruke.
- Dovoljno dugo sam šef policijske stanice da bih znao kako u ovoj zemlji stvari
funkcionišu. Ponekad me drže van dešavanja. U nekim drugim slučajevima, u
pozadini događaja, nalazi se ministar pravde. Najčešće se radi o tome da švedski
na​rod ne sme da sa​zna više od de​li​ća ono​ga što se za​i​sta do​ga​đa.
Valander je jako dobro razumeo šta je Bjork time mislio da kaže. Pravosudni
skandali do kojih je došlo u toku poslednjih godina, detaljno su raskrinkali nevidljive
tunele prokopane kroz podrume državnih organizacija, tunele koju su povezivali
različita odeljenja i institucije. Ono što su ranije bile samo sumnje ili što je
odbacivano kao sektaško bulažnjenje, sada je počelo da se pokazuje tačnim.
Odistinska vlast je velikim delom operisala iz tamno osvetljenih, tajnih prolaza,
da​le​ko od op​ti​ke za koju se ve​ro​va​lo da je glav​na ka​rak​te​ri​sti​ka prav​ne dr​ža​ve.
Neko je zakucao na vrata. Bjork mu je viknuo da uđe. Bio je to Svedberg. U ruci
je dr​žao je​dan ve​čer​nji list.
- Pomislio sam kako biste ovo želeli da vidite. Valander se zabezeknuo kada je
ugle​dao na​slov​nu stra​nu.
Novine su krupnim naslovima objavljivale senzacionalno otkriće leševa na
skonskoj obali. Bjork se sa svoje stolice obrušio na novine i istrgnuo ih iz
Martinsonovih ruku. Čitali su jedan drugom preko ramena. Užasnut, Valander je
video sopstveno napregnuto lice na jednoj mutnoj slici. Mora da su me slikali za dok

39
sam ra​dio na ubi​stvu u Le​nar​pu, po​mi​slio na br​zi​nu.
Is​tra​gu vodi in​spek​tor kri​mi​na​li​stič​kog od​se​ka Knut Val​man.
Is​pod fo​to​gra​fi​je je sta​ja​lo po​gre​šno ime. Bjork je od​gur​nuo no​vi​ne. Na čelu mu se
pojavila crvena fleka koja je najavljivala napad besa. Svedberg se diskretno povukao
ka vra​ti​ma.
-Ovde stoji sve - rekao je Bjork. - Kao da si ga ti napisao, Valandere, ili ti,
Svedberže. Novine znaju da je umešano Ministarstvo inostranih poslova i da šef
državne policije drži oko na razvoju istrage. Cak znaju i da je čamac za spasavanje
ju​go​slo​ven​ski. To je više od ono​ga što ja znam. Da li je to tač​no?
-Tač​no je - re​kao je Va​lan​der. - Mar​tin​son je to tek juče is​pri​čao.
- Juče? Gospode bože! Kada su štampane ove novine? Bjork je počeo da se šetka
po sobi. Valander i Svedberg su se pogledali. Čim bi mu se pokvarilo raspoloženje
Bjork je znao da se izgubi u beskonačnim tumačenjima. Bjork je zgrabio novine i
gla​sno pro​či​tao:
-Sovjetske patrole smrti. Nova Evropa je Švedsku otvorila zločinu sa
političkom perspektivom. Sta misle time da kažu? Da li neko zna da objasni?
Va​lan​de​re?
-Ne​mam poj​ma. Mi​slim da je sada naj​bo​lje ig​no​ri​sa​ti ono što sto​ji u no​vi​na​ma.
-Kako je mo​gu​će ig​no​ri​sa​ti tako ne​što? Po​sle ovo​ga nam me​di​ji neće dati mira.
Baš kao da je izgovorio proročanstvo, istoga trenutka je zazvonio telefon. Bio je
to jedan novinar iz „Dagens Nihetera" koji je želeo da dobije komentar. Bjork je
po​klo​pio slu​ša​li​cu ru​kom.
-Moraćemo da ponovo sazovemo konferenciju za štampu - rekao je. - Ili da li
mo​žda da pu​sti​mo iz​ja​vu? Šta je bo​lje? Šta mi​sli​te?
-Oboje - predložio je Valander. - Ali, sačekaj do sutra sa konferencijom za
štam​pu. Mo​žda će onaj čo​vek iz Mi​ni​star​stva ima​ti svo​je sta​no​vi​šte.
Bjork je o tome obavestio novinara i završio je razgovor a da nije odgovorio ni na
jedno pitanje. Svedberg je izašao napolje, a. Bjork i Valander su osmislili jednu
kratku izjavu za štampu. Kada se Valander podigao da ode, Bjork ga je zamolio da
osta​ne.
-Moramo da učinimo nešto po pitanju ovih pukotina - rekao je Bjork. - Očigledno
je da sam bio isuviše naivan. Sećam se kako si se prošle godine, dok si radio na
ubistvima u Lenarpu žalio. Ja sam to, nažalost, odbacio kao preterivanje. Pitanje je
samo šta tre​ba da ura​dim.
-Pitam se da li je uopšte moguće uraditi bilo šta - primetio je Valander. - Tome
sam se naučio prošle godine. Mislim da je ovo nešto sa čime moramo da se
po​mi​ri​mo.
-Da znaš da će biti lepo otići u penziju - rekao je Bjork posle nekoliko trenutaka

40
za​mi​šlje​ne ti​ši​ne. - Po​ne​kad se ose​ćam kao da mi vre​me beži.
-Taj osećaj imamo svi - odgovorio je Valander. - Idem do Sturupa po onog
slu​žbe​ni​ka iz Mi​ni​star​stva. Kako se zove?
-Torn.
-A kr​šte​no ime?
-Ni​sam ga do​bio.
Valander se vratio u svoju kancelariju u kojoj su ga već čekali Martinson i
Sved​berg. Sved​berg je baš kre​nuo da pre​pri​ča​va što je do​ži​veo kod Bjor​ka.
Valander je odlučio da održi kratak sastanak. Ispričao je o telefonskom pozivu i
za​klju​čio da je bilo više oso​ba koje su vi​de​le ča​mac za spa​sa​va​nje.
- Da li je bio iz Sko​nea? - pi​tao je Mar​tin​son. Va​lan​der je klim​nuo gla​vom.
-Onda bi bilo moguće pronaći ih - nastavio je Martinson. - Možemo da isključimo
naf​ta​še i te​glja​če. Šta nam onda pre​o​sta​je?
-Ribarski brodići - rekao je Valander. - Koliko ribarskih brodova postoji duž
Skon​ske oba​le?
-Mnogo - rekao je Martinson. - Ali, mislim da sada u februaru većina njih stoji
ukotvljena u luci. Čak iako je u pitanju jako obiman posao, mislim da je moguće
oba​vi​ti ga.
- Sutra ćemo doneti odluku - rekao je Valander. - Tada će možda sve već biti
dru​ga​či​je.
Ispričao je ono što je saznao od Bjorka. Martinson je reagovao otprilike baš kao i
on ra​ni​je, sa ču​đe​njem i iri​ta​ci​jom. Sved​berg je pak, samo sleg​nuo ra​me​ni​ma.
- Danas sigurno nećemo dalje napredovati - završio je Valander. - Moram da
napišem izveštaj o onome što se do sada dogodilo. To biste takođe i vas dvojica
trebalo da uradite. Posle možemo da ih uporedimo sa onima koji sutra dolaze iz
odeljenja za krvne delikte i narkotike, kao i sa čovekom iz ministarstva, po imenu
Torn.

Valander je na aerodrom stigao na vreme. Popio je šolju kafe kod policajaca iz

pasoške kontrole i naslušao se njihovih uobičajenih žalopojki o nepovoljnim radnim
vremenima i platama. U petnaest do pet, seo je na sofu ispred izlaza za putnike i
povremeno bacao rastresene poglede na ekran koji je visio sa plafona. Objavljivali su
se dolasci i Valander se onako za sebe pitao da li je čovek iz Ministarstva očekivao
da ga dočeka policajac u uniformi. Ako stavim ruke na leđa i krenem da cupkam
mo​žda će shva​ti​ti da sam po​li​ca​jac, po​mi​slio je iro​nič​no.
Posmatrao je putnike koji su pored njega promicali. Nigde nije video nekoga ko je
tražio nepoznatog domaćina. Kada se struja putnika proredila da bi na kraju sasvim

41
zamrla, uvideo je kako je verovatno prevideo čoveka. Kako izgleda jedan službenik
Ministarstva inostranih poslova? mislio je. Kao običan čovek ili kao diplomata?
Ali, kako uop​šte iz​gle​da je​dan di​plo​ma​ta?
- Kurt Valander? - čuo je jedan glas iza svojih leđa. Kada se okrenuo, ispred sebe
je ugle​dao jed​nu tri​de​se​to​go​di​šnju ženu.
- Da - re​kao je. - Ja sam Va​lan​der. Zena je ski​nu​la ru​ka​vi​cu i pru​ži​la mu ruku.
- Birgita Tom - rekla je. - Dolazim iz Ministarstva inostranih poslova. Možda si
oče​ki​vao mu​škar​ca?
-Za​pra​vo i je​sam - od​go​vo​rio je.
-Još uvek nema toliko ženskih diplomata koji streme karijeri - rekla je Birgita
Torn. - To ne znači da veliki deo švedske inostrane administracije ne leži u rukama
žena.
- A, je l'? - rekao je Valander. - Dobro došla u Skone. Posmatrao ju je krišom kod
prijema prtljaga. Imala je neodređeni izgled. Bilo je pre svega nečega u njenim očima
što mu je privuklo pažnju. Kada joj je prihvatio torbu i susreo njen pogled, shvatio je
šta je to bilo. Imala je kontaktna sočiva. To je znao zbog Mone koja je poslednjih
go​di​na nji​ho​vog bra​ka no​si​la kon​takt​na so​či​va.
Izašli su do automobila. Kurt Valander je pitao za vreme u Stokholmu i o tome
kakav je bio put i ona mu je odgovorila. Primetio je da je od njega držala izvesno
od​sto​ja​nje.
-Imam rezervaciju u hotelu koji se zove 'Sekelgorden' -rekla je dok su se vozili
prema Istadu. - Želela bih da prođem kroz postojeće izveštaje o istrazi.
Pretpostavljam da si informisan o tome da mi se sav materijal treba staviti na
ras​po​la​ga​nje.
-Ne - rekao je Valander. - Niko mi nije ništa rekao. Ali, pošto ništa nije tajna,
io​na​ko ćeš ga do​bi​ti. Na​la​zi se u fa​sci​kli na zad​njem se​di​štu au​to​mo​bi​la.
- To je bilo vi​do​vi​to - re​kla je.
-Za​pra​vo, imam samo jed​no pi​ta​nje - re​kao je Va​lan​der. - Za​što si ovde?
-Labilna situacija na istoku čini da Ministarstvo inostranih poslova prati sve
abnormalne događaje. Sem toga, možemo da pomognemo sa formalnim ispitivanjima
do ko​jih bi even​tu​al​no mo​glo da dođe u ze​mlja​ma koje nisu pri​klju​če​ne In​ter​po​lu.
Priča kao političar, pomislio je Valander. U njenim rečima nema mesta
ne​si​gur​no​sti.
- Abnormalni događaji - rekao je. - Tako bi se možda mogli nazvati. Ako želiš,
mogu da ti u po​li​cij​skoj sta​ni​ci po​ka​žem ča​mac za spa​sa​va​nje.
-Ne, hvala - odgovorila je Birgita Torn. - Ne mešam se u policijski posao. Ali,
na​rav​no da ne bi bilo loše ako bi​smo su​tra uju​tru odr​ža​li sa​sta​nak.
-Osam sati pasuje izvanredno - rekao je Valander. - Možda ti nije poznato da nam

42
je dr​žav​na po​li​ci​ja po​sla​la par is​tra​ži​la​ca? Pret​po​sta​vljam da sti​žu su​tra uju​tro.
- In​for​mi​sa​na sam o tome - re​kla je Bir​gi​ta Torn.
Hotel „Sekelgorden" je ležao u jednoj ulici iza trga. Valander je zaustavio
au​to​mo​bil i po​se​gao za iz​ve​šta​ji​ma. Po​tom je iz​va​dio nje​nu tor​bu iz pr​tlja​žni​ka.
-Da li si ra​ni​je bila u Is​ta​du? - pi​tao je.
-Ne ve​ru​jem.
- Onda bih možda mogao da predložim da te istadska policija časti jednom
ve​če​rom?
Dok je od​go​va​ra​la, na licu joj se po​ja​vio bla​gi osme​jak.
- To je jako lju​ba​zno, ali oče​ku​je me do​sta po​sla - od​go​vo​ri​la je.
Kurt Valander je bio žacnut. Možda jedan provincijski policajac nije dovoljno
fino dru​štvo?
-Hotel 'Kontinental' ima najbolju hranu - rekao je. - Desno od trga. Želiš li da te
po​ku​pim su​tra uju​tru?
-Sama ću pronaći put - rekla je. - Hvala u svakom slučaju. Hvala što si došao po
mene.
Valander se odvezao kući. Bilo je pola sedam i odjednom je osetio umor od
čitave okoline. Nije bila u pitanju samo praznina koju je doživeo kada je stigao u stan
u kome ga niko nije čekao. Postojalo je takođe osećanje sve teže orijentacije u
prostoru. Sada je takođe i njegovo telo počelo da pruža otpor. Ranije se osećao
ugodno u svom poslu policajca, ali sada više ne. Osećanje nesigurnosti obuzelo ga je
kada je godinu dana ranije pokušao da reši brutalno duplo ubistvo u Lenarpu. Često je
sa Ridbergom pričao o tome da je zemlji kao što je Švedska, koja se menjala prema
nečemu nepoznatom i neodređenom, bila potrebna drugačija vrsta policajaca. Sa
svakim danom koji je proticao osećao se sve više nepodobnim. Nesigurnost bi mogla
da postane jedna od tema kurseva specijalizacije koji im je stalno nudila državna
po​li​ci​ja.
Izvadio je „pilsner" iz frižidera, uključio televizor i utonuo u sofu. Na ekranu su se
sme​nji​va​li svi oni bes​ko​nač​ni „pro​gra​mi za uz ka​fi​cu" koji se dnev​no ser​vi​ra​ju.
Ponovo je pomislio kako bi trebao da se prijavi na oglašeni posao u Treleborškoj
fa​bri​ci gume. Mo​žda je to bio pre​o​kret koji mu je bio to​li​ko ne​op​ho​dan?
Možda bi čovek trebao da provede svega nekoliko godina svoga života u policiji i
da se onda okre​ne ne​če​mu dru​gom?
Ostao je da sedi u sofi sve do kasno uveče. Otišao je u krevet tek kada se
pri​bli​ži​la po​noć.
Samo što je ugasio lampu kada je zazvonio telefon. Ne i večeras, mislio je. Samo
ne još jedno zlostavljanje do smrti. Uspravio se u krevetu i podigao slušalicu. Smesta
je pre​po​znao čo​ve​ka koji ga je na​zvao ra​ni​je u toku po​sle​pod​ne​va.

43
 - Mo​žda znam ne​što o čam​cu za spa​sa​va​nje - re​kao je čo​vek.
- Za​in​te​re​so​va​ni smo za sve in​for​ma​ci​je koje mo​že​mo do​bi​ti.
- Mogu da kažem šta znam samo ukoliko mi policija garantuje da neće ništa reći o
mom po​zi​vu.
- Mo​žeš osta​ti ano​ni​man ako to ho​ćeš.
- To nije dovoljno. Policija mora da garantuje da neće reći kako je neko uopšte
na​zvao.
Valander je grozničavo razmišljao. Zatim je dao obećanje. Čovek je i dalje
okle​vao.
Pla​ši se ne​če​ga, mi​slio je Va​lan​der.
-Da​jem ča​snu reč po​li​caj​ca - re​kao je.
-Na to ne po​la​žem mno​go - od​go​vo​rio je čo​vek.
- Trebalo bi - rekao je Valander. - Kada se radi o datim obećanjima, za mene niko
na sve​tu ne može da kaže ne​što ne​ga​tiv​no.
Sa one stra​ne je po​sta​lo tiho. Va​lan​der je čuo čo​ve​ko​vo di​sa​nje.
- Znaš li gde se na​la​zi uli​ca In​du​stri​je? - pi​tao je iz​ne​na​da čo​vek.
Va​lan​der je znao. Na​la​zi​la se u in​du​strij​skom delu istoč​nog pred​gra​đa Is​ta​da.
- Odvezi se tamo - rekao je čovek. - Uđi u ulicu. Jednosmerna je, ali to nema
ni​ka​kve veze. Tamo uve​če io​na​ko nema sa​o​bra​ća​ja. Uga​si mo​tor i fa​ro​ve.
-Sada? - pi​tao je Va​lan​der.
-Sada.
-Gde da sta​nem? Uli​ca je du​gač​ka.
- Od​ve​zi se tamo. Pro​na​ći ću te. I - dođi sam, ina​če za​bo​ra​vi na či​ta​vu stvar.
Veza se pre​ki​nu​la.
Valander je smesta osetio gamižuću nelagodnost. Pomislio je kako bi trebao da
nazove Svedberga ili Martinsona i da zatraži pojačanje. Potom se naterao da
raz​mi​šlja bez obra​ća​nja pa​žnje na ne​la​god​nost. Šta bi uo​sta​lom mo​glo da se do​go​di?
Zbacio je prekrivač i ustao. Nekoliko minuta kasnije, otključavao je automobil na
pra​znoj uli​ci. Tem​pe​ra​tu​ra se spu​sti​la is​pod nule. Za​drh​tao je kada je seo za vo​lan.
Pet minuta kasnije, skrenuo je u ulicu Industrije u kojoj su se sa obe strane
nalazile automobilske firme i mala preduzeća. Nigde nije video svetla. Odvezao se do
sredine jednosmerne ulice. Zaustavio se, ugasio motor i farove i čekao u mraku.
Ze​le​no​sve​tle​ći sat na ko​mand​noj ta​bli, po​ka​zi​vao je šest mi​nu​ta iza po​no​ći.
Bilo je već pola jedan a da se ništa nije dogodilo. Odlučio je da sačeka do jedan.
Ako se ni do tada niko ne bude po​ja​vio, oti​ći će kući.
Valander nije otkrio čoveka sve dok nije stao tik uz njegov automobil. Smesta je
otvorio prozor. Čovekovo lice se nalazilo u senci. Nije mogao da razazna njegove
crte, ali je zato pre​po​znao glas.

44
 - Vozi za mnom - re​kao je mu​ška​rac. Po​tom je ne​stao.
Nekoliko minuta kasnije iz suprotnog pravca pojavio se automobil. Žmigavci su se
pa​li​li i ga​si​li.
Kurt Valander je startovao motor i krenuo za njim. Vozili su se van grada, ka
isto​ku. Va​lan​der je po​čeo da se pla​ši.

45
 5.

Bran​te​vič​ka luka je bila na​pu​šte​na.

Većina svetala je bila pogašena. Svega nekoliko napuštenih svetlosnih zraka
padalo je preko basena mrke, nepomične vode. Kurt Valander se na brzinu zapitao da
li su ulične svetiljke bile polupane ili je nemenjane pregorelih sijalica ulazilo u
generalnu kampanju štednje komunalnog društva. Živimo u zamračenom društvu,
mi​slio je. Jed​na sim​bo​lič​na sli​ka po​či​nje da se ma​te​ri​ja​li​zu​je.
Ispred njega, žmigavci su se isključili, a potom i farovi. Valander je takođe
isključio svoja svetla i ostao da sedi u tami. Sat na komandnoj tabli pokazivao je
vreme svojim elektronskim žmirkajućim svetlom. Pet do pola dva. Odjednom je u tami
poput svica počela da igra džepna lampa. Valander je otvorio vrata i izašao napolje.
Zaledio se od noćnog mraza. Čovek koji je držao džepnu lampu u ruci zastao je
ne​ko​li​ko me​ta​ra od nje​ga. Va​lan​der i da​lje nije mo​gao da mu ra​za​zna lice.
- Ide​mo do keja - re​kao je čo​vek.
Njegov skonski dijalekat odlikovalo je grleno,,r". Valander je pomislio kako
ništa ne zvuči tako preteće kada se izgovori na skonskom. Nije poznavao nijedan
dru​gi di​ja​le​kat koji je imao to​li​ku dozu ugra​đe​ne pa​žlji​vo​sti.
Pa ipak je okle​vao.
- Za​što? - pi​tao je. - Za​što ide​mo do keja?
- Da li se plašiš? - rekao je čovek. - Idemo na kej zato što se tamo nalazi jedan
brod.
Okrenuo se i počeo da hoda. Valander je išao za njim. Po licu ga je ošinuo
iznenadan nalet vetra. Zaustavili su se ispred tamne siluete ribarskog brodića. Miris
mora i ben​zi​na bio je pri​lič​no sna​žan. Čo​vek je Va​lan​de​ru pru​žio džep​nu lam​pu.
- Osve​tli mol - re​kao je.
Tada je Valander prvi put video njegovo lice. Bio je to čovek od četrdeset
godina, možda nešto stariji. Lice na kome su vremenske prilike ostavile tragove, sa
grubom kožom nekoga ko provodi vreme napolju. Obučen u tamnoplave radničke
pan​ta​lo​ne i sivu jak​nu. Crna vu​ne​na kapa na​tu​če​na na čelo.
Čovek se uhvatio za jedno od užadi i popeo se na brod. Nestao je u komandnoj
kabini i Valander je čekao. Zatim se upalila petrolejka. Čovek se vratio do pramca
pre​ko škri​pa​vog poda.
- Pop​ni se na brod - re​kao je.
Valander se čvrsto uhvatio za hladnu ogradu broda i popeo. Išao je za čovekom
duž kri​ve pa​lu​be i sa​pleo se o de​be​lo uže.
- Nemoj da padneš u vodu - rekao je čovek. - Hladna je. Valander ga je sledio do

46
uzane kabine i dalje do mašinske sobe. Smrdelo je na dizel i mašinsko ulje. Čovek je
oka​čio lam​pu na jed​nu kuku na pla​fo​nu i utu​lio je pla​men.
Valander je odjednom primetio da je čovek bio jako uplašen. Njegovi prsti su bili
ne​spret​ni i žu​ri​lo mu se.
Va​lan​der je seo na ne​u​do​ban le​žaj koji je bio pre​kri​ven pr​lja​vim će​be​tom.
-Odr​ža​ćeš obe​ća​nje - re​kao je čo​vek.
-Ja uvek dr​žim svo​ja obe​ća​nja - od​go​vo​rio je Va​lan​der.
- To niko ne radi - re​kao je čo​vek. - Ba​rem ne u mom slu​ča​ju.
-Imaš li neko ime?
-To nije va​žno.
- Ali, vi​deo si je​dan cr​ve​ni ča​mac za spa​sa​va​nje sa dva mr​tva mu​škar​ca?
- Mo​žda.
- Ina​če me ne bi na​zvao.
Čovek je privukao jednu prljavu nautičku kartu koju je držao pored sebe na
le​ža​ju.
- Ovde - rekao je i uperio prstom. - Ovde sam ga video. Kada sam ga otkrio, bilo
je dva i devet po podne. Dvanaestog, što znači u prošli utorak. Puno sam razmišljao o
tome oda​kle je mo​gao doći.
Valander je po džepovima tražio olovku i nešto na čemu bi mogao da zapisuje.
Na​rav​no da nije ni​šta pro​na​šao.
-Po​la​ko - re​kao je Va​lan​der. - Is​pri​čaj is​po​čet​ka. Gde si tač​no ot​krio ča​mac?
-Zapisao sam koordinate - rekao je čovek. - Na oko šest daljinskih minuta od
Is​ta​da, pra​vo​li​nij​ski ju​žno. Ča​mac je plu​tao u se​ve​ro​i​stoč​nom prav​cu.
Ispržio je ruku i pružio Valanderu jedan izgužvan list papira. Valander je osećao
da su po​da​ci o po​zi​ci​ji bili pre​ci​zni, iako mu bro​je​vi nisu ni​šta go​vo​ri​li.
- Ča​mac je do​plu​tao - re​kao je. - Da je pa​dao sneg, ni​ka​da ga ne bih ot​krio.
Mi ga nikada ne bismo otkrili, pomislio je na brzinu Valander. Svaki put kada
iz​go​vo​ri ja, skoro neprimetno okleva. Kao da mora da se podseća da samo delimično
go​vo​ri isti​nu.
- Doplutao je do bočne strane broda - nastavio je čovek. -Odšlepovao sam ga do
šved​ske oba​le. Čim sam ugle​dao kop​no, pu​stio sam ga.
To objašnjava presečeni konopac, pomislio je Valander. -Žurilo im se i postali su
ner​vo​zni. Nisu okle​va​li da žr​tvu​ju malo ko​nop​ca.
-Da li si ri​bar? - pi​tao je ka​sni​je.
-Da.
Ne, po​mi​slio je Va​lan​der. Po​no​vo la​žeš i to ve​o​ma loše. Pi​tam se čega se pla​šiš.
-Bio sam na putu kući - na​sta​vio je čo​vek.
-Na brodu sigurno postoji radio - rekao je Valander. - Zašto nisi alarmirao

47
obal​sku stra​žu?
- Imam svo​je ra​zlo​ge.
Valander je uvideo da je morao da razbije čovekov sveprisutan strah ne bi li bilo
šta po​sti​gao. Po​ve​re​nje, mi​slio je. Mora da ose​ti da stvar​no može da mi ve​ru​je.
-Moram da znam više - rekao je Valander. - Sve što se ovde izgovori bez sumnje
će biti upo​tre​blje​no u is​tra​zi. Ali niko neće sa​zna​ti da si mi ti to re​kao.
-Niko nije ništa rekao. Niko nije nazvao telefonom. Valander je najedanput
shvatio kako se sve uklapalo. Postojalo je jednostavno i sasvim logično objašnjenje
za čovekovu upornu želju da ostane anoniman. Sem toga, Valanderu je to omogućilo
da bolje shvati čovekov strah. Čovek koji je sedeo preko puta njega nije se nalazio
sam na brodu kada je ugledao čamac za spasavanje, to je shvatio već nakon
razgovora sa Martinsonom. Ali, sada mu je bio poznat tačan broj posade. Bila su ih
dvojica. Ne trojica, ne više njih, već samo dvojica. A njegov sagovornik se plašio
onog dru​gog čo​ve​ka.
-Niko nije na​zvao - re​kao je Va​lan​der. - Da li je ovo tvoj brod?
-Ka​kve to ima veze?
Valander je počeo ispočetka. Sada je bio siguran da čovek nije imao nikakve veze
sa mrtvim muškarcima, sem što se nalazio na brodu koji je otkrio čamac i potom ga
došlepovao do obale. To je pojednostavljivalo situaciju, čak iako i dalje nije mogao
da ra​zu​me za​što je sve​dok po​ka​zi​vao to​li​ki strah. Ko je bio dru​gi čo​vek?
Švercer, odjednom mu je palo napamet. Švercer izbeglica ili alkohola. Ovaj brod
se ko​ri​sti za kri​jum​ča​re​nje. Zbog toga ne mogu da ose​tim mi​ris ribe.
-Da li si, kada si ot​krio ča​mac, u bli​zi​ni vi​deo ne​ka​kav brod?
-Ne.
-Da li si u to sa​svim si​gu​ran?
-Ka​žem samo ono što znam.
-Ali, re​kao si kako si spe​ku​li​sao?
Od​go​vor koji je sle​dio, bio je ve​o​ma odlu​čan.
- Čamac se već neko vreme nalazio u vodi. Nije mogao biti izbačen u skorije
vre​me.
- Za​što ne?
- Na njemu su već počele da se formiraju alge. Valander tog detalja nije mogao da
se seti iz svo​je in​spek​ci​je.
- Kada smo ga pronašli nije bilo ni traga algama. Čovek preko puta se zamislio: -
Verovatno su se isprale kada sam ga upravio ka kopnu. Čamac su lomili talasi na
oba​li.
-Ko​li​ko dugo mi​sliš da je le​žao u vodi?
-Mo​žda ne​kih ne​de​lju dana. Te​ško je reći.

48
 Valander je sedeo i posmatrao čoveka. Njegove oči su bile nemirne. Valander je
ta​ko​đe imao ne​o​dre​đen ose​ćaj da je sve vre​me oslu​ški​vao kao na igla​ma.
-Da li imaš još ne​što da is​pri​čaš? - pi​tao je Va​lan​der. -Sve može biti od zna​ča​ja.
-Mi​slim da je ča​mac do​plu​tao iz neke od bal​tič​kih ze​ma​lja.
-Za​što to mi​sliš? Za​što ne iz Ne​mač​ke?
-Po​zna​jem ove vode kao svoj džep. Mi​slim da je ča​mac do​šao iz prav​ca Bal​ti​ka.
Va​lan​der je po​ku​šao da u sebi za​mi​sli geo​graf​sku kar​tu.
-To je jako dug put - rekao je. - Duž čitave poljske obale i kroz celu pomorsku
te​ri​to​ri​ju Ne​mač​ke. Te​ško mi je da u to po​ve​ru​jem.
-Tokom drugog svetskog rata, mine su mogle da za vrlo kratko vreme otplove
veoma daleko. Vetar koji je poslednjih dana duvao, mogao je tako nešto učiniti
mo​gu​ćim.
Sve​tlost iz pe​tro​lej​ke je na​jed​nom po​če​la da sla​bi.
-Nemam ništa drugo da izjavim - rekao je čovek i ponovo je savio uprljanu
po​mor​sku kar​tu. - Se​ćaš se šta si obe​ćao?
-Znam šta sam obećao. Ali, imam još jedno pitanje. Zašto se toliko plašiš susreta
sa mnom? Za​što smo se na​šli u sred noći?
- Ne plašim se - rekao je čovek. - A da je suprotno, to bi bio isključivo moj
pro​blem. Imam svo​je ra​zlo​ge.
Čovek je uzeo kartu i stavio je u jedan pregradak neposredno ispod kormila.
Va​lan​der je po​ku​šao da smi​sli još neko pi​ta​nje pre nego što za to bude pre​ka​sno.
Nisu primetili blagi pokret na trupu broda. Bilo je to malo ljuljuškanje, toliko
diskretno da je moglo da prođe neprimetno, kao jedno zaostalo talasanje koje je tek
sada do​se​glo kop​no.
Valander je izašao iz mašinske sobe. Užurbano je prešao džepnom lampom preko
zidova kabine. Nigde nije mogao da vidi nešto što bi mu kasnije omogućilo da
iden​ti​fi​ku​je brod.
-Gde mogu da te pronađem ako mi budeš bio potreban? -pitao ga je kada su
po​no​vo sta​ja​li na keju.
-Ne mo​žeš - re​kao je čo​vek. - A i ne mo​raš. Ne​mam više ni​šta da ka​žem.
Dok je hodao kejom, Valander je brojao svoje korake. Kada je zakoračio
sedamdeset treći put, osetio je pod nogama lučki šljunak. Čoveka su progutale senke.
Uzeo je džepnu lampu i potom nestao ne rekavši ni reči. Seo je u automobil ne paleći
motor. Sačekao je nekoliko minuta. U trenutku mu se činilo da je uočio senku koja se
kretala u tami. Ali, to je naravno bila samo njegova uobrazilja. Zatim je shvatio kako
se od njega očekivalo da krene prvi. Kada je ponovo došao na glavni put, usporio je
vo​žnju. Iza nje​ga nije bilo sve​tla fa​ro​va.
U petnaest do tri je ponovo otvorio vrata od svog stana. Seo je za kuhinjski sto i

49
za​pi​sao de​ta​lje iz raz​go​vo​ra koji je vo​dio u ma​šin​skoj sobi ri​bar​skog bro​da.
Baltik, mislio je. Da li je moguće da je čamac toliko daleko plovio? Ustao je i
otišao u dnevnu sobu. Na polici, među hrpom starih časopisa i programa iz opere,
pronašao je svoj pohabani školski atlas. Otvorio ga je na strani na kojoj se nalazio jug
Šved​ske i Bal​tič​ko more. Bal​tik mu se is​to​vre​me​no či​nio i vrlo da​le​ko i ve​o​ma bli​zu.
Ne znam ništa o morima, mislio je. Nemam pojma o strujama, talasima i
vetrovima. Možda je u pravu? I zašto bi uostalom tvrdio nešto što ne odgovara
isti​ni?
Ponovo je mislio na čovekov strah i na onoga drugoga muškarca koji je bio na
bro​du i koga se ovaj pla​šio.
Kada se vratio u krevet bilo je već četiri sata. Dugo je ležao budan pre nego što je
us​peo da za​spi.

Trg​nuo se iz sna i od​mah mu je bilo ja​sno da se uspa​vao.

Sat na noćnom stočiću pokazivao je 7:46. Opsovao je, izleteo iz kreveta i počeo
da se oblači. Strpao je u džep od jakne četkicu i pastu za zube. U tri do osam,
par​ki​rao se is​pred po​li​cij​ske sta​ni​ce. Re​cep​ci​o​ner​ka Eba mu je mah​nu​la.
-Mo​raš kod Bjor​ka - re​kla je. - Na šta to li​čiš, mo​lim te? Da li si se uspa​vao?
-I te kako - odgovorio je Valander i požurio do toaleta da opere zube.
Istovremeno je pokušavao da sabere svoje misli: Kako je mogao da objasni svoju
no​ća​šnju po​se​tu ri​bar​skom bro​di​ću u Bran​te​vič​koj luci?
Kada je stigao u Bjorkovu kancelariju, bila je prazna. Otišao je dalje do najveće
od svih soba za sastanke u stanici. Pokucao je na vrata i osetio se kao đak koji kasni u
ško​lu.
U pro​sto​ri​ji je za oval​nim sto​lom se​de​lo šest oso​ba koje su ga po​sma​tra​le.
- Ka​snim ne​ko​li​ko mi​nu​ta - re​kao je i seo na naj​bli​žu od slo​bod​nih sto​li​ca.
Bjork ga je gledao strogim pogledom, dok su se Svedberg i Martinson zagonetno
smeškali. Kod Svedberga je čak mogao da uoči i izvesnu vrstu podrugljivosti. Sa
Bjor​ko​ve leve stra​ne, se​de​la je Bir​gi​ta Torn sa svo​jim ne​o​dre​đe​nim iz​ra​zom lica.
U prostoriji su se sem toga nalazile još dve osobe koje Valander nikada ranije nije
video. Ustao je od stola i obišao ga da bi se sa njima pozdravio. Oba muškarca su
imala oko pedeset godina, i uočljivo su nalikovala jedan drugom: snažne građe i
lju​ba​znih lica. Je​dan se pred​sta​vio kao Stu​re Ron​lund, dru​gi se zvao Ber​til Lo​ven.
-Ja sam iz odeljenja za krvne delikte - rekao je Loven. -Sture je iz odeljenja za
nar​ko​ti​ke.
-Kurt je naš naj​i​sku​sni​ji is​tra​ži​lac - re​kao je Bjork. - Iz​vo​li​te i po​slu​ži​te se ka​fom.
Kada su svi na​pu​ni​li svo​je pla​stič​ne čaše, Bjork je otvo​rio sa​sta​nak.

50
 - Mi smo, naravno, zahvalni za svu pomoć koju možemo da dobijemo - počeo je. -
Niko od vas nije mogao a da ne primeti da se pronalazak leševa pojavio kao vest u
štampi. Zbog toga nije ništa manje važno da sprovodimo istragu sa odlučnošću i
intenzitetom. Birgita Torn je naravno, u prvu ruku došla da bi bila naš posmatrač i da
bi nam eventualno pomogla sa kontaktima u zemljama u kojima Interpol nema nikakav
uticaj. To nas naravno ne sprečava da saslušamo njene predloge čak i po pitanju
kon​kret​nog pro​ce​sa is​tra​ge.
Zatim je došao red na Kurta Valandera. Pošto su svi u prostoriji u rukama držali
izveštaje koji su do tada bili sačinjeni, odustao je od detalja istrage. Samo je dao
pregled i vremensku šemu. Ali zato se dugo zadržao na istrazi patologa i na njenim
rezultatima. Kada je bio gotov, Loven je postavio nekoliko pitanja o detaljima za koje
je že​leo da mu se po​ja​sne. To je bilo sve. Bjork se osvr​nuo po sobi.
- Aha - re​kao je. - Kako ćemo da​lje?
Kurt Valander je počeo da se nervira zbog Bjorkovog poniznog držanja pred
ženom iz Ministarstva inostranih poslova i kriminalističarima iz Stokholma. Osećao je
kako nije mo​gao da se uz​dr​ži od ver​bal​ne palj​be. Za​tra​žio je reč od Bjor​ka.
- Ima suviše nejasnoća - rekao je. - Pri tome ne mislim samo na istragu. Ne
razumem zašto je Ministarstvo smatralo neophodnim da u Istad pošalje Birgitu Torn.
Teško mi je da poverujem kako je odgovor tako jednostavan i da to znači da žele da
nam pomognu u uspostavljanju kontakta sa, na primer, ruskom policijom, ukoliko nam
to bude zatrebalo. Tako nešto se može obaviti i telefaksom. Meni se pre čini kako je
Ministarstvo odlučilo da nadgleda našu istragu. U tom slučaju želim da znam šta je to
što mora da se nadgleda, ali pre svega i zašto je doneta takva odluka. Ne mogu da
poreknem kako sumnjam da se od nas nešto krije. Možda Ministarstvo i nije donelo
odlu​ku o ko​joj pri​čam? Mo​žda je to bio neko dru​gi?
U sobi je vladala apsolutna tišina i Valander je zaćutao. Bjork ga je gledao
pre​stra​vlje​no.
Ti​ši​nu je na kra​ju pre​ki​nu​la Bir​gi​ta Torn.
-Nema nikakvog razloga da se sumnja u naše zvanične razloge za prisutnost u
Istadu - rekla je. - Labilno stanje u istočnoj Evropi zahteva da pobliže pratimo
is​tra​gu.
-Mi čak ne znamo ni da su muškarci iz neke istočne zemlje - dodao je Valander. -
Ili mo​žda vi zna​te ne​što više? U tom slu​ča​ju bih i ja vo​leo da znam o čemu se radi.
-Mo​žda bi tre​ba​lo da se malo pri​mi​ri​mo - re​kao je Bjork.
-Že​lim od​go​vo​re na svo​ja pi​ta​nja - pro​te​sto​vao je Va​lan​der. - Ne za​do​vo​lja​vam se
glo​bal​nom žva​kom o la​bil​noj po​li​tič​koj si​tu​a​ci​ji.
Lice Birgite Torn je najednom izgubilo svoj neodređeni izraz. Pogledala ga je
očima koje su neskriveno pokazivale rastući prezir i distanciranost. Pro​ble​ma​ti​čan

51
sam, po​mi​slio je Va​lan​der. Pri​pa​dam iri​tant​noj pe​ša​dij​skoj for​ma​ci​ji.
- Onako je kako sam rekla - rekla je Birgita Torn. - Da si malo razumniji shvatio
bi da nema po​tre​be za ova​kvim po​te​zi​ma.
Va​lan​der je za​vr​teo gla​vom. Po​tom se okre​nuo ka Lo​ve​nu i Ron​lun​du.
- Kako izgledaju vaše instrukcije? - pitao je. - Stokholm skoro nikada ne šalje
svoje ljude ukoliko se od njih formalno ne zahteva asistencija. Ili smo to možda
ura​di​li?
Kada se Va​lan​der is​pi​ti​vač​ki okre​nuo pre​ma Bjor​ku, ovaj je od​mah​nuo gla​vom.
- Znači, Stokholm je tu odluku doneo na svoju ruku - nastavio je. - Hteo bih da
znam zbog čega, radi naše boljeg saradnje. Neraoguće je da se istraživačka
spo​sob​nost naše lo​kal​ne po​li​ci​je do​ve​la u pi​ta​nje pre nego što je po​sao i za​po​čeo?
Loven se nevoljno promeškoljio u stolici. Rovlund je na kraju dao odgovor.
Kur​tu Va​lan​de​ru se uči​ni​lo da je u nje​go​vom gla​su čuo pri​zvuk sim​pa​ti​je.
- Šef državne policije je smatrao kako vam je potrebna naša asistencija - rekao je.
- Naš zadatak je da vam stojimo na raspolaganju, dok ste vi ti koji vodite istragu.
Ukoliko možemo da pomognemo, biće nam drago. Ni ja ni Bertil ne sumnjamo u vašu
sposobnost da se ovim sami pozabavite. Lično mislim da ste tokom ovih dana radili i
brzo i te​me​lji​to.
Valander je u zahvalnost za priznanje klimnuo glavom. Martinson je sedeo i
smeškao se, dok je Svedberg zamišljeno čačkao zube trunkom koju je odvalio od
sto​la za sa​sta​nak.
-Onda možda možemo da počnemo da razmišljamo o tome kako ćemo dalje -
re​kao je Bjork.
-Izvanredno - rekao je Valander. - Imam nekoliko teorija o kojima bih voleo da
čujem reakcije. Ali pre svega želim da vam ispričam o mojoj maloj sinoćnoj
avan​tu​ri.
Ljutnja je nestala. Sada se ponovo osetio smirenim. Demonstrirao je svoju snagu
Birgiti Torn i nije bio pobeđen. Vremenom će saznati zašto je zapravo došla.
Ronlundova simpatija je takođe pojačala njegovo samopouzdanje. Ispričao je o
telefonskom pozivu i o poseti ribarskom brodiću u Branteviku. Naročito je naglasio
kako je čovek kategorički tvrdio da je čamac doplovio iz neke od baltičkih država. U
napadu neočekivanog naleta inspiracije, nazvao je centralu i zamolio da im neko
smesta naruči pregledne i detaljne geografske karte čitave relevantne oblasti.
Valander je unutrašnjim okom već mogao da vidi Ebu kako zaustavlja najbližeg
policajca koji se zadesio pored recepcije i kako mu naređuje da smesta nabavi karte.
Usuo je još kafe i pre​šao na ra​zla​ga​nje svo​jih te​o​ri​ja.
- Sve ukazuje na to da su muškarci bili ubijeni na nekom brodu - rekao je. - Za to
zašto tela nisu potopljena u dubine mora, imam jedno jedino logično objašnjenje.

52
Ubica ili ubice, želeli su da tela budu pronađena. Za to mi je teško da pronađem neko
razumno objašnjenje, naročito zbog toga što je moralo biti jako neizvesno kada i gde
će se čamac nasukati na obalu. Muškarci su posle dugotrajnog mučenja bili ustreljeni
iz neposredne blizine. Ljudi se muče radi osvete ili izvlačenja informacija. Sledeća
uočljiva činjenica koju ne smemo smetnuti sa uma je da su obojica bila pod uticajem
narkotika, tačnije rečeno - amfetamina. U ovu priču su na neki način umešane droge.
Sem toga, imam utisak da su oba muškarca bila dobrostojeća na šta ukazuje njihova
odeća. Prema istočnoevropskom standardu, morali su biti neverovatno imućni kada su
sebi mogli priuštiti takva odela i cipele. Ja u životu sebi ne bih mogao da tako nešto
ku​pim.
Loven je od njegovog poslednjeg komentara prasnuo u smeh. Birgita Torn je i
da​lje ogor​če​no zu​ri​la u sto.
-Znamo dosta toga - nastavio je Valander. - Čak i ako ne možemo da sastavimo
deliće u sliku koja objašnjava tok događaja i razloge za ubistvo tih ljudi. Ono što sada
moramo da saznamo je samo jedna jedina stvar - njihov identitet. To je ono na šta bi
trebalo da se koncentrišemo. Takođe, moramo da dobijemo brz balistički izveštaj o
municiji koja ih je ubila. Želim da imam detaljne protokole o nestalim ili traženim
licima u Švedskoj i Danskoj. Otiske prstiju, fotografije i opise treba smesta proslediti
Interpolu. Možda ćemo pronaći nešto u našoj datoteci traženih lica? Sem toga,
ukoliko se to već nije dogodilo, moramo naravno smesta obavestiti i baltičku i
so​vjet​sku po​li​ci​ju. Mo​žda Bir​gi​ta Torn na to može da nam da od​go​vor.
-Obavićemo to u toku dana - rekla je. - Kontaktiraćemo sa internacionalnim
od​se​kom pri mo​skov​skoj po​li​ci​ji.
-Po​li​ci​je u Esto​ni​ji, Le​to​ni​ji i Li​tva​ni​ji, mo​ra​ju ta​ko​đe biti oba​ve​šte​ne.
-To ide pre​ko Mo​skve.
Va​lan​der ju je upit​no po​gle​dao. Po​tom se okre​nuo ka Bjor​ku.
- Zar je​se​nas ni​smo ima​li stu​dij​sku po​se​tu iz li​tvan​ske po​li​ci​je?
-Onako je kako Birgita Torn kaže - odgovorio je Bjork. -Naravno da u tim
ze​mlja​ma po​sto​ji na​ci​o​nal​na po​li​ci​ja, ali So​vjet​ski Sa​vez i da​lje do​no​si odlu​ke.
-Pitam se… - rekao je Valander. - Ali, Ministarstvo inostranih poslova o tome zna
bo​lje od mene.
- Da - re​kla je Bir​gi​ta Torn. - Baš tako.
Sastanak je bio gotov i Bjork se smesta izgubio sa Birgitom Torn. Konferencija za
štam​pu je bila na​ja​vlje​na za dva sata po pod​ne.
Valander je ostao u sobi za sastanke. Prolazio je zajedno sa ostalima kroz
različite zadatke vezane za istragu. Svedberg je otišao po plastičnu kesu sa čaurama a
Loven je preuzeo na sebe da požuri balističku istragu. Ostali su među sobom
raspodelili obiman posao oko detaljnog pregledanja policijskog registra o nestalim ili

53
traženim licima. Martinson koji je imao izvesne lične kontakte sa policijom u
Ko​pen​ha​ge​nu, pre​u​zeo je na sebe da kon​tak​ti​ra ko​le​ge sa dru​ge stra​ne za​li​va.
-Ne morate da razbijate glavu oko konferencije za štampu - rekao je Valander na
kra​ju - To će biti moja i Bjor​ko​va gla​vo​bo​lja.
-Da li su jed​na​ko ne​pri​jat​ni kao oni u Stok​hol​mu? - pi​tao se Ron​lund.
-Ne znam kako izgledaju konferencije za štampu u Stokholmu, ali ovdašnji
no​vi​na​ri nisu za​bav​ni - od​go​vo​rio je Va​lan​der.
Ostatak dana je prošao u prosleđivanju detalja o ubijenim licima različitim
policijskim oblastima širom skandinavskih zemalja. Tu je počinjalo pretraživanje
različitih registra. Vrlo brzo je postalo jasno da se otisci prstiju ubijenih muškaraca
nisu nalazili ni u evidenciji danske ni švedske policije. Interpolu je trebalo više
vremena za davanje definitivnog odgovora. Valander i Loven su se poduže bavili
pitanjem da li je Istočna Nemačka već postala punom članicom Interpola ili ne. Da li
se njihov registar već prebacio u centralni sistem podataka koji je pokrivao teritoriju
čitave Nemačke? Da li je ranije u okviru Istočne Nemačke uopšte postojao uobičajeni
registar kriminalaca? Gde se pomerila granica između opsežnog arhiva službe
obezbeđenja i eventualnog registra kriminalaca? Da li je takva granica uopšte
po​sto​ja​la?
Loven je odlučio da sazna odgovore na ta pitanja a Valander se bacio na
pri​pre​ma​nje kon​fe​ren​ci​je za štam​pu.
Kada se pred sam početak konferencije susreo sa Bjorkom, primetio je da je ovaj
bio re​zer​vi​san.
Zašto ništa ne kaže ako misli da sam se bestidno poneo prema otmenoj dami iz
Mi​ni​star​stva? mi​slio je Va​lan​der.
U sobi u kojoj je trebalo da se održi konferencija okupili su se mnogi novinari i
predstavnici medija. Valander je bezuspešno pogledom tražio mladog novinara iz
„Ekspresa". Kao i obično, Bjork je bio taj koji je uzeo uvodnu reč. Napao je sa
neverovatnom silinom ono što je nazvao neshvatljivom nepouzdanošću podataka
koja se širila štampom. Valander je pomislio na sinoćni sastanak sa uznemirenim
čovekom koji se odigrao u Branteviku. Kada je na njega došao red, počeo je time što
je zamolio javnost da se obrati policiji sa svojim eventualnim opažanjima. Kada ga je
jedan od novinara upitao da li su već pristigli nekakvi pozivi, odgovorio je da je za
sada vladala tišina. Konferencija je protekla neverovatno mirno i Bjork je bio
za​do​vo​ljan kada su na​pu​sti​li sobu.
-Šta radi dama iz mi​ni​star​stva? - pi​tao je Va​lan​der dok su pro​la​zi​li hod​ni​kom.
-Uglavnom visi na telefonu - odgovorio je Bjork. - Ti naravno smatraš kako bi
tre​ba​lo da pri​slu​šku​je​mo nje​ne raz​go​vo​re?
- To mo​žda i nije tako loša ide​ja - pro​mr​mljao je Va​lan​der.

54
 Dan je prošao, a nije se dogodilo ništa od većeg značaja. Sada je samo trebalo
po​ka​za​ti str​plje​nje i če​ka​ti na re​zul​ta​te svih te​ku​ćih ak​tiv​no​sti.
Nešto pre šest, Martinson je provukao glavu kroz vrata Valanderove kancelarije i
pitao ga da li bi hteo da dođe kod njega na večeru. Bio je već pozvao i Lovena i
Ron​lun​da koji su iz​gle​da če​znu​li za Stok​hol​mom.
-Svedberg je zauzet - rekao je. - Birgita Torn je rekla kako će večeras otići za
Mal​me. Da li si ra​spo​lo​žen da do​đeš?
-Ne mogu da stig​nem - od​go​vo​rio je Va​lan​der. - Ve​če​ras sam, na​ža​lost, za​u​zet.
To je samo delimično bilo istinito. Još uvek se nije sasvim odlučio na to da li da
uve​če ode do bran​te​vič​ke luke i po​bli​že pre​gle​da ri​bar​ski brod.
U pola sedam je načinio uobičajeni dnevni poziv ocu. Valander je dobio u
naređenje da pre naredne posete kupi novi špil karata. Čim je završio razgovor,
napustio je policijsku stanicu. Vetar se smanjio i nebo je bilo vedro. Na putu kući
zastao je kod jedne piljarnice u kojoj je kupio hranu. U osam, kada je večerao i
pričekao da se skuva kafa, još uvek nije znao da li da ode do Brantevika ili ne.
Pomislio je da je čitava stvar mogla da pričeka do sutra. Sem toga, bio je umoran od
si​noć​njeg iz​le​ta.
Dugo je sedeo za kuhinjskim stolom sa svojom šoljom kafe. Pokušao je da zamisli
kako preko puta njega sedi Ridberg i komentariše događaje od tog dana. Prelazio je
korak po korak kroz tok istrage sa svojim nevidljivim posetiocem. Već su prošla tri
dana otkako se čamac za spasavanje nasukao na Mosbi plažu. Pre nego što budu
ustanovili identitet mrtvih muškaraca, neće moći da napreduju. To bi u tom slučaju
zna​či​lo da bi za​go​net​ka ve​ro​vat​no i osta​la za​go​net​kom.
Odložio je šolju u sudoperu. Pažnju mu je uhvatila uvenula biljka na prozoru.
Zalio ju je čašom vode, otišao u dnevnu sobu i pustio ploču Marije Kalas. Tek uz
zvu​ke Tra​vi​ja​te, ko​nač​no je do​neo odlu​ku da ri​bar​ski brod može da sa​če​ka.
Kasnije u toku večeri pokušao je da nazove svoju ćerku na broj gimnazije kod
Stokholma. Dugo je zvonilo a da niko nije odgovarao. U pola jedanaest otišao je u
kre​vet i sme​sta za​spao.
Sutradan, četvrtog dana istrage, neposredno pre dva sata po podne, desilo se ono
na šta su svi čekali. Birgita Torn je došla u Valanderovu kancelariju i pružila mu
jedan telefaks. Preko svojih kolega sa viših položaja u Moskvi, policija iz Rige je
obavestila švedsko Ministarstvo spoljnih poslova da su dva mrtva muškarca koja su
bila pronađena u čamcu za spasavanje na švedskoj obali najverovatnije dva Letonca.
Da bi daljnje istraživanje bilo jednostavnije, major Letvinov iz moskovske policije
predlagao je da švedske kolege stupe u direktan kontakt sa odeljenjem za krvne
de​lik​te u Rigi.
- Zna​či, le​ton​ska po​li​ci​ja ipak po​sto​ji - re​kao je Va​lan​der.

55
 - Ko je to poricao? - rekla je Birgita Torn. - Ali, da si se direktno obratio Rigi,
moglo je doći do diplomatskih komplikacija. Nije sigurno ni da bismo uopšte dobili
bilo kakav odgovor. Pretpostavljam da ti nije promaklo kako je trenutna situacija u
Le​to​ni​ji jako na​pe​ta.
Vanader je znao na šta je mislila. Još nije bilo prošlo ni mesec dana otkako je
sovjetska elitna vojna formacija pod nazivom „crne beretke" osula paljbu na zgradu
ministarstva unutrašnjih poslova u Rigi. Ubijeno je nekoliko nedužnih ljudi. Valander
je na televiziji i po štampi video barikade od kamenja i zavarenih čeličnih šipki. Ipak
je bio nesiguran u to šta se zapravo dešavalo. Osećao se kao da je uvek premalo znao
o ono​me što se oko nje​ga de​ša​va​lo.
- Sta ćemo sada? - pi​tao je ko​le​blji​vo.
- Uspostavićemo kontakt sa policijom u Rigi. Pre svega mora biti potvrđeno kako
se za​i​sta radi o onim oso​ba​ma koje se po​mi​nju u te​le​fak​su.
Bilo je očigledno da je čovek sa broda bio u pravu. Čamac za spasavanje je
za​i​sta do​plu​tao iz jed​ne od bal​tič​kih ze​ma​lja.
- Još uvek ne zna​mo o ko​jim se mu​škar​ci​ma radi - re​kao je.
Valander je saznao tri sata kasnije. Bio je najavljen telefonski poziv iz Rige i
istražni odred se okupio u sobi za sastanke. Bjork je bio toliko napet da je prosuo kafu
po svo​me ode​lu.
- Da li ima ne​ko​ga ko zna le​ton​ski? - pi​tao je Va​lan​der. -Ja ga ne go​vo​rim.
-Razgovor će biti vođen na engleskom - rekla je Birgita Torn. - Tako smo
za​hte​va​li.
-To ćeš ti pre​u​ze​ti - re​kao je Bjork Va​lan​de​ru.
-Moj en​gle​ski nije baš naj​bo​lji.
-Sigurno nije ni njegov - rekao je Ronlund. - Kako se ono zvaše? Major Litvinov?
Biće to rav​no​pra​van di​ja​log.
-Ma​jor Li​tvi​nov radi u Mo​skvi - uka​za​la je Bir​gi​ta Torn.
- Sada ćemo raz​go​va​ra​ti sa po​li​ci​jom u Rigi. To je u Le​to​ni​ji.
Poziv je stigao u pet i devetnaest. Veza je bila začuđujuće dobra i Valander je
začuo glas koji se predstavio kao major Liepa iz kriminalističkog odseka u Rigi.
Valander je beležio dok je razgovarao. Major Liepa je govorio jako lošim engleskim.
Valander je sumnjao u svoju sposobnost da razume sve ono što je major rekao, ali
kada se razgovor priveo kraju, ipak je u svome notesu imao zabeleženo ono
naj​va​žni​je.
Dva ime​na. Dva iden​ti​te​ta.
Ja​nis Leja i Ju​ris Kalns.
- Riga je ima​la nji​ho​ve oti​ske pr​sti​ju - re​kao je Va​lan​der.
- Prema onome što major Liepa tvrdi, nema nikakve sumnje da se radi o baš tim

56
dve​ma oso​ba​ma.
- Iz​van​red​no - re​kao je Bjork. - Ka​kva su to bila go​spo​da?
Va​lan​der je či​tao iz svog no​te​sa.
-No​tor​ni kri​mi​nal​ci - re​kao je.
-Da li je neko imao te​o​ri​ju zbog čega su ubi​je​ni? - pi​tao se Bjork.
-Ne, ali nije delovao začuđeno. Ukoliko sam ga ispravno razumeo, poslaće nam
jedan deo materijala. Hteo je da zna da li smo zainteresovani da nam pošalje
ne​ko​li​ko le​ton​skih po​li​ca​ja​ca da nam po​mog​nu oko is​tra​ge.
-To bi bilo sjajno - rekao je Bjork. - Što brže skinemo ovu priču sa vrata, to
bo​lje.
-Ministarstvo inostranih poslova pozdravlja takav predlog - rekla je Birgita
Bjor​ku.
Time je sve bilo odlučeno. Sutradan, petog dana istrage zločina, major Liepa je
poslao telefaks u kome je saopštio kako će sutra po podne lično sleteti na aerodrom
Ar​lan​da. Po​sle toga će sme​sta oti​ći za Stu​rup.
- Ma​jor - re​kao je Va​lan​der. - Šta to zna​či?
- Nemam pojma - odgovorio je Martinson. - U ovoj profesiji se ponekad i sam
ose​ćam kao de​se​tar.
Birgita Torn se vratila u Stokholm. Valander je mislio kako je više nikada neće
videti. Sada kada je više nije bilo, bilo mu je teško da se priseti njenog izgleda ili
gla​sa.
Nikada je više neću videti, a teško da ću ikada saznati zbog čega je bila ovde
po​mi​slio je.
Bjork je na sebe preuzeo da na aerodromu dočeka letonskog majora. To je
značilo da je Kurt Valander mogao da posveti veče igranju kanaste sa svojim ocem. U
svome automobilu na putu ka Loderupu pomislio je kako će problem oko dva
muškarca koja su se nasukala na Mosbi plažu uskoro biti rešen. Letonski policajac će
moći da im da potencijalni motiv. Posle će se čitava istraga prebaciti na Rigu gde su
se počinioci najverovatnije i nalazili. Čamac za spasavanje je doplutao do švedske
obale, ali sam čin ubistva imao je svoje poreklo na drugoj strani mora. Mrtva tela će
biti pre​ba​če​na na​zad do Le​to​ni​je u ko​joj se mo​ra​lo na​la​zi​ti re​še​nje.
To je bio je​dan opa​sno po​gre​šan za​klju​čak.
Slu​čaj, u stva​ri, još nije bio ni po​čeo.
Is​to​vre​me​no je u Sko​ne sti​gla pra​va zima.

57
 6.

Kurt Valander je zamišljao da će se major Liepa u policijskoj stanici u Istadu

pojaviti obučen u svoju uniformu. Ali čovek koga mu je Bjork predstavio, ujutro
šestog dana istrage, imao je na sebi sivo odelo koje mu je visilo i loše zavezanu
kravatu. Bio je vrlo niskog rasta, toliko visoko podignutih ramena da je izgledalo kao
da nema vrat i Valander na njemu nije mogao da otkrije nikakve vojničke crte. Major
kome je kršteno ime bilo Karlis, pušio je poput Turčina nekakve jake cigarete i
vr​ho​vi pr​sti​ju su mu bili žuti od ni​ko​ti​na.
Pušačke navike letonskog majora smesta su stvorile problem u policijskoj stanici.
Iziritirani militantni nepušači obratili su se Bjorku i žalili na to kako je Liepa svuda
pušio, čak i u zonama koje su proglašene stoprocentno nepušačkim. Bjork je upozorio
kako je gostu moralo da se ukaže izvesno poštovanje, ali je zamolio Valandera da mu
razjasni kako je bilo neophodno poštovati nepušačke zone. Kada je Valander na svom
zamuckivajućem engleskom objasnio švedsku nevoljnost da prihvati pušenje, Liepa je
samo slegnuo ramenima i smesta ugasio svoju cigaretu. Posle toga je izbegavao da
puši bilo gde sem u Valanderovoj kancelariji i u sobi za sastanke. Pošto je dim pretio
da postane nepodnošljiv čak i za Valandera, obratio se Bjorku i zamolio ga da major
Liepa dobije svoju kancelariju. Čitava stvar se rešila na takav način da se Svedberg
pri​vre​me​no pre​me​stio u Mar​tin​so​no​vu sobu, dok se Li​e​pa sme​stio u Sved​ber​go​voj.
Major Liepa iz Rige je bio veoma kratkovid čovek. Njegove kao tegla debele
naočare, izgleda da ipak nisu bile dovoljno jake. Dok je čitao, držao bi papir na
svega nekoliko centimetara od očiju. Čovek bi mogao da pomisli kako je njuškao
papir umesto što je proučavao tekst. Onima koji su ga takvog videli na početku je bilo
skoro nemoguće da priguše smeh. Valander bi povremeno na hodniku čuo
omalovažavajuće komentare o letonskom majoru pogrbljenih leđa. Njemu ipak nije
teško padalo da se ogradi od nedostojnih tračeva. On je naime smesta otkrio da je
Liepa bio jako oštrouman i spretan policajac koji je imao određenih sličnosti sa
Ridbergom najviše zbog toga što je bio jednako strastven čovek kao on. Iako su
policijske istrage skoro uvek sledile određenu rutinu, to nikada nije vodilo
uobičajenom načinu razmišljanja. Major Liepa je bio jako temperamentan, a iza
njegovog bezbojnog spoljašnjeg tona, krili su se oštar mozak i iskusan istražilac
zlo​či​na.
Jutro šestog dana bilo je sivo i vetrovito. Nad Skoneom se predveče očekivala
snežna oluja. Pošto je istovremeno policijskom stanicom harala epidemija gripa,
Bjork se osetio prinuđenim da do daljnjeg isključi Svedberga iz istrage. Drugi zločini
su se gomilali i zahtevali hitnu intervenciju. Loven i Ronlund su se vratili za

58
Stokholm. Čim se vazduh raščistio, Bjork koji je i sam bio prehlađen, ostavio je
Martinsona i Valandera same sa majorom Liepom. Sedeli su u sobi za sastanke i
ma​jor Li​e​pa je pu​šio kao Tur​čin.
Valander koji je prethodno veče igrao kanastu sa svojim ocem, bio je podesio
budilnik na pet sati da bi mogao da stigne da pročita jednu brošuru o Letoniji koju je
za njega prethodnog dana odabrao jedan prodavac knjiga. Takođe je uspeo da
pomisli kako bi bilo zgodno da kao uvod jedan drugoga informišu o tome kako je
policija u njihove dve zemlje organizovana. Sama činjenica da se letonska policija
koristila vojnim činovima nagoveštavala je da su između dve organizacije postojale
velike razlike. Kada je Valander uz jutarnju kafu pokušao da formuliše nekoliko
opštih činjenica o švedskoj policiji na engleskom, osetio se najedanput nesigurnim.
Teško da je i on sam znao kako je švedska policija funkcionisala. Stvari mu nije
olakšavalo ni to što je nametljivo energični šef savezne policije pre kratkog vremena
sproveo velike reforme unutar postojećih organizacija. Valander je pročitao
beskonačne i jedan drugom nalik loše napisane memorandume o promenama do kojih
je dolazilo u policiji. Kada je nekom prilikom pokušao da sa Bjorkom popriča o tome
šta je očekivana reorganizacija podrazumevala, dobio je samo neodređene i
izbegavajuće odgovore. Sada dok je sedeo ispred letonskog majora koji je strastveno
pušio, pomislio je da bi do daljeg mogao da se mane detalja. Ukoliko bi kasnije i
došlo do nekakvih nesporazuma oko pitanja čiste organizacije, takvi bi mogli da budu
raz​ja​šnje​ni na licu me​sta.
Kada je Bjork kašljući napustio prostoriju, Valander je pomislio kako bi bilo
zgodno započeti razgovor sa nekoliko formalnih, ljubaznih fraza. Pitao je majora
Li​e​pu gde od​se​da za vre​me svog bo​rav​ka u Is​ta​du.
- U ho​te​lu - od​go​vo​rio je Li​e​pa. - Ali ne znam kako se zove.
Valander je bio u čudu. Liepa očigledno nije bio zainteresovan ni za šta sem za
is​tra​gu u toku.
Ljubaznosti mogu da pričekaju, pomislio je. Ono što nam je zajedničko je
ras​krin​ka​va​nje mi​ste​ri​je dvo​stru​kog ubi​stva i ni​šta dru​go.
Major Liepa je dao dug i iscrpan izveštaj o tome zašto je letonska policija mogla
da utvrdi identitet dva mrtva muškarca. Njegov engleski je bio rđav što ga je jako
nerviralo. U toku pauze, Valander je nazvao svog prijatelja knjižara i pitao ga da li
slučajno ima nekakav engleskoletonski rečnik na prodaju. Nije ga imao. Biće
prinuđeni na mukotrpno lutanje bez zajedničkog jezika na koji bi mogli da se oslone.
Posle devetočasovnog intenzivnog čitanja izveštaja - Martinson i Valander su sat za
satom zurili svako u svoju kopiju jednog nepojmljivog, fotokopiranog letonskog
protokola dok je major Liepa prevodio, tražio reči i nastavljao - Valander je dobio
malo jasniju sliku. Janis Leja i Juris Kalns su uprkos svojoj mladosti imali reputaciju

59
neuračunljivih i gramzivih prestupnika. Valander je primetio prezir sa kojim je major
Liepa konstatovao da su oba čoveka pripadala ruskoj manjini u zemlji. Valander je
već ranije znao da se velika ruska populacija koja je postojala u Letoniji koja je
posle drugog svetskog rata bila pripojena Sovjetskom Savezu, otpočetka
suprotstavljala oslobađanju. Samo nije shvatao obim problema. Za tako nešto je
njegovo dotadašnje znanje o politici bilo suviše mršavo. Ali, prezir majora Liepe bio
je otvo​ren i stal​no pri​su​tan.
- Ru​ski ban​di​ti - re​kao je. - Rus​si​an ban​dits, mem​bers of our Ea​stern maff​ta.
Uprkos svojoj relativnoj mladosti - Leja je imao dvadeset i osam godina a Kalns
je napunio trideset i jednu - njihova lista počinjenih zločina bila je poduga. Izvršili su
pljačke i prepade, bavili su se švercom i nezakonitim menjanjem novca. Policija u
Rigi je u najmanje tri prilike imala osnovanu sumnju da su obojica počinili ubistva,
ali to ni​ka​da nisu mo​gli da do​ka​žu.
Kada je major Liepa konačno prošao kroz sve svoje izveštaje i izvode iz letonske
baze po​da​ta​ka, Va​lan​der je for​mu​li​sao pi​ta​nje koje mu se či​ni​lo kru​ci​jal​nim.
- Ta dva muškarca su počinila mnoge ozbiljne zločine - rekao je. - Ono što može
da deluje zbunjujuće je da su odležali neznatne kazne uprkos tome su bili proglašeni
kri​vim i osu​đe​ni na ro​bi​ju?
Ma​jor Li​e​pa se na​sme​jao. Ble​do lice se raz​vu​klo u ši​rok i za​in​te​re​so​van osmeh.
To je pitanje koje je želeo da dobije, mislio je Valander. Ono je bilo važnije od
svih fra​za lju​ba​zno​sti.
-Moraću da pojasnim nešto o mojoj zemlji - rekao je major Liepa i zapalio novu
cigaretu. - U Letoniji ima svega petnaest posto Rusa, ali i pored toga oni dominiraju
našim društvom sve od drugog svetskog rata. Uticaj ruskih građana je jedan od
metoda moskovskog komunizma da tlači našu zemlju. Možda čak i najefikasnija
metoda. Pitate me kako je moguće da su Leja i Kalns proveli tako malo vremena u
zatvoru kada su zapravo trebali da dobiju doživotnu robiju ili čak i da budu
pogubljeni. Ja ne tvrdim da su svi tužioci i sudije korumpirani. To bi bila
pojednostavljena istina a sem toga i izazivački i netaktično. Sa druge strane, ubeđen
sam kako su Leja i Kalns u po​za​di​ni ima​li dru​ge, mno​go sna​žni​je za​štit​ni​ke.
-Ma​fi​ju - re​kao je Va​lan​der.
-Da i ne. Mafija u našim zemljama takođe podrazumeva nevidljivu zaštitu.
Ubeđen sam da su Leja i Kalns činili puno usluga KGB-u. Tajna policija nije nikada
volela da vidi svoje po zatvorima, sem ako nisu bili izdajnici ili dezerteri. Staljinov
duh stal​no bdi nad gla​va​ma ta​kvih lju​di.
To vazi i za Švedsku, smesta je pomislio Valander. Čak i ako ne možemo da se
hvalimo nekakvim fantomom u pozadini. Jedna zamršena mreža međusobno
za​vi​snih veza nije ni​šta čud​na u jed​nom to​ta​li​tar​nom po​li​tič​kom si​ste​mu.

60
 -KGB - ponovio je major Liepa. - Tek onda mafija. To ide zajedno. Sve se spaja
kon​ci​ma koje samo upu​će​ni mogu da vide.
-Mafija - rekao je Martinson koji je do tada sedeo u tišini, sem kada je pomagao
Valanderu da pronađe engleske reči i objašnjenja. - To je za nas u Švedskoj nešto
sasvim novo, to da postoje dobro organizovani ruski ili istočnoevropski sindikati
zločina. Pre nekoliko godina je švedska policija ustanovila kako su počele da se
pojavljuju bande sovjetskog porekla, naročito u Stokholmu. Ali o njima i dalje znamo
vrlo malo. Nekoliko brutalnih internih konflikata nagoveštavalo je da je nešto
počinjalo da se dešava. Samo smo bili upozoreni o tome šta možemo da očekujemo od
tih ljudi koji će u najbližoj budućnosti pokušati da se probiju u naše sopstveno
pod​ze​mlje i pre​u​zmu ra​zli​či​te po​lo​ža​je.
Valander je ljubomorno slušao Martinsonov engleski. Izgovor je bio jeziv, ali
fond reči značajnije veći od njegovog. Zašto policija ne organizuje kurseve
engleskog jezika, zapitao se iznervirano. Umesto svih onih prokletih kurseva za
me​na​dže​re i in​ter​nu ko​mu​ni​ka​ci​ju.
-To je sigurno tačno - rekao je major Liepa. - Kada komunističke države počnu da
se raspadaju, funkcionišu kao havarisana vozila. Kriminalci su pacovi koji prvi beže.
Imaju kontakte, pare i može im se. Mnogi od ljudi iz istočnoevropskih zemalja koji
zatraže azil na zapadu, nisu ništa drugo do banditi koji ne beže od ugnjetavanja već
tragaju za novim poslodavcima. Veoma je lako falsifikovati nečiju prošlost i
iden​ti​tet.
-Majore Liepa - rekao je Valander - vi kažete da mislite, ali da ne znate sa
si​gur​no​šću?!
-Si​gu​ran sam iako to još uvek ne mogu da do​ka​žem - od​go​vo​rio je ma​jor Li​e​pa.
Valander je shvatio da su se iza majorovih reči krilo značenje koje nije mogao
smesta da sagleda ili razume. U zemlji majora Liepe kriminalitet je bio vezan sa
političku elitu koja ima moć i uslove da zataška "zločine ili da direktno utiče na
različite presude. Ona dva mrtva muškarca koji su doplutali do švedske obale nosili
su sa sobom nevidljivu informaciju o jednoj komplikovanoj i stranoj pozadini. Čije
ruke su im upe​ri​le oruž​je u srce?
Valander je najednom sasvim jasno video da je svaka istraga za majora Liepu
pod​ra​zu​me​va​la tra​že​nje do​ka​za za ras​krin​ka​va​nje po​li​tič​kog sa​dr​ža​ja. Mo​žda bi i mi u
Švedskoj trebalo da radimo na isti način, mislio je. Možda moramo da shvatimo
kako ne kopamo dovoljno duboko po kriminalitetu koji u našoj zemlji svakodnevno
do​ži​vlja​va​mo?
- Ko je ubio onu dvo​ji​cu? I za​što? - pi​tao je Mar​tin​son.
-Ne znam - odgovorio je major Liepa. - Neko je nad njima izvršio egzekuciju. Ali,
zašto su bili mučeni i ko je to uradio? Šta su ubice htele da saznaju pre ućutkivanja

61
Leje i Kalnsa? Da li su saznali ono što su hteli? Na mnoga od mojih pitanja nema
od​go​vo​ra.
-Re​še​nje se si​gur​no ne na​la​zi u Šved​skoj - re​kao je Va​lan​der.
-Znam - re​kao je ma​jor Li​e​pa. - Re​še​nje se mo​žda na​la​zi u Le​to​ni​ji.
Va​lan​der se za​ču​dio. Za​što je re​kao „mo​žda"?
- Uko​li​ko se re​še​nje ne na​la​zi u Le​to​ni​ji, gde onda? - za​pi​tao se.
-Malo da​lje - od​go​vo​rio je ma​jor Li​e​pa.
-Malo istoč​ni​je - pre​dlo​žio je Mar​tin​son.
- Ili možda malo južnije - rekao je Liepa malo oklevajući tako da su i Martinson i
Va​lan​der pri​me​ti​li kako nije hteo da sa​svim raz​ot​kri​je svo​je mi​sli.
Okončali su sastanak. Valander je primetio kako je posle silnog sedenja tokom
dugog i mukotrpnog tumačenja papira sa majorom, počeo da oseća svoj stari išijas.
Martinson je obećao da će majoru Liepi pomoći da razmeni pare u banci. Valander ga
je takođe zamolio da stupi u kontakt sa Lovenom u Stokholmu ne bi li saznao kako je
prošla balistička istraga. Na sebe je preuzeo da napiše izveštaj o onome što je bilo na
sastanku. Tužilac Aneta Brolin obavestila ih je kako bi želela da što pre moguće
do​bi​je usme​no iz​la​ga​nje.
Ta Brolinova, pomislio je Valander kada je napustio zadimljenu sobu za
sastanke i išao kroz hodnik. Ovaj slučaj neće stići na sud. Poslaćemo ga u Rigu čim
budemo mogli, zajedno sa dva leša i jednim crvenim čamcem za spasavanje. Posle
toga ćemo moći da zapečatimo istragu i da u miru konstatujemo da smo obavili svoj
po​sao i da ni​šta neće vo​di​ti da​ljim me​ra​ma.

Posle ručka je napisao svoj rezime, a za to vreme je Martinson zabavljao majora

Liepu koji je izrazio želju da kupi garderobu za svoju ženu. Baš je nazvao tužilaštvo i
čuo kako će ga Ane​ta Bro​lin pri​mi​ti, kada je Mar​tin​son pro​vi​rio kroz vra​ta.
-Gde ti je ma​jor? - pi​tao je Va​lan​der.
-Sedi u svojoj sobi i puši - odgovorio je Martinson. - Već je uspeo da prospe
pe​peo po Sved​ber​go​vom fi​nom te​pi​hu.
-Da li je već do​bio ne​što za jelo?
-Častio sam ga jednim menijem u 'Lurblosarenu'. Imali smo gulaš za ručak.
Mi​slim da mu se nije do​pa​lo. Uglav​nom je pu​šio i pio kafu.
-Da li si pri​čao sa Lo​ve​nom?
-Leži u kre​ve​tu. Ima grip.
-Da li si onda us​peo da po​ra​zgo​va​raš sa ne​kim dru​gim?
-Nemoguće je probiti se telefonom. Niko nije dostupan. Niko ne zna kada se neko
vra​ća. Svi obe​ća​va​ju da će se ja​vi​ti ali se ni​šta ne de​ša​va.

62
 -Mo​žda Re​vlund može da ti po​mog​ne?
-I njega sam pokušao da kontaktiram, ali je bio službeno napolju. Niko nije znao
da mi kaže ko​jim po​vo​dom, gde se na​la​zio niti kada će se vra​ti​ti na​zad.
-Moraš ponovo da pokušaš. Idem sada sa ovim do tužioca. Pretpostavljam da
ćemo jako uskoro moći da prepustimo slučaj majoru Liepi, kao i leševe, čamac za
spasavanje i istražni materijal. U stvari, sve za šta dobije dozvolu da ponese sa
so​bom u Rigu.
-Baš sam o tome hteo sa to​bom da po​pri​čam.
-0 čemu?
-0 čam​cu za spa​sa​va​nje.
-Sta je s njim?
-Ma​jor Li​e​pa želi da ga pro​u​či.
-Zar nije do​volj​no samo se spu​sti​ti do po​dru​ma?
-To baš nije to​li​ko jed​no​stav​no.
Valander je počeo da se nervira. Martinson je ponekada znao da bude jako
ne​do​ku​čiv po pi​ta​nju ono​ga što je hteo.
-Kako može biti kom​pli​ko​va​no spu​sti​ti se ste​pe​ni​ca​ma do po​dru​ma?
-Čam​ca više nema.
Va​lan​der ga je sum​nji​ča​vo po​gle​dao.
-Kako to nema ga?
-Baš tako. Nema ga.
-Kako to misliš? Čamac za spasavanje je stajao dole na dva drvena jarca, tamo
gde ste ga ti i kapetan Esterdal pregledali. Usput, morali bismo da mu pišemo i
za​hva​li​mo mu se. Do​bro je da si me na to pod​se​tio.
-Jar​če​vi su i da​lje tamo, ali čam​ca nema.
Valanderu je odjednom bilo jasno da je Martinson mislio ono što je rekao.
Od​lo​žio je pa​pi​re na sto. Od​ju​rio je za​jed​no sa Mar​tin​so​nom do po​dru​ma.
Martinson je bio u pravu. Čamca za spasavanje nije bilo. Dva drvena jarca ležala
su obo​re​na na be​ton​skom podu.
- Šta li se, do đavola, ovde dogodilo? - rekao je Valander. Martinsov odgovor
do​šao je okle​va​ju​će, baš kao da je i sam sum​njao u ono što je iz​go​vo​rio.
- Došlo je do provale - rekao je. - Hanson je juče uveče video čamac dok je tu bio
nekim poslom. Noćas je jedan od saobraćajaca otkrio da su jedna od vrata bila
obi​je​na. Ča​mac za spa​sa​va​nje je onda mo​rao biti ukra​den u toku noći.
-To je nemoguće - rekao je Valander. - Zar je došlo do provale u policijskoj
stanici? Zar ovde nema ljudi dvadeset četiri časa dnevno? Da li je još nešto nestalo?
Za​što niko ni​šta nije o ovo​me re​kao?
-Saobraćajna policija je to rekla Hansonu koji je zatim zaboravio da te obavesti.

63
Ali, ovde i nije bilo nečega drugoga sem čamca. Sva vrata su bila zaključana i nisu
bila obi​je​na. Oni koji su ovo uči​ni​li, nisu hte​li ni​šta dru​go sem nje​ga.
Valander je zurio u dva prevrnuta jarca. Negde u dubini duše, osetio je rastuću
za​bri​nu​tost.
- Martinsone - rekao je oprezno - da li možeš da se prisetiš da li je u bilo kakvoj
štam​pi sta​ja​lo da se ča​mac za spa​sa​va​nje ču​vao u po​dru​mu?
Mar​tin​son se za​mi​slio.
-Da - rekao je. - Sećam se da sam pročitao kako se čamac držao u podrumu. Sem
toga, verujem da je dole bio i jedan fotograf. Ali, ko još rizikuje da upadne u
po​li​cij​sku sta​ni​cu da bi ukrao ča​mac?
-0 tome se i radi - re​kao je Va​lan​der. - Ko još tako ne​što ri​zi​ku​je?
-Ni​šta ne ra​zu​mem - re​kao je Mar​tin​son.
-Možda major Liepa razume - rekao je Valander. - Dovedi ga ovamo. Posle toga
ćemo ovde sprovesti detaljnu istragu mesta zločina. Kada pokupiš majora, obavesti
ne​ko​ga da do​ve​de sa​o​bra​ćaj​ca. Ko je bio u pi​ta​nju?
-Mislim da je bio Peters. Sada je verovatno kod kuće i spava. Ukoliko večeras
bude bila sne​žna olu​ja, biće mu jako na​por​no.
-U svakom slučaju ga moramo probuditi - rekao je Valander. - Protiv toga ne
mo​že​mo ni​šta da uči​ni​mo.
Martinson je nestao i Valander je ostao sam u podrumu. Prišao je obijenim
vratima i pregledao ih. Uprkos tome što su u pitanju bila debela čelična vrata sa
duplom bravom lopovi su se uvukli bez većeg oštećivanja samih vrata. Brava je bila
otvo​re​na ka​la​u​zom.
Ljudi koji su znali šta žele, mislio je Valander. Ljudi koji su znali kako se otvara
bra​va.
Ponovo je posmatrao prevrnute jarčeve, Lično je bio pregledao čamac za
spasavanje i nije stao pre nego što se uverio da u njemu nije bilo ničega što mu je
pro​ma​klo.
Mar​tin​son i Ester​dal su ta​ko​đe pre​gle​da​li ča​mac, baš kao i Ren​lund i Lo​ven.
Sta je to što ni​smo vi​de​li, mi​slio je. Mora da je bilo ne​če​ga.
Martinson se vratio u podrum zajedno sa majorom Liepom koji je pušio. Valander
je upalio sva svetla. Martinson je majoru objasnio šta se dogodilo. Valander ga je
posmatrao. Baš kao što je i očekivao, major Liepa nije bio preterano iznenađen. Samo
je la​ga​no klim​nuo gla​vom u znak da je ra​zu​meo. Po​tom se okre​nuo pre​ma Va​lan​de​ru.
- Vi ste pregledali čamac - rekao je. - Neki stari kapetan ga je identifikovao kao
jugoslovenski? To je najverovatnije sasvim tačno. Mnogi jugoslovenski čamci za
spa​sa​va​nje na​la​ze se na le​ton​skim bro​do​vi​ma. Čak i na po​li​cij​skim. Ali, pre​gle​da​li ste
ga?

64
 - Da - re​kao je Va​lan​der.
Is​to​ga tre​nut​ka je shva​tio fa​tal​nu gre​šku.
Niko ga nije ispumpao. Niko nije pogledao unutra. Ni njemu to uopšte nije bilo
palo na pa​met.
Major Liepa je izgleda pročitao njegove misli. Valandera je bila sramota. Kako je
samo mogao da propusti da raspori čamac? Pre ili kasnije bi se dosetio, ali je o tome
na​rav​no sme​sta tre​bao da mi​sli.
Smatrao je bespotrebnim da majoru Lipei objašnjava nešto što je već i sam
shva​tio.
-Sta li je mo​glo biti unu​tra? - pi​tao je. Ma​jor Li​e​pa je sleg​nuo ra​me​ni​ma.
-Naj​ve​ro​vat​ni​je dro​ga - re​kao je.
Va​lan​der se za​mi​slio.
-To se nekako ne slaže. Dva mrtva muškarca ostavljena su u čamcu za spasavanje
pu​nom nar​ko​ti​ka koji je po​tom pu​šten da ga nosi ve​tar?
-Baš tako - rekao je major Liepa. - Mogla je biti počinjena greška. Oni koji su
po​ku​pi​li ča​mac, tre​ba​lo je tu gre​šku i da is​pra​ve.
Tokom narednog sata pažljivo su pregledali podrum. Valander je otrčao gore do
recepcije i zamolio Ebu da smisli neko prihvatljivo objašnjenje koje bi moglo da se
da Aneti Brolin zbog njegove sprečenost da joj podnese raport. Glasina o provali u
po​li​cij​sku sta​ni​cu pro​ši​ri​la se i Bjork je hi​tao niz ste​pe​ni​ce.
-Uko​li​ko ova vest pro​cu​ri po​sta​će​mo me​tom ru​ga​nja u či​ta​voj ze​mlji - re​kao je.
-Ovo si​gur​no neće pro​cu​ri​ti - od​go​vo​rio je Va​lan​der. - Su​vi​še je ne​pri​jat​no.
Objasnio je Bjorku šta je moglo da se dogodi. Znao je da će Bjork najverovatnije
ozbiljno posumnjati u njegovu sposobnost da preuzme odgovornost za komplikovane
is​tra​ge zlo​či​na. Gre​ška je bila ne​o​pro​sti​va.
Da li sam se ulenjio? mislio je. Da li sam dovoljno dobar i za posao u
obezbeđenju Treleborške fabrike gume? Da li će me ponovo premestiti u Malme kao
obič​nog pa​trol​dži​ju?
Nigde nije bilo nikakvih tragova: ni otisaka prstiju ni otisaka stopala po
prašnjavom podu. Šljunak ispred obijenih vrata bio je izrovan gumama policijskih
automobila. Nije im čak pošlo za rukom da razaznaju ikakve tragove guma koji nisu
pri​pa​da​li nji​ho​vim slu​žbe​nim ko​li​ma.
Kada su shvatili da nije bilo ničeg drugog da se uradi, zajedno su se vratili u sobu
za sastanke. Pojavio se Peters, ljut i zlovoljan zbog toga što su ga digli usred noći.
Mogao je samo da saopšti tačno vreme kada je otkrio provalu. Valander se takođe kod
noćne smene raspitao da li je neko nešto čuo ili video. Svuda je dobio negativan
od​go​vor. Niko nije ni​šta ni čuo ni vi​deo. Ni​šta. Baš ni​šta.
Valander je najednom postao umoran. Dobio je glavobolju od duvanskog dima

65
ma​jo​ra Li​e​pe koji je stal​no bio pri​nu​đen da udi​še.
Sta sada da ra​dim, pi​tao se. Šta bi Rid​berg ura​dio?
I dva dana kasnije, nestali čamac za spasavanje je i dalje ostao velikom
mi​ste​ri​jom.
Major Liepa je smatrao da je bilo bespotrebno trošiti energiju na njegov
pronalazak. Kurt Valander je, iako nevoljno, shvatio da je bio u pravu. Osećaj da je
počinio neoprostivu grešku nije ga napuštao. Bio je utučen i svakog jutra čim bi se
pro​bu​dio, mu​či​la ga je gla​vo​bo​lja.
Nad Skoneom je besnela snežna oluja. Radio je upozoravao stanovništvo da ne
napušta kuće i da nikuda ne idu ukoliko to nije bilo apsolutno neophodno. Valanderov
otac je bio zavejan u svojoj kući u Sturupu. Ali kada ga je Valander nazvao da ga pita
da li je imao sve što mu je bilo potrebno, otac je odgovorio da čak nije ni primetio da
je put prekriven snegom. U tom sveopštem haosu koji je izbio istraga zločina je
manjeviše bila u stanju mirovanja. Major Liepa je sedeo zatvoren u Svedbergovoj
kancelariji gde je proučavao balistički izveštaj o dva revolverska metka koji mu je
Loven poslao. Valander je imao jedan jako dugačak sastanak sa Anete Brolin na kome
je dao usmeni izveštaj o aktuelnom stanju istrage. Svaki put kada bi je sreo, prisetio bi
se događaja od prethodne godine, onog vremena kada je proživljavao tešku
zaljubljenost u nju. Sada mu se ta epizoda činila nerealnom; kao da ju je samo
umislio. Anete Brolin je kontaktirala državnog tužioca i pravni odsek Ministarstva
inostranih poslova da bi dobila jasniji uvid u to da li će se slučaj i dalje istraživati u
Švedskoj ili prebaciti na policiju u Rigi. Major Liepa se postarao da letonska
po​li​ci​ja pod​ne​se zva​ni​čan za​htev mi​ni​star​stvu.
Tokom večeri u kojoj je oluja besnela najjačim intenzitetom, Valander je pozvao
majora Liepu kod sebe kući. Kupio je flašu viskija koju su ispili tokom večeri.
Valander je primetio da je bio pijan već posle nekoliko čaša, dok je major Liepa
delovao totalno trezno. Valander je počeo da ga zove ma​jor što mu izgleda uopšte
nije smetalo. Letonski policajac nije bio lak sagovomik. Valander nije mogao da se
odluči da li je to bilo zbog stidljivosti, poteškoće sa engleskim zbog koje se stideo ili
da li je možda po prirodi bio rezervisan. Valander je pričao o svojoj porodici i o
Lindi koja je pohađala narodnu gimnaziju u Stokholmu. Major Liepa je samo kratko
izjavio da je oženjen ženom po imenu Baiba. Nisu imali dece. Veče je odmicalo i
se​de​li su puno sati u ti​ši​ni sa ča​ša​ma u ru​ka​ma.
- Švedska i Letonija - rekao je Valander. - Da li između njih ima sličnosti ili samo
razlika? Kada pomislim na Letoniju, pokušavam da sebi predočim nekakvu sliku, ali
ne vi​dim ni​šta. Ipak smo su​se​di.
Istoga trenutka kada je izgovorio svoje pitanje, Valander je uvideo da je bilo
potpuno besmisleno. Švedska nije bila zemlja kojom je upravljala kolonijalna vlast.

66
Na ulicama Švedske nisu postojale barikade. Nevine ljude nije niko ubijao ili gazio
ten​ko​vi​ma.
Ma​jo​rov od​go​vor je ipak bio iz​ne​na​đu​ju​ći.
- Ja sam religiozan - rekao je. - Ne verujem u boga, ali čovek ipak može da ima
neku veru, nešto što se nalazi van ograničenih sfera razuma. I marksizam ima u sebi
izvesnu dozu vere, uprkos tome što polazi od racionalne nauke a ne od čiste
ideologije. Ovo je moja prva poseta zapadnom svetu. Ranije sam mogao da putujem
samo u Sovjetski Savez, Poljsku ili neku od baltičkih zemalja. U ovoj zemlji sam
video materijalno blagostanje za koje mi se činilo da nema granica. Između naših
zemalja postoje i razlike i sličnosti. Obe su siromašne, ali siromaštvo ima različita
lica. Nama fali izobilje i mogućnost izbora. U ovoj zemlji mi se čini da spoznajem
siromaštvo koje podrazumeva da čovek ne mora da se bori za svoj opstanak. Za mene
bor​ba ima re​li​gi​o​znu di​men​zi​ju i zato ne bih vo​leo da se me​njam.
Va​lan​der je vi​deo da je ma​jor pa​žlji​vo pri​pre​mio svoj od​go​vor.
Ali, šta je to zapravo rekao? Švedsko siromaštvo? Valander je osetio potrebu da
pro​te​stu​je.
-Niste u pravu, majore - rekao je. - I u ovoj zemlji se vodi borba. Postoje mnogi
koji su lišeni blagostanja. Bez sumnje je da nema onih koji umiru od gladi, ali niste u
pra​vu ako mi​sli​te da mi ne mo​ra​mo da se bo​ri​mo.
-Do borbe dolazi samo u bici za opstanak - rekao je major. - Pod time
podrazumevam borbu za slobodu i nezavisnost. Sve ostalo je ono što čovek bira da
radi a ne ono što mora.
Razgovor je zapeo. Valander je hteo da postavi mnoga pitanja, čak i o onome što
se pre mesec dana dogodilo u Rigi, ali nije mogao da ih formuliše. Nije želeo da
pokaže koliko je bio neinformisan. Umesto toga, podigao se i pustio ploču Marije
Ka​las.
- Tu​ran​dot - re​kao je ma​jor. - Ve​o​ma je lepo.
Sneg i vetar su kovitlali ispred prozora. Valander je stajao i posmatrao majora
koji je odlazio kući. Bila je tek prošla ponoć. Povio se na vetru, obučen u svoj
glo​ma​zni ka​put.
Oluja je prestala narednog dana i zavejani putevi su mogli ponovo da se
raščišćavaju. Kada se Valander ujutru probudio, mučio ga je mamurluk. Ali u
njegovoj glavi se u toku noći formulisala jedna odluka. Dok su čekali na odluku
državnog tužioca, mogao je da povede majora sa sobom u Brantevik i da mu pokaže
ri​bar​ski brod koji je po​se​tio ne​de​lju dana ra​ni​je.
Seli su u njegov automobil neposredno posle devet sati ujutru i odvezli se u
pravcu juga. Pejzaž je bio prekriven snegom i blistao se pod jakom sunčevom
sve​tlo​šću. Bilo je tri ste​pe​na is​pod nule i bez da​ška ve​tra.

67
 Luka je bila napuštena. Nekoliko brodova je bilo privezano kod spoljašnjeg mola.
Valander nije mogao naslepo da kaže na kojem od brodova je bio. Otišli su tamo gde
je mol po​či​njao i Va​lan​der je bro​jao do se​dam​de​set tre​ćeg ko​ra​ka.
Brod se zvao „Bajron". Bio je drven, ofarban u belo i otprilike četrdeset stopa
dug. Valander je položio jednu ruku na grubo uže i zažmirkao. Da li ga je
prepoznavao? Nije bio siguran. Popeli su se na palubu. Tamnocrvena jedretina bila je
prebačena preko otvora od brodskog skladišta. Dok su išli prema kabini, Valander se
spotakao o sklupčano uže. Tek tada je bio siguran da su se nalazili na pravom brodu.
Kabina je bila zaključana velikim katancem. Major je odigao jedan deo jedretine i
osve​tlio brod​sko skla​di​šte svo​jom džep​nom lam​pom. Bila je pra​zna.
-Ne smrdi na ribu - rekao je Valander. - Ovde nema ni ribarskih mreža ni riblje
kr​lju​šti. Ovo je kri​jum​čar​ski brod. Ali, šta je to što kri​jum​ča​re? I gde?
-Sve - rekao je major. - Pošto je u našoj zemlji nestašica svega zamislivog, onda
je ta​ko​đe mo​gu​će i sve kri​jum​ča​ri​ti.
-Saznaću čiji je - rekao je Valander. - Iako sam dao obećanje, mogu makar da
is​tra​žim vla​snič​ko sta​nje. Da li bi​ste vi, ma​jo​re, dali ta​kvo obe​ća​nje kao ja?
- Ne - od​go​vo​rio je ma​jor Li​e​pa. - To ni​ka​da ne bih ura​dio.
Nije bilo puno toga da se vidi. Kada su se vratili u Istad, Valander je posvetio
popodne pronalaženju informacija o vlasništvu ribarskog brodića „Bajron". To mu je
prouzrokovalo puno problema. Brod je tokom poslednjih godina često menjao
vlasnika. Cak je u nekom trenutku pripadao i jednoj trgovačkoj firmi u Simrishamnu
ma​što​vi​tog ime​na Riba ru​skog tipa. Brod je potom bio prodat nekom Erstromu. On ga
je dalje prodao posle svega nekoliko meseci. Na kraju je Valanderu pošlo za rukom
da sazna kako je brod od skoro pripadao čoveku koji se zvao Sten Holmgren i koji je
živeo u Istadu. Valander se iznenadio kada je ustanovio kako je čovek stanovao u
istoj ulici kao i on - u ulici Marija. Otvorio je telefonsku knjigu ali ga u njoj nije
pronašao. U kotarskoj upravi nije bilo nikakvih podataka o firmi koja je bila u
rukama Stena Holmgrena. Za svaki slučaj, Valander je proverio i u upravama u
Kri​sti​jan​sta​du i Karl​skro​ni. Ni tamo nije bilo ni​ko​ga re​gi​stro​va​nog na to ime.
Valander je bacio olovku i otišao po još kafe. Kada se vratio u svoju kancelariju,
te​le​fon je po​čeo da zvo​ni. Bila je to Ane​ta Bro​lin koja je hte​la da sa njim raz​go​va​ra.
-Po​go​di šta imam da ti ka​žem - re​kla je.
-Mo​žda da si po​no​vo ne​za​do​volj​na sa na​šom is​tra​gom?
-Je​sam, ali ne že​lim sada o tome da pri​čam.
-Onda ne znam.
-Is​tra​ga će biti sta​vlje​na pod led i pre​ba​če​na na Rigu.
-Si​gur​no?
-I državni tužilac i Ministarstvo inostranih poslova dele isto mišljenje. Obavestili

68
su me kako će se istraga obustaviti. Upravo sam to saznala. Sve formalnosti se
oba​vlja​ju mu​nje​vi​tom br​zi​nom. Sada tvoj ma​jor može da ide kući u Rigu. Le​še​ve može
da po​ne​se sa so​bom.
-Biće mu dra​go - re​kao je Va​lan​der. - Mi​slim, zbog toga što može kući.
-Da li ti je žao zbog toga?
-Ni naj​ma​nje.
-Možeš da ga zamoliš da me poseti. Već sam informisala Bjorka. Da li je Liepa u
tvo​joj bli​zi​ni?
-Sedi u Svedbergovoj kancelariji i puši. U životu nisam sreo nekoga ko puši kao
on.

Major Liepa je narednog dana otputovao ranim letom za Stokholm odakle je nastavio
za Rigu. Dva sanduka od cinka odvezena su automobilom do Stokholma da bih odatle
mo​gli pre​ne​ti avi​o​nom u Rigu.
Valander i major Liepa su se rastali kod čekiranja na Sturupu. Valander mu je kao
opro​štaj​ni po​klon ku​pio knji​gu o Sko​neu. Nije mu ni​šta bo​lje palo na pa​met.
- Že​leo bih da ču​jem o na​stav​ku - re​kao je.
- Do​bi​ja​će​te od mene te​ku​će in​for​ma​ci​je - od​go​vo​rio je ma​jor.
Ru​ko​va​li su s&j ma​jor je oti​šao.
Čudan čovek, pomislio je Valander dok se vozio od aerodroma. Zanima me šta je
mi​slio o meni?

Sutradan je bila subota. Valander je spavao duže i kasnije se odvezao do svog oca.
Uveče je otišao u jednu piceriju, večerao i pio crno vino. Njegove misli su se
neprekidno bavile time da li da se prijavi za posao u treleborškoj fabrici gume ili ne.
Vre​me pri​ja​vlji​va​nja je isti​ca​lo za ne​ko​li​ko dana. Či​ta​vo ne​delj​no pre​pod​ne pro​veo je
u vešernici i u tužnoj dužnosti pospremanja stana. Uveče je otišao u jedini bioskop u
Istadu koji je i dalje bio u pogonu. Gledao je jedan američki krimić. Protiv svoje
volje je pomislio kako je bio uzbudljiv iako je u njemu bilo dosta nerealnih
pre​te​ri​va​nja.
Bio je nazad u svojoj kancelariji u ponedeljak ujutro u osam sati. Samo što je
ski​nuo jak​nu kada se na vra​ti​ma po​ja​vio Bjork.
-Sti​gao je te​le​faks od po​li​ci​je iz Rige - re​kao je.
-Od ma​jo​ra Li​e​pe? Šta piše?
Bjork je de​lo​vao za​bri​nu​to.
- Malo je verovatno da bi major Liepa mogao bilo šta da napiše - rekao je Bjork

69
okle​va​ju​će.
Va​lan​der ga je po​sma​trao u ču​đe​nju.
- Kako to mi​sliš?
- Major Liepa je bio ubijen istog dana kada se vratio kući - rekao je Bjork. - Ovaj
telefaks je potpisao načelnik policije koji se zove Putnis. Traži pomoć od nas.
Pret​po​sta​vljam da to zna​či da ćeš mo​ra​ti da odeš tamo.
Va​lan​der je seo u svo​ju sto​li​cu i po​čeo da čita te​le​faks. Ma​jor ubi​jen? Mr​tav?
- Žao mi je zbog ovoga - rekao je Bjork. - Jezive stvari. Nazvaću šefa državne
po​li​ci​je i tra​ži​ti nje​gov sa​vet za da​lje ko​ra​ke.
Va​lan​der je se​deo pa​ra​li​zo​van u svo​joj sto​li​ci.
Ma​jor Li​e​pa ubi​jen?
Zastala mu je knedla u grlu. Ko je lišio života kratkovidog malog čoveka koji je
pu​šio, kao lo​ko​mo​ti​va? I za​što?
Pomislio je na Ridberga koji je bio mrtav. Odjednom se osetio sam na celom
sve​tu.
Tri dana kasnije otputovao je za Letoniju. Avion Aeroflota poleteo je u pravcu
Ri​škog za​li​va u dva sata po pod​ne, 28. fe​bru​a​ra.
Va​lan​der je po​sma​trao more da​le​ko is​pod sebe i pi​tao se šta ga je oče​ki​va​lo.

70
 7.

Prvo na šta je po​mi​slio bila je hlad​no​ća.

Dok je stajao u redu ispred pasoške kontrole, nije primetio nikakvu razliku
između napuštanja aviona i sale za dolaske. Pristigao je u zemlju u kojoj je bilo
jed​na​ko hlad​no na​po​lju kao i unu​tra i za​ža​lio je što nije bio po​neo par du​gih gaća.
Red smrznutih putnika pomerao se sporo u pravcu sale za dolaske. Iz gomile su se
čula dva Danca koja su se glasno žalila na ono što ih je očekivalo tokom posete
Letoniji. Stariji od dvojice je očigledno već ranije bio u Rigi. Sada je podučavao
svog mlađeg kolegu o beznadežnom stanju apatije i nesigurnosti za koje je mislio da
su vladali zemljom. Valandera je nervirao glasni Danac. Kao da je želeo da ovaj
pokaže više respekta za kratkodivog letonskog majora koji je nekoliko dana ranije bio
ubi​jen.
Pokušao je da razmisli o onome što je znao o zemlji u koju je upravo sleteo.
Svega nekoliko nedelja ranije nije bio u stanju ni da raspozna tačan raspored tri
baltičke zemlje na geografskoj karti. Talin je za njega mogao jednako tako biti glavni
grad Letonije, a Riga jedan važni lučki grad Estonije. Iz nekog dalekog školskog
vremena prisećao se samo nejasnih i nepotpunih delića jednog geografskog preseka
Evrope. U toku dana odlaska iz Istada pokušao je da pročita sve o Letoniji što mu je
palo pod ruku. Sada mu se činilo da je mogao da nazre sliku male zemlje koja je
neprekidno, tokom nepredvidivih istorijskih dešavanja, padala u ruke većih vojnih
sila. Cak je i Švedska nekoliko puta krvavom odlučnošću njome vladala. Mislio je da
razume kako se koreni sadašnje istorije moglo naći u proleću 1945, kada je Sovjetski
Savez porazio nemačke trupe i nesmetano anektirao Letoniju. Pokušaj da se oformi
nezavisna letonska vlada brutalno je slomljen i oslobodilačka armija sa istoka se kroz
neodoljivu ironiju istorije ubrzo pretvorila u svoju suprotnost; bezobziran i odlučan
re​žim koji je ugu​šio či​ta​vu le​ton​sku na​ci​ju.
Ipak je i da​lje sma​trao kako ne zna ni​šta. Imao je puno pu​ko​ti​na u zna​nju.
Dva glasna Danca koja su očigledno došla u Rigu radi sklapanja poslova u
industriji poljoprivrednih mašina, stigla su do pasoške kontrole. U momentu kada je
Valander iz unutrašnjeg džepa izvukao svoj pasoš, neko mu je dotakao rame. Trgnuo
se kao da je nosio prigušen strah da će biti uhapšen kao kriminalac. Kada se okrenuo
iza nje​ga je sta​jao je​dan čo​vek u si​vo​pla​voj uni​for​mi.
- Kurt Valander? - pitao je muškarac. - Zovem se Jazeps Putnis. Žao mi je što
kasnim, a]i avion je sleteo ranije od predviđenog vremena. Podrazumeva se da nećete
biti mal​tre​ti​ra​ni for​mal​no​sti​ma. Ide​mo ovu​da.
Jozeps Putnis je govorio odličnim engleskim. Valander se podsetio stalne borbe

71
majora Liepe da pronađe prave reči i izgovor. Išao je za Putnisom prema jednim
vratima kod kojih je stajao vojnik i stražario. Ušli su u novu halu, isto tako sumorno
pro​pa​lu u ko​joj su tor​be is​to​va​ri​va​ne iz kola.
-Možemo samo da se nadamo da prtljag neće kasniti - rekao je Putnis. - Želim da
vam poželim dobrodošlicu u Letoniju i Rigu. Da li ste ikada ranije posetili našu
ze​mlju?
-Ne - od​go​vo​rio je Va​lan​der. - Ni​sam još imao pri​li​ke.
-Voleo bih, naravno, da su okolnosti drugačije - nastavio je Putnis. - Smrt majora
Li​e​pe je ja​dan jako tu​žan do​ga​đaj.
Valander je čekao na nastavak do koga nije došlo. Jazeps Putnis, koji je prema
telefaksu koji je švedska policija primila imao čin pukovnika, zaćutao je. Umesto da
nastavi da priča o mrtvom majoru, hitrim koracima se zaputio prema jednom čoveku u
izbledelom radničkom odelu i krznenoj kapi koji je stajao naslonjen o zid. Čovek se
uspravio čim ga je Putnis oslovi oštrim glasom i užurbano nestao kroz jedna od vrata
koja su vo​di​la na​po​lju ka aero​drom​skoj pi​sti.
-Ide besmisleno sporo - rekao je Putnis i osmehnuo se. -Da li imate iste probleme
u Šved​skoj?
-Po​ne​kad - re​kao je Va​lan​der. - Desi se da čo​vek mora da čeka.
Pukovnik Putnis je bio prava suprotnost majora Liepe. Bio je jako visok, kretao se
samosvesno i energično i imao je prodoran pogled. Njegov profil je bio oštar i
ze​le​ne oči su de​lo​va​le kao da im ni​šta ne pro​mi​če.
Pukovnik Putnis je podsetio Valandera na neku životinju. Možda na risa ili
le​o​par​da u si​vo​pla​voj uni​for​mi.
Pokušao je da pogodi njegovo starosno doba. Mogao je imati oko pedeset godina,
ali je ta​ko​đe mo​gao biti i mno​go sta​ri​ji.
Prikolica sa prtljagom je tandrkala iza traktora, sakrivena u oblaku izduvnih
gasova. Valander je smesta uočio svoju torbu ali nije mogao da spreči pukovnika
Putnisa da je za njega nosi. Kod niza taksija stajao je jedan crni policijski automobil
marke „volga" i čekao na njih. Šofer je pridržavao vrata i salutirao. Valander je bio
iz​ne​na​đen ali je ipak us​peo da malo ne​spret​no sa​lu​ti​ra.
Ovo je Bjork trebalo da vidi, pomislio je. I šta je zapravo mislio major Liepa o
istražiocima u farmerkama koje je sretao u malom beznačajnom švedskom gradu
Is​ta​du? 0 is​tim onim koji ni​ka​da nisu sa​lu​ti​ra​li?
- Izvršili smo vam rezervaciju u hotelu Letonija - rekao je pukovnik Putnis dok su
se vozili od aerodroma. - To je najbolji hotel u gradu. Ima preko dvadeset pet
spra​to​va.
-Siguran sam da je izvanredan - rekao je Valander. -Želeo bih da vam prenesem
pozdrave i saučešće od mojih kolega iz Istada. Iako smo majora Leipu poznavali

72
sve​ga ne​ko​li​ko dana, bio je jako omi​ljen.
-Hvala - rekao je pukovnik Putnis. - Majorov odlazak je bio veliki gubitak za sve
nas.
Va​lan​der je po​no​vo če​kao na na​sta​vak koji nije do​šao.
Zašto ne kaže ništa, mislio je. Zašto ne ispriča šta se dogodilo? Zašto je major bio
ubijen i ko ga je ubio? Kako? Zašto me je zamolio da dođem ovamo? Da li postoje
sum​nje da je ma​jo​ro​vo ubi​stvo ve​za​no za nje​go​vu po​se​tu Šved​skoj?
Gledao je u pejzaž koji mu je promicao pred očima. Sablasne oranice na kojima je
sneg ležao u nepravilnim gomilicama. Povremeno jedna zabačena, siva stambena
kuća, okružena neofarbanom ogradom. Tamo negde lutala je jedna svinja i rovarila po
đubrištu. Dobio je utisak neograničene potištenosti koja ga je podsetila na putovanje u
Malme na kome je nedavno bio sa ocem. Možda je skonski pejzaž bio odbojan tokom
zimskih meseci, ali ovde je postojala jedna odbojna praznina koja je dosezala njemu
ra​ni​je ne​poj​mlji​ve raz​me​re.
Valander se rastužio dok je gledao naokolo. Kao da je bolna istorija zemlje
za​mo​či​la čet​ki​ce u ne​iscrp​nu kan​tu sive boje.
Odjednom je osetio potrebu da nešto preduzme. Nije došao u Rigu da bi dao da ga
de​pri​mi​ra su​mor​ni zim​ski pej​zaž.
-Želeo bih da što je pre moguće dobijem izveštaj - rekao je. - Sta se zapravo
dogodilo? Ne znam ništa drugo sem da je major Liepa bio ubijen istog dana kada se
vra​tio u Rigu.
-Kada se budete smestili u sobu doći ću po vas - rekao je pukovnik Putnis. -
Pla​ni​ra​li smo sa​sta​nak za ve​če​ras.
-Samo ću da ostavim torbu - rekao je Valander. - Ne treba mi više od nekoliko
mi​nu​ta.
-Sa​sta​nak je pla​ni​ran za pola osam - od​go​vo​rio je pu​kov​nik Put​nis.
Valander je razumeo da njegova energija neće moći da promeni onaj plan koji je
već bio osmi​šljen i odo​bren.
Dok su se vozili ka centru grada kroz mnogobrojna predgrađa Rige, počelo je da
se smr​ka​va.
Valander je zamišljeno gledao u sablasna stambena naselja koja su se
ras​pro​sti​ra​la sa obe stra​ne puta. Bilo mu je te​ško da sebi pre​do​či šta ga je oče​ki​va​lo.
Hotel se nalazio u centru grada, na samom početku jedne široke avenije. Valander
je ugledao statuu za koju je shvatio da je predstavljala Lenjina. Hotel „Letonija" se
uzdizao ka nebu poput tamnoplavog stuba. Pukovnik Putnis ga je užurbano vodio kroz
pu​sti fo​a​je do re​cep​ci​je.
Valander je dobio osećaj da se nalazio u garaži koja je silom prilika bila
pretvorena u hotelsko predvorje. Na jednom od zidova sjajili su dugmići liftova.

73
Iz​nad nje​go​ve gla​ve na​la​zi​le su se ste​pe​ni​ce koje su vo​di​le u ra​zli​či​tim prav​ci​ma.
Na svoje iznenađenje shvatio je da nije morao da se registruje. Pukovnik Putnis je
od recepcionerke uzeo njegov ključ. Odvezli su se do petnaestog sprata jednim od
tesnih liftova. Valander je dobio sobu 1506 sa pogledom na krovove grada. Pitao se
da li je pri dnev​noj sve​tlo​sti bilo mo​gu​će vi​de​ti za​liv Rige.
Nakon što ga je pitao da li je bio zadovoljan svojom sobom Pukovnik Putnis ga je
ostavio samog. Dva sata kasnije je trebalo da se vrati i odvede ga na sastanak u
cen​tral​nu po​li​cij​sku sta​ni​cu.
Valander je stao kod prozora i posmatrao krovove koji su se prostirali ispred
njegovih očiju. Dole na ulici klaparao je jedan kamion. Kroz loše dihtovane prozore u
sobu se uvlačio hladan vetar. Pipnuo je radijator koji jedva da je bio topliji od
mla​kog. Od​ne​ku​da je čuo ne​pre​kid​nu zvo​nja​vu te​le​fo​na.
Duge gaće, mi​slio je. To je prva stvar koju ću sebi da ku​pim su​tra uju​tru.
Raspakovao je svoju torbu i stavio sredstva za ličnu higijenu u veliko kupatilo. Na
aerodromu je bio kupio jednu flašu viskija. Posle nekoliko trenutaka oklevanja, sipao
je nekoliko centilitara u čašu predviđenu za četkicu za zube. Upalio je radio ruske
proizvodnje koji je stajao na noćnom stočiću pored kreveta. Jedan uzbuđeni muški
glas izlagao je nešto takvom brzinom tako da je delovalo kao da je izveštavao o
nekakvoj grani sporta u kojoj su se odvijali brzi i nepredvidivi događaji. Strgao je
pre​kri​vač i le​gao na kre​vet.
Sada sam u Rigi, mislio je. Još uvek ne znam šta se dogodilo sa majorom
Liepom. Znam samo da je mrtav. Ali pre svega ne znam šta pukovnik Putnis od mene
oče​ku​je.
Postalo je suviše hladno za ležanje na krevetu. Odlučio je da ode dole do
re​cep​ci​je i raz​me​ni pare. Mo​žda u ho​te​lu po​sto​ji bar u kome može da po​pi​je kafu?
Dole je na svoje iznenađenje otkrio ista ona dva danska biznismena koja su ga
nervirala na aerodromu. Jedan od njih, stariji, stajao je kod portira i ljutito mahao
jednom kartom. Izgledalo je kao da pokušava da objasni recepcionerki kako se od
papira prave zmaj ili avion, i Valander je primetio da je bio na granici da prasne u
smeh. Potom je ugledao tablu na kojoj je stajalo da tu može da promeni novac. Jedna
starija žena ga je ljubazno pozdravila klimanjem glave i on joj je pružio dve
novčanice od po sto dolara. Dobio je nazad veliku hrpu litvanskih novčanica. Kada se
vratio na recepciju, dva Danca su bila nestala. Pitao je portira gde je mogao da
popije kafu i ovaj mu je pokazao na veliku salu za ručavanje. Jedan kelner ga je
odveo do stola kraj prozora i pružio mu jelovnik. Odlučio se za omlet i kafu. Ispred
visokih prozora, promicali su ljudi sa krznenim kapama na glavama i tandrljavi
gradski autobusi. Teške zavese je pomerao vetar koji su propuštali loše zadihtovani
pro​zo​ri.

74
 Osvrnuo se po praznoj sali za ručavanje. Za jednim stolom je u dubokoj tišini
sedeo jedan postariji par i jeo, za drugim je sedeo jedan usamljeni čovek u sivom
ode​lu koji je pio čaj. To je bilo sve.

Valander je mislio unazad, na prethodno veče, kada je sa Sturupa sleteo u Stokholm

jednim popodnevnim letom. Kada je aerodromski autobus stao kod glavne železničke
stanice, tamo ga je dočekala njegova ćerka Linda. Otišli su do hotela „Central" koji se
nalazio u neposrednoj blizini ulice Vasa. Pošto je stanovala kao podstanarka u
Bromi, odmah pored više škole, rezervisao joj je sobu u istom hotelu u kome je on
trebalo da noći. Uveče ju je odveo na večeru u jedan restoran u starom gradu. Sreli su
se posle mnogo meseci i primetio je kako je razgovor zapinjao i da je leteo sa jedne
teme na drugu. Počeo je da se pita da li su njeni izveštaji iz škole bili istiniti.
Dopadala joj se škola, bila mu je pisala. Ali kada je sada krenuo da joj postavlja
pitanja, dobijao je samo škrte odgovore. Kada ju je upitao, ne mogavši a da ne
zazvuči malo iziritirano, kakvi su joj bili planovi za budućnost, odgovorila mu je da
uop​šte nema poj​ma.
-Zar nije vre​me da o tome raz​mi​šljaš? - pi​tao ju je.
-To ne odlu​ču​ješ ti - od​go​vo​ri​la mu je.
Počeli su da se svađaju ne podižući glas. On je smatrao da ona ne može samo da
nastavi sa svojim neodlučnim putovanjima između raznih škola a ona mu je
od​go​vo​ri​la da je bila do​volj​no sta​ra da čini ona​ko kako joj je vo​lja.
Tada je otkrio da mu je Linda bila nalik. Nije znao šta je tačno bilo u pitanju, već
samo osećaj da je u njenom glasu čuo sopstveni. I pomislio je kako se neka priča
ponavljala. Činilo mu se da je u razgovoru sa svojom ćerkom mogao da prepozna
sop​stve​ni kom​pli​ko​va​ni od​nos sa ocem.
Pili su vino i pojeli jedan deo obroka. Vremenom su nerviranje i napetost između
njih zamrli. Valander je ispričao o svom službenom putu i jedno vreme se igrao
mišlju da je pozove da krene sa njim. Vreme je brzo prošlo i kada je platio račun već
je bila prošla ponoć. Uprkos hladnoći, odšetali su se do hotela. Posle su sedeli u
njegovoj sobi i pričali do tri sata ujutro. Kada je naposletku otišla u svoju sobu,
Valander je pomislio kako je uprkos lošem uvodu, veče proteklo vrlo ugodno. U to
nije bio sasvim siguran. Nije mogao da se sasvim oslobodi tupe zabrinutosti koja je
pod​ra​zu​me​va​la da nije bio si​gu​ran kako se za​i​sta ose​ća​la.
Kada je pre podne napustio hotel, ona je i dalje spavala. Platio je njenu sobu i
na​pi​sao pi​sam​ce koje je por​tir tre​bao da joj pre​da.

75
Iz sanjarenja ga je probudilo to što je stari tihi par napustio salu za ručavanje. Nisu
dolazili novi gosti. Ostao je da sedi samo usamljeni čovek sa svojom šoljom čaja.
Pogledao je na sat. I dalje je ostalo još skoro sat vremena do dolaska pukovnika
Put​ni​sa.
Platio je račun, brzo u glavi izračunao odnos valuta i uvideo da je obrok bio jako
jeftin. Kada se vratio u svoju sobu, prošao je kroz jedan deo papira koje je poneo sa
sobom. Primetio je da je polako počeo da se vraća u istragu, u istragu za koju je
ranije mislio da je bila prepuštena arhivskom zaboravu. U nozdrvama je ponovo
po​čeo da ose​ća mi​ris ma​jo​ro​vih ja​kih ci​ga​re​ta.
Pukovnik Putnis je na njegova vrata pokucao u sedam i petnaest. Automobil je
čekao ispred hotela. Vozili su se kroz mračan grad u pravcu centralne policijske
stanice u Rigi. Samo je mali broj ljudi bio napolju na ulicama. Tokom večeri je jako
brzo zahladnelo. Ulice i trgovi grada bili su slabo osvetljeni i Valander je dobio
osećaj da se vozio kroz jedan grad koji se sastojao od silueta i senki. Vozili su se kroz
izgrađenu luku i zastali na nečemu što je ličilo na ograđeno dvorište utvrde. Pukovnik
Putnis je tokom vožnje bio ćutljiv i Valander je nastavio sa čekanjem na objašnjenje
zašto se nalazio u Rigi. Prolazili su kroz odjekujuće, napuštene hodnike, dole,
stepenicama i duž još jednog hodnika. Konačno je pukovnik Putnis zastao ispred
vra​ta koja su se otvo​ri​la bez ku​ca​nja.
Kurt Valander je kročio u jednu veliku i toplu, ali loše osvetljenu prostoriju.
Ovalni sto za sastanke koji je bio prekriven zelenom čojom dominirao je nad svim
ostalim nameštajem. Oko stola se nalazilo dvanaest stolica. Nasred zelene čoje stajao
je bo​kal vode i ne​ko​li​ko čaša.
Duboko u senci čekao je jedan čovek. Okrenuo se čim je Valander ušao u sobu i
pri​šao mu.
-Do​bro do​šli u Rigu - re​kao je čo​vek. - Zo​vem se Ju​ris Mu​mi​jers.
-Pukovnik Murnijers i ja snosimo zajedničku odgovornost za razrešavanje ubistva
ma​jo​ra Li​e​pe - re​kao je Put​nis.
Valander je smesta osetio napetost između dva pukovnika. To mu je razotkrilo
nešto u Putnisovom glasu. Iza njihovog kratkog razmenjivanja reči takođe se krilo i
ne​što dru​go. Va​lan​der nije mo​gao da usta​no​vi šta.
Pukovnik Murnijers je bio u pedesetim. Imao je kratko podšišanu sedu kosu. Lice
je bilo bledo i naduveno, kao da je bolovao od dijabetesa. Bio je malog rasta i
Va​lan​der je re​gi​stro​vao kako se kre​tao sa​svim ne​čuj​no.
Još jedna mačka, pomislio je. Dva pukovnika, dve mačke, obe u sivim
uni​for​ma​ma.
Valander i Putnis su okačili svoje kapute i seli za sto. Vreme čekanja je prošlo,
po​mi​slio je. Sada ću da sa​znam sta se do​go​di​lo sa ma​jo​rom Li​e​pom.

76
 Murnijers je vodio reč. Valander je primetio kako se njegovo lice gotovo sve
vreme nalazilo u senci. Glas koji mu se obraćao, na dobro formulisanom i bogatom
engleskom, dolazio je iz nepregledne tame. Pukovnik Putnis je sedeo i gledao ravno
is​pred sebe, kao da ga nije bilo bri​ga da slu​ša.
Čekanje Kurta Valandera je konačno bilo okončano i imao je prilike da sazna
ka​kva je sud​bi​na za​de​si​la ma​jo​ra.
- Čitava stvar je jako zagonetna - rekao je Murnijers. -Istog dana kog se vratio iz
Stokholma, predao je svoj izveštaj pukovniku Putnisu i meni. Sedeli smo u ovoj sobi i
diskutovali o slučaju. Major Liepa je trebao da preduzme odgovornost za dalju
istragu u zemlji. Rastali smo se oko pet sati. Kasnije smo saznali da se major Liepa
direktno odvezao kući, svojoj ženi. Žive u jednoj kući iza Saborne crkve. Ispričala
nam je kako je delovao sasvim normalno. Naravno da joj je bilo drago što je ponovo
bio kod kuće. Večerali su i on joj je ispričao o svojim utiscima iz Švedske. Usput,
izgleda da ste ostavili jako lep utisak na njega, komesaru Valandere. Negde iza
jedanaest, zazvonio je telefon. Major Liepa se baš u to vreme spremao da ode u
krevet. Njegova žena nije znala da kaže ko je nazvao, ali major se obukao i saopštio
joj kako je smesta morao da ide do policijske stanice. To je nešto što nije moglo da je
iznenadi. Verovatno je bila razočarana što su ga nazvali iste večeri koje se vratio iz
puta u inostranstvo. Nije joj rekao ni ko je zvao ni zašto je morao da ide službeno
usred noći.
Murnijers je zaćutao i ispružio se da dohvati bokal sa vodom. Valander je bacio
po​gled u prav​cu Put​ni​sa koji je i da​lje zu​rio is​pred sebe.
- Posle toga sve postaje mnogo nejasnije - nastavio je Murnijers. - Nekoliko
lučkih radnika je narednog jutra pronašlo telo majora Liepe kod Daugagrive. To je
ime najudaljenijeg dela velike lučke oblasti u Rigi. Major je ležao mrtav na keju.
Kasnije smo mogli da konstatujemo kako mu je neko smrskao potiljak teškim
predmetom, najverovatnije metalnom cevi ili bejzbol palicom. Istraga naših lekara
sudske medicine pokazala je da je bio ubijen najkasnije dva sata po napuštanju svog
domicila. To je, kratko rečeno, sve što znamo. Nema svedoka, ni onih koji su ga
videli kako je napuštao kuću ni onih koji su se nalazili u luci. Čitava stvar je jako
zagonetna. Ovde se ili vrlo retko ili nikada ne dešava da policajac bude ubijen, a
naročito ne sa tako visokim činom kakav je nosio major Liepa. Mi smo naravno jako
odluč​ni u na​me​ri da po​či​ni​o​ca što pre uhva​ti​mo.
Mur​ni​jers je za​ću​tao i za​va​lio se na​zad u sen​ku.
-Znači nije bilo nikoga ko ga je nazvao i zahtevao da dođe ovamo - rekao je
Va​lan​der.
-Ne - odgovorio je žustro Putnis. - To smo istražili. Dežurni kapetan, Kozlov,
po​tvr​dio je kako te ve​če​ri niko nije stu​pio u kon​takt sa ma​jo​rom Li​e​pom.

77
 - Znači, postoje samo dve mogućnosti - rekao je Valander Putnis je klimnuo
gla​vom.
-Ili je sla​gao svo​ju ženu, ili ga je neko pre​va​rio - re​kao je Put​nis.
-U krajnjem slučaju, sigurno je morao prepoznati glas -rekao je Valander. - Ili je
makar onaj koji ga je pozvao morao da se izrazi na takav način da ga ne učini
sum​nji​ča​vim.
- To je i naše raz​mi​šlja​nje - re​kao je Put​nis.
- Naravno da ne možemo da isključimo mogućnost da je postojala veza između
njegovog posla i Švedske, odnosno razloga zbog kojeg je bio ubijen - rekao je
Murnijers iz svoje senke. - Ne možemo ništa da isključimo. Zbog toga smo i zatražili
pomoć od švedske policije, i to od vas, komesaru Valandere. Zahvalni smo na svim
mislima i idejama koje nam mogu biti od pomoći. Dobićete podršku koja vam je
po​treb​na.
Mur​ni​jers je ustao sa sto​li​ce.
- Pre​dla​žem da za ve​če​ras pre​ki​ne​mo - re​kao je. - Pret​po​sta​vljam da ste umor​ni od
puta, ko​me​sa​ru Va​lan​de​re.
Valander nije uopšte bio umoran. Spremio se da radi i čitavu noć ako bi to bilo
ne​op​hod​no. Ali, po​što je i Pul​nis ustao, znao je da je sa​sta​nak bio okon​čan.
Murnijers je pritisnuo zvonce koje se nalazilo na gornjoj strani ivice stola. Skoro
sme​sta su se otvo​ri​la vra​ta i po​ja​vio mla​di se uni​for​mi​sa​ni po​li​ca​jac.
- Ovo je narednik Zids - rekao je Murnijers. - Priča odlično engleski i biće vaš
šo​fer za sve vre​me va​šeg bo​rav​ka u Rigi.
Zids je lupio potpeticama i salutirao. Valander nije mogao ništa drugo no da
otpozdravi jednim klimanjem glave. Pošto ga ni Putnis ni Murnijers nisu pozvali na
večeru, znao je da će veče provesti sam. Pratio je Zidsa do ograđenog dvorišta. U
susret mu je došla suva hladnoća. Kontrast između dobro zagrejane sobe za sastanke i
spoljašnje temperature bio je ogroman. Seo je na stražnje sedište crnog automobila, za
koje vre​me mu je Zids pri​dr​ža​vao vra​ta.
- Hlad​no je - re​kao je Va​lan​der dok su se vo​zi​li kroz mo​der​nu luku.
- Da, pret​po​sta​vlje​ni - od​go​vo​rio je Zids. - Tre​nut​no je u Rigi vrlo hlad​no.
Pretpostavljeni, mislio je Valander. Njemu je naravno nepojmljivo da jedan
švedski policajac ima niži čin od Putnisovog i Murnijersovog. Misao ga je
zabavljala. Istovremeno mu je bilo jasno da nije bilo lako navići se na privilegije; na
sop​stve​ni au​to​mo​bil, šo​fe​ra i pa​žnju.
Narednik Zids je vozio brzo kroz prazne ulice. Valander uopšte nije bio umoran.
Pla​ši​la ga je po​mi​sao na hlad​nu ho​tel​sku sobu.
-Gla​dan sam - re​kao je na​red​ni​ku. - Po​ka​ži​te mi do​bar re​sto​ran koji nije pre​skup.
-Sala za ru​ča​va​nje ho​te​la 'Le​to​ni​ja' je naj​bo​lja - od​go​vo​rio je Zids.

78
 -Tamo sam već bio - re​kao je Va​lan​der.
-Ne postoji nijedan drugi restoran u Rigi sa tako dobrom hranom - rekao je Zids,
is​to​vre​me​no ko​če​ći is​pred tram​va​ja koji se klo​pa​ra​ju​ći pri​bli​ža​vao iza ćo​ška.
-Mora da postoji više od jednog dobrog restorana u gradu od milion stanovnika -
po​ku​šao je Va​lan​der.
-Hra​na nije do​bra za ra​zli​ku od one u ho​te​lu 'Le​to​ni​ja' -re​kao je na​red​nik.
Očigledno me tamo vozi, mislio je Valander i zavalio se nazad u sedište. Mo​žda
ima naređenje da me ne pušta van grada? Jedan šofer može u puno slučajeva da
ima više rop​stva nego slo​bo​de.
Zids je zakočio ispred hotela. Pre nego što je Valander uopšte stigao da se maši
kva​ke, na​red​nik mu je otvo​rio vra​ta.
-Kada da su​tra po​ku​pim pret​po​sta​vlje​nog? - pi​tao je.
-Osam sati je sa​vr​še​no - od​go​vo​rio je Va​lan​der.
Veliki foaje je bio još napušteniji sada nego nekoliko sati ranije kada ga je
Valander napustio. Iz daljine je začuo muziku. Uzeo je ključ od portira i pitao da li je
sala za ručavanje bila otvorena. Portir koji je imao teške kapke i koji ga je po svom
bledom licu podsetio na pukovnika Murnijersa, klimnuo je glavom. Valander je pitao
oda​kle je do​la​zi​la mu​zi​ka.
- Ima​mo ka​ba​re - od​go​vo​rio je su​mor​no por​tir.
Čim je na​pu​stio re​cep​ci​ju, Va​lan​der je pri​me​tio čo​ve​ka koji je ra​ni​je pio čaj u sali
za ručavanje. Sada je sedeo u pohabanoj kožnoj sofi, udubljen u novine. Valander je
bio si​gu​ran da se ra​di​lo o is​tom čo​ve​ku.
Pra​te me, po​mi​slio je. Baš kao u onim najgorim krimi romanima, tu sedi čovek u
sivom odelu koji se pravi da je nevidljiv. Sta Putnis i Murnijers misle da sam u
sta​nju da uči​nim?
Sala za ručavanje je bila skoro isto toliko prazna kao i ranije tog dana. Za jednim
od udaljenijih stolova sedela je grupa gospode obučene u tamna odela i vodila
razgovor mumlajući. Valander je na svoje zaprepašćenje bio upućen na isti sto kao
ranije. Pojeo je supu od povrća i jedan tvrd i suv svinjski kotlet. Za razliku od njega,
letonsko pivo je imalo odličan ukus. Pošto je bio nespokojan nije mario za kafu već je
platio i napustio salu za ručavanje da bi pronašao noćni klub hotela. Čovek u sivom
ode​lu je i da​lje se​deo u sofi.
Valander se osećao kao da se nalazio u lavirintu. Razne stepenice koje izgleda
nisu vodile nikuda, stalno su ga vraćale u salu za ručavanje. Pokušao je da se
orijentiše prema muzici i napokon je na kraju mračnog hodnika otkrio tablu sa
natpisom. Jedan čovek koji je Valanderu rekao nešto što nije razumeo, otvorio mu je
vrata. Valander je ušao u loše osvetljeni bar. Razlika između ovoga mesta i sale za
ručavanje bila je ogromna. Bar je bio prenatrpan ljudima. Iza zavese koja je delila

79
šank od podijuma za igru trešteći je svirao ansambl. Valanderu se činilo da
prepoznaje neku od Abinih pesama. Vazduh je bio loš i podsetio ga je na miris
majorovih jakih cigareta. Učinilo mu se da je u baru video slobodan sto i probio se
kroz gužvu. Sve vreme je imao osećaj kako ga je posmatralo mnogo očiju. Bio je
svestan da je imao svaki razlog da bude na oprezu. Klubovi po istočnoevropskim
zemljama često su funkcionisali tako što su bande pljačkale posetioce iz zapadne
Evro​pe.
Kroz buku je uspeo da dovikne svoju porudžbinu jednom kelneru. Nekoliko
minuta kasnije na njegovom stolu je stajala čaša viskija. Koštala je skoro jednako kao
obrok koji je nešto ranije pojeo. Pomirisao je sadržinu čaše i zaključio kako je
sadržala određenu količinu nepoznatih otrova i potom je melanholično nazdravio
sa​mom sebi.
Devojka za koju nije znao kako se zvala, izronila je iz senke i sela pored njega.
Primetio ju je tek kada je okrenuo glavu i našao se tik uz njeno lice. Njen parfem ga je
podsetio na zimske jabuke. Kada ga je oslovila na nemačkom, odmahnuo je glavom.
Njen engleski je bio loš, mnogo gori od majorovog. Ali, ponudila mu je svoje društvo
i želela je piće. Valander se osetio bespomoćnim. Znao je da je bila profesionalna
prostitutka, ali je pokušao da se otrese te misli. Želeo je da u hladnoj i pustoj Rigi
porazgovara sa nekim ko nije bio pukovnik policije. Pošto je on bio taj koji je
određivao granice, mogao je sebi da dozvoli da je časti jednim pićem,. Samo onda
kada je bio poprilično pijan, gubio je svoju moć rasuđivanja. To se poslednji put
dogodilo kada se prošle godine u napadu besa i napaljenosti bacio na oblasnog
tužioca Anetu Brolin. Zaledio se od te uspomene. To se nikada više neće dogoditi,
mi​slio je. Ba​rem ne ve​če​ras u Rigi.
Is​to​vre​me​no nije mo​gao a da ne bude po​la​skan nje​nom pa​žnjom.
Sela je za sto prerano, mislio je. Samo što sam došao. Još uvek se nisam navikao
na ovu čud​nu ze​mlju.
- Mo​žda su​tra - re​kao je. - Ne ve​če​ras.
Onda je shva​tio da nije ima​la više od dva​de​set go​di​na. Iza te​ško na​šmin​ka​nog lica,
ugle​dao je crte koje su ga pod​se​ća​le na kćer​ki​ne.
Is​pio je čašu, ustao i oti​šao.
To je bilo jako bli​zu, po​mi​slio je. Pre​vi​še bli​zu.
U fo​a​jeu je i da​lje se​deo čo​vek u si​vom ode​lu i či​tao svo​je no​vi​ne.
Lepo spavaj, mislio je Valander. Sigurno ćemo se videti ujutro. Spavao je
nemirno. Prekrivač je bio težak a krevet neudoban. Duboko u snu čuo je telefon koji je
neprestano zvonio. Želeo je da ustane i javi se, ali kada se probudio oko njega je sve
bilo mir​no.

80
Ujutro ga je probudilo kucanje na vratima. Polubudan, viknuo je: „Napred". Kada je
neko ponovo zakucao, shvatio je da su vrata bila zaključana. Navukao je na sebe
pantalone i otključao. Ispred vrata je stajala žena obučena kao sobarica koja je u
rukama držala poslužavnik. Možda je to spadalo u hotelsku proceduru? Možda se
na​red​nik Zids po​sta​rao o ce​loj stva​ri?
Čistačica je na letonskom poželela dobro jutro i pokušao je da svome licu da neki
izraz. Stavila je poslužavnik na sto, stidljivo nasmejala se i otišla do vrata. Išao je za
njom da za​klju​ča.
Sve se odigralo vrlo brzo. Umesto da napusti sobu, sobarica ju je zaključala
iznutra i položila prst na usta. Valander ju je blentavo gledao. Iz jednog od džepova
uniforme oprezno je izvukla komad papira. Bila je jako uplašena. Uzeo je papir i
pročitao tekst na engleskom. Dva puta ga je pročitao i zapamtio njegov sadržaj.
Ponovo ju je pogledao i ovoga puta je stavila ruku u drugi džep iz koga je izvadila
nešto što je podsećalo na presavijen plakat. Pružila mu ga je i kada ga je otvorio,
video je da su to bile korice iščupane iz knjige o Skoneu koju je pre nedelju dana dao
njenom mužu, majoru Liepi. Ponovo ju je pogledao, njeno uplašeno lice koje je sem
straha nosilo još jedan izraz - čvrste volje ili prkosa - prešao je preko hladnog poda,
uzeo olovku sa pisaćeg stola i napisao na poleđini korica koje su prikazivale Sabornu
crkvu u Lundu da je razumeo. Razumeo sam. Pružio joj je korice nazad i pri tome
pomislio kako Baiba Liepa nije uopšte izgledala onako kako ju je zamišljao. Nije se
sećao šta je mislio tada kada je major Liepa sedeo na njegovoj sofi u ulici Marija,
slušao Mariju Kalas i ispričao mu da ima ženu koja se zove Baiba. Ali, ovo je bilo
sa​svim dru​ga​či​je lice.
Na​ka​šlja​vao se dok ona pa​žlji​vo otva​ra​la vra​ta. Za​tim je ne​sta​la.
Došla je da bi sa njim pričala o majoru, svoj pokojnom mužu. I bila je uplašena.
Kada neko bude nazvao njegovu sobu i zatraži gospodina Ekera, prvo će se spustiti do
foajea, zatim koristiti stepenice koje su vodile do hotelske saune i tu potražiti siva
čelična vrata pored skladišta restorana. Ona bi trebalo da mogu da se otvore bez
ključa a ona će ga onda sačekati sa stražnje strane hotela da bi sa njim popričala o
svo​me mužu.
Molim te, napisala je. Molim te, molim te. Sada je bio sasvim siguran da se na
nje​nom licu nije na​la​zio samo strah, već i pr​kos a mo​žda čak i mr​žnja.
Mnogo je ozbiljnije nego što sam to mogao da pretpostavim, mislio je. Bio je
po​tre​ban ku​rir u ke​ce​lji da bih to shva​tio. Za​bo​ra​vljam da se na​la​zim u stra​nom sve​tu.
U osam i ne​ko​li​ko mi​nu​ta, iza​šao je iz lif​ta u pri​ze​mlju.
Čovek koji je čitao novine nije više bio tu, ali zato je tu stajao muškarac koji je
stu​di​rao sta​lak za raz​gled​ni​ce.
Valander je izašao na ulicu. Mogao je da oseti kako je bilo malo prijatnije nego

81
prethodnog dana. Narednik Zids je čekao sa automobilom i poželeo mu dobro jutro.
Seo je na zadnje sedište i narednik je startovao motor. Dan je polako počeo da se
pomalja nad Rigom. Saobraćaj je bio gust i narednik nije mogao da vozi onoliko brzo
ko​li​ko je hteo.
Sve vre​me je is​pred sebe vi​deo lice Ba​i​be Li​e​pe.
I od​jed​nom, bez opo​me​ne, upla​šio se.

82
 8.

Kurt Valander je u pola devet ujutru otkrio kako je pukovnik Murnijers pušio iste jake
cigarete kao major Liepa. Prepoznao je paketić marke „prima" koji je pukovnik
iz​va​dio iz jed​nog od dže​po​va svo​je uni​for​me i po​lo​žio na sto.
Valander je najedanput pomislio kako se nalazio duboko u nekom lavirintu.
Narednik Zids ga je sprovodio goredole po stepenicama u naizgled beskonačno
velikoj policijskoj stanici pre nego što se zaustavio ispred vrata za koja se pokazalo
da su vodila u Murnijersovu kancelariju. Valander je bio siguran da se radilo o igri i
da je sigurno postojao mnogo kraći put do Murnijersove kancelarije, ali da on nije
tre​ba​lo da ga po​zna​je.
Kancelarija je bila spartanski opremljena, ne posebno velika, i ono što je smesta
privuklo njegovu pažnju bilo je da su postojala tri različita telefona. Kod jednog od
zidova stajao je arhivar koji je bio sav ulubljen i izgreban. Na stolu se sem telefona
nalazila pepeljara od izlivenog gvožđa koju je krasila fino izgravirana dekoracija.
Valanderu se prvo učinilo da je predstavljala par labudova, ali je kasnije ustanovio
da se ra​di​lo o mu​škar​cu na​pum​pa​nih mi​ši​ća koji je u ruci no​sio ba​klju.
Pepeljara, telefoni, ali nikakvi papiri. Iza Mumijersovih leda venecijaneri su ili
bili navučeni do polovine visokih prozora ili su tu bili zaglavljeni. Valander nije
mo​gao da se odlu​či šta je od ta dva bio slu​čaj.
Posmatrao je venecijanere dok je grozničavo razmišljao o važnoj vesti koju mu je
Mur​ni​jers pre ne​ko​li​ko mi​nu​ta sa​op​štio.
- Uhapsili smo osumnjičenog počinioca - bio mu je rekao pukovnik. - Tokom noći,
naša is​tra​ga je do​ne​la re​zul​ta​te ko​ji​ma smo se na​da​li.
Prvo na šta je Kurt Valander pomislio je bilo da se radilo o ubici majora Liepe.
Onda je uvi​deo kako je Mu​mi​jers mi​slio na mr​tve mu​škar​ce u čam​cu za spa​sa​va​nje.
- Jedna banda - bio je rekao Murnijers. - Banda sa ograncima u Talinu i Varšavi.
Slabo povezan lanac kriminalaca koji žive od krijumčarenja, pljački, provala, svega
što donosi novac. Cak smo imali osnovane sumnje da su u poslednje vreme počeli da
se bave i prodajom narkotika koja je, nažalost, dosegla i našu zemlju. Pukovnik
Put​nis upra​vo is​pi​tu​je tog čo​ve​ka. Usko​ro ćemo zna​ti mno​go više.
Murnijers je poslednje reči izgovorio mirno i znalački, previše kontrolisano
proračunato. Valander je pred sobom mogao da vidi kako pukovnik Putnis polako
izvlači istinu iz čoveka koji je podvrgnut mučenju. Šta je uopšte znao o letonskoj
policiji? Da li je uopšte postojala granica za ono što je dozvoljeno u jednoj diktaturi?
Da li je Le​to​ni​ja uop​šte dik​ta​tu​ra?
Mi​slio je na lice Ba​i​be Li​e​pe. 0 stra​hu i o nje​go​voj su​prot​no​sti.

83
 Kada neko bude na​zvao i tra​žio go​spo​di​na Eker​sa, mo​raš da do​đeš.
Murnijers mu se osmehnuo, kao da se podrazumevalo da je mogao da čita misli
šved​skog po​li​caj​ca.
Valander je pokušao da zaštiti svoju tajnu time što je rekao nešto što uopšte nije
bila isti​na.
- Major Liepa je odavao utisak nekoga ko se brinuo za sopstvenu bezbednost -
rekao je. - Ali meni nije nikada dao razloge za svoju zabrinutost. To je jedno od
pitanja na koje bi pukovnik Putnis trebalo da pokuša da dobije odgovor. 0 tome da li
po​sto​ji di​rekt​na veza iz​me​đu mr​tvih mu​ška​ra​ca u čam​cu i ubi​stva ma​jo​ra Li​e​pe.
Valanderu se učinilo da je opazio skoro neprimetnu promenu na Murnijersovom
licu. Znači, rekao je nešto neočekivano.. Ali, da li je njegovo mišljenje bilo
ne​o​če​ki​va​no ili je ma​jor Li​e​pa za​i​sta bio za​bri​nut, a o čemu je ovaj znao?
-Sigurno ste postavili odlučujuća pitanja - nastavio je. -Šta je majora Liepu
moglo da izmami iz kuće u pola noći? Ko je mogao imati motiv da ga ubije? Čak i
onda kada se ubije kontroverzan političar, čovek mora da se zapita da li je moglo biti
privatnog motiva. Tako se razmišljalo i kod Kenedijevog ubistva i nekoliko dana
kasnije kada je nasred ulice bio ubijen švedski premijer. Sigurno ste o svemu tome
razmišljali? Takođe ste verovatno došli i do zaključka da nije bilo nikakvog
ra​zu​mnog pri​vat​nog mo​ti​va.
-To je tačno - odgovorio je Murnijers. - Vi ste iskusan policajac i načinili ste
dobru analizu. Major Liepa je bio srećno oženjen. Nije se bavio nedozvoljenim
rabotama. Nije se kockao i nije imao ljubavnicu. Bio je revnostan policajac koji je
smatrao da njegov posao doprinosi razvitku naše zemlje. Mi takođe smatramo kako je
njegova smrt morala imati nekakve veze sa njegovom profesijom. Pošto se nije bavio
drugom istragom sem onom vezanom za dva mrtva muškarca u čamcu za spasavanje,
potražili smo pomoć od Švedske. Možda je vama rekao nešto što nije stajalo u
iz​ve​šta​ju koji nam je pre​dao is​to​ga dana kada je umro? Mo​ra​mo da zna​mo i na​da​mo se
da mo​že​te da nam po​mog​ne​te.
-Major Liepa je pričao o drogama dok je bio u Švedskoj - rekao je Valander. -
Pričao je o povećanom pojavljivanju fabrika amfetamina u istočnoj Evropi. Bio je
ubeđen da su ona dva mrtva muškarca bila žrtve unutrašnjeg obračuna u okviru mafije
koja se bavi krijumčarenjem droge. Intenzivno se bavio pitanjem da li su bili ubijeni
iz osvete ili zbog toga što nešto nisu hteli da razotkriju. Sem toga, bilo je dobrih
razloga za sumnju da se u samom čamcu nalazila droga zato što je posle provale
nestao iz našoj policijske stanice. Ali nismo uspeli da utvrdimo kako se svi ti
ele​men​ti mogu kom​bi​no​va​ti u jed​nu sli​ku.
-Nadam se da će pukovnik Putnis dobiti odgovor na to pitanje - rekao je
Murnijers. - On je vrlo spretan islednik. U međuvremenu sam mislio da vam pokažem

84
mesto na kome je major Liepa bio ubijen. Pukovnik Putnis zna da posveti puno
vre​me​na sa​slu​ša​va​nju onda kada mi​sli da je to ne​op​hod​no.
-Da li su me​sto zlo​či​na i pro​na​la​ska tela isti?
-Ništa ne govori protiv te teorije. Mesto je jako izolovano. Noću se u lučkoj
obla​sti kre​će vrlo malo lju​di.
To nije tačno, mislio je Valander. Major bi se suprotstavio. Sigumo nije bilo lako
vući ga po keju usred noći. Nije do​volj​no to što je me​sto izo​lo​va​no.
- Želeo bih da se sretnem sa udovicom majora Liepe - rekao je. - Možda bi
razgovor sa njom bio od značaja čak i za mene. Pretpostavljam da ste sa njom
raz​go​va​ra​li već ne​ko​li​ko puta?
- Sa Baibom Liepom smo imali vrlo temeljan razgovor -rekao je Murnijers. -
Na​rav​no da ćemo da or​ga​ni​zu​je​mo vaš su​sret s njom.
Vozili su se duž reke kroz sivo zimsko jutro. Zadatak narednika Zidsa bio je da
potraži Baibu Liepu dok su se Valander i pukovnik Murnijers nalazili na mestu
na​la​ska tela koje se sma​tra​lo i me​stom zlo​či​na.
-Dajte mi jednu teoriju - rekao je Valander dok su sedeli na zadnjem sedištu
Murnijersovog automobila koji je bio veći i udobniji od onoga koji je Valander
do​bio na ras​po​la​ga​nje. - I vi i pu​kov​nik Put​nis ste mo​ra​li doći do ne​ka​kve te​o​ri​je.
-Droga - odgovorio je Murnijers odlučno. - Znamo da su šefovi mafije koji stoje
iza trgovine drogom okruženi armijom telohranitelja. Njih uglavnom čine narkomani
koji su spremni da urade bilo šta da bi došli do svojih dnevnih doza. Možda su isti ti
še​fo​vi sma​tra​li da im se ma​jor Li​e​pa pre​vi​še pri​bli​žio?
-Da li je?
-Ne. Da je ta teorija ispravna, onda bi pre majora Liepe makar desetak viših
oficira pri policiji u Rigi dospelo na listu za odstrel. Ono što je jako čudno je da se
major Liepa nikada ranije nije bavio narkoticima. Bila je puka slučajnost da smo ga
iza​bra​li kao naj​po​god​ni​jeg da ode u Šved​sku.
-Za ka​kav je tip zlo​či​na bio za​du​žen?
Dok je od​go​va​rao, Mur​ni​jers je od​sut​no gle​dao kroz pro​zor.
- On je bio vrlo spretan istražilac. Nedavno smo ovde u Rigi imali nekoliko
ubistva počinjenih pri pljačkama. Major Liepa je rešio sve slučajeve i uhvatio
počinioce na briljantan način. Major Liepa je često bio pozivan na dužnost kada bi se
dru​gi, ma​nje is​ku​sni is​tra​ži​o​ci zlo​či​na za​ple​li.
Sedeli su u tišini dok je automobil stajao na crvenom svetlu. Valander je gledao u
grupu smrznutih ljudi koji su stajali pogureni na autobuskoj stanici. Imao je čudan
ose​ćaj da se ni​ka​da neće po​ja​vi​ti au​to​bus koji će da im otvo​ri svo​ja vra​ta.
- Dro​ga - re​kao je. - Za nas u za​pad​nom sve​tu to je star pro​blem. Za vas je nov.
-Ne baš toliko nov - primetio je Murnijers. - Ali obim sa kojim se danas

85
suočavamo je nov. Otvorene granice su omogućile^pomeranje i pristup tržištima koja
su ranije bila nepoznata. Iskreno priznajem da smo se milion puta osetili
bespomoćnim. Moraćemo da razvijemo saradnju sa policijom na zapadu pošto je
većina droga koje prolaze kroz Letoniju namenjeno njihovim tržištima. Mami ih
čvrsta valuta. Jasno nam je da je Švedska jedno od tržišta na kojima počiva interes
letonske mafije i to iz logičnih razloga. Od Venstpilsa do švedske obale nije daleko.
Sem toga, obalska linija je duga i zbog toga ju je teško kontrolisati. Ovde možemo da
pričamo o jednoj klasičnoj krijumčarskoj liniji koja se otvorila. Ranije su se istim
pu​tem kri​jum​ča​ri​la al​ko​hol​na pića.
-Ispričajte mi još - rekao je Valander. - Gde se izrađuju narkotici? Ko stoji iza
sve​ga?
-Morate da shvatite kako se nalazite u jednoj osiromašenoj zemlji - rekao je
Murnijers. - Jednako je siromašna i propala kao i njeni susedi. Tokom mnogih godina
bili smo prinuđeni da živimo zatvoreni kao životinje u kavezu. Mogli smo da samo iz
daljine posmatramo bogatstvo zapadnog sveta. Sada je odjednom sve to dostupno, ali
pod jednim jedinim uslovom -da imate pare. Za onoga ko ne preza od bilo kakvih
sredstava ili kome nedostaje moral, narkotici su najbrži način da se do tih para dođe.
Kada ste nam pomogli da srušimo svoje zidove i otvorimo kapije onih zemalja u
kojima su ljudi sedeli kao u zatvorima, istovremeno ste otvorili i branu talasa gladi.
Glad za svime što smo ranije bili prinuđeni da gledamo sa udaljenosti ali što nam je
bilo zabranjeno ili nedostupno da dotaknemo. A mi naravno i dalje ne znamo šta će se
da​lje de​ša​va​ti.
Murnijers se nagnuo napred i rekao nešto šoferu koji je smesta zakočio kod ivice
tro​to​a​ra.
Mur​ni​jers je po​ka​zao na fa​sa​du kuće.
- Rupe od metaka. Stare su otprilike mesec dana. Valander se nagnuo da bi mogao
bo​lje da vidi. Zid je bio iz​re​še​tan me​ci​ma.
-Ka​kva je to gra​đe​vi​na? - pi​tao je.
-Jedno od naših ministarstava - odgovorio je Murnijers. -Pokazujem vam to da
biste bolje razumeli kako i dalje ne znamo kuda idemo. Da li će se slobode povećati
ili će se ponovo smanjiti? Možda će skroz da nestanu? To još uvek ne znamo.
Komesaru Valandere, morate da razumete da se nalazite u zemlji u kojoj još uvek
ni​šta nije odlu​če​no.
Vozili su se dalje i skrenuli u jednu prostranu lučku oblast. Valander je pokušao
da razume ono što mu je Murnijers rekao. Odjednom je počeo da oseća simpatiju
prema bledom čoveku naduvenog lica. Kao da se sve ono što je rekao ticalo i njega
sa​mog, mo​žda pre sve​ga nje​ga.
-Znamo da postoje laboratorije koje proizvode amfetamine a možda čak i

86
morfijum i efedrin - nastavio je Murnijers. - Sem toga sumnjamo da azijatski i
južnoamerički karteli kokaina pokušavaju da izgrade nove transporte do
istočnoevropskih zemalja. Poenta je da će promeniti puteve koji su ranije vodili
direktno do zapadnih zemalja. Mnogi su bili razotkriveni i razbijeni od strane
evropskih policija, ali na devičanskom istočnoevropskom tržištu vidi se mogućnost
izbegavanja ažurne policijske kontrole. Tačnije rečeno, lakše nas je podmititi i
ko​rum​pi​ra​ti.
-Kao ma​jo​ra Li​e​pu?
-On se ni​ka​da ne bi po​ni​zio time što bi uzeo mito.
-Mi​slim na to da je bio ažu​ran po​li​ca​jac.
-Ukoliko je bio na tragu nečemu i ukoliko je to ono što ga je poslalo u smrt,
na​dam se da će pu​kov​nik Put​nis usko​ro to sa​zna​ti.
-Ko je uhap​šen?
-Čovek koga smo često susretali u vezi sa ona dva mrtva muškarca iz čamca za
spasavanje i njihovim poslovima. Bivši kasapin iz Rige koji je postao jedan od vođa
organizovanog kriminala protiv koga se stalno borimo. Za divno čudo je do sada uvek
uspe​vao da iz​beg​ne za​tvor. Mo​žda ćemo sada moći da ga sme​sti​mo iza re​še​ta​ka.
Automobil je zakočio i stao kod keja koji je bio pretrpan gvožđem i raspadnutim
kra​no​vi​ma. Iza​šli su iz au​to​mo​bi​la i oti​šli do ivi​ce keja.
- Ma​jor Li​e​pa je tu le​žao.
Va​lan​der se osvr​nuo. Tra​žio je naj​e​le​men​tar​ni​ji uti​sak.
Kako su ubice i major došli ovamo? Zašto baš tu? To što je kej ležao na
izolovanom mestu nije bilo dovoljno. Valander je gledao u zarđale ostatke jednog
krana. Molim te, bila je napisala Baiba Liepa. Murnijers je stajao i pušio,
is​to​vre​me​no cup​ka​ju​ći no​ga​ma da mu ne bi bilo hlad​no.
Zašto nije hteo da me obavesti o mestu zločina? Mislio je Valander. Zašto Baiba
Liepa želi da me sretne u tajnosti? Kada neko bude tražio gospodina Ekersa, morate
da do​đe​te. Za​što sam ja, u stva​ri, u Rigi?
Nelagodnost koju je jutros osetio, vratila se. Mislio je da je to bilo zbog toga što
je bio stranac u nepoznatoj zemlji. Biti policajac nije značilo da je čovek mogao da se
nosi sa stvarnošću čiji je deo i sam postao. Sada je stajao po strani. Možda će uspeti
da prodre u ovaj strani pejzaž kao gospodin Ekers? Švedski policajac Kurt Valander
je u či​ta​vom kon​tek​stu bio bes​po​mo​ćan.
Vra​tio se do au​to​mo​bi​la.
- Voleo bih da proučim vaše izveštaje - rekao je. - One sa obdukcije, izveštaje sa
me​sta zlo​či​na, fo​to​gra​fi​je…
- Da​će​mo sav ma​te​ri​jal na pre​vod - od​go​vo​rio je Mur​ni​jers.
- Možda će ići brže sa jednim simultanim prevodiocem -predložio je Valander. -

87
Na​red​nik Zids pri​ča iz​van​re​dan en​gle​ski.
Mur​ni​jers se osmeh​nuo jed​nim od​sut​nim ke​zom i za​pa​lio novu ci​ga​re​tu.
- Žuri vam se - rekao je. - Nestrpljivi ste. Naravno da narednik Zids može da
pre​ve​de iz​ve​šta​je.
Kada su se vratili u policijsku stanicu, otišli su iza stakla odakle su mogli da
posmatraju pukovnika Putnisa i muškarca koga je saslušavao. Soba za saslušavanje je
bila prazna i hladna. Unutra su se nalazili samo jedan drveni sto i dve stolice.
Pukovnik Putnis je skinuo svoju jaknu od uniforme. Čovek koji je sedeo preko puta
njega bio je neobrijan i izgledao je jako umorno. Odgovarao je jako polako na
Put​ni​so​va pi​ta​nja.
- To će da potraje - rekao je Murnijers promišljeno. - Ali, pre ili kasnije ćemo
sa​zna​ti isti​nu.
-Koju isti​nu?
-0 tome da li smo u pra​vi ili ne.
Vratili su se u splet lavirintskih hodnika i Valander je uveden u jednu malu sobu
koja se nalazila u istom hodniku kao Murnijersova. Narednik Zids se pojavio sa
fasciklama koje su sadržavale istražni materijal o majorovoj smrti. Pre nego što je
Mur​ni​jers na​pu​stio pro​sto​ri​ju, on i na​red​nik su iz​me​nja​li ne​ko​li​ko reči na le​ton​skom.
- Baiba Lipa će biti dovedena na saslušanje u dva sata popodne - rekao je
Mur​ni​jers.
Valander je bio prestravljen. Izdali ste me, gospodine Ekerse. Zašto ste to
ura​di​li?
-Mi​slio sam da po​ra​zgo​va​ram sa njom a ne da je sa​slu​ša​vam - re​kao je Va​lan​der.
-Trebalo je da upotrebim drugu reč - rekao je Murnijers. - Iskazala je veliko
za​do​volj​stvo što će vas sre​sti.
Murnijers je otišao i u toku dva naredna sata Zids je preveo sve što se nalazilo u
dve fascikle. Valander je gledao u nejasne fotografije mrtvog tela. U njemu se
pojačavao osećaj da je u čitavoj stvari bilo nečega što nije štimalo. Pošto je znao da
je najbolje razmišljao onda kada se bavio nečim drugim, zamolio je narednika da ga
odveze do prodavnice u kojoj može da kupi duge gaće. Duge gaće, rekao mu je i
narednik nije reagovao iznenađeno. Valander je doživeo apsurdnu situaciju kada je
umarširao u radnju koju je narednik izabrao. Osećao se kao da je kupovao duge gaće
pod policijskom pratnjom. Zids je govorio umesto njega i insistirao je da Valander
proba gaće pre nego što ih plati. Kupio je dva para i dobio ih upakovane u braon
pa​pir uve​zan ka​na​pom. Kada su iza​šli na uli​cu, pre​dlo​žio je da ne​gde odu na ru​čak.
- Ali ne ho​tel 'Le​to​ni​ja' - re​kao je. - Bilo gde, samo tamo ne.
Narednik Zids je skrenuo u jednu od većih ulica i probio se do starog dela grada.
Valanderu se činilo da se nalazio u još jednom lavirintu iz koga ne bi nikada sam

88
pro​na​šao put na​po​lje.
Izabrani restoran zvao se „Sigulda". Valander je pojeo omlet, a narednik je
zatražio tanjir supe. Vazduh je bio loš a duvanski dim je davio. Kada su u njega ušli,
restoran je bio krcat. Valander je gledao dok je narednik izdao naređenje da dobiju
sto.
-U Švedskoj bi to bilo nemoguće - rekao je dok su jeli. - Da policajac umaršira u
re​sto​ran i za​hte​va da do​bi​je sto, ne​za​mi​sli​vo je.
-Ovde nije - rekao je narednik Zids flegmatično. - Svi žele da su u prijateljskim
od​no​si​ma sa po​li​ci​jom.
Valandera je to iznerviralo. Narednik Zids je bio premlad za aroganciju kojom je
zra​čio.
-U budućnosti ne želim da idemo preko reda - rekao je. Narednik ga je pogledao
sa ču​đe​njem.
-Onda ne​će​mo do​bi​ti hra​nu - re​kao je.
- Sala za ručavanje hotela 'Letonija' je uvek prazna - odgovorio je kratko
Va​lan​der.
Neposredno pre dva, bili su nazad u glavnoj policijskoj stanici. Valander je u toku
obeda sedeo bez reči i lomio glavu oko onoga što nije štimovalo u izveštaju koji mu je
bio preveden. Došao je do zaključka da mu je smetalo nešto u zaključku. Kao da je
bio napisan sa ciljem da sva pitanja učini nerelevantnim. Nije našao ništa konkretno a
sumnjao je čak i u svoju moć prosuđivanja. Možda je video duhove tamo gde ih nije
bilo?
Murnijers je napustio svoju kancelariju a pukovnik Putnis je i dalje sprovodio
svoje saslušanje. Narednik je otišao po Baibu Liepu i Valander je ostao sam u
kancelariji koju su mu dodelili. Pitao se da li je bila ozvučena ili da li ga je neko
posmatrao kroz sakriveno ogledalo. Kao da je želeo da dokaže svoju nevinost,
otvorio je paket, skinuo pantalone i navukao na sebe duge gaće. Baš je primetio kako
mu grebu noge kada je neko zakucao na vrata. Povikao je „slobodno" i narednik je
otvorio vrata Baibi Liepoj. Sada sam Valander, a ne gospodin Ekers. Ekers ne
po​sto​ji. Baš zato sam sa vama hteo da po​pri​čam.
- Da li udo​vi​ca ma​jo​ra Li​e​pe pri​ča en​gle​ski? - pi​tao je na​red​ni​ka.
Zids je klim​nuo gla​vom.
- Onda mo​že​te da nas osta​vi​te same.
Pokušao je da se pripremi. Moram da obratim pažnju da je sve što kažem ili
uradim vidljivo za tajne posmatrače. Ne možemo čak ni da stavimo prst na usta, još
manje da pišemo ceduljice. A Baiba Liepa mora da shvati da gospodin Ekers i
da​lje po​sto​ji.
Na sebi je imala taman kaput i krznenu kapu. Za razliku od tog jutra, nosila je

89
na​o​ča​re. Ski​nu​la je kapu i pro​tre​sla svo​ju po​lu​du​gu tam​nu kosu.
- Sedite molim vas, gospođo Liepa - rekao je Valander. Istovremeno se nasmešio
jednim kratkim i nervoznim osmehom, kao da je davao dogovoreni svetlosni signal.
Primetio je da je shvatila, i to bez trunke čuđenja, kao da nije ni očekivala nešto
drugo. Znao je da je morao da postavi sva ona pitanja na koja je već imao odgovore.
Možda je mogla da mu da neku poruku kroz svoje odgovore, uvid u ono što je bilo
pri​kri​ve​no i što je bilo na​me​nje​no is​klju​či​vo go​spo​di​nu Eker​su?
Izjavio joj je saučešće, formalno ali ubedljivo. Potom je postavio pitanja koja su
bila uobičajena za takvu situaciju i sve vreme je zamišljao kako je neko nepoznat
slu​šao i po​sma​trao šta su go​vo​ri​li i ra​di​li.
-Ko​li​ko ste dugo bili u bra​ku sa ma​jo​rom Li​e​pom?
-Osam go​di​na.
-Ko​li​ko sam ra​zu​meo, ni​ste ima​li dece.
-Hte​li smo da sa​če​ka​mo. U rad​nom od​no​su sam.
-Šta je vaša pro​fe​si​ja?
-Inženjer, ali sam tokom poslednjih godina uglavnom prevodila stručnu literaturu.
Iz​me​đu osta​log i za našu višu teh​nič​ku ško​lu.
Kako ti je uspelo da mi serviraš doručak? mislio je. Ko je tvoja veza u hotelu
'Le​to​ni​ja'?
Mi​sao ga je malo iz​ba​ci​la iz tak​ta. Po​sta​vio je sle​de​će pi​ta​nje.
- A to nije bilo mo​gu​će kom​bi​no​va​ti sa de​com?
Smesta se pokajao. Pitanje je bilo privatne prirode i nevažno. Izvinio se time što
nije pri​če​kao na od​go​vor već je na​sta​vio da​lje.
- Gospođo Liepa - počeo je. - Sigurno ste puno razmišljali o tome šta se zaista
dogodilo sa vašim mužem. Pročitao sam policijski protokol. Vi kažete kako ne znate
ništa, kako ništa ne razumete i kako ni u šta niste sumnjali. To je sve sigurno tačno.
Verovatno ne postoji ništa što želite tako žarko kao da ubica vašeg supruga dobije
zasluženu kaznu. Svejedno ću vas zamoliti da se vratite u prošlost, do onog dana kada
se vaš muž vratio iz Švedske. Nešto što ste zaboravili da ispričate jer ste se nalazili u
sta​nju šoka koje vas je ob​u​ze​lo kada ste sa​zna​li da je vaš su​prug bio ubi​jen.
Njen od​go​vor mu je dao prvi taj​ni sig​nal koji je tre​bao da pro​tu​ma​či.
-Ne - rekla je. - Nisam ništa zaboravila. Ama baš ništa, gospodine Ekerse. Nisam
bila iz​ne​na​đe​na ni​čim ne​o​če​ki​va​nim. Ono čega smo se pla​ši​li, do​go​di​lo se.
-Možda čak još i ranije - rekao je Valander i sada se kretao mnogo opreznije da je
ne bi izlo​žio po​te​ško​ća​ma sa ko​ji​ma ne bi zna​la kako da se iz​bo​ri.
-Moj muž nije pričao o svom poslu - rekla je. - Nikada ne bi pogazio zakletvu o
ću​ta​nju koju je dao kao po​li​ca​jac. Bila sam uda​ta za čo​ve​ka vi​so​kog mo​ra​la.
Sa​svim tač​no, mi​slio je Va​lan​der. Taj vi​so​ki mo​ral mu je i do​šao gla​ve.

90
 - I ja sam imao isti utisak o njemu - rekao je. - Uprkos tome što smo se viđali
sve​ga ne​ko​li​ko dana u Šved​skoj.
Da li je sada razumela da je bio na njenoj strani i da ju je zbog toga zamolio da
dođe, či​sto da bi joj po​sta​vio za​ve​su pi​ta​nja ni od ka​kvog zna​ča​ja?
Ponovio je svoju želju da se vrati u prošlost i kopa po sećanju. Obrnuli su
nekoliko novih krugova pitalica pre nego što je Valander uvideo da bi čitava stvar sad
mogla da se okonča. Zazvonio je na zvonce za koje je pretpostavljao da je bilo
na​me​nje​no Zid​su. Za​tim je ustao i pru​žio joj ruku.
Kako si znala da sam došao u Rigu, mislio je. Sigurno ti je to neko ispričao, neko
ko je že​leo da se sret​ne​mo. Ali, za​što?
Sta je to sa čime misliš da ti jedan policajac iz beznačajnog švedskog gradića
može po​mo​ći?
Narednik je došao i ispratio Baibu Liepu do udaljenog izlaza. Valander je stao
kod slabo zadihtovanog prozora i gledao u dvorište. Mokar sneg je pao na grad. Iza
vi​so​kog zida mo​gao je da vidi cr​kve​ni to​ra​nj i ne​ko​li​ko kro​vo​va kuća.
Odjednom mu se učinilo da je sve bila uobrazilja. Dopustio je da mu proradi
mašta a da joj nije pružio nikakav otpor. Video je zaveru tamo gde nije postojala,
prevarili su ga nenaučni mitovi o tome da su se sablasne diktature bazirale na
za​ve​ra​ma gra​đa​na. Ka​kve ra​zlo​ge je imao da ne ve​ru​je Mur​ni​jer​su i Put​ni​su? To što se
Baiba Liepa pojavila u njegovom hotelu obučena u sobaricu moglo je da se pokaže
mno​go ma​nje me​lo​dra​ma​tič​nim nego što je umi​slio.
Misli mu je prekinulo to što je na vrata zakucao pukovnik Putnis koji je odmah
po​tom ušao unu​tra. De​lo​vao je umor​no i nje​gov osmeh je bio usi​ljen.
- Saslušavanje osumnjičenog je privremeno obustavljeno -rekao je. - Nije nam,
nažalost, priznao ono što smo od njega očekivali. Upravo kontrolišemo različite
in​for​ma​ci​je koje nam je dao. Po​sle ću da na​sta​vim sa is​pi​ti​va​njem.
- Na čemu se za​sni​va​ju sum​nje? - pi​tao je Va​lan​der.
-Znamo da je ranije često koristio Leju i Kalnsa kao kurire i saradnike - rekao je
Putnis. - Nadamo se da ćemo takođe moći da dokažemo da su se ona dvojica
poslednjih godina bavila drogom. Hagelman, kako se ovaj tip zove, od onih osoba je
koje ne oklevaju da muče ili ubiju svoje saradnike ako misli da su ga prevarili.
Naravno da u tome nije bio sam. Trenutno tragamo za još nekoliko članova njegove
bande. Pošto su mnogi od njih sovjetski građani, mogu se, nažalost, nalaziti u svojoj
do​mo​vi​ni. Ali, ne​će​mo se pre​da​va​ti. Sem toga, pro​na​šli smo više ti​po​va oruž​ja koje je
Hagelman ranije koristio. Sada proveravamo da li meci koji su ubili Leju i Kalnsa
pri​pa​da​ju ne​kom od njih.
-Gde je tu veza sa ubi​stvom ma​jo​ra Li​e​pe? - pi​tao se Va​lan​der.
-Ne znamo - odgovorio je Putnis. - Ali to je bilo planirano ubistvo, pogubljenje.

91
Nisu ga čak ni opljačkali. Moramo da verujemo kako je imalo veze sa njegovim
po​slom.
-Da li je bilo moguće da je major Liepa živeo dvostrukim životom? - pitao je
Va​lan​der.
Put​nis se na​sme​jao svo​jim umor​nim osme​hom.
- Živimo u zemlji u kojoj je kontrola nad građanima potpuna - rekao je. - To
podrazumeva i internu policijsku kontrolu osoblja. Da je major Liepa živeo
dvo​stru​kim ži​vo​tom, to bi​smo zna​li.
-Uko​li​ko ga neko nije šti​tio - re​kao je Va​lan​der. Put​nis ne bio za​be​zek​nut.
-Ko bi ga šti​tio? - in​te​re​so​vao se.
- Ne znam - rekao je Valander. - Samo sam glasno razmišljao. Moram da priznam
da to nije bila jako pot​ko​va​na mi​sao.
Put​nis je ustao da kre​ne.
- Hteo sam da vas večeras pozovem kod sebe na večeru, ali to sad ne ide pošto ću
nastaviti sa saslušavanjem osumnjičenog - rekao je. - Možda pukovnik Murnijers ima
nešto slično na umu? Bilo bi jako nevaspitano ostaviti vas samog u nepoznatom
gra​du.
- Hotel 'Letonija' je izvanredan - rekao je Valander. - Sem toga, hteo sam da
za​be​le​žim par mi​sli ve​za​ne za smrt ma​jo​ra Li​e​pe. Po​treb​no mi je jed​no veče za sebe.
Put​nis je klim​nuo gla​vom.
- Sutra uveče - rekao je. - Onda želim da posetite mene i moju familiju. Moja
su​pru​ga Au​sma iz​van​red​no kuva.
- Rado - re​kao je Va​lan​der. - To bi bilo fino.
Putnis je otišao i Valander je pritisnuo zvonce. Želeo je da napusti policijsku
sta​ni​cu pre nego što ga Mur​ni​jers po​zo​ve kod sebe kući ili u neki re​sto​ran.
- Idem sada u hotel - rekao je Valander kada se narednik Zids pojavio na vratima.
Moram da u toku večeri dosta toga zapišem u svojoj sobi. Možete da me pokupite
su​tra u osam sati.

Kada ga je narednik ostavio ispred hotela, Valander je na recepciji kupio razglednice

i poštanske markice. Takođe je tražio i kartu grada. Pošto karta koju je hotel imao da
po​nu​di nije bila do​volj​no de​talj​na, opi​sa​li su mu put do naj​bli​že knji​ža​re.
Valander se osvrnuo po foajeu. Nigde nije video nikoga ko je pio čaj ili čitao
no​vi​ne.
To znači da su i dalje tu, mislio je. Jedan dan su vidljivi, drugog ih nema. Poenta
je u tome da po​sum​njam u njih.
Napustio je hotel da bi pronašao knjižaru. Već se smračilo i trotoar je bio mokar

92
od snega koji je napadao. Puno ljudi je bilo u pokretu i Valander se povremeno
zaustavljao da bi pogledao u izloge. Bilo je vrlo malo izložene robe i sva je
nalikovala jedna drugoj. Kada je stigao do knjižare, bacio je hitar pogled preko
ra​me​na. Ni​gde nije vi​deo ni​ko​ga ko je na​glo uspo​rio ko​rak.
Kartu grada mu je prodao jedan postariji čovek koji nije znao reč engleskog.
Pričao je neprekidno na svom letonskom jeziku, kao da je od Valandera uprkos
svemu očekivao da ga razume. Valander se vratio u hotel. Tamo negde, ili ispred ili
iza njega, nalazila se senka koju nije mogao da vidi. Odlučio je da narednog dana pita
nekoga od pukovnika zašto su na njemu držali oko. Učiniće to na ljubazan način, bez
sar​ka​zma ili ljut​nje, mi​slio je.
Na recepciji je pitao da li ga je neko zvao. Portir je odmahnuo glavom. Nije bilo
ni​ka​kvih po​zi​va, go​spo​di​ne Va​lan​de​re.
Popeo se u sobu i seo da napiše razglednice. Pomerio je sto od prozora da bi
izbegao promaju. Motiv na razglednici koju je poslao Bjorku u Istad bila je Saborna
crkva u Rigi. Tamo negde je živela Baiba Liepa, tamo gde je neko kasno uveče
nazvao majora. Ko ga je zvao, Baiba? Gospodin Ekers čeka u svojoj sobi, čeka na
od​go​vor.
Pisao je Bjorku, Lindi i svome ocu. Kod poslednje razglednice je malo oklevao.
Za​tim je ipak po​slao po​zdra​ve svo​joj se​stri Kri​sti​ni.
Već je bilo sedam. Pustio je mlaku vodu u kadu. Stavio je čašu viskija da
ba​lan​si​ra na ivi​ci kade. Za​žmu​rio je i vra​tio mi​sli una​zad.
Čamac za spasavanje, dva mrtva muškarca, njihov neobičan zagrljaj. Pokušao je
da vidi nešto što mu je ranije promaklo. Ridberg je često znao da priča o sposobnosti
viđenja nevidljivog, onoga neočekivanog u prividno prirodnom. Prolazio je
me​to​dič​no kroz sve do​ga​đa​je. Gde su se na​la​zi​li tra​go​vi koje je do sada pro​pu​stio?
Posle kupanja ponovo je se o za sto i počeo da zapisuje sećanja. Sada je bio
siguran da su dva letonska pukovnika bila na pravom tragu. Ništa se nije kosilo sa
pretpostavkom da su muškarci u čamcu za spasavanje bili žrtve lokalnog obračuna u
njihovoj bandi. Zašto su bili ubijeni bez svojih sakoa, ili kasnije bačeni u čamac za
spasavanje, nije bilo od nekog većeg značaja. Nije više verovao da su počinioci hteli
da ih neko pronađe. Zašto je čamac za spasavanje bio ukraden, napisao je kasnije.
Ko ga je ukrao? Kako su letonski kriminalci mogli da tako brzo dođu u Švedsku?
Da li su krađu počinili Šveđani ili Letonci koji žive u Švedskoj i koji organizuju
pri​mo​pre​da​ju nar​ko​ti​ka?
Nastavio je sa svojom analizom. Major Liepa je bio ubijen iste večeri koje se
vratio iz Švedske. Mnogo toga je govorilo u prilog tome da je bio ućutkan. Šta je
major Liepa znao napisao je. zašto su mi prezentovali jednu jadnu istragu koja
sa​svim si​gur​no iz​be​ga​va da utvr​di me​sto zlo​či​na!

93
 Pročitao je svoje zabeleške i nastavio. Baiba Liepa, zapisao je. Sta je to što zna
i neće da razotkrije policiji? Odložio je svoje beleške i usuo još jednu čašu viskija.
Već je bilo skoro devet i osećao je glad. Podigao je slušalicu ne bi li proverio da li
telefon radi. Potom je sišao na recepciju i saopštio kako je išao u salu za ručavanje.
Osvrnuo se po foajeu. Nije otkrio nijednog od svojih pratioca. U sali za ručavanje su
ga ponovo odveli do onog istog stola. Možda se u pepeljari nalazi mikrofon?
Pomislio je ironično. Možda ispod stola sedi neko ko mi meri puls? Ispio je pola
flaše jermenskog vina i pojeo kuvanu piletinu sa krompirićima. Svaki put kada bi se
zanjihala vrata od sale, pomislio bi kako je to bio portir koji je došao da mu saopšti
kako ima poziv. Popio je čašu konjaka uz kafu i pogledao naokolo po sali za
ručavanje. Ove večeri su mnogi stolovi bili zauzeti. U jednom ćošku sedelo je
nekoliko Rusa, za jednim dužim stolom grupa Nemaca zajedno sa svojim letonskim
domaćinima. Bilo je skoro pola jedan kada je platio nerazumljivo malu svotu koja je
stajala na računu. Oklevao je da li da poseti noćni klub. Posle se odlučio da tamo ipak
ne ide i po​peo se ste​pe​ni​ca​ma do pet​na​e​stog spra​ta.
Dok je stavljao ključ u bravu, počeo je da mu zvoni telefon. Opsovao je,
odgurnuo vrata i podigao telefonsku slušalicu. Da li mogu da govorim sa
gospodinom Ekersom Rekao je muški glas lošim engleskim izgovorom. Valander je
odgovorio onako kako je bilo dogovoreno, da tu nije bilo nikakvog gospodina
Ekersa. Mora da je u pitanju nesporazum. Čovek se izvinio i razgovor se prekinuo.
Upo​tre​bi zad​nja vra​ta. Mo​lim te, mo​lim te.
Obukao je kaput, nabio vunenu kapu preko glave, ali se odmah predomislio i
stavio je u džep. Kada je došao u foaje pazio je da ne može da se vidi sa recepcije.
Kada se našao kod izlaza, nemačko društvo je upravo napuštalo salu za ručavanje.
Žurno se spustio stepenicama koje su vodile do hotelske saune i nastavio hodnikom do
velike ostave koja je pripadala restoranu. Siva čelična vrata izgledala su baš onako
kako ih je Baiba Liepa opisala. Pažljivo ih je otvorio i osetio hladni noćni vetar na
svom licu. Opipavao je svoj put duž rampi i uskoro se našao na stražnjoj strani
ho​te​la.
Uličicu je osvetljavalo nekoliko svetiljki. Zatvorio je vrata za sobom i uronio u
senke. Jedina osoba koja se nalazila na ulici bio je jedan starac koji je izveo psa u
šetnju. Stajao je nepomično u tami i čekao. Niko nije dolazio. Čovek je strpljivo
čekao dok je pas dizao nogu kod kante za đubre. Tek kada su prošli pored njega,
starac je Valanderu pokazao da ga sledi čim zaviju za ćošak. U daljini se čulo
kloparanje tramvaja i Valander je čekao. Natukao je vunenu kapu na glavu. Sneg je
prestao da pada i ponovo je zahladnelo. Čovek je zavio iza ćoška i Valander je
krenuo u istom pravcu. Kada je skrenuo, našao se u drugoj uličici. Čoveka sa psom
više nije bilo. Pored njega su se nečujno otvorila vrata od jednog automobila.

94
Gospodine Ekerse, rekao je jedan glas iz tame kabine. Moramo smesta da krenemo.
Uvukao se na zadnje sedište i proletelo mu je kroz glavu da je ono što je tada činio
bilo sasvim pogrešno. Setio se osećaja koji je imao istog tog jutra, dok je sedeo u
jed​nom dru​gom au​to​mo​bi​lu, ono​me koji je vo​zio na​red​nik Zids. Pri​se​tio se stra​ha.
Sada je po​no​vo bio tu.

95
 9.

Oštar mi​ris vla​žne vune.

Tako će se Kurt Valander sećati te noćne vožnje kroz Rigu. Savio se i sklupčao na
zadnjem sedištu i pre nego što su oči mogle da se naviknu na tamu, nepoznate ruke su
mu navukle kapuljaču na glavu. Smrdelo je na vunu i kada je postepeno počeo da mu
probija znoj, počela je da ga svrbi kapuljača. Ali strah, intenzivan osećaj da je sve
bilo pogrešno, do sto đavola pogrešno, nestao je istoga trenutka kada se sklupčao na
zadnjem sedištu. Jedan glas koji je čuo i koji je pripadao rukama koje su mu navukle
kapuljaču, obraćao mu se umirujućim tonom. Mi nismo teroristi, samo moramo da
budemo oprezni. Prepoznao je glas kao isti onaj koji ga je nazvao telefonom i pitao
za gospodina Ekersa i potom se izvinuo na smetnji što je nazvao pogrešnu sobu.
Smirujući glas je zvučao apsolutno ubedljivo i Valander je pomislio kako je to možda
bilo nešto što su ljudi u haotičnim i propalim istočnoevropskim zemljama morali da
nauče: to da budu sasvim ubedljivi onda kada kažu da nešto ne predstavlja opasnost
čak iako to nije slu​čaj.
Automobil je bio neudoban. Mogao je da kaže po zvuku motora da je bio ruske
proizvodnje. Najverovatnije neka „lada". Koliko ljudi se nalazilo u automobilu nije
znao da odredi, samo da ih je bilo najmanje dvoje, jer negde ispred njega nalazio se
neko ko je kašljao i vozio kao i čovek koji je pričao na smirujući način. Povremeno su
mu preko lica prelazili hladni talasi vazduha, onda kada je neko otvarao prozor da
provetri dim od cigareta. U jednom kratkom trenutku mislio je kako je mogao da oseti
slab miris parfema, parfema Baibe Liepe, ali je uvideo kako je to bila samo njegova
mašta ili možda samo želja. Nije bilo moguće reći da li su se vozili brzo ili sporo.
Samo je mogao da raspozna promenu u kvalitetu asfalta i pretpostavio je da su
napustili grad. Automobil je povremeno kočio i skretao u nekom pravcu, jednom
prilikom je prošao kroz kružni tok. Pokušao je da odredi tačno vreme, ali je ubrzo
izgubio kontrolu. Negde se put ipak priveo kraju, automobil je skrenuo poslednji put i
sada se gegao i skakutao kao da je bio vožen po neasfaltiranom terenu. Šofer je
is​klju​čio mo​tor, vra​ta su se po​o​tva​ra​la i pu​sti​li su ga na​po​lje.
Bilo je hladno i činilo mu se da može da namiriše zimzeleno drveće. Neko ga je
prihvatio za mišicu da se ne bi spotakao. Vodili su ga uz stepenice, zaškripala su
nekakva vrata, stupio je u prostoriju koja je bila topla i u kojoj ga je zapahnuo miris
petroleja i neko mu je konačno smakao kapuljaču sa glave. Iznenadio se što je ponovo
mogao da vidi i taj šok je bio veći od onoga kada su ga primorali da stavi kapuljaču.
Soba je bila dugačka, imala je grube drvene zidove i njegova prva pomisao je bila da
se nalazio u nekakvoj lovačkoj kolibi. Iznad otvorenog kamina visila je glava jelena,

96
nameštaj je bez izuzetaka bio sklepetan od svetlog drveta, a jedino svetlo bacale su
dve pe​tro​lej​ke.
Čovek smirujućeg glasa ponovo je govorio i njegovo lice nije odgovaralo slici
koju je Kurt Valander zamišljao - ukoliko je glasu uopšte dao bilo kakvo lice. Bio je
malog rasta, mršav kao neko ko je ili puno propatio ili bio podvrgnut gladovanju. Lice
je bilo bledunjavo, par očiju uokvirenih naočarima delovao je preveliko i preteško za
njegove jagodice i Valander je pomislio kako je muškarac mogao istovremeno da ima
dvadeset pet ili pedeset godina. Ali, osmehivao se i pokazao Valanderu da sedne na
stolicu. Sedite, molim vas, rekao je svojim mirnim glasom. Iz senki je izronio još
jedan muškarac noseći termos i nekoliko šolja, a za koga je Valander pretpostavljao
da je morao biti šofer. Bio je stariji, crmpurast, tip čoveka koji se sigurno jako retko
smejao. Valander je dobio šolju čaja, oba muškarca su sela za sto i šofer je pažljivo
pojačao plamen na petrolejki sa belom porcelanskom kapom. Do Valanderovih ušiju
je dopro skoro nečujan zvuk. Dolazio je iz senki van domašaja svetla petrolejki. Ovde
ima još lju​di, mi​slio je. Ne​ko​ga ko je če​kao, ne​ko​ga ko je sku​vao čaj.
- Nemamo ničim da vas ponudimo sem čajem - rekao je muškarac smirujućeg
glasa. - Ali, večerali ste neposredno pre nego što smo došli po vas, a i nećemo vas
puno za​dr​ža​va​ti.
Nešto u onome što je muškarac rekao uznemirilo je Valandera. Dok god je bio
gospodin Ekers osećao se kao da ga se ništa nije lično ticalo. Ali sada je bio
gospodin Valander i posmatrali su ga kroz svoju nevidljivu špijunku, gledali dok je
jeo, načinili samo malu grešku da ga nazovu nekoliko sekundi prerano pre nego što je
us​peo da ot​klju​ča vra​ta od svo​je sobe.
-Imam sve razloge da vam ne verujem - rekao je. - Ne znam čak ni ko ste. Gde je
Ba​i​ba Li​e​pa, ma​jo​ro​va udo​vi​ca?
-Morate da oprostite na mojoj neučtivosti. Zovem se Upitis. Možete biti sasvim
mirni. Čim naš razgovor bude bio okončan, moći ćemo da vas vratimo u hotel. To vam
lič​no ga​ran​tu​jem.
Upitis, pomislio je Valander. Baš kao i gospodin Ekers. Kako god da se zvao, to
mu si​gur​no nije bilo pra​vo ime.
- Garancija nepoznatog čoveka nije nikakva garancija - rekao je Valander. -
Odvezli ste me sa kapuljačom preko glave. Pristao sam da se nađem sa gospođom
Liepom pod njenim uslovima i to zato što sam poznavao njenog supruga.
Pretpostavljao sam da je mogla da ispriča nešto što bi policiji moglo bolje da
razjasni okolnosti pod kojima je major Liepa poginuo. To ko ste vi ne znam. Znači,
imam do​bre ra​zlo​ge da pre​ma vama bu​dem sum​nji​čav.
Čo​vek koji je re​kao da se zove Upi​tis klim​nuo je ra​zu​me​va​ju​će gla​vom i slo​žio se.
-Slažem se sa vama - rekao je. - Nemojte samo da mislite kako smo oprezni bez

97
potrebe. To je nažalost neophodno. Gospođa Liepa nije mogla večeras da nam se
pri​dru​ži, ali go​vo​rim i ra​dim pre​ma nje​nim in​struk​ci​ja​ma.
-Kako u to mogu biti si​gu​ran? Šta za​pra​vo ho​će​te od mene?
-Že​li​mo vašu po​moć.
-Za​što mo​ra​te da mi date la​žan iden​ti​tet? Čemu taj​no me​sto sa​sta​ja​nja?
-Kao što sam to ranije napomenuo, neophodno je. Niste bili dovoljno dugo u
Le​to​ni​ji, go​spo​di​ne Va​lan​de​re. Ra​zu​me​će​te.
-Na koji na​čin bih mo​gao da vam po​mog​nem?
Ponovo je uhvatio jedva čujan zvuk iz senki izvan domašaja slabe svetlosti
pe​tro​lej​ki. Ba​i​ba Li​e​pa, po​mi​slio je. Ne po​ka​zu​je se, ali ovde je, sa​svim bli​zu.
-Morate da se strpite nekoliko minuta - nastavio je Upitis. - Dozvolite mi da
poč​nem time što ću vam ob​ja​sni​ti ka​kva je Le​to​ni​ja.
-Da li je to zaista neophodno? Letonija je zemlja kao i sve druge, iako priznajem
da ne po​zna​jem boje vaše za​sta​ve.
-Ja mislim da je bitno da objasnim. Već kada kažete kako je naša zemlja baš kao i
sva​ka dru​ga, uvi​đam da ima stva​ri koje oba​ve​zno mo​ra​te da ra​zu​me​te.
Valander je otpio gutljaj mlakog čaja. Pokušao je da pogledom prodre kroz senke.
Učinilo mu se da je krajičkom oka uhvatio blagi tračak svetla nekih vrata koja nisu
bila sa​svim za​tvo​re​na.
Šofer je grejao ruke svojom šoljom čaja. Žmurio je i Valander je shvatio kako će
se raz​go​vor vo​di​ti samo iz​me​đu nje​ga i Upi​ti​sa.
-Ko ste vi? - pi​tao je. - Re​ci​te mi ma​kar to​li​ko.
-Mi smo Letonci - odgovorio je Upitis. - Desilo se da smo se rodili u ovoj
ranjavanoj zemlji u jednoj jako nesrećnoj epohi, naši putevi su se prepleli i shvatili
smo da moramo da se ujedinimo u nastojanju da obavimo zadatak koji se apsolutno
mora oba​vi​ti.
-Major Liepa? - hteo je da zna Valander ali je pitanje namerno ostavio
ne​do​vr​še​no.
-Dozvolite mi da počnem ispočetka - rekao je Upitis. -Morate da razumete da se
naša zemlja već nalazi na ivici konačnog sloma. Na isti način kao i druge dve
baltičke zemlje ili preostale kolonijalne provincije Sovjetskog Saveza, ljudi
pokušavaju da povrate slobodu koju su izgubili nakon drugog svetskog rata. Slobode
se rađaju u haosu, gospodine Valandere, a u senkama vrebaju monstrumi jezivih
naličja. Jeziva je zabluda da čovek može da bude ili za ili protiv slobode. Sloboda
ima mnogo lica. Velika ruska populacija koja se ovamo doselila da bi se pomešala sa
letonskim narodom i naterala ga da se suoči sa porazom, nije uznemirena samo zbog
preispitivanja njene prisutnosti. Ona se naravno plaši da ne izgubi svoje povlastice.
Zbog toga se naoružavaju u svoju samoodbranu i naoružavaju se u tajnosti. Zato

98
ponovo može da se dogodi ono što se desilo jesenas, da sovjetska armija preuzme
kontrolu i objavi vanredno stanje. Verovanje da jedna ujedinjena nacija može sasvim
neoštećeno preći iz diktature u demokratiju, još jedna je zabluda. Za nas je sloboda
primamljiva poput lepe žene kojoj se ne može odoleti. Za druge je sloboda pretnja
koja se mora spre​či​ti svim sred​stvi​ma.
Upi​tis je za​ću​tao kao da su reči koje je iz​go​vo​rio i nje​ga jako po​tre​sle.
- Pret​nja? - pi​tao je Va​lan​der.
- Može doći do građanskog rata - rekao je Upitis. - Političku diskusiju može da
smeni nasilje ljudi koji imaju samo osvetu u svojim srcima. Čežnja za slobodom može
da se pretvori u strahote koje je nemoguće proreći. Monstrumi čekaju u pozadini.
No​že​vi se oštre to​kom noći. Is​hod po​bu​ne je jed​na​ko te​ško pro​re​ći kao bu​duć​nost.
Zadatak koji se mora obaviti. Valander je pokušavao da dokuči pravo značenje
Upitisovih reči, ali mu je od početka bilo jasno kako je to bilo uzalud. Njegova
sposobnosi da razume promene do kojih je dolazilo u Evropi bila je ravna nuli. U
njegovom policijskom svetu nije bilo mesta političkim dešavanjima. Obično je
glasao onda kada su bili raspisivani izbori, ali neangažovano i besciljno. Bile su mu
stra​ne sve pro​me​ne koje nisu ima​le di​rekt​ne veze sa nje​go​vim pri​vat​nim ži​vo​tom.
- Posao jednog policajca nije da juri monstrume - rekao je oklevajući u pokušaju
da oprav​da svo​ju za​tu​ca​nost. - Ja is​tra​žu​jem opi​plji​ve zlo​či​ne koje su po​či​ni​li lju​di od
krvi i mesa. Prihvatio sam da budem gospodin Ekers pošto sam mislio da je Baiba
Liepa htela da me sretne bez prisustva drugih ljudi. Letonska policija me je zamolila
da im pomognem u hvatanju ubice majora Liepe i u utvrđivanju potencijalne veze
između tog slučaja i onog koji se tiče dva mrtva letonska građanina koja su se
nasukala na obalu Švedske. A sada odjednom vi mene molite za pomoć? Mora da
po​sto​ji jed​no​stav​ni​ji uvod od dru​štve​nih pro​ble​ma koje io​na​ko ne ra​zu​mem.
- To je tačno - rekao je Upitis. - 'Ajde da kažemo da možemo jedni drugima da
po​mog​ne​mo.
Va​lan​der je po gla​vi tra​gao za en​gle​skom reči „za​go​net​ka".
- Nije mi jasno - rekao je umesto toga. - Bolje mi recite šta vam treba i to bez
oko​li​ša​nja.
Utipis je sebi privukao blokče koje se nalazilo sakriveno iza petrolejke. Izvukao
je olov​ku iz dže​pa svog is​kr​za​nog sa​koa.
-Major Liepa vas je posetio u Švedskoj - rekao je. - Dva mrtva muškarca koja su
bila le​ton​ski dr​ža​vlja​ni na​su​ka​la su se na šved​sku oba​lu. Sa​ra​đi​va​li ste sa njim?
-Da. Bio je vrlo do​bar po​li​ca​jac.
-Ali, u Šved​skoj se za​dr​žao sve​ga ne​ko​li​ko dana?
-Da.
-Kako ste za tako kratko vreme mogli da ustanovite da je bio spretan istražilac

99
zlo​či​na?
- Temeljnost i iskustvo se skoro smesta otkrivaju. Valander je pomislio kako iako
su pitanja delovala nevino da je kod Upitisa smesta otkrio svesnu nameru. Pitanja su
bila način da se isplete nevidljiva mreža. On je bio poput iskusnog istražioca zločina.
Od početka je išao ka precizno definisanom cilju. Nevina priroda pitanja bila je samo
iluzorna. Uoida je i sam po profesiji policajac, pomislio je Valander. Možda to
uop​šte nije Ba​i​ba Li​e​pa koja se kri​je u sen​ci, već pu​kov​nik Put​nis ili Mur​ni​jers?
-Zna​či, vi ste ce​ni​li rad ma​jo​ra Li​e​pe?
-Na​rav​no. Zar to već ni​sam re​kao?
-Ali, ako za​ne​ma​ri​te nje​go​vo is​ku​stvo i spo​sob​nost po​li​caj​ca?
-Kako bi​smo to mo​gli da za​ne​ma​ri​mo?
-Ka​kav ste uti​sak ima​li o nje​mu kao čo​ve​ku?
-Isti kao o njemu kao policajcu. Bio je smiren, temeljan, imao je veliko strpljenje,
zna​nje i in​te​li​gen​ci​ju.
-Major Liepa je imao isti utisak o vama, gospodine Valandere. Da ste izvanredan
po​li​ca​jac.
U Valanderu je negde zazvonio alarm. Iako nije imao ništa drugo sem intuicije,
slutio je da je Upitis sada zakročio na ono tlo na kome su ga očekivala prava pitanja.
Istovremeno je shvatio da je nešto bilo sasvim pogrešno. Major Liepa je uspeo da kod
kuće provede svega nekoliko sati pre nego što je bio ubijen. Pa ipak je taj Upitis
sedeo ispred njega sa informacijama o majorovom putu u Švedsku, informacijama
koje niko nije mo​gao da mu pro​sle​di sem nje​ga i nje​go​ve žene.
- To je baš bilo ljubazno od njega - odgovorio je Valander. - To da je cenio ono
što ra​dim.
-Da li ste ima​li puno po​sla to​kom po​se​te ma​jo​ra Li​e​pe?
-Vo​đe​na je in​ten​ziv​na is​tra​ga ubi​stva.
-Zna​či, ni​ste ima​li mno​go vre​me​na za dru​že​nje sa njim?
-Ne ra​zu​mem pi​ta​nja.
-Da se dru​ži​te, opu​sti​te, pe​va​te. Čuo sam da Šve​đa​ni rado pe​va​ju.
-Major Liepa i ja nikada nismo osnovali nekakav pevački hor ukoliko je to ono na
šta mislite. Jedno veče sam ga pozvao kod mene kući i to je bilo sve. Pili smo viski i
slušali muziku. Te večeri je napolju divljala snežna oluja. Posle je otišao nazad do
svog ho​te​la.
-Major Liepa je jako voleo muziku. Često se žalio da nije imao vremena da ide na
kon​cer​te.
U Valanderu je alarm zvonio sve snažnije. Šta, do đavola, želi da zna, pitao se. Ko
je uop​šte taj Upi​tis? I gde je Ba​i​ba Li​e​pa?
-Da li smem da pi​tam ka​kvu ste mu​zi​ku slu​ša​li? - pi​tao je Upi​tis.

100
 -Operu. Mariju Kalas. Ne sećam se baš najbolje. Mislim da je u pitanju bio
Tu​ran​dot.
- Ne po​zna​jem je.
-To je jed​na od naj​lep​ših Pu​či​ni​je​vih ope​ra.
-I pili ste vi​ski?
-Da.
-Dok je na​po​lju be​sne​la sne​žna olu​ja?
-Da.
Sada je došao do prekretnice, grozničavo je razmišljao Valander. Š ta želi da mu
ka​žem a da to ne pri​me​tim?
-Ka​kav ste vi​ski pili?
-Mi​slim da je bio JB.
-Major Liepa je jako vodio računa kada je alkohol u pitanju. Ali povremeno je
znao da se opu​sti uz ča​ši​cu.
-A, je l'?
-Bio je ume​ren u sve​mu.
-Mi​slim da me je više uhva​ti​lo nego nje​ga, uko​li​ko je to ono što ste hte​li da zna​te.
-Iz​gle​da da se ipak ja​sno se​ća​te te ve​če​ri?
-Slušali smo muziku i sedeli sa čašom u ruci. Pričali smo ili sedeli u tišini. Zašto
se toga ne bih se​ćao?
-Na​rav​no da ste po​pri​ča​li i o mr​tvim mu​škar​ci​ma koji su se na​su​ka​li na oba​lu.
-Koliko se sećam - nismo. Uglavnom je major Liepa bio taj koji je pričao i to
naj​vi​še o Le​to​ni​ji. Te ve​če​ri sam sa​znao i da je bio ože​njen.
Valander je odjednom primetio da se u sobi promenila atmosfera. Upitis ga je
posmatrao upitno, a šofer je skoro neprimetno promenio svoj položaj za stolom. Imao
je tako veliko poverenje u svoju intuiciju da je znao kako u konverzaciji je sada
došlo do momenta kome je Upitis sve vreme stremio. Ali, šta je to bilo? Imao je pred
očima majora koji je one večeri sedeo na sofi sa najjednostavnijom staklenom čašom
naslonjenom na jedno koleno i čuo je muziku koja je dolazila sa zvučnika iz police za
knji​ge.
Mora da je bilo još nečega, nečega što je motivisalo stvaranje gospodina Ekersa
kao ma​ske za šved​skog po​li​caj​ca.
- Vi ste ma​jo​ru Li​e​pi po​klo​ni​li knji​gu na ra​stan​ku?
- Kupio sam mu knjigu o Skoneu. Možda malo nemaštovit poklon, ali nisam
mo​gao da se se​tim bo​ljeg.
-Ma​jo​ru Li​e​pi se po​klon ve​o​ma do​pao.
-Kako to zna​te?
-Tako je re​kla nje​go​va su​pru​ga.

101
 Sada je došla maca na vratanca, pomislio je Valander. Ova pitanja služe samo da
nas uda​lje od ono​ga o čemu se ovde za​pra​vo radi.
- Da li ste ra​ni​je sa​ra​đi​va​li sa po​li​caj​ci​ma iz istoč​nog blo​ka?
- Jed​nom smo kod nas ima​li is​tra​ži​te​lja iz Polj​ske. To je bilo sve.
Upitis je sklonio blokče. Za vreme čitavog razgovora nije načinio nijednu
belešku. I povrh toga, Valander je bio siguran da mu je dao odgovor koji je želeo. Šta,
mislio je. Šta je to što je bilo toliko bitno, šta sam mu rekao a da toga nisam bio
sve​stan?
Valander je otpio gutljaj čaja koji je sada već bio totalno hladan. Sada je na mene
red, mi​slio je. Mo​ra​ću da pre​o​kre​nem raz​go​vor u mom prav​cu.
- Za​što je ma​jor umro? - pi​tao je.
- Major Liepa je bio vrlo zabrinut zbog stanja u zemlji -odgovorio je Upitis
okle​va​ju​ći. - Če​sto smo o tome pri​ča​li, o tome šta je va​lja​lo či​ni​ti.
-Da li je zbog toga umro?
-Zbog čega dru​gog bi umro?
-To nije ni​ka​kav od​go​vor. To je samo još jed​no pi​ta​nje.
-Pla​ši​mo se da je to isti​na.
-Ko bi imao ra​zlo​ga da ga ubi​je?
- Se​ti​te se šta sam vam ra​ni​je re​kao - o lju​di​ma koji se pla​še slo​bo​de.
- Koji uve​če oštre no​že​ve?
Upitis je lagano klimnuo glavom. Valander je pokušao da razmisli i da od svega
na​pra​vi neki smi​sao.
-Uko​li​ko sam isprav​no ra​zu​meo, vi ste svi deo jed​ne or​ga​ni​za​ci​je - re​kao je.
-Tu se pre radi o jed​nom lan​cu lju​di. Or​ga​ni​za​ci​ju je lako pro​na​ći i slo​mi​ti.
-Šta je vaš cilj?
De​lo​va​lo je kao da je Upi​tis okle​vao. Va​lan​der je če​kao.
-Mi smo slobodni ljudi, gospodine Valandere, usred ovog ropstva. Slobodni smo
u smislu da imamo mogućnost da analiziramo ono što se oko nas u Letoniji dešava.
Možda bi trebalo pridodati da većinu nas čine intelektualci; novinari, naučnici,
pesnici. Mi možda činimo jezgro onoga što može postati političkim pokretom koji će
ovu zemlju spasiti od propasti. Ukoliko izbije pometnja. Ukoliko Sovjetski Savez
uda​ri svo​jom voj​nom si​lom. Uko​li​ko nije mo​gu​će iz​be​ći gra​đan​ski rat.
-Ma​jor Li​e​pa je bio je​dan od vas?
-Da.
-Vođa?
-Mi nemamo vođu, gospodine Valandere, ali major Leipa je bio važan član našeg
kru​ga. Sa svog po​lo​ža​ja je imao fan​ta​sti​čan pre​gled stva​ri. Mi​sli​mo da su ga iz​da​li.
-Iz​da​li?

102
 -Policija ove zemlje se nalazi sasvim u rukama okupatora. Major Liepa je bio
iz​u​ze​tak. Igrao je du​plu igru sa svo​jim ko​le​ga​ma. Pre​u​zeo je na sebe ve​li​ki ri​zik.
Valander je razmišljao. Setio se nečega što je jedan od pukovnika rekao. Do​bri
smo u nad​gle​da​nju jed​ni dru​gih.
-Da li že​li​te da ka​že​te kako neko iz po​li​ci​je sto​ji iza ubi​stva?
-To naravno ne znamo sa sigurnošću, ali smo sigurni da su se stvari tako odigrale.
Ne po​sto​ji ni​jed​na dru​ga ra​zum​na al​te​ma​ti​va.
-Ko je to bio?
- Nadamo se da ćete nam vi pomoći da to saznamo. Valander je najednom shvatio
da je konačno bio nadomak jednog smislenog traga. Razmišljao je o izveštaju
sumnjivih podataka koji se ticao mesta na kome je pronađeno majorovo telo. Takođe
je razmišljao o tome da su ga pratili sve od dolaska u Rigu. Najednom je čitava slika
po​sta​la kri​stal​no ja​sna.
- Neko od pukovnika - pitao je. - Putnis ili Murnijers? Upitis je odgovorio jako
direktno. Valander je posle pomislio kako je u njegovom glasu bilo izvesnog
pri​zvu​ka tri​jum​fa.
-Mi sum​nja​mo na pu​kov​ni​ka Mur​ni​jer​sa.
-Za​što?
-Ima​mo svo​je ra​zlo​ge.
-Koje?
-Pu​kov​nik Mur​ni​jers se na svoj na​čin po​ka​zao kao lo​ja​lan so​vjet​ski gra​đa​nin.
-Zar je Rus? - pi​tao je za​ču​đe​no Va​lan​der.
-Mur​ni​jers je ova​mo do​šao za vre​me rata. Pri​pa​dao je Cr​ve​noj ar​mi​ji. Po​čeo je da
radi za po​li​ci​ju 1957. Tada je bio ve​o​ma mlad; mlad i per​spek​ti​van.
-Zna​či, on je na​vod​no ubio jed​nog od svo​jih pot​či​nje​nih?
-Nema nikakvog drugog objašnjenja. Ali zato nismo sigurno da je Murnijers to
lič​no iz​veo. Mo​gao je i neko dru​gi biti u pi​ta​nju.
-Za​što bi ma​jor Li​e​pa bio ubi​jen iste ve​če​ri kada se vra​tio iz Šved​ske?
-Major Liepa je bio ćutljiv čovek - odgovorio je Upitis oštrim glasom. - Nikada
nije ništa izgovarao bez potrebe. To je nešto što čovek u ovoj zemlji nauči
vremenom. Uprkos tome što smo bili bliski, nije mi nikada rekao ništa što nije bilo
apsolutno neophodno. Čovek se takođe nauči da ne opterećuje svoje prijatelje
pre​ve​li​kim po​ve​re​njem. Po​ne​kad bi mu se oma​klo da je do​šao na va​žan trag.
-Koji?
-To ne zna​mo.
-Ali ne​što mo​ra​te zna​ti?
Utipis je odmahnuo glavom. Odjednom je delovao jako umorno. Šofer je
ne​po​mič​no se​deo na svo​joj sto​li​ci.

103
 - Kako zna​te da mo​že​te da mi ve​ru​je​te? - re​kao je Va​lan​der.
- Ne znamo, ali svesno rizikujemo. Verujemo da jedan švedski policajac nije
za​in​te​re​so​van da po​sta​ne ume​šan u je​ziv haos koji vla​da na​šom ze​mljom.
Ispravno mislite, pomislio je Valander. Ne volim da me prate i ne želim da me
usred noći voze u ne​ka​kvu lo​vač​ku ko​li​bu. U stva​ri, naj​ra​di​je bih kući.
- Moram da se sretnem sa Baibom Liepom - rekao je. Utipis je taj zahtev odobrio
gla​vom.
- Nazvaćemo ponovo i tražiti gospodina Ekersa - odgovorio je. - Kako bi bilo da
do toga dođe već su​tra?
- Mogu da zahtevam da bude privedena na saslušanje. Utipis je odmahnuo
gla​vom.
- Mno​go lju​di može da vas čuje - re​kao je. - Mi mo​že​mo da ure​di​mo sa​sta​nak.
Razgovor se prekinuo. Upitis se zadubio u svoje misli. Valander je bacio pogled
ka sen​ci. Tra​čak sve​tla je ne​stao.
- Da li ste sa​zna​li šta ste hte​li? - pi​tao je. Uti​pis se na​sme​jao bez od​go​vo​ra.
-One večeri koje je major Liepa sedeo kod mene, pio viski i slušao Tu​ran​do​ta,
nije rekao ništa što bi moglo da baci svetlo na njegovo ubistvo. To ste mogli odmah
da me pi​ta​te.
-U našoj zemlji ne postoje prečice - rekao je Upitis. - Zaobilazna putanja je
naj​če​šće je​di​ni pra​vi put.
Od​lo​žio je blok​če i ustao. Šo​fer je od​sko​čio od sto​la.
-Želeo bih da mi ne stavljate kapuljaču na putu nazad -rekao je Valander. -
Mno​go svr​bi.
-Naravno - rekao je Upitis. - Morate da razumete kako su mere sigurnosti tu i zbog
vas.

Na putu nazad u Rigu napolju je sijala mesečina i bilo je hladno. Valander je mogao
da vidi kako kroz prozor promiču siluete mračnih naseobina. Vozili su se kroz
pred​gra​đa Rige, kroz bes​ko​nač​ne sen​ke so​li​te​ra i kroz ne​o​sve​tlje​ne uli​ce.
Valander je iskočio iz automobila na istom mestu na kome je ranije u njega ušao.
Upitis mu je rekao da upotrebi zadnja vrata hotela. Kada se mašio kvake, vrata su bila
zaključana. Oklevao je o šta da uradi dok nije čuo da su se tiho otključala iznutra. Na
svoje iznenađenje, prepoznao je čoveka koji mu je nekoliko dana ranije otvorio vrata
od kabarea. Valander je išao za njim uz požarne stepenice i ostao je sam tek kada je
ot​klju​čao vra​ta od sobe 1506. Bilo je dva i tri mi​nu​ta.
U sobi je bilo hladno. Usuo je viski u čašu predviđenu za četkicu za zube, umotao
se u ćebe i seo za pisaći sto. Iako je bio umoran, bio je siguran da ne bi mogao da se

104
smiri i zaspi pre nego što zapiše rezime onoga što se odigralo u toku noći. Olovka se
činila hladnom u ruci. Privukao je sebi zabeleške koje je načinio ranije, otpio gutljaj
vi​ski​ja i po​čeo da raz​mi​šlja.
Vrati se na početak, znao je da kaže Ridberg. Mani se pukotina i nejasnoća.
Poč​ni sa onim što je iz​ve​sno.
Šta je uopšte znao? Dva mrtva Letonca doplovljavaju na obalu kod Istada u
jugoslovenskom čamcu za spasavanje, to je bila polazna tačka koja se nije dala
izbeći. Major policije u Rigi provodi nekoliko dana u Istadu da bi mu pomogao sa
istragom. Valander čini neoprostivu grešku time što ne pretražuje detaljno čamac.
Ovaj je posle toga ukraden. Ko ga je ukrao? Major Liepa se vraća u Rigu. Predaje
izveštaj dvojici pukovnika: Putnisu i Murnijersu. Posle toga odlazi kući i pokazuje
svojoj ženi knjigu koju mu je poklonio švedski policajac Valander. O čemu priča sa
svojom ženom? Sta li se moglo desiti kada se ona obratila Upitisu posle svog
čud​no​va​tog pre​ru​ša​va​nja u so​ba​ri​cu? Za​što iz​mi​šlja go​spo​di​na Eker​sa!
Valander je usuo još viskija u čašu. Vrhovi prstiju su mu pobeleli i krenuo je da
gre​je ruke is​pod će​be​ta.
Traži vezu čak iako veruješ da ne postoji, često je govorio Ridberg. Ali, da li je
ovde zaista postojala veza? Jedina spona je bio major Liepa, i ništa drugo. Major je
pričao o krijumčarenju droga. To je takođe učinio i pukovnik Murnijers. Ali, nisu
po​sto​ja​li ni​ka​kvi do​ka​zi, već samo pret​po​stav​ke.
Valander je iščitavao svoje beleške. Istovremeno je mislio na ono šta je Upitis
rekao. Major Liepa je došao nečemu na trag. Ali čemu? Jednom od monstruma o
ko​ji​ma je Upi​tis go​vo​rio?
Neko ga je iz​dao. Sum​nja​mo na pu​kov​ni​ka Mur​ni​jer​sa.
Da li je to bilo moguće? Valander se mislima vratio u prethodnu godinu, kada je
jedan policajac iz Malmea hladnokrvno ubio jednog azilanta. Da li je uopšte bilo
ne​če​ga što nije bilo mo​gu​će?
Pisao je dalje. Mrtvi muškarci u čamcu za spasavanje - droga - major Liepa -
pukovnik Murnijers. Sta je značio taj lanac? Sta je Upitis hteo da zna? Da li je
mislio kako je major Liepa došao do nekog otkrića dok je sedeo kod mene na sofi i
slušao Mariju Kalas? Da li je hteo da zna o čemu smo pričali ili je hteo da prokljuvi
da li mi je ma​jor Li​e​pa uop​šte po​klo​nio svo​je po​ve​re​nje?
Bilo je već skoro tri i petnaest. Valander je osetio da nije više mogao. Otišao je
do kupatila i oprao zube. U ogledalu je mogao da vidi kako mu je lice bilo i dalje
cr​ve​no od vu​ne​ne ka​pu​lja​če.
Šta je to što Ba​i​ba Li​e​pa zna? Šta je to što ne vi​dim?
Obukao se i uvukao u krevet ali ne pre nego što je navio sat na sedam sati. San
nije hteo da ga uhvati. Pogledao je na svoj ručni sat. Bilo je petnaest do četiri.

105
Kazaljke budilnika sijale su se u mraku. Odjednom se trgnuo. Ponovo je pogledao na
svoj ručni sat. Bilo je devet do četiri. Ispružio je ruku i upalio lampu na noćnom
stočiću. Alarm je i dalje pokazivao devetnaest minuta do četiri. Uspravio se u
krevetu. Da li je budilnik išao sporije? Zašto je vreme bilo različito? To mu se još
nikada nije dogodilo. Uzeo je budilnik u ruke. Namestio je kazaljke tako da su
pokazivale isto vreme. Šest do četiri. Zatim je ugasio lampu i zatvorio oči. Baš kada
je bio na putu da zaspi, ponovo se trgao. Ležao je sasvim mirno u svome krevetu i
mislio kako je sve uobražavao. Ali na kraju je ponovo upalio lampu, uspravio se u
kre​ve​tu i od​vio zad​nju stra​nu bu​dil​ni​ka.
Mi​kro​fon nije bio veći od de​se​to​par​ca, sve​ga tri ili če​ti​ri mi​li​me​ta​ra de​beo.
Nalazio se između dve baterije. Valander je prvo pomislio kako je u pitanju bila
prašina ili komad sive izolirtrake, ali je na kraju ipak shvatio da je to bio bežični
mi​kro​fon koji je bio pri​čvr​šćen iz​me​đu ba​te​ri​ja.
Dugo je se​deo sa sa​tom u ru​ka​ma da bi ga na​kon ne​kog vre​me​na po​no​vo za​vio.
Za​dre​mao je tek oko šest.
Osta​vio je lam​pu da gori.

106
 10.

Kurt Valander se probudio u haotičnom stanju svesti. Osećao se i poniženo i

potreseno zbog spoznaje da je neko u njegov budilnik postavio mikrofon. Dok je
pokušavao da tušem spere umor iz tela, odlučio je da smesta sazna zašto je bio pod
nadzorom. Uzeo je zdravo za gotovo da su iza svega stajala oba pukovnika. Zašto su
zatražili pomoć švedske policije ako su smesta pokazali svoje nepoverenje i
prisluškivali i pratili ga? Mogao je da pokaže razumevanje za onog muškarca u sivom
odelu koga je otkrio u sali za ručavanje i potom na recepciji. Tako je zamišljao
normalnu atmosferu u zemlji koja se nalazila iza čelične zavese koja je očigledno još
uvek po​sto​ja​la. Ali, pro​va​li​ti u sobu i po​sta​vi​ti mi​kro​fon?
U pola osam je u hotelskoj sali za ručavanje popio kafu. Osvrtao se za senkama,
ali je bio sam ne računajući dva Japanca koji su zabrinuto vodili tih razgovor za
svojim stolom. Izašao je na ulicu neposredno pre osam. Vazduh je ponovo postao
blaži i proleće je možda već bilo na putu. Narednik Zids je stajao kraj automobila i
mahao mu. Da bi pokazao svoje nezadovoljstvo, Valander je tokom cele vožnje do
glavne policijske stanice sedeo ćutke. Britko je odmahnuo rukom kada je narednik
Zids hteo da ga otprati do Murnijersovog hodnika. Mislio je kako je sada već umeo da
pronađe put. Ali, naravno da je zalutao i morao je, iznerviran, da pita za pravac.
Zastao je ispred Murnijersovih vrata i podigao ruku da pokuca. Onda se predomislio i
otišao pravo u svoju kancelariju. Još uvek je bio umoran i osećao je potrebu da
sabere misli pre nego što suoči Murnijersa sa svojom srdžbom. Baš kada je hteo da
oka​či jak​nu, za​zvo​nio je te​le​fon.
- Dobro jutro - rekao je pukovnik Putnis. - Nadam se da ste dobro spavali,
go​spo​di​ne Va​lan​de​re.
Sigurno već znaš da praktično nisam ni oka sklopio, mislio je ljutito Valander.
Čuo si pre​ko mi​kro​fo​na da ni​sam hr​kao. Na sto​lu ti si​gur​no već leži iz​ve​štaj.
-Ne​mam ra​zlo​ga da se ža​lim - od​go​vo​rio je. - Kako ide sa sa​slu​ša​njem?
-Ne tako dobro, plašim se, ali nastaviću tokom prepodneva. Suočićemo
osumnjičenog sa dobrom porcijom novih informacija koje će ga eventualno navesti da
još jed​nom o sve​mu pro​mi​sli.
-Osećam se beskorisno - rekao je Valander. - Teško mi je da ustanovim čime
mogu da po​mog​nem.
-Dobri policajci su uvek nestrpljivi - odgovorio je pukovnik Putnis. - Mislio sam
da, uko​li​ko vam to od​go​va​ra, na​vra​tim na krat​ko.
- Tu sam - re​kao je Va​lan​der.
Pukovnik Putnis se pojavio petnaest minuta kasnije. Za njime je išao jedan mladi

107
policajac koji je nosio poslužavnik sa sve šolje kafe. Putnis je delovao umorno i imao
je tam​ne pod​oč​nja​ke.
-Iz​gle​da​te umor​no, pu​kov​ni​če.
-U sobi za sa​slu​ša​va​nje je loš va​zduh.
-Mo​žda pre​vi​še pu​ši​te? Put​nis je sleg​nuo ra​me​ni​ma.
- To je sigurno tačno - rekao je. - Čuo sam da švedski policajci retko puše. Ja
jed​no​stav​no ne znam kako bih pod​neo svo​ju oko​li​nu bez ci​ga​re​ta.
Major Liepa, pomislio je Valander. Da li je stigao da mu ispriča o čudnovatoj
policijskoj stanici u Švedskoj u kojoj je dozvoljeno da se puši samo u specijalnim
pro​sto​ri​ja​ma?
Put​nis je iz dže​pa iz​va​dio pa​ket ci​ga​re​ta.
-Do​zvo​lja​va​te? - pi​tao je.
-Samo napred. Ja ne pušim, ali me ne davi duvanski dim. Valander je gucnuo kafu.
Imala je gorak ukus i bila je prilično jaka. Putnis je sedeo zamišljeni i gledao u dim
koji se peo pre​ma ta​va​ni​ci.
- Za​što me dr​ži​te pod pri​smo​trom? - hteo je da zna Va​lan​der.
Put​nis ga je upit​no po​gle​dao.
- Šta ste re​kli?
Zna kako da se po​sta​vi, mi​slio je Va​lan​der i ose​tio kako mu se vra​ća srdžba.
- Zašto me držite pod prismotrom? Primetio sam da me prate, ali zašto je
ne​op​hod​no sta​vi​ti mi​kro​fon u moj bu​dil​nik?
Put​nis ga je za​mi​šlje​no gle​dao.
-Mikrofon u budilniku je deo nesrećnog nesporazuma - rekao je. - Moji podređeni
znaju da nekada budu preterano pedantni. To što vas nekoliko civilnih policajaca drži
na oku je radi vaše si​gur​no​sti.
-Šta bi mo​glo da mi se do​go​di?
-Mi ne želimo da vam se bilo šta dogodi. Pre nego što saznamo šta se dogodilo
ma​jo​ru Li​e​pi, pre​du​zi​ma​mo sve ne​op​hod​ne mere opre​zno​sti.
-Mogu sam da pazim na sebe - rekao je Valander negodujući. - Odbijam bilo
ka​kve mi​kro​fo​ne. Uko​li​ko pro​na​đem još neki, sme​sta se vra​ćam za Šved​sku.
-Zao mi je - re​kao je Put​nis. - Sme​sta ću uko​ri​ti ono​ga ko za to sno​si od​go​vor​nost.
-Ali, vi ste iz​da​li na​re​đe​nje?
-Ne za mikrofon - odgovorio je brzo Putnis. - To se sigurno dogodilo jer je neko
od mo​jih ka​pe​ta​na pre​u​zeo na sebe ini​ci​ja​ti​vu.
- Mikrofon je bio veoma mali - rekao je Valander. - Jako savremen.
Pret​po​sta​vljam da je neko se​deo u jed​noj od su​sed​nih soba i oslu​ški​vao?
Put​nis je klim​nuo gla​vom.
-Na​rav​no - re​kao je.

108
 -Mi​slio sam da je hlad​ni rat okon​čan - re​kao je Va​lan​der.
-Svaka nova istorijska epoha za sobom ostavlja grupu ljudi ukorenjenih u starom
dru​štvu - od​go​vo​rio je Put​nis fi​lo​zof​ski. - Pla​šim se da to važi i za po​li​caj​ce.
-Da li mi dozvoljavate da vam postavim pitanja koja nemaju direktne veze sa
is​tra​gom? - hteo je da zna Va​lan​der.
Na Put​ni​so​vo lice se vra​tio umo​ran osme​jak.
- Naravno - rekao je. - Ali, nisam siguran da mogu da pružim zadovoljavajuće
od​go​vo​re.
Valander je pomislio kako se Putnisova preterana ljubaznost nije slagala sa
njegovom slikom policajaca iz istočnog bloka. Setio se svog prvog utiska o Putnisu,
da je li​čio na risa. Ris koji se sme​jao, mi​slio je. Lju​ba​zan, na​sme​jan ris.
-Iskreno priznajem kako imam slab uvid u dešavanja u Letoniji - počeo je. - Ali,
naravno da znam šta se desilo jesenas. Tenkovi na ulicama, mrtvi ljudi u odvodnim
jarcima. Pustošenja ozloglašenih 'crnih beretki'. Video sam ostatke barikada koje se i
dalje nalaze na ulicama. Video sam rupe od metaka na fasadama kuća. Ovde postoji
jaka želja za nezavisnošću od Sovjetskog Saveza. Za konačnim prestankom okupacije.
Ta že​lja na​i​la​zi na ot​por.
-O onome ispravnom po pitanju ambicija vladaju podeljena mišljenja -
od​go​vo​rio je Put​nis okle​va​ju​ći.
-Ka​kav je stav po​li​ci​je pre​ma ce​loj stva​ri? Put​nis ga je po​gle​dao iz​ne​na​đe​no.
-Mi, na​rav​no, odr​ža​va​mo red - od​go​vo​rio je.
-Kako se re​gu​li​šu ten​ko​vi?
- Pod time sam mislio da se staramo da ljudi ostanu staloženi, tako da niko
bes​po​treb​no ne stra​da.
- Ten​ko​vi se ipak mogu sma​tra​ti ele​men​tar​nim ne​re​dom?
Put​nis je pre nego što je od​go​vo​rio uga​sio svo​ju ci​ga​re​tu.
-Obojica smo policajci - rekao je. - I vi i ja. Imamo iste visoke ciljeve, da
iskorenimo kriminal i da se postaramo o tome da se ljudi osećaju sigurnima. Ali,
radimo pod drugačijim okolnostima. To se naravno ogleda u našem načinu obavljanja
po​sla.
-Rekli ste da vladaju podeljena mišljenja? To takođe mora da se odnosi i na
po​li​ci​ju?
-Ja znam da je policija na zapadu apolitična i da se ne zauzima za vladu koja se
tre​nut​no na​la​zi na vla​sti. U prin​ci​pu ista stvar važi i kod nas.
-Ali ovde po​sto​ji samo jed​na par​ti​ja?
-Ne više. To​kom po​sled​njih go​di​na po​ja​vi​le su se nove po​li​tič​ke or​ga​ni​za​ci​je.
Valanderu je bilo jasno da je Putnis sve vreme spretno izbegavao da se ozbiljno
su​o​či sa nje​go​vim pi​ta​nji​ma. Odlu​čio je da pre​đe na stvar.

109
 -Sta vi mi​sli​te? - hteo je da zna.
-O čemu?
-O sa​mo​stal​no​sti i oslo​bo​đe​nju?
-Jedan pukovnik Letonske policije ne bi smeo da izražava svoj stav o toj stvari,
po​go​to​vo ne jed​nom stran​cu.
-Ovde sigurno nema mikrofona - nastavio je tvrdoglavo Valander. - Između nas
stoji vaš odgovor. Sem toga, uskoro ću otići nazad u Švedsku. Ne postoji nikakav
ri​zik da ću sta​ti na trg i iz​vi​ki​va​ti ono što ste mi re​kli u naj​ve​ćem po​ve​re​nju.
Put​nis ga je dugo gle​dao pre nego što je od​go​vo​rio.
- Naravno da vam verujem, gospodine Valandere. Dopustite mi da kažem kako su
moje simpatije na strani onoga što se dešava u ovoj zemlji, baš kao i u susednima ili u
So​vjet​skom Sa​ve​zu. Ali, pla​šim se da mno​ge od mo​jih ko​le​ga ne dele moje mi​šlje​nje.
Kao, na primer, pukovnik Murnijers, mislio je Valander. Ali to mi naravno ne bi
re​kao.
Pu​kov​nik Put​nis je ustao sa sto​li​ce.
-To je bio jedan veoma inspirativan razgovor – rekao je - Ali sada me u sobi za
saslušavanje očekuje jedna jako neprijatna osoba. Došao sam ovamo samo da vam
kažem kako je moja žena Ausma pitala da li bi vam sutra uveče bolje ogovaralo. Bio
sam pot​pu​no za​bo​ra​vio da je za ve​če​ras ima​la ne​što is​pla​ni​ra​no.
-Sa​vr​še​no mi od​go​va​ra - od​go​vo​rio je Va​lan​der.
-Pukovnik Mumijers želi da u toku jutra stupite u ko: sa njim. Mislio je da biste
mogli da utvrdite na koje se de istrage treba koncentrisati. Ja ću naravno da vas
oba​ve​stim me da li sam us​peo sa svo​jim sa​slu​ša​njem.
Putnis je napustio sobu. Valander je čitao zabeleške ko načinio tokom noći po
povratku iz lovačke kolibe u borovo mi. Sumnjamo na pukovnika Murnijersa, bio je
re​kao Upi​tis sli​mo da je neko iz​dao ma​jo​ra Li​e​pu. Dru​go ob​ja​šnje​nje ne sto​ji.
Stao je kod prozora i gledao u krovove kuća. Razmišljao je o tome kako nikada
ranije nije bio u sličnoj istrazi. Pejzaž i me kretao bio je naseljen ljudima koji su
živeli životom c me nije imao nikakvog iskustva. Kako bi trebao da se postavi Možda
bi bilo najbolje da ponovo otputuje kući? Istovrei nije mogao da porekne kako je bio
jako radoznao. Želeo je da zna zbog čega je mali kratkovidi major bio ubijen. Gde se
nalazila ta prokleta veza? Seo je za pisaći sto i ponovo poče pregleda svoje beleške.
Te​le​fon je za​ur​lao. Po​di​gao je slu​ša​li​cu i po​mi​slio kako je to si​gur​no bio Mur​ni​jers.
Veza je bila loša i prvo je čuo samo užasno pucketanje tim je shvatio kako je to
bio Bjork koji je po​ku​ša​vao da se ra​zu​me na lo​šem en​gle​skom.
- To sam ja! - po​vi​kao je u slu​ša​li​cu. - Va​lan​der. Ču​jem te.
-Kurte! - drao se Bjork. - Jesi li to ti? Skoro da te niša ne čujem. Zamisli da je
tako loša veza, a samo sam sa dru​ge stra​ne Bal​ti​ka. Ču​ješ li me?

110
 -Ču​jem te. Ne mo​raš da vi​češ.
-Šta si re​kao?
-Pre​sta​ni da se de​reš! I ne go​vo​ri pre​br​zo.
-Kako ide?
-Po​la​ko. Uop​šte ne znam da li na​pre​du​je.
-Halo?
-Re​kao sam da ide spo​ro. Ču​ješ li me?
-Loše. Pri​čaj po​la​ko i ne​moj da vi​češ. Da li je sve u redu?
U istom trenutku je veza postala sasvim jasna. Bjork je jednako lako mogao sedeti
u su​sed​noj sobi.
-Sada se bo​lje čuje. Ni​sam ra​zu​meo šta si re​kao.
-Ide sporo i ne znam da li se uopšte pomera. Pukovnik koji se zove Putnis sinoć se
dugo za​dr​žao na sa​slu​ša​va​nju jed​nog osum​nji​če​nog, ali kuda to vodi, ne znam.
-Da li mi​sliš da si im od neke ko​ri​sti?
Va​lan​der je je​dan tre​nu​tak okle​vao. Za​tim je dao odlu​čan i brz od​go​vor.
-Da - rekao je. - Mislim da je dobro što sam ovde, ukoliko možete je u redu da još
malo osta​nem.
-Ovde se ne događa ništa specijalno. Prilično je mirno. Možeš da se koncentrišeš
na ono što ra​diš.
-Da li ste ušli u trag čam​cu za spa​sa​va​nje?
-Ne.
-Da li se dogodilo nešto drugo o čemu bih trebao da znam? Da li je Martinson tu
ne​gde?
-Ima grip i leži u krevetu. Obustavili smo istragu pošto ju je zvanično preuzela
Le​to​ni​ja. Ne​ma​mo ni​šta novo.
-Da li je pao sneg?
Valander nije saznao šta mu je Bjork odgovorio. Telefonska veza se prekinula,
kao da je neko presekao žicu. Valander je položio slušalicu i pomislio kako bi
trebalo da nazove svog oca. Nije čak poslao ni razglednice koje je napisao. Zar ne bi
ta​ko​đe tre​ba​lo da kupi su​ve​ni​re iz Rige? Šta li je čo​vek no​sio sa so​bom iz Le​to​ni​je?
Za je​dan kra​tak tre​nu​tak ga je ome​la če​žnja za do​mom. Onda je po​pio hlad​nu kafu i
nadvio se nad svoje beleške. Posle pola sata, naslonio se u škripavoj stolici i
ispravio leda. Umor je konačno počeo da popušta. Pre svega moram da popričam sa
Baibom Liepom, mislio je. Pre nego što to učinim, sve što imam su pretpostavke.
Ona sigurno poseduje informacije koje su od velikog značaja. Moram da znam na
šta je Upitis ciljao sa svojim sinoćnim ispitivanjem i šta je to hteo da mu kažem ili
se pla​šio da znam.
Napisao je njeno ime na papiru i zaokružio ga. Iza imena je stavio uzvičnik.

111
Potom je zapisao Murnijersovo ime i iza njega stavio znak pitanja. Sakupio je svoje
papire, ustao i izašao u hodnik. Kada je zakucao na Murnijersova vrata, iznutra je
začuo roptanje. Kada je ušao, Murnijers je pričao na telefonu. Pukovnik mu je
mahnuo da uđe i sedne na jednu od neudobnih stolica. Valander je seo i čekao. Slušao
je Murnijersov glas. Bio je to žučan razgovor. Pukovnikov glas se povremeno
podizao do tutnjave. Valander je uvideo da se u naduvenom i propalom telu nalazilo
puno snage. Nije razumeo ni reč od onoga što je rečeno, ali je shvatio da Murnijers
nije pričao letonški. Melodija jezika je bila drugačija. Trebalo mu je nešto vremena
da shvati da je Murnijers pričao ruski. Razgovor se završio tako što je Murnijers
is​pa​lio bu​ji​cu reči koja je zvu​ča​la po​put pret​nje. Po​tom je tre​snuo slu​ša​li​cu.
-Idioti - procedio je i obrisao lice maramicom za nos. Zatim se okrenuo ka
Va​lan​de​ru, sada po​no​vo pri​bran i na​sme​šio se.
-Uvek je problem sa podređenima koji ne rade onako kako bi trebalo. Da li imate
isti pro​blem u Šved​skoj?
- Če​sto - od​go​vo​rio je uč​ti​vo Va​lan​der.
Posmatrao je čoveka koji je sedeo sa druge strane stola. Da li je on ubio majora
Liepu? Naravno da je za to imao uslova, odgovorio je sam sebi. Sve iskustvo koje je
sakupio tokom mnogobrojnih godina provedenih u policijskoj službi dalo mu je jasan i
gla​san od​go​vor. Nisu po​sto​ja​le ubi​ce, već samo lju​di koji su ubi​ja​li.
- Mislio sam da bismo mogli da još jednom prođemo kroz materijal - rekao je
Murnijers. - Ubeđen sam da pukovnik Putnis ispituje čoveka koji je na neki način
umešan u ovo. Možda možemo da vremenom otkrijemo nove uglove u izveštajima?
Va​lan​der se na​pra​sno odlu​čio da pre​de u ofan​zi​vu.
- Imam uti​sak da je is​tra​ga me​sta zlo​či​na za​ka​za​la - re​kao je.
Mur​ni​jers je po​di​gao obr​ve.
- Na koji na​čin?
- Kada mi je narednik Zids preveo izveštaj, pale su mi u oči neke nelogičnosti. Pre
sve​ga, niko nije sma​trao ne​op​hod​nim da pre​tra​ži kej.
- Šta bi na nje​mu mo​glo da se nađe?
- Tragovi automobilskih guma. Major Liepa nije mogao da u pola noći hoda sve
do luke.
Valander je čekao na Murnijersov komentar. Pošto pukovnik nije ništa rekao,
na​sta​vio je:
- Takođe izgleda da niko nije tragao za oružjem. Za mesto na kome je pronađeno
telo malo je verovatno da je i samo mesto zločina. U izveštajima koje mi je preveo
narednik Zids, samo se konstatuje da su mesto zločina i pronalaska tela isti. Za to nisu
dati ni​ka​kvi ar​gu​men​ti. Ono što je po​seb​no čud​no je da nema iz​ve​šta​ja sve​do​ka.
-Nije bilo sve​do​ka - re​kao je Mur​ni​jers.

112
 -Ot​kud to zna​te?
-Pričali smo sa lučkim čuvarima. Niko nije ništa video. Sem toga, Riga je grad
koji spa​va noću.
-Mislio sam pre svega na kraj u kome je major Liepa živeo. Izlazi iz kuće kasno
uveče. Neko je morao čuti kako se vrata ponovo zatvaraju i mogao je postati
ljubopitljiv što se tako kasno vrzmao napolju. Sigurno se ispred zgrade zaustavio
nekakav automobil. Skoro uvek postoji neko ko je nešto čuo ili video, samo ukoliko
čo​vek do​volj​no du​bo​ko kopa.
-Bavimo se time - rekao je. - Izvestan broj policajaca ide po zgradama sa
fo​to​gra​fi​ja​ma ma​jo​ra Li​e​pe.
-Zar nije malo kasno za to? Ljudi brzo zaboravljaju ili brkaju datume i vremena.
Ma​jor Li​e​pa je ula​zio i iz​la​zio iz svo​je zgra​de sva​ko​ga dana.
-Ponekad se čekanje može pretvoriti u prednost - rekao je Mumijers. - Kada se
glasina o majorovom ubistvu proširila, ljudi su viđali i ovo i ono. U svakom slučaju
su uobražavali da su nešto videli. Kada se sačeka nekoliko dana, ljudi imaju vremena
da do​bro raz​mi​sle i da odvo​je uo​bra​zi​lju od stvar​no​sti.
Valander je znao da je Murnijers lako mogao biti u pravu. Istovremeno ga je
njegovo sopstveno iskustvo naučilo kako je najbolje bilo načiniti dve posete u
raz​ma​ku od ne​ko​li​ko dana.
-Da li ima još ne​če​ga o čemu se pi​ta​te? - pi​tao je Mur​ni​jers.
-Šta je ma​jor Li​e​pa imao na sebi?
-Šta je imao na sebi?
-Da li je bio obu​čen u uni​for​mu ili u ci​vil​no ode​lo?
-Bio je u uni​for​mi. Re​kao je svo​joj ženi kako je mo​rao da ide slu​žbe​no.
-Sta je pro​na​đe​no u nje​go​vim dže​po​vi​ma?
-Cigarete i čačkalice za zube. Nekoliko novčića, jedna olovka i ništa od onoga što
u njima nije trebalo da bude. Takođe ništa nije nedostajalo iz njih. U džepu od jakne
imao je svo​ju le​gi​ti​ma​ci​ju. Nov​ča​nik je osta​vio kod kuće.
-Da li je sa so​bom imao slu​žbe​no oruž​je?
-Major Liepa nije voleo da nosi oružje sem ako je postojala direktna opasnost da
je mo​ra​lo biti upo​tre​blje​no.
-Kako je ma​jor Li​e​pa do​la​zio u sta​ni​cu?
-Imao je au​to​mo​bil sa šo​fe​rom, ali če​sto je išao pe​ške, bog​zna zbog čega.
-U protokolu sa saslušanja Baibe Liepe stoji da nije mogla da se seti kako je
is​pred zgra​de sta​jao au​to​mo​bil.
-Na​rav​no. Nije bio po​zvan slu​žbe​no, već je bio pre​va​ren.
-Tada to nije mogao da zna. Pošto se nije vratio kući, sigurno je mislio kako se
ne​što de​si​lo sa au​to​mo​bi​lom. Šta je onda ura​dio?

113
 - Ve​ro​vat​no je iza​brao da pe​ša​či, ali to još ne zna​mo sa si​gur​no​šću.
Valanderu nisu pala na pamet druga pitanja, ali ga je razgovor sa Murnijersom
ubedio da je istraga bila loše sprovedena. Bila je tako loša da je mogla da oda utisak
kako je bila na​me​šte​na. Ali, ko tu šta kri​je?
-Želeo bih da provedem nekoliko sati u njegovoj kući i po okolnim ulicama -
re​kao je Va​lan​der. - Na​red​nik Zids može da mi po​mog​ne.
-Nećete ništa pronaći - odgovorio je Murnijers. - Ali, naravno, slobodno idite
svo​jim pu​tem. Uko​li​ko se u me​đu​vre​me​nu do​go​di ne​što vred​no pa​žnje, na​zva​ću vas.
Pritisnuo je zvonce i uskoro je na vratima stajao narednik Zids. Valander ga je
zamolio da mu prvo pokaže grad. Znao je da ima potrebu da odluta iz svojih misli pre
nego što se po​no​vo vra​ti na sud​bi​nu ma​jo​ra Li​e​pe.
Delovalo je kao da je narednika Zidsa zabavljao zadatak turističkog vodiča.
Opisivao je sa puno reči ulice i parkove pored kojih su prolazili. Valander je
primetio njegov ponos. Vozili su se dugačkim, jednoličnim bulevarom Aspazija. Sa
leve strane se nalazila reka i narednik je zaustavio automobil kod trotoara da bi mu
pokazao visoki Spomenik slobode. Valander je pokušao da dokuči šta je obelisk
predstavljao. Razmišljao je Upitisovim rečima da se slobodi moglo i težiti i od nje
plašiti. Kod postolja spomenika se šćućurilo nekoliko muškaraca, loše odevenih i
smrznutih. Valander je video kako je jedan od njih podigao opušak sa ulice. Riga je
puna nemilosrdnih kontrasta, pomislio je. Sve što vidim i za šta mi se čini da polako
razumem, odmah se susretne sa svojom suprotnošću. Neokrečene višespratnice se
mešaju sa ukrašenim, ali oronulim predratnim kućama. Ogromne avenije izlaze na
uzane uličice ili na džinovske trgove, hladne ratne poligone od sivog betona ili na
gru​be gra​nit​ne spo​me​ni​ke.
Kada se narednik Zids zaustavio na crvenom svetlu, Valander je pokušao da baci
bliži pogled na bujicu ljudi koja se ravnomerno kretala trotoarima. Da li su bili
srećni? Da li su se razlikovali od njegovih zemljaka? Nije imao odgovore na ta
pi​ta​nja.
-Park Verman - rekao je narednik Zids. - Tamo se nalaze dva bioskopa: 'Spartak' i
'Riga'. Na levoj strani je 'Esplanada'. Sada skrećemo u ulicu Valdemar. Kada
pređemo preko mosta iznad gradskog kanala, ugledaćete sa vaše desne strane
Dramsko pozorište. Sada skrećemo ponovo levo i dolazimo do keja 11. novembar. Da
li da na​sta​vi​mo, pu​kov​ni​če Va​lan​de​re?
-Dosta je bilo - odgovorio je Valander koji se najmanje osećao kao nekakav
pukovnik. - Kasnije ćeš morati da mi pomogneš da kupim suvenire. Sada želim da me
od​ve​zeš do kuće ma​jo​ra Li​e​pe.
-Uli​ca Skar​nu - re​kao je na​red​nik Zids. - U srcu naj​sta​ri​jeg dela Rige.
Zakočio je automobil iza čađavog kamiona koji se spremao na istovar krompira.

114
Valander je nekoliko trenutaka oklevao da li da sa sobom povede narednika. Bez
njega nije mogao da postavlja pitanja. Istovremeno je osećao potrebu da bude sam sa
svo​jim opa​ža​nji​ma i mi​sli​ma.
-Ono je kuća majora Liepe - rekao je narednik Zids pokazujući na građevinu koja
je stajala pritešnjena između dve visokospratnice koje su izgledale kao da
pri​dr​ža​va​ju okol​ne zgra​de.
-Da li je nje​gov stan gle​dao na uli​cu? - pi​tao je Va​lan​der.
- Na dru​gom spra​tu. Če​tvr​ti pro​zor s leva.
- Čekaj ovde kod automobila - rekao je Valander. Uprkos tome što je bio dan, na
ulici nije bilo žive duše. Valander se lagano približavao zgradi koju je major Liepa
ostavio za sobom one večeri kada je poslednji put usamljen izašao u šetnju. Pomislio
je na reči koje je Ridberg jednom prilikom izgovorio o tome da je jedan policajac isto
što i glumac koji mora da se uživi u nepoznatu ulogu; zavlačeći se pod kožu
kriminalca ili žrtve, predstavljajući sebi njihove misli i reakcije. Valander je prišao
ulaznim vratima zgrade i otvorio ih. Unutra u hodniku bilo je mračno i mogao je da
oseti smrad urina. Pustio je vrata koja se iza njega ponovo zatvorila sa jedva čujnim
kli​kom.
Odakle mu je došlo proviđenje nije znao da kaže, ali dok je stajao i zurio u
mračan hodnik činilo mu se da je najednom mogao da jasno vidi čitav kontekst. Jedan
kratak plamičak koji se brzo ugasio ali koji je bio odlučujući da shvati sve ono što je
do tada video. Nešto se dogodilo pre svega toga, mislio je. Kada je major Liepa
stigao u Švedsku već se dosta toga desilo. Čamac za spasavanje koji je udovica
Forsel pronašla na Mosbi plaži bio je samo deo nečega mnogo obimnijeg, deo priče
kojoj je major Liepa bio na tragu. To je bilo ono što je Upitis hteo da sazna kroz
svo​ja pi​ta​nja. Da li je ma​jor Li​e​pa ot​krio svo​je sum​nje, po​de​lio ono o čemu je znao ili
mislio da zna o nekakvom zločinu u svojoj domovini? Valander je najednom sasvim
jasno video da je zanemario tok misli koga je ranije morao biti svestan. Ukoliko je
Upitis imao pravo da je majora Liepu izdao neko iz njegovih radova, možda pukovnik
Mur​ni​jers, zar nije bilo mo​gu​će da su i dru​gi sebi po​sta​vlja​li isto pi​ta​nje? Šta je to sto
švedski policajac Kurt Valander zna? Da li je moguće da je major Liepa sa nekim
po​de​lio svo​je zna​nje ili sum​nje?
Valanderu je bilo jasno da je strah koji je nekoliko puta osetio u Rigi bio samo
signal upozorenja. Možda je trebao da bude pažljiviji nego što je to smatrao
neophodnim? Nije bilo sumnje da oni koji su stajali iza ubistva muškaraca iz čamca za
spa​sa​va​nje i ma​jo​ra Li​e​pe ne bi pre​za​li od toga da po​no​vo ubi​ju.
Prešao je ulicu i postavio se da posmatra prozore. Baiba Liepa sigurno zna,
mislio je. Zašto se nije lično pojavila u lovačkoj kolibi? Da li i nju prate? Da li sam
zbog toga postao Ekers? Zašto sam pričao sa Upitisom? Ko je Upitis? Ko je stajao

115
kraj vra​ta kroz čiji se otvor vi​de​lo sla​bo sve​tlo pe​tro​lej​ke?
Uživljavanje, mislio je. Sada bi Ridberg izveo svoju predstavu zamišljenog
zlo​či​na.
Major Liepa se vraća iz Sveske. Predaje izveštaj pukovnicima Putnisu i
Murnijersu. Zatim odlazi kući. Nešto što je izjavio povodom istrage u Švedskoj
dovodi do donošenja njegove smrtne presude. Odlazi kući, večera sa svojom
ženom, pokazuje joj knjigu koju je dobio od švedskog policajca Valandera. Drago
mu je sto je ponovo kod kuće i ne sumnja u to da je to njegovo poslednje veče. Ali
čim je bio ubijen njegova udovica traži kontakt sa švedskim policajcem, izmišlja
gospodina Ekersa i čovek po imenu Upitis ga saslušava da bi istražio sta zna.
Švedski policajac je bio pozvan da pomogne iako je očigledno da ne može bilo čime
da pomogne. Zasad je jasno da počinjen zločin ima veze sa političkim stanjem u
zemlji a središte cele stvari je smrt majora policije po imenu Liepa. Znači da
takođe postoji i trag koji vodi ka ranijim zbivanjima. Politika. Da li je to ono o
čemu major priča sa svojom ženom poslednje večeri svoga života? Negde oko
jedanaest zvoni telefon. Niko ne zna ko zove, ali major Liepa ne sumnja da mu je
iz​re​če​na smrt​na pre​su​da. Kaže da ide slu​žbe​no i na​pu​šta kuću. Ni​ka​da se ne vra​ća.
Automobil nije došao, mislio je Valander. On naravno čeka nekoliko minuta.
Još uvek ni u šta ne sumnja. Posle nekog vremena misli kako se automobil možda
po​kva​rio. Odlu​ču​je da ide pe​ške.
Va​lan​der je iz dže​pa iz​va​dio kar​tu Rige dže​pu i po​čeo da hoda.
Narednik Zids je sedeo u automobilu i posmatrao ga. Kome li je predao izveštaj,
mi​slio je Va​lan​der. Pu​kov​ni​ku Mur​ni​jer​su?
Glas koji mu je doviknuo u noći morao je biti od poverenja, mislio je. Major
Liepa nije imao razloga da sumnja. A morao je imati dobar razlog da sumnja u sve i
sva​ko​ga! Kome je to ve​ro​vao?
Od​go​vor je sti​gao sam. Ba​i​bi Li​e​poj, nje​go​voj ženi.
Valander je uvideo da nije mogao da stigne dalje šetajući se sa kartom u ruci. Ti
ljudi - jer moralo ih je biti više od jednog - koji su pokupili majora tokom njegove
poslednje šetnje učinili su to temeljno. Ako je želeo da napreduje, morao je da sledi
dru​ge tra​go​ve.
Kada se vratio do Zidsa koji je čekao u automobilu, pomislio je kako je bilo
čudno što nije naleteo ni na kakav pisani izveštaj o majorovoj poseti Švedskoj.
Valander je imao prilike da vidi kako je major vodio intenzivne beleške tokom svog
boravka u Istadu. Nekoliko puta je naglasio važnost sastavljanja neposrednih i
detaljnih pismenih izveštaja. Usmena memorija je bila suviše kratkometna za jednog
te​melj​nog po​li​caj​ca.
Ali takav izveštaj narednik Zids za njega nije nikada preveo. Putnis ili Murnijers

116
su usme​no pre​pri​ča​li svoj po​sled​nji su​sret sa ma​jo​rem.
Činilo mu se da je pred sobom mogao da vidi majora Liepu. Čim je avion uzleteo
sa Sturupa počeo je da za stočićem piše svoj izveštaj. Nastavio je i dok je čekao na
Arlandi, radio je dalje i na svom poslednjem delu puta, letu nad Baltičkim morem do
Rige.
- Zar major Liepa nije ostavio nikakav pismeni referat o svome radu u Švedskoj? -
pi​tao je kada je seo u au​to​mo​bil.
Na​red​nik Zids ga je za​ču​đe​no po​gle​dao.
- Kako je to mo​gao da stig​ne?
Mogao je da stigne, mislio je Valander za sebe. Taj izveštaj mora da negde
po​sto​ji, ali mo​žda neko ne želi da ga vi​dim.
- Suveniri - rekao je Valander. - Želim da posetim jednu robnu kuću. Posle ćemo
da ru​ča​mo, ali ovo​ga puta ne že​lim da idem pre reda.
Parkirali su se ispred glavne gradske robne kuće. Valander je cunjao sat vremena
naokolo sa narednikom. U robnoj kući je bilo puno ljudi ali je izbor robe bio slab.
Tek kada je stigao kod odeljenja sa knjigama i biro materijalom, zastao je
zainteresovano. Našao je dosta snimaka opera sa ruskim izvođačima i orkestrima i
cene su bile jako niske. Sem toga, kupio je i nekoliko knjiga o umetnosti koje su
takođe bile jeftine. Jedino nije znao kome će da ih pokloni. Dobio je svoju robu
zapakovanu u pakete i narednik ga je sprovodio naokolo od kase do kase. To je bilo
to​li​ko oteg​nu​to da je Va​lan​der po​čeo da se zno​ji.
Kada su ponovo izašli na ulicu, bez okolišanja je predložio da ručaju u hotelu
„Letonija". Narednik je zadovoljno klimnuo glavom kao da su to bile njegove
sop​stve​ne reči koje su pro​va​li​le iz Va​lan​de​ra.
Valander je otišao do sobe sa svojim paketima. Obesio je jaknu i oprao ruke u
kupatilu. Uzaludno se nadao da će telefon da zazvoni i da će neko da traži gospodina
Ekersa. Ali niko nije nazvao. Zaključao je vrata i odvezao se sporim liftom do
prizemlja. Iako je pored njega bio narednik Zids, dok je uzimao ključ pitao je da li je
za njega bilo poruka. Portir je odmahnuo glavom. Osvrnuo se oko recepcije za
senkama pukovnika. šta. Poslao je narednika Zidsa da pre njega ode u salu za
ru​ča​va​nje u nadi da će ga time ovo​ga puta sta​vi​ti za dru​gi sto.
Odjednom je primetio da mu maše neka žena. Sedela je i/.a pulta na kojem su se
prodavale razglednice i novine. Valander se osvrnuo ne bi li se ubedio kako nije
ma​ha​la ne​ko​me dru​go​me. Po​tom joj je pri​šao.
-Zar go​spo​din Va​lan​der ne želi da kupi ne​ko​li​ko raz​gled​ni​ca? - pi​ta​la je.
-Mo​žda ne sada - od​go​vo​rio je Va​lan​der pi​ta​ju​ći se kako je zna​la nje​go​vo ime.
Žena iza pulta je bila obučena u sivu odeću i imala je otprilike pedeset godina.
Svoje usne je krivo iscrtala jarko crvenim karminom i Valander je pomislio kako joj

117
je ne​do​sta​ja​la iskre​na pri​ja​te​lji​ca koja bi joj re​kla da je to ru​žno.
Is​pru​ži​la mu je ne​ko​li​ko raz​gled​ni​ca.
-Zar nisu lepe? - pitala je. - Zar ne želite da vidite kako naša zemlja zaista
iz​gle​da?
-Nažalost, ne verujem da imam puno vremena - rekao je. - Inače bih jako voleo da
pro​pu​tu​jem kroz vašu ze​mlju.
-Zato ćete sigurno stići da odete na koncert orgulja - rekla je žena. - Vi volite
kla​sič​nu mu​zi​ku, go​spo​di​ne Va​lan​der.
Polako je počeo da kapira. Kako je mogla da zna njegov muzički ukus? To nije
sta​ja​lo u pa​so​šu.
- U crkvi svete Gertrude večeras se održava koncert orgulja - nastavila je. -
Po​či​nje u se​dam sati. Na​cr​ta​la sam vam malu kar​tu ako ima​te vo​lju da ode​te.
Ispružila mu je i primetio je da je na njenoj poleđini grafitnom olovkom bilo
is​pi​sa​no ime Ekers.
- Kon​cert je bes​pla​tan - re​kla je žena kada se ma​šio nov​ča​ni​ka.
Valander je klimnuo glavom i stavio kartu u džep. Uzeo je sa sobom par
raz​gled​ni​ca i za​tim oti​šao u salu za ru​ča​va​nje.
Ovo​ga puta je bio si​gu​ran da će se sre​sti sa Ba​i​bom Li​e​pom.
Narednik Zids mu je mahnuo. Sedeo je za uobičajenim stolom. U sali je bilo
neobično puno ljudi. Po prvi put se činilo da su kelneri morali da žure da bi sve
po​sti​gli.
Va​lan​der je seo i po​ka​zao svo​je raz​gled​ni​ce.
- Ži​vi​mo u jako le​poj ze​mlji - re​kao je na​red​nik Zids.
U nesrećnoj zemlji, mislio je Valander. Ranjenoj i napaćenoj poput ustreljene
ži​vo​ti​nje.
Ve​če​ras ću se sre​sti sa jed​nom od tih pti​ca ra​nje​nih kri​la. Ba​i​ba Li​e​pa.

118
 11.

Kurt Valander je u šest sati napustio hotel. Razmišljao je da ukoliko mu u sat vremena
ne pođe za rukom da se otrese svojih senki koje su ga stalno pratile, onda mu to
nikada neće uspeti. Kada se oprostio od narednika Zidsa posle zajedničkog obeda -
izvinio se govoreći da ima posla oko pisanja izveštaja koji je više voleo da obavi u
svojoj sobi - proveo je ostatak popodneva pokušavajući da prokljuvi kako da se
oslo​bo​di svo​jih pra​ti​o​ca.
Nikada ranije nije imao iskustva sa praćenjem. Vrlo retko je pratio osumnjičene
osobe. Pretresao je svoje sećanje i pitao se da li je Ridberg ikada izgovorio pametne
reči o složenom umeću praćenja. Ali nije mogao da se seti da je ikada izrazio bilo
ka​kvo mi​šlje​nje o tome šta je bilo zna​čaj​no za uspe​šnost nad​zi​ra​nja. Sem toga, bilo mu
je jasno da se nalazio u do sada najtežoj mogućoj situaciji jer uopšte nije poznavao
ulice i zbog toga nije ni mogao da isplanira iznenađenja. Bio je prinuđen da se vodi
prin​ci​pom slu​čaj​no​sti, a sum​njao je u uspeh ta​kve mo​guć​no​sti.
Ipak se osećao prinuđenim da proba. Baiba Liepa nikada ne bi uložila toliko
truda da aranžira njihove sastanke da za to nije imala dobre razloge. Valander nije
mogao da zamisli da bi se žena koja je bila udata za majora prepustila bespotrebnim
dra​ma​tič​nim si​tu​a​ci​ja​ma.
Kada je napustio hotel napolju se već bilo smračilo. Ostavio je ključ na recepciji
ne saopštavajući gde je išao niti kada će se vratiti. Crkva Svete Gertrude u kojoj je
trebalo da se održi koncert, nalazila se u blizini hotela „Letonija" Polagao je slabu
nadu u to da će možda moći da se stopi sa masom ljudi koja se iz različitih pravaca
vra​ća​la kući sa po​sla.
Kada je napustio hotel, primetio je da je počeo da duva vetar. Zakopčao je jaknu
do grla i osvrnuo se. Nije naravno prepoznao nikoga ko bi ga eventualno pratio.
Možda ih je bilo više? Negde je pročitao kako se iskusni pratioci osobi koju su
pratili nikada nisu približavali straga već su uvek tražili položaje ispred njih. Hodao
je sporo i često se zaustavljao kod izloga. Nije došao ni na kakvu bolju ideju sem da
se pretvara kako je bio noćna lutalica, stranac u slučajnoj poseti Rigi čija je ambicija
da kupi nekoliko prigodnih suvenira pre nego što odatle otputuje. Prešao je preko
široke Esplanade i skrenuo u ulicu iza vladinog kabineta. Nekoliko trenutaka je
oklevao da li da uzme taksi i zamoli da ga odvezu negde gde je mogao da promeni
vozilo. Ali mislio je kako bi to bilo suviše prozirno za pratioce. Sigurno su oni koji su
ga pratili imali pristup automobilima i mogućnost da za jako kratko vreme utvrde gde i
koji put​ni​ci su se vo​zi​li grad​skim tak​si​jem.
Zastao je kod izloga u kome je bio izložen bedan izbor muške odeće. U izlogu nije

119
mogao da prepozna nikoga ko je prolazio iza njegovih leđa. Šta ja to radim, mislio je.
Baiba, trebalo je da kažeš gospodinu Ekersu kako da dođe do crkve bez pratnje.
Na​sta​vio je da hoda. Ruke su mu se smr​za​va​le i za​ža​lio je što nije po​neo ru​ka​vi​ce.
U jednom naglom naletu inspiracije odlučio se da uđe u kafić pored koga je
prolazio. Ušao je na vrata u zadimljen lokal prepun ljudi. Smrdelo je na pivo, duvan i
mokru odeću i pogledom je tražio slobodan sto. Stola nije bilo, ali skroz u ćošku
otkrio je jednu slobodnu stolicu. Dva starija muškarca sa čašama piva ispred sebe
bila su duboko udubljena u konverzaciju i samo su klimnuli glavama kada je načinio
upitan gest prema praznoj stolici. Kelnerica sa znojavim flekama ispod pazuha nešto
mu je doviknula i Valander je pokazao na jednu od čaša piva koje su stajale na stolu.
Sve vreme je držao oko na ulaznim vratima. Da li bi ga senke pratile unutra?
Kelnerica se pojavila sa penušavim napitkom, dao joj je novčanicu i položila je
kusur na zamazan sto. Jedan čovek u pohabanoj kožnoj jakni ušao je na vrala.
Valander ga je pratio pogledom. Čovek je seo za prepun sto ljudi koji su ga izgleda
nestrpljivo očekivali. Valander je okusio pivo i pogledao na svoj ručni sat. Bilo je pet
do šest. Sada je morao da se odluči na to šta da radi. Pozadi, levo iskosa od njega,
nalazio se toalet. Svaki put kada bi neko otvorio vrata, zapahnuo bi ga zadah urina.
Kada je otpio polovinu sadržaja svoje čaše, otišao je u toalet. Jedna usamljena
električna sijalica njihala se sa plafona i došao je do uzanog hodnika sa većim
kabinama sa svake strane. Jedan jedini pisoar nalazio se na samom kraju prostorije.
Grozničavo je razmišljao da su možda postojala zadnja vrata koja je mogao da
upotrebi, ali hodnik se završavao zidom od cigala. Ne ide, mislio je. Totalno je
besmisleno da uopšte pokušavam. Kako pobeći nečemu što ne vidiš? Gospodin Ekers
će, nažalost, dobiti neželjeno društvo na koncertu orgulja. Shvatio je kako se
nervirao zbog svoje nemoći da pronađe rešenje. Postavio se da se pomokri u pisoar.
Istovremeno su se otvorila vrata od lokala i jedan čovek je ušao i zatvorio za sobom
vra​ta jed​ne od ve​ćih ka​bi​na.
Valander je odmah znao da je neko došao za njim u kafić. Dobro je pamtio odeću i
lica. Nije oklevao i uvideo je kako je bio na putu da napravi grešku. Užurbano je
napustio pisoar i otišao je ka izlaznim vratima kroz zadimljen lokal. Na ulici se
osvrnuo, pokušao je da pogledom prodre kroz senke na ulazima, ali nije otkrio
nijednu. Zatim se užurbano vratio istim putem kojim je došao, skrenuo je u jednu
uličicu i potrčao je najbrže što je mogao nazad do Esplanade. Na autobuskoj stanici se
zaustavilo jedno od vozila gradskog prevoza i uspeo je da uđe baš pre nego što su se
zatvorila vrata. Izašao je na sledećoj stanici a da ga niko nije pitao da plati. Napustio
je veliku ulicu i skrenuo u još jednu od uličica. Da bi se bolje orijentisao, izvukao je
kartu pod svetlom ulične svetiljke. Još uvek je imao vremena i odlučio je da sačeka
još par minuta pre nego što nastavi. Zavukao se u mračan ulaz. I posle deset minuta

120
nije se pojavio niko za koga je procenio da je bi mogao biti njegova senka. Uprkos
svesti da je i dalje mogao biti posmatran, zaključio je kako je učinio najbolje što je
znao.

Ušao je kroz portu u devet do sedam. U crkvi je već bilo dosta ljudi. Kod bočnog
oltara nalazila se klupa na kojoj je bilo slobodno čeono mesto. Seo je i posmatrao
masu ljudi koja je sve vreme navirala u crkvu. Nigde nije ugledao nekoga ko bi
mo​gao da bude nje​go​va sen​ka. Ta​ko​đe, ni​gde nije mo​gao da vidi ni Ba​i​bu Li​e​pu.
Tutnjava orgulja je došla kao šok. Kao da je čitava crkva bila raznesena moćnom
muzikom. Valander se setio da ga je otac jednom kao dete odveo u crkvu i da ga je
zvuk orgulja toliko uplašio da je briznuo u plač. Sada je u muzici nalazio nešto
smirujuće. Bah nema posebnu domovinu, mislio je. Njegova muzika je svuda.
Valander je pustio da mu melodija utone u svest. Murnijers je mogao da bude taj koji
ga je nazvao telefonom, mislio je. Nešto što je major rekao po svom povratku iz
Sveske moglo je primorati Murnijersa da ga smesta ućutka. Major Liepa je dobio
naređenje da se stavi u službu. Niste ne govori protiv teorije da je možda čak bio
ubi​jen i u sa​moj po​li​cij​skoj sta​ni​ci.
Naglo se trgnuo iz razmišljanja. Dobio je osećaj da ga je neko posmatrao.
Pogledao je levo i desno ali tamo su bila jedino lica koncentrisana na muziku. U
klupama ispred glavnog oltara video je samo leda i vratove. Pogled mu je lutao sve
dok se nije za​u​sta​vio na klu​pi pre​ko puta nje​go​ve.
Baiba Liepa je susrela njegov pogled. Sedela je na sredini klupe okružena starim
ljudima. Imala je svoju krznenu kapu na glavi i skrenula je pogled čim se uverila da ju
je Valander otkrio. Tokom ostatka koncerta koji je trajao skoro sat vremena
izbegavao je da je ponovo pogleda. Ali u nekoliko prilika mu se pogled
nekontrolisano vraćao na nju i tada bi video kako je sedela zatvorenih očiju i slušala
orgulje. Svega nekoliko nedelja ranije njen muž, major, sedeo je na njegovoj sofi u
stanu u ulici Marija. Dok je napolju besnela snežna oluja, zajedno su slušali glas
Marije Kalas u Tu​ran​do​tu. Sada se nalazio u crkvi u Rigi, major je bio mrtav, a
nje​go​va udo​vi​ca je se​de​la za​tvo​re​nih oči​ju i slu​ša​la Ba​ho​vu fugu.
Ona sigurno zna kako ćemo da izađemo odavde, mislio je. Ona je izabrala crkvu
kao me​sto sa​sta​ja​nja a ne ja.
Kada je koncert bio gotov slušaoci su naglo ustali i kod izlaza je smesta nastala
stiska. Valandera je zaprepastila sva ta žurba. Kao da muzika nikada nije postojala i
kao da su slušaoci izlazili iz crkve zbog pretnje od podmetnute bombe. U gužvi je iz
vidokruga izgubio Baibu Liepu i dozvolio je da ga izlaktaju ljudi koji nisu mogli da
dočekaju da napuste crkvu. Ali neposredno kod priprate ponovo ju je otkrio, duboko u

121
senkama levog oltara. Dala mu je znak i iskobeljao se iz bujice koja se gurala do
iz​la​za.
- Sle​di me - bilo je sve što je re​kla.
Iza kripte nagrizle od starosti, nalazila su se vratanca koja je otvorila ključem
većim od njene šake. Izašli su na groblje. Nervozno se osvrnula i zatim pohitala
između nekoliko propalih grobova i zarđalih krstova. Sa groblja su izašli kroz kapiju
koja je vodila u jednu sporednu uličicu i tu je jedan automobil tamne boje naglo
startovao svoj hroptajući motor. Ovoga puta je Valander bio siguran da je u pitanju
bila „lada". Ušli su u nju. Čovek koji je sedeo za volanom je bio jako mlad, pušio je
jake cigarete. Baiba Liepa se nervozno osmehnula Valanderu, bojažljivo i nesigurno.
Automobil je krenuo i vozili su se jednom od glavnih saobraćajnica za koju je
Valander nagađao da je bila ulica Valdemar. Vozili su se u pravcu severa, prošli su
pored parka koga se Valander prisetio iz svog lutanja sa narednikom Zidsom, i zatim
skrenuli levo. Baiba Liepa je šoferu postavila pitanje u čiji odgovor je dobila
odmahivanje glavom. Valander je primetio da je mladić često gledao u retrovizor.
Ponovo su skrenuli levo i šofer je najednom do maksimuma nagazio na pedalu za gas.
Nenadano je okrenuo automobil sve dok se nije našao u suprotnom toku. Ponovo su
prošli pored parka, Valander je sada bio skoro ubeđen kako je to bio Verman park, i
odvezli su se nazad do centra grada. Baiba Liepa je sedela nagnuta napred, kao da je
šoferu svojim dahom u vrat davala tihe odrednice za vožnju. Prošli su duž bulevara
Aspazija, pored još jednog sablasnog trga i prošli preko mosta čijeg se imena
Va​lan​der nije se​ćao.
Stigli su u oblast koju su činile oronule fabrike i sumorna stambena naselja.
Brzina se smanjivala, Baiba Liepa se naslonila nazad u sedište i Valander je
pret​po​sta​vljao da su se ko​nač​no uve​ri​li da ih niko nije pra​tio.
Nekoliko minuta kasnije, kada je vozač zakočio ispred jedne neodržavane
dvospratnice, Baiba Liepa je Valanderu dala znak da su stigli. Izašli su napolje.
Vodila ga je žurno kroz kapiju, dalje pošljunčanom stazom i otključala je vrata
ključem koji je već imala u ruci. Valander je iza sebe čuo zvuk automobila koji se
udaljavao. Kročio je u predsoblje u kome je blago mirisalo na ostatak sredstva za
dezinfekciju, iz lustera sa abažurom od crvene tkanine svetlela je slaba sijalica i
pomislio je kako su mogli da se nalaze na ulazu u nekakav noćni klub sumnjive
prirode. Svukla je sa sebe svoj težak kaput, on je prebacio svoju jaknu preko stolice i
zatim ju je otpratio do dnevne sobe u kojoj je prvo što je video bilo velike- raspeće
na zidu. Upalila je sve prekidače, postalo je svetlo i najedanput je bila sasvim mirna i
po​ka​za​la mu je da sed​ne.
Kasnije, mnogo kasnije, čudiće se zbog nemogućnosti da se seti prostorije u kojoj
se sretao sa Baibom. Jedino što mu je ostalo u podsvesti bilo je crno, metar dugačko

122
raspeće koje je visilo između dva prozora na koje su bile brižljivo navučene zavese,
kao i zaostali miris dezinfekcionog sredstva u predsoblju. Ali, koje boje je bila
ugruvana fotelja iz koje je slušao zastrašujuću priču Baibe Liepe? Toga nije mogao da
se seti. Delovalo mu je kao da su razgovarali u sobi sa nevidljivim nameštajem.
Ve​li​ko ras​pe​će je mo​glo le​bde​ti u va​zdu​hu, vo​đe​no bož​jom ru​kom.
Bila je obučena u mrkocrveni kostim za koji je kasnije saznao da joj ga je major
kupio u robnoj kući u Istadu. Obukla ga je njemu u pomen, rekla je, i takođe je želela
da je stalno podseća na zločin kome je bila podvrgnuta time što joj je muž tako
nečasno izdan i ubijen. Napuštali su sobu samo kada bi jedno od njih posećivalo
toalet u koji se ulazilo iz predsoblja ili kada bi Baiba Liepa kuvala čaj u kuhinji.
Uglavnom je on pričao, postavljao sva pitanja na koje je ona odgovarala suzdržanim
gla​som.
Prvo što su razjasnili bila je dilema oko gospodina Ekersa. Sada ga više nije bilo
zato što nije bio ne​op​ho​dan.
- Za​što baš to ime? - pi​tao ju je.
- Jedno ime koje možda postoji a možda i ne - odgovorila je. - Ja sam ga
izmislila. Lako se pamti. Moguće je da bi ga čovek pronašao u telefonskoj knjizi ako
bi kre​nuo da ga tra​ži. Ne znam.
Na početku je pričala na način koji ga je jako podsećao na Upitisa. Kao da joj je
bilo potrebno vreme da dođe do epicentra onoga čega se plašila da ponovo doživi.
Slušao je pažljivo, uplašen da bi moglo da mu promakne neko skriveno značenje na
koje se na​vi​kao da je bilo sa​stav​ni deo le​ton​skog dru​štva.
Po​tvr​di​la je Upi​ti​so​ve reči o mon​stru​mu koji je iz​le​gao svo​ju mr​žnju u sen​ka​ma i o
nepomirljivoj borbi koja se vodila u Letoniji. Pričala je o osveti i mržnji, o strahu
koji je polako počeo da popušta u generaciji koja je bila pokorena od drugog
svetskog rata. On je pretpostavljao da je naravno bila antikomunista, protiv
Sovjetskog Saveza, jedan od prijatelja zapadnog sveta koje su istočnoevropske
države na paradoksalan način smatrale svojim najljućim neprijateljima. Nikada nije
davala izjave koje nisu bile dobro argumentovane. Na kraju je shvatio da je od njega
želela da razume. Ona je bila njegova učiteljica i nije htela da bude neupućen o
onome šta se krilo iza svega i što je objašnjavalo događaje koji se još uvek nisu
mogli sagledati. Shvatio je kako ranije uopšte nije bio svestan dešavanja u istočnoj
Evro​pi.
- Kaži Kurt - re​kao joj je.
Ona je na to samo odmahnula glavom i nastavila da ga drži na rastojanju koje je
od po​čet​ka dik​ti​ra​la. Za nju će on da na​sta​vi da bude go​spo​din Va​lan​der.
Pi​tao ju je gde su se na​la​zi​li.
-U stanu koji pripada jednom prijatelju - odgovorila je. -Da bismo opstali i

123
preživeli moramo sve da delimo. Naročito u zemlji i vremenu u kojima svi padaju u
is​ku​še​nje da se sta​ra​ju samo o sebi.
-Za mene je komunizam prava suprotnost - rekao je. - Mislio sam da je jedino
pri​hva​tlji​vo de​la​ti ili mi​sli​ti ko​lek​tiv​no.
-To je nekada bilo tako - odgovorila je. - Ovoga puta je drugačije. Možda je taj
san moguće ostvariti negde u budućnosti? Ali možda se izumrli snovi ne mogu
po​no​vo pro​bu​di​ti na isti na​čin na koji su mr​tvi lju​di za​u​vek mr​tvi?
- Sta se do​go​di​lo? - hteo je da zna.
Prvo je delovalo kao da nije bila sigurna na šta se pitanje odnosilo. Zatim je
shva​ti​la da je po​čeo da go​vo​ri o nje​nom mužu.
- Karlisa su izdali i ubili - rekla je. - Suviše duboko je prodro ispod površine
zločina koji je bio veliki i u koji je bilo upleteno puno uticajnih ljudi da bi mogao da
ostane u životu. Znao je da je živeo opasno, ali nije verovao da su ga otkrili -iz​daj​nik
u no​men​kla​tu​ri.
-Vratio se iz Švedske - rekao je Valander. - Sa aerodroma se smesta odvezao u
po​li​cij​sku sta​ni​cu da pre​da iz​ve​štaj. Da li si ga do​če​ka​la na aero​dro​mu?
-Nisam čak ni znala da je trebalo da se vrati - odgovorila je Baiba Liepa. -
Možda je pokušao da me nazove? To nikada neću saznati. Možda je poslao telegraf
policiji i zamolio ih da me informišu? Ni to nikada neću saznati. Nazvao me je tek
kada je već bio u Rigi. Nisam čak imala ni hranu kod kuće da proslavim njegov
povratak. Jedan od mojih prijatelja mi je dao kokošku. Baš sam završila sa
spre​ma​njem ve​če​re kada se vra​tio kući sa le​pom knji​gom.
Valander se postideo. Knjiga koju je kupio u velikoj žurbi za njega nije imala
emo​tiv​nu vred​nost. Kada je čuo nje​ne reči ose​ćao se kao da ju je iz​dao.
-Morao je nešto da kaže kada se vratio kući - rekao je Valander doživljavajući
svoj en​gle​ski re​do​sled reči u re​če​ni​ci kao sve jad​ni​ji.
-Bio je razgaljen - odgovorila je. - Naravno da je bio i zabrinut i besan, ali ću se
uvek se​ća​ti da je bio sre​ćan.
-Šta se do​go​di​lo?
-Rekao je kako je konačno bio siguran. Sada sam siguran u svoju teoriju, stalno
je ponavljao. Pošto je mislio da nam je stan bio ozvučen odvukao me je u kuhinju,
odvrnuo slavinu i šaputao mi u uvo. Rekao je da je otkrio zaveru koja je bila toliko
ozbiljna i varvarska da ćete vi na zapadu konačno biti prinuđeni da razumete šta se
do​ga​đa na Bal​ti​ku.
-Tako je re​kao? Za​ve​ra na Bal​ti​ku? Ne u Le​to​ni​ji?
-U to sam sigurna. Često ga je nerviralo što su sve tri baltičke države tretirane kao
celina uprkos činjenici da između njih postoji velika razlika. Ali ovoga puta nije
pri​čao samo o Le​to​ni​ji.

124
 -Upo​tre​bio je reč za​ve​ra?
-Da.
-Da li ste zna​li zna​če​nje sve​ga toga?
-Kao i svi drugi jako dugo je znao da je postojala direktna veza između različitih
prestupnika, političara i čak i policije. Štitili su jedni duge da bi mogli da izvrše
razne zločine i delili su sve do čega su mogli da dođu. Ali nikada nije mogao da ide
protiv njih pošto bi to uništilo njegovo samopoštovanje. Dugo vremena je u tajnosti
pokušavao da iscrpno istraži ono što se odigravalo i ko je sve bio umešan. Ja sam
naravno sve vreme znala da smo živeli u društvu koje u suštini nije ništa drugo do
jedna velika zavera. Iz jednog kolektivnog sveta predstava izrasla je neman čija je
je​di​na ide​o​lo​gi​ja na kra​ju bila za​ve​ra.
-Ko​li​ko dugo se ba​vio svo​jom is​tra​gom?
-Bili smo osam godina u braku. Sa svojim traganjem je počeo mnogo pre nego što
smo se upo​zna​li.
-Sta je mi​slio da može da po​stig​ne?
-Za po​če​tak ni​šta dru​go do pro​na​la​že​nja isti​ne.
-Isti​ne?
-Za buduće generacije. Za vreme za koje je bio siguran da će doći i u kome bi bilo
mo​gu​će ot​kri​ti šta se za​pra​vo kri​lo iza spo​lja​šnjo​sti oku​pa​ci​je.
-On je znači bio protivnik komunističkog režima? Kako je onda mogao da dobije
vi​so​ki čin u po​li​ci​ji?
Njen od​go​vor je do​šao na​glo kao da je bra​ni​la svog muža.
-Ali, zar ne razumete? On i jeste bio komunista! Njegov očaj je izazvala velika
izdaja! Njegova briga su bile korupcija i ravnodušnost. San o jednom drugačijem
dru​štvu koje se oda​va​la laži.
-On je, iz​gle​da, ži​veo du​plim ži​vo​tom?
-Jedva da možete da zamislite šta znači kada živite kao neko drugi godinu za
godinom, branite načela koje prezirete i režim koji mrzite. To se nije odnosilo samo
na Karlisa već i na mene i mnoge drage u ovoj zemlji koji su odbili da se odreknu
nade o dru​ga​či​jem sve​tu.
-Sta je ot​krio što ga je tako raz​ve​se​li​lo?
-Ne znam. Nismo o tome stigli da pričamo. Naše najpoverljivije razgovore vodili
smo na skro​vi​tim me​sti​ma gde niko nije mo​gao da nas čuje.
-Nije ni​šta re​kao?
-Bio je gladan. Želeo je da jede i pije vino. Mislim da je konačno osetio kako
može da se opusti na par sati i da se razgali. Da telefon nije zazvonio mislim da bi se
ras​pe​vao sa ča​šom vina u ruci.
Naglo je zaćutala i Valander je čekao. Nije znao ni da li je major već bio

125
sa​hra​njen.
- Razmislite - rekao je oprezno. - Možda je nešto nagovestio. Ljudi koji nose
va​žne taj​ne mogu po​ne​kad da ne​sve​sno kažu stva​ri koje nisu pla​ni​ra​li.
Od​mah​nu​la je gla​vom.
-Razmišljala sam - odgovorila je. - Ali sam sigurna da nije. Možda je to bilo
nešto što je otkrio u Švedskoj? Možda je u glavi konačno došao do rešenja
odlu​ču​ju​ćeg pro​ble​ma?
-Da li je osta​vio neke pa​pi​re kod kuće?
-Tra​ži​la sam, ali on je bio ve​o​ma opre​zan. Pi​sa​ne reči mo​gle su da budu opa​sne.
-Zar nije osta​vio ni​šta svo​jim pri​ja​te​lji​ma? Na pri​mer Upi​ti​su?
-Ne. Zna​la bih to.
-Vama je ve​ro​vao?
-Ve​ro​va​li smo jed​no dru​gom.
-Da li je još ne​ko​me ve​ro​vao?
-Naravno da je imao poverenja u svoje prijatelje, ali morate da razumete kako
svako poverenje koje ukazujemo jednoj drugoj osobi može predstavljati opterećenje.
Si​gur​na sam da niko sem mene nije znao ono​li​ko ko​li​ko je on znao.
-Moram sve da znam - rekao je Valander. - Šta god da znaš o toj zaveri može biti
od zna​ča​ja.
Pre nego što je počela da priča neko vreme je sedela u tišini. Valander je
pri​me​tio da je po​čeo da se zno​ji od kon​cen​tra​ci​je.
-Nekoliko godina pre nego što smo se sreli, krajem sedamdesetih, desilo se nešto
što mu je izistinski otvorilo oči o dešavanjima u našoj zemlji. Često mi je o tome
pričao i rekao kako se oči svakog čoveka moraju otvoriti na svoj način. Imao je
običaj da koristi poređenje koje u prvo vreme nisam razumela. Neke ljude bude
petlovi, a neke preterana tisina. Sada, naravno, znam šta je pod time mislio. Ono što
se dogodilo pre više od deset godina je da se bavio dugotrajnim i mukotrpnim
istraživanjima koja su mu omogućila da uhapsi jednog počinioca. Bio je to jedan
čovek koji je ukrao veliki broj ikona iz naših crkvi, nezamenljiva umetnička dela koja
su prokrijumčarena iz zemlje i prodata za basnoslovan novac. Dokazi su bili
nepobitni i Karlis je bio siguran da će taj čovek biti kažnjen za svoje zločine. Ali nije
bilo tako.
-Šta se do​go​di​lo?
-Nije bio oslobođen optužbi. U stvari, nikada ga nisu poslali na sud. Istraga je
obustavljena. Karlis, koji nije ništa razumeo, zahtevao je da se suđenje sprovede.
Osumnjičeni je jednog dana samo bio pušten iz pritvora i svi protokoli su dobili
štambilj „poverljivo". Karlisu je naređeno da zaboravi na čitavu stvar a onaj koji mu
je to saopštio bio je njegov pretpostavljeni. Još uvek se sećam njegovog imena. Zvao

126
se Amtmanis. Karlis je bio ubeđen da je Amtmanis direktno štitio prestupnika, pa čak
da je mo​žda i uče​stvo​vao u za​ra​di. Taj do​ga​đaj ga je jako po​go​dio.
Valander je odjednom pomislio na olujno veče u kome je mali kratkovidi major
sedeo na njegovoj sofi. Ja sam religiozan, bio je rekao. Ne verujem u nekog boga,
ali sam ipak re​li​gi​o​zan.
-Sta se po​sle toga de​si​lo? - pre​ki​nuo je svo​je sop​stve​ne mi​sli.
-Tada još nisam poznavala Karlisa, ali mislim da je prošao kroz tešku krizu.
Možda je razmišljao o tome da pobegne na zapad? Možda je mislio da obustavi svoj
po​sao po​li​caj​ca?
Mi​slim da sam ja bila ta koja ga je na​te​ra​la da se drži svog po​zi​va.
-Kako ste se sre​li? Upit​no ga je po​gle​da​la.
-Da li je to bit​no?
-Možda. Ne znam. Moram da postavljam svoja pitanja da bih mogao da vam
po​mog​nem.
-Kako se neko sreće? - odgovorila je setnog pogleda. -Putem prijatelja. Čula sam
o jednom mladom oficiru policije koji nije bio kao drugi. Nije bio neka pojava, ali
sam se za​lju​bi​la u nje​ga iste ve​če​ri kada smo se sre​li.
-Sta se onda do​go​di​lo? Ven​ča​li ste se? Na​sta​vio je sa svo​jim po​slom?
-Kada smo se sreli, bio je kapetan, ali je neverovatno brzo napredovao. Svaki put
kada bi se popeo u činu došao bi kući sa još jednim čvarkom na ramenu. Nastavio je
da traži dokaze o vezi između političkih funkcionera u zemlji, policije i raznih grupa
organizovanog kriminala. Odlučio se da vodi evidenciju o svim kontaktima i jednom
prilikom mi je rekao kako je u Letoniji postojalo nevidljivo ministarstvo čiji je
zadatak bio samo da koordinira sve kontakte između podzemlja i političara i
policajaca koji su bili umešani. Pre otprilike tri godine po prvi put sam ga čula da je
upotrebio reč zavera. Ne smete da zaboravite da je tada znao kako radi protiv vetra.
Perestrojka u Moskvi je doprla čak i do nas i počeli smo da se češće okupljamo da
bi​smo otvo​re​no di​sku​to​va​li o ono​me što se mora uči​ni​ti u na​šoj ze​mlji.
-Da li se nje​gov šef i da​lje zvao Amt​ma​nis?
-Amtmanis je mrtav. Mumijers i Putnis su tada već postali njegovi direktni
pretpostavljeni. Nije verovao obojici pošto je imao specifičan osećaj da je jedan od
njih bio umešan ili možda čak i vođa zavere koju je pokušavao da raskrinka. Rekao je
kako su unu​tar po​li​ci​je po​sto​ja​li kon​dor i vi​vak. Ali nije znao ko je bio ko.
-Kon​dor i vi​vak?
-Kondor je lešinar, a vivak nevina ptica koja peva. Kada je Karlis bio mlad
ve​o​ma se in​te​re​so​vao za pti​ce. Ne​ka​da dav​no sa​njao je da po​sta​ne or​ni​to​log.
-Ali nije znao ko je to bio? Mi​slio sam da je sum​njao u pu​kov​ni​ka Mur​ni​jer​sa?
-To se do​go​di​lo mno​go ka​sni​je, pre ot​pri​li​ke de​vet me​se​ci.

127
 -Šta se de​si​lo?
-Karlis je ušao u trag velikom krijumčarskom lancu narkotika. Rekao je da je u
toku bio đa​vo​lji plan koji bi nas dva puta ubio.
-Ubio dva puta! Šta je time mi​slio?
-Ne znam.
Brzo je usta​la kao da se pla​ši​la da na​sta​vi.
-Mogu da vas po​nu​dim šo​ljom čaja - re​kla je. - Kafe, na​ža​lost, ne​mam.
-Rado ću po​pi​ti čaj - od​go​vo​rio je Va​lan​der.
Otišla je u kuhinju i Valander je pokušao da smisli sa kojim pitanjima bi bilo
naj​va​žni​je na​sta​vi​ti. Imao je ose​ćaj da je pre​ma nje​mu bila iskre​na upr​kos tome što mu
i dalje nije bilo jasno šta su ona i Upitis od njega očekivali. Sumnjao je u svoju
sposobnost da se nosi sa očekivanjima koja su imali. Ja sam samo običan policajac
istadskog kriminalističkog odseka, mislio je. Trebao bi vam neko kao Ridberg, Ali
on je mr​tav, baš kao i ma​jor. Ne može da vam po​mog​ne.
Vratila se sa termosom i šoljama na poslužavniku. U stanu je morao da se nalazi
još neko. Nije bilo moguće da je voda tako brzo proverila, Svuda me okružuju
nevidljivi posmatrači, mislio je. Letonija je zemlja za koju jedva razumem šta se u
njoj za​pra​vo de​ša​va.
Re​kla je da je umor​na.
- Ko​li​ko još mo​že​mo da na​sta​vi​mo?
- Ne još dugo. Moja kuća se sigurno nalazi pod prismotrom. Ne mogu još dugo da
od​su​stvu​jem, ali mo​že​mo da na​sta​vi​mo su​tra.
-Po​zvan sam na ve​če​ru kod pu​kov​ni​ka Put​ni​sa.
-Ra​zu​mem. Pre​ko​su​tra?
Klimnuo je glavom, probao čaj koji je bio tanak i nastavio sa postavljanjem
svo​jih pi​ta​nja.
-Sigurno ste razmišljali o značenju majorovih reči da su narkotici mogli da ubiju
dva puta - rekao je. - Upitis je sigurno razbijao glavu oko iste stvari. Da li ste o tome
pri​ča​li?
-Karlis je jednom spomenuo kako je morao da upotrebi sva raspoloživa sredstva
da spreči ucenu - odgovorila je. - Kada sam ga pitala šta je time mislio, samo je
rekao da je u pitanju bilo nešto što mu je jedan od pukovnika saopštio. Zašto se baš
toga sećam, ne znam. Možda zbog toga što je Karlis u to vreme bio jako povučen i
ću​tljiv.
-Uce​na?
-Upo​tre​bio je tu reč.
-Ko je tre​ba​lo da bude uce​njen?
-Naša ze​mlja. Le​to​ni​ja.

128
 -Da li je stvar​no to re​kao? Da bi cela ze​mlja bila uce​nje​na?
- Da. Da sam ima​la bilo ka​kve sum​nje ne bih to spo​me​nu​la.
-Ka​kvo mi​šlje​nje je Kar​lis imao o pu​kov​ni​ku Put​ni​su?
-Re​kao je da Put​nis ne pri​pa​da onim naj​go​ri​ma.
-Sta je time mi​slio?
-Dr​žao se za​ko​na. Nije uz​i​mao mito od bilo koga.
-Ali uz​i​mao je mito?
-To svi rade.
-Ali ne i Kar​lis?
-Ni​ka​da. On je bio dru​ga​či​ji.
Valander je primetio da je postajala zabrinuta. Uvideo je da su preostala pitanja
mo​ra​la da pri​če​ka​ju.
- Baiba - rekao je i to je bio prvi put da ju je oslovio krštenim imenom - želim da
promisliš o svemu što si mi večeras ispričala. Prekosutra ću ti možda postaviti
iden​tič​na pi​ta​nja.
- Da - re​kla je. - Ne ra​dim ni​šta dru​go sem što raz​mi​šljam.
Na trenutak je pomislio kako će da brizne u plač, ali je ubrzo povratila
samokontrolu i ustala. Smakla je draperiju koja je visila na jednom od zidova. Iza nje
su se na​la​zi​la vra​ta koja je otvo​ri​la.
U sobu je ušla jedna mlada žena. Nasmejala se jednim nervoznim osmehom i
po​če​la da sku​plja šo​lje od čaja.
- Ovo je Inesa - rekla je Baiba Liepa. - Nju si večeras posetio i to će biti tvoje
objašnjenje ukoliko te neko nešto bude pitao. Upoznao si je u noćnom klubu hotela
'Letonija' i postala je tvoja ljubavnica. Ne znaš tačno gde živi, samo da je na drugoj
strani mosta. Ne znaš njeno prezime pošto je tvoja ljubavnica, tek si par dana u Rigi.
Mi​sliš da je obič​na či​nov​ni​ca.
Valander je zabezeknuto slušao. Baiba Liepa je rekla nešto na Ietonskom i
de​voj​ka po ime​nu Ine​sa sta​la je is​pred nje​ga.
- Tako izgleda - rekla je Baiba Liepa. - Seti se njenog izgleda. Prekosutra će te
ona po​ku​pi​ti. Idi u klub po​sle osam i ona će već biti tamo.
- Koje je vaše ob​ja​šnje​nje?
- Bila sam na kon​cer​tu or​gu​lja i po​sle toga u po​se​ti mom bra​tu.
-Tvom bra​tu?
-On je vo​zio au​to​mo​bil.
-Zašto sam imao kapuljaču na glavi kada sam se sreo sa čovekom po imenu
Upi​tis?
-Njegova moć prosuđivanja je bolja od moje. Nismo znali da li možemo da ti
ve​ru​je​mo?

129
 -Da li to sada zna​te?
-Da - re​kla je ozbilj​no. - Ve​ru​jem ti.
-Sta je to što mi​sli​te da mogu da ura​dim?
- Pre​ko​su​tra - re​kla je iz​be​ga​va​ju​ći od​go​vor. - Mo​ra​mo da po​žu​ri​mo.
Automobil je čekao ispred kapije. Ćutala je za vreme povratka u centar Rige.
Valander je pretpostavljao da je plakala. Kada su ga izbacili u blizini hotela,
ispružila mu je ruku. Promrmljala je nešto jedva čujno na letonskom i Valander je
požurio iz automobila koji se smesta udaljio. Iako je bio gladan otišao je smesta u
svoju sobu. Usuo je čašu viskija i zavukao se u krevet ispod prekrivača. Mislio je na
Ba​i​bu Li​e​pu.

Tek kada je već bilo skoro dva svukao se i razmestio krevet. Sanjao je da pored
njega neko leži. Umesto ljubavnice Inese koja mu je bila dodeljena, tu je bio neko
dru​gi čije mu lice go​spo​dar sna nije do​zvo​lio da vidi.
Narednik Zids ga je narednog jutra pokupio tačno u osam sati. U pola devet je u
nje​go​vu kan​ce​la​ri​ju ušao pu​kov​nik Mur​ni​jers.
-Mislimo da smo pronašli ubicu majora Liepe - rekao je. Valander ga je
sum​nji​ča​vo po​gle​dao.
-Onaj čo​vek koga je pu​kov​nik Put​nis is​pi​ti​vao dva dana?
- Ne on, već okoreli zločinac koji je deo mreže. To je sasvim drugi čovek.
Sle​di​te me!
Spustili su se do suterena. Murnijers je otvorio vrata od sporedne prostorije. Na
jed​nom zidu se na​la​zi​lo ogle​da​lo-pro​zor. Mur​ni​jers je Va​lan​de​ru dao znak da pri​đe.
Prostorija koju je video imala je gole zidove, sto i dve stolice. Na jednoj od njih
sedeo je Upitis. Preko jedne slepoočnice mu se nalazio uprljan zavoj. Valander je
mogao da vidi da je na sebi imao istu košulju kao one večeri kada su vodili svoj
raz​go​vor u ne​po​zna​toj lo​vač​koj ko​li​bi.
-Ko je to? - pitao je Valander ne ispuštajući Upitisa iz vida. Uplašio se da bi ga
sop​stve​na po​tre​se​nost mo​gla oda​ti. Mo​žda je Mur​ni​jers već znao?
-Jedan tip koga već duže vreme držimo na oku - odgovorio je Murnijers. - Jedan
propali akademik. Pesnik, sakupljač leptira i novinar. Previše pije i mnogo priča.
Odslužio je nekoliko godina za proneveru. Dugo smo sumnjali da je bio umešan u
mnogo ozbiljnije zločine iako to nismo mogli da dokažemo. Dobili smo anoniman
po​ziv da bi mo​gao ima​ti ne​što sa ubi​stvom ma​jo​ra Li​e​pe.
- Da li po​sto​je do​ka​zi?
- Naravno da ništa ne priznaje, ali imamo dokaze koji su toliko teški da ga terete
kao da je dao do​bro​volj​nu iz​ja​vu.

130
 - Ka​kve?
- Oružje kojim je počinjeno ubistvo. Valander se okrenuo i pogledao u
Mur​ni​jer​sa.
- Oružje kojim je počinjeno ubistvo - ponovio je Mumijers. - Možda treba da
odemo gore do moje kancelarije da bih organizovao hapšenje. Pukovnik Putnis bi
ta​ko​đe ovom pri​li​kom tre​ba​lo da se po​ja​vi.
Valander je sledio Murnijersa uz stepenice. Primetio je da je pukovnik hodao i
pe​vu​šio za sebe.
Neko me je prevario, pomislio je sa osećajem jeze. Neko me je prevario, a da ne
znam ko. Ne znam ko i ne znam čak ni zbog čega.

131
 12.

Upitis je bio uhapšen. Pri pretresu njegovog stana policija je pronašla staru bejzbol
palicu umazanu krvlju i punu vlasi kose. Upitisu je bilo teško da dokaže šta je radio
one večeri kada je major Liepa bio ubijen. Tvrdio je da je bio pijan i da je posetio
prijatelje ali da nije mogao da se seti koje. Mumijers je tokom prepodneva poslao
čitav čopor policajaca koji su saslušali različite osobe koje su Upitisu mogle dati
alibi, ali niko od njih nije mogao da se seti da ga je video ili primio u posetu.
Mu​mi​jers je do​bio ne​ve​ro​vat​nu ener​gi​ju, a pu​kov​nik Put​nis se dr​žao po stra​ni.
Valander je grozničavo pokušavao da pojmi šta se oko njega dešavalo. Čim je
ugledao Upitisa iza ogledala njegova prva pomisao je bila reč izdaja. Ali smesta je
počeo da sumnja. Još uvek je dosta toga bilo nejasno. Reči Baibe Liepe da su živeli u
društvu u kome je zavera bila najviša zajednička norma sve vreme su odjekivale u
njegovoj svesti. Čak i da su sumnje majora Liepe o korumpiranosti Murnijersa bile
opravdane i da se zaista nalazio iza majorove smrti, Valander je smatrao da je čitava
stvar počela da poprima neviđene proporcije. Da li je Murnijers bio spreman da
izvede nevinog pred sud samo da bi ga se otarasio? Zar to nije bio izraz nepojmljive
aro​gan​ci​je?
-Ako se po​ka​že kri​vim, ka​kvu ka​znu će do​bi​ti? - pi​tao je Put​ni​sa.
-Mi smo prilično staromodni te smo zadržali smrtnu kaznu - odgovorio je Putnis. -
Ubiti visokog oficira policije je verovatno najgore što neko može da učini. Ja lično
sma​tram kako je to oprav​da​na ka​zna. Sta vi mi​sli​te, ko​me​sa​re Va​lan​de​re?
Nije mu uopšte odgovorio. Pomisao da se nalazio u zemlji u kojoj su se vešali
zločinci toliko ga je užasnula da je trenutno ostao paralizovan. Već je znao da se
Putnis držao na odstojanju. Razumeo je da su dva pukovnika često išla svojim putem
ne oba​ve​šta​va​ju​ći onog dru​gog.
Putnis uopšte nije bio informisan o anonimnom pozivu koji je stigao Murnijersu.
Valander je u toku jednog od Murnijersovih prepodnevnih napada energične
hiperaktivnosti odvukao Putnisa u svoju kancelariju, zamolio narednika Zidsa da
donese kafu i pokušao da navede Putnisa da mu objasni šta se uopšte dešavalo.
Prisetio se da je već prvog dana osetio napetost između dva pukovnika i, sada, mislio
je da nije imao ni​šta da iz​gu​bi time što bi Put​ni​su iz​ra​zio svo​je ču​đe​nje.
- Da li je to zaista pravi čovek? - pitao je. - Kakav motiv je mogao da ima?
Bejzbol palica sa tragovima krvi i vlasima kose? Kako se to može smatrati dokaznim
materijalom pre nego što se uopšte ne analizira krv? Vlasi mogu pripadati nekoj
mač​ki…
Put​nis je sleg​nuo ra​me​ni​ma.

132
 - Videćemo - rekao je. - Murnijers izgleda veruje u ono što radi. Retko se desi da
uhapsi pogrešnog čoveka. Vi kao da sumnjate, komesaru Valandere? Da li smem da
pi​tam iz ko​jih ra​zlo​ga?
- Ne sum​njam - od​go​vo​rio je Va​lan​der. - Isu​vi​še puta sam hva​tao po​či​ni​o​ca koji je
bio naj​ma​nje ve​ro​va​tan kan​di​dat od svih. Samo se pi​tam i to je sve.
Se​de​li su u ti​ši​ni i is​pi​ja​li kafu.
-Naravno da bi bilo izvanredno kada bi se ubica majora Liepe uhvatio - rekao je
Valander. - Ali ovaj Upitis daje slab utisak vođe jednog komplikovanog lanca
zlo​či​na​ca koji je hteo da se ota​ra​si jed​nog po​li​caj​ca.
-Možda je narkoman - odgovorio je Putnis. - Narkomani su spremni na bilo šta.
Mo​gao je do​bi​ti na​re​đe​nje iz po​za​di​ne.
-Da ubije majora Liepu palicom za bejzbol? Sa nožem ili pištoljem - da, ali ne i
sa pa​li​com za bej​zbol. Kako li je samo od​vu​kao telo do luke?
-Ne znam, ali to će Mur​ni​jers da sa​zna.
-Kako na​pre​du​ju stva​ri sa ti​pom koga sa​slu​ša​va​te?
- Dobro. Još uvek nije dao neke značajnije informacije, ali će to uraditi. Ubeđen
sam da je bio umešan u švercovanje droga koje je takođe involvirano muškarce koji
su se nasukali na švedsku obalu. Sada ga puštaj da se peče. Dajem mu vreme da
raz​mi​sli o sop​stve​noj si​tu​a​ci​ji.
Putnis je napustio prostoriju i Valander je sedeo sasvim mirno na svojoj stolici
pokušavajući da sebi stvori pregled situacije. Pitao se da li je Baiba Liepa znala da je
njen prijatelj Upitis bio uhapšen zbog ubistva njenog supruga. U mislima se vratio
lovačkoj kolibi u borovoj šumi i shvatio je kako se Upitis možda plašio da bi ga
nešto primoralo da razbije glavu drvenom palicom i jednom švedskom policajcu.
Valanderu je bilo jasno kako su mu se sve teorije rušile, svi tragovi pretili da se
ohlade i to jedan za drugim. Pokušao je da zakrpi deliće i da vidi da li je bilo nečega
čime je mo​gao da se vodi.
Posle sata provedenog u samoći kancelarije znao je da je zapravo postojala samo
jedna stvar koju je mogao da uradi - da se vrati u Švedsku. Došao je u Rigu zato što je
letonska policija zatražila njegovu pomoć. Nije mogao ni u čemu da asistira i sada
kada se činilo da je počinilac bio uhvaćen, nije više bilo razloga za njegov ostanak.
Jedino nije mogao da prihvati sopstvenu zbunjenost i to što ga je čitavu noć
saslušavao tip koga je trebalo da uhapsi. Igrao je ulogu gospodina Ekersa bez
prethodnog znanja o pozorišnom komadu u kome je trebalo da učestvuje. Jedino
ra​zum​no je bilo da što pre ot​pu​tu​je kući i za​bo​ra​vi na či​ta​vu stvar.
Ipak je toj ideji pružao otpor. Iza sve nevoljnosti i zbunjenosti koju je doživeo
bilo je i nečega drugoga: strah Baibe Liepe i njen prkos kao i Upitisove umorne oči.
Mislio je da, uprkos tome što je za njega bilo nevidljivo u letonskom društvu, da je

133
mo​gao da vidi ono što dru​gi nisu mo​gli da vide.
Odlučio se da ostane još nekoliko dana. Pošto je osećao potrebu da učini nešto
praktično i da više ne sedi i razbija glavu u svojoj sobi, zamolio je narednika Zidsa
koji ga je strpljivo čekao u hodniku, da nabavi sve slučajeve kojima se major Liepa u
proteklih godinu dana bavio. Sada kada nije video mogućnost da dalje napreduje,
odlučio se na privremeno povlačenje, nazad u majorovu prošlost. Možda je u arhivu
mo​gao da pro​na​đe ne​što što bi ga od​ve​lo da​lje.
Narednik Zids se pokazao kao jako efektivan i vratio se posle pola sata noseći
hrpu pra​šnja​vih fa​sci​kli.
Šest sati kasnije Zids se požalio na glavobolju i ustao od stola. Valander nije ni
sebi ni njemu priuštio pauzu za ručak. Sada kada su stigli do poslednje stranice
poslednjeg izveštaja u poslednjoj fascikli, Valander se razočarao. Sačinio je jednu
listu na kojoj je stajalo da je major poslednjih godinu dana posvetio hvatanju
seksualnog manijaka, jednog pljačkaša koji je dugo vremena terorisao predgrađa
Rige, rešio je dva slučaja falsifikovanja čekova kao i tri ubistva od kojih su se dva
odigrala u porodicama u kojima su se žrtve i počinioci poznavali. Nigde nije mogao
da otkrije nešto što je prema Baibi Liepi bio stvaran zadatak njenog supruga. Slika
majora Liepe kao revnosnog i nešto preterano pedantnog istražitelja nije mogla da se
stavi u pitanje, ali to je ujedno bilo sve što je Valander mogao da zaključi iz arhiva.
Poslao je Zidsa da vrati fascikle i pomislio kako je jedino bilo čudno ono što je
nedostajalo. Negde je morao kriti svoj materijal o tajnoj istrazi, mislio je
Valander. Bilo bi neverovatno i pomisliti kako je sve čuvao u glavi. Sigurno mu je
bilo jasno da je postojala opasnost da ga raskrinkaju. Kako je mogao da sprovodi
ozbiljnu istragu namenjenu pokoljenjima, ako nigde o tome nije ostavio
svedočanstvo? Mogao je da ga zgazi automobil na ulici i onda ničega više ne bi bilo.
Negde je morao da postoji pisani materijal i neko je morao znati gde se nalazio. Da li
je Baiba Liepa znala? Ili Upitis? Da li je postojao neko iz majorovog okruženja, neko
o kome nije rekao ni svojoj ženi? To nije bilo sasvim nelogično, mislio je. Sva​ka
osoba od poverenja predstavlja teret, bila je rekla Baiba Liepa, što su zasigurno
bile reči nje​nog muža.
Na​red​nik Zids se vra​tio iz ar​hi​var​ni​ce.
- Da li je ma​jor Li​e​pa imao dru​gu fa​mi​li​ju sem svo​je žene? - pi​tao je.
Na​red​nik Zids je za​vr​teo gla​vom.
- To ne znam, ali ona bi morala da zna - odgovorio je. Valander je osetio da nije
imao volje da u skorije vreme to pitanje postavi Baibi Liepoj. Mislio je kako je
odsada pa nadalje bio prinuđen da se ponaša prema vladajućim normama. Ne rasipati
oko sebe bespotrebne informacije ili poverenje, već loviti sam po terenu koji je sebi
odre​dio.

134
 -Mora da po​sto​je lič​na akta o ma​jo​ru Li​e​pi - re​kao je. -Že​lim da ih vi​dim.
-Njima nemam pristup - odgovorio je narednik Zids. -Svega nekoliko osoba ima
ovla​šće​nje da uzme ma​te​ri​jal iz ar​hi​va per​so​na​la.
Va​lan​der je po​ka​zao na te​le​fon.
- Nazovi nekoga ko ima ovlašćenje - rekao je. - Kaži da švedski policajac želi da
vidi do​sje ma​jo​ra Li​e​pe.
Posle silnog truda, narednik Zids je uspeo da pronađe pukovnika Murnijersa koji
je obećao da će se majorov dosje smesta poslati. Četrdeset pet minuta kasnije ležao je
na Valanderovom stolu. Bio je u crvenoj fascikli i prvo što je ugledao kada ju je
otvorio bilo je majorovo lice. Fotografija je bila stara i začudilo ga je što se majorov
iz​gled pu​nih de​set go​di​na sko​ro uop​šte nije pro​me​nio.
- Pre​ve​di mi - re​kao je Zid​su. Na​red​nik je od​mah​nuo gla​vom.
-Nije mi do​zvo​lje​no da vi​dim sa​dr​žaj cr​ve​nih fa​sci​kli - od​go​vo​rio je.
-Ako si smeo da je uz​meš onda valj​da smeš i da pre​ve​deš njen sa​dr​žaj za mene?
Na​red​nik je odluč​no od​mah​nuo gla​vom.
- Ne​mam ovla​šće​nje - od​go​vo​rio je.
- Dajem ti svoje obećanje. Samo ćeš mi reći da li je major imao druge familije
sem svo​je žene. Po​sle ću ti dati na​re​đe​nje da sve za​bo​ra​viš.
Narednik Zids je protiv svoje volje seo i prelistao fasciklu. Valander je imao
uti​sak da je to jed​na​ko ne​ra​do či​nio kao da je pre​gle​dao leš.
Major Licpa je imao oca. Prema dosjeu nosio je isto ime kao njegov sin - Karlis -
i bio je penzionisani šef pošte sa prebivalištem u Venstpilsu. Valander se setio
brošure koju mu je žena jarkocrvenih usta pokazala u hotelu. U njoj je stajala ponuda
za putovanje obalom i do grada Vestpilsa. Prema dosjeu otac je imao sedamdeset
četiri godine i bio je udovac. Valander je zatvorio fasciklu i odložio je u stranu nakon
što je još jedan poslednji put pogledao u majorovo lice. U tom trenutku je u sobu ušao
pu​kov​nik i na​red​nik Zids je sme​sta ustao da bi oti​šao što da​lje od cr​ve​ne fa​sci​kle.
-Da li ste pronašli nešto interesantno? - pitao je Murnijers. - Nešto što smo
pro​pu​sti​li?
-Ni​šta. Baš sam hteo da po​ša​ljem do​sje na​zad u ar​hi​var​ni​cu.
Na​red​nik je uzeo cr​ve​nu fa​sci​klu i ne​stao je iz sobe.
- Kako na​pre​du​ju stva​ri sa uhap​še​nim? - pi​tao je Va​lan​der.
- Slomićemo ga - rekao je oštro Murnijers. - Siguran sam da je naš čovek iako se
čini da Put​nis u to sum​nja.
I ja sumnjam, mislio je Valander. Možda bih o tome večeras mogao da govorim sa
Putnisom kada se budemo sreli? Da proverimo koliko različitih razloga ima za našu
sum​nju.
Odjednom se odlučio da smesta započne sa marširanjem iz velike zbrke. Nije više

135
bilo ra​zlo​ga za pri​kri​va​nje mi​sli..
U kraljevstvu laži, vladar je poluistina, mislio je. Zašto reći onako kako jeste
kada se čo​ve​ku pru​ža pri​li​ka da ba​ra​ta isti​nom kako želi?
- Nešto što mi je major Liepa rekao za vreme svog boravka u Švedskoj baš me je
zbunilo - počeo je Valander. - Nije mi bilo jasno šta je time mislio. Te večeri je
popio dosta viskija, ali je napomenuo kako je bio zabrinut zbog toga što neke od
nje​go​vih ko​le​ga nisu bile sa​svim po​u​zda​ne.
Mur​ni​jers nije ni​čim odao da je bio iz​ne​na​đen Va​lan​de​ro​vim re​či​ma.
-Naravno, tom prilikom je bio pijan - nastavio je Valander sa blagom dozom
nelagodnosti što je lagao o pokojniku. -Ali ukoliko sam ga dobro razumeo sumnjao je
da je neko od njegovih pretpostavljenih bio povezan sa raznim kriminalnim
kru​go​vi​ma u ze​mlji.
-Interesantna tvrdnja, čak iako potiče od pijanog čoveka -rekao je Murnijers
zamišljeno. - Ako je upotrebio reč 'pretpostavljeni' onda je to samo moglo da se
od​no​si na pu​kov​ni​ka Put​ni​sa ili na mene.
-Nije po​mi​njao ni​ka​kva ime​na - re​kao je Va​lan​der.
-Da li je dao neki ra​zlog za svo​je sum​nje?
-Pričao je o krijumčarenju droge i o novim putevima transporta kroz istočnu
Evropu. Mislio je da je bilo nemoguće koristiti ih da se neko na jako visokom
po​lo​ža​ju nije sta​rao o sve​mu.
-Interesantno - rekao je Murnijers. - Uvek sam smatrao majora Liepu za razumnog
i sa​ve​snog čo​ve​ka.
Stvar ga uopšte nije dotakla, mislio je Valander. Da li bi to bilo moguće da je
ma​jor Li​e​pa bio u pra​vu?
- Ka​kve za​ključ​ke iz​vla​či​te? - pi​tao je Mur​ni​jers.
- Ni​ka​kve, samo sam mi​slio da je to tre​ba​lo da po​me​nem.
- Ispravno ste postupili - rekao je Murnijers. - Ispričajte to i mome kolegi,
pu​kov​ni​ku Put​ni​su.
Murnijers je otišao. Valander je obukao jaknu i našao se sa narednikom Zidsom u
hodniku. Kada se vratio u hotel legao je u krevet i odspavao sat vremena umotan u
prekrivač. Naterao se da se na brzinu istušira hladnom vodom i obukao je
tamnoplavo odelo koje je sa sobom poneo iz Švedske. U šest je sišao u foaje gde ga
je, na​slo​njen na pult od re​cep​ci​je, če​kao na​red​nik Zids.
Pukovnik Putnis je živeo na selu, nekoliko kilometara dalje od Rige. Valander je
tokom puta razmišljao kako su ga u Letoniji uvek vozikali po mraku. Na zadnjem
sedištu automobila najednom je osetio blagu čežnju za kućom. Znao je da se iza nje
krilo ono nešto neodređeno što je prožimalo njegov zadatak. Zurio je u mrak. Mislio
je na to kako bi sutradan trebalo da nazove oca. Otac će ga sigurno pitati kada

136
na​me​ra​va da se vra​ti.
Usko​ro, od​go​vo​ri​će mu, jako usko​ro.
Narednik Zids je skrenuo sa glavnog puta i proterao je automobil kroz visoku
gvozdenu kapiju. Put do kuće je bio asfaltiran i Valander je pomislio kako je privatni
staza pukovnika Putnisa bila najbolja po kojoj se vozio za sve vreme svog boravka u
Letoniji. Narednik Zids je zakočio ispred verande koju su obasjavali nevidljivi
reflektori. Valander se osećao kao da se odjednom našao u drugom svetu. Kada je iz
automobila izašao u okolinu koja nije više bila mračna i oronula, takođe je za sobom
osta​vio i Le​to​ni​ju.
Pukovnik Putnis ga je dočekao na verandi. Umesto uniforme na sebi je imao
dobro skrojeno odelo koje je Valandera podsetilo na odeću koju su nosila dva mrtva
muškarca iz čamca za spasavanje. Pored njega je stajala njegova supruga koja je bila
mnogo mlađa. Valander je nagađao da joj još nije navršila tridesetu. Kada su se
po​zdra​vi​li po​ka​za​lo se kako je pri​ča​la iz​van​re​dan en​gle​ski i Va​lan​der je kro​čio u kuću
sa osećanjem neverovatnog olakšanja koje se doživljava samo kada čovek iza sebe
ostavi dug i naporan put. Pukovnik Putnis mu je, ne mogavši da prikrije svoj ponos,
pokazivao kuću sa kristalnom čašom viskija u ruci. Primetio je da su prostorije bile
kr​ca​te na​me​šta​jem uve​ze​nim sa za​pa​da, što je kući da​va​lo pom​pe​zan i hla​dan uti​sak.
Sigurno bih i ja postao kao ovi Ljudi da sam živeo u zemlji u kojoj se skoro
ništa nikada nije privodilo kraju, pomislio je. Ali mora da je koštalo puno para i
začudio se da je jedan pukovnik policije mogao tako dobro da zarađuje. Mito, mislio
je. Mito i korupcija. Smesta je odbacio tu pomisao. Nije poznavao pukovnika i
njegovu ženu Ausmu. Možda je u Letoniji i dalje postojalo porodično nasleđe iako što
su vla​da​ri ima​li pe​de​set go​di​na za me​nja​nje svih eko​nom​skih nor​mi?
Šta je uop​šte znao? Ni​šta.
Večerali su u trpezariji koju su obasjavali visoki kristalni lusteri. Valander je iz
razgovora shvatio da je i supruga radila za policiju ali ne i u kom sektoru. Imao je
blag osećaj da je ono čime se bavila bilo tajno i da je možda pripadala lokalnom
letonskom odeljku KGB-a. Postavila mu je puno pitanja o Švedskoj i vino ga je
upr​kos po​ku​ša​ju da se ob​u​zda, uči​ni​lo hva​li​sa​vim.
Ausma je posle večere nestala u kuhinji da skuva kafu. Putnis je servirao konjak u
dnevnoj sobi u kojoj su različito raspoređene stajale lepe kožne fotelje. Valander je
pomislio kako sebi nikada u životu ne bi mogao da priušti takav nameštaj. Misao ga je
naprasno razjarila. Nelogično je sebi natovario odgovornost da je on lično, kroz
ne​pru​ža​nje ot​po​ra, do​pri​neo mitu koje je opre​mi​lo dom pu​kov​ni​ka Put​ni​sa.
-Letonija je zemlja velikih kontrasta. Rekao je i primetio kako se spoticao o
en​gle​ske reči.
-Zar to nije i Šved​ska?

137
 -Naravno, ali ne tako uočljivo kao ovde. Za jednog švedskog starešinu bilo bi
ne​mo​gu​će da živi u kući kao što je vaša.
Pu​kov​nik Put​nis je sklo​pio mke kao da je že​leo da se izvi​ni.
- Moja žena i ja nismo bogati - rekao je. - Ali štedeli smo puno godina. Ja imam
preko pedeset. Želeo bih da živim udobno pod stare dane. Da li u tome ima nečega
lo​šeg?
- Ne pri​čam o lo​šem već o ra​zli​ka​ma - re​kao je Va​lan​der.
- Kada sam sreo majora Liepu on je bio prva osoba iz neke od baltičkih zemalja
koju sam upo​znao. Za​mi​šljao sam da je do​la​zio iz jed​ne vrlo si​ro​ma​šne ze​mlje.
-Ovde ima puno si​ro​ma​šnih lju​di, to ne po​ri​čem.
-Že​leo bih da imam pra​vu sli​ku.
Pu​kov​nik Put​nis ga je po​sma​trao is​pi​ti​vač​kim oči​ma.
-Ni​sam si​gu​ran da ra​zu​mem vaše pi​ta​nje.
-0 mitu i korupciji. 0 vezi između kriminalnih organizacija i političara. Želeo bih
da dobijem odgovor na pitanje zašto me je major Liepa posetio u Švedskoj i o
ne​če​mu što mi je re​kao u jed​na​ko pi​ja​nom sta​nju u kome se i sam sada na​la​zim.
Pu​kov​nik Put​nis mu sa osmeh​nuo.
- Naravno - rekao je. - Naravno da ću da vam objasnim ono što znam, ali prvo
mo​ram da ču​jem šta je ma​jor Li​e​pa re​kao.
Valander je ponovio one reči, slagan citat, koji je nekoliko sati ranije
pre​zen​to​vao pu​kov​ni​ku Mur​ni​jer​su.
- Naravno da i u letonskoj policiji dolazi do nepravilnosti - odgovorio je Putnis. -
Mnogi policajci primaju niske plate i iskušenje da se primi mito je veliko. Ali
istovremeno moram da kažem kako je major Liepa, nažalost, imao tendenciju da
preteruje o okolnostima koje vladaju. Njegovo poštenje i radinost bili su za svaku
po​hva​lu, ali po​ne​kad je mo​žda br​kao či​nje​ni​ce sa emo​tiv​nim pret​po​stav​ka​ma.
-Že​li​te da ka​že​te da je pre​te​ri​vao?
-Na​ža​lost, je​ste.
-Kao na primer u njegovoj tvrdnji da je viši oficir policije mogao biti duboko
ume​šan u kri​mi​nal​ne ak​tiv​no​sti?
Pu​kov​nik Put​nis je svo​jim ša​ka​ma gre​jao čašu ko​nja​ka.
- Morao je misliti ili na mene ili na pukovnika Murnijersa - rekao je zamišljeno. -
To me čudi. To je jed​na ne​sreć​na i ne​ra​zum​na tvrd​nja.
- Pa ipak za nju mora po​sto​ja​ti ob​ja​šnje​nje?
- Možda je major Liepa mislio kako smo ja i Murnijers presporo starili - rekao je
Putnis sa osmehom. - Možda je bio nezadovoljan time što smo stajali na putu
nje​go​vom una​pre​đe​nju?
- Major Liepa nije davao utisak nekoga ko stremi karijeri. Putnis je zamišljeno

138
klim​nuo gla​vom.
-Dozvolite mi da vam dam jedini mogući odgovor, ali on mora da ostane među
nama.
-Ne obi​ča​vam da pre​no​sim da​lje.
-Pukovnika Murnijersa je pre tri godine uhvatila slabost koja je vredna žaljenja -
rekao je Putnis. - Uhvaćen je dok je primao mito od vlasnika jedne firme pri domaćoj
fabrici tekstila, i to od nekoga ko je bio osumnjičen za ozbiljnu proneveru. Novac koji
je Murnijers uzeo, smatrao se kompenzacijom za progledavanje kroz prste uhapšenom
ru​ko​vo​di​o​cu koji je sa​krio do​ku​men​te koji su mo​gli po​slu​ži​ti kao do​ka​zni ma​te​ri​jal.
-Šta se do​go​di​lo iza toga?
-Stvar je zataškana. Rukovodilac je dobio simboličnu kaznu. Posle godinu dana
vra​tio se kao šef jed​ne od naj​ve​ćih pi​la​na u ze​mlji.
-Sta se do​go​di​lo sa Mur​ni​jer​som?
-Ništa. Duboko je žalio zbog svog prestupa. Tom prilikom je bio pod velikim
pritiskom i sem toga je prolazio kroz razvučen i bolan razvod. Politbiro je smatrao
kako mu treba oprostiti. Možda je major Liepa dobio pogrešnu sliku o tome da se
privremena slabost može videti kao trajni hendikep? To je jedini odgovor do koga
mogu da do​đem. Da li smem da vas po​nu​dim sa još ko​nja​ka?
Valander je ispružio svoju čašu. Nešto što je pukovnik Putnis rekao, baš kao i
ranije Murnijers, brinulo ga je iako nije mogao da odredi šta. U istom trenutku u kome
je Ausma kročila u sobu sa poslužavnikom za kafu, počela je da mu priča šta je
obavezno morao da vidi pre nego što napusti Rigu. Dok je slušao ono što mu je
govorila, u njegovoj podsvesti je divljala razdiruća zabrinutost. Nešto odlučujuće je
bilo izgovoreno, nešto što je neprimetno prostrujalo ali što je ipak uhvatilo njegovu
pa​žnju.
- Švedska kapija - rekla je Ausma. - Zar niste videli naš spomenik dobu u kome je
Šved​ska bila jed​na od naj​moć​ni​jih svet​skih sila?
- Pla​šim se da sam to pro​pu​stio.
- Švedska je i dan-danas velika svetska sila - rekao je pukovnik Putnis. - Mala, ali
za​di​vlju​ju​ća po svo​me bo​gat​stvu.
Uplašen da bi mogao da izgubi ono malo pojma o brizi koja ga je obuzela,
Valander se izvinio i otišao u toalet. Zaključao je vrata i seo na ve-ce šolju. Ridberg
ga je mnogo godina ranije naučio da ne okleva u preispitivanju pretpostavki vezanih
za tra​go​ve koji su mu tako brzo pro​mi​ca​li is​pred oči​ju da ih je bilo te​ško vi​de​ti.
Potom je shvatio šta je to bilo. Nešto što je Murnijers rekao i što je Putnis pre
sve​ga ne​ko​li​ko mi​nu​ta po​re​kao, ali is​to​vet​nim re​či​ma.
Murnijers je pričao o razumu majora Liepe a pukovnik Putnis o njegovoj
nerazumnosti. Kada se pomisli na ono što je Putnis ispričao o Murnijersu to i nije bilo

139
tako teško razumeti. Ali dok je sedeo na ve-ce šolji, Valander je razumeo da je ono
što ga je bri​nu​lo bilo obr​nu​to sta​nje stva​ri od ono​ga koji je oče​ki​vao.
Sumnjamo na Murnijersa, rekla mu je Baiba Liepa. Sumnjamo da je on bio
iz​da​ji​ca.
Možda sam razmišljao na sasvim pogrešan način, mislio je Valander. Mo​žda
sam u pukovniku Murnijersu video ono što je trebalo da tražim kod pukovnika
Putnisa? Od onoga koji je pričao o razumu majora Liepe očekivao sam da čujem
su​prot​no. Pokušavao je da dozove u sećanje Murnijersov glas i odjednom mu se
učinilo da je pukovnik možda rekao nešto više. Major Liepa je razuman čovek,
ra​zu​man po​li​ca​jac. Zna​či - imao je pra​vo.
Prevagao je misao i uvideo kako je jednostavno prihvatio mišljenja i informacije
koje su mu došle iz druge i treće ruke. Pustio je vodu i vratio se svojoj šolji kafe i
čaši ko​nja​ka.
- Naše ćerke - rekla je Ausma pokazujući mu dve uramljene fotografije. - Alda i
Lija.
- I ja imam ćer​ku - od​go​vo​rio je Va​lan​der. - Zove se Lin​da.
Ostatak večeri razgovor je besciljno lutao napred-nazad. Valander je poželeo da
je mogao da ga prekine a da ne ispadne nevaspitan. Ali već je bilo skoro jedan kada
se narednik Zids zaustavio ispred hotela „Letonija" i istovario ga. Valander je
dremao na zadnjem sedištu i bilo mu je jasno kako je popio više nego što je smeo.
Su​tra​dan će se pro​bu​di​ti umo​ran i ma​mu​ran.
Dugo je le​žao i zu​rio u tamu pre nego što je za​spao.
Lica dva pukovnika stopila su se u jednu sliku. Odjednom je znao kako ne bi
pod​neo da ode kući a da ne reši smrt ma​jo​ra Li​e​pe.
Veza postoji, mislio je. Major Liepa, dva mrtva muškarca u čamcu za spasavanje,
hapšenje Upitisa. Sve je povezano, samo još uvek ne vidim kako. A iza moje glave, sa
dru​ge stra​ne tan​kog zida, sede ne​vi​dlji​vi lju​di i sni​ma​ju moj dah.
Možda čak zapisuju i prenose dalje kako dugo ležim budan pre nego što utonem u
san?
Na uli​ci je pro​tut​njao usa​mlje​ni ka​mi​on.
Pre nego što je za​spao po​mi​slio je kako se već šest dana na​la​zio u Rigi.

140
 13.

Kada se Kurt Valander probudio narednog jutra, bio je jednako umoran i mamuran kao
što je pretpostavio da će biti. Bubnjalo mu je u slepoočnicama i dok je prao zube
mislio je da će da se ispovraća. Rastvorio je dve tablete za glavobolju u čaši vode i
pomislio je kako su vremena u kojima je uveče mogao da pije bez posledica po
na​red​ni dan, bila stvar pro​šlo​sti.
Posmatrao je svoje lice u ogledalu i shvatio kako je sve više ličio na svog oca.
Mamurluk mu nije dao samo globalan osećaj praznine već mu je pokazivao i prve
zna​ke sta​re​nja na ble​dom, na​du​ve​nom licu.
U pola osam je sišao dole do sale za ručavanje u kojoj je popio kafu i pojeo
kajganu. Čim mu se kafa slegla u stomaku, mučnina je popustila. Onih pola sata
koliko je imao pre dolaska narednika Zidsa, pokušao je da iskoristi za još jedan
prelazak preko svih činjenica u nepreglednoj zbrci koja je počela time što su se dva
mrtva muškarca nasukala na Mosbi plažu. Napregnuo se da u to integriše svoje
prošlonoćno otkriće da je najverovatnije pukovnik Putnis a ne Murnijers igrao ulogu
nevidljivog uljeza, ali misli su ga stalno vodile ka svojim počecima. Sve je bilo
suviše vazdušasto, nejasno. Pretpostavljao je da su istrage u jednoj zemlji poput
Letonije imale sasvim drugačije tokove nego u Švedskoj. U totalitarnim državama su
postojale procedure koje su da su prikupljanje podataka i istražnog materijala činile
mno​go kom​pli​ko​va​ni​jim.
Možda je čovek u Letoniji najpre morao da odluči da li zločin uopšte zavređuje
is​tra​gu, mislio je. Ili, da li je možda spadao u kategoriju nezločina koji prožimaju
či​ta​vo dru​štvo?
Kada je napokon ustao i otišao do narednika koji je čekao sa svojim
automobilom, već je odlučio kako će mnogo odlučnije od oba pukovnika zatražiti
objašnjenje. Onako kako su sada stvari stajale, znao je da pred sobom nije uspeo ni da
od​škri​ne ne​vi​dlji​va vra​ta.
Tako se vozio kroz Rigu i mešavina propalih kuća i neprekidnih sumornih trgova
vratila mu je specifičnu vrstu melanholije koju u čitavom svom ranijem životu nije
doživeo. Činilo mu se da su ljudi koje je video po autobuskim stanicama ili u
užurbanom hodanju trotoarima, imali isti sablasni izraz na licima i od te pomisli se
za​le​dio. Po​no​vo je ose​tio če​žnju za do​mom. Ali za čime je to če​znuo?
Telefon je zazvonio istog trenutka kad je ušao na vrata svoje kancelarije.
Na​red​ni​ka Zid​sa je bio po​slao po kafu.
-Dobro jutro - rekao je Murnijers i Valander je čuo kako je namrgođeni pukovnik
bio do​bre vo​lje. - Da li je veče bilo uspe​šno?

141
 -Nisam tako dobro jeo otkako sam došao u Rigu, ali se plašim da sam previše
po​pio - od​go​vo​rio je Va​lan​der.
-Zasićenost je vrlina koju u ovoj zemlji ne poznajemo -odgovorio je Murnijers. -
Mi​slio sam da je taj​na šved​skog uspe​ha u tome što zna​te da ži​vi​te skrom​no.
Va​lan​der nije pro​na​šao ni​ka​kav pri​go​dan od​go​vor i Mur​ni​jers je na​sta​vio:
-Imam ispred sebe na stolu jedan interesantan dokument za vas - rekao je. -
Mi​slim da bi mo​gao da vas na​ve​de da za​bo​ra​vi​te na do​bar ko​njak pu​kov​ni​ka Put​ni​sa.
-Ka​kav do​ku​ment?
- Upi​ti​so​vo pri​zna​nje. Pot​pi​sa​no u toku pro​šle noći. Va​lan​der nije ni​šta re​kao.
- Da li ste tu? - pi​tao je Mur​ni​jers. - Mo​žda bi​ste tre​ba​li da do​đe​te do mene?
Valander se u hodniku sudario sa narednikom Zidsom koji je nosio poslužavnik sa
kafom. Sa njim je ušao kod Murnijersa koji je sedeo za pisaćim stolom i smeškao se
svo​jim umor​nim osme​hom. Va​lan​der je seo i Mu​mi​jers je sa sto​la po​di​gao do​ku​ment.
- Ovde se nalazi priznanje prestupnika Upitisa - rekao je. - Biće mi zadovoljstvo
da vam ga pre​ve​dem. De​lu​je​te iz​ne​na​đe​no?
- Da - od​go​vo​rio je Va​lan​der. - Da li ste ga vi is​pi​ti​va​li?
- Ne. Pukovnik Putnis je prepustio saslušavanje kapetanu Emanuelisu. Uspeo je
van na​ših oče​ki​va​nja. Ema​nu​e​lis je čo​vek koga oče​ku​je ve​li​ka bu​duć​nost.
Da li je Valander u Murnijersovom glasu čuo prizvuk ironije? Ili je to bio sasvim
uo​bi​ča​jen ton umor​nog pu​kov​ni​ka bez ilu​zi​ja?
- Alkoholizovani sakupljač leptira i pesnik Upitis odlučuje se da ostavi puno
priznanje - nastavio je Murnijers. - Zajedno sa još dve osobe, gospodinom
Bergklausom i Lapinom, ubio je majora Liepu u noći 23. februara. Sva trojica su
igrala uloge izvršilaca ugovora o uklanjanju majora Liepe. Upitis tvrdi da ne zna ko je
stajao iza narudžbe i to je najverovatnije tačno. Ugovor je prošao kroz mnoge ruke pre
nego što je stigao na pravu adresu. Pošto se radilo o visokom oficiru policije, u
pitanju je bila pozamašna suma. Upitis i druga dva gospodina podelili su nagradu koja
odgovara stotini godišnjih plata jednog prosečnog letonskog radnika. Ugovor je
sklopljen pre oko dva meseca, znači mnogo pre majorovog puta u Švedsku. Na
početku, poručilac nije naveo nikakav rok. Ono što je bilo bitno je da Upitis i
njegova dva saradnika ne zakažu. Ali odjednom se nešto promenilo. Tri dana pre
ubistva, dok se major i dalje nalazio u Švedskoj, Upitisa je pozvao jedan od
posrednika koji mu je saopštio da je major Liepa morao da bude uklonjen čim se
vrati u Rigu. Za tu iznenadnu žurbu nije dato nikakvo obrazloženje ali se zato suma
povećala, a Upitis je čak dobio i automobil na korišćenje. Sada je trebalo da svaki
dan posećuje izvestan bioskop u gradu, 'Spartak', da budem precizniji. Tamo je
trebalo da odlazi dva puta dnevno: ujutru i uveče. Na jednom od crnih nosećih
stubova nalazio se natpis koji vi na zapadu zovete grafit. On bi bio znak da je major

142
Liepa trebao da se likvidira. Istoga dana koga je major Liepa trebao da se vrati natpis
je bio tamo i Upitis je smesta kontaktirao sa Bergklausom i Lapinom. Isti onaj
posrednik koji ga je ranije nazvao, saopštio mu je da je major Liepa kasno uveče
morao da bude izmamljen iz kuće. Ono što će se posle toga odigrati, bila je njihova
stvar. To je svoj trojici ubica zadalo velike probleme. Pretpostavljali su da je major
Liepa bio naoružan, da je bio na oprezu i da bi najverovatnije pružio otpor. Znači,
morali su da udare čim napusti zgradu. Naravno, postojao je veliki rizik da im čitava
stvar ne pođe za ru​kom.
Mur​ni​jers je od​jed​nom na​pra​vio pa​u​zu i po​gle​dao u Va​lan​de​ra.
-Da li sam pre​te​ra​no brz? - pi​tao je.
-Ne. Mi​slim da mogu da pra​tim.
-Parkirali su se u ulici u kojoj je živeo major Liepa - nastavio je Murnijers. -
Pošto su odvrnuli sijalicu koja je osvetljavala ulaz, sakrili su se u senci naoružani
različitim oružjem. Pre toga su posetili jednu pivnicu i prilično se nalili dobrim
količinama alkohola. Čim je major Liepa izašao na vrata, udarili su. Upitis tvrdi da ga
je Lapin pogodio u vrat. Kada pronađemo Lapina i Bergklausa možemo samo da
očekujemo da će krenuti da optužuju jedan drugoga. Za razliku od švedskog zakona,
ovde je moguće optužiti obojicu bez potrebe za dokazivanjem ko je direktno
odgovoran. Major Liepa se stropoštao na ulici, automobil se dovezao i telo je bačeno
na zadnje sedište. Došao je svesti na putu ka luci i tada ga je Lapin navodno ponovo
udario u glavu. Upitis misli da je major Liepa bio već mrtav kada su ga izneli na kej.
Imali su nameru da stvar nameste tako kao da mu se dogodila nesreća. To im naravno
nije pošlo za rukom, ali se takođe čini kao da Upitis i njegovi saradnici nisu uložili
puno tru​da da od​ve​du po​li​ci​ju na po​gre​šan trag.
Mur​ni​jers je pu​stio da do​ku​ment pad​ne na sto.
Valander je mislio na noć koju je proveo u lovačkoj kolibi, na Upitisa i njegova
pi​ta​nja, na tra​čak sve​tlo​sti od vra​ta kod ko​jih je neko sta​jao i slu​šao.
Sumnjamo da je major Liepa bio žrtva izdaje, sumnjamo na pukovnika
Mur​ni​jer​sa.
-Kako su mo​gli da zna​ju da je ma​jor tre​ba​lo da se vra​ti baš tog dana? - pi​tao je.
-Možda su podmitili nekoga iz Aeroflota? Postoje liste putnika. To ćemo naravno
da is​tra​ži​mo.
-Za​što je ma​jor bio ubi​jen?
-U društvu kao što je naše, šire se glasine. Može biti da je major Liepa nekima od
moć​nih pre​stup​ni​ka pred​sta​vljao ve​li​ki pro​blem.
Valander je dobro promislio pre nego što je postavio naredno pitanje. Saslušao je
Murnijersov prevod Upitisovog priznanja i smesta je znao da je tu nešto smrdelo, i to
prilično. Ali iako je znao da je to sve bila laž, nije mogao da prokljuvi šta je bila

143
moguća istina. Laži su krile jedna drugu, ono što se zaista dogodilo kao i razloge zbog
ko​jih se ono što se do​go​di​lo nije mo​glo biti iz​ne​to na sve​tlost dana.
Shvatio je da nije imao pitanja. Više ih nije bilo i ostale su samo slabe i
bes​po​moć​ne tvrd​nje.
- Vi, naravno, znate kako ništa od onoga što stoji u Upitisovom priznanju nije
isti​na - re​kao je.
Mur​ni​jers je bio iz​ne​na​đen.
- Za​što ne bi bilo isti​na?
-Iz jednostavnog razloga da Upitis nije ubio majora Liepu. Čitavo priznanje je
iz​mi​šlje​no. Si​gur​no je bio pri​mo​ran da ga da. Ili ga je uhva​tio na​pad lu​di​la.
-Za​što jed​na sum​nji​va oso​ba po​put Upi​ti​sa ne bi mo​gla da ubi​je ma​jo​ra Li​e​pu?
-Zato što sam ga sreo - rekao je Valander. - Pričao sam sa njim. Ubeđen sam da,
ukoliko u ovoj zemlji postoji osoba koja može da se otpiše kao ubica majora, onda je
to Upi​tis.
Murnijersovo iznenađenje nije moglo da bude odglumljeno. Znači, on nije stajao u
tami lovačke kolibe i prisluškivao. Ali ko je to onda bio? Baiba Liepa? Ili pukovnik
Put​nis?
- Ka​že​te da ste se sre​li sa Upi​ti​som?
Va​lan​der je na​pra​sno odlu​čio da se po​no​vo po​slu​ži po​lu​i​sti​nom. Mi​slio je da je na
to bio pri​mo​ran, pri​mo​ran da za​šti​ti Ba​i​bu Li​e​pu.
- Potražio me je u hotelu. Predstavio se kao Upitis. Prepoznao sam ga kada mi ga
je pukovnik Putnis pokazao kroz prozor sobe za saslušavanje. Onomad kada me je
po​se​tio, re​kao je da je bio ma​jo​rov pri​ja​te​lj.
Murnijers se uspravio u stolici. Valander je video da je bio jako napet i da je sva
nje​go​va pa​žnja bila upra​vlje​na na ono što mu je Va​lan​der upra​vo re​kao.
- Čud​no - re​kao je. - Vrlo čud​no.
- Posetio me je da bi mi rekao kako je sumnjao da je majora ubio neko od
nje​go​vih ko​le​ga.
- Iz le​ton​ske po​li​ci​je?
- Da. Upitis je zatražio moju pomoć u traganju za istinom. Kako je mogao da zna
da se je​dan šved​ski po​li​ca​jac na​la​zi u Rigi, to stvar​no ne znam.
- Sta je još re​kao?
- Da su prijateljima majora Liepe nedostajali dokazi, ali da je major mislio kako
mu pre​ti opa​snost.
-Od koga?
-Od ne​ko​ga unu​tar po​li​ci​je. Mo​žda čak i od KGB-a.
-Za​što bi mu pre​ti​la opa​snost?
- Iz istog razloga zbog koga Upitis tvrdi da se mafija odlučila da ga likvidira.

144
Čo​vek na​rav​no u sve​mu ovo​me može da vidi vezu.
- Ka​kvu vezu?
- Da je Upitis dva puta bio u pravu. Uprkos tome što je jednom bio prinuđen da
laže.
Mur​ni​jers je žu​stro ustao sa sto​li​ce.
Valander je mislio da je on, švedski policajac, otišao predaleko i da je čitavu
stvar gurnuo preko dozvoljenih granica. Ali Murnijersov pogled je bio skoro
mo​le​ćiv.
-Ovo mora da sa​zna pu​kov​nik Put​nis.
-Da - re​kao je Va​lan​der. - Mora.
Murnijers je posegao za telefonom i posle deset minuta u sobu je ušao Putnis.
Valander nije uspeo da mu se zahvali za večeru jer je Murnijers smesta počeo da
potrešeno i brzo na letonskom priča o onome što mu je Valander saopštio o svom
susretu sa Upitisom. Valander je samo uspeo da pomisli kako bi se, u slučaju da je on
stajao sakriven u senci lovačke kolibe, na Putnisovom licu to moglo primetiti. Ali
izraz njegovog lica je ostao isti. Valander nije primetio nijedan od onih znakova za
koje se nadao da će ih videti. Pokušao je da pronađe razumno objašnjenje za
Upi​ti​so​vo la​žno pri​zna​nje, ali sve je bilo to​li​ko zbu​nju​ju​će i ne​ja​sno da je odu​stao.
Put​ni​so​va re​ak​ci​ja je bila dru​ga​či​ja od Mur​ni​jer​so​ve.
- Za​što nam ni​ste is​pri​ča​li da ste se sre​li sa pre​stup​ni​kom Upi​ti​som? - pi​tao je.
Valander nije imao odgovor. Shvatio je da je u očima pukovnika Putnisa pogazio
poverenje koje mu je dato. Istovremeno se pitao da li je to što se baš te večeri kada je
Upitis davao svoje priznanje nalazio na večeri kod pukovnika, bila puka slučajnost.
Da li su u jednom totalitarnom društvu uopšte postojale slučajnosti? Zar Putnis nije
re​kao kako je pre​fe​ri​rao da lič​no is​pi​tu​je svo​je za​tvo​re​ni​ke?
Putnisova uzbuđenost je nestala jednako brzo kao što je došla. Osmehnuo se i
po​lo​žio svo​ju ruku na Va​lan​de​ro​vo rame.
- Sakupljač leptira i pesnik Upitis je jedan lukav gospodin - rekao je. - To je
naravno jedan jako rafiniran potez da sumnju sa sebe prebaci na nekoga drugoga time
što kontaktira jednog švedskog policajca u poseti Rigi. Nema sumnje da je Upitisovo
priznanje tačno. Samo sam čekao da mu oslabi otpor. Ubistvo majora Liepe je rešeno
i zbog toga ne postoje razlozi zbog kojih biste ostali duže u Rigi. Smesta ću da
organizujem vaš povratak kući. Mi ćemo naravno da se zvaničnim putem zahvalimo
šved​skom mi​ni​star​stvu ino​stra​nih po​slo​va.
Upravo u tom trenutku, kada je shvatio da se njegov boravak u Letoniji bližio
kra​ju, Va​lan​de​ru je bilo ja​sno kako je ta dži​nov​ska za​ve​ra sko​va​na.
Ne samo da je uvideo ozbiljnost situacije i obilato preplitanje lažnih tragova i
istinitih uzročnika, već je takođe otkrio da je major Liepa bio upravo onako spretan i

145
pošten policajac kakvim ga je smatrao. Razumeo je strah Baibe Liepe jednako dobro
kao i njen prkos. Čak iako je sada bio prinuđen da otputuje kući, znao je da je morao
da je još jednom sretne. To joj je bio dužan baš kao što je znao da je snosio izvesnu
od​go​vor​nost pre​ma mr​tvom ma​jo​ru.
- Naravno da ću otputovati kući - rekao je. - Ali ostajem ovde još sutra. Imao sam
suviše malo vremena da pogledam prelepi grad u kome se nalazim. To sam shvatio tek
po​sle si​noć​nog raz​go​va​rao sa va​šom su​pru​gom.
Obra​ćao se obo​ji​ci pu​kov​ni​ka, sem ono​ga što je na kra​ju re​kao Put​ni​su.
-Narednik Zids je izvanredan vodič - nastavio je. - Nadam se da ću, iako je moj
po​sao ovde za​vr​šen, moći da is​ko​ri​stim nje​go​ve uslu​ge.
-Naravno - rekao je Murnijers. - Možda bi trebalo da proslavimo to što se naša
čudna priča približava svome rešenju. Bilo bi nepristojno da vas pustimo da odete
kući a da vam ne uru​či​mo po​klon ili da je​dan dru​gom na​zdra​vi​mo.
Valander je pomislio na veče u kome je Inesa trebala da ga čeka u noćnom hotelu
kluba praveći se da mu je ljubavnica samo da bi mogao da se nade sa Baibom
Li​e​pom.
- Hajde da čitavu stvar uradimo na nedramatičan način -rekao je. - Mi smo
policajci a ne glumci koji proslavljaju uspelu premijeru. Sem toga, već imam nešto
is​pla​ni​ra​no za ovo veče. Jed​na mla​da dama je obe​ća​la da će da mi pra​vi dru​štvo.
Murnijers se nasmejao i izvukao flašu votke koja se nalazila u jednoj od fioka
pi​sa​ćeg sto​la.
- To naravno ne želimo da sabotiramo - rekao je. - Hajde da sada malo
na​zdra​vi​mo.
Zuri im se, mi​slio je Va​lan​der. Ne zna​ju kako da me što pre is​te​ra​ju iz. ze​mlje.
Pili su i nazdravljali. Valander je podigao čašu prema dvojici pukovnika pitajući
se da li će iko ikada saznati ko je od njih potpisao majorovu smrtnu presudu. To je
bilo jedino oko čega se sada kolebao. Putnis ili Murnijers? Bio je ubeđen da je major
Liepa bio u pravu i da ga je tajna istraga odvela do istine koju je poneo sa sobom u
grob. Ukoliko za sobom nije ostavio zabeleške. A Baiba Liepa je morala da ih
pronađe ukoliko je htela da sazna ko je ubio njenog muža - Murnijers ili Putnis. Tek
onda je mogla da sazna razlog za Upitisovo priznanje da je bio ubica iako to nije bilo
tačno; jedno lažno priznanje u poslednjem očajničkom, možda čak i smušenom
po​ku​ša​ju da sa​zna koji je od pu​kov​ni​ka bio kriv za ma​jo​ro​vu smrt.
Pijem zajedno sa jednim od najvećih zločinaca u čijoj sam se blizini ikada
na​la​zio, mi​slio je Va​lan​der. Samo ne znam koji je.
- Mi ćemo vas sutra naravno otpratiti do aerodroma - rekao je Putnis kada su
za​vr​ši​li sa na​zdra​vlja​njem.
Valander je napustio glavnu policijsku stanicu pri tome se osećajući, dok je

146
prilazio naredniku Zidsu, kao otpušteni zarobljenik. Vozili su se kroz grad i narednik
je pokazivao, pričao i opisivao. Valander je gledao, kimao glavom i mrmljao,,da" i
„veoma lepo" kada je to smatrao neophodnim. Ali njegova podsvest se nalazila negde
sa​svim drug​de. Mi​slio je o Upi​ti​su i o tome koji iz​bor je uop​šte imao.
Šta su mu Murnijers ili Putnis prošaptali u uvo? Kog obima su bili argumenti koje
su izvukli iz svojih rukava a čiju težinu Valander sebi nije mogao da predoči? Možda
je Upitis imao svoju Baibu, možda čak i decu. Možda mu je bilo zaprećeno time što bi
mu sva bu​duć​nost bila one​mo​gu​će​na pre nego što je i po​če​la?
Da li je to bio način na koji je jedna totalitarna država vladala, kroz isključivanje
ži​vo​ta?
Ka​kav iz​bor je imao Upi​tis?
Da li je spasao svoj život, život svoje porodice i Baibe Liepe time što je igrao
ulogu ubice i kriminalca koji naravno nije bio? Valander je pokušavao da se seti
onoga malog što je znao o nečemu što se zvalo suđenje bez dokaza i koje se sastojalo
od nepojmljivih nepravičnosti koje su se dešavale u istoriji komunističkih zemalja.
Negde tamo stavljen je i Upitis i Valander je pomislio kako će mu uvek biti
nepojmljivo kako su ljudi mogli da budu primorani da priznaju one zločine koje
nikada nisu počinili. Priznati da si hladnokrvno i proračunato ubio svog najboljeg
pri​ja​te​lja, oso​bu koja je sa to​bom de​li​la sno​ve o bu​duć​no​sti.
Ni​ka​da to neću sa​zna​ti, mi​slio je.
Nikada neću saznati sta se dogodilo i to je možda i bolje pošto nikada ne bih
mogao da razumem. Ali Baiba Liepa će razumeti i ona mora da zna. Neko čuva
majorovo svedočanstvo, njegova istraga nije umrla, živi, ali ne u miru već se krije
ne​gde gde nad njom ne bdi samo ma​jo​ro​va dusa.
Ono što tražim je Čuvar, a informacija koju Baiba Liepa treba da sazna je da se
negde nalazi tajna koja ne sme da se izgubi. Tako je spretno sakrivena da samo ona
može da je pronađe i protumači. Jer, njoj je verovao, ona je bila majorov anđeo u
sve​tu u kome su svi dru​gi an​đe​li po​sr​nu​li.
Narednik Zids se zaustavio pored jedne kapije stare tvrđave u Rigi i Valander,
koji je shvatio da je to bila čuvena Švedska kapija o kojoj mu je ispričala žena
pukovnika Putnisa, izašao je iz automobila. Zacvokotao je i pomislio kako je ponovo
zahladnelo. Odsutno je gledao u ispucali zid od cigala, pokušavajući da protumači
nekoliko starinskih simbola uklesanih u kamenu. Brzo je odustao i vratio se do
au​to​mo​bi​la.
- Ho​će​mo li da na​sta​vi​mo? - pi​tao je na​red​nik.
- Da - re​kao je Va​lan​der. - Že​lim da vi​dim sve što je vred​no po​se​ti​ti.
Shvatio je kako je Zids obožavao da vozi automobil. I u samoći zadnjeg sedišta,
uprkos hladnoći, uprkos narednikovim žmirkajućim očima u retrovizoru, više mu se

147
sviđalo u automobilu nego u svojoj hotelskoj sobi. Mislio je na dolazeće veče i
apsolutnu neophodnost da ne dođe ni do čega što bi sabotiralo susret sa Baibom
Liepom. Za trenutak je pomislio kako bi možda bilo bolje da smesta kontaktira s njom,
da je potraži na fakultetu koji se tu negde nalazio i da joj u nekom od praznih hodnika
ispriča o onome što je znao. Ali nije znao koji je predmet predavala, niti koliko
fa​kul​te​ta je bilo.
Bilo je tu nečega drugog što je polako počelo da raste u njegovoj svesti. Nekoliko
kratkih sastanaka koje je imao sa Baibom Liepom, ovlašnih i obojenih gorkim
razlozima, za njega su predstavljali više od razgovora povodom iznenadnog smrtnog
slučaja. Osećaj koji je prevazilazio sve ono na šta je bio navikao. To ga je brinulo i u
sebi je mogao da čuje svog zlovoljnog oca, njegov glas koji je odjekivao i žalio se na
izgubljenog sina koji ne samo što je bio glup da postane policajac već i budala što se
za​lju​bio u udo​vi​cu le​ton​skog ma​jo​ra.
Da li je to za​i​sta bilo tako? Da li se za​i​sta za​lju​bio u Ba​i​bu Li​e​pu?
Baš kao da je bio sposoban da mu čita misli, narednik Zids je rukom pokazao na
jednu dugačku i ružnu građevinu sa krovom od crepa i saopštio mu kako je to bio deo
univerziteta u Rigi. Valander je kroz zamagljeni prozor posmatrao sumornu zgradu i
mislio da se negde unutra, u toj kući nalik na zatvor, nalazila Baiba Liepa. Sve
zvanične zgrade u ovoj zemlji podsećale su na zatvore i pomislio je kako su i ljudi u
njima bili zatvorenici. Ali ne i major, ne Upitis, uprkos tome što je sada zaista bio
zatvorenik a ne samo u jednom ružnom snu bez kraja i konca. Smesta ga je prošla
volja da se vozika sa narednikom i zamolio ga je da ga odveze u hotel. Iako nije znao
zbog čega, za​mo​lio ga je da dođe po nje​ga su​tra u dva sata po pod​ne.
Na recepciji je smesta spazio jednog od Ljudi obučenih u sivo koji su bili
zaduženi da ga prate i pomislio je kako pukovnici nisu više imali razloga da se
pretvaraju. Otišao je u salu za ručavanje, i demonstrativno seo za drugi sto od svog
uobičajenog iako je kelner koji mu je prilazio delovao nesrećno zbog toga. Mogu da
stvorim neverovatan problem revoltom protiv državne službe za dodelu stolova,
pomislio je iznervirano. Seo je teška srca, naručio rakiju i pivo i kasnije je primetio
kako je na jednom od guzova počeo da mu se vraća čir, što ga je samo još više
iznerviralo. Sedeo je u sali više od dva sata i svaki put kada bi mu se ispraznile čaše
mahao bi kelneru da mu donese još. U rastućem pijanstvu po glavi su krenule da mu se
vrzmaju nepovezane misli i u napadu nemoćne sentimentalnosti zamislio je kako je
Baiba Liepa pošla sa njim za Švedsku. Kada je napustio salu za ručavanje nije mogao
da odoli a da ne mahne čoveku u sivom odelu koji ga je osmatrao sa sofe. Otišao je
gore u svoju sobu, legao na krevet i zaspao. Mnogo kasnije neko je počeo da lupa na
vrata u njegovoj glavi. Ali to je ipak dolazilo spolja - narednika je stajao u hodniku i
kucao. Valander je iskočio iz kreveta, povikao mu da sačeka i umio je lice hladnom

148
vodom. Zamolio je narednika da ga odveze iz grada, napolje, u neku šumu u kojoj bi
mogao da se prošeta i pripremi za sastanak sa ljubavnicom koja će ga odvesti do
Ba​i​be Li​e​pe.
U šumi mu je bilo hladno, zemlja pod njegovim tabanima je bila tvrda i mislio je o
be​smi​sle​no​sti či​ta​ve si​tu​a​ci​je.
Živimo u vremenima u kojima pacovi jure mačke, mislio je. Ali ni to nije istina,
jer se više ne zna ko je pacov a ko mačka. Bas takva su moja vremena. Kako je
uopšte moguće biti policajac kada vise ništa nije onako kako izgleda i kada ništa
više ne štima? Cak ni Švedska, zemlja za koju sam nekada verovao da je razumem,
nije nikakav izuzetak. Pre godinu dana sam vozio automobil u teškom pijanstvu. Ali
ništa mi se nije dogodilo jer su se moje kolege zauzele za mene; čak se i tu
kri​mi​na​lac ru​ko​vao sa svo​jim lov​ci​ma.
Dok je hodao po borovoj šumi, sa narednikom Zidsom koji je negde iza njegovih
leđa čekao u automobilu, odlučio je da se prijavi za posao šefa obezbeđenja u
Treleborškoj fabrici gume. Sada je dosegao tačku na kojoj se odluka sama nametnula.
Bez pre​te​ra​nog na​pre​za​nja i bez okle​va​nja shva​tio je kako je bilo vre​me za pro​me​nu.
Misao ga je razgalila i vratio se do automobila. Odvezli su se nazad u Rigu.
Pozdravio se od narednika i otišao na recepciju po svoj ključ. Tamo ga je čekalo
pismo od pukovnika Putnisa koji mu je saopštavao kako je narednog dana imao let u
pola deset. Otišao je u svoju sobu, okupao se u mlakoj vodi i zavukao u krevet. Još
uvek je imao tri sata do sastanka sa svojom ljubavnicom te je ponovo razmišljao o
svemu što se izdešavalo. U svojim mislima je pravio društvo majoru i činilo mu se da
je mogao da spozna obim mržnje koju je Karlis Liepa osećao. Mržnju i nemoć što i
pored jasnih dokaza nije mogao ništa da učini. Prodro je duboko u srž mračne
korupcije u kome su Murnijers ili Putnis ili možda čak obojica susretali sa
kriminalcima i pregovarali o onome što mafiji nije pošlo za rukom, baveći se
kriminalnim aktivnostima kojima je kontrolisala država. Video je i to previše i zbog
toga je bio ubijen. Negde je postojala njegova zaostavština, njegova istraga i njegov
do​ka​zni ma​te​ri​jal.
Va​lan​der se od​jed​nom us​pra​vio u kre​ve​tu.
Shvatio je da je prevideo najozbiljniju posledicu jedne takve zaostavštine.
Kalkulacije koje je sam izveo nisu mogle promaći ni Putnisu ni Murnijersu. Oni su
naravno došli do istog zaključka i morali su biti silno nameračeni da uđu u trag
do​ka​zi​ma koje je ma​jor Li​e​pa sa​krio.
Strah mu se pojačao. Valander je shvatio kako u toj zemlji nije bilo ničeg lakšeg
do iscenirati nestanak jednog švedskog policajca. Mogla je da se aranžira nesreća, da
se napravi proforma istraga i da se nazad u Švedsku pošalje sanduk od cinka i izjave
sa​u​če​šća.

149
 Mo​žda su već sada sum​nja​li kako je pre​vi​še znao?
Ili je možda naprasna odluka da je sada trebao da ide kući značila kako su bili
si​gur​ni da ni​šta nije znao?
Ne mogu nikome da verujem, mislio je Valander. Ovde sam sasvim sam i moram
da postupam kao Baiba Liepa, da odlučim kome mogu da verujem, i da rizikujem u
donošenju odluke za koju se može pokazati da je sasvim pogrešna. Sasvim sam sam i
na mene paze uši i oči koje bi mogle da me pošalju na isti put na koji su poslali
ma​jo​ra.
Mo​žda je vi​đa​nje sa Ba​i​bom Li​e​pom bilo pre​vi​še ri​zič​no?
Ustao je iz kreveta, stao kraj prozora i pogledao preko krovova kuća. Smračilo se,
pri​bli​ža​va​lo se se​dam sati i znao je da mora da do​ne​se odlu​ku.
Ja sam neko ko nije mnogo hrabar, mislio je. Najmanje sam neko ko prkosi smrti i
ne volim da rizikujem. Najradije bih da u nekom mirnom delu Švedske istražujem
slu​ča​je​ve u ko​ji​ma nema krvi i pre​va​ra.
Zatim je mislio na Baibu Liepu, na njen strah i prkos i znao je da ne bi sebi
mo​gao da opro​sti ako bi se sada po​vu​kao.
Oko osam je obu​kao ode​lo i oti​šao do va​ri​je​tea.
U foajeu je sedeo drugi muškarac u sivom odelu. Ovoga puta Valander nije mario
da mahne. Iako je bilo rano veče u mračnom noćnom klubu se nalazilo puno ljudi.
Provukao se između stolova, video žene koje su nosila svoje izazivačke osmehe na
licima i na kraju je pronašao slobodan sto. Pomislio je kako ne bi trebalo da pije i
kako bi morao da bude bistre glave, ali kada mu se približio kelner, ipak je naručio
viski. Podijum za orkestar je bio prazan i drečeća muzika je dolazila sa zvučnika koji
su visili sa crno ofarbane tavanice. Pokušao je da razazna lica ljudi u zadimljenom
za​mra​če​nom pro​sto​ru, ali sen​ke i gla​so​vi su se sta​pa​li sa je​zi​vom mu​zi​kom.
Inesa se pojavila niotkuda i igrala je svoju ulogu sa sigurnošću koja ga je
zaprepastila. Stidljivoj ženi koju je upoznao na kratko nekoliko dana ranije, sada nije
bilo ni traga ni glasa. Bila je jako našminkana, izazivajuće odevena u mini suknju i
smesta je znao da nije spreman na svoju ulogu u toj igri. Pružio joj je ruku u pozdrav
ali ona se ume​sto toga nagnu​la i po​lju​bi​la ga.
- Još uvek ne idemo - rekla je. - Naruči mi nešto i smej se, budi veseo što me
vi​diš.
Pila je viski, nervozno pušila i Valander je pokušao da igra svoju ulogu
sredovečnog polaskanog muškarca koji je ulovio pažnju mlade žene. Pokušao je da se
probije kroz buku nevidljivih zvučnika i ispričao joj je o dugom razgledanju grada sa
narednikom kao vodičem. Primetio je da je izabrala stolicu sa koje je imala pogled na
vrata noćnog kluba. Kada je Valander napomenuo kako narednog dana putuje kući,
zabezeknula se. Pitao se koliko duboko je bila umešana i da li je pripadala

150
pri​ja​te​lji​ma o kojima je Baiba Liepa pričala. Onim prijateljima koji su u svojim
sno​vi​ma či​ni​li sve da se bu​duć​nost ze​mlje ne baci vu​ci​ma.
Ali ni njoj ne smem da verujem, mislio je Valander. Čak i ona može igrati duplu
ulo​gu, pod pri​si​lom i be​dom, ili kao po​sled​nji iz​raz očaj​ne ne​mo​ći.
- Pla​ti - re​kla je. - Usko​ro ide​mo.
Valander je gledao dok su se palili reflektori koji su obasjali pozornicu i
muzičari u svilenim roze sakoima počeli su da naštimavaju svoje instrumente. Platio
je kel​ne​ru i ona se na​sme​ja​la pre​tva​ra​ju​ći se da mu u uvo ša​pu​će ne​žno​sti.
- Pored toaleta nalaze se sporedna vrata - rekla je. - Zaključana su, ali ako
pokucaš neko će ih otvoriti. Naći ćeš se u garaži. Tamo je parkiran beli 'moskvič' sa
žutom štraftom na haubi iznad levog prednjeg točka. Automobil je otključan. Sedi
pozadi. Ja ću doći odmah posle tebe. Sada se smeškaj, šapući mi u uvo i poljubi me.
Po​sle idi.
Uradio je onako kako mu je rekla i potom je ustala. Ispred toaleta je pokucao na
metalna vrata i brava je smesta škljocnula. Ljudi su ulazili i izlazili iz toaleta ali niko
nije obra​ćao pa​žnju na nje​ga dok je ne​sta​jao kroz vra​ta u ga​ra​žu.
Nalazim se u zemlji koja se sastoji od tajnih ulaza i izlaza, mislio je. Ovde se
ni​šta ne de​ša​va otvo​re​no.
Garaža je bila tesna, zaudarala je na mašinsko ulje i benzin i bila je loše
osvetljena. Valander je video kamion kome je nedostajao točak, nekoliko bicikla i
belog „moskviča". Čovek koji mu je otvorio vrata smesta je nestao. Zavukao se na
zadnje sedište i čekao. Odmah zatim pojavila se Inesa kojoj se očigledno žurilo.
Startovala je mašinu, vrata od garaže su se otvorila. Izvezla se iz hotela i skrenula
levo, daleko od širokih ulica koje su okruživale kraj čiji je centralni deo činio hotel
Letonija. Gledao ju je kako je pažljivo motrila na automobile u retrovizoru, činila
česta skretanja i pratila nevidljivu kartu koja ga je navela da ubrzo izgubi
koncentraciju. Posle dvadesetak minuta stalnog menjanja pravca bila je ubeđena da je
niko nije pratio. Zamolila je Valandera za cigaretu i on joj je pripalio. Vozili su se
preko dugačkog gvozdenog mosta i nestali u gomili prljavih fabričkih zgrada i
beskrajnih naselja kuća koje su podsećale na kasarne. Valander nije bio siguran da je
pre​po​znao kuću is​pred koje je za​ko​či​la i uga​si​la mo​tor.
- Po​žu​ri - re​kla je. - Vre​me je te​sno.
Baiba Liepa ih je pustila unutra. Razmenila je par kratkih reči sa Inesom.
Valander se pitao da li je već saznala da će sutradan napustiti Rigu. Ali nije pokazala
nikakvu reakciju već je samo uzela njegovu jaknu i prebacila je preko naslona od
stolice. Inese je otišla i ostali su sami u pustoj i tihoj sobi sa teškim zavesama.
Valander nije uopšte znao gde da počne niti šta da kaže. Zato je uradio onako kako mu
je to Ridberg jednom prilikom savetovao: reci onako kako jeste, nema većeg bola, ali

151
reci kako sto​je stva​ri!
Čim joj je is​pri​čao kako je Upi​tis pri​znao da je ubio nje​nog muža, sa​vi​la se na sofi
kao da ju je uhva​tio iz​ne​na​dan bol.
- To nije isti​na - pro​ša​pu​ta​la je.
-Preveli su mi njegovo priznanje - rekao je Valander. -Navodno je imao i dva
sa​u​če​sni​ka.
-To nije istina! - viknula je u bujici emocija koje su konačno provalile kroz
bra​nu.
Inesa se pojavila iz senke kod vrata koja su najverovatnije vodila u kuhinju i
po​gle​da​la je u Va​lan​de​ra koji je sme​sta znao šta mu je bilo či​ni​ti. Pre​me​stio se na sofu
i zagrlio Baibu Liepu koja se tresla od plača. Valander je pomislio kako je mogla
plakati zbog toga što je Upitis počinio tešku izdaju koja je prevazilazila sve granice
pojmljivog. Ali takođe je mogla plakati zbog toga što je istina pretila da se uguši
jednim lažnim, prisilno izmamljenim priznanjem. Plakala je očajnički i držala ga je
tako čvr​sto kao da se na​la​zi​la u sta​nju pro​du​že​nog grča.
Kasnije je razmišljao kako je tada defmitivno prešao nevidljivu granicu i da je
počeo da gaji ljubav prema Baibi Liepi. Iznenada je shvatio da je ljubav koju je sada
osećao imala svoj izvor u nečijoj potrebi za njim. Zapitao se da li je ikada u životu
ose​tio ne​što slič​no.
Inese je ušla sa dve šolje. Pomazila je Baibu Liepu po glavi koja je smesta
pre​sta​la da pla​če. Nje​no lice je bilo sivo.
Valander joj je ispričao šta se dogodilo i da je morao da ide nazad za Švedsku.
Ispričao joj je priču za koju je mislio da ju je prokljuvio i zaprepastio se što je
mogao da je ispriča tako ubedljivo. Na kraju je pomenuo tajnu koja se morala negde
kri​ti. Ona je shva​ti​la i klim​nu​la gla​vom.
- Da - rekla je. - Sigurno je nešto sakrio. Pravio je beleške. Jedno zaveštanje
te​ško može da se sa​sto​ji samo od ne​za​pi​sa​nih mi​sli.
-Ali ne znaš gde je?
-Ni​ka​da mi nije re​kao.
-Da li po​sto​ji neko dru​gi ko bi mo​gao da zna?
-Niko. Ve​ro​vao je samo meni.
- Zar nema oca u Venst​pil​su? Za​ču​đe​no ga je po​gle​da​la.
-To sam sa​znao - re​kao je. - Mi​slio sam da bi to bila jed​na mo​guć​nost.
-On je mnogo voleo svog oca - odgovorila je. - Ali nikada mu ne bi poverio tajne
do​ku​men​te.
- Gde je mo​gao da ih sa​kri​je ili de​po​nu​je?
-Ne u našoj kući. To bi bilo opasno. Policija je mogla da pretrese čitavu kuću
uko​li​ko bi sma​tra​li da se u njoj ne​što na​la​zi.

152
 -Razmisli - rekao je Valander. - Idi u prošlost i razmisli. Gde je mogao da ih
sa​kri​je?
Od​mah​nu​la je gla​vom.
- Ne znam - re​kla je.
- Morao je da računa s tim da je ovako nešto moglo da se dogodi. Sigumo je
pošao od toga da bi razumela i da je bilo dokaza koji su na tebe čekali. A oni se mogu
na​la​zi​ti samo na me​stu koje bi ti sme​sta palo na pa​met.
Od​jed​nom ga je zgra​bi​la za ruku.
- Mo​raš da mi po​mog​neš - re​kla je. - Ne smeš da ot​pu​tu​ješ.
- Za mene je nemoguće da ostanem - odgovorio je. - Pukovnici nikako ne bi
ra​zu​me​li za​što se ni​sam vra​tio u Šved​sku.
A kako bih mo​gao da bo​ra​vim u ovoj ze​mlji bez nji​ho​vog zna​nja?
- Mogao bi da se vratiš - rekla je ne ispuštajući njegovu ruku. - Imaš devojku
ovde. Mo​žeš da do​đeš kao tu​ri​sta.
Ali ti si ona koju vo​lim, mi​slio je. A ne Ine​su koja je moja lju​bav​ni​ca.
- Ovde imaš de​voj​ku - po​no​vi​la je.
Klim​nuo je gla​vom. Na​rav​no da je imao curu u Rigi, ali to nije bila Ine​sa.
Nije odgovorio i ona nije insistirala na odgovoru. Delovalo je kao da je bila
ubeđena da će se vratiti. Inesa je ušla u sobu i Baiba Liepa se odjednom oporavila od
šoka iza​zva​nog Upi​ti​so​vim ne​i​sti​ni​tim pri​zna​njem.
- U našoj zemlji čovek može da umre ako priča - rekla je. - Čovek može da umre
ako ćuti ili kaže pogrešne stvari. Ili ako priča sa pogrešnim ljudima. Ali Upitis je jak.
On zna da ga nećemo izneveriti. On zna da mi znamo kako je priznanje neistinito. Zbog
toga ćemo na kra​ju i da po​be​di​mo.
- Da po​be​di​te?
-Mi zahtevamo samo istinu - odgovorila je. - Mi zahtevamo samo korektnost i ono
ele​men​tar​no da ži​vi​mo u slo​bo​di koju smo sami iza​bra​li.
-To je preveliko za mene - rekao je Valander. - Želim da znam ko je ubio majora
Li​e​pu. Že​lim da znam i za​što su se dva mr​tva mu​škar​ca na​su​ka​la na šved​sku oba​lu.
-Vrati se nazad i ja ću te učiti o mojoj zemlji - rekla je Baiba Liepa. Ne samo ja
već i Ine​sa.
- Ne znam - od​go​vo​rio je Va​lan​der. Ba​i​ba Li​e​pa ga je po​gle​da​la.
-Ti nisi od ljudi koji izneveravaju - rekla je. - To bi značilo da se Karlis
pre​va​rio, a on se ni​ka​da nije va​rao.
-To ne ide - ponovio je Valander. - Kada bih se vratio ovamo, pukovnici bi to
sme​sta sa​zna​li. Bio bi mi po​tre​ban dru​gi iden​ti​tet i dugi pa​soš.
-To bi moglo da bude sređeno - odgovorila je vatreno Baiba Liepa. - Samo da
znam da do​la​ziš.

153
 -Ja sam policajac - rekao je Valander. - Ne smem da rizikujem čitavu svoju
eg​zi​sten​ci​ju time što ću pu​to​va​ti po sve​tu sa la​žnim do​ku​men​ti​ma.
Istog trenutka je zažalio ono što je izgovorio. Pogledao je ravno u oči Baibe
Li​e​pe i u nji​ma je vi​deo ma​jo​ro​vo lice.
- Da - re​kao je po​la​ko. - Vra​ti​ću se.
Noć se otegla iza ponoći. Valander je pokušao da joj pomogne sa nalaženjem
traga o majorovom skrovištu za dokazni materijal. Njena odlučna koncentracija se
po​ka​za​la ne​po​ko​le​blji​vom, ali ni​gde nisu pro​na​šli trag. Na kra​ju je raz​go​vor za​mro.
Valander je razmišljao da su negde u tami na njega pazili psi. Psi pukovnika koji
se nikada nisu odmarali. Sa rastućim osećajem nerealnosti situacije, uvideo je da je
uvučen u zaveru kojoj je bio cilj da ga otera iz Rige i u istragu zločina koja je morala
da bude izvedena u tajnosti. Biće prinuđen da bude nepolicajac u zemlji koju uopšte
nije poznavao i biće upravo onaj nepolicajac koji je tragao za istinom o zločinu koji
su mnogi već smatrali zaključenim. Već je znao da je u celoj priči vladalo ludilo ali
nije mogao da isključi lice Baibe Liepe iz svoje svesti i njen glas koji je bio toliko
ube​dljiv da nije mo​gao da ga ig​no​ri​še.
Već je bilo skoro dva kada je Inesa saopštila da su morali da idu. Ostavila ga je
na​sa​mo sa Ba​i​bom Li​e​pom i opro​sti​li su se je​dan od dru​gog u ap​so​lut​noj ti​ši​ni.
- Mi imamo prijatelje u Švedskoj - rekla je. - Kontaktiraće s vama. Preko njih
mo​že​mo da or​ga​ni​zu​je​mo po​vra​tak.
Zatim se nagnula ka njemu i poljubila ga u obraz. Inese ga je odvezla nazad u
ho​tel. Kada su sti​gli do mo​sta po​ka​za​la je na re​tro​vi​zor.
- Sada nas prate. Kada budemo stigli do hotela, najbolje je da se pretvaramo da
smo za​lju​blje​ni i da nam je te​ško da se ra​sta​ne​mo.
- Uradiću najbolje što mogu - odgovorio je Valander. -Možda bih trebalo da te
od​ve​dem u svo​ju sobu.
Na​sme​ja​la se.
- Ja sam poštena devojka - rekla je. - Ali ako se budeš vratio, možda će do toga i
doći.
Napustila ga je i jedno vreme je stajao u hladnoći i pokušao da utvrdi da li mu je
ne​do​sta​ja​la.
Su​tra​dan je ot​pu​to​vao kući i to Aero​flo​tom pre​ko Hel​sin​ki​ja.
Oba pu​kov​ni​ka su ga spro​ve​la do ter​mi​na​la i sr​dač​no se opro​sti​la od nje​ga.
Je​dan od njih je ubio ma​jo​ra, mi​slio je Va​lan​der.
Ili su to možda obojica učinili? Kako bi jedan policajac iz Istada mogao da sazna
šta se za​i​sta do​go​di​lo?
Ka​sno uve​če se vra​tio kući i ot​klju​čao vra​ta od svog sta​na u uli​ci Ma​ri​ja.
Tada je već sve počelo da mu bledi poput sna i verovao je kako nikada više neće

154
videti Baibu Liepu. Oplakivaće svog muža nikada ne saznavši šta se sa njim
do​go​di​lo.
Pro​bao je vi​ski koji je ku​pio na aero​dro​mu.
Pre nego što je oti​šao u kre​vet dugo je se​deo i slu​šao Ma​ri​ju Ka​las.
Bio je umo​ran i za​bri​nut.
Pi​tao se šta će se do​go​di​ti.

155
 14.

Šest dana po nje​go​vom do​la​sku če​ka​lo ga je pi​smo.

Pronašao ga je ispred vrata kada se vratio krajem jednog dugog i iritirajućeg dana
u policiji. Celog popodneva je padao težak mokar sneg i pre nego što je otključao
stan, dugo je sta​jao gore na ste​pe​ni​štu po​ku​ša​va​ju​ći da iz​bri​še noge.
Posle je pomislio kako je zaista želeo da se sačuva od kontakta sa njima. Duboko
u sebi je sve vreme znao da će do toga doći ali pošto se i dalje osećao nespremno,
že​leo je da to po​tra​je.
Na otiraču za noge ležao je običan braon koverat. Prvo je pomislio kako je u
pitanju bio reklamni materijal pošto je na prednjoj strani stajao pečat firme. Stavio ga
je na poličicu u predsoblju i sasvim zaboravio na njega ga. Tek pošto je ručao i to
jedan zaboravljeni file od ribe koji je ležao u donjoj pregradi zamrzivača, prisetio se
pisma i otvorio ga je. „Lipmanovo cveće" stajalo je na kovertu i prvo što mu je palo
napamet bilo je da je to bilo čudno doba dana za ostavljanje reklamnih ponuda. Neko
vreme se kolebao da ga neotvorenog baci u kantu za đubre, ali nešto ga je uvek
sprečavalo da se otarasi čak i najneprivlačnije reklame a da je prethodno ne prouči.
Znao je da je to bila navika koja je imala veze sa njegovim poslom. Nešto je moglo
ležati između šarenih brošura. Često je mislio kako je živeo kao čovek koji je bio
pri​nu​đen da pre​vr​će sva​ki ka​men koji bi mu se na​šao na putu.
Kada je is​ce​pao ko​ve​rat i vi​deo da je sa​dr​žao pi​smo is​pi​sa​no ru​kom, znao je da su
kontaktirali s njim. Ostavio ga je da leži na kuhinjskom stolu i skuvao sebi kafu.
Osećao je da je sebi morao da da vremena pre nego što pročita šta mu je napisano i
znao je da je to či​nio zbog Babe Li​e​pe.
Kada je pre nedelju dana izašao iz aviona na Arlandi, u sebi je nosio nejasan i
možda žalostan osećaj. Istovremeno je osećao olakšanje zbog toga što više nije
morao da boravi u zemlji u kojoj su ga stalno držali pod prismotrom te je u napadu
neočekivane spontanosti pokušao je da oslovi carinicu na pasoškoj kontroli dok joj je
ispod staklenog prozora pružao putne isprave. „Lepo je ponovo biti kod kuće", rekao
joj je, ali mu je ona samo dobacila jedan ovlašan i prezriv pogled i vratila mu pasoš i
ne otvo​riv​ši ga.
Ovo je Švedska, pomislio je. Na površini je sve svetlo i sveze i naši aerodromi
su tako izgrađeni da nigde ne mogu da se zavuku đubre i senke. Ovde se sve vidi i
ništa nije nešto drugo od onoga što predstavlja. Naša religija i naša jadna vera u
naciju zagarantovani su zakonom koji objašnjava svetu da je kod nas zločin umreti
od gladi. Ali mi ne pričamo bez potrebe sa strancima, jer samo ono nepoznato može
da nas zaboli, da zaprlja naše ćoškove i zacrni naše neonsko svetlo. Nikada nismo

156
izgradili imperiju i zbog toga joj nije pretila opasnost od rušenja. Ali ubedili smo
sebe kako smo stvorili najbolji od svih svetova, iako je mali, da smo bili čuvari
vrata raja, ali sada, kada je zabava prošla, svetimo se time što imamo naj
ne​lju​ba​zni​je kon​tro​lo​re pa​so​ša na sve​tu.
Olakšanje je skoro smesta zamenila povučenost. U svetu Kurta Valandera, tog
penzionisanog ili delimično raspadajućeg raja, nije bilo mesta za Baibu Liepu. Nije
mogao da je zamisli ovde, u svom tom svetlu, pod svim neonom koji je besprekorno
funkcionisao i zbog toga bio varljive prirode. U njemu je i pored toga već rasla
čežnja za njom i dok je kroz duge hodnike nalik zatvorskim vukao svoju torbu ka
novoizgrađenom domaćem terminalu na kome je trebalo da sačeka svoju vezu za
Malme, već je počeo da mašta da se nalazi u Rigi, u gradu u kome su nad njim bdeli
nevidljivi psi. Avion za Malme je kasnio. Imao je kartu koja mu je garantovala jedan
sendvič i dugo je sedeo na aerodromu i gledao na piste sa kojih su avioni poletali i
sletali u kovitlacu finog, sitnog snega. Oko njega su muškarci u dobro skrojenim
odelima neprekidno pričali mobilnim telefonima i iznenadio se kada je slučajno čuo
jednog podebljeg biznismena dok je svome detetu preko telefona čitao priču o Ivici i
Marici. Valander je nazvao svoju ćerku iz govornice i iznenadilo ga je što ju je
zapravo i našao. Bio je jako srećan što joj je čuo glas. Za trenutak je pomislio kako bi
mogao da ostane nekoliko dana u Stokholmu, ali je iz razgovora razumeo da je imala
puno posla i nije izgovorio svoj predlog. Ponovo je razmišljao o Baibi, o njenom
strahu i prkosu i pitao se da li je smela da poveruje u mogućnost da će je švedski
policajac izneveriti. Šta je mogao da uradi? Ako bi se vratio, psi bi ga odmah
na​nju​ši​li i ni​ka​da ne bi mo​gao da ih se otre​se.
Kada je uveče kasno sleteo na Sturap tamo ga niko nije dočekao. Uzeo je taksi do
Istada, sedeo je u mraku zadnjeg sedišta i pričao o vremenu sa šoferom koji je
prebrzo vozio. Kada više nije bilo ničega da se kaže o magli i finom snegu koji se
kovitlao ispred farova, odjednom mu se učinilo da je u automobilu mogao da oseti
mi​ris Ba​i​be Li​e​pe i za​bri​nuo se što više nije mo​gao da je sret​ne.
Dan po dolasku, otišao je do oca u Loderup. Kada je video da ga je kućna
pomoćnica podšišala, Valander je pomislio kako je izgledao svežije nego tokom
mnogih proteklih godina. Kupio mu je flašu konjaka i otac je zadovoljno klimnuo
gla​vom kada je pro​či​tao ime pro​i​zvo​đa​ča.
Za​ču​di​lo ga je što je ocu is​pri​čao o Ba​i​bi Li​e​pi.
Sedeli su napolju u staroj štali koju je otac koristio kao atelje. Na štafelaju je
stajalo platno koje još nije bilo završeno. Pejzaž je uvek bio nepromenljiv, ali
Valander je odmah primetio kako će to biti kopija sa fazanom. Kada je došao sa
svojim konjakom, otac se baš spremao da oboji fazanov kljun. Ali sada je odložio
čet​ki​cu i obri​sao rake o krpu na​to​plje​nu ter​pen​ti​nom. Va​lan​der je is​pri​čao o svom putu

157
u Rigu i odjednom, ne znajući ni sam zašto, prestao je sa opisivanjem grada i ispričao
o svom susretu sa Baibom Liepom. Nije mu rekao da je bila udovica ubijenog
po​li​caj​ca. Samo je spo​me​nuo nje​no ime, da ju je sreo i da mu je ne​do​sta​ja​la.
-Ima li dece? - pi​tao je otac. Va​lan​der je od​mah​nuo gla​vom.
-Da li može da rađa?
-Pret​po​sta​vljam. Kako bih to uop​šte mo​gao da znam?
-Valj​da znaš ko​li​ko ima go​di​na?
-Mla​đa je od mene. Mo​žda tri​de​set i tri.
-Zna​či, može da ima decu.
-Za​što pi​taš to?
-Zato što mi​slim da je to ne​što što ti je po​treb​no.
-Ja već imam dete. Imam Lin​du.
-Jedno je premalo. Ljudi bi trebali da imaju najmanje dvoje dece da bi shvatili o
čemu se tu radi. Do​ve​di je u Šved​sku i ože​ni se njo​me!
-To nije baš tako lako.
-Da li kod tebe sve mora da bude tako kom​pli​ko​va​no samo zato što si po​li​ca​jac?
Evo ga, mislio je Valander. Ponovo smo kod te teme. Sa njime nije moguće voditi
raz​go​vor a da od​mah ne pro​na​đe ra​zlog da me na​pad​ne što sam se pri​klju​čio po​li​ci​ji.
- Umeš li da ču​vaš jed​nu taj​nu? - pi​tao je. Otac ga je sum​nji​ča​vo po​gle​dao.
-Kako bih to mogao da izbegnem? - odgovorio je. - Kome bih ja nešto mogao da
ka​žem?
-Možda ću da napustim policiju - rekao je Valander. -Možda ću da nađem drugi
posao i to kao šef obezbeđenja fabrike gume u Treleborgu. Ali to je samo jedno
mo​žda.
Otac ga je dugo gle​dao pre nego što je od​go​vo​rio.
- Nikada nije kasno za urazumljivanje - rekao je naposletku. - Jedino što ćeš da
za​ža​liš je što si na tu odlu​ku tako dugo če​kao.
- Rekao sam možda, tata. Rekao sam da nije sigurno. Otac ga nije čuo. Vratio se
šta​fe​la​ju i fa​za​no​vom klju​nu.
Valander je seo na jednu staru šamlicu i neko vreme ga ćutke posmatrao. Zatim se
odvezao kući. Razmišljao je kako nije imao sa kim da priča. Sa četrdeset tri godine
ne​do​sta​jao mu je neko od po​ve​re​nja ko bi sta​jao uz nje​ga. Je​di​nog koga je imao bila je
Linda. Moni koja je bila njena majka i koja se od njega razvela, nije više mogao da se
približi. Za njega je postala stranac i o njenom životu u Malmeu nije gotovo ništa
znao.
Vozio se pored izlaza sa Kosebergu i palo mu je napamet kako je mogao da
poseti Gorana Bumana u policiji Kristijanstada. Sa njim je možda mogao da popriča o
sve​mu što se do​go​di​lo.

158
 Nije se odvezao u Kristijanstad. Vratio se u službu i predao izveštaj Bjorku.
Martinson i druge kolege postavljale su svoja pitanja o šoljama za kafu u trpezariji i
uskoro je imao osećaj kako niko nije bio zainteresovan za ono što je imao da ispriča.
Poslao je svoju prijavu za posao i počeo da preuređuje kancelariju u pokušaju da
povrati volju za rad koja nikako nije htela da se javi. Bjork koji je izgleda primetio da
je bio od​su​tan du​hom po​ku​šao je da ga odo​bro​vo​lji po​gre​šnom tak​ti​kom; time što ga je
zamolio da održi predavanje u gradskom Rotari klubu. Prihvatio se zadatka i na
jednoj večeri u hotelu „Kontinental" održao je bezuspešno predavanje o savremenim
tehničkim pomagalima u obavljanju policijskog posla. Kasnije nije mogao da se seti
ni​če​ga što je is​pri​čao.
Jed​nog ju​tra je umi​slio da se raz​bo​leo.
Otišao je kod policijskog lekara koji ga je detaljno pregledao. Lekar ga je
proglasio zdravim ali mu je predložio da nastavi da pazi na svoju kilažu. Došao je iz
Rige kući u sredu. U subotu veče je otišao do Ohusa da pleše u nekom restoranu.
Posle nekoliko plesova bio je pozvan da se pridruži stolu za kojim je sedela jedna
fizioterapeutkinja iz Kristijanstada koja se zvala Elena. Ali pred očima mu je sve
vreme bilo lice Baibe Liepe koje ga je pratilo poput senke. Napustio je Ohus rano i
otišao kući. Vozio se obalskih putem i zaustavio se kod sablasne poljane na kojoj su
se svakog leta održavale bućne pijace. Tamo je prošle godine vitlao kao ludak sa
pištoljem u ruci, jureći ubicu. Sada je preko poljane ležao debeli pokrivač snega, pun
mesec je blistao iznad mora i ispred sebe je jasno video Baibu Liepu nesposoban da
je izbaci iz misli. Produžio je do Istada i propisno se napio kod sebe u stanu. Pustio je
mu​zi​ko to​li​ko gla​sno da su kom​ši​je po​če​le da lu​pa​ju u zid.
Kada se probudio u nedelju ujutro lupalo mu je srce i dan se pretvorio u dugo i
raz​vu​če​no iš​če​ki​va​nje ne​če​ga što nije znao da ob​ja​sni.
U ponedeljak je stiglo pismo. Seo je za kuhinjski sto i iščitao lepo uobličen
rukopis. Pismo je bilo potpisano imenom nekoga ko je tvrdio da se zove Jozef
Lip​man.
77 si prijatelj naše zemlje, pisao je Jozef Lipman. iz Rige su nas informisali o
tvom velikom zalaganju. Uskoro ćemo ti se ponovo javiti sa detaljima oko tvog
po​vrat​ka. Jo​zef Lip​man.
Valander se pitao o kakvom velikom zalaganju se radilo kao i o tome ko su to
bili,,mi" koji će po​no​vo kon​tak​ti​ra​ti s njim.
Nervirala ga je sažetost teksta i skoro naređivačka poruka. Zar ga niko ništa nije
pitao? Još se nije odlučio da stupi u službu nevidljivih ljudi i njegova agonija i
oklevanje bili su veći od njegove odlučnosti i volje. Želeo je da ponovo vidi Baibu
Li​e​pu, to je bila isti​na, ali sum​njao je u svo​je mo​ti​ve i bio je uglav​nom mi​šlje​nja da se
po​na​šao kao za​lju​blje​ni ti​nej​džer.

159
 Ali u utorak ujutru probudio se sa još jednom odlukom. Odvezao se do policijske
sta​ni​ce, uče​stvo​vao u jed​nom očaj​no do​sad​nom sa​stan​ku i po​tom oti​šao do Bjor​ka.
- Hteo sam da pi​tam da li bih mo​gao da uz​mem osta​tak od​mo​ra - po​čeo je.
Bjork ga je gle​dao sa me​ša​vi​nom za​vi​sti i du​bo​kog ra​zu​me​va​nja.
- Voleo bih da mogu da kažem isto - odgovorio je sumorno. - Upravo sam
pročitao podugačak podsetnik koji je stigao od državne uprave policije. Pred očima
sam imao sliku kako sve moje kolege po čitavoj zemlji čine isto što i ja, svako od njih
nadvijen nad svojom pisaćim stolom. Pročitao sam ga i ponovo sedim sa osećajem
kako uopšte ne razumem svrhe podsetnika. Od nas se očekuje da pošaljemo određen
broj pisanih akata koji se tiču reorganizacije. Ali nemam pojma o kakvim aktima se u
tom pod​set​ni​ku uop​šte radi.
- Uzmi od​mor - pre​dlo​žio je Va​lan​der.
Bjork je iri​ti​ra​no uklo​nio pa​pir koji je le​žao is​pred nje​ga.
- To je sasvim isključeno - odgovorio je. - Uzeću odmor kada budem otišao u
penziju. Ukoliko je doživim. Bilo bi naravno mnogo glupo ako bih preminuo na
svo​me rad​nom me​stu. Re​kao si da ho​ćeš go​di​šnji?
- Mislio sam da odem na skijanje u Alpe. U prilog tome ide pomisao na broj ljudi
kojima raspolažemo oko Ivanjdana. Mogu tada da radim i da ne uzmem slobodno do
kra​ja jula.
Bjork je klim​nuo gla​vom.
- Da li si stvarno dobio mesto na nekim od čarter letova? Mislio sam da je u ovo
doba go​di​ne sve re​zer​vi​sa​no?
- Ne.
Bjork je upit​no po​di​gao obr​ve.
-To zvu​či malo im​pro​vi​zo​va​no?
-Mi​slio sam da idem ko​li​ma. Ne vo​lim pa​ke​ta​ran​žma​ne.
-A ko ih voli?
Bjork ga je najednom posmatrao službenim izrazom koji je stavljao na lice kada bi
se pod​se​tio da bi tre​ba​lo po​ka​za​ti ko je šef.
- Koji slu​ča​je​vi leže na tvom sto​lu?
- Ima ih neočekivano malo. Zlostavljanje u Svarteu je najhitniji posao. Ali to može
neko dru​gi da pre​u​zme.
-Kada že​liš da odeš? Da​nas?
-Če​tvr​tak je sa​svim u redu.
-Ko​li​ko dugo mi​sliš da bu​deš od​su​tan?
- Izračunao sam da imam deset neiskorišćenih dana. Bjork je klimnuo glavom i
na​pra​vio za​be​le​šku.
-Mi​slim da je pa​met​no da uz​meš slo​bod​no - re​kao je. -De​lo​vao si malo umor​no.

160
 -To je su​vi​še bla​go re​če​no - od​go​vo​rio je Va​lan​der i na​pu​stio kan​ce​la​ri​ju.
Osta​tak dana je ra​dio na slu​ča​ju zlo​sta​vlja​nja.
Obavio je veliki broj telefonskih poziva i sem toga je odgovorio na pismo iz Špar
banke o nejasnoćama na njegovom računu. Dok je radio čekao je da se nešto drugo
dogodi. Otvorio je telefonski imenik Stokholma i pronašao nekoliko ljudi po imenu
Lip​man. Ali u re​gi​stru nije po​sto​ja​lo ni​šta što se zva​lo,.Lip​ma​no​vo cve​će".
U pet je pospremio svoj pisaći sto i odvezao se kući. Vozio je zaobilaznim putem,
zaustavio se kod novoizgrađene robne kuće nameštaja i ušao unutra da pogleda kožnu
fotelju koju je želeo da ima u svom stanu. Ali cena ga je prestravila. U jednoj
piljarnici u ulici Hamna kupio je krompir i komad slanine. Dok je plaćao, mladi
prodavac ga je prepoznao i ljubazno pozdravio. Tek tada se setio kako je nekoliko
godina ranije proveo dan u traženju za čovekom koji je opljačkao radnju. Odvezao se
kući, sku​vao ve​če​ru i seo is​pred te​le​vi​zo​ra.

Na​zva​li su ga ne​gde iza de​vet sati uve​če.

Telefon je zazvonio i čovek koji je pričao švedski sa lošim akcentom zamolio ga
je da dođe u piceriju koja se nalazila preko puta hotela „Kontinental". Valander kome
se smu​či​la sva ta taj​no​vi​tost, za​mo​lio je čo​ve​ka da mu se pred​sta​vi.
- Imam razloga da budem sumnjičav - razjasnio je. - Želim da znam u šta se
upli​ćem.
-Zo​vem se Jo​zef Lip​man. Ja sam vam na​pi​sao pi​smo.
-Ko ste vi?
-Vo​dim mali bi​znis.
-Ra​sad​nik cve​ća?
-Mo​glo bi se tako reći.
-Sta že​li​te od mene?
-Mi​slim da sam se do​sta ja​sno iz​ja​snio u pi​smu.
Pošto ionako nije dobijao odgovore koje je tražio,Valander je odlučio da okonča
razgovor. Bio je besan. Iscrpljivalo ga je to što su ga neprestano okruživala
nevidljiva lica koja su sa njim želela da razgovaraju i zahtevaju da pokaže
interesovanje i bude spreman na saradnju. Šta je govorilo protiv teorije da je taj
Lip​man bio u slu​žbi jed​nog od dvo​ji​ce pu​kov​ni​ka?
Ostavio je automobil i odšetao se ulicom Regementa do centra. Kada je stigao u
piceriju bilo je pola devet. Za nekoliko stolova su sedeli gosti, ali nije video
nijednog usamljenog čoveka koji bi mogao da bude Lipman. Prisetio se nečega što ga
je Ridberg jednom prilikom naučio. Moraš uvek da doneseš odluku da li je prigodno
pojaviti se prvi ili poslednji na mestu sastanka. Na to je bio sasvim zaboravio, ali

161
nije imao pojma da li je to u ovom slučaju bilo od ikakvog značaja. Seo je za jedan
sto u ćo​šku, na​ru​čio jed​no pivo i če​kao.
Jozef Lipman je stigao u tri do devet. Valander je tada počeo da se koleba da li je
poenta bila namamiti ga iz stana. Ali kada su se vrata otvorila i kada je čovek kročio
unutra, odmah je znao da je to bio Jozef Lipman. Čovek je bio u šezdesetim i nosio je
kaput koji mu je bio prevelik. Kretao se između stolova pažljivo, kao da se plašio da
će da nagazi na minu. Osmehnuo se Valanderu, skinuo je kaput i seo preko puta njega.
Bio je na oprezu i stalno je krišom bacao pogled po lokalu. Za jednim od stolova
sedela su dva muškarca koja su razmenjivala ljutite komentare o nekome ko nije bio
pri​su​tan i koga je iz​gle​da kra​si​la ne​ve​ro​vat​na ne​spo​sob​nost.
Valander je pomislio da je Jozef Lipman bio Jevrejin. Barem je imao fizionomiju
koja je podsećala na jevrejsku. Obrazi su se crnili od guste brade, oči crne iza
na​o​ča​ra. Ali šta je on za​pra​vo znao o je​vrej​skom iz​gle​du? Ni​šta.
Kelnerica se približila stolu i Lipman je naručio šolju čaja. Njegova ljubaznost je
bila toliko uočljiva da je Valander bio siguran kako je pred sobom imao čoveka koji
je pre​tr​peo puno po​ni​že​nja u ži​vo​tu.
- Zahvaljujem vam se što ste došli - rekao je Lipman. Pričao je toliko tiho da je
Va​lan​der bio pri​nu​đen da se nagne pre​ko sto​la ne bi li ga čuo.
- Niste mi ostavili puno izbora - odgovorio je. - Prvo pismo, pa onda poziv.
Mo​žda mo​že​te da poč​ne​te time što ćete mi reći ne​što o sebi?
Lip​man je od​mah​nuo gla​vom.
-To ko sam ja nema ni​ka​kve veze. Vi ste bit​ni, go​spo​di​ne Va​lan​de​re.
-Ne - rekao je Valander i primetio je kako je u njemu srdžba ponovo počela da
raste. - Morate da shvatite da nemam nameru da slušam o onome što imate da kažete
uko​li​ko ni​ste sprem​ni ni da mi u po​ve​re​nju ka​že​te ko ste.
Kelnerica se pojavila sa Lipmanovim čajem i odgovor je ostao da visi u vazduhu
sve dok po​no​vo nisu osta​li sami.
-Ja sam samo organizator i kurir - rekao je Lipman. - Ko pita za ime kurira? To
nije važno. Srećemo se ovde večeras i posle toga ću nestati. Najverovatnije se više
nikada nećemo videti. Znači ovde se ne radi o poverenju već o praktičnim odlukama.
Sigurnost je uvek jedno praktično pitanje. Po mome mišljenju poverenje nema
prak​tič​nu stra​nu.
-U tom slu​ča​ju sme​sta pre​ki​dam raz​go​vor - re​kao je Va​lan​der.
-Imam za vas poruku od Baibe Liepe - odgovorio je hitro Lipman. - Zar ne želite
ni da je ču​je​te?
Valander se opustio u stolici. Posmatrao je čoveka koji je sedeo preko puta,
čudnovato pogrbljenog, kao da je njegov vrat bio toliko krhak da je u svakom trenutku
mo​gao da se pre​lo​mi.

162
 - Ne želim ništa da čujem pre nego što saznam ko ste -ponovio je naposletku. -
Tako je i ni​ka​ko dru​ga​či​je.
Lip​man je ski​nuo na​o​ča​re i pa​žlji​vo usuo mle​ko u svoj čaj.
-To je samo mera predostrožnosti - rekao je Lipman. - Iz brige zbog vas,
go​spo​di​ne Va​lan​de​re. U da​na​šnje vre​me, naj​bo​lje je zna​ti što ma​nje.
-Bio sam u Letoniji - rekao je Valander. - Bio sam tamo i mislim da razumem šta
se podrazumeva pod stalnom prismotrom, pod stalnom kontrolom. Ali mi se sada
na​la​zi​mo u Šved​skoj, a ne u Rigi.
Lip​man je za​mi​šlje​no klim​nuo gla​vom.
-Možda ste u pravu - rekao je. - Možda sam samo mator čovek koji nije sposoban
da se na​vik​ne na pro​me​nu stvar​no​sti.
-Rasadnici - rekao je Valander da bi ga upravio na pravi put. - Ni oni nisu uvek
iz​gle​da​li isto.
-Došao sam u Švedsku u jesen 1941. - rekao je Lipman i polako promešao čaj. -
Tada sam bio mlad čovek koji je sanjao da postane umetnik, veliki umetnik. Ugledali
smo obalu Gotlanda u svitanje jednog hladnog dana i smesta smo znali da nam je
pošlo za rukom i pored toga što je brod propuštao vodu i što su mnogi od mojih
saputnika bili teško bolesni. Bili smo neuhranjeni, imali smo tuberkulozu. Ali sećam
se tog ledenog jutra, bio je početak marta, u kome sam odlučio da ću jednoga dana
naslikati platno koje će švedsku obalu predstaviti kao simbol slobode. Tako su mogla
da izgledaju vrata raja, zaleđena i hladna, nekoliko crnih stena koje se naziru u magli.
Ali taj motiv nikada nisam naslikao. Umesto slikarstva počeo sam da se bavim
cvećem. Sada živim od davanja saveta raznim švedskim firmama o ukrasnim
biljkama. Primetio sam da su naročito oni koji rade po novim kompjuterskim
kompanijama imali neiscrpnu potrebu da sakriju svoje mašine zelenim biljkama.
Sliku raja nikada neću naslikati. Moraću da se zadovoljim time što sam je video.
Znam da raj ima mnoga vrata, baš kao i pakao. Čovek mora da se nauči da ih
ra​zli​ku​je ina​če je iz​gu​bljen.
- A ma​jor Li​e​pa je to mo​gao?
Lip​man nije re​a​go​vao na Va​lan​de​ro​vo po​mi​nja​nje ma​jo​ro​vog ime​na.
- Major Liepa je znao kako izgledaju vrata - rekao je polako. - Ali nije zbog toga
umro. Umro je zato što je video ko je ulazio i izlazio na ta vrata. Ljudi koji se plaše
sve​tla jer ih tada lju​di kao što je ma​jor mogu vi​de​ti.
Valander je imao utisak da je Lipman bio duboko religiozan čovek. Izražavao se
po​put sve​šte​ni​ka koji je sta​jao pred ne​vi​dlji​vom kon​gre​ga​ci​jom.
- Celog života sam živeo u egzilu - nastavio je Lipman. -Prvih deset godina, sve
do sredine pedesetih, i dalje sam verovao kako ću se jednog dana vratiti u svoju
domovinu. Zatim su došle duge šezdesete i sedamdesete u kojima sam sasvim izgubio

163
nadu. Samo vrlo stari Letonci koji su živeli u egzilu, samo oni sasvim matori, sasvim
mladi ili bukvalno ludi, mislili su da će se svet promeniti tako da ćemo jednog dana
moći da se vratimo u izgubljenu zemlju. Verovali su u dramatičnu prekretnicu dok sam
ja očekivao oduženi kraj tragedije koja je pretila da postane potpuna. Ali, odjednom
je nešto počelo da se dešava. Dobijali smo čudnovate izveštaje iz naše stare
domovine, izveštaje koji su odisali optimizmom. Videli smo kako je džinovski
Sovjetski Savez počeo da se trese kao da je u njemu počela da izbija groznica u
mirovanju. Da li se konačno dešavalo ono u šta smo sumnjali da će se dogoditi? Na to
pitanje i dalje nemamo odgovor. Svesni smo toga da nas ponovo mogu lišiti slobode.
Sovjetski Savez je oslabljen, ali to može da bude samo slučajno stanje. Vreme koje
ima​mo na ras​po​la​ga​nju je te​sno. Ma​jor Li​e​pa je to znao i to ga je mo​ti​vi​sa​lo.
-Mi - re​kao je Va​lan​der. - Ko je to mi?
-Svi Letonci u Švedskoj pripadaju nekoj organizaciji - rekao je Lipman. - Stalno
smo se udruživali u organizacije koje su zamenjivale domovinu. Pokušali smo da
pomognemo ljudima da očuvaju svoju kulturu, izgradili smo različite grupe za
potpomaganje drugih, osnovali smo fondove. Stalno smo se borili da ne budemo
zaboravljeni. Naše emigrantske organizacije bile su način da nadomestimo napuštene
gra​do​ve i sela.
Staklena vrata picerije su se otvorila i jedan usamljeni čovek je ušao unutra.
Lipman je smesta reagovao. Valander je prepoznao čoveka. Zvao se Elmberg i
upra​vljao je jed​nom ben​zin​skom pum​pom.
-Nema nikakve opasnosti - rekao je. - Taj čovek nije u čitavom svome životu
učinio nekome nešto nažao. Sem toga sumnjam da ga je briga za opstanak letonske
dr​ža​ve. On je uprav​nik jed​ne ben​zin​ske pum​pe.
-Baiba Liepa je poslala poziv u pomoć - rekao je Lipman. - Moli vas da dođete.
Po​treb​na joj je po​moć.
Iz​va​dio je ko​ve​rat iz svog unu​tra​šnjeg dže​pa.
- Od Ba​i​be Li​e​pe. Za vas.
Valander je preuzeo koverat. Nije bio zalepljen i oprezno je izvadio tanki list
pa​pi​ra.
Njena poruka je bila jasna, napisana grafitnom olovkom. Imao je utisak da je bila
u ve​li​koj žur​bi dok ga je pi​sa​la.
Postoji i zaostavština i njen čuvar, pisala je. Ali, plašim se i ne mogu sama da
pronađem mesto na kome je sakrivena. Imaj poverenja u glasonošu baš kao što si
jed​nom ve​ro​vao mome mužu. Ba​i​ba.
-Možemo da vas opremimo svime što vam je potrebno za odlazak u Rigu - rekao
je Lip​man kada je Va​lan​der od​lo​žio pi​smo.
-Te​ško da mo​že​te da me uči​ni​te ne​vi​dlji​vim!

164
 -Ne​vi​dlji​vim?
-Ako otputujem u Rigu moram da budem neko drugi. Kako ćete to da sredite? Kao
mo​že​te da ga​ran​tu​je​te za moju be​zbed​nost?
-Morate da nam verujete, gospodine Valandere, ali nije nam ostalo mnogo
vre​me​na.
Valander je primetio da je čak i Jozef Lipman bio zabrinut. Pokušavao je da se
ubedi kako ništa od onoga što se oko njega dešavalo nije bilo stvarno, ali znao je da
jeste. Takođe je pomislio kako je svet tako izgledao. Baiba Liepa je poslala jedan od
hi​lja​du po​zi​va u po​moć i bio je pri​nu​đen da na nje​ga od​go​vo​ri.
- Tražio sam odmor od četvrtka - rekao je. - Zvanično idem u Alpe na skijanje.
Mogu da od​su​stvu​jem oko ne​de​lju dana.
Lipman je sklonio šolju čaja. Slabost i melanholičnost su mu nestali sa lica i
za​me​ni​la ih je odluč​nost.
-To je izvanredna ideja - odgovorio je. - Zvuči nekako logično da jedan švedski
policajac svake godine ide na skijanje u Alpe ne bi li oprobao svoju sreću na
sta​za​ma. Ko​jim pu​tem vo​zi​te?
-Pre​ko Sa​zni​ca. Au​to​mo​bi​lom pre​ko Istoč​ne Ne​mač​ke.
-Kako vam se zove ho​tel?
-Ne​mam poj​ma. Ni​ka​da ra​ni​je ni​sam bio u Al​pi​ma.
-Ali zna​te da se ski​ja​te?
-Da.
Lipman je utonuo u misli. Valander je domahnuo kelnerici i naručio šolju kafe.
Lip​man je odluč​no od​mah​nuo gla​vom kada ga je upi​tao da li je za još jed​nu šo​lju čaja.
Na kra​ju je ski​nuo na​o​ča​re i pa​žlji​vo ih obri​sao ru​ka​vom od ka​pu​ta.
-To sa Alpima je bila odlična ideja - ponovio je. - Ali potrebno mi je malo
vremena da organizujem sve što je potrebno. Sutra uveče će neko da vas nazove ili da
vam saopšti kojim je jutarnjim trajektom zgodno da otputujete iz Treleborga. Nikako
ne zaboravite da stavite skije na krov vašeg automobila. Spakujte se kao da ćete
za​i​sta u Alpe.
-Kako ste mi​sli​li da uđem u Le​to​ni​ju?
-Na tra​jek​tu ćete sa​zna​ti sve što tre​ba da zna​te. Mo​ra​te da nam ve​ru​je​te.
-Ne ga​ran​tu​jem da ću da pri​hva​tim vaše uslo​ve.
-U našem svetu ne postoje nikakve garancije, gospodine Valandere. Mogu samo da
obećam da ćemo pokušati da nadmašimo sami sebe. Možda je najbolje da platimo i da
ode​mo odav​de?
Rastali su se ispred picerije. Vetar se ponovo pojačao. Jozef Lipman se žurno
oprostio i potom nestao u pravcu železničke stanice. Valander je otpešačio kući kroz
pu​sti grad. Mi​slio je na ono što je Ba​i​ba Li​e​pa na​pi​sa​la.

165
 Psi su joj već na tragu, mislio je. Plaši se i gonjena je. Čak su i pukovnici shvatili
da je ma​jor Li​pea za so​bom si​gur​no osta​vio za​o​stav​šti​nu.
Od​jed​nom mu je bilo ja​sno da je vre​me ot​ku​ca​va​lo.
Više nije bilo me​sta stra​hu ili pre​mi​šlja​nju.
Mora da se oda​zo​ve nje​nom po​zi​vu.
Su​tra​dan se spre​mio za put.
Oko sedam sati uveče javila se jedna žena i rekla mu da ima rezervaciju za trajekt
koji narednog jutra u pola šest napušta Treleborg. Valander se iznenadio kada se glas
pred​sta​vio kao slu​žbe​ni​ca „Lip​ma​no​ve tu​ri​stič​ke agen​ci​je".
Oti​šao je u kre​vet u po​noć.
Pre nego što je za​spao raz​mi​šljao je kako je či​ta​va stvar bila ne​nor​mal​na.
Bio je spreman da se dobrovoljno upusti u nešto što je bilo osuđeno na propast.
Istovremeno je znao da poziv u pomoć koji je stigao od Baibe Liepe nije bio samo loš
san i da je bio pri​nu​đen da joj da od​go​vor.
Rano ujutru ukrcao se automobilom na trajekt u Treleborškoj luci. Jedan od
policajaca koji su upravo išli na svoju dnevnu smenu mahnuo mu je i pitao gde se
spre​mao na put.
-U Alpe - od​go​vo​rio je Va​lan​der.
-To zvu​či lepo.
-Čo​vek ne​kad mora da po​beg​ne.
-To nam je svi​ma po​treb​no.
-Ne bih iz​dr​žao još je​dan dan u slu​žbi.
- Sada ćeš moći da na ne​ko​li​ko dana za​bo​ra​viš da si po​li​ca​jac.
- Da.
Valander je sa sigurnošću znao da to nije tačno. Bio je na putu da se susretne sa
svo​jim do sada naj​te​žim za​dat​kom, sa jed​nim koji čak nije zva​nič​no ni po​sto​jao.
Zora je bila siva. Čim je trajekt napustio luku, izašao je na palubu. Cvokćući je
po​sma​trao more koje se ši​ri​lo dok je brod is​plo​vlja​vao.
Šved​ska oba​la je po​la​ko ne​sta​la sa vi​di​ka.
Sedeo je u kafeteriji i jeo kada ga je oslovio čovek po imenu Prus. Taj Prus je u
svojim džepovima imao pismene instrukcije od Jozefa Lipmana, kao i novi identitet
kojim će se Valander ubuduće koristiti. Prus je bio u pedesetim. Imao je crveno lice i
ne​mir​ne oči.
- Hajdete da se prošetamo po palubi - rekao je Prus. Onoga dana kada se
Va​lan​der vra​ćao u Rigu, ma​gla nad Bal​tič​kim mo​rem bila je gu​sta.

166
 15.

Gra​ni​ca je bila ne​vi​dlji​va.

Pa ipak, bila je tamo, u njemu, kao klupko bodljikave žice, odmah ispod grudnog
koša.
Kurt Valander je bio uplašen. Posle će se prisećati svojih poslednjih koraka po
Litvaniji u pravcu letonske granice kao paralizujućeg lutanja prema zemlji iz koje je
Danteovim rečima mogao da poviče: Neka nada pu​tu​je! Ovde se niko ne vraća živ ili
ma​kar to ne čine šved​ski po​li​caj​ci.
Bila je noć i nebo je bilo prekriveno zvezdama. Čak ni Prus koji mu je pravio
društvo od momenta kada je s njim kontaktirao na trajektu iz Treleborga, nije delovao
sasvim opušteno zbog onoga što ih je očekivalo. Valander je u mraku mogao da čuje
sop​stve​no di​sa​nje koje je bilo brzo i ne​pra​vil​no.
- Moramo da čekamo - prošaputao je Prus na svome teško shvatljivom
ne​mač​kom. War​ten, war​ten.
Tokom prvih dana Valander je bio iznerviran činjenicom da su mu dodelili
izviđača koji nije znao reč engleskog. Pitao se šta je bilo u glavi Jozefa Lipmana kada
je zaključio kako bi jedan švedski policajac koji je jedva pričao engleski, morao biti
tečan u nemačkom. Valander je bio blizu odustajanja od zadatka koji se sve više
sastojao od trijumfa ludih maštara nad njegovim sopstvenim razumom. Cak je
pomislio kako su Letonci koji su predugo živeli u egzilu izgubili svoj osećaj za
stvarnost. Zabrinuti, preoptimistični ili uopšte ludi, pokušavali su sada da u
izgubljenoj zemlji spasu svoje zemljake koji su najednom ugledali mogućnost slavnog
ustanka. Kako bi ovaj čovek po imenu Prus, ovaj mali, mršavi čovek lica punog
ožiljaka mogao da mu pruži dovoljno hrabrosti i još manje udobnosti za rizik
povratka u Letoniju kao nevidljive, nepostojeće osobe? Sta je on zapravo znao o tom
Prusu koji se pojavio u kafeteriji trajekta? To da je bio Letonac koji je živeo u egzilu i
koji je imao bi​znis u ne​mač​kom gra​du Kilu? I šta još? Ap​so​lut​no ni​šta.
Nešto ga je ipak vuklo dalje. Prus je sedeo pored njega na zadnjem sedištu i
spavao dok je Valander grabio ka jugu prema instrukcijama koje mu je ovaj u
jednakim razmacima davao pokazujući prstom po karti. Vozili su se južno kroz bivšu
Istočnu Nemačku i stigli do poljske granice prvog dana u kasno popodne. Ispred
jednog propalog imanja, na otprilike pet kilometara od poljske granice, Valander je
uparkirao automobil u jedan polusrušeni senik. Čovek koji ih je dočekao pričao je
engleski; i on bio Letonac u egzilu koji je obećao da će do Valanderovog povratka
čuvati automobil u najvećoj tajnosti. Zatim su sačekali veče. Zajedno sa Prusom
probijao se u mraku kroz teško prohodnu šumu sve dok nisu došli do granice i prešli

167
prvu nevidljivu liniju na putu do Rige. U jednom beznačajnom i rasutom gradiću čijeg
se imena Valander nije više sećao, na njih je u zarđalom automobilu čekao nazebao
čovek koji se zvao Janik i tako je započelo poskakujuće i truskavo putovanje preko
poljske prerije. Slinavi šofer je zarazio Valandera koji je počeo da čezne za
propisnim obrokom i kupkom, ali nije bio pozvan ni na šta drugo sem na hladnu
svinjetinu i neudobne vreće za spavanje u prehladnim kućama na poljskoj teritoriji.
Putovanje je teklo neverovatno sporo i uglavnom su se vozili noću ili pred samu zoru.
Ostatak vremena provodili su u razvučenom i tihom iščekivanju. Pokušao je da
razume opreznu taktiku koju je Prus razvio. Sta je za njih moglo da predstavlja
opasnost dok su se nalazili na teritoriji Poljske? Nije pronašao nikakva objašnjenja.
Prve noći je ugledao udaljena svetla Varšave, sledeće noći Janik je pregazio jednog
kraljevskog jelena. Valander je pokušavao da pojmi kako je ta letonska veza za
pomoć funkcionisala i koji joj je bio zadatak sem da isprati zbunjene švedske
policajce koji su ilegalno upali na letonsku teritoriju. Prus nije razumeo šta mu je
rekao, a Janik je, onda kada nije kijao ili prenosio svoje bacile Valanderu, pevušio
jedan engleski šlager iz ratnih godina. Kada su konačno došli do letonske granicu,
Valander je počeo da mrzi „Srešćemo se ponovo" te mu je prva pomisao bila kako se
lako mogao nalaziti i u Rusiji ili Poljskoj. Ili zašto ne i u Bugarskoj ili
Čehoslovačkoj? Totalno je izgubio orijentaciju i više nije znao na kojoj se
geografskoj širini nalazila Švedska, a ludilo oko celog zadatka činilo se sve
pogrešnijim. Na kraju su se, četiri dana po Prusovom uspostavljanju kontakta na
trajektu, našli duboko na samoj letonskoj granici u šumi koja je mirisala na borovu
smo​lu.
- War​ten - po​no​vio je Prus.
Valander je poslušno seo na jedan panj i čekao. Primetio je kako mu je bilo
hlad​no i da se nije ose​ćao do​bro.
Doći ću u Rigu slinavog nosa, mislio je očajnički. Od svih gluposti koje sam u
životu počinio ova je najveća i ne zaslužuje nikakvo poštovanje već samo porugu.
Ovde, na panju u letonskoj šumi, sedi jedan sredovečni švedski policajac koji je
sa​svim iz​gu​bio i moć ra​su​đi​va​nja i ra​zum.
Nije više bilo povratka. Znao je da nikada više ne bi mogao da na svoju ruku
pronađe put nazad. Bio je potpuno zavistan od prokletog Prusa koga mu je kao vodiča
poslao ludi Lipman i put je morao da bude nastavljen, daleko od razuma i dalje ka
Rigi.
Na trajektu, gotovo u isto vreme kada je švedska obala počela da mu nestaje sa
vidika, kontaktirao ga je Prus dok je sedeo u kafeteriji i ispijao kafu. Izašli su na
palubu šibani mraznim vetrom. Prus je sa sobom imao pismo od Lipmana i Valandera
je tada zaprepastilo da mu je već bio dat drugi identitet. Sada više nije bio gospodin

168
Ekers, već gospodin Hegel, gospodin Gotfrid Hegel, nemački trgovački putnik notama
i knjigama o umetnosti. Na njegovo golemo zaprepašćenje isti taj Prus mu je, kao
najnormalniju stvar na svetu, pružio nemački pasoš na kome se nalazila njegova slika
sa sve pečatom. Podsetio se kako je to bila fotografija koju je Linda nekoliko godina
ranija snimila. Kako je Jozef Lipman došao do nje bila mu je nepremostiva
zagonetka. Ali sada je bio gospodin Hegel i na kraju je shvatio kako su Prusovo
tvrdoglavo brbljanje i gestikulacije značile da je njegov švedski pasoš do daljeg
morao da ostane- kod njega. Valander mu je predao pasoš i pri tome mislio kako je
zbog toga bio lud.
Sada su već bila protekla četiri dana otkako se suočio sa novim identitetom. Prus
se sklupčao na vrhu korenja oborenog stabla i Valander je kroz tamu mogao da nazre
njegovo lice. Takođe je došao do zaključka da je Prus uporno tražio put do istoka.
Bilo je nekoliko minuta posle ponoći i Valander je mislio kako je bio na putu da
za​ra​di upa​lu plu​ća uko​li​ko osta​ne da sedi na za​le​đe​nom pa​nju.
Prus je odjednom podigao ruku i oduševljeno pokazao u pravci istoka. Bili su
okačili petrolejku o jednu granu da Valander ne bi sasvim izgubio kontakt sa Prusom.
Ustao je i zažmirkao u pravcu u kome je Prus pokazivao. Posle nekoliko sekundi
otkrio je diskretnu svetlost kao da se u njihovom pravcu kretao biciklista. Prus je
sko​čio sa ko​re​nja i uga​sio pe​tro​lej​ku.
- Gehen - procedio je. - Schnell, nun, gehen! Valandera su grane drveća tukle i
šibale po licu. Sada prelazim najdublju granicu, mislio je. Ali u stomaku mi je i
da​lje bo​dlji​ka​va žica.
Obreli su se u polju raži koje je bilo prokrčeno tako da je delovalo kao ulica
usred šume. Prus je ponovo zadržao Valandera, pažljivo osluškujući. Zatim ga je
povukao za sobom kroz polje dok se ponovo nisu našli u zaštiti guste šume. Posle
otprilike deset minuta izašli su na prljav kolski put i tamo ih je čekao jedan
automobil. Valander je u automobilu video žar od cigarete. Neko je izašao i prišao mu
sa upa​lje​nom ba​te​rij​skom lam​pom u ruci. Za​tim je ot​krio da is​pred nje​ga sto​ji Ine​sa.
Dugo će se sećati sreće što ju je ugledao, naročito zbog toga što je pronašao nešto
što nije bilo nepoznato. U slaboj svetlosti baterijske lampe uputila mu je osmeh i nije
mogao da se snađe šta da kaže. Prus je u oproštaj ispružio svoju mršavu ruku i
po​no​vo su ga pro​gu​ta​le sen​ke pre nego što je Va​lan​der sti​gao da kaže,,do vi​đe​nja".
- Oče​ku​je nas dug put do Rige - re​kla je Ine​sa. - Mo​ra​mo da kre​ne​mo.
Povremeno su morali da se zaustavljaju kraj puta da bi se Inesa odmorila. Sem
toga, pukla im je jedna guma. Valander je uz veliku muku uspeo da je zameni.
Predložio je da preuzme volan, ali ona je samo odmahnula glavom ne trudeći se da da
bilo ka​kvo ob​ja​šnje​nje.
Smesta je znao da se nešto dogodilo. Kod Inese je bilo nečega teškog i odlučnog

169
što nije moglo da potiče samo od premora i koncentracije na održavanje vozila po
lošim putevima. Pošto je bio nesiguran u njenu sposobnost da odgovori na pitanja,
sedeo je u tišini. Ali zato je saznao kako ga je Baiba Liepa očekivala i da je Upitis i
dalje bio u pritvoru. Njegovo priznanje da je bio jedna od tri osobe koje su na smrt
isprebijale majora Liepu, objavljeno je u štampi. Ali nije mogao sebi da objasni zbog
čega je Ine​sa bila upla​še​na.
-Ovoga puta se zovem Gotfrid Hegel - rekao je kada su se posle dvočasovne
vožnje zaustavili da iz rezervne kante koja se nalazila ispod zadnjeg sedišta natoče još
ben​zi​na.
-Znam - od​go​vo​ri​la je Ine​sa. - To nije pre​te​ra​no lepo ime.
-Reci mi za​što sam ovde, Ine​sa. Čime mi​sli​te da mogu da vam po​mog​nem?
Nije dobio nikakav odgovor. Umesto toga, pitala ga je da li je bio gladan i
pružila mu flašu piva i dva sendviča sa kobasicom koje je imala,u papirnoj kesi.
Zatim su nastavili sa vožnjom. Jednom prilikom je zadremao. Ali pošto se plašio da
će Ine​sa da za​spi za vo​la​nom, u tre​nut​ku se trg​nuo iz sna.
U Rigu su stigli u zoru. Valander se prisetio da je tog dana, 21. marta, bio
rođendan njegove sestre. U pokušaju da prizove duh Gotfrida Hegela, odlučio je da je
imao veliki broj braće i sestara od kojih se najmlađa zvala Kristina. Zamišljao je
svoju hegelsku suprugu kao muškobanjastu domaćicu kojoj su počeli da rastu brkovi i
zamislio je svoje mesto prebivališta u Svabingenu kao kuću od cigala sa lepo
negovanom i bezizražajnom baštom. Priča kojom ga je opskrbio Jozef Lipman, a kao
pokriće za pasoš koji je dobio od Prusa, bila je vrlo kratka. Pomislio je kako bi
jednom isledniku bio potreban najviše minut da razbije identitet Gotfrida Hegela,
pro​gla​si pa​soš la​žnim i za​hte​va nje​gov pra​vi iden​ti​tet.
-Kuda ide​mo? - pi​tao je.
-Usko​ro smo tamo - od​go​vo​ri​la je iz​be​ga​va​ju​ći od​go​vor.
-Kako mogu da pomognem ukoliko ne smem ništa da znam? - rekao je. - Šta to
iz​be​ga​vaš da mi ka​žeš? Sta se do​go​di​lo?
-Umorna sam - odgovorila je. - Ali, srećni smo što si se vratio. Baiba je srećna
Za​pla​ka​će kada te bude vi​de​la.
-Za​što ne od​go​vo​riš na moje pi​ta​nje? Šta se do​go​di​lo? Vi​dim da si upla​še​na.
-Sve je postalo mnogo teže tokom poslednjih nekoliko nedelja. Ali najbolje je da
ti to Ba​i​ba is​pri​ča. Ima mno​go toga što ni ja ne znam.
Vozili su se kroz beskrajno predgrađe. Siluete fabrika su spram žutog uličnog
svetla delovale poput nepokretnih preistorijskih životinja. Vozili su se kroz maglu
koja se nadvijala nad napuštenim ulicama i Valander je pomislio kako je tako uvek
zamišljao zemlje istočne Evrope koje su se nazivale socijalističkima i koje su se
tri​jum​fal​no iz​da​va​le za al​ter​na​tiv​ne ra​je​ve.

170
 Za​u​sta​vi​la je au​to​mo​bil is​pred jed​nog du​gač​kog skla​di​šta i uga​si​la mo​tor.
Po​ka​za​la je na jed​na ni​ska me​tal​na vra​ta na če​o​noj stra​ni gra​đe​vi​ne.
- Idi tamo - re​kla je. - Po​ku​caj i neko će te pu​sti​ti unu​tra. Ja mo​ram da idem.
-Da li ćemo se po​no​vo vi​de​ti?
-Ne znam. 0 tome odlu​ču​je Ba​i​ba.
- Ne za​bo​ra​vi da si moja lju​bav​ni​ca. Na​glo se osmeh​nu​la i od​go​vo​ri​la mu:
- Možda sam bila ljubavnica gospodina Ekersa - rekla je. - Ali ne znam da li mi se
gospodin Hegel jednako dopada. Ja sam poštena devojka koja ne menja muškarce tek
tako.
Valander je izašao iz automobila i ona se smesta odvezla odande. Jedno vreme se
premišljao da li da potraži autobusku stanicu na kojoj bi mogao da sačeka transport do
Rige. Tamo bi zatim mogao da pronađe švedski konzulat ili ambasadu i da dobije
pomoć za povratak kući. Kako bi jedan od švedskih diplomata reagovao na nebuloznu
priču koju bi mu servirao jedan švedski policajac o tome nije hteo ni da misli. Mogao
je samo da se nada da bi privremena neuračunljivost koja je nekako ulazila u opis
nje​go​ve du​žno​sti mo​gla da po​slu​ži kao oprav​da​nje.
Znao je da je već bilo kasno i da je sada morao da dovrši ono što je započeo i
zato je pre​šao pre​ko sta​ze od šljun​ka i za​ku​cao na gvo​zde​na vra​ta.
Vrata je otvorio jedan bradati čovek koga Valander nikada ranije nije video.
Muškarac razrokih očiju Ljubazno mu se naklonio i bacio pogled preko Valanderovog
ramena da se uveri kako ga niko nije pratio. Zatim ga je nervozno požurio unutra i
za​tvo​rio vra​ta.
Va​lan​der je za​pre​pa​šće​no ot​krio da se na​la​zi u skla​di​štu pu​nom igra​ča​ka. Svu​da su
stajale visoke drvene police prenatrpane lutkama. Kao da se spustio u katakombe u
kojima su mu se lutke smejale poput zlih lobanja. Pomislio je kako se nalazio u
nepojmljivom snu i da je zapravo bio u stanu u ulici Marija u Istadu i da oko njega
ništa nije bilo stvarno. Trebalo je samo da mirno diše i da čeka na oslobađajuće
buđenje. Ali nije bio buđenja u kome je mogao da pronađe spas i iz senke su izronila
još tri mu​škar​ca, ta​ko​đe i jed​na žena, i je​di​na oso​ba koju je Va​lan​der pre​po​znao bio je
šofer koji je one noći kada se sreo sa Upitisom u jednoj lovačkoj kolibi sakrivenoj u
bo​ro​voj šumi se​deo ćut​ke u sen​ci.
-Gospodine Valandere - rekao je čovek koji mu je nešto ranije otvorio vrata - vrlo
smo za​hval​ni što ste do​šli da nam po​mog​ne​te.
-Došao sam zato što me je to zamolila Baiba Liepa - rekao je Valander. - Nisam
imao dru​gih ra​zlo​ga. Samo sa njom sam že​leo da se na​đem.
-To sada nije moguće - odgovorila je žena koja je pričala besprekornim
engleskim. - Baiba je pod neprestanom prismotrom. Ali mi mislimo da znamo kako da
vas spo​ji​mo sa njom.

171
 Čovek se približio sa jednom klimavom drvenom stolicom u ruci i Valander je
seo. Neko mu je pružio šolju čaja i on ju je prihvatio. Svetlo u skladišti je bilo
ćoravo i Valanderu je bilo teško da razaznaje lica ljudi oko sebe. Zrikavi čovek je
izgleda bio vođa ili predstavnik komiteta za doček i seo je pored Valandera i počeo
da mu pri​ča.
-Naša situacija je veoma teška - rekao je čovek. - Stalno smo pod prismotrom jer
policija zna da postoji opasnost da je major Liepa sakrio dokument koji može da
ugro​zi nji​ho​vu eg​zi​sten​ci​ju.
-Da li je Ba​i​ba Li​e​pa pro​na​šla do​ku​men​te svog muža?
-Još uvek nije.
-Da li zna gde su? Da li uop​šte ima ide​ju gde je mo​gao da ih sa​kri​je?
-Ne, ali je ube​đe​na da vi mo​že​te da joj po​mog​ne​te.
-Kako?
-Vi ste prijatelj, gospodine Valandere. Vi ste policajac koji je navikao da rešava
za​go​net​ke.
Oni su ludi, mislio je iziritirano Valander. Žive u zemlji snova u kojoj su izgubili
sve mere. Predstavio je sebi kako je bio poslednja slamka za koju su se hvatali, za
slamku koja je dobijala skoro mitološke proporcije. Odjednom mu se učinilo da je
razumeo šta su pritisak i strah mogli da naprave od ljudi. Njihova nada u nepoznatog
spa​si​o​ca koji bi im pru​žio po​dr​šku bila je pre​te​ra​na.
Major Liepa nije bio takav, on se nikada nije oslanjao ni na koga drugog sem na
sebe ili prijatelje i ljude od poverenja kojima se okružio. Za njega je stvarnost bila i
početak i kraj nepravdi koje su prožimale letonsku naciju. Bio je religiozan, ali nije
dozvolio da mu nekakav bog pomuti veru. Sada kada majora više nije bilo,
nedostajala je tačka osovine na koju su mogli da se oslone i zato su pozvali švedskog
po​li​caj​ca Kur​ta Va​lan​de​ra da stu​pi u are​nu i po​dig​ne is​pu​šte​ni plašt.
-Moram da se što pre moguće sastanem sa Baibom Liepom - ponovio je. - To je
je​di​no od zna​ča​ja.
-Do toga će doći u toku dana - od​go​vo​rio je zri​ka​vi čo​vek.
Valander je osetio veliki umor. Najradije bi se okupao i zavukao u krevet da
odspava. Nije verovao svojoj moći prosuđivanja onda kada je bio umoran i plašio se
od even​tu​al​nog pra​vlje​nja gre​ša​ka koje bi se sme​sta po​ka​za​le fa​tal​nim.
Zrikavi čovek je i dalje sedeo pored njega. Valander je primetio da je za pojasom
imao za​de​ven pi​što​lj.
-Šta će da se do​go​di kada se pro​na​đu pa​pi​ri ma​jo​ra Li​e​pe? - pi​tao je.
-Moramo da nađemo način da ih objavimo - odgovorio je čovek. - Ali pre svega
morate da ih iznesete iz zemlje i objavite kod vas. To će da bude presudan, istorijski
događaj. Svet će konačno razumeti šta se dešavalo i šta se još uvek događa u našoj

172
ra​nje​noj ze​mlji.
Osetio je žestoku potrebu da protestuje i da povrati te ljude na put majora Liepe,
ali u svom premorenom mozgu nije pronašao englesku reč za „spasioca" i uopšte nije
pronašao ništa drugo do pitanja da li se nalazio u skladištu igračaka u Rigi. Nije više
znao šta da radi.

Za​tim se sve od​i​gra​lo vrlo brzo.

Vrata od skladišta su se naglo otvorila, Valander je ustao sa stolice i video kako
je Inesa vrišteći utrčala između polica. Nije imao pojma šta se dešavalo, ali usledila
je snažna eksplozija. Smesta se bacio se na pod iza jedne police pune glava od
lutaka. Skladište su obasuli artiljerijski meci i snažne detonacije, ali tek kada je
video zrikavog čoveka kako vadi pištolj i puca u neku nevidljivu metu, bilo mu je
jasno je da je skladište bilo pod oružanom opsadom. Zavukao se dublje iza polica,
negde u dimu i neredu stajala je polica sa harlekinima, ali je onda došao do zida i nije
mogao dalje. Prasak je bio nepodnošljiv, čuo je nekoga kako viče i kada se okrenuo,
video je kako Inesu kako pada preko stolice na kojoj je nedavno sedeo. Njeno lice je
bilo crveno od krvi; očigledno je bila upucana kroz oko i ostala je na licu mesta
mrtva. Istovremeno se zrikavi čovek uhvatio jednom rukom za glavu, i on je bio
pogođen, ali Valander nije mogao da utvrdi da li je bio mrtav ili samo ranjen. Znao je
da mora da ode odatle, ali bio je sateran u ćošak. Sada su unutra nagrnuli prvi
uniformisani ljudi sa automatskim puškama u rukama. U momentu inspiracije koji nije
mogao da objasni, oborio je jednu policu sa ruskim babuškama, na glavu su mu
padale lutke i legao je na pod i dopustio da se sahrani pod rekom igračaka. Sve
vreme je bio siguran da će ga otkriti i ubiti, i da mu njegov lažni pasoš nikako ne bi
pomogao. Inesa je bila mrtva, skladište je bilo opkoljeno i ludi maštari nisu imali
ni​ka​kve šan​se da pru​že ot​por.
Pucnjava je prestala isto onako iznenadno kao što je počela. Tišina je parala uši i
ležao je sasvim nepomično pokušavajući da zadrži dah. Čuo je glasove vojnika ili
policajaca koji su razgovarali i odjednom je prepoznao glas koji je ikakve bez
sumnje pripadao naredniku Zidsu. Kroz svoje sklonište od lutaka mogao je da nazre
uniformisane ljude. Izgledalo je da su svi majorovi prijatelji bili mrtvi i sada su ih
iznosili sivim platnenim nosilima. Narednik Zids je izronio iz senki i naredio je
svojim ljudima da pretraže skladište. Valander je zažmurio i pomislio da će uskoro
sve biti gotovo. Pitao se da li će njegova ćerka ikada saznati šta se desilo sa njenim
ocem koji je nestao tokom godišnjeg odmora u Alpima ili će njegov nestanak ostati
ne​re​ši​vom za​go​net​kom u ana​li​ma šved​ske po​li​ci​je.
Ali niko nije šutnuo lutke sa njegovog lica. Odjek čizama se lagano udaljavao,

173
narednikov iznervirani glas prestao je da izdaje naređenja vojnicima i ostali su samo
tišina i opor miris ispaljene municije. Valander nije znao koliko dugo je tako ležao.
Hladnoća betonskog poda učinila je da se na kraju tako silovito tresao, da su lutke
počele da čegrtaju. Oprezno je seo; jedna noga mu se uspavala ili možda čak ukočila
od hladnoće, nije tačno znao. Pod je bio umrljan krvlju, svuda su se nalazile rupe od
me​ta​ka i na​te​rao se da ne​ko​li​ko puta du​bo​ko udah​ne da se ne bi is​po​vra​ćao.
Znaju da sam ovde, mislio je. Narednik Zids je naredio vojnicima da me traže.
Mo​žda je mi​slio da još ni​sam sti​gao i da su pre​ra​no uda​ri​li?
Naterao se da razmišlja iako mu je u svesti stalno bila sklupčana, mrtva Inesa.
Morao je da izađe iz te mrtvačnice, morao je da shvati kako je sada bio sasvim sam i
da mu je preostalo da uradi samo jedno, da potraži švedsku diplomatsku misiju i tamo
zatraži pomoć. Bio je toliko uplašen da se tresao. Srce mu je divlje tuklo u grudima i
pomislio je kako će uskoro da dobije srčani udar koji neće preživeti. Oči su mu se
ispunile suzama, sve vreme je pred sobom video mrtvu Inesu, i samo je hteo da ode
odatle. Koliko je vremena prošlo pre nego što se ponovo sabrao, nikada mu neće biti
ja​sno.
Metalna vrata su bila zatvorena. Bio je ubeđen da se čitav industrijski kompleks
držao pod prismotrom. Dok god napolju bude bilo dnevnog svetla, neće moći da
izađe napolje. Iza jedne od porušenih polica nalazio se prozor koji je skoro sasvim
bio prekriven štrokom. Oprezno je do njega dogacao preko polomljenih i od metaka
uništenih lutaka i provirio napolje. Prvo što je ugledao bila su dva džipa koja su bila
čeono postavljena ispred skladišta. Četiri vojnika su čuvala skladište sa oružjem u
stanju pripravnosti. Valander se odmakao od prozora i osvrnuo se naokolo. Bio je
žedan a pošto je ranije dobio kafu, negde je moralo biti i vode. Dok je tragao za
slavinom, grozničavo je pokušavao da smisli šta mu je činiti. Bio je čovek za kojim su
tragali i lovci su se pokazali jako brutalnim. Stupiti sam u kontakt sa Baibom Liepom
značilo bi potpisivanje sopstvene smrtne presude. Sada više nije sumnjao u to da su
pukovnici, ili makar jedan od njih, bili spremni na sve da spreče da majorevi papiri
dođu u javnost, bilo u Letoniji, bilo u inostranstvu. Inesu, stidljivu senku,
hladnokrvno su ubili kao neželjeno pseto. Možda joj je lično njegov ljubazni šofer,
na​red​nik Zids, pro​svi​rao me​tak kroz oko.
Njegov strah je okruživala silovita mržnja. Da je imao oružje u ruci, više ne bi
oklevao da ga upotrebi. Po prvi put u životu, shvatio je da je bio spreman da ubije
dru​go ljud​sko biće, bez ika​kve po​tre​be da to de​fi​ni​še kao sa​mo​od​bra​nu.
Po​sto​ji vre​me pred​vi​đe​no za ži​vot i ono pred​vi​đe​no za smrt, mislio je. Prizvao je
sebi situaciju u kojoj se obreo jednom kada mu je jedan pijanac u Pildams parku u
Malmeu zabio nož u grudi, kod samog srca. Sada je opasnost po život dobila još šire
zna​če​nje.

174
 Pronašao je prljavi ve-ce u kome je kapala česma. Umio je lice i ugasio žeđ.
Potom je otišao do najudaljenijeg ćoška skladišta, odšrafio je sijalicu koja je visila sa
ta​va​ni​ce i seo da u mra​ku sa​če​ka na veče koje će u ne​kom tre​nut​ku doći.
Da bi svoj strah držao pod kontrolom, pokušao je da se koncentriše na plan za
bekstvo. Morao je da na neki način dođe do centra grada i da pronađe švedsku
diplomatsku misiju. Mora da bude spreman na to da svaki policajac, svaka „crna
beretka", zna kako izgleda i da su dobili strogo naređenje da obrate pažnju. Bez
pomoći švedske diplomatske misije bio bi sasvim izgubljen. Izbegavanje gonioca na
duže vreme smatrao je isključenim. Sem toga morao je da računa sa tim da je i
šved​ska mi​si​ja bila pod nad​zo​rom.
Pukovnici misle da mi je majorova tajna već poznata, mislio je. Inače ne bi
reagovali onako kako jesu. Kažem „pukovnici" jer još uvek ne znam ko stoji iza
sve​ga što se do​go​di​lo.
Odremao je nekoliko sati i naglo se probudio kada je čuo da je ispred skladišta
zakočio nekakav automobil. Povremeno je odlazio do prljavog prozora. Vojnici su i
dalje bili tu, njihova pažnja nesmanjena. Valander je proveo čitav taj dugi dan u
stanju neprekidne mučnine. Čitavo to zlo mu je postalo nepojmljivo. Naterao se da
krene u traženje izlaza za bekstvo. Glavni ulaz nije dolazio u obzir pošto su ga vojnici
držali pod stalnom prismotrom. Naposletku je u zidu iznad samog poda pronašao
jedna vratašca koja su nekada verovatno služila kao vrsta otvora za ventilaciju.
Prislonio je uvo na hladan zid od cigala da bi pokušao da čuje da li su se i sa te
strane skladišta nalazili vojnici, ali nije mogao da se odluči da li je napolju bilo
zvukova. Šta će da uradi ukoliko utekne iz skladišta nije imao pojma. Pokušao je da se
odmori onoliko koliko je mogao, ali san nije hteo da dođe. Inesino beživotno telo i
nje​no kr​va​vo lice, nisu mu da​va​li mira.
U su​mrak je na​glo za​hlad​ne​lo.
Oko sedam je pomislio kako je bilo vreme da krene. Počeo je da oprezno čeprka
po zarđaloj bravi. Sve vreme je zamišljao kako će reflektor biti upaljen, kako će
uzru​ja​ni gla​so​vi iz​vi​ki​va​ti na​re​đe​nja i da će osu​ti palj​bu po zidu od ci​ga​la. Na kra​ju je
uspeo da razglavi vratašca i oprezno ih je skinuo. Sa ograđenog industrijskog
područja, na peščanu ravnu površinu ispred skladišta, dopiralo je slabo žućkasto
svetlo. Odlučio je da pre svega pokuša da se izvuče nepovređenim. Duboko je
uzdahnuo, ispuzao napolje i potrčao što je brže mogao do zaklona automobilskog
otpada. Kada je došao do najbližeg kamiona sapleo se o automobilsku gumu i udario
kolenom u polomljeni branik. Bol je bio prodoran, a sem toga, bio je ubeđen je da će
buka sme​sta pri​vu​ći voj​ni​ke sa dru​ge stra​ne skla​di​šta. Ali ni​šta se nije do​go​di​lo. Bol u
ča​ši​ci bio je ne​sno​šljiv i pri​me​tio je da mu se niz nogu sli​va krv.
Kako dalje? Pokušao je da zamisli švedski konzulat ili možda ambasadu, nije znao

175
kakvu je vrstu diplomatske misije Švedska dodelila Letoniji. Takođe mu je postalo
jasno da nije ni hteo ni mogao da odustane. Morao je da stupi u kontakt sa Baibom
Liepom i neće lično poslati poziv u pomoć. Čim se bude oslobodio prokletstva koje je
počivalo nad skladištem, mrtvačnicom Inese i čoveka zrikavih očiju, moći će da
razmišlja o drugim stvarima. Došao je zbog Baibe Liepe i nju će i potražiti, makar to
bilo po​sled​nje što čini u ži​vo​tu.
Oprezno se šunjao u tami. Išao je duž ograde koja je okruživala fabričku zgradu i
približio se jednoj slabo osvetljenoj ulici. I dalje nije znao gde se nalazi. Ali
odnekuda je čuo udaljenu saobraćajnu buku koja je verovatno dolazila sa prometnog
autoputa i odlučio je da ide u njenom pravcu. Povremeno je sretao ljude i sa
zahvalnošću je pomislio na Jozefa Lipmana koji je bio dovoljno vidovit da od njega
zahteva da nosi odeću koju je Prus imao sa sobom u pohabanoj torbi. Hodao je više
od pola sata prema brujanju saobraćaja i u dve prilike, dok su pored njega prolazili
patrolni automobili, morao je da se sakrije u tami. I dalje je razmišljao šta da radi.
Naposletku je došao do zaključka da može da se obrati samo jednoj osobi. To će biti
vrlo rizično, ali nije imao izbora. To je istovremeno značilo da je morao da provede
još jednu noć u skrovištu za koje nije znao gde da ga nađe. Veče je bilo prohladno i
mo​rao je da ne​što po​je​de da bi iz​dr​žao noć koja ga je oče​ki​va​la.
Shvatio je da ne može da pešači sve do Rige. Bolelo ga je koleno i od umora mu
se vrtelo u glavi. Postojala je samo jedna stvar koju je mogao da uradi - morao je da
ukrade automobil. Ta pomisao ga je uplašila ali je znao da je to bila njegova jedina
šansa. U tom trenutku se setio kako je video jednu,,ladu", parkiranu u ulici pored koje
je upravo prošao. Nije stajala ispred stambene kuće već je delovala čudnovato
napuštenom. Okrenuo se i otišao istim putem kojim je došao. Istovremeno je
pokušavao da se seti šta je od švedskih provalnika naučio o tehnici obijanja
automobila i o paljenju na žice. Kakav je pojam imao o „ladi"? Možda uopšte nije
bilo mo​gu​će star​to​va​ti je me​to​di​ma šved​skih kri​mi​na​la​ca?
Automobil je bio siv i ulubljenog branika. Valander je stajao u tami i posmatrao
okolinu u kojoj je stajao. Oko njega su se nalazile samo propale fabričke zgrade.
Prišao je polurazrušenoj ogradi kod oronulog keja za istovar, koja je ograđivala
ruševine nekakvog objekta koji je ranije pripadao fabrici. Svojim promrzlim prstima
je uspeo da otkine tridesetak centimetara žičane ograde. Napravio je omčicu na
jed​nom kra​ju žice i za​tim je po​žu​rio do au​to​mo​bi​la.
Provući žicu kroz prozor i otvoriti bravu išlo je jednostavnije nego što je
očekivao. Zavukao se u automobil i počeo da traga za bravom i kablovima. Prokleo je
činjenicu što nema šibice,,znoj mu se slivao ispod košulje i uskoro mu je bilo toliko
hladno da je cvokotao. Na kraju je u naletu očajanja iščupao sve kablove koji su se
nalazili iza brave, smaknuo je poklopac i povezao ga sa ostalim krajevima žica.

176
Povukao je menjač i automobil je poskočio čim ga je upalio. Namestio je menjač u ler
i ponovo spojio žice. Automobil je krenuo. Bezuspešno je tragao za ručnom
kočnicom, ispritiskao sve dugmiće koji su postojali na komandnoj tabli da bi upalio
farove i zatim je povukao menjač u petu brzinu. Ovo je pravi košmar, mislio je. Ja
sam švedski policajac a ne ludak sa nemačkim pasošem koji krade kola u glavnom
gradu Letonije. Vozio se u pravcu u kojem je nešto ranije išao peške, pokušao je da
pro​klju​vi po​lo​ža​je za sve br​zi​ne i pi​tao se za​što unu​tra za​u​da​ra na ribu.
Postepeno je došao do autoputa sa koga je ranije čuo buku. Kod izlaza se motor
skoro ugasio ali je uspeo da ga održi i životu. Sada je mogao da vidi svetla Rige i već
je doneo odluku da pokuša da pronađe kraj u kome se nalazio hotel „Letonija" a da
potom ode do nekog od malih restorana koje je video tokom svoje poslednje posete
gradu. Još jednom je sa zahvalnošću pomislio na Jozefa Lipmana koji mu je obećao da
će ga Prus obezbediti izvesnom količinom letonskog novca. Koliko je para imao, nije
znao, ali se nadao da je ipak bio dovoljan za jedan dobar obrok. Vozio se mostom
iznad reke i skrenuo je levo na put kod šetališta. Saobraćaj nije bio posebno gust, ali
se zaglavio iza jednog tramvaja te se smesta suočio sa ljutitom trubom taksija koji je
bio pri​nu​đen da iza nje​ga za​ko​či.
Grizla ga je nervoza, nije mogao da se snađe sa brzinama i uspeo je da zaobiđe
tramvaj time što je skrenuo u ulicu za koju je kasnije otkrio da je bila jednosmerna. U
susret mu je dolazio autobus, ulica je bila jako uzana i koliko god da je vukao i cimao
menjač, nije mogao da pronađe rikverc. Bio je na putu da digne ruke, da napusti
automobil i pobegne, kada je konačno uspeo da pronađe pravi položaj menjača i
napravi mesto autobusu. Potom je skrenuo u jednu od paralelnih ulica koje su vodile
ka hotelu „Letonija" i parkirao je automobil tamo gde je to bilo dozvoljeno. Bio je
znojav do gole kože i pomislio je kako će ovoga puta zaista da zaradi upalu pluća
uko​li​ko se usko​ro ne oku​pa u vre​loj vodi i ne obu​če suvu ode​ću.
Sat na crkvenom tornju pokazivao je devet i petnaest. Prešao je ulicu i ušao u
jednu pivnicu koje se sećao iz svoje prve posete Rigi. Imao je sreću i pronašao je
slobodan sto u zadimljenom lokalu. Muškarci koji su bili nadneti nad svojim čašama
nisu obraćali pažnju na njega. Nigde nije bilo ljudi u uniformama te je rešio da sada
uvede ulogu Gotfrida Hegela, putujućeg trgovca notama i knjigama o umetnosti. Setio
se jedne posete restoranu u Nemačkoj sa Prusom, da se jelovnik zvao Spe​i​se​kar​te i to
je bilo ono što je sada zatražio. Tekst je ipak bio na nerazumljivom letonskom jeziku i
on je jednostavno pokazao prstom na neko od jela. Dobio je tanjir gulaša, uz njega je
po​pio jed​no pivo i ne​ko​li​ko tre​nu​ta​ka mu je mo​zak bio sa​svim pra​zan.
Kada je pojeo svoj obrok oraspoložio se. Poručio je šolju kafe i primetio kako je
mozak ponovo počeo da mu radi. Odjednom je imao plan za tu noć. Jednostavno će
iskoristiti svoje poznavanje zemlje - da sve ima svoju cenu. Pri prvoj poseti je

177
odmah iza hotela „Letonija" primetio nekoliko pansiona i oronulih hotela. Otići će do
nekog od njih, upotrebiće svoj nemački pasoš i položiće nekoliko švedskih novčanica
na pult recepcije da ga ne bi umarali bespotrebnim pitanjima. Naravno da je postojao
rizik da su pukovnici preduzeli specijalne mere predostrožnosti i kontrolu hotela po
Rigi. Ali to je bio rizik koji je morao da poduzme i procenio je kako će ga njegov
nemački identitet zaštititi makar preko noći, sve dok ujutru ne pregledaju hotelske
formulare. Sem toga, uz malo sreće mogao je da naleti na recepcionara koji nije
pre​te​ra​no mo​ti​vi​san da sa​ra​đu​je sa po​li​ci​jom.
Ispio je svoju kafu i mislio na dva pukovnika kao i na to da je narednik Zids
možda lično ubio Inesu. Negde u toj opasnoj tami nalazila se Baiba Liepa koja je
čekala na njega. Baiba će se veoma obradovati. To su bile jedne od poslednjih reči
koje je Ine​sa iz​go​vo​ri​la u svom pre​krat​kom ži​vo​tu.
Pogledao je na sat koji se nalazio iznad šanka. Bilo je skoro jedanaest. Platio je
ra​čun i vi​deo da je imao više nego do​volj​no nov​ca za pla​ća​nje ho​tel​ske sobe.
Napustio je pivnicu i zaustavio se ispred hotela „Hermes" koji se nalazio
nekoliko kvartova dalje. Ulazna vrata su bila otvorena i popeo se škripavim
stepenicama na drugi sprat. Zavesa je povučena u stranu i jedna starica pogrbljenih
leđa zažmirkala je u njega iza debelih naočara. Nasmejao se najljubaznije što je
mogao, rekao Zim​mer i položio svoj pasoš na pult od recepcije. Stara žena je
klimnula glavom, odgovorila mu na letonskom i dala mu formular da ga ispuni. Pošto
uopšte nije marila da pogleda u njegov pasoš, naprasno je odlučio da promeni svoj
plan i upisao se pod izmišljenim imenom. U žurbi nije mogao da se seti drugog imena
sem Prus, dao je sebi kršteno ime Martin i naveo da ima trideset sedam godina i da
dolazi iz Hamburga. Zena mu se ljubazno osmehnula, uručila mu je ključ i pokazala na
hodnik iza njegovih leda. Ona ne može ni da zamisli u kakvoj sam papazjaniji, mislio
je. Ukoliko se pukovnici nisu toliko razbesneli da su u hajci na mene naredili noćne
racije po svim hotelima u Rigi, ovde ću večeras moći da prenoćim. Naravno da će
vremenom shvatiti da je Martin Prus u stvari Kurt Valander, ali do tada ću već biti
jako daleko odavde. Otključao je vrata od svoje sobe, video je na svoju sreću da je
imao kadu i nije mogao da poveruje kada je voda postepeno postala topla. Svukao se i
uronio u kadu. Toplina koja mu je prostrujala telom učinila ga je pospanim te je
za​dre​mao.
Kada se probudio voda se bila ohladila. Ustao je, obrisao se i zavukao u krevet.
Sa ulice se čulo kloparanje tramvaja u prolasku. Krenuo je da zuri u mrak i osetio je
kako mu se strah po​vra​tio.
Razmišljao je o kako mora da se drži smišljenog plana. Ukoliko bude izgubio
kontrolu nad sopstvenom moći prosuđivanja, psi koji su ga pratili uskoro će mu
po​no​vo biti za pe​ta​ma. Tada bi bio iz​gu​bljen.

178
 Znao je šta mu je či​ni​ti.
Sutradan će posetiti jedinu osobu u Rigi koja možda može da mu pomogne da
stu​pi u kon​takt sa Ba​i​bom Li​e​pom.
Nije znao kako se zove, ali se se​ćao da ima cr​ve​ne usne.

179
 16.

Ine​sa mu se vra​ti​la pred zoru.

Došla mu je u košmaru u kome su iz mračne pozadine vrebali pukovnici koje nije
mogao da vidi. U snu je i dalje bila živa i pokušavao je da je upozori, ali nije čula šta
joj je govorio i kada je shvatio da nije mogao da joj pomogne, trgnuo se iz sna i
otvo​rio oči u svo​joj sobi u ho​te​lu „Her​mes".
Ručni sat koji je položio na noćni stočić pokazivao je šest i četiri. Dole na ulici
poskakivao je tramvaj. Protegao se u krevetu i primetio kako se po prvi put otkako je
na​pu​stio Šved​sku ose​ćao od​mor​no.
Ostao je da leži u krevetu ponovo proživljavajući jezive događaje od prethodnog
dana. U njegovoj odmornoj svesti strašan masakr činio se nestvarnim, nemogućim za
razumevanje. Svirepa ubistva su bila nepojmljiva. Obuzeo ga je očaj zbog Inesine
smrti i nije znao kako da izađe na kraj sa činjenicom da nije mogao da učini ništa da
spase nju, zrikavog čoveka ili druge ljude koji su ga čekali, a čija imena nikada nije
us​peo da sa​zna.
Briga ga je isterala iz kreveta. Napustio je svoju sobu nešto pre pola sedam, sišao
na recepciju i platio. Starica ljubaznog osmeha i nerazumljivih fraza na letonskom,
uzela je njegov novac i posle nekoliko trenutaka oklevanja shvatio je kako sebi može
da pri​u​šti još ne​ko​li​ko noći u ho​te​lu uko​li​ko za to bude bilo po​tre​be.
Zora je bila hladna. Podigao je kragnu od kaputa i odlučio da doručkuje pre nego
što krene u realizaciju plana. Posle dvadesetominutnog lutanja ulicama pronašao je
kafe koji je bio otvo​ren. Ušao je u po​lu​pra​zan lo​kal, na​ru​čio kafu i ne​ko​li​ko sen​dvi​ča i
zatim seo za sto u ćošku koji nije mogao da se vidi sa ulaznih vrata. Kada je otkucalo
pola osam osetio je kako više nije mogao da čeka. Sada se radilo o svemu ili ničemu i
po​no​vo je po​mi​slio da je lud što se vra​tio u Le​to​ni​ju.
Pola sata kasnije stajao je ispred hotela „Letonija", na istom mestu na kome je
narednik Zids imao običaj da ga čeka u automobilu. Neko vreme je oklevao. Možda je
stigao prerano? Možda žena crvenih usana još uvek nije došla? Ušao je, bacio pogled
prema recepciji kod koje je nekoliko gostiju plaćalo svoje račune, prošao je pokraj
kompleta sofa sa kojih su ga ranije osmatrale senke sakrivene iza dnevnih listova i
zatim otkrio kako je žena sedela na svom radnom mestu iza stola. Upravo se spremala
da otvori. Pažljivo je sortirala različite časopise ispred sebe. Možda je samo bila
posrednica koja nije imala pojma o značaju zadataka koji joj je bio poveren? U tom
trenutku ga je primetila tamo gde je stajao kraj jednog od visokih stubova u foajeu.
Znao je da ga je odmah prepoznala, da je znala ko je bio i da se nije plašila što ga je
ponovo videla. Prišao je njenom stolu, ispružio ruku i objasnio na glasnom

180
engleskom kako je bio zainteresovan da kupi razglednice. Da bi joj dao vremena da se
navikne na njegovo iznenadno pojavljivanje nastavio je da vodi razgovor. Da li je
možda imala razglednice sta​re Rige? Primetio je da u blizini nije bilo ljudi i kada je
mislio da je bilo dosta neobaveznog razgovora, nagnuo se bliže, kao da ju je molio da
mu ob​ja​sni neki de​ta​lj sa raz​gled​ni​ce.
- Prepoznaješ me - počeo je. - Jednom si mi dala kartu za koncert na kome sam
sreo Baibu Liepu. Sada moraš da mi pomogneš da se sa njom ponovo sastanem.
Nemam nikoga drugog koga mogu da zamolim za pomoć sem tebe. Bitno je da se
sretnem sa Baibom Liepom. Takođe, moram da te upozorim kako je čitava stvar jako
opasna zato što se nalazi pod prismotrom. Ne znam da li ti je poznato šta se juče
dogodilo. Pokaži mi nešto u brošurama, pretvaraj se da objašnjavaš i istovremeno mi
od​go​va​raj.
Njena donja usna je počela da drhti i video je kako su joj se oči ispunile suzama.
Pošto nije želeo da rizikuje da se rasplače i tako na sebe privuče bespotrebnu pažnju,
smesta je počeo da priča o tome kako je bio jako zainteresovan za razglednice sa
motivima iz čitave Letonije, a ne samo iz Rige. Od dobrog prijatelja je čuo kako je u
ho​te​lu „Le​to​ni​ja" uvek po​sto​jao do​bar iz​bor.
Povratila je samokontrolu i rekao joj je da je shvatio da zna. Ali da li je znala i da
se vra​tio na​zad u Le​to​ni​ju? Od​mah​nu​la je gla​vom.
- Nemam gde da odem - nastavio je. - Moram negde da se sakrijem dok mi ne
po​mog​neš da sret​nem Ba​i​bu.
Nije joj čak znao ni ime, samo da su joj usne bile preterano crvene. Da li je imao
pravo da od nje to traži? Zar nije trebalo da od svega odustane i potraži švedsku
diplomatsku misiju? Gde se nalazila granica između prikladnosti i pristojnosti u
ze​mlji u ko​joj su ne​vi​ni lju​di bili bru​tal​no ubi​ja​ni?
- Ne znam da li mogu da sredim da se nađeš sa Baibom -rekla je tihim glasom. -
Nisam sigurna da je to uopšte više moguće. Ali mogu da te sakrijem kod kuće. Ja sam
suviše beznačajna osoba da bi se policija za mene interesovala. Vrati se za sat
vre​me​na. Če​kaj me na dru​goj stra​ni uli​ce, kod au​to​bu​ske sta​ni​ce. A sada idi.
Ustao je, zahvalio joj se onako kako to zadovoljna mušterija čini, strpao je
brošuru u džep i napustio hotel. Zatim je dozvolio da se utopi u masu ljudi u jednoj od
većih robnih kuća u kojoj je kupio kapu u pokušaju da još više promeni svoj izgled.
Kada je prošlo sat vremena, došao je na autobusku stanicu. Ugledao ju je kako se
približava iz hotela i kada je stala pored njega, pravila se da se ne poznaju. Ušli su u
autobus koji je došao posle nekoliko minuta i seo je nekoliko sedišta iza nje. Autobus
je kružio pola sata po centru grada pre nego što se zaputio ka predgrađima Rige.
Pokušao je da zapamti trasu ali jedino što je prepoznao bio je park Kirov. Vozili su se
kroz beskonačne i sumorne stambene blokove. Kada je pritisnula dugme „stop" nije

181
bio spreman i skoro da mu nije pošlo za rukom da na vreme izađe iz autobusa. Prešli
su preko zaleđenog igrališta na kome se nekoliko dece pentralo po zarđalim metalnim
konstrukcijama. Valander je zgazio telo mrtve mačke koje je ležalo naduveno na
zemlji i zatim nastavio da prati kroz mračan prolaz. Dospeli su do otvorene verande
na ko​joj im se ve​tar use​cao u lica. Okre​nu​la se ka nje​mu.
- Kod nas je jako tesno - rekla je. - Moj ostareli otac živi kod mene. Reći ću kako
si prijatelj koji nema gde da boravi. Naša zemlja je puna beskućnika i sasvim je
prirodno da pomažemo jedni drugima. Kasnije u toku dana pojaviće se moja deca iz
škole. Napisala sam im poruku u kojoj sam objasnila da si moj prijatelj i da treba da
ti skuvaju čaj. Veoma je tesno ali to je sve što mogu da ponudim. Moram da se odmah
vra​tim u ho​tel.
Stan se sastojao od dve male prostorije, kuhinje koja je pre podsećala na šporet
ugra​đen u pla​kar i ma​ju​šnog ku​pa​ti​la. Na kre​ve​tu je le​žao je​dan sta​rac i od​ma​rao se.
- Ne znam ni kako se zoveš - rekao je Valander dok je prihvatao vešalicu koju mu
je pru​ži​la.
- Vera - od​go​vo​ri​la je. - Ti si Va​lan​der.
Izgovorila je njegovo prezime kao da mu je to bile kršteno ime i on je u trenutku
pomislio kako ni sam više nije znao koje ime da koristi. Starac se uspravio u sedeći
položaj na krevetu, ali kada je hteo da ustane oslanjajući se o svoj štap da bi
pozdravio stranca beskućnika, Valander mu je pokazao da nema potrebe za tim. Nije
bilo potrebno, nije želeo da smeta. Kada je Vera u maloj kuhinji iznela hleb, kobasice
i sireve, Valander se usprotivio. Tražio je skrovište, a ne postavljen sto. Stideo se što
je od nje tražio uslugu, stideo se svog stana u ulici Marija koji je bio tri puta veći od
dnevne sobe koju je imala na raspolaganju. Pokazala mu je drugu sobu u kojoj je
ve​li​ki kre​vet za​u​zi​mao ve​ći​nu pro​sto​ra.
- Zatvori vrata ako želiš da budeš sam - rekla je. - Tu možeš da se odmoriš.
Po​ku​ša​ću da se vra​tim iz ho​te​la što pre.
- Ne že​lim da se iz​la​žeš opa​sno​sti - re​kao je.
- Ono što je neophodno uvek mora da bude urađeno - odgovorila je. - Drago mi je
što si mi se obra​tio.
Za​tim je oti​šla. Va​lan​der je seo te​ška srca na ivi​cu kre​ve​ta.
Do​tle je do​šao.
Sada mu je samo pre​o​sta​lo da čeka na Ba​i​bu Li​e​pu.
Vera se iz hotela vratila malo pre pet. Valander je pio čaj sa njenih dvoje dece: sa
Sabinom koja je imala dvanaest godina i njenom dve godine starijom sestrom Levom.
Naučio je nekoliko letonskih reči; kikotali su se na njegov pokušaj da izrecituje Imse,
vimse, spindel, a Verin otac je svojim drhtavim glasom pevao neku staru vojnu
baladu. Nekoliko kratkih sati Valander je uspeo da iz svojih misli potisne zadatak i

182
sliku Inesinog prostreljenog oka i masakra. Otkrio je da je postojao običan život van
domašaja pukovnika i da je upravo to bio onaj svet koji je major Liepa branio svojim
samoiniciranim zadatkom. Zbog ljudi poput Sabine, Leve i Verinog ostarelog oca,
po​sto​ja​li su taj​ni sa​stan​ci u sa​kri​ve​nim lo​vač​kim ko​li​ba​ma ili skla​di​šti​ma.
Kada se Vera vratila i zagrlila obe ćerke, zatvorila se sa Valanderom u sobu. Seli
su na njen krevet i situacija ju je odjednom postidela. Dodirnuo je njenu ruku u
pokušaju da joj pokaže svoju zahvalnost, ali ona je taj potez pogrešno protumačila i
smesta je povukla. Shvatio je da bi bilo besmisleno objašnjavati nego ju je samo
pi​tao da li je uspe​la da stu​pi u kon​takt sa Ba​i​bom Li​e​pom.
- Baiba plače - odgovorila je. - Oplakuje svoje prijatelje, a naročito Inesu.
Upozorila ih je da je policija pojačala nadzor i molila ih je da budu oprezni. Ipak se
desilo ono čega se plašila. Baiba plače, ali je takođe puna besa, baš kao i ja. Želi da
te sretne večeras, Valandere, i imamo plan da to uredimo. Ali, pre nego što ti
ob​ja​snim, mo​ra​mo ne​što da po​je​de​mo. Ako ne je​de​mo, već smo iz​gu​bi​li svu nadu.
Stisli su se oko stola koji se obarao sa jednog od zidova sobe u kojoj je otac imao
krevet. Valander je pomislio kako su Vera i njena porodica živeli u prostoru koji je
podsećao na prikolicu. Da bi svi imali mesta, bila je potrebna precizna organizacija i
pitao se kako je bilo moguće celog života podnositi takvu stisku. Ali takođe je
raz​mi​šljao i na veče u kome je na pe​ri​fe​ri​ji Rige po​se​tio vilu pu​kov​ni​ka Put​ni​sa. Da bi
sačuvao svoje privilegije, jedan od pukovnika je naredio svojim podređenima da
sprovedu bezobzirnu hajku na ljude kao što su major i Inesa. Sada je video koliko su
ve​li​ke bile ra​zli​ke iz​me​đu nji​ho​vih ži​vo​ta. Sva​ki do​dir sa tim lju​di​ma bio je kr​vav.
Jeli su supu od povrća koju je Vera skuvala na minišporetu. Devojčice su na sto
postavile debelu veknu hleba i pivo. Iako je Valander primetio žestoku nervozu
kojom je Vera zračila, pred svojom familijom nije gubila nerve. Ponovo je pomislio
da nije ispravno što ju je izložio riziku time što joj se obratio za pomoć. Kako bi
ika​da sebi mo​gao da opro​sti ako bi joj se ne​što do​go​di​lo?
Kada su obedovali, devojčice su raspremile sto i oprale sudove, a otac se vratio u
svoj kre​vet da se od​mo​ri.
- Kako se zove tvoj otac? - pi​tao je Va​lan​der.
- Nosi jedno vrlo neobično ime - odgovorila je Vera. - Zove se Antons.
Sedamdeset šest godina mu je i ima probleme sa prostatom. Celog života je radio kao
poslovođa u jednoj štampariji. Kažu da stare tipografe često hvata neka vrsta
trovanja olovom koja ih čini rasejanim i odsutnim duhom. Ponekad je sasvim
iz​gu​bljen. Mo​žda je i nje​ga na​pa​la ta bo​lest?
Ponovo su sedeli na krevetu njene spavaće sobe u kojoj je prethodno navukla
draperiju preko vrata. Devojčice su šaputale i kikotale se u kuhinjici i znao je da je
do​šao tre​nu​tak.

183
 - Da li se sećaš crkve u kojoj si na koncertu orgulja sreo Baibu Liepu? Crkve
Sve​te Ger​tru​de?
Klim​nuo je gla​vom. Se​ćao se.
-Da li mi​sliš da mo​žeš po​no​vo da je pro​na​đeš?
-Ne odav​de.
-Ali od ho​te​la 'Le​to​ni​ja'? Iz cen​tra gra​da?
-Mogu.
- Ne mogu da te otpratim do grada. To je suviše opasno. Ali mislim da niko ne
sumnja da si kod mene. Moraćeš sam da sedneš na autobus do centra. Nemoj da
izađeš na stanici kod hotela već na jednoj pre ili posle. Potraži crkvu i sačekaj do
de​set sati. Da li se se​ćaš onog iz​la​za na gro​blje kroz koji ste prvi put na​pu​sti​li cr​kvu?
Valander je klimnuo glavom. Mislio je da se seća, iako u to nije bio sasvim
si​gu​ran.
- Idi do njega kada budeš bio siguran da te niko ne vidi. Čekaj tamo. Ukoliko bude
mo​gla, Ba​i​ba će tamo doći.
-Kako si uspe​la da stu​piš u kon​takt s njom?
-Na​zva​la sam je.
Va​lan​der ju je po​gle​dao u ne​ve​ri​ci.
- Zar se njen te​le​fon ne pri​slu​šku​je?
- Naravno da se prisluškuje. Nazvala sam je i rekla da je knjiga koju je naručila
stigla. Tako je znala da treba da ode do jedne knjižare i pita za određenu knjigu. Tamo
sam joj ostavila pismo u kome stoji da si došao i da se nalaziš kod mene. Nekoliko
sati kasnije otišla sam do radnje u kojoj jedan od Baibinih komšija kupuje hranu.
Tamo sam od nje preuzela pismo u kome je napisala da će večeras pokušati da dođe
do cr​kve.
- Ali, šta ako joj ne pođe za ru​kom?
- Onda više ne mogu da po​mog​nem. Ta​ko​đe, ne​ćeš moći da se vra​tiš ova​mo.
Valander je shvatio da je bila u pravu. To je bila njegova jedina šansa da ponovo
vidi Baibu. Ukoliko to ne uspe onda mu neće preostati ništa drugo do da potraži
šved​sku di​plo​mat​sku mi​si​ju koja će mu po​mo​ći da na​pu​sti ze​mlju.
- Da li znaš gde se nalazi švedska ambasada u Rigi? Razmislila je pre nego što je
od​go​vo​ri​la.
- Ne znam da li Šved​ska ima svo​ju am​ba​sa​du - od​go​vo​ri​la je.
-Ali mora po​sto​ja​ti kon​zu​lat?
-Ne znam gde je.
- Sigurno stoji u telefonskom imeniku. Napiši letonsko ime za švedsku ambasadu i
švedski konzulat. Ovde se u nekom od restorana mora nalaziti telefonski imenik.
Ta​ko​đe, za​pi​ši mi ime za te​le​fon​ski ime​nik.

184
 Zapisala je ono što je tražio na papiru koji je istrgla iz sveski jedne od devojčica i
naučila ga je da pravilno izgovori reči. Dva sata kasnije oprostio se od Vere i njene
familije i otišao je. Dala mu je jednu od očevih starih košulja i šal da bi još više
promenio izgled. Razmišljao je o tome da li će ih ikada više sresti i shvatio je kako su
mu već ne​do​sta​ja​li.
Mrtva mačka je ležala kao loše znamenje ispred njegovih nogu dok je hodao
prema autobuskoj stanici. Vera mu je dala sitniš kojim je trebalo da plati autobusku
kar​tu.
Kada je ušao u autobus najednom mu se vratio osećaj da je već bio praćen. Sada,
uveče, nije bilo puno putnika koji su se vozili u grad i seo je sasvim pozadi tako da je
ispred sebe video samo tuđa leđa. Povremeno je bacao pogled kroz zaprljani prozor
ali nije mo​gao da vidi au​to​mo​bil koji ih je pra​tio.
Svejedno, njegov instinkt ga je zabrinjavao. Osećaj da su ga pronašli i da su ga
sada pratili nije ga ostavljao na miru. Pokušao je da odluči šta da radi. Imao je
petnaestak minuta da donese odluku. Gde da siđe, kako da se otrese svog eventualnog
pratioca? Čitava dilema mu se činila nemogućom ali mu je odjednom na pamet pala
ideja koja je bila dovoljno smela da bi imala šanse da uspe. Polazio je od toga da nije
bio jedini koga su pratili. U najmanju ruku, isto tako važno za njih bilo je da ga slede
do mesta sastanka sa Baibom Liepom ne bi li se dočepali majorovih dokumenata. Nije
se držao instrukcija koje mu je Vera dala i sišao je ispred hotela „Letonija". Ne
osvrćući se, ušao je u hotel, došao do recepcije i pitao da li imaju slobodnu sobu za
noć ili dve. Pričao je engleski glasnim i jasnim tonom i kada mu je recepcionar
odgovorio da ima slobodnih soba, položio je svoj nemački pasoš i upisao se pod
imenom Gotfrid Hegel. Poručio je kako će njegov prtljag stići kasnije, i potom je,
visokim glasom dodao da želi da ga probude baš pred ponoć jer očekuje važan poziv.
To će mu u najboljem slučaju dati prednost od četiri sata. Pošto nije imao prtljag,
uzeo je ključ i ušao u lift. Dobio je sobu na četvrtom spratu i došao je trenutak kada
više nije smeo da okleva već da smesta dela. Pokušao je da se iz svoje prethodne
posete priseti gde su se u odnosu na duge hodnike nalazile sporedne stepenice i kada
je izašao iz lifta na četvrtom spratu, smesta je znao kuda da ide. Išao je mračnim
stepeništem nadajući se da još uvek nisu stavili čitav hotel pod prismotru. Nastavio je
do podruma i potražio sporedan izlaz iz hotela. U sekundi se zabrinuo da neće biti
moguće izaći bez ključa, ali imao je sreće pošto se ključa nalazio u bravi. Izašao je na
mračnu uličicu, stajao je nekoliko trenutaka sasvim nepomično i osvrtao se, ali ulica
je bila pusta i nigde se nisu čuli užurbani koraci. Trčao je uz zidove kuća, često je
zavijao u druge ulice i nije se zaustavio pre nego što bi bio najmanje tri kvarta dalje
od hotela. Tada je već bio zaduvan i sakrio se u jedan ulaz da povrati dah i da vidi da
li ga neko prati. Pokušavao je da zamisli kako je Baiba Liepa istovremeno, negde

185
drugde u gradu, pokušavala da se oslobodi zlih senki koje je jedan od pukovnika
poslao. Pomislio kako će joj to sigurno poći za rukom pošto je imala najboljeg
uči​te​lja - ma​jo​ra.
U pola deset je pronašao crkvu Svete Gertrude. Veliki prozori bili su u mraku i
pronašao je jedno dvorište u kome je mogao da čeka. Odnekuda je čuo ljude kako se
svađaju, razvučenu, neutešnu struju uznemirenih reči koje su se završile larmom,
jednim urlikom i zaglušujućom tišinom. Cupkao je da mu ne bi postalo hladno i
pokušao je da se seti koji datum je bio. Poneki automobil je prolazio ulicom i negde
duboko u sebi čitavo vreme je bio spreman na to da bi jedan od tih automobila mogao
naglo da zakoči i da bi ga potom pronašli tamo gde je stajao sakriven među kantama
za đu​bre.
Osećaj da su ga već pronašli vratio se i pomislio je kako je njegov pokušaj da
utekne time što se pretvarao da je uzeo sobu u hotelu Letonija bio uzaludan. Da li je
počinio grešku svojom pretpostavkom da žena crvenih usana nije bila u službi
pukovnika? Možda su čekali sakriveni u senkama crkvenog groblja, čekali na trenutak
otkrivanja majorovih dokumenata? Potisnuo je takve misli. Jedina alternativa koju je
imao bila je da po​beg​ne do šved​ske di​plo​mat​ske mi​si​je, a znao je da to ne može.
Sat na crkvenom tornju je odzvonio deset puta. Napustio je dvorište,
koncentrisano osmatrao ulicu i potom požurio do gvozdene kapije. Uprkos tome što ju
je otvorio što opreznije je mogao, malo je zaškripala. Usamljene svetiljke su bacale
slab snop svetlosti preko zidova okolnih građevina. Stajao je nepomično i
osluškivao. Sve je bilo mirno. Pažljivo je sledio utabanu stazu kojom je prethodnog
puta napustio crkvu zajedno sa Baibom Liepom. Ponovo je imao osećaj da ga prate,
da su se negde ispred njega nalazile senke, ali pošto nije ništa mogao da uradi
na​sta​vio je do zida cr​kve i tamo če​kao.
Baiba Liepa se nečujno pojavila pored njega, kao da se materijalizovala iz same
tame. Trgnuo se kada ju je otkrio. Šapnula je nešto što nije mogao da razazna. Zatim
ga je žurno povukla sa sobom kroz vrata koja su stajala odškrinuta i tada je shvatio da
je na njega čekala unutra u crkvi. Zaključala je vrata velikim ključem i počela da hoda
prema oltaru. U visokoj crkvenoj prostoriji vladao je gusti mrak. Vodila ga je za ruku
kao da je bio slep i nije mu bilo jasno kako je mogla da se orijentiše u tami. Iza
sakristije postojala je ostava bez prozora i tamo je na stolu stajala jedna petrolejska
lampa. Tamo ga je čekala, tamo je na stolici ležala njena krznena kapa, i iznenadio se
kada je video da je pored petrolejke postavila majorovu sliku. Tu se takođe nalazio
termos, nekoliko jabuka i komad hleba. Kao da ga je pozvala na poslednje bdenje i
pitao se koliko vremena će pukovnicima biti potrebno da ih pronađu. Pitao se kakav je
odnos imala prema crkvi i da li je za razliku od svog pokojnog muža imala boga.
Po​mi​slio je kako ju je jed​na​ko malo po​zna​vao kao i nje​nog muža.

186
 Kada su ušli u sobu iza sakristije, zgrabila ga je i čvrsto zagrlila. Primetio je da je
plakala i da su njena tuga i bes bili toliko veliki da su se njene ruke oko njega stegle
kao gvo​zde​ne šti​palj​ke.
- Ubili su Inesu - prošaputala je. - Sve su ih pobili. Mislila sam da si i ti mrtav.
Pre nego što me je Vera po​zva​la, mi​sli​la sam da je sve bilo go​to​vo.
- Bilo je od​vrat​no - re​kao je Va​lan​der. - Ali o tome sada ne sme​mo da mi​sli​mo.
Za​ču​đe​no ga je po​gle​da​la.
-Uvek moramo na to da mislimo - rekla je. - Ukoliko zaboravimo, zaboravljamo
da smo lju​di.
-Ne mislim da kažem kako treba da zaboravimo bilo šta - razjasnio je. - Samo
mi​slim da mo​ra​mo da na​sta​vi​mo da​lje. Tuga nas samo pa​ra​li​zu​je.
Sručila se na stolicu. Video je da je smršavila od umora i bola i pitao se koliko je
dugo još mo​gla da iz​dr​ži.
Ta noć koju su proveli u crkvi za Valandera je bio momenat u kome mu se činilo
da je zakoračio u središte svog života. Pre toga je vrlo retko razmišljao o svom
životu iz egzistencijalne perspektive. Najverovatnije se u sumornim trenucima, pri
pomisli na pobijene ljude, pregaženu decu ili očajne samoubice, sablažnjavao
činjenicom da je život bio neverovatno kratak i u stalnom dodiru sa smrću. Onoliko
kratko koliko si živeo toliko dugo ćeš biti mrtav. Ali imao je sposobnost da se otrese
takvih misli. Život je za njega bio najvećim delom haotičan i sumnjao je u svoju
sposobnost da ga obogati time što bi se vodio nekakvim filozofskim receptima.
Takođe se nije mnogo brinuo zbog epohe koju mu je sudbina dodelila. Čovek se
rađao onda kada se rađao i umirao onda kada je umirao i jedva da je. mogao da
sagleda granice sopstvene egzistencije. Ali ta noć koju je zajedno sa Baibom Liepom
proveo u hladnoj crkvi, naterala ga je da u sebe pogleda dublje nego ikada ranije.
Shvatio je da svet skoro nikada nije ličio na Švedsku i da su se njegovi problemi
činili beznačajnim u poređenju sa terorom koji je prožimao život Baibe Liepe. Kao da
je tek te noći mogao da se uživi u masakr u kome je Inesa bila ubijena i da shvati
koliko je stvarnost ustvari bila nestvarna. Pukovnici su postojali, narednik Zids je
ispalio smrtonosne metke iz stvarnog oružja, one koji su mogli da raznesu srce i da u
deliću sekunde stvore napušten univerzum. Pitao se o razdirućoj muci koja je
podrazumevala da je čovek živeo u stalnom strahu. Vreme straha, mislio je. To je
moje vre​me i to ni​sam shva​tio sve do sada, kada sam već za​šao u sred​nje go​di​ne.
Rekla je kako su u crkvi bili sigurni, onoliko sigurni koliko su to sada mogli biti.
Sveštenik te crkve je bio blizak prijatelj Karlisa Liepe i nije oklevao da Baibi ponudi
skrovište čim ga je zamolila za pomoć. Valander je ispričao o svome instinktivnom
ose​ća​ju da su ga već pro​na​šli i da su sada če​ka​li ne​gde u tami.
- Zašto bi čekali? - primetila je Baiba. - Za takvu vrstu ljudi ne postoji tako nešto

187
kao čekanje ukoliko smatraju da treba da uhvate i kazne ljude koji ugrožavaju njihovu
oko​li​nu.
Valander je shvatio kako je mogla biti u pravu. Istovremeno je nepokolebljivo
verovao da su dokumenti bili najvažniji i da su se plašili majorovih dokaza a ne
jedne udovice i jednog, po njihovom mišljenju, bezazlenog švedskog policajca koji se
upu​stio u lič​nu osve​tu.
Takođe, spopala ga je još jedna sumnja. Bila je to misao koja je delovala toliko
zapanjujuće da se odlučio da je do daljeg ne izloži Baibi. Shvatio je da je mogao
postojati i treći razlog za mirovanje senke, za to što ih nisu uhvatili i odveli u
centralnu policijsku stanicu. Tokom duge noći u crkvi, dok je vagao mogućnosti, ta
alternativa mu se činila sve verovatnijom. Ali ipak ništa nije rekao, možda najviše
zbog toga da Baibu ne izloži dodatnim, bespotrebnim iskušenjima. Razumeo je da je
njeno očajanje bilo jednako rezultat dileme oko toga gde je Karlis mogao da sakrije
dokaze kao i oplakivanja smrti Inese i dugih prijatelja. Pretresla je sve zamislive
mogućnosti, pokušala da misli na način na koji je njen muž to činio, ali ipak nije
pronašla rešenje. Iščupala je pločice u kupatilu i isekla nameštaj ali nigde nije
pro​na​šla ni​šta sem pra​ši​ne i no​ži​ca mr​tvih mi​še​va.
Valander je pokušao da joj pomogne. Sedeli su za stolom, napunila je šolje
čajem, i petrolejka je pretvorila sumornu ostavu crkve u sobu bliskosti i topline.
Valander bi je najradije zagrlio i učestvovao u njenoj tuzi. Ponovo je poželeo da je
povede u Švedsku. Ali znao je da ona nikada ne bi mogla da zamisli takvu mogućnost,
u svakom slučaju ne sada, posle ubistva Inese i ostalih prijatelja. Pre bi umrla nego
odu​sta​la od že​lje da pro​na​đe do​ka​ze koje je njen muž osta​vio za so​bom.
Istovremeno je razmišljao o trećoj mogućnosti koja je objašnjavala zašto senke
nisu napadale. Ako je bilo onako kako je sve više verovao da jeste, nisu imali samo
jednog neprijatelja koji je vrebao u tami, već i neprijatelja koji ih je osmatrao.
Kondor i vivak, mislio je. I dalje ne znam koji od pukovnika nosi koje perje. Možda
vi​vak po​zna​je kon​do​ra i želi da za​šti​ti nje​go​ve žr​tve?
Noć u crkvi je bila poput putovanja na nepoznati kontinent na kome je trebalo da
pronađu nešto za šta nisu znali šta je. Paket u braon papiru? Tašnu? Valander je bio
ubeđen da je major bio vrlo mudar čovek koji je znao da loše izabrano skrovište ništa
ne vredi. Ali da bi mogao da istražuje majorov svet nepokolebljivosti, morao je da
zna više o Baibi. Postavljao je pitanja koja nije želeo da postavlja, ali ona ga je na to
na​te​ra​la, za​hte​va​la od nje​ga da se ne oba​zi​re.
Uz njenu pomoć kopao je po njihovom životu do najintimnijih detalja. Povremeno
bi dosegli tačku na kojoj su pomislili da su bili na tragu rešenja. Potom bi se
po​ka​za​lo kako je Ba​i​ba već is​tra​ži​la tu mo​guć​nost i da je trag bio hla​dan.
U pola četiri ujutro bio je na putu da odustane. Umornim očima je posmatrao

188
nje​no iz​mu​če​no lice.
- Šta još ima? - pitao je jednako sebe kao i nju. - Šta još ima da se pretrese?
Skrovište mora da se postoji, zatvoreno u nekakvoj vrsti prostorije. Zatvorena
pro​sto​ri​ja, ne​pro​mo​či​va, ne​za​pa​lji​va, si​gur​na od kra​đe. Šta pre​o​sta​je?
Na​te​rao se da na​sta​vi.
- Da li vaša kuća ima po​drum? - pi​tao je. Od​mah​nu​la je gla​vom.
- O tavanu smo već pričali. Stan smo pretresli. Letnjikovac tvoje sestre. Kuću
nje​go​vog oca u Vent​spil​su. Raz​mi​sli, Ba​i​ba. Mora da po​sto​ji još neka mo​guć​nost.
Pri​me​tio je da je bila na ivi​ci pla​ča.
-Ne - re​kla je. - Nema ne​kog dru​gog me​sta.
-Ne mora da bude unutra. Ispričala si mi kako ste pili kad ste odlazili na more. Da
li je tamo bila neka ste​na na ko​joj ste se​de​li? Me​sto na kome ste po​di​za​li ša​tor?
-To sam ti već is​pri​ča​la. Znam da Kar​lis ni​ka​da ne bi što tamo sa​krio.
-Da li ste uvek logorovali na jednom te istom mestu? Osam godina zaredom?
Mo​žda ste ne​kom pri​li​kom iza​bra​li go me​sto.
-Obo​je smo vo​le​li da po​no​vo pro​ži​vlja​va​mo sreć​ne tre​nut​ke.
Želela je da nastavi, ali stalno ju je vukao nazad. Misli da major nikada ne bi
izabrao slučajno skrovište. Mesto ko izabrao moralo je pripadati njihovoj
za​jed​nič​koj pro​šlo​sti.
Ponovo je počeo. Petrolej je bio pri kraju, ali Baiba je našla jedan crkveni
svećnjak i crkvenu sveću. Onda su još jednom uzduž i popreko pretresli njen i
majorov život. Valander je mislio da će se Baiba onesvestiti od iscrpljenosti i pitao
se kada je poslednji put spavala. Pokuša da je obodri time što se pravio da je
optimističan, čak iako uopšte nije bio. Počeo je sa njihovim zajedničkim stanom da li
je i pored svega mogla da previdi neku mogućnost? Na kraju krajeva u kući je bilo
ne​bro​je​no šu​plji​na.
Vodio ju je iz prostorije u prostoriju. Na kraju je bila ko umorna da je počela da
viče.
- Nema ih! - vikala je. - Imali smo dom i sem leti, tu provodili svoje vreme.
Preko dana sam bila na fakultetu, a Karlis u policijskoj stanici. Nema nikakvog
ma​te​ri​ja​la. Kar​lis je ve​ro​vat​no ve​ro​vao da je be​smr​tan.
Valander je primetio da je njen bes bio uperen i prema svom mužu. Setio se
žalopojke od prethodne godine, kada je jedan somalijski izbeglica bio brutalno
ubi​jen, a Mar​tin​son je po​ku​ša​vao da ute​ši očaj​nu udo​vi​cu.
Ži​vi​mo u sve​tu udo​vi​ca, mi​slio je. Naš svet je sat​ka do​mo​va udo​vi​ca i stra​ha…
Odjednom je prekinuo svoju misao. Baiba je smesta shvatila da je počeo da
raz​mi​šlja u dru​gom prav​cu.
-Šta je? - pro​ša​pu​ta​la je.

189
 -Sa​če​kaj - re​kao je. - Mo​ram da raz​mi​slim.
Da li je to bilo moguće? Ispitivao je misao iz svih uglova i pokušao da je odbaci
kao ap​surd​nu, ali ga nije na​pu​šta​la.
- Želim da ti postavim jedno pitanje - rekao je polako. -I želim da mi odgovoriš
bez razmišljanja. Želim da smesta odgovoriš. Ako počneš da razmišljaš, može da se
desi da daš po​gre​šan od​go​vor.
Na​pe​to ga je po​sma​tra​la u drh​ta​voj sve​tlo​sti sve​će.
- Da li je moguće da je Karlis izabrao najnezamislivije skrovište od svih - pitao
je. - U po​li​ci​ji?
Vi​deo je da su joj se za​sve​tlu​ca​le oči.
-Da - od​go​vo​ri​la je kao iz topa. - Mo​gao je to da ura​di.
-Za​što?
- Kar​lis je bio ta​kav. To bi se po​kla​pa​lo sa nje​go​vom lič​no​šću.
-Gde?
-Ne znam.
-Nje​go​va kan​ce​la​ri​ja ne do​la​zi u ob​zir. Da li ste ika​da pri​ča​li o sta​ni​ci?
-Mi​slio je da je vred​na pre​zi​ra i da je li​či​la na za​tvor. To i je​ste bio za​tvor.
-Razmisli, Baiba. Da li je bilo neke prostorije o kojoj je često pričao? Neke koja
je za nje​ga bila od po​seb​nog zna​ča​ja? Ili koju je mo​žda čak i vo​leo?
-Od soba za sa​slu​ša​va​nje mu je bilo zlo.
-U nji​ma ne može ni​šta da se sa​kri​je.
-Mr​zeo je kan​ce​la​ri​je oba pu​kov​ni​ka.
-Ni u nji​ma ne može ni​šta da se sa​kri​je. To​li​ko se na​pi​nja​la da je za​tvo​ri​la oči.
Kada se vra​ti​la iz svo​jih mi​sli i otvo​ri​la oči, ima​la je od​go​vor.
- Karlis je često pričao o nečemu što je zvao Soba zla -rekla je. - Rekao je kako
su u njoj čuvani svi dokumenti u vezi sa nepravdama koje su zadesile našu zemlju.
Sigurno je tamo sakrio svoje dokaze, usred uspomena svih onih koji su dugo i teško
pa​ti​li. Po​lo​žio je svo​je pa​pi​re ne​gde u po​li​cij​sku ar​hi​vu.
Va​lan​der je po​sma​trao nje​no lice. Od​jed​nom više nije ose​ćao ni​ka​kav umor.
- Da - rekao je. - Mislim da si u pravu. Izabrao je skrovište u okviru drugog
skrovišta. Ali kako je onda mislio da ćeš jedino ti moći da pronađeš njegovu
za​o​stav​šti​nu?
Po​če​la je da se is​to​vre​me​no i sme​je i pla​če.
-Znam na šta misliš - zašmrcala je. - Sada razumem kako je razmišljao. Kada smo
se upoznali, često mi je pokazivao trikove sa kartama. Kada je bio mlad nije samo
sanjao o tome da postane ornitolog već je pomišljao i na mogućnost da postane
mađioničar. Zamolila sam ga da me nauči svojim veštinama. Odbio je. To je ostala
kao neka vrsta igre između nas. Jedini od trikova sa kartama koji mi je pokazao je bio

190
i najjednostavniji od svih. Podeliš špil tako što na jednu stranu staviš sve crne a na
drugu sve crvene karte. Posle zamoliš nekoga da izvuče jednu kartu, da je zapamti i da
je posle ponovo vrati. Tako što manipulišeš stranom na kojoj se nalaze karte jedne ili
druge boje, ili se crvena nađe među crnima ili crna među crvenima. Imao je često
običaj da kaže kako sam mu u jednom sivom svetu beznađa obasjavala život. Zato smo
uvek tražili crveni cvet među plavim ili žutim ili zelenu kuću među belim. To je bila
naša tajna igra. Sigurno je tako razmišljao kada je sakrivao svoje dokaze.
Pretpostavljam da je arhiv pun fascikli različitih boja. Negde se nalazi jedna koja
odu​da​ra od dru​gih, po boji ili mo​žda ve​li​či​ni. U njoj se na​la​zi ono za čime tra​ga​mo.
-Po​li​cij​ski ar​hiv mora biti ogro​man - re​kao je Va​lan​der.
-Ponekad je kada bi negde putovao stavljao karte na moj jastuk, sa crvenom koja
je štrčala iz crnih - nastavila je. - U arhivu se sigurno nalazi jedna fascikla za mene i
to ne​gde gde je ne​pri​met​no sta​vio svo​ju ne​do​sta​ju​ću kar​tu.
Bilo je pola šest. Nisu do​se​gli cilj ali su sada mi​sli​li da zna​ju gde se na​la​zi.
Va​lan​der je is​pru​žio ruku i do​tak​nuo nje​nu mi​ši​cu.
- Vo​leo bih da odeš sa mnom u Šved​sku - re​kao je na šved​skom.
Po​gle​da​la ga je sa ne​ra​zu​me​va​njem.
- Rekao sam da moramo da se odmorimo - objasnio je. -Moramo da odemo
odavde pre zore. Ne znamo kuda ćemo, ne znamo ni kako ćemo da izvedemo najveći
ma​đi​o​ni​čar​ski trik na sve​tu, da se uvu​če​mo u po​li​cij​ski ar​hiv. Zbog toga mo​ra​mo da se
od​mo​ri​mo.
U ormanu se nalazilo jedno ćebe, umotano ispod stare mitre. Baiba ga je prostrla
na pod. Kao ne​što naj​pri​rod​ni​je na sve​tu, sti​sli su se jed​no uz dru​go da bi se ugre​ja​li.
- Spavaj - rekao je. - Ja ću samo da se malo odmorim. Ostaću budan. Probudiću te
čim bude bilo vre​me za po​la​zak.
Če​kao je neko vre​me.
Nije do​bio ni​ka​kav od​go​vor.
Već je spa​va​la.

191
 17.

Na​pu​sti​li su cr​kvu ne​što pre pola se​dam.

Valander je bio prinuđen da podupire Baibu koja je bila poluonesvešćena od
iscrpljenosti. Kada su krenuli, napolju je još uvek bio mrak. Dok je spavala pored
njega na podu, ležao je budan i razmišljao šta da rade. Znao je da je primoran da
pripremi nekakav plan. Baiba će jedva moći da mu pomogne, spalila je sve mostove
za sobom i sada je kao i on bila stavljena izvan zakona. Od sada, bio je njen spasilac i
dok je ležao u tami mislio je da ovoga puta nije više imao nikakve planove i da je
nje​go​vo kra​ljev​stvo ide​ja bilo is​pra​žnje​no.
Ali misao da je postojala ona treća mogućnost terala ga je da ide dalje. Znao je
da je bilo jako rizično oslanjati se na nju, i da je mogao da greši što bi značilo da se
nikada neće osloboditi majorovih ubica. Ali kada se približilo sedam sati i kada su
mo​ra​li da kre​nu, znao je da nije bilo dru​gih al​ter​na​ti​va.
Jutro je bilo hladno. Stajali su sasvim mimo u tami ispred vrata. Baiba se držala
za njegovu mišicu. Valander je čuo skoro neprimetan zvuk iz tame, kao da je neko
naglo promenio položaj i nevoljno zagrebao nogom o zaleđeni šljunak. Evo ih,
do​la​ze, pomislio je. Sada će psi hiti pušteni s lanca. Ali ništa se nije dogodilo i sve
je ponovo bilo jako tiho. Vodio je Baibu prema kapiji crkvenog groblja. Izašli su na
ulicu i Valander je bio siguran da su pratioci bili u blizini. Krajičkom oka je uhvatio
pokret u tami jednog ulaza, drugom prilikom je čuo škripu kapije koja se za njima
otvorila. Psi koje pukovnici čuvaju na svojim povocima nisu posebno spretni,
po​mi​slio je iro​nič​no. Ili mo​žda žele da zna​mo kako nas sve vre​me drže na oku.
Baiba je ponovo živnula od hladnoće. Zastali su na jednom ćošku i Valander je
znao da su sada mo​ra​li ne​što da smi​sle.
- Da li po​zna​ješ ne​ko​ga ko bi mo​gao da nam po​zaj​mi au​to​mo​bil? - pi​tao je.
Raz​mi​sli​la je pre nego što je od​mah​nu​la gla​vom.
Strah ga je učinio ljutitim. Zašto je u ovoj zemlji sve bilo tako naporno? Kako je
mogao da joj pomogne kada ništa nije bilo normalno, ništa nije bilo onako kao ono na
šta je bio na​vik​nut?
Odjednom se setio automobila koji je pre nekog dana ukrao. Nije postojala velika
verovatnoća da je i dalje tamo, ali je mislio da nema šta da izgubi ako proveri.
Ugurao je Baibu u jedan kafe pored koga su prolazili i koji je bio otvoren ujutru i pri
tome je pomislio kako će to sigurno zbuniti čopor pasa koji im je bio za petama. Sada
su posmatrači bili prinuđeni da se podele i da se sve vreme plaše kako Baiba već ima
dokaze u rukama. Upravo ta misao je razveselila Valandera. To je podrazumevalo
jednu mogućnost o kojoj ranije nije razmišljao, naime, da podmetne lažan mamac

192
pratiocima. Požurio je duž ulica. Najpre je morao da sazna da li je automobil i dalje
bio tamo gde ga je osta​vio.
Bio je tamo. Bez razmišljanja je seo za volan, ponovo osećajući smrad ribe,
spojio je kablove i ovoga puta se setio kako da stavi menjač u ler. Stao je pred
kafanom i ostavio motor da radi dok je otišao po Baibu. Sedela je za stolom i pila čaj.
Po​mi​slio je kako je bio gla​dan ali da je to mo​ra​lo da sa​če​ka.
Već je bila pla​ti​la i oti​šli su do au​to​mo​bi​la.
- Kako si do​šao do au​to​mo​bi​la? - pi​ta​la je.
- To ću da ti objasnim drugom prilikom - odgovorio je. -Reci mi kako da vozim da
bih iza​šao iz Rige.
-Kuda ide​mo?
-To još ne znam. Za po​če​tak, ide​mo na selo.
Jutarnji saobraćaj se zgusnuo i Valander je zastenjao zbog sporog motora sa
kojim je imao posla. Na kraju su došli do najudaljenijih predgrađa i uskoro su ih
okru​ži​va​le rav​ni​ce na ko​ji​ma su se iz​me​đu po​lja vi​de​la ra​štr​ka​na ima​nja.
-Kuda vodi ovaj put? - pi​tao je Va​lan​der.
-Ka Esto​ni​ji. Za​vr​ša​va se u Ta​li​nu.
-Ne ide​mo tako da​le​ko.
Kazaljka za benzin je počela da poskakuje i skrenuo je na benzinsku pumpu. Neki
starac koji je bio slep na jedno oko napunio je rezervoar i kada je Valander trebao da
plati nije imao dovoljno novca. Baiba je dodala ostatak i potom su nastavili. Tokom
zaustavljanja Valander je pazio na put. Prvo je prošišao cm automobil nepoznate
marke, a za njim odmah još jedan. Kada su napustili benzinsku pumpu u retrovizoru je
video automobil koji je bio parkiran iza njih, pokraj puta. Znači - tri, pomislio je.
Naj​ma​nje tri au​to​mo​bi​la, mo​žda i više.
Došli su do grada čije ime Valander nije mogao da zapamti. Parkirali su se kod
trga na kome se gru​pa lju​di oku​pi​la oko ki​o​ska za pro​da​ju ribe.
Bio je jako umo​ran. Uko​li​ko usko​ro ne bude spa​vao nje​go​vo srce neće iz​dr​ža​ti. Na
dru​goj stra​ni trga ugle​dao je ta​blu sa nat​pi​som „ho​tel" i sme​sta se odlu​čio.
- Moram da spavam - rekao je Baibi. - Koliko para ti je ostalo? Da li imaš
do​volj​no za sobu?
Klimnula je glavom. Izašli su iz automobila, prešli preko trga i uzeli sobu u
malom hotelu. Baiba je objasnila nešto na letonskom što je učinilo da recepcionarka
po​cr​ve​ni i da od njih ne tra​ži da is​pu​ne for​mu​la​re.
-Sta si joj rekla? - pitao je Valander kada su stigli do svoje sobe koja je imala
po​gled na dvo​ri​šte.
-Isti​nu - re​kla je. - Da ni​smo ven​ča​ni i da ćemo osta​ti na sve​ga ne​ko​li​ko sati.
-Po​cr​ve​ne​la je, zar ne?

193
 - I ja bih to učinila da sam bila na njenom mestu. Napetost je na trenutak
po​pu​sti​la. Va​lan​der je pra​snuo u smeh a Ba​i​ba je po​cr​ve​ne​la. Po​no​vo se uo​zbi​ljio.
- Ne znam da li si svesna da je ovo najluđi poduhvat u koji sam ikada bio umešan
- rekao je. - Takođe ne znam ni da li si svesna da sam jednako uplašen kao ti. Za
razliku od tvog muža ja sam policajac koji je čitavog života radio u gradu koji nije
veći od ovoga u kome se nalazimo. Nemam nikakvog iskustva sa komplikovanim
kriminalističkim organizacijama i brutalnim masakrima. Povremeno sam naravno
prinuđen da rešim neko ubistvo, ali uglavnom lovim pijane provalnike i odbegle
bi​ko​ve.
Sela je po​red nje​ga na ivi​cu kre​ve​ta.
- Karlis mi je ispričao da si sjajan policajac - rekla je. -Rekao je da si počinio
gre​šku iz alj​ka​vo​sti ali da si jako spre​tan.
Va​lan​der se ne​ra​do se​tio čam​ca za spa​sa​va​nje.
- Naše zemlje su veoma različite - nastavio je. - Karlis i ja smo imali totalno
drugačije polazne tačke za pristup našem poslu. On je mogao da funkcioniše i u
Šved​skoj, ali ja ni​ka​da ne bih mo​gao da bu​dem po​li​ca​jac u Le​to​ni​ji.
- Sada jesi - re​kla je.
- Ne - primetio je. - Ovde sam zato što si me ti zamolila. Možda sam ovde zato što
je Karlis bio takav kakav je bio. Zapravo, nemam pojma zašto sam u Letoniji. Postoji
samo jedna stvar u koju sam siguran a to je da želim da pođeš sa mnom u Švedsku
kada se sve ovo bude za​vr​ši​lo.
Po​gle​da​la ga je za​ču​đe​no.
- Za​što? - pi​ta​la je.
Shvatio je da ne bi mogao da joj objasni sopstvena osećanja koja su bila oprečna i
ne​do​vr​še​na.
-Ništa - odgovorio je. - Zaboravi šta sam rekao. Moram sada da malo odspavam
ako želim da razbistrim glavu. I ti moraš da se odmoriš. Možda je najbolje da dole na
re​cep​ci​ji ka​žeš da nam za tri sata po​ku​ca​ju na vra​ta.
-De​voj​ka će po​no​vo da po​cr​ve​ni - re​kla je Ba​i​ba kada je usta​la sa kre​ve​ta.
Valander se umotao u prekrivač. Već je bio na putu da zaspi kada se Baiba vratila
sa re​cep​ci​je.

Kada se probudio, tri sata kasnije, osećao se kao da je spavao svega nekoliko minuta.
Kucanje na vrata nije probudilo Baibu koja je nastavila da spava. Valander se
istuširao hladnom vodom da bi izgnao umor iz tela. Kada se obukao pomislio je kako
je mogla da nastavi da spava sve dok ne donese nekakvu odluku o tome šta će dalje
preduzeti. Napisao joj je poruku na komadu toalet papira da ga sačeka dok se ne vrati

194
i da neće dugo biti od​su​tan.
Devojka na recepciji mu se nesigurno osmehnula i Valander je imao utisak kako je
u njenom pogledu bilo nečeg pohlepnog. Kada je sa njom počeo da priča pokazalo se
da razume engleski. Valander je pitao gde je mogao nešto da pojede i pokazala mu je
rukom na vrata od male sale za ručavanje koja se nalazila u hotelu. Seo je za sto sa
kojeg je imao pogled na ceo trg. Oko prikolice sa ribom su i dalje stajali ljudi koji su
kupovali, tog hladnog jutra dobro umotani u toplu odeću. Automobil je još uvek bio
tamo gde ga je Va​lan​der par​ki​rao.
Sa suprotne strane trga stajao je jedan od crnih automobila koje je video dok su
pro​la​zi​li po​red ben​zin​ske pum​pe. Na​dao se da su se psi smr​za​va​li u svo​jim vo​zi​li​ma.
Devojka sa recepcije je takođe igrala ulogu kelnerice i prinela mu je tanjir sa
sendvičima i džezvu kafe. Dok je jeo povremeno je bacao pogled na trg. Istovremeno
je pokušavao da u svojoj glavi formuliše plan. Mislio je da je bio toliko nemoguć da
je imao iz​ve​snih šan​si da uspe.
Kada je završio sa doručkom bio je u boljem raspoloženju. Vratio se u sobu.
Ba​i​ba se pro​bu​di​la i po​gle​da​la ga je kada je ušao na vra​ta.
Seo je na ivi​cu kre​ve​ta i po​čeo da ob​ja​šnja​va šta mu je bilo na umu.
-Kar​lis je mo​rao ima​ti po​ve​re​nja u ne​ko​ga od svo​jih ko​le​ga - re​kao je.
-Nismo se nikada družili sa drugim policajcima - odgovorila je. - Imali smo
dru​ge pri​ja​te​lje.
-Razmisli - rekao je. - Morao je postojati neko sa kim je povremeno pio kafu. To
ne mora da bude neko od njegovih prijatelja. Dovoljno je da se setiš ko mu nije bio
ne​pri​ja​te​lj.
Razmišljala je i on joj je dao vremena. Čitav njegov plan zavisio je od toga da li
je ma​jor imao ne​ko​ga kome mo​žda nije sa​svim ve​ro​vao ali u koga nije i sum​njao.
- Povremeno je pričao o Mikelisu - rekla je promišljeno. -0 mladom naredniku
koji nije bio kao dru​gi. Ali ne znam ni​šta o nje​mu.
- Moraš znati još nešto. Zašto ti je Karlis o njemu pričao? Nameštala je jastuke i
vi​deo je da je po​ku​ša​va​la da se seti.
- Karlis je imao običaj da priča kako se plašio bezobzirnosti svojih kolega -
počela je. - Njihovih hladnih reakcija na svu patnju. Mikelis je bio izuzetak. Mislim
da je jednom zajedno sa Karlisom izvršio hapšenje jednog siromašnog čoveka koji je
imao veliku porodicu. Posle toga je Karlisu naglo izjavio kako je to smatrao vrednim
prezira. Karlis je možda o Mikelisu pričao i u nekom drugom kontekstu, ali toga se ne
se​ćam.
-Kada je to bilo?
-Re​la​tiv​no sko​ro.
-Po​ku​šaj da mi od​go​vo​riš pre​ci​zni​je. Pre go​di​nu dana? Više?

195
 -Ma​nje. Ne ve​ru​jem da je pro​šlo to​li​ko vre​me​na.
-Mikelis je morao raditi u odeljenju za krvne delikte čim je imao zadatak zajedno
sa Kar​li​som?
-To ne znam.
-Mora da je tako. Na​zva​ćeš Mi​ke​li​sa i reći mu kako mo​raš da se vi​diš sa njim.
Po​gle​da​la ga je pre​pla​še​no.
-Uhap​si​će me.
-Nećeš mu reći da si Baiba Liepa, već da imaš da mu kažeš nešto što je dobro za
nje​go​vu ka​ri​je​ru. Za​hte​va​ćeš da osta​neš ano​nim​na.
-U na​šoj ze​mlji nije lako pre​va​ri​ti po​li​caj​ce.
-Mo​raš da zvu​čiš ube​dlji​vo. Ne smeš da se odaš.
-Ali, šta da mu ka​žem?
-Ne znam. Moraš da mi pomogneš u osmišljavanju priče. Sta bi bilo najveće
is​ku​še​nje za jed​nog le​ton​skog po​li​caj​ca?
-No​vac.
-Stra​na va​lu​ta?
-Za ame​rič​ke do​la​re mno​gi u na​šoj ze​mlju sprem​ni su da pro​da​ju i ro​đe​nu maj​ku.
-Reći ćeš mu da znaš nekoliko osoba koje imaju popriličnu svotu američkih
do​la​ra.
-Pi​ta​će me oda​kle no​vac do​la​zi.
Valander je grozničavo razmišljao. Najednom se setio nečega što se nedavno
de​si​lo u Šved​skoj.
- Nazvaćeš Mikelisa i reći mu sledeće: da poznaješ dva Letonca koja su
opljačkala banku u Stokholmu i vratila se sa velikom sumom strane valute, najvećim
de​lom ame​rič​kih do​la​ra.
Opljačkali su menjačnicu na centralnoj železničkoj stanici u Stokholmu i švedska
policija nije uspela da im uđe u trag. Sada su u Letoniji i sa sobom imaju sve te pare.
Tako ćeš reći.
- Pi​ta​će ko sam i kako to znam.
- Daj mu utisak kako si ljubavnica jednog od te dvojice ali da te je ostavio. Želiš
osve​tu, ali se pla​šiš i od​bi​jaš da ka​žeš ko si.
- Ve​o​ma sam loš la​žov. Po​stao je ljut.
- Onda moraš da naučiš kako. Sada. Taj Mikelis je naša jedina šansa da dođemo
do arhiva. Imam plan koji je možda moguće sprovesti. Sve dok nemaš ništa bolje na
umu mo​ram ja da odlu​ču​jem.
Ustao je sa kre​ve​ta.
- Sada ide​mo na​zad u Rigu. U au​to​mo​bi​lu ću da ti is​pri​čam šta sam smi​slio.
- Da li će Mi​ke​lis da tra​ga za Kar​li​so​vim pa​pi​ri​ma?

196
 - Ne Mikelis - odgovorio je ozbiljno. - To ću ja da uradim. Ali Mikelis će me
pu​sti​ti unu​tra.

Vra​ti​li su se u Rigu i Ba​i​ba je te​le​fo​ni​ra​la iz po​šte. Laž joj je uspe​la.

Zatim su otišli do gradske pijace. Baiba mu je rekla da je čeka u hali koja je
nalikovala na hangar i u kojoj je prodavana riba. Odande ju je posmatrao kako
nestaje u gomili i pomislio je kako je više nikada neće videti. Našla se sa Mikelisom
u sali za meso. Šetali su se između tezgi, posmatrali meso i pričali jedan s drugim.
Ispričala mu je kako nije bilo pljačkaša ni bilo kakvih američkih dolara. Ranije
tokom povratka u Rigu, Valander joj je dao instrukcije da ne okleva nego da pravo
pređe na stvar i ispriča čitavu priču. Nisu imali nikakvu drugu mogućnost, sem da
ri​zi​ku​ju ili da odu​sta​nu od či​ta​ve stva​ri.
- Ili će te uhapsiti ili će da uradi onako kako želimo - bio joj je rekao. - Ukoliko
oklevaš može da pomisli da se radi o nekakvoj zaveri protiv njega, možda čak i o
takvoj koja dolazi od nekog od njegovih pretpostavljenih koji sumnja u njegovu
lojalnost. Ukoliko mu nije poznato tvoje lice, moraš da mu dokažeš da si Karlisova
udo​vi​ca. Mo​raš da uči​niš i ka​žeš ona​ko kako sam ti re​kao.
Posle otprilike sat vremena Baiba se vratila u halu u kojoj je Valander čekao.
Sme​sta je shva​tio kako joj je plan po​šao za ru​kom.
Nje​no lice je oda​va​lo i olak​ša​nje i ra​dost. Po​no​vo se pod​se​tio ko​li​ko je bila lepa.
Ispričala mu je tihim glasom da je Mikelis bio vrlo uplašen. Shvatio je da stavlja
celu svoju karijeru na kocku. Možda čak i život. Ali je mislila da je kod njega
pre​po​zna​la ose​ćaj olak​ša​nja.
- On je je​dan od nas - re​kla je. - Kar​lis nije po​gre​šio.
Još im je preostalo puno sati do vremena kada je Valander mogao da sprovede
svoj plan u delo. Da bi ubili vreme, hodali su kroz grad, izabrali dva alternativna
mesta sastanka i nastavili do fakulteta na kome je predavala. Valander je zaspao sa
glavom naslonjenom na vitrinu sa skeletima morskih galebova u napuštenoj sali za
biologiju u kojoj se osećao etar. Baiba je stala na prozor i zamišljeno posmatrala park
na​po​lju. Sve što je pre​o​sta​lo bilo je za​ma​ra​ju​će i nemo če​ka​nje.
Rastali su se u osam sati ispred sale za biologiju. Baiba je nagovorila čuvara koji
je išao okolo i kontrolisao da li su svetla bila ugašena i vrata zaključana, da za
tre​nu​tak uga​si osve​tlje​nje is​pred zad​njih vra​ta uni​ver​zi​tet​ske zgra​de.
Kada se svetlo ugasilo Valander se žustro provukao kroz vrata. Pretrčao je preko
mračnog parka u pravcu koji mu je Baiba pokazala i zastao je da uhvati vazduh kada
je bio si​gu​ran da se čo​por pasa i da​lje na​la​zio kod fa​kul​te​ta.
Čim je sat sa crkvenog tornja kod glavne policijske stanice otkucao devet sati,

197
Valander je ušao kroz osvetljena vrata u utvrdu koja je bila otvorena za javnost.
Baiba mu je dala detaljan opis Mikelisovog izgleda i jedino što je iznenadilo
Valandera kada ga je ugledao bila je njegova mladost. Mikelis je čekao iza jednog
pulta, boga pitaj kakvu priču je prodao svojim kolegama, pomislio je Valander i
smesta mu je prišao sa svojom uvežbanom predstavom. Visokim i prodornim glasom
počeo je da protestuje na engleskom kako je kao nevin turista bio opljačkan na sred
ulice u Rigi. Ne samo da su mu ti neverovatno neprijatni banditi oteli pare, takođe su
ga li​ši​li i naj​dra​go​ce​ni​je imo​vi​ne - pa​so​ša.
U jednom očajničkom trenutku, uvideo je kako je napravio kobnu grešku. Totalno
je zaboravio da od Baibe zahteva da sazna da li Mikelis govori engleski. Šta će biti
ako razume samo letonski? U tom slučaju bi teško mogao da izbegne da pozove
ne​ko​ga ko je ra​zu​meo en​gle​ski i pri​ča će biti osu​đe​na na pro​past.
Na njegovo olakšanje Mikelis je pričao malo engleskog, čak bolje i od majora, i
kada je jedan policajac na dužnosti došao da mu da zaduženje, ovaj ga je oštro
oterao. Mikelis je Valandera uveo u jednu obližnju prostoriju. Drugi policajci su
pokazivali znatiželju, ali teško takve prirode da bi neko od njih nešto posumnjao i
di​gao uz​bu​nu.
Istražna soba je bila hladna i sumorna. Valander je seo na jednu od stolica dok ga
je Mi​ke​lis po​sma​trao ozbilj​nog iz​ra​za lica.
- U deset dolaze policajci koji imaju noćnu smenu - rekao je Mikelis. - Do tada bi
bilo pametno da ispunim prijavu o napadu. Sem toga, poslaću automobil da traga za
oso​ba​ma koje od​go​va​ra​ju opi​su. Ima​mo tač​no sat vre​me​na.
Baš kao što je Valander očekivao, Mikelis mu je potvrdio da je arhiv ogroman.
Nema šanse da pregleda ni delić svih polica i registara koji se nalaze u sobi u sklopu
bunkera ispod policijske stanice. Ako Baiba nije bila u pravu o tome da je Karlis
svo​je za​ve​šta​nje sa​krio u bli​zi​ni nje​nih akta, sve će oti​ći do đa​vo​la.
Mikelis je Valanderu nacrtao kartu. Morao je da prođe troja zaključana vrata na
putu do arhiva, za koje će mu Mikelis dati ključeve. Skroz dole u podrumskom delu,
ispred poslednjih vrata, trebao bi da stoji čuvar. Mikelis će da ga izmami sa
stražarskog položaja telefonskim pozivom koji će stići tačno u pola jedanaest. Sat
vremena kasnije, u pola dvanaest, Mikelis će se spustiti do podruma i povesti sa
sobom čuvara nekim izmišljenim povodom. Valander će tada morati da napusti arhiv.
Posle toga će morati da se snalazi sam. Ukoliko u hodnicima naleti na nekoga od
po​li​ca​ja​ca na du​žno​sti koji ne​što sum​nja​ju, biće pri​nu​đen da radi na svo​ju ruku.
Da li je mo​gao da ve​ru​je Mi​ke​li​su?
Valander je postavio pitanje i pomislio da je odgovor bio neizbežan. Jednostavno
mora da ima poverenje u njega. Nije postojao nijedan drugi izlaz. Znao je kakve je
instrukcije dao Baibi,dok su sedeli i probali cipele, o tome šta da kaže mladome

198
naredniku. Ali nije znao šta mu je rekla sem da je Mikelis pristao i da će Valanderu
pomoći sa arhivom. Gde god da se okrenuo uvek je postojao neki stranac u igri koja
se od​vi​ja​la oko nje​ga.
Posle pola sata Mikelis je izašao da pošalje patrolu koja će traga za dvema
osobama kome su mogle imati veze sa napadom na engleskog turistu Stivensa. Ime je
bilo Valanderov predlog, a odakle ga je pokupio nije imao pojma. Mikelis je
sastavio poternicu koja je mogla odgovarati velikom delu stanovništva Rige.
Valander je pomislio da jedan od opisa savršeno odgovara samom Mikelisu. Pljačka
se navodno odigrala u blizini Esplanade, ali je gospodin Stivens bio suviše
uznemiren da bi lično krenuo sa patrolom i pokazao im mesto zločina. Kada se
Mikelis vratio ponovo su proučili kartu puta do arhiva. Valander je shvatio kako je
morao da prođe kroz hodnik u kome su se nalazile kancelarije pukovnika i u kojem je i
sam ranije imao svoju radnu sobu. Stresao se od te pomisli. Čak i da je neko tamo
sada sedeo, ne bih sa sigurnošću da ko je naredniku Zidsu naredio da ubije Inesu i
njene prijatelje. Da li je to bio Putnis ili Murnijers? Koji je od njih poslao svoje pse
da nju​ška​ju za oni​ma koji tra​že za ma​jo​ro​ve do​ka​ze?
Kada se vreme za smenu straže približilo, Valander je primetio kako mu se
nervoza spustila u stomak. Iako mu se išlo u ve-ce, znao je da za to nema vremena.
Mikelis je odškrinuo vrata od hodnika i rekao Valanderu da pođe. Zapamtio je kartu i
znao je da sebi nije mogao da priušti greške. U tom slučaju bi vreme za Mikelisov
te​le​fon​ski po​ziv, onaj koji je tre​ba​lo da na​ma​mi ču​va​ra, već pro​šlo.
Policijska stanica je bila prazna. Žurio je što tiše moguće dugačkim hodnicima,
sve vreme spreman na to da se negde naglo otvore neka vrata i da neko uperi oružje u
njega. Brojao je stepenike, čuo je odjeke koraka iz jednog udaljenog hodnika i mislio
je kako se nalazio duboko u lavirintu u kome bi bilo jako lako zauvek nestati. Zatim je
krenuo niz stepenice i pitao se koliko se duboko ispod zemlje nalazi arhiv. Na kraju je
bio vrlo blizu mestu na kome je trebalo da se nalazi čuvar. Video je po satu da je
Mikelisov telefonski poziv trebalo da usledi za nekoliko minuta. Stajao je sasvim
mir​no i oslu​ški​vao. Ti​ši​na ga je za​bri​nja​va​la. Da li je za​lu​tao?
Zaglušujuća zvonjava telefona je odjednom presekla mir i odahnuo je. Valander je
čuo korake u graničnom hodniku i kada su zamrli požurio je dalje, stigao do vrata od
ar​hi​va i otvo​rio ih po​mo​ću dva klju​ča koja mu je Mi​ke​lis dao.
Valander je bio obavešten o tome gde su se nalazili prekidači. Opipavao je
zidove u mraku pre nego što ih je pronašao. Mikelis je rekao kako su vrata bila jako
do​bro izo​lo​va​na i da nisu pro​pu​šta​la sve​tlo koje bi mo​glo da uz​bu​ni ču​va​ra.
Valander se osećao kao da se nalazio u džinovskom podzemnom hangaru. Nije ni
mogao da pretpostavi da je arhiv bio toliko veliki. Jedan trenutak je stajao sasvim
zabezeknut pred nebrojenim redovima registara i polica sa gusto spakovanim

199
fasciklama. Soba zla, mislio je. Šta li je majoru bilo u glavi kada je ušao ovde i tu
po​sta​vio bom​bu od koje je oče​ki​vao da jed​no​ga dana ek​splo​di​ra?
Ponovo je pogledao na sat i nervirao se što je dozvolio mislima da mu oduzmu
vreme. Istovremeno je shvatio kako neće više moći da izdrži a da ne isprazni stomak.
Negde u arhivu mora biti toalet, mislio je grozničavo. Pitanje je samo da li ću stići
da ga pro​na​đem.
Počeo je da ide u pravcu koji mu je Mikelis opisao, upozoravajući ga da je bilo
lako zalutati između svih polica i različitih arhivskih soba koje su jako nalikovale
jedna drugoj. Prokleo je činjenicu da je veliki deo njegove svesti bio okrenut
njegovom pokvarenom stomaku i plašio se da onoga što bi moglo da se desi ukoliko
mu se usko​ro ne pru​ži pri​li​ka da po​se​ti to​a​let.
Zastao je i osvrnuo se. Bilo mu je jasno da je zalutao. Da li je otišao predaleko ili
je po​gre​šno skre​nuo na ne​kom me​stu koje je od​stu​pa​lo od Mi​ke​li​so​ve kar​te? Vra​tio se.
Više uop​šte nije znao gde se na​la​zio i sme​sta ga je uhva​ti​la pa​ni​ka. Po satu je vi​deo da
su mu preostala svega četrdeset i dva minuta. Do sada je već trebalo da pronađe
pravi odeljak arhiva. Opsovao je. Da li je Mikelis pogrešno zabeležio? Zašto ga ne
nalazi? Znao je da je morao da počne ispočetka i otrčao je između polica nazad do
polazne tačke. U žurbi je uspeo da šutne metalnu korpu za papir koja se zaglušujućom
bukom odbila o ormarić za dokumente. Čuvar, pomislio je. Ovo je moralo prodreti
kroz vrata. Stajao je nepomično i osluškivao, ali nije čuo zveckanje ključeva u bravi.
Takođe je znao da nije više mogao da izdrži. Svukao je pantalone, čučnuo nad
korpom za otpatke i ispraznio stomak. Sa osećajem gađenja i neophodnosti, uzeo je
jedan dosje koji je stajao na obližnjoj polici, iz njega je istrgao nekoliko listova
papira i obrisao se. Onda se vratio na početak i znao je da je sada, ukoliko za to već
nije bilo kasno, morao da pronađe pravu sobu. U glavi je preklinjao Ridberga da mu
pokaže put, brojao je sporedne prostorije i arhivske odseke, i na kraju je shvatio da je
došao na pravo mesto. Ali trebalo mu je isuviše vremena i sada je imao jedva pola
sata - za pronalaženje dokumenata za koje je sumnjao da nisu bili dovoljni. Počeo je
da traži. Mikelis nije mogao da mu da detaljan opis organizacije arhiva. Valander je
bio prinuđen da sam traži. Smesta je shvatio da arhiv nije bio organizovan prema
jednostavnom alfabetskom sistemu. Bilo je sekcija i podsekcija a možda čak i
dodatnih odeljaka. Ovde se nalaze nelojalni, mislio je. Ovde su svi oni pod pratnjom i
prismotrom, svi za koje se smatra ili zna da su kandidati za priznate državne
ne​pri​ja​te​lje. To​li​ko ih je da ni​ka​da neću pro​na​ći Ba​i​bin do​sje.
Pokušao je da prodre u nervni sistem arhiva, da prokljuvi položaj koji bi bio
logičan za Crnog Petra. Ali vreme je oticalo a da nije postajao pametniji. Grozničavo
je počeo ispočetka, izvlačio je fascikle koje su odstupale po boji i sve vreme se
opo​mi​njao da ne iz​gu​bi sa​bra​nost.

200
 Kada je bilo deset minuta do vremena predviđenog za napuštanje arhiva i dalje
nije imao Baibin dosje. Uopšte nije pronašao bilo šta. Osetio je rastuće očajanje zbog
toga što je morao da prede toliki put da bi spoznao svu svoju bespomoćnost. Više nije
bilo vremena za sistematsko traženje. Sve što je sada mogao da uradi bilo je da
poslednji put preleti pogledom preko polica i da se nada da će ga instinkt odvesti na
ispravan put. Znao je da nigde na svetu nije postojao arhiv koji je bio izgrađen prema
intuitivnom organizacionom planu i bio je siguran da je čitava stvar propala. Major je
bio mu​dar čo​vek, pre​vi​še mu​dar za iz​ve​snog Kur​ta Va​lan​de​ra iz is​tad​ske po​li​ci​je.
Gde, mislio je? Gde? Šta ako je ovaj arhiv kao špil karata? Gde se nalazi karta
koja odu​da​ra? Sa stra​ne ili u sre​di​ni?
Izabrao je sredinu, prošao rukom preko reda dosjea sa braon koricama, i
odjednom je naleteo na jedan koji je bio plav. Istrgao je braon dosjee koji su
okruživali plavi i jedan od njih je nosio ime Leonarda Blumsa a drugi Baibe Kalns.
Vreme se zaustavilo. Zatim je konačno shvatio da je Baibino devojačko ime bilo
Kalns. Uzeo je plavi dosje kome su nedostajali natpis i broj. Nije imao vremena da ga
pregleda, vreme je već isticalo i požurio je do izlaza, ugasio svetlo i otključao vrata.
Čuvara nije bilo ali prema Mikelisovom cajtplanu trebao je da se vrati svakog
trenutka. Valander je požurio hodnikom ali je najednom začuo odjek koraka čuvara
koji se približavao. Zid nije imao otvora za sakrivanje i Valander je shvatio da je
sada bio primoran da odstupi od karte i da na svoju ruku traži izlaz. Stajao je
nepomično dok se čuvar kretao susednim hodnikom. Kada su se koraci udaljili uspeo
je da pomisli kako je za početak morao da nekako izađe iz podzemlja. Pronašao je
stepenice i prisetio se koliko se spratova spuštao. Kada se ponovo našao u prizemlju
potpuno je izgubio orijentaciju. Počeo je da nasumice ide jednim napuštenim
hod​ni​kom.
Čovek koji ga je iznenadio stajao je i pušio. Sigurno je čuo Valanderove korake,
ugasio je cigaretu potpeticom i pitao se ko se tu muvao tako kasno noću. Kada je
Valander skrenuo u hodnik, čovek se nalazio svega nekoliko od njega. Nosio je
uniformu, imao je četrdesetak godina i čim je ugledao Valandera sa plavim dosjeom u
ruci, smesta je znao da mu tu nije bilo mesto. Izvukao je pištolj i doviknuo mu nešto na
letonskom. Valander nije razumeo ni reči ali je instinktivno podigao ruke gore. Dok
mu se približavao, čovek nije prestajao da viče, sve vreme držeći pištolj upravljen ka
Valanderovim grudima. Valander je razumeo da je policajac od njega tražio da
klekne. Poslušao je naređenje, sa rukama i dalje dignutim u patetičnom gestu iznad
glave. Nije bilo šanse za beg, bio je uhvaćen i uskoro će jedan od pukovnika doći i
za​ple​ni​ti pla​vi do​sje sa ma​jo​ro​vom za​o​stav​šti​nom.
Čovek koji je u njega uperio pištolj nastavio je da izvikuje pitanja. Valander koji
je počeo da se plaši da će biti ubijen u hodniku, nije se setio ničega drugog do da

201
od​go​vo​ri na en​gle​skom.
- It is a mistake - ponavljao je piskavim glasom. - It is a mistake. I am a
po​li​ce​man, too.
Ali naravno da nije bila greška i oficir mu je dao naređenje da ustane i drži ruke
iznad glave i kasnije je pokazao Valanderu da počne da hoda. Povremeno bi mu
na​sla​njao cev pi​što​lja na leđa.
Prilika se ukazala kada su došli do lifta. Valander je već bio odustao i mislio je
kako je neopozivo bio uhapšen. Otpor bi bio besmislen i oficir sigurno ne bi oklevao
da ga ubije. Ali dok su čekali lift, oficir se okrenuo da zapali cigaretu, i u deliću
sekunde Valander je shvatio kako je to bila njegova jedina prilika da se izvuče.
Bacio je plavi dosje ispred policajčevih nogu i istovremeno ga svom snagom trensuo
u vrat. Osetio je kako mu je krcnulo u zglobovima prstiju, bol je bio neopisiv, ali
oficir je pao naglavačke na zemlju i pištolj je sa zveketom odskakutao preko kamenog
poda. Valander nije znao da li je muškarac bio mrtav ili samo u nesvesti, ali je zato
njegova ruka bila skamenjena od bola. Pokupio je dosje, stavio pištolj u džep i
odlučio je da je najgluplje šta je mogao da uradi je da upotrebi lift. Pokušao je da se
orijentiše time što je pogledao kroz prozor koji je gledao na dvorište. Posle nekoliko
trenutaka je razumeo da se nalazio na suprotnoj strani od one na kojoj su se nalazile
kancelarije pukovnika. Čovek koji je ležao na podu počeo je da stenje i Valander je
znao da ne bi mogao da ga ponovo onesvesti. Počeo je da hoda hodnikom koji je
vo​dio od lif​ta na levo i na​dao se da će usko​ro pro​na​ći neki iz​laz.
Ponovo je imao sreće, sišao je do jedne od trpezarija policijske stanice i uspeo da
otvori vrata od kuhinje koja nisu bila propisno zaključana. Izašao je na ulicu. Ruka ga
je bo​le​la i po​če​la je da oti​če.
Njegov i Baibin sastanak bio je predviđen tek za pola jedan. Valander je stao da
je čeka u tami crkve u parku Esplanada koja je počinjala da vrši funkciju
planetarijuma. Oko njega su nepomično stajale visoke lipe. Ali nije došla. Bolovi u
ruci su postali skoro nepodnošljivi. Kada je bilo jedan i petnaest shvatio je da se
nešto dogodilo. Neće doći. Smesta ga je obuzela velika zabrinutost, Inesino
prostreljeno lice se vraćalo u njegovu podsvest, i pokušao je da spekuliše šta je
moglo da se dogodi. Da li su psi i njihove gazde shvatili da je Valander uprkos
svemu neprimetno napustio zgradu fakulteta? Sta su u tom slučaju uradili sa Baibom?
Nije se usuđivao ni da privede misao kraju. Napustio je park a da nije znao kuda će.
Zapravo su bolovi u ruci bili ti koji su ga terali da ide dalje kroz prazne noćne ulice.
Sirena policijskog džipa naterala ga je da se naglavačke baci u prvi ulaz, odmah
potom je ulicom kojoj je hodao protutnjao drugi patrolni automobil i ponovo je
morao da potraži zaštitu u senkama. Dosje sa majorovom zaostavštinom zadenuo je u
košulju. Njegove ivice su mu se trele o rebra i pitao se gde će da provede noć.

202
Temperatura se spustila i toliko mu je bilo hladno da je cvokotao. Alternativno mesto
sastanka o kome su se on i Baiba dogovorili, nalazilo se na četvrtom spratu glavne
gradske robne kuće. Pošto je sastanak bio predviđen za deset sati ujutru, imao je
preko sedam sati vremena koje nikako nije mogao provesti na ulicama. Takođe je
shvatio da je sa svojom rukom trebao da ode u neku bolnicu, ali nije se usuđivao. Ne
sada kada je sa sobom nosio dokumente. Za trenutak je pomislio kako bi mogao da
preko noći potraži zaštitu od švedske diplomatske misije, ukoliko je uopšte postojala.
Ali ni ta ga misao nije smirila. Možda su jednog švedskog policajca koji se ilegalno
na​la​zio u ino​stran​stvu sme​sta de​por​to​va​li? Nije znao i nije se usu​đi​vao da ri​zi​ku​je.
Zabrinut, rešio je da ode do automobila koji ga je poslužio poslednja dva dana.
Ali kada je stigao na mesto na kome ga je parkirao, nije više bio tamo. Prvo je
pomislio da je toliko otupeo od bola da se nije dobro sećao. Da li je zaista tu ostavio
automobil? Na kraju je ipak bio siguran i pomislio je kako su ga sada rasturali i
komadali poput zaklane životinje. Jedan od pukovnika koji ga je pratio sigurno je hteo
da se uve​ri kako se ma​jo​rov do​ka​zni ma​te​ri​jal nije krio ne​gde unu​tra.
Gde će da provede noć? Spopala ga je bespomoćnost čitave situacije; nalazio se
duboko na neprijateljskoj teritoriji, prepušten čoporu pasa koje je vodio neko ko nije
oklevao da ga preobrazi u beživotno telo bačeno u zaleđeno more ili zakopano u
nekom zabitom delu šume. Njegova čežnja za domom bila je primitivna i sve veća.
Razlog za beskućništvo u letonskoj noći, nasukani čamac za spasavanje sa dva mrtva
muškarca, činio mu se udaljenim i nejasnim, kao da je sada sumnjao da je ikada i
po​sto​jao.
U nedostatku alternativa koristio se samo mračnim i praznim ulicama ne bi li
došao do istog hotela u kome je ranije proveo noć. Ali ulazna vrata su bila zaključana
i kada je zazvonio, gore se nije upalilo nijedno svetlo. Bol u ruci ga je ošamutio i
počeo je da se brine da li će njegova moć prosuđivanja sasvim utrnuti ukoliko uskoro
ne bude bio unutra na toplom. Nastavio je do sledećeg hotela ali njegov pokušaj da
izazove pažnju zvonjenjem na noćno zvonce nije urodio plodom. Ali, kod trećeg
hotela, još više propalog i neprivlačnijeg od bilo kojih ranijih, ulazna vrata su bila
nezaključana i ušao je na recepciju za kojom je jedan muškarac sedeo i spavao sa
glavom naslonjenom na sto i polupraznom flašom vinjaka kod nogu. Valander je
prodrmao čoveka, zamahao pasošem koji je dobio od Prusa i zaista je dobio ključ u
ruke. Pokazao je na flašu vinjaka, položio sto švedskih kruna na pult i poneo je sa
so​bom.
Soba je bila mala i smrdela je na ubuđali nameštaj i tapete natopljene dimom.
Sručio se na ivicu kreveta i otpio nekoliko dobrih gutljaja iz flaše, osećajući kako mu
se toplina polako vraća u telo. Zatim je skinuo jaknu, napunio lavabo hladnom vodom
i stavio unutra svoju oteklu ruku. Bol je polako počeo da se smanjuje i pretpostavljao

203
je kako će verovatno čitavu noć morati da sedi pored lavaboa. Povremeno je natezao
iz fla​še i pun stra​ha se pi​tao šta se de​si​lo sa Ba​i​bom.
Izvadio je plavi dosje koji je nosio ispod košulje i otvorio ga slobodnom rukom.
Sadržao je pedesetak mašinom otkucanih stranica, uz to i nekoliko nejasnih kopija
fotografija, ali ne i originala kao što se Valander nadao. Majorova zaostavština je bila
napisana na letonskom i Valander nije razumeo ni reči. Primetio je da su se od devete
stranice imena Putnisa i Murnijersa pojavljivala u jednakim intervalima. Ponekad su
stajala zajedno u istoj rečenici, ponekad odvojeno. Nije mogao da prokljuvi da li je to
značilo kako su oba pukovnika bila mete istrage ili je majorov optuživački prst
pokazivao u samo jednoga od njih. Odustao je od namere da tumači tajni jezik,
odložio je dosje na pod, ponovo napunio lavabo vodom i naslonio glavu na ivicu
stola. Kada se probudio uz trzaj odspavao je samo deset minuta. Ruka je ponovo
počela da ga boli i hladna voda je izgubila svoje dejstvo. Ispio je ostatak sadržaja
fla​še, umo​tao mo​kar pe​škir oko ruke i le​gao na kre​vet.
Valander nije imao pojma šta da radi ukoliko se Baiba ne bude pojavila u robnoj
kući.
Sve više je ose​ćao da je bio po​ra​žen.
Le​žao je bu​dan sve do zore.
Vre​me se po​no​vo pro​me​ni​lo.

204
 18.

Čim se probudio, instinktivno je osetio opasnost. Tada je već bilo skoro sedam sati
ujutru. Ležao je sasvim mirno i osluškivao u tamnoj hotelskoj sobi. Zatim je shvatio
kako opasnost nije pretila ni izvana ni u sobi, već da se nalazila u njemu, u vidu
upozorenja da nije podigao svaki kamen ispod koga se nešto krilo. Bol u ruci se
pojačao. Oprezno je pokušao da promrda prste, i dalje nemajući hrabrosti da pogleda
u ruku. Bol se smesta vratio. Nije mogao da očekuje da će izdržati još mnogo sati bez
po​mo​ći le​ka​ra.
Valander je bio veoma umoran. Nekoliko sati ranije, pre nego što se onesvestio,
mislio je da je bio poražen. Moć pukovnika je bila velika, njegova sposobnost da se
rve sa situacijom se sve vreme ljuštila. Ali sada kada je bio budan mislio je da će ga
takođe poraziti i umor. Sumnjao je u svoju moć rasuđivanja i znao je da je to bila
po​sle​di​ca du​go​traj​nog ne​spa​va​nja.
Pokušao je da dešifruje nagrizajući osećaj nečega pretećeg sa čime se nedavno
probudio. Šta je to što je prevideo? Gde je, u njegovim mislima i njegovom stalnom
pokušavanju da pronađe smisao, mislio pogrešno ili možda nedovoljno? Šta je bilo to
što i dalje nije mogao da vidi? Nije mogao da zanemari svoj instikt koji je sada, u
nje​go​vom oša​mu​će​nom sta​nju, bila nje​go​va je​di​na šan​sa za ori​jen​ta​ci​ju.
Šta je to što i dalje ne može da vidi? Pažljivo se uspravio u krevetu i ustao, i
dalje nesposoban da odgovori na svoje pitanje. Po prvi put je i to sa gađenjem
pogledao u svoju naduvenu ruku i zatim napunio lavabo vodom. Prvo je umio lice,
zatim je zamočio svoju povređenu ruku. Posle nekoliko minuta prišao je prozoru i
razmaknuo zavese. Smrad uglja je bio prilično jak. Nad gradom mnogobrojnih
crkvenih tornjeva upravo se uzdizala vlažna zora. Stajao je kod prozora i promatrao
ljude koji su žurili trotoarima, nesposoban da da odgovor na svoje pitanje šta je to što
nije vi​deo.
Za​tim je na​pu​stio sobu, pla​tio i do​zvo​lio da ga pro​gu​ta grad.
Tek kada je prolazio kroz jedan od gradskih parkova, nije više znao kako se zvao,
shvatio je da je Riga bio grad pasa. Nisu u pitanju bili samo nevidljivi psi koji su ga
pratili, već i oni drugi, stvarni i obični, koje su ljudi izvodili u šetnju i sa njima se
igrali. Dok je prolazio kroz park čijeg se imena nije sećao iznenada se zaustavio i
počeo da gleda dva psa u žestokom obračunu. Jedan od njih je bio ovčar, a drugi
mešanac neodređenog porekla. Dva vlasnika su pokušavala da ih razdvoje, vikali su
na njih da bi potom počeli da viču i jedan na drugog. Ovčarov vlasnik bio je jedan
postariji čovek dok je mešanac pripadao ženi od tridesetak godina. Valander se
osećao kao da je prisustvovao ekskluzivnoj premijeri obračuna. U ovoj zemlji su se

205
nesuglasice rešavale poput obračuna pasa. Psi kao i ljudi, tukli su se, i nije bilo
ni​ka​kvih una​pred pred​vi​dlji​vih is​ho​da.
Došao je u glavnu gradsku robnu kuću u deset sati, baš kada su je otvorili. Plavi
dosje ga je pekao ispod košulje. Instinkt mu je govorio da bi trebao da ga se otarasi,
da pro​na​đe neko pri​vre​me​no skro​vi​šte.
Tokom onih sat vremena koje je proveo lutajući po gradu registrovao je pokrete i
ispred i iza sebe i sada je bio siguran da su ga pukovnici ponovo opkolili. Sem toga
činilo se da su se senke umnožile u odnosu na ranije i ogorčeno je pomislio kako se
spremala oluja. Zastao je ispred ulaza u robnu kuću pretvarajući se da čita infotablu
dok je, u stvari, gledao u šalter za mušterije na kome su na čuvanje mogle da se
ostave torbe i kese. Šalter je bio ugaoni i shvatio je da se dobro sećao enterijera od
svoje prethodne posete. Otišao je do menjačnice koja je isključivo primala stranu
zapadnu valutu, izvukao sto švedskih kruna i u zamenu dobio svežanj letonskih
novčanica. Zatim je nastavio gore do sprata na kome su se prodavale ploče i diskovi.
Izabrao je dve ploče sa Verdijevom muzikom i pri tom mu je sinulo kako su bile iste
veličine kao dosje. Kada je platio i dobio ploče u plastičnoj kesi, ugledao je najbližu
senku koja se pretvarala da je bila zainteresovana za odeljenje sa džez muzikom.
Zatim je otišao nazad do šaltera za mušterije. Sačekao je nekoliko sekundi dok se oko
njega nije okupio dovoljan broj ljudi. Tada je naglo otišao do najudaljenijeg ćoška,
izvukao dosje i stavio ga među ploče. Čitava stvar se odigrala jako brzo uprkos
činjenici da je praktično mogao da koristi samo jednu ruku. Ostavio je kesu, dobio
pločicu sa brojem i napustio šalter. Senke su se nalazile na različitim stranama
glavnog ulaza, ali je ipak bio siguran da nisu videli da se oslobodio dosjea. Postojao
je naravno rizik da mu pretraže kesu, ali je smatrao da je bio neznatan pošto su
sop​stve​nim oči​ma vi​de​li kako je ku​pio dve plo​če.
Pogledao je na ručni sat. Sada je ostalo još samo deset minuta do dolaska Baiba
Liepe na njihovo alternativno mesto sastanka. Briga ga nije napuštala, ali se ipak
osećao sigurnijim sada kada se otarasio dosjea. Otišao je do sprata na kome je
prodavan nameštaj. Iako je bilo rano prepodne, tu se već sakupilo dosta mušterija koji
su rezignirano ili sanjalački razgledali različite sofe i krevete. Valander se lagano
odšetao do dela koji je bio pun kuhinjske opreme. Nije želeo da se pojavi prerano,
želeo je da bude na mestu sastanka u precizirano vreme, i zastao je nekoliko minuta
kod odeljenja sa armaturama da bi razvukao vreme. Dogovorili su se da se nađu među
izlo​že​nim špo​re​ti​ma i fri​ži​de​ri​ma koji su svi bili so​vjet​ske pro​i​zvod​nje.
Čim je stigao, odmah ju je ugledao. Stajala je i gledala u šporet za koji je
ne​sve​sno pri​me​tio da je imao samo tri plot​ne. Od​mah je znao da ne​što nije bilo u redu.
Nešto se desilo sa Baibom, nešto u šta je sumnjao još tog jutra kada se probudio.
Bri​ga je ra​sla i iz​o​štri​la mu sva čula.

206
 Tada ga je ugledala. Nasmešila mu se, ali njene oči su otkrivale veliki strah.
Valander joj je prišao ne obraćajući pažnju na to odakle su se približavale senke.
Sada je čitava njegova koncentracija bila fokusirana na ono što se dogodilo. Stao je
po​red nje i za​jed​no su po​gle​di​ma pre​le​te​li pre​ko bli​sta​vog fri​ži​de​ra.
-Sta se dogodilo? - pitao je. - Ispričaj samo ono najbitnije. Nemamo puno
vre​me​na.
-Ništa se nije dogodilo - odgovorila je. - Nisam mogla da napustim fakultet jer su
ga dr​ža​li pod pri​smo​trom.
Zašto laže? Mislio je grozničavo. Zašto pokušava da tako dobro laže da je ne
pro​zrem?
- Da li si do​šao do do​sjea? - pi​ta​la je.
Oklevao je da joj kaže istinu. Odjednom je bio umoran od svih laži koje su ga
okru​ži​va​le.
- Da - re​kao je. - Do​če​pao sam se do​sjea. Mi​ke​lis se po​ka​zao po​u​zda​nim.
Ner​vo​zno ga je po​gle​da​la.
- Daj mi ga - re​kla je. - Znam gde mo​že​mo da ga od​ne​se​mo i sa​kri​je​mo.
Tada je Valander bio siguran da to više nije bila Baiba koja je pričala. Njen strah
je za​hte​vao do​sje, pret​nja ko​joj je bila izlo​že​na.
- Sta se dogodilo? - pitao je ponovo, ovoga puta mnogo odlučnije, možda čak i sa
do​zom srdžbe.
- Ni​šta - po​no​vo je od​go​vo​ri​la.
- Nemoj da lažeš - rekao je ne mogavši da spreči da mu ton postane oštriji i
gla​sni​ji. - Daću ti do​sje. Šta će da se do​go​di ako ga ne do​bi​ješ?
Video je da je bila na ivici suza. Nemoj sada da padneš, mislio je očajnički. U
pred​no​sti smo dok god ne budu bili si​gur​ni da imam ma​jo​ro​ve do​ku​men​te.
- Ubi​će Upi​ti​sa - pro​ša​pu​ta​la je.
- Ko ti je time za​pre​tio? Od​mah​nu​la je gla​vom u pro​test.
- Mo​ram da znam - re​kao je. - Za Upi​ti​sa ne zna​či ni​šta to da li ćeš mi reći ili ne.
Uža​snu​to ga je po​gle​da​la. Uhva​tio ju je za ruku i pro​dr​mao je.
-Ko? - pi​tao je. - Ko?
-Na​red​nik Zids.
Pustio joj je ruku. Odgovor ga je razbesneo. Zar nikada neće saznati koji se od
pu​kov​ni​ka krio iza či​ta​ve stva​ri? Ko je bio ini​ci​ja​tor či​ta​ve za​ve​re?
Odjednom je otkrio kako su senke počele da se približavaju. Izgleda da su sada
mi​sli​li da je imao ma​jo​ro​ve do​ku​men​te. Bez raz​mi​šlja​nja je po​vu​kao Ba​i​bu i po​čeo da
trči prema stepenicama. Upitis nije prvi koji će da umre, mislio je. To ćemo biti mi
uko​li​ko im ne utek​ne​mo.
Njihov iznenadan beg je iznenadio i zbunio čopor pasa. Iako je sumnjao u to da će

207
im uspeti da pobegnu znao je da mora da pokuša. Vukao je Baibu niz stepenice,
odgurnuo je čoveka koji nije uspeo da se skloni, i potom su se našli na konfekciji. I
prodavci i mušterije su u čudu posmatrali njihov očajnički beg. Valander se sapleo o
svoje sopstvene noge i pao je naglavačke preko stalka sa odelima. Pri padu je
refleksivno u odbrani upotrebio povređenu ruku i bol ga je presekla kao nož. Jedan od
radnika obezbeđenja pritrčao je i zgrabio ga, ali Valander sada uopšte više nije
oklevao. Zdravom šakom je udario čuvara ravno u lice i potom sa sobom povukao
Baibu ka delu robne kuće u kome se nadao da će sporedne stepenice ili makar izlaz.
Senke su bile sve bliže, sada su ih jurile sasvim otvoreno i Valander je gurao i cimao
vrata koja nisu htela da se otvore. Na kraju je video jedna koja su stajala odškrinuta,
izašli su na sporedno stepenište, ali odozdo su se čuli odjeci koraka, ljudi su im se
pri​bli​ža​va​li, i je​di​no što je pre​o​sta​lo je bilo da se pe​nju ka gor​njim spra​to​vi​ma.
Gurnuo je protivpožarna vrata i izašli su na krov prekriven tucanikom. Osvrtao se
za daljnjim mogućnostima za beg, ali su bili beznadežno uhvaćeni u klopku. Sa krova
je samo moglo da se skoči u beskonačnost. Primetio je da je držao Baibu za ruku i da
im sada nije ništa drugo preostalo nego da čekaju. Znao je da će se jedan od dva
pukovnika odgovornih za ubistvo majora uskoro pojaviti na krovu. Iza sivih vrata će
im stići odgovor i gorko je pomislio da više nije imalo veze da li je bio u pravu ili ne.
Ali kada su se vrata otvorila i kada je pukovnik Putnis istupio sa nekoliko naoružanih
ljudi, ipak se iznenadio što je pogrešio. Uprkos svemu je mislio kako je Murnijers bio
mon​strum koji je tako dugo vre​bao sa​kri​ven u sen​ka​ma.
Putnis im je oprezno prišao i njegovo lice je delovalo jako ozbiljno. Valander je
osetio kako su mu se Baibini nokti zarili u ruku. Teško da može da naredi svojim
ljudima da nas ovde pogube, pomislio je očajno. Ali možda i može? Setio se
brutalnog pogubljenja Inese i njenih prijatelja, strah je odjednom postao paralizujući i
pri​me​tio je da se tre​sao.
Odjednom se na Putnisovom licu pojavio osmeh i Valander je iznenađeno shvatio
da mu se nije sme​ja​la gra​blji​vi​ca već čo​vek koji je po​ka​zi​vao ve​li​ku lju​ba​znost.
- Ne morate da se brinete, gospodine Valandere - Izgledate kao neko ko veruje da
ja sto​jim iza ove zbr​ke. Ali mo​ram da pri​znam da vas je jako na​por​no ču​va​ti.
Nekoliko trenutaka Valanderov mozak je sasvim stao. Zatim je razumeo kako je
uprkos svemu bio u pravu i da nije bio Putnis već Murnijers taj ko je bio odani sluga
zla za kojim je tako dugo tragao. Sem toga imao je pravo po pitanju slutnje o trećoj
mogućnosti, da je neprijatelj imao svog neprijatelja. Odjednom mu je sve bilo jasno,
nje​go​va pro​ce​na ga nije iz​ne​ve​ri​la i is​pru​žio je de​snu ruku da se ru​ku​je sa Put​ni​som.
-Malo neobično mesto sastajanja - nasmejao se Putnis. -Ali vi ste verovatno
čovek od iznenađenja. Moram da priznam da se divim načinu na koji ste ušli u našu
ze​mlju a da vas naša gra​nič​na kon​tro​la nije ot​kri​la.

208
 -Ni ja ne znam kako mi je to pošlo za rukom - odgovorio mu je Valander. - To je
jako duga i de​li​mič​no kon​fu​zna pri​ča.
Put​nis je za​bri​nu​to gle​dao u nje​go​vu ra​nje​nu ruku.
- 0 tome bi trebalo da se pobrinete što pre moguće. Valander je klimnuo glavom i
osmehnuo se Baibi. Ona je i dalje bila napeta i delovalo je kao da nije razumela šta se
oko nje de​ša​va​lo.
-Mu​mi​jers - re​kao je Va​lan​der. - Zna​či to je bio on? Put​nis je klim​nuo gla​vom.
-Sum​nje ma​jo​ra Li​e​pe su bile oprav​da​ne..
-Ima puno toga što ne ra​zu​mem - re​kao je Va​lan​der.
-Pu​kov​nik Mu​mi​jers je jed​na jako in​te​li​gent​na oso​ba - od​go​vo​rio je Put​nis. - On je
vrlo zla osoba, ali se nažalost pokazalo da oštri umovi imaju naklonost da se
im​plan​ti​ra​ju u mo​zgo​ve bru​tal​nih lju​di.
-Da li je to sasvim sigurno? - rekla je iznenada Baiba. -Da li je on ubio mog
su​pru​ga?
-Nije mu lično razbio lobanju - rekao je Putnis. - Najverovatnije je to bio njegov
ver​ni na​red​nik.
-Moj šofer - rekao je Valander. - Narednik Zids, isti onaj koji je ubio ljude u
skla​di​štu.
Put​nis je klim​nuo gla​vom.
-Pukovnik Mumijers nikada nije voleo letonski narod - rekao je Putnis. - Iako je
igrao ulogu policajca na profesionalnom nivou koji se držao podalje od sveta
politike, u srcu i duši je fanatični pripadnik starog poretka. Njegov bog sedi u
Kremlju. Lično je bio garant za nesmetanu alijansu između istoka i različitih
prestupnika. Kada je major Liepa postao nametljiv pokušao je da postavi lažne
tragove koji su pokazivali u mom pravcu. Moram da priznam da mi je bilo potrebno
puno vremena da shvatim o čemu se radilo. Zatim sam se odlučio da nastavim da
igram ulo​gu bu​da​le.
-Još uvek ne razumem - rekao je Valander. - Moralo je postojati još nešto. Major
Liepa je pričao o zaveri, o nečemu što bi navelo čitavu Evropu da uvidi šta se
do​ga​đa​lo u ovoj ze​mlji.
Put​nis je klim​nuo gla​vom.
- Naravno da je postojalo nešto više - rekao je. - Nešto mnogo veće od
korumpiranog policajca koji je štitio svoje privilegije svom potrebnom brutalnošću.
Bila je to đa​vol​ska za​ve​ra, a ma​jor Li​e​pa ju je pro​zreo.
Valander se stresao. I dalje je držao Baibu Liepu za ruku. Naoružani ljudi
pu​kov​ni​ka Put​ni​sa, po​vu​kli su se i če​ka​li kod vra​ta.
-Čitava stvar je bila jako lukavo isplanirana - rekao je Putnis. - Murnijers je
dobio ideju koja je kroz vodeće ruske krugove vrlo brzo mogla da ukotvi Kremlj u

209
Le​to​ni​ji. Mur​ni​jers je vi​deo šan​su da ubi​je dve muve jed​nim po​te​zom.
-Tako što će upotrebiti novu Evropu, bez zidova, zarađujući novac kroz
organizovano krijumčarenje narkotika - rekao je Valander. - Između ostalog, u
Švedsku. Krijumčarenje je istovremeno poslužilo za diskreditovanje letonskog
na​ci​o​nal​nog po​kre​ta. Da li sam u pra​vu?
Put​nis je klim​nuo gla​vom.
- Od samog početka sam znao da ste veoma dobar policajac, komesare
Valandere. Veoma analitičan, veoma strpljiv. Murnijers je baš tako isplanirao čitavu
stvar. Krivica za krijumčarenje narkoticima trebala je da se svali na leđa pokreta
oslobođenja Letonije. Cak i u Švedskoj je trebalo da dođe do drastične promene
javnog mnjenja. Ko bi podržavao politički pokret za oslobođenje koji se tuđe
podršku zahvaljuje za time što preplavljuje zemlju narkoticima? Niko ne može da
porekne kako je pukovnik Murnijers stvorio i opasno i dobro isplanirano oružje koje
bi jed​nog dana slo​mi​lo po​kret oslo​bo​đe​nja u ze​mlji.
Va​lan​der je raz​mi​šljao o ono​me što mu je Put​nis re​kao.
-Da li ra​zu​meš? - pi​tao je Ba​i​bu. La​ga​no je klim​nu​la gla​vom.
-Gde je na​red​nik Zids? - pi​ta​la je.
- Čim sakupim potrebne dokaze, i Murnijers i narednik će biti uhapšeni -
odgovorio je Putnis. - Murnijers je trenutno sigurno veoma zabrinut. Verovatno mu
uopšte nije bilo jasno da smo čitavo vreme posmatrali njegove ljude koji su u stvari
posmatrali vas. Neko bi naravno mogao da me kritikuje zbog toga što sam vas izložio
bespotrebnoj opasnosti. Ali, smatrao sam kako je to bila jedina mogućnost da
pro​na​đe​mo pa​pi​re koje je ma​jor Li​e​pa osta​vio za so​bom.
-Kada sam prošle noći napustila fakultet, Zids je stajao i čekao me - rekla je
Ba​i​ba. - Re​kao mi je da će Upi​tis umre​ti uko​li​ko mu ne pre​dam pa​pi​re.
-Upitis je evidentno nevin - rekao je Putnis. - Murnijers je uzeo decu njegove
sestre za taoce. Da je Upitis odbio da odigra ulogu ubice majora Liepe, bila bi
pogubljena. Ne postoje granice za ono za šta je Murnijers u stanju da uradi. Kada se
bude razotkrio, to će za čitavu zemlju biti veliko olakšanje. Naravno da će ga osuditi
na smrt i pogubiti, baš kao i narednika Zidsa. Majorova istraga će biti objavljena i
zavera razotkrivena, ne samo u sudnici već i čitavom narodu. Sem toga, to će biti od
ve​li​kog in​te​re​sa i za osta​le su​sed​ne ze​mlje.
Va​lan​der je ose​tio kako mu se te​lom pro​ši​ri​lo olak​ša​nje. Sve je bilo go​to​vo.
Put​nis se na​sme​jao.
- Jedino što je preostalo je da se iščita dokumentacija majora Liepe - rekao je. - I
sada zaista možete da za otputujete kući, komesaru Valandere. Mi smo naravno jako
za​hval​ni na po​mo​ći koju ste nam pru​ži​li.
Va​lan​der je iz dže​pa iz​va​dio plo​či​cu sa bro​jem gar​de​ro​be.

210
 - Dosje je plav - rekao je. - Leži u kesi na šalteru za mušterije. Ali one dve
gra​mo​fon​ske plo​če že​lim na​zad.
Put​nis je pra​snuo u smeh.
- Vi ste jako spret​ni, go​spo​di​ne Va​lan​de​re. Vi te​ško da či​ni​te bes​po​treb​ne gre​ške.
Da li je bilo nečega u Putnisovom glasu što ga je raskrinkalo? Valander nikada
nije uspeo da sazna odakle mu je došla neprijatna pomisao. Ali u istom trenutku u
kome je Putnis stavio pločicu u džep od svoje uniforme, Valander je sasvim jasno
spoznao svu težinu svoje greške. To je znao bez dokaza, intuicija i misao su se
po​me​ša​le i usta su mu se sa​svim sa​su​ši​la.
Putnis je nastavio da se smeška i dok je izvlačio pištolj iz džepa. Njegovi vojnici
su se približavali, raštrkali su se po krovu i uperili svoje mašinke u Valandera i
Baibu. Ona nije razumela šta se događalo, a Valanderov dušnik se stegao od
poniženja i straha. U istom trenutku otvorila su se vrata i narednik Zids je kročio na
krov. Valander je u svome zbunjenom mozgu projektovao sliku da je Zids stajao iza
vrata i čekao na svoj teatralan dolazak. Sada kada je predstava bila gotova nije više
mo​rao da se kri​je iza ku​li​sa.
- Vaša jedina greška - rekao je Putnis bezizražajnim glasom. - Sve što sam vam
nedavno ispričao je naravno istina. Jedino što deli moje reči od istine, lično sam ja.
Sve ono što sam rekao za Murnijersa odnosi se na mene. To znači da ste istovremeno
bili i u pravu i da ste pogrešili, komesara Valandere. Da ste marksista kao ja,
razumeli biste da svet ponekad mora da se postavi naglavačke da bi ponovo stajao na
no​ga​ma.
Put​nis se po​vu​kao ne​ko​li​ko ko​ra​ka una​zad.
- Nadam se da shvatate kako ne možete da se vratite u Švedsku - rekao je. -
Uprkos tome, vi ste jako blizu neba, ovde gore na krovu na kome ćete umreti,
ko​me​sa​ru Va​lan​de​re.
-Ali ne i Ba​i​ba - mo​lio je Va​lan​der. - Ne Ba​i​ba.
-Na​ža​lost, i ona - re​kao je Put​nis.
Podigao je svoje oružje i Valander je znao da je prvo želeo da ubije Baibu. Nije
bilo ničega što je mogao da uradi, ničeg što je preostalo sem umiranja na jednom od
kro​vo​va u cen​tru Rige.
U istom trenutku protivpožarna vrata su se naglo otvorila. Putnis je uzmakao i
okrenuo prema nenadanom zvuku. U pratnji velikog broja naomžanih policajaca na
krovu se pojavio pukovnik Murnijers. Kada je ugledao Putnisa koji je stajao sa
pištoljem u ruci, nije oklevao. Već je držao oružje u ruci i pucao je Putnisu u grudi tri
puta u kratkim razmacima., Valander koji je otkrio da se nalazio na liniji vatre, bacio
se preko Baibe da bi je zaštitio. Na krovu je započela pucnjava. Murnijersovi i
Putnisovi ljudi potražili su sklonište iza dimnjaka i otvora za ventilaciju. Pokušao je

211
da sa sobom povuče Baibu ne bi li zauzeo zaklon iza Putnisovog beživotnog tela. Tada
je spazio narednika Zidsa koji je čučao iza jednog od dimnjaka. Sreo je njegov
pogled, Zids je zatim pogledao u Baibu, i Valander je smesta shvatio kako je za taoce
želeo da uzme ili nju ili oboje ne bi li očuvao svoj život. Murnijersovi ljudi su bili
mnogobrojniji i mnogi od Putnisovih policajaca je već preminulo. Valander je video
da je Putnisov pištolj ležao pored njegovog tela. Ali pre nego što mu je pošlo za
rukom da ga dohvati, Zids se bacio na njega. Valander ga je tresnuo svojom ranjenom
šakom u lice i zaurlao od silovitog bola. Zids se trgnuo od udarca, njegova usta su
počela da krvare ali nije bio uzdrman Valanderovim očajničkim napadom. Kada je
podigao ruku da ubije švedskog policajca koji je njemu i njegovom nadređenom
prouzrokovao toliko problema, na njegovom licu se očitavala mržnja. Valander je
znao da će umreti i zatvorio je oči. Baiba je klečala pored njega. Držala je Putnisov
pištolj u rukama i ispalila je jedan jedini hitac koji je narednika Zidsa pogodio pravo
među oči. Plakala je, ali Valander je pomislio kako je to bilo zbog besa i olakšanja a
ne zbog stra​ha koji je to​li​ko dugo no​si​la u sebi.
Pucnjava na krovu je utihnula jednako naglo kao što je i počela. Dvojica od
Putnisovih ljudi bila su ranjena, ostali su bili mrtvi. Murnijers je žalosno posmatrao
neke od svo​jih lju​di koji su bili po​go​đe​ni u grud​ni koš. Za​tim im je pri​šao.
-Žao mi je što je moralo da bude ovako - rekao je izvinjavajući se. - Ali bio sam
pri​nu​đen da ču​jem šta je Put​nis imao da kaže.
-Do​volj​no je bilo ba​ci​ti po​gled u ma​jo​ro​ve do​ku​men​te -od​go​vo​rio je Va​lan​der.
-Kako sam mogao da budem siguran da su uopšte postojali? A još manje da ste ih
pro​na​šli?
- Tako što ste mogli da pitate - rekao je Valander. Murnijers je odmahnuo
gla​vom.
- Da sam stupio u kontakt sa nekima od vas, zapao bih u otvoreni rat sa Putnisom.
Tada bih morao da pobegnem u inostranstvo i nikada ga ne bismo uhvatili. Nisam
imao nikakvog drugog izbora nego da vas pratim, tako što sam Putnisove pse držao na
oku.
Valander je bio previše umoran da bi dalje slušao. Njegova ruka je pulsirala od
bo​lo​va. Za​gr​lio je Ba​i​bu i ustao. Za​tim se one​sve​stio.
Kada se probudio ležao je na bolničkom krevetu, sa rukom u gipsu i sa bolovima
koji su nestali. Pukovnik Mumijers je stajao na vratima sa cigaretom u rukama i
gle​dao ga sa osme​hom.
- Da li se osećate bolje? - pitao je. - Naši letonski lekari su jako dobri. Vaša raka
nije pred​sta​vlja​la lepu sli​ku. Mo​že​te da sa so​bom po​ne​se​te snim​ke sa rend​ge​na.
- Šta se do​go​di​lo? - hteo je da zna Va​lan​der.
- One​sve​sti​li ste se. I ja bih to ura​dio da sam bio na va​šem me​stu.

212
 Va​lan​der se osvr​nuo po bol​nič​koj sobi.
- Gde je Ba​i​ba Li​e​pa?
- Kod kuće. Kada sam je tamo od​ve​zao pre ne​ko​li​ko sati, bila je vrlo pri​bra​na.
Va​lan​de​ru su se osu​ši​la usta. Opre​zno je seo na ivi​cu kre​ve​ta.
- Kafa - re​kao je. - Da li je mo​gu​će do​bi​ti šo​lju kafe? Mur​ni​jers se sme​jao.
- Nikada ranije nisam sreo nekoga ko pije toliko kafe kao vi - rekao je. - Ali
naravno da ćete je dobiti. Ukoliko vam je bolje predlažem da odemo do moje
kancelarije i da okončamo čitavu stvar. Pretpostavljam da biste posle toga imali puno
toga da pričate sa Baibom Liepom. Ukoliko ruka ponovo počne da vas boli, jedan od
policijskih lekara će vam dati injekciju protiv bolova. Lekar koji vam je stavio gips je
mi​šlje​nja da bi do toga lako mo​glo da dođe.
Vozili su se kroz grad Murnijersovim automobilom. Već je bilo kasno po podne i
počeo je da pada mrak. Dok su prolazili kroz visoku kapiju koja je vodila u centralnu
policijsku stanicu, Valander je pomislio kako je to bio poslednji put. Na putu gore, do
svoje kancelarije, pukovnik Murnijers se zaustavio kod sefa iz koga je izvukao plavi
do​sje. Kraj ve​li​kog sefa sta​jao je na​o​ru​ža​ni stra​žar.
-Mo​žda je bilo mu​dro što ste ga za​klju​ča​li - re​kao je Va​lan​der.
-Mudro? - rekao je. - Neophodno, komesaru Valandere. Iako Putnisa više nema to
ne znači da je problem rešen. I dalje živimo u istom svetu, komesaru Valandere.
Živimo u zemlji koju razdiru oprečnosti. A njih se ne oslobađate tako što se jednom
vi​so​kom či​nov​ni​ku po​li​ci​je is​pa​le tri met​ka u gru​di.
Dok su hodali prema njegovoj kancelariji, Valander je analizirao Murnijersove
reči. Ispred vrata stajao je čovek prav kao sveća sa poslužavnikom na kome je bila
kafa. Valander se prisećao svoje prve posete mračnoj kancelariji kao vrlo udaljene
us​po​me​ne. Da li će ika​da uspe​ti da poj​mi šta se sve u me​đu​vre​me​nu iz​de​ša​va​lo?
Mur​ni​jers je iz​vu​kao fla​šu iz jed​ne od pre​gra​da pi​sa​ćeg sto​la i na​pu​nio dve čaše.
-Neukusno je nazdravljati onda kada jedan broj ljudi pogine - rekao je. - Ali
mi​slim da smo to za​slu​ži​li, na​ro​či​to vi, ko​me​sa​ru Va​lan​de​re.
-Sve vreme sam samo pravio greške - dodao je Valander. - Mislio sam pogrešne
mi​sli i su​vi​še sam ka​sno shva​tio ko​li​ko stva​ri je uti​ca​lo jed​na na dru​gu.
-Naprotiv - odgovorio je Murnijers. - Veoma sam impresioniran vašim
do​pri​no​som i još više va​šom hra​bro​šću.
Va​lan​der je za​vr​teo gla​vom.
- Ja ni​sam po pri​ro​di hra​bar čo​vek - re​kao je. - Ču​dim se što sam i da​lje živ.
Ispraznili su čaše i seli za sto koji je bio prekriven zelenim suknom. Nasred stola
na​la​zi​la se ma​jo​ro​va za​o​stav​šti​na u vidu pla​vog do​sjea.
- Imam još samo jed​no pi​ta​nje - re​kao je Va​lan​der. - Sta je sa Upi​ti​som?
Mur​ni​jers je za​mi​šlje​no klim​nuo gla​vom.

213
 -Proračunatosti i brutalnosti pukovnika Putnisa nema granica. Bio mu je potreban
žrtveni jarac, prigodan ubica. Da ne spominjemo to kako mu se žurilo da vas pošalje
kući. Smesta sam primetio da se plašio i gadio vaše stručnosti. Kidnapovao je dvoje
male dece, komesaru Valandere. Dečicu čija je majka Upitisova sestra. Da Upitis nije
preuzeo odgovornost za ubistvo majora Liepe, deca bi bila mrtva. Upitis nije imao
izbora. Često se pitam šta bih uradio da sam bio na njegovom mestu. Naravno da će
sada biti pušten na slobodu. Baiba Liepa je već informisana da on nije bio izdajnik.
Ta​ko​đe smo pro​na​šli decu koju su dr​ža​li kao ta​o​ce.
-Sve je počelo tako što se na švedsku obalu nasukao jedan čamac za spasavanje -
re​kao je Va​lan​der po​sle ne​kog vre​me​na pro​ve​de​nog u ću​ta​nju.
-Pukovnik Putnis i njegovi zaverenici su baš nedavno započeli veliku operaciju
koja je podrazumevala krijumčarenje narkotika, između ostalog i u Švedsku -
odgovorio je Murnijers -Putnis je poslao par svojih agenata u Švedsku. Iscrpno su
istražili različite grupe letonskih emigranata i trebali su da počnu da im smeštaju
drogu ne bi li diskreditovali čitav letonski oslobodilački pokret. Ali nešto se
dogodilo na brodu koji je krijumčario narkotike iz Ventspilsa. Očigledno je nekoliko
pukovnikovih ljudi sprovelo improvizovanu akciju sa namerom da dođe do velike
količine amfetamina radi sopstvene zarade. Bili su otkriveni, ustreljeni i bačeni u
čamac za spasavanje. U trenutku zabune, zaboravili su da obrate pažnju na drogu koja
se nalazila u čamcu. Prema onome što sam razumeo, tragali su za njim čitav dan i nisu
mogli da ga pronađu. Danas možemo samo da budemo srećni što se nasukao u
Švedskoj. U suprotnom je moguće da bi pukovnik Putnis uspeo u svojoj nameri.
Putnisovi agenti su naravno bili ti koji su ukrali drogu iz vaše policijske stanice čim
su sa​zna​li da niko nije ot​krio šta se kri​lo u čam​cu.
-Sigurno se još mnogo toga dogodilo - rekao je Valander zamišljeno. - Zašto je
Put​nis odlu​čio da ubi​je ma​jo​ra Li​e​pu čim se ovaj vra​tio iz Šved​ske?
- Putnisu su se istanjili živci. Nije znao šta je Liepa radio u Švedskoj. Nije mogao
da rizikuje i pusti ga da živi zato što nije sve vreme kontrolisao njegov rad. Dok god
se major Liepa nalazio u Letoniji bilo je lako držati ga na oku, ili makar znati sa kime
se sretao. Pukovnik Putnis je jednostavno postao nervozan. Narednik Zids je dobio u
za​da​tak da ga ubi​je, što je i uči​nio.
Utonuli su u razvučenu tišinu. Valander je primetio da je Murnijers bio umoran i
za​bri​nut.
- Sta će sada da se do​go​di? - pi​tao je Va​lan​der na kra​ju.
- Ja ću naravno da detaljno proučim papire majora Liepe -odgovorio je
Mur​ni​jers. - Po​sle ćemo vi​de​ti.
Od​go​vor je za​bri​nuo Va​lan​de​ra.
- Oni naravno moraju da budu objavljeni - rekao je. Murnijers nije odgovorio i

214
Valander je najedanput shvatio da ovaj to nije podrazumevao. Njegovi interesi nisu
morali da se poklapaju sa interesima Baibe Liepe i njenih prijatelja. Za njega je
možda bilo dovoljno to što je Putnis bio razotkriven. Murnijers je jednostavno mogao
da ima drugačije mišljenje o političkom značaju širenja tih informacija. Pomisao da je
ma​jo​ro​voj za​o​stav​šti​ni pre​ti​lo da pad​ne u za​bo​rav, mno​go ga je uz​ne​mi​ri​la.
-Želeo bih da imam kopiju majorove istrage - rekao je. Murnijers je smesta
pro​zreo nje​go​vu na​me​ru.
-Ni​sam znao da pri​ča​te le​ton​ski - od​go​vo​rio je.
Čovek ne može sve da zna - rekao je Valander. Murnijers ga je dugo ćutke
posmatrao. Valander je sreo njegov pogled i pomislio kako ne sme da ga skrene. Sada
kada je po prvi put odmeravao svoje snage sa Murnijersovim bilo mu je jako bitno da
ne do​zvo​li da ga po​ra​zi. To je bio du​žan ma​lom krat​ko​vi​dom ma​jo​ru.
Murnijers je odjednom doneo svoju odluku. Pritisnuo je dugme koje se nalazilo
ispod ploče pisaćeg stola. Jedan čovek je došao po plavi dosje. Dvadeset minuta
kasnije Valander je dobio kopiju nečega što nikada neće ući u protokol, kopiju za koju
će Murnijers uvek poricati svoju odgovornost. Kopiju koju je švedski policajac
Valander nabavio, bez dozvole i protiv prakse koja vlada među prijateljskim
nacijama, i zatim ga predao ljudima koji nisu imali nikakvo pravo na tajna dokumenta
te vrste. Svojim postupkom švedski policajac Kurt Valander je dokazao naročito lošu
moć pro​su​đi​va​nja, vred​nu sva​ke mo​gu​će kri​ti​ke.
Tako će to ići ukoliko se objavi istina. Ukoliko ikada bude objavljena, što je bilo
manje verovatno. Valander je pomislio kako nikada neće moći da razume zašto mu je
Murnijers to dozvolio. Da li je to bilo zbog majora ili zbog Letomje? Ili je možda bio
mi​šlje​nja da je Va​lan​der za​slu​žio da do​bi​je ta​kav po​klon pre svog od​la​ska?
Raz​go​vor je za​mro i nije bilo više ni​če​ga da se kaže.
-Pasoš koji još uvek imate kod sebe veoma je sumnjive vrednosti - rekao je
Murnijers. - Ali postaraću se da stignete u Švedsku bez problema. Kada želite da
pu​tu​je​te?
-Mo​žda ne već su​tra - od​go​vo​rio je Va​lan​der. - Ali zato pre​ko​su​tra.
Pukovnik Mumijers ga je otpratio do automobila koji je čekao u dvorištu.
Valander se odjednom setio „pežoa" koji je stajao u seniku u Nemačkoj, negde kod
polj​ske gra​ni​ce.
- Pi​tam se kako ću da do​ve​zem svoj au​to​mo​bil kući - re​kao je.
Murnijers ga je pogledao sa nerazumevanjem. Valander je shvatio kako nikada
neće saznati koliko je Murnijers bio blizak ljudima koji su garantovali za bolju
budućnost Letonije. Samo je zagrebao po površini sa kojom mu je bilo dozvoljeno da
stupi u kontakt. To je onaj kamen koji nikada neće okrenuti. Murnijers jednostavno
nije znao kako je Va​lan​der ušao u Le​to​ni​ju.

215
 - Nema veze - re​kao je Va​lan​der.
Taj prokleti Lipman, pomislio je ljutito. Pitam se da li letonske emigrantske
organizacije imaju tajne fondove koji švedskim policajcima daju kompenzaciju za
au​to​mo​bi​le koje više ni​ka​da neće vi​de​ti.
Bio je uvređen a da nije znao zbog čega. Još uvek je smatrao kako je veliki umor
upravljao njegovim mozgom. Pre nego što se bude odmorio njegovoj moći
pro​su​đi​va​nja nije bilo za ve​ro​va​ti.
Oprostili su se ispred automobila koji je Valandera trebao da odveze do Baibe
Li​e​pe.
- Otpratiću vas do aerodroma - rekao je Murnijers. - Dobićete dve avionske
karte, jednu od Rige za Helsinki i jednu od Helsinkija do Stokholma. Koliko znam, za
skandinavske zemlje ne postoji obaveza nošenja pasoša. To znači da niko neće znati
da ste bili u Rigi.
Automobil se izvezao iz dvorišta centralne policijske stanice. Iza šoferovog vrata
nalazilo se prozorče. Valander je sedeo u mraku i mislio o Murnijersovim rečima.
Niko nikada neće znati da je bio u Rigi. Odjednom je shvatio i da nikada neće moći da
o tome nekome ispriča, čak ni svome ocu. Sve će ostati tajna, jer je sve ono što se
de​si​lo io​na​ko bilo su​vi​še ne​ve​ro​vat​no, pre​te​ra​no ek​strem​no. Ko bi mu po​ve​ro​vao?
Zavalio se u sedište i zatvorio oči. Sada je jedino bio važan susret sa Baibom
Li​e​pom. 0 ono​me šta će biti kada se vra​ti u Šved​sku mi​sli​će kada za to bude vre​me.

Proveo je dve noći i jedan dan u stanu Baibe Liepe. Uprkos tome što je sve vreme
čekao na nekakav patetičan pravi trenutak, do njega nikada nije došlo. Nije joj odao
ništa o osećanjima koje je gajio prema njoj. Najbliže što joj je došao bilo je kada su
druge večeri sedeli jedan pored drugog na sofi i gledali u porodični album. Kada je
izašao iz automobila koji ga je od Murnijersa doveo do njene kuće, dočekala ga je
rezervisano, kao da je za nju ponovo postao stranac. Izbezumio se ne znajući tačno šta
ga je izbezumljivalo. Šta je, u stvari, očekivao od nje? Skuvala mu je večeru,
paprikaš čiji je glavni sastojak bila žilava kokoška, i imao je utisak da je Baiba
Liepa bila loša kuvarica. Ne smem da zaboravim da je intelektualka, mislio je. Ona je
osoba kojoj verovatno bolje polazi za rukom da mašta o boljem društvu nego da
sprema hranu. Obe vrste ljudi su neophodne, iako verovatno nikada neće moći da žive
sreć​no jed​ne s dru​gi​ma.
Valandera je obuzela tiha melanholija koju je ipak bez problema mogao da zadrži
za sebe. Zamišljao je kako je pripadao kategoriji kuvara koji su nastanjivali svet. On
nije bio jedan od sanjara. Jedan policajac teško može da bude nadahnut snovima i
njegov nos je pokazivao u pravcu prljave zemlje, a ne ka nebu budućnosti.

216
Istovremeno nije mogao da porekne da je počeo da je voli i da je njegova
melanholija vukla svoje korene odatle. Sa takvom tugom je bio prinuđen da okonča
najčudniji i najopasniji zadatak sa kojim se ikada suočio. To ga je duboko bolelo.
Kada mu je ispričala da će ga njegov automobil čekati u Stokholmu, jedva je
re​a​go​vao. Po​čeo je da sa​ža​lje​va sa​mog sebe.
Namestila mu je postelju na sofi. Osluškivao je njeno ravnomerno disanje iz
spavaće sobe. Iako je bio umoran nije mogao da spava. Povremeno je ustajao, hodao
po hladnim pločicama i gledao u pustu ulicu na kojoj se major susreo sa smrću. Senki
nije više bilo, sahranile su se zajedno sa Putnisom. Ostala je samo velika praznina,
od​boj​na i muč​na.
Dan pre nego što je otputovao kući posetili su neobeleženi grob u koji je
pukovnik Putnis sahranio Inesu i mrtve prijatelje. Plakali su bez stida, Valander je
jecao kao napušteno dete i činilo mu se kao da je prvi put uviđao u kakvom prokletom
svetu je živeo. Baiba je ponela cveće, smrznute i tanušne ruže koje je položila na
na​ba​ca​nu go​mi​lu ze​mlje.
Va​lan​der joj je dao ko​pi​ju ma​jo​ro​ve za​o​stav​šti​ne koji nije otvo​ri​la dok je bio tu.

Onog dana kada je kre​nuo kući, na Rigu je pao sneg.

Mumijers je lično došao po njega. Baiba ga je zagrlila na vratima, čvrsto su stegli
je​dan dru​gog, po​put lju​di koji su upra​vo pre​ži​ve​li bro​do​lom i za​tim je oti​šao.

Va​lan​der se peo u avi​on.

- Pri​ja​tan put! - po​vi​kao je Mur​ni​jers za njim.
Čak je i nje​mu dra​go što odla​zim, po​mi​slio je Va​lan​der. Neću mu ne​do​sta​ja​ti.
Aeroflotov avion se izvio ulevo iznad Rige. Pilot je potom ispravio kurs ka
Fin​skom za​li​vu.
Pre nego što su se popeli na visinu predviđenu za let, Kurt Valander je zaspao
gla​ve na​slo​nje​ne na gru​di.
Iste ve​če​ri, 26. mar​ta, sti​gao je u Stok​holm.
Glas sa zvuč​ni​ka ga je za​mo​lio da se javi na šal​ter za in​for​ma​ci​je.
U kovertu je pronašao svoj pasoš i ključeve od automobila. Automobil je stajao
parkiran odmah kod taksi stanice. Valander se iznenadio kada je video da je bio
opran.
Se​di​šte je bilo to​plo. Zna​či, neko je tu se​deo i če​kao ga.
Iste ve​če​ri se od​ve​zao kući u Is​tad.
Za​ko​ra​čio je u svoj stan u uli​ci Ma​ri​ja pred samu zoru.

217
 Epilog

Jednog ranog majskog jutra, dok je Valander sedeo u svojoj kancelariji i

koncentrisano popunjavao listić za sportsku prognozu, neko je zakucao na vrata i
unutra je ušao Martinson. Bilo je i dalje prohladno, proleće još nije bilo stiglo u
Skone, ali Valander je ipak otvorio prozor, kao da je imao neodoljivu potrebu da
provetri mozak. Rasejano je razmatrao mogućnost da fudbalski timovi pobede jedni
druge dok je slušao zebu koja je pevala sa jednog drveta. Kada se Martinson pojavio
na vratima Valander je sklonio listiće, ustao sa stolice i zatvorio prozor. Znao je da se
Mar​tin​son stal​no pla​šio pre​hla​de.
- Da li sme​tam? - pi​tao je Mar​tin​son.
Otkako se vratio iz Rige Valander je bio odbojan i prek prema svojim kolegama.
Neki od njih su se pitali, onako između sebe, kako je bilo moguće da je toliko izgubio
ravnotežu zbog beznačajne povrede ruke na skijanju u Alpima. Ali niko nije hteo da ga
to direktno pita i svi su mislili kako će njegovo neraspoloženje i hirovitost
vre​me​nom, sami od sebe, po​ste​pe​no ne​sta​ti.
Valander je bio svestan svog ružnog ponašanja prema kolegama. Nije imao
razloga da otežava njihov rad šireći svoju nevoljnost i melanholiju. Istovremeno nije
znao kako da ponovo postane stari Valander, odlučan ali dobroćudan policajac iz
Istadske stanice. Kao da ta osoba više nije postojala. Takođe nije znao da li je za
njom žalio. Zapravo uopšte nije znao šta je mislio o sopstvenom životu. Putovanje u
Alpe koje mu je poslužilo za izgovor, otkrilo mu je pomanjkanje istine u sebi. Došao
je do zaključka kako nije bio čovek koji se svesno krio iza laži, ali je sve više počeo
da se pita da li je njegovo oskudno znanje o tome kako je svet zapravo izgledao, bila
takođe jedna vrsta laži; iako je počivala na neinformisanosti a ne na svesno
po​ti​snu​tim sa​zna​nji​ma.
Svaki put kada bi neko ušao u kancelariju, hvatala ga je losa savest. Nije znao
kako dru​ga​či​je da po​stu​pi sem da se pra​vi kao da je sve bilo kao i obič​no.
- Ne sme​taš - re​kao je Mar​tin​so​nu sa usi​lje​nom lju​ba​zno​šću. - Sedi.
Martinson se svalio u Valanderovu stolicu za posetioce kojoj su iskakali federi i
koja je bila ne​u​dob​na.
- Hteo sam da ti ispričam jednu jako neobičnu priču - počeo je Martinson. -
Tačnije rečeno, imam da ti prepričam dve priče. Izgleda da su nas posetili duhovi iz
pro​šlo​sti.
Valanderu se nije dopadao Martinsonov način izražavanja. U surovoj stvarnosti sa
kojom su se kao policajci suočavali nije bilo prostora njegovim loše formulisanim
po​et​skim opi​si​ma. Ali nije ni​šta re​kao, već je iš​če​ki​vao na​sta​vak.

218
 - Sećaš li se čoveka koji je nazvao i ispričao nam da će se čamac za spasavanje
nasukati? Onoga koga nikada nismo uspeli da nađemo i koji nam nikada nije otkrio
svoj iden​ti​tet?
- Bilo ih je dvo​ji​ca - do​dao je Va​lan​der. Mar​tin​son je klim​nuo gla​vom.
- Dozvoli mi da počnem sa prvim od njih - rekao je. - Pre nekoliko nedelja Anete
Brolin se premišljala da li da uhapsi čoveka koji je bio osumnjičen za neobično težak
slu​čaj zlo​sta​vlja​nja. Ali po​što nije bio ka​žnja​van, mo​gao je da ide.
Va​lan​der je po​čeo da slu​ša sa po​ja​ča​nim in​te​re​so​va​njem.
- Zove se Holmgren - nastavio je Martinson. - Slučajno sam na Svedbergovom
stolu video papire koji su se ticali tog zlostavljanja. Tamo je stajalo da je bio vlasnik
ribarskog broda 'Bajron'. Tada je u glavi počeo da mi zvoni za alarm. Ono što je bilo
posebno interesantno je da je Holmgren zlostavljao jednog od svojih najbližih
prijatelja, čoveka po imenu Jakobson a koji je radio kao član posade na njegovom
bro​du.
Va​lan​der se se​tio noći u Bran​te​vič​koj luci.
Martinson je bio u pravu, očigledno je da su ih posetili duhovi iz prošlosti.
Shva​tio je da je na​pe​to iš​če​ki​vao na​sta​vak.
-Ono što je čudno je da Jakobson nije hteo da prijavi zlostavljanje iako je bilo
ozbilj​no i oči​gled​no bez ra​zlo​ga - re​kao je Mar​tin​son.
-Ko je to onda pri​ja​vio? - pi​tao je za​ču​đe​no Va​lan​der.
-Holmgren je u Brantevičkoj luci bacio čekrk na Jakobsena. Neko ih je video i
nazvao policiju. Jakobsen je tri nedelje ležao u bolnici. Bio je zaista isprebijan, ali
nije želeo da prijavi Holmgrena. Svedbergu uopšte nije pošlo za rukom da sazna šta je
bio razlog tom nasilju. Ali mene je počelo da kopka da li je to imalo veze sa onim
čamcem za spasavanje. Sećaš se da nijedan od njih nije hteo da se sazna kako su sa
nama stu​pi​li u kon​takt? U sva​kom slu​ča​ju je to ono što smo ve​ro​va​li.
-Se​ćam se - re​kao je Va​lan​der.
-Nameravao sam da odem i popričam sa tim Holmgrenom - nastavio je
Mar​tin​son. - Us​put, ži​veo je u is​toj uli​ci kao ti, u Ma​ri​ji.
-Ži​veo?
-Baš tako. Kada sam tamo otišao, već se bio odselio. Sem toga -jako daleko.
Otišao je u Portugal. Na pošti je ostavio dokumente koji pokazuju da je emigrirao.
Dao je čudnovatu adresu. 'Bajrona' je prodao jednom danskom ribaru za cenu koja se
može sma​tra​ti pra​vom ba​ga​te​lom.
Mar​tin​son je za​ću​tao. Va​lan​der ga je za​mi​šlje​no po​sma​trao.
-Priznaj da je to jedna jako čudna priča - rekao je Martinson. - Da li misliš da
tre​ba da oba​ve​sti​mo po​li​ci​ju u Rigi o tome?
-Ne - odgovorio je Valander. - Mislim da nema potrebe, ali hvala ti što si mi to

219
is​pri​čao.
-Još nisam gotov - rekao je Martinson. - Sada dolazi drugi deo priče. Da li si
da​nas pro​či​tao ve​čer​nje no​vo​sti?
Valander je odavno prestao da kupuje novine, sem onda kada se nalazio usred
istrage kojoj su novinari poklanjali previše pažnje. Odmahnuo je glavom i Martinson
je na​sta​vio.
- Trebalo je to da uradiš. Tu se nalazi članak o tome kako je carina u Geteborgu
upecala čamac za spasavanje za koji se kasnije ispostavilo da je pripadao ruskom
šle​pe​ru. Pro​na​đen je kako plu​ta is​pred Vin​gea, što im se uči​ni​lo čud​nim jer je tog dana
more bilo vrlo mirno. Kapetan broda je tvrdio kako su morali da pristanu da bi
popravili kvar na propeleru. Ležali su i pecali dole na obalama Dogersa. Tvrdio je
kako nisu primetili da im nedostaje jedan čamac. Sasvim slučajno se desilo da se kod
čamca našao jedan od pasa iz odeljenja za narkotike koji je za njega pokazao veliko
interesovanje. Carinici su u čamcu pronašli nekoliko kilograma prvoklasnog
amfetamina za koji se pokazalo da vodi do poljskih laboratorija za narkotike. To nam
možda daje potvrdu koja nam je nedostajala, da je čamac koji nam je neko izneo iz
po​dru​ma sa​dr​ža​vao ne​što što je tre​ba​lo da pro​na​đe​mo.
Valanderu se učinilo da je poslednja primedba bila upućena njemu lično.
Martinson je, naravno, bio u pravu kako se tu pokazao neoprostivo aljkav. Osetio je
iskušenje da se ispovedi Martinsonu, da nekome ispriča pravu priču o onome što se
izdešavalo a ne o odmoru u Alpima koji se nikada nije dogodio i koji je samo
po​slu​žio kao iz​go​vor. Ali nije ni​šta re​kao, nije ve​ro​vao da ima sna​ge za to.
-U pravu si - rekao je. - Ali zašto su ona dva muškarca bila ubijena, pa još bez
sa​koa, to ni​ka​da ne​će​mo sa​zna​ti.
-Nemoj tako - rekao je Martinson i ustao. - Ko zna čime nas sutrašnji dan može
iz​ne​na​di​ti? Upr​kos sve​mu, malo smo se pri​bli​ži​li kra​ju ove pri​če, zar ne?
Va​lan​der je nemo klim​nuo gla​vom. Mar​tin​son je za​stao na vra​ti​ma i okre​nuo se.
- Znaš šta mislim? - rekao je. - Moje lično mišljenje je da su se Holmgren i
Jakobsen bavili nekom vrstom krijumčarenja i da su na jednom od takvih pohoda
spazili čamac za spasavanje. Ali, imali su jako dobre razloge da se ne petljaju sa
po​li​ci​jom.
- To ne ob​ja​šnja​va zlo​sta​vlja​nje - pri​me​tio je Va​lan​der.
- Možda su se sporazumeli da nas ne obaveste? Možda je Holgren mislio kako je
Ja​kob​sen bio na putu da se iz​la​je?
- Može biti da si u pravu, ali to nećemo nikada saznati. Martinson je izašao iz
kancelarije. Valander je ponovo otvorio prozor. Zatim je nastavio sa popunjavanjem
li​sti​ća za sport​sku pro​gno​zu.
Kasnije istog tog dana uzeo je svoj automobil i odvezao se do novootvorenog

220
ka​fi​ća, dole u luci.
Naručio je šolju kafe i počeo da piše pismo Baibi Liepoj. Ali kada ga je pola sata
kasnije iščitao, pocepao ga je. Izašao je iz kafića i odšetao se do keja. Komadiće
pa​pi​ra je iz​dro​bio nad vo​dom po​put mr​vi​ca hle​ba.
Još uvek nije znao šta da joj na​pi​še, ali je nje​go​va če​žnja bila ogrom​na.

221
 Pogovor

Za nastanak ovog romana od značaja su bile progresivne promene do kojih je

poslednjih godina došlo na Baltiku. Napisati knjigu čija se radnja bazira u, za pisca,
nepoznatoj okolini, samo po sebi je vrlo komplikovano. Još veći problem nastaje
onda kada se pokuša sa putovanjem kroz političke i socijalne pejzaže u kojima ni​šta
nije rešeno. Sem konkretnih poteškoća sa, na primer, kontrolisanjem da li jedna
statua i dalje stoji tamo gde je bila određenog datuma ili je već porušena i nestala; da
li se jedna ulica kojoj je promenjeno ime zvala ovako ili onako februara 1991,
postoje i mnogo komplikovanije, dublje poteškoće sa kojima se treba izboriti. Treba,
na primer, izbegavati korišćenje provizornih činjenica o Baltiku koje danas imamo u
rukama. Rekonstruisati misli i osećanja svakako je posao pisca, ali pomoć je
poželjna. A što se tiče ove knjige, dužan sam mnogim ljudima jedno veliko hvala.
Dvojicu želim da pomenem, jednog imenom a drugog anonimno. Guntis Bergklavs koji
je uložio mnogo vremena u objašnjavanje, prisećanje i savete. Naučio me je puno o
tajnama Rige. Sem toga, želim da se zahvalim jednom istražiocu pri odeljenju za
krvne delikte u Rigi, koji me je strpljivo upoznavao sa načinom na koji on i njegove
ko​le​ge rade.
Moramo sve vreme da imamo na umu kako je tada, pre svega godinu dana, bilo.
Tada je sve bilo defmitivno drugačije, još nejasnije nego danas. Sudbina baltičkih
zemalja još uvek nije razrešena. Na letonskoj teritoriji se, na primer, još uvek nalazi
veliki broj ruskih vojnika. Kada se budućnost bude oblikovala postojaće intenzivno
tr​ve​nje iz​me​đu sta​rog i no​vog, po​zna​tog i ne​po​zna​tog.
Nekoliko meseci pošto je ova knjiga bila napisana, u leto 1991, došlo je do
avgustovskog udara u Sovjetskom Savezu, što je bio odlučujući događaj za ubrzanje
deklaracija nezavisnosti pojedinih baltičkih zemalja. Naravno da su puč i mogućnost
koja je postojala bili polazne tačke za ovaj roman. Ali nisam mogao, baš kao i bilo ko
dru​gi, da pred​vi​dim da li će se do​go​di​ti ili uga​si​ti.

Ovo je roman. To znači da se možda ništa od ovog nije odigravalo na način na koji
sam stvari opisao. Ali moglo je biti baš ovako, a u piščevoj slobodi je da robnu kuću
opremi šalterom za ostavljanje torbi i kesa uprkos tome što ga tamo nema. Ili da
smi​sli ode​lje​nja za na​me​štaj, uko​li​ko je to po​treb​no.

He​ning Man​kel, april 1992.

222
 O Piscu

Hening Mankel je švedski pisac koji je postao popularan po svojim kriminalističkim

romanima o inspektoru Kurtu Valanderu. Međunarodno priznati pisac, Mankel je
tvorac brojnih Valanderovih dogodovština. Ovi romani su objavljeni u trideset tri
zemlje i stalno su u' vrhu evropskih bestseler lista, nagrađeni najvećim književnim
na​gra​da​ma, a do​ži​ve​li su i niz ekra​ni​za​ci​ja, u film​skim i te​le​vi​zij​skim adap​ta​ci​ja​ma.
Hening Manekl rođen je u Stokholmu 1948, odrastao je u selu na severu Švedske,
a sada živi iz​me​đu rod​ne ze​mlje i Mo​zam​bi​ka, gde je di​rek​tor Te​a​tra Ave​ni​da.
Mankel je 1991. dobio nagradu Akademije švedskih kriminalističkih pisaca za
Ubice bez lica. Ova knjiga je nagrađena i Nagradom Skandinavskog kriminalističkog
dru​štva Sta​kle​ni ključ za naj​bo​lji skan​di​nav​ski kri​mi​na​li​stič​ki ro​man te go​di​ne.
Druga knjiga o Džoelu štampana je 1996. Dečak koji je spavao sa snegom u
kre​ve​tu osvojio je prestižnu nagradu Astrid Lindgren. U romanu f'eia fena Kurt
Va​lan​der se su​o​ča​va sa ni​zom ubi​sta​va koja je iz​vr​šio te​me​ljit ubi​ca, tra​že​ći osve​tu.
Mankel inspiraciju pronalazi u pokušaju da promeni svet u kome živi. Reaian svet
postaje grozno mesto na svakom društvenom nivou. svet pun eksploatacije,
izrabljivanja i degradacije. Ono što Mankel vidi u tom svetu je mogućnost
učestvovanja u otporu. Mnoge stvari kojima se bavi radi upravo iz inata, iz
solidarnosti sa potčinjenima, te je jednom prilikom izjavio da se nada da će svojim
ra​dom uči​ni​ti da svet po​sta​ne bo​lje me​sto za ži​vot svih lju​di.

223