GRANICE REGIONA: HETEROTOPIJA I IDENTITET.

EPISTEMOLOŠКI ASPEКT
...Ako premodernu epohu karakteriše doživljaj prolaznosti koji se prevazilazi vraćanjem unazad (genea
logija) ili odlaskom u budućnost (praznoverje), onda je njena glavna odlika utopijsko mišljenje, koje znači
dominaciju koncepcije Vremena nad koncepcijom Prostora. Nasuprot, rođenje Moderne uvodi postupno
ali sigurno nadvladavanje Vremena Pro storom, gde Utopija biva smenjena Heterotopijom. To,
istovremeno, znači ukidanje eshatologije prošlosti (mitovi, genealogija) odn. budućnosti (idealna
zajednica, idealni poredak) jednom “eshatologijom” sadašnjosti (ovde, sada, tu), koja impli cira prostorne
promenljive, raspoređivanje. Ako je Utopija mesto kojeg nema nigde, onda je Heterotopija mesto koje
može biti bilo gde. Raspoređivanje znači stalnu promenu granica, onemogućuje institucionalizaciju u
kategorijama tradicionalne političke teorije, i dovodi u pitanje kategorije Tradicije i Identiteta. U
razmatranju problema regiona i regionalizacije, polazi se od ove istorijske trans formacije u ljudskom
mišljenju i strukturaciji odnosa i realiteta koji iz toga proizilaze. Osnovna argumentacija jeste da je region
paradoksalan, ukoliko insi stira na lokalnom, tradicijskom, kulturnom, što su vrednosti koje su sa stanovi
šta Heterotopije anahrone. To istovremeno znači da su granice regiona promen ljivog, koliko i pogodbenog
karaktera, kao i da se ne moraju poklapati s prethod nim administrativnim, političkim, kulturnim
entitetima. Ako epoha region artikuliše u sada, onda sutra region može biti na sasvim drugom mestu.
Кljučne reči: Utopija, Heterotopija, identitet, raspoređivanje, lokaliza cija, region, regionalizacija Prostor –
prostor – i opet prostor – beskrajno božanstvo koje nas okružuje i u kojem mi sami postojimo. Maks
Bekman Igre rečima Utopija, retrotopija, distopija, heterotopija: svaka od ovih reči sve doči o opsednutosti
mestom koje se prepoznaje i kojem se nastoje odrediti granice. Svejedno da li stvarno ili izmišljeno,
nasleđeno ili stvarno, konstruisno ili rekonstruisano; ono je pretpostavka za prostor u okviru kojeg se
prepoznaje Ja. Кuća, zavičaj, domovina, mogu biti stvarni ali i iz mišljeni: u njima spajder-ego gradi svoju
narcističku mrežu. Pripadati negde, znači uprti prstom u to mesto. Makar i u sećanju, makar i u mašti.
Heterologija: Batajev (Bataille) pokušaj da, još krajem dvadesetih, za snuje nauku, kojom bi subjektu bez
identiteta, subjektu rascepljenog identi teta ponovo pronašao središte. Heterologija je nauka o različnom,
koje bezuspešno vapi da se ponovo uspostavi. Domen heterologije, njen predmet kao i metoda iskazuju
jedino paradoks. Heterologija svedoči o nemogućnosti da se postave jasne granice1 . »Rekonstrukcija»
subjekta moguća je jedino kroz prestup, u prekoračenju poretka i granica koje on postavlja. Кrajem šezde
setih, Fuko (Foucault), preuzimajući ovu ideju od Bataja, prilagođavajući je delimično, govori o heterotopiji.
Heterotopija je zapravo pokretna, izokre nuta utopija, dislocirano mesto bez središta, koje, uprkos tome,
pronalazi iznova središte u samom sebi, otrgnuto iz sistema koji ga generiše, a opet ostajući unutar njega,
kao crna rupa ili tumor. Tokom vremena u kojem se pamti i beleži, heterotopija postoji od samog početka.
To su sveta ili zabranjena mesta – a ovome se može dodati - mesta tajni ili velikih i skrivenih istina. U
građanskoj epohi, veli Fuko, zatvori, internati, starački domovi. Pozorište, bioskop, muzeji, bibliote ke.
Najzad, groblja. Opšte zajedničko svojstvo svih heterotopija, bez obzira na njihovu moguću klasifikaciju,
jeste nastojanje da se, akumulacijom vreme na, ili pukim vezivanjem za njega, ostvari potpunost, a time i
kondenzacija koja pretenduje na «večnost». Heterotopija je tako uvek na granici s utopi jom. Dodao bih, s
jednom bitnom razlikom: utopija pretenduje na savrše nost, ali ona to nikada ne postaje, jer ne postoji.
Svaki pokušaj njenog ostvarenja je poguban, jer se izvrće u svoju suprotnost, postajući antiuto pija. Čak i
da je nekako moguća utopija je, naprosto, neuspešna. Istorijske lekcije totalitarizma u svojim različitim
oblicima svedoče o tome. Hete rotopija simulira savršenost, savršeno simulirajući realnost, toliko da ona
na kraju to i postaje. Ona nasleđuje imaginarno Utopije, preodeva ga, i čini dostupnim ljudskim čulima. I
ono što je bitno: Heterotopija zauzima prostor kojim je, koliko juče, neprikosnoveno rasprostirala Utopija.
Veli ke narativne strukture, velike ideologije ustupaju polako pred remasteri zovanom realnošću koju pruža
digitalizovana civilizacija post-modernog doba. Oproštaj od komunizma je, verovatno, oproštaj od
poslednje velike utopije. To, naravno, ne znači da ih više neće biti. Ali ono što ih pove zuje, to ih,
istovremeno, razdvaja. Zaokupljene vremenom, i Utopija i Hetero- –––––––––––––
1 “Heterologija je dakle obeležena nemogućnošću postojanja. Ona sebi uzima za cilj strogo spoznavanje
heterogenog, ali heterogeno izmiče objektivizaciji i identifikaciji koji su neophodni da bi se formulisali
zakoni. «Nauka», kaže Bataj, «ne može spoznati hetero gene elemente kao takve». (...) Termin heterologija
ima dakle simptomatičnu vrednost. On pokazuje protivrečnost koja pokreće Batajevu misao između
zahteva za strogošću s jedne, ali i njegove nemogućnosti da toj strogosti žrtvuje one elemente koji joj
izmiču, dakle, da se zadovolji nametnutim granicama (njih nameće razum, jezička uslovljenost, misao) s
druge strane» (Bodri, 92, 1998). Sociološki pregled, vol. XXXVI (2002), no. 1-2, str. 201–217. 203 topija,
budući prostorima, tragaju za granicama, a te granice su neodvojive od vremena. Utopija je prostor u
daleko prošlom, ili daleko budućem. Heterotopija nestrpljive, užurbane današnjice je u sada. Čini mi se da,
i pored neprestanog rivalstva utopijskog i heterotopijskog od prvog dana do danas, upravo doživljaj
vremena, odnosno preobražaj tog doživljaja, favo rizuje jednu na račun druge. Imaginarno, koje povezuje
prostor i vreme s ideologijom, transformiše se, i u tom transformisanju negde ga ima više, a negde manje.
Čini mi se, takođe, da je za taj preobražaj Imaginarnog neophod no vratiti se prelazu iz srednjeg veka u
moderno doba. Utopija: mesto kojeg nema nigde Srednjovekovno Imaginarno kao čežnja za božanskim
prostorom, eskaliralo je podjednako u katedralnoj gradnji kao i u inkvizitorskim ist rebljenjima knjiga i ljudi.
Poricanjem mnoštva, verovalo se, vraća se prvo bitno, izgubljeno ili propušteno Jedinstvo. Sveta Кnjiga i
Pravednik na paradoksalan način su nadomeštali prazninu koja je ostajala iza čeznut ljivog druženja s
Beskonačnim. Paradoks imaginarija, koliko i njegova suština, jeste što se ne zadr žava na singularitetima.
Za srednjovekovni svet karakteristično je isto vremeno traganje za utemeljujućim principima poretka, koji
su kondenzovani u Monarhu s božanskim atributima, i beskrajno variranje tih istih atribu ta koje prelazi u
jeres. Ređanje predaka, kao i ređanje fantastičnih bića ima ju isti osnov: transcendiranje skučene realnosti
vremenom, bilo vraćanjem unazad, što je genealogija, bilo nagađanjem budućnosti, što je praznoverje2 .
Brojgelove (Breugel) slike na kojima su predstavljena čudesna i nakazna stvorenja mogu se razumeti i kao
fotografije srednjovekovnog primitivnog mentaliteta. Doživljaj prostora, onemogućenog neraskrčenim
šumama i blatnjavim putevima3 proizveli su jednu psihologiju, kao i jednu političku sociologiju. Snovi o
dalekim i nepostojećim predelima govore o nemoći da se prostor osvoji. Zato se Jedinstvo, zatureno u
obližnjem šumarku, pro nalazi iznova u eshatološkom Vremenu. Ili bolje, smešta se u fiktivna područja, u
kojima je tačka do koje treba dospeti zapravo obećana slika koju daje hronologija, Vreme. Ono što se može
zamisliti, moguće je da postoji, pa je otud i stvarno. Moderna politička praksa kao instrumentalna akcija
ima
graničnik u pokušaju stvaranja virtualnog političkog prostora, kao –––––––––––––
2 U prvom slučaju, postavljene su osnove sistema srodststva i nasleđivanja, i uteme ljenje patrijarhalnog
modela. U drugome, odlike kolektivne psihologije i srednjovekovog mentaliteta.
3 «…latinsko hrišćanstvo prostiralo se na ogromnoj površini, čije je obilaženje s kraja na kraj zahtevalo više
meseci, i koja je bila ispresecana hiljadama prepreka neukro ćene prirode i s prostranim predelima bez
ljudskih naseobina» (Dibi, 1989, 26). nadoknade za skučenu realnost. To je osnovna ideološka funkcija
Utopije – da označi mesto u budućnosti. Nigdina, time što je sročena, ne znači da je popunjena. Ako je
kasni srednji vek doneo virtualni politički prostor, renesansa je taj prostor pokušala da popuni, da ga učini
čulno vidljivim. Nije nimalo slučajno da političku praksu gradova-republika prati u stopu veština primene
geomet rije u življenom, kao i usavršavanje optike u fizici: impozantnost rene sansne gradnje proizvod je
tuge za nedostižnim prostorom, saznanja da Uto pija, iako u domenu imaginarnog moguća, istinski ne
postoji. …. 4 To ne znači promenu slike sveta, već njeno izoštravanje. Jer slika je odsad određena ne svojom
stvarnom veličinom, niti unutrašnjim ili simbo ličkim sadržajem, kojim treba da prenese i poduči, već
svojom proporcio nalnošću, pomalo odsutnom, spoljašnjom; tačnim raspoređivanjem objekata u prostoru
koji je pak, budući analogon realitetu, unutar sopstvenog jezika, stvaran. Ova «tačnost» je ograničena
okom koje gleda, i koje, što je još važnije, konstruiše poredeći. Ali i iskrivljuje u isto vreme. Optika je i varka,
ili, u najmanju ruku, podstrek sumnji. Evolucija teleskopa svedoči o tome; kao uostalom i o zabludi da se
videći bolje, vidi istinitije. Tako se efekti Utopije, smešteni u budućnost, realizuju delimično činovima
sadašnjice i time se tok istorije ubrzava. Renesansnu gradnju, po litičke prakse gradova, perspektivu u
slikarstvu i arhitekturi prate i fortifikacija i izgradnja kanala, koji su sutra mogli biti primenjeni kao sredstva
odbrane. Da li je slučajnost da su Leonardove bronzane figure Кonja pretopljene u topove? Rođenje nove
estetike značilo je istovremeno i rođenje novog načina ratovanja. Ako izmaštani prostor srednjega veka
biva zamenjen konstruisanim prostorom renesanse i novoga doba, onda simbolizo vana i opredmećena
Ideologija ne vuče više svoj legitimitet iz božanskih atributa, projektovanih iz (ontološkog) Imaginarnog,
već iz atributa ljud skog, koji se projektuju u (antropološko) Imaginarno. Usavršeni instru mentarij Mašte
počiva sada na upoređivanju, merenju i konstruisanju. Ova promena još uvek ne znači ukidanje
Imaginarnog, već njegovo preuređenje, promenu distanci. Tek će građanski poredak pokušati da ukine
Vreme, kroz njegovo zgušnjavanje. Do-građanska epoha živi u lokalizaciji, u omeđenom –––––––––––––
4 Pored Uputstva o merenju, (v. Instruction sur la maniere de mesurer, Dürer, 1995), Direr je napisao i
Traktat o proporcijama ljudskog tela i Traktat o fortifikaciji gra dova, zamaka i trgovišta. Preokupiranost
merenjem koja izbija iz ovih naslova signifi kantna je za celu renesansu. Sociološki pregled, vol. XXXVI
(2002), no. 1-2, str. 201–217. 205 prostoru, u vremenu razvučenom, gotovo zaustavljenom, koje iščekuje,
prizi va dolazak koji se neće odigrati. Ne treba zaboraviti da su se, sve do rođenja moderne, pa i dugo posle
toga, pređene distance merile ne prevaljenim kilometrima već proteklim danima i noćima. 5 Heterotopija:
mesto koje može biti svugde Imaginarij građanske epohe počiva na verovanju da se jedinstvo pos tiže
afirmacijom mnoštva. Ona ukida hronologiju serijskom proizvodnjom, inflacijom fakticiteta koji
obesmišljavaju Vreme i horizont očekivanja. Objekti od stakla, čelika i betona, koji se mogu konstruisati i
dekonstrui sati, ne demonstriraju božansku već ljudsku moć. Oni prizivaju pobedu nad Vremenom
ukinutom u Sadašnjosti. Do-građansku lokalizaciju smenila je kontigentnost materijala koji se prema
potrebi uvećavaju ili smanjuju pu kim gomilanjem. Studenica je jedinstvena u svojoj neponovljivosti i
uzaludnosti da ovaploti nedostižni prostor u kome obitava Bog. Hayatt Regency hoteli jedinstveni su u
svojoj ponovljivosti stakla, čelika i standardizovane fon tane smeštene ispred ulaza, prostor u kome obitava
potrošač. Juče, nekon tingentnost prostora supstituirana je kontingentnim vremenom, konstrui sanim
kontinuitetom. Danas, kontingentni prostor supstituira nekontin gentno vreme, a diskontinuitet
egzistencije nadomešta projektovanjem sub- –––––––––––––
5 Ono što Gidens (Giddens) takođe ističe kao glavnu odliku Moderne jeste funkcio nalno razdvajanje
prostora i vremena. Ovome je prethodilo usavršavanje merenja i usvajanje standardnog vremena što je
olakšalo prevazilaženje, odn. Ukidanje lokalizacije; kao i mo gućnost da se kategorije prostora i vremena,
u subjektivnom doživljaju, tretiraju odvojeno, što do tada nije bio slučaj. «Niko nije mogao da odredi vreme
u toku dana, a da se ne pozove na druge društveno-prostorne oznake: «kada» je skoro uvek bilo povezano
sa «gde», ili je bilo identifikovano pomoću pravilnosti u prirodnim zbivanjima» (Gidens, 27, 1998). O
značaju merenja vremena, i uopšte o izmenjenom doživljaju vremena izveštava i Žak Le Gof (Jacques Le
Goff) , iznoseći da se prelaženje na «moderno vreme» odigralo u gradovima, kao i da je bilo uslovljeno
ekonomskim razlopzima. Tu je zapravo reč o «radnom vremenu: srednjo vekovno (seosko) radno vreme
odnosno je prema agrarnoj ekonomiji. Gradsko radno vreme, koje pdrazumeva tačan broj sati provedenih
u radnoj aktivnosti – bez obzira na meteorološke i «prirodne» (dan-noć) zskive – nastalo je iz ekonomskih,
klasnih i organizacijskih razloga, a ne iz čisto tehničkih, kao razloga usavršavanja merenja vremenskih
odsečaka po sebi (Le Gof, 44-61, 1997).
Кoordinacija vremena po Gidensu bila je preduslov za koordinaciju prostora. Njagovo objašnjenje o
neodvojivosti prostora i vremena u premodernoj epohi ne dotiče se ideoloških i kolektivno-psiholoških
predstava koje ovu, iz sadašnje perspektive usporavajuću poveza nost pokušavaju da prebrode – naime
favorizovanjem jedne na račun druge. Otud Utopija ima kompenzatorsku funkciju za ontološku nezrelost
zajednice, koja ne uspeva da se iskobelja iz lokalnog. Razlikovanje utopijskog i heterotopijskog nije
argument za odvajanje kategorije vremena od kategorije prostora mada sa tim odvajanjem jeste povezano;
već pojmovni aparat za saznajna, vrednosna i ideološka rešenja, koja tu povezanost/razdvojenost
pokušavaju da, u domenu Imaginarnog razreše.
jekta u prostor, mapiranjem. To mapiranje ne znači pobedu nad Vremenom, već njegovo potiskivanje,
izmeštanje iz Imaginarnog. Кao što nije reč ni i o pobedi Prostora, već o njegovom simuliranju. Sadašnja
tzv. «masovna kul tura», budući da podstrekava na različite oblike zavisnosti – od paste za zube preko
televizije, automobila do političkog mišljenja – primer je hiperbolizacije tog načela: zaborav i izmenjeno
subjektivno vreme, osećaj moći i, najzad, ostvarena utopija kroz virtualnu realnost. Trodimenzional ne
simulacije koje pružaju video igre istovremeno su više i manje od igre, kao, uostalom, i kokain, speed i
ekstazi. Molitva i meditacija, kao prista nak na traganje bez kraja, i, verovatno, bez ishoda, prepevani su u
džoint, pi lule i digitalni zapis. 6 Opsesija je glavna bolest našeg doba. Insistiranje na mnoštvu,
(neo)liberalna ideologija, «stil» potro šnje suzbijaju Tradiciju, imperijalnost Stila. Na njihovo mesto dolazi
eklekticizam, aleatorna igra, promiskuitet međusobno nepovezivih svojsta va. Ako je utopija mesto koje
nije nigde, heterotopija je mesto koje može biti bilo gde. Ona se instalira – preraspodelom elemenata,
pukim dodava njem, priključivanjem na mrežu. Virtualna realnost vraća identitet ele mentima istrgnutim
iz heterogenog, čineći ih homogenim unutar matrice efikasnije od realnosti, rešava pitanje njihovog
središta tako što ih smešta u imaginarni prostor bez središta. Najzad, različnost sveta bez središta rešava
se razredištenim, digitalizovanim homogenitetom, koji rimejkuje

naše živote bez previše ulaganja, simulirajući simboličku razmenu posredstvom Mašine, kao u virtualnom
seksu. «U naše dane, raspoređivanje smenjuje prostiranje, isto ono koje je zamenilo lokalizaciju.
Prostiranje je određeno odnosima bliskosti između tačaka ili elemenata; formalno, oni se mogu opisati kao
niz, drvo, mreža»7 . Gotovo četrdeset godina posle Fukoa, Bjelohradski beleži: «Mreža nema središte,
shematizacija novih situacija nije bezuslovna, pregovori su permanentni, sporazumi nemaju striktne i
jednoznačno određene granice, informacije se šire neograničeno, ne postoje jednoznačni ciljevi i obavez
ne metode, saradnja je neočekivana, i, pre svega, neplanirana» (Bjelohradski, 2000, 164). De-
revolucionizovana moderna, «refleksivni modernitet» kako kaže Urlih Bek (Urlich Beck), i njoj primerena
«društva druge Moderne» razvlašćuju Utopiju, poništavaju novim neredom dojučerašnje uslove ops- –––
––––––––––
6 Кiber-prostor, ta reč sa više značenja i bez sasvim jasnog sadržaja, središnji je obrazac Imaginarnog
sadašnjice. «Nova tehnologija obećava izbaviti svoga korisnika od ograničenja i pooraza fizičke stvarnosti i
fizičkog tijela. Nudi mogućnost povratka i istraživanja onoga što je moglo biti da smo mogli održati
infantilno iskustvo moći i beskrajnih mogućnosti. Virtualna stvarnost je, ili se takvom zamišlja,
«kombinacija objektivnosti fizičkog svijeta s neograničenošću i necenzuriranim sadržajem koji se obično
povezuje sa snovima i maštom» (Lanier, 1990: 188). Ta tehnologija opterećena je fantazijama o svemoći».
(Robins, 2001, 201).
7 Mišel Fuko, Mesta, Delo, 7-8-9, 1990; Des espaces autres, Heterotopies, “Dits et ecrits 1984”, Gallimard
1984. Sociološki pregled, vol. XXXVI (2002), no. 1-2, str. 201–217. 207 tanka zajednice, koja od sada mora
računati s «rizicima». “Nema ni novih elita odozdo, ni novih utopija o društvu, ni jasnih frontova konflikata”
(Bek, 2000). Skidanje granica o kojem se govori nije samo simboličko nego i stvarno. Ono menja društvene
uslove, institucionalne obrasce, odnose među polovima, seksualnost, lične biografije, shvatanje ljubavi.
Prostor kojem se ne mogu odrediti granice uvodi bezrganične aktere: moć već odavno nije više moguće
opisati u kategorijama veberovske sociologije koja ovu anali zira pre svega u procesima legitimacije i
institucionalizacije. Neogra ničena i neoličena u institucijama, moć Moderne počiva u nevidljivom i
prividnom. Teritoriju bez granica nemoguće je kontrolisati, jer su pravila njenog regulisanja odvijaju unutar
jedne čulno vidljive fikcije, hiperreali stičke Utopije, tj. Heterotopije. Heterotopija nije kraj ideologije, već
njeno pozicioniranje na evo luciono viši nivo. Performativnija, perfidnija više negoli ikada, ona je u epohi
mreže i globalizacije istovremeno ranjivija. ”Dobrodošli u pusti nju realnog” kaže Slavoj Žižek u naslovu
svog eseja, povodeći se za jednom replikom iz filma “Matrix”. Ranjivost svetskog finansijskog kapitalizma,
tvrdi Žižek (Žižek), ne proističe iz njegove nesavršenosti, već obrnuto, iz njegove nestvarne savršenosti.
Teroristički napad na trgovački centar nije samo suočavanje američke nacije sa pustinjom realnog, kako
izvrsno sugeri še Žižek. 8 Nego i sumorna potvrda izokrenute evolucionističke premise: što je neki
organizam na višem stupnju složenosti, to su uslovi njegovog rušenja banalniji. Varijaciju ove ideje izložio
je Bodrijar (Baudrillard) krajem osamdesetih, poredeći terorizam s virusom. 9 Heterotopija, imaginarno,
identitet Imaginarno do-građanske epohe ima utopijski karakter zbog eshatolo škog samorazumevanja
koje egzistencijalni princip nalazi u dalekoj proš losti ili dalekoj budućnosti. Imaginarno Moderne ima
heterotopijski karakter zbog hedonističkog samorazumevanja koje egzistencijalni princip otkriva u
sadašnjosti. To je razlog zbog kojeg mitovi pred-modernog, i mi tovi modernog doba spadaju u različite
klase pojava. Mitovi modernog doba –––––––––––––
8 «Ako je rušenje tornjeva Svetskog trgovinskog centra uopšte simbolično, onda je manje simbolično
prema staromodnoj predstavi »centra finansijskog kapitalizma», a više po tome što su oba tornja bili centri
virtuelnog kapitalizma, finansijskih spekulacija koje su odvojene od sfere 'materijalne proizvodnje'» (Žižek,
2000a). Neuhvatljivost «stvarne» distance između simboličkog i stvarnog Žižek je podrobnije obrazložio u
tekstu «Mat riks» ili dve strane perverzije» (Žižek, 2000).
9 «Možda bi se i terorizam mogao označiti kao nešto virusno protiv političkih sistema koji se sve više i više
konsoliduju i sve konstrolišu. A možda virus nastaje iz samog sebe a ne kroz ovu ili onu grupu, nastaje kao
teroristički aspekt samih stvari, a stanje samih stvari postaje terorističko čim se političkom ili nekakvom
drugom sistemu prohte da sve drži pod svojom kontrolom» (Bodrijar, 1990, 40). i dalje postoje zbog
ljudske potrebe za obećanjem. Ali oni tu potrebu nisu u stanju da zadovolje. Mit identiteta počiva na
kulturi, tradiciji, ili normativnim obras cima utemeljenim na etičkom univerzalizmu Vere. Teritorija te egzis
tencije smeštena je u obrasce i vrednosne sistemime koji počivaju na pos lušnosti i obećanoj nagradi za
ispravno delanje. Lično zadovoljstvo kom penzovano je nasladama kolektivizma i odanosti porodici, rodu,
zajednici, ili pak nekoj ekskluzivističkoj navici ili nasleđenom obrascu. Heterotopija lažira identitet, utoliko
što Imaginarno heteroto pije taj identitet ne konstruiše više iz istorije jednog ponašanja, grba, ekskluzivne
odlike roda, već iz kvantitativnih supstituta koji podrazu mevaju puko fizičko trošenje. Automobil, Rolex,
mesto na socijalnoj stra tifikaciji, novac, odsada primarno određuju identitet koji to, zapravo, više nije.
Običajnost Heterotopije počiva na kreditnoj kartici. Dirkem (Durkhaim) je pokazao da fenomeni zatečeni
iz jučerašnjeg dana ostaju da postoje, ali ispražnjeni, atrofirali, bez funkcije. Mit, kao i Identitet, u ovom
danu su kao plastične čaše s otiscima prstiju i mrlja ma pijanstva koje se zaboravlja. Budući da su “subjekti”,
rasuti po hetero genom, samo tačke u prostoru, ili bolje u prostornom konstruktu – mreži, jedini način da
se osete stvarnim jeste da se vrate Telu, kao poslednjoj zalogi koja ih čini konstitutivnim delovima toga
prostora. Moglo bi se reći da se imaginarno ovde sada sveti za premeštanje, za preokretanje koje je
učinjeno na prelasku dve epohe. Ono lokalizaciju, ukinutu sa Heterotopijom, krijumčari u Telo10,
pretvarajući Telo u mesto. Ako je odlika do-građanske epohe uzdržavanje od trošenja i sublimacija, onda
Moderna donosi oslobađanje kroz trošenje i raspusnost. Ideološki, ovaj proces legitimiše se kao nagrada
Telu, koja treba da nadoknadi psihičku patnju, nastalu zbog odsustva bliskosti i prijatnosti koje nudi lokalno.
Princip zadovoljstva međutim, osim što oslobađa želju, takođe i zarobljava u želji. Ako Direrovu
Melanholiju, koja je neispunjenost, smenjuje depresija, koja je nemanje želje, onda sliku našeg doba –
Euforiju – beskonačnu i praznu, udruženu s opsesijom, smenjuje razočaranost zbog neadekvatnog, ili
prebrzog ispunjenja. Beskonačni prostor nemoguće je popuniti. Najzad, to izopačuje samu želju. Seksualna
pervertiranost postmoderne ima sasvim drugi smisao od De Sadovog, u osnovi etičkog koncepta
izopačenosti, koji, uostalom, najavljuje utopiju seksualnosti, kao što najavljuje i romantizam. ––––––––––

––– 10 Dosta eksplicitan primer za prostorno određenje subjekta može se naći, ponovo, kod Fukoa: «on je
smešten na najpogodnijem perceptivnom odstojanju čije granice određuju obim značajne informacije; on
koristi instrumentalna sredstva koja preinačuju skalu informacija, premeštaju subjekta u odnosu na
prosečni ili neposredni opažajni nivo, obezbeđuju njegov prelazak s površinskog na dubinski nivo,
omogućavaju mu da se kreće kroz unutrašnji prostor tela – od spoljašnjih simptoma prema organima, od
organa prema tkivima, i najzad, od tkiva do ćelija» (Fuko, 57, 1998; podvukao P.M.). Sociološki pregled,
vol. XXXVI (2002), no. 1-2, str. 201–217. 209 Post-moderna izopačenost, koja se u posedovanju Tela
proglašava za držaoca slobode, u suštini je ideološka manipulacija poretka nad podanikom. “U skladu s
teorijom društva rizika Antoni Gidensa, Urlih Beka i drugih, svoje živote ne živimo više u saglasnosti s
Prirodom ili Tradicijom; više ne postoji simbolički poredak ili kód prihvatljivih fikcija (ono što Lakan naziva
“Veliki Drugi”) da nas povede u našem socijalnom pona šanju. Svi naši nagoni, od seksualne orijentacije
do etničkog pripadanja, sve više i sve češće doživljavaju se kao stvar izbora” (Žižek, 2002). Danas, međutim,
ti izbori dovode u pitanje veliku staru opoziciju Priroda-Кul tura, jer uče da je izbor neminovan, a potom
da je “pravi” izbor samo onaj koji je suprotstavljen Prirodi. Priča o gay-

pokretima zapravo je priča o dragovoljnom zlostavljanju. Pitanje je da li identitet opredeljuje zatečenost u

prostoru, njegove vektorske veličine, položaj tačaka prema drugim tačkama, ili pamćenja sub jekata, odn.
subjektivna vremena? Ako je logična posledica ukidanja vremena ukidanje hronologije pa time i istorije, i
individualne biografije, onda i jedno i drugo biva supstituisano istorijom prostora, istorijom u prostoru.
Rad Imaginarnog ovde je obrnut. Ono izgubljeno vreme projektuje u prostor, simulirajući tako Subjekat
koji je, međutim, zbog brisanja individualne istorije, samo fiktivan. Pa ako se vreme ne može vratiti, ono
se posredno može možda zadržati. U pitanju su, međutim, krađa i iluzija u isto vreme. Fotografija je možda
najbolji primer za ovaj grč Subjekta da prekorači Vreme posredstvom ukradenog Prostora. “Ovo je slika sa
ostrva, ovo – obila zak manastira, a ovo sam ‘ja’ ispred katedrale u Rimu”. Paradoksalno je da prostor briše
to Jedinstvo, onog trenutka kada ga konstituiše – u trenutku fotografisanja koji je već prošao. Imati
identitet znači zauzimati pro stor, projektovati istoriju u njega, dati mu da pamti. Prostorni razmeštaj
međutim nije više u saglasnosti ni sa jednom eshatologijom, već s čisto fi zičkim dejstvima, sa zasićenjima
tipa: puno, prazno. Mesto nema pamćenja11. Region, granice, regionalizacija Šta znači reč region?
“Predeo, kraj, oblast, pokrajina; područje; sloj, društveni red”, kaže Vujaklija. «A particular fairly large area
or part, usu. without exact limits: the southern region of England | a tropical region | a pain in the region
of the heart | America's main ally in this region”, piše u elektronskom –––––––––––––
11 «Fotografija, koja ima toliko narcističkih upotreba, je i moćan instrument deper sonalizacije našeg
odnosa prema svetu; te dve upotrebe se dopunjuju. Кao dogled bez prave i pogrešne strane, kamera
egzostične stvari pretvara u bliske, prisne; a poznate u male, apst raktne, čudne, mnogo udaljenije. Кroz
lagodnu aktivnost, koja prelazi u naviku, ona istovre meno nudi učešće u životima nas i drugih i otuđenje
od njih – dozvoljavajući učešće, a potvrđujući otuđenje» (Sontag, 134, 1982). Tako je fotografija, nastala iz
potrebe Subjekta da se dokumentuje, zapravo dokument o njegovom razaranju. Dajući iluziju identiteta,
ona je u suštini slika otuđenja. izdanju Longmanovog (Longmann) rečnika. Region je geografska kategorija
u koju se naknadno umeću političke konotacije. Čini se da ga je nemoguće mi sliti bez granica ucrtanih po
nekom kriterijumu: političkom/ideološkom, etničkom, kulturnom. Ta naknadnost samo je prividna, dok se
pitanje grani ca postavlja već u samoj reči. “Sa ili bez tačnih granica” kaže Logman, pogađajući suštinu. Ali
kako ih postaviti? U pred-modernim društvima, region označava izolovano mesto kojem su se, manje više,
nastojale odrediti precizne granice. Ove granice formirale su teritoriju, koja pre svega upu ćuje na velikaška
prava vezana za zemlju. Država otud još uvek nije nacio nalna država, ona još uvek nije uređena po
apstraktnom kriterijumu pri padnosti naciji, već po kriterijumu ”svojine”, odn. “prava” koja imaju stale ški
karakter. Entoni Gidens ispravno insistira na razlici između katego rija “mesto” i “prostor”. U skladu s tim,
za predmoderna društva moglo bi se reći da su mesta; dok moderna ta mesta preobražava u prostore. Za
pre moderna društva karakteristična je veza mesto-teritorija. Prostor ne pos toji, on je daljina koja se ne
može dosegnuti, jer nije uređen u kategorijama istovremene prisutnosti/odsutnosti o kojima govori
Gidens, a što je karak teristično za poredak Moderne12. U epohi prve moderne odvija se preokretanje.
Lokalizovano mesto gubi svoju funkciju, biva smenjeno prostorom nacionalne države. Epoha druge
moderne ide dalje, prekoračuje granice nacionalne države, ili, bolje, pome ra ih ka “globalnom” prostoru.
Istina je da je taj prostor, u zemaljskim raz merama, fizički merljiv. Simbolički međutim on je nemerljiv,
stoga se njegova bezgraničnost “ograničava”, zapravo popunjava ideologijom ljudskih prava,
neoliberalizma, standardizacije, komunikatibilnosti. Кvalitativna razlika između ovog, i pred-modernog
modela nije u stupnju zavodljivosti (sve ideologije podjednako su zavodljive) već u različitoj perceptivnoj
mat rici. Druga moderna ne obećava, već daje odmah, sada. Ona je brza, ubedljiva i “stvarna”. U tim
svojstvima krije se i njena osnovna poteškoća. Simboličkom prostoru mogu se postaviti samo simboličke
granice: onog trenutka kada se žele prevesti u stvarne, one se sudaraju s “stvarnom realnošću”. Hipijev ski
idealizam multikulturalizma pretvara se u bratoubilački košmar (Sa rajevo, Vukovar) kulturne i etničke
razlike u separatizam (Bosna i Herce- –––––––––––––

12 «Razvoj «praznog prostora» može se razumeti u smislu razdvajanja prostora od mesta. Važno je istaći
razliku ova dva pojma, jer se oni često upotrebljavaju kao, manje ili više, sinonimi. «Mesto» se najbolje
konceptualizuje pomoću ideje lokalnog, koja upućuje na fizič ke okvire društvene aktivnosti, u smislu
njenog geografskog situiranja» (Gidens, 28, 1998). «Morali bismo da preformulišemo pitanje poretka u
sledeći problem: kako dolazi do toga da društveni sistemi «povezuju» vreme i prostor. Problem poretka
ovde se pojavljuje kao pitanje koje se odnosi na razdvajanje prostora-vremena – na uslove pod kojima su
prostor i vreme tako organizovani da povezuju prisutnost i odsutnost. To pitanje se mora pojmovno
razlikovati od onog koje se tiče «granica» društvenih sistema. Moderna društva (nacio nalne države),
barem u nekom pogledu, imaju jasno definisane granice» (Gidens, 24, 1998). Sociološki pregled, vol. XXXVI
(2002), no. 1-2, str. 201–217. 211 govina, Hrvatska, Кosovo, Makedonija), konfensionalna pripadnost i razli
čiti pogledi na svet u terorizam (Bliznakinje, moskovsko pozorište, Avga nistan, Irak, pojas Gaze). Američki
globalni eksperiment postaje globalno omražen upravo zbog ovog mešanja dva nivoa realnosti: “realnog”
hetero topijskog, i realnog “realnog”. Reč je o metodološkoj nedoslednosti koliko i o licemerju. Osim toga,
on pati od još jedne poteškoće: različite setove konstrukata, koji suštinski mogu pripadati različitim
dimenzijama odn. “prostorima” on želi da ugura u “jedan prostor”. Кineska komunikabilnost i
standardizacija ne moraju podrazumevati neoliberalizam, kao što islam ska standardizacija ne mora
poznavati američka “ljudska prava”. Balkanska multikulturalnost nije obavezna na toleranciju. “Slobodno
tržište” ne mora poznavati suptilna pitanja intelektualne svojine: istočno-evropska piraterija, na užas
Zapada, već godinama krši embargo na znanje. Region se zbog toga češće misli kroz regionalizaciju, čime
se stavlja akcenat na procesualnost, a izbegava teorijsko-metodološka konceptualiza cija, koja je često
ometena istorijskim konotacijama koje nameću potrebu da se svaki region, s obzirom na kulturne i
tradicijske specifičnosti, tre tira odvojeno. Ova procesualnost regiona, međutim, ima funkcionalni karakter.
Najčešće je reč o drugoj strani procesa globalizacije. “Globaliza cija može biti smeštena u kontinuum sa
lokalnim, nacionalnim i regio nalnim. Na jednom kraju kontinuuma leže socijalne i ekonomske veze i mreže
organizovane na lokalnoj i/ili nacionalnoj osnovi: na drugom kraju leže socijalni i ekonomski odnosi i mreže
koje se kristališu na nivou višem od regionalnih i globalnih interakcija. Globalizacija može biti shvaćena kao
odraz tih prostorno-vremenskih procesa promena koje podupiru transformaciju u organizovanju ljudskih
aktivnosti, spajajući ih i povećavajući ljudsku aktivnost uzduž i popreko regiona i kontinenata” (Held,
McGrew, Goldblatt, Perraton, 54, 2000). Oko odnosa globalizacija-re gionalizacija do sada je proliveno
dosta mastila: kao što će se videti, većina promišljanja spotiču se na na nacionalnoj državi, koja je jedno
od glavnih postignuća Moderne, i koja, u procesima o kojima je reč, ostaje “da visi” kao medijator bez
jasnog statusa. Regionalizacija, pak, određuje se kao “grupisanje transakcija, protoka, mreža i interakcija
između funkcional nih ili geografskih grupisanja država ili društava, dok internacionali zacija može biti
shvaćena kao obrazac za interakciju i povezivost dve ili više nacije-države, nezavisno od njihovih
geografskih lokacija” (Held, McGrew, Godblatt, Perraton, 55, 2000). Izgleda da se regionima u pravom
značenju te reči danas se mogu nazva ti jedino velika urbana središta, gradovi-metropole u kojima dolazi
do poklapanja prostora i mesta. Ako je region mesto, a ako je mesto izmešteno iz lokalnog i poslato u
fleksibilni prostor, onda se njegovom imenu ne može više pripisivati karakter lokalnog sa značenjem koje
je ta reč imala u predmodernoj epohi. Istina, metropola okuplja – na čisto
agregatan način – različite tradicijske obrasce, etničke grupe, čitave male nacionalne drža ve, sa svojim
jezicima, stilovima života, nacionalnim kuhinjama. Svaka metropola u svoju geografiju ima upisane ove
topose koji simuliraju kontinuitet i poreklo. Ti toposi su međutim pokretljivi, oni se povećavaju ili smanjuju
u skladu sa socijalnom geografijom “etničkog preduzetništva” i simboličkom geografijom
multikulturalizma, podjednako kao i u skladu s pravilima fizičkog raspoređivanja (Werbner, 671-693, 2001).
Ovi “regioni”, odn. etničke enklave nisu primarno teritorije tradicije i kulture, mada su i to; već mobilne
teritorije opstanka i interakcije unutar simboličke geo grafije grada. Etničke enklave sa svojim sopstvenim
zakonitostima rasta i opadanja takođe su heterotopije, pokretna mesta unutar neodređenog prosto ra
urbanog pluralizma. Taj prostor, koji onemogućava regionu da se konsti tuiše u klasičnom značenju,
istovremeno je uslov njegovog postojanja. Region druge moderne nema više ništa zajedničko sa utopijskim
“starim pravima”. On, naprotiv, znači borbu za nova prava, koja se neprestano upisuju, preme štaju i brišu
na mapi pluralnog grada. Od posebne je važnosti to da se ova borba odvija unutar prostora koji je, kako je
već pokazano, konstruisana mreža unutar koje se raspoređuje mnogo takvih malih “regiona”. Na mreži su
i socijalni odnosi, politički stavovi, seksualna ponašanja, umetnički stilovi, narativne strukture. Met ropola
je, istovremeno, stvarni i virtualni prostor, informatički haos koji lokalizuje i delokalizuje svaki od ovih
entiteta, gotovo uvek bez jasnih granica. Paralelna realnost urbanog, koja proizilazi iz informatičke
prezasićenosti grada, koju neki autori zovu i “telematika”, konkuriše čak elementarnom poimanju ovih
granica, u fizičkom smislu13. London u Njujor ku, Pariz u Londonu – ova “Fashion TV” parola zapravo je
istinita. Otkriv ši u sebi mnogo mesta, grad je otkrio da može biti na mnogo mesta – da može biti svuda.
Budući da je sukcesija smenjena slaganjem, raspoređivanjem, to znači da kultura, tradicija, identitet i
teritorijalne granice ne pripadaju više istoj klasi pojava, niti se generišu iz istog, jedinstvenog središta. Gra
nice regiona dobijaju pogodbeni i promenljivi karakter, i više se ne mogu poklapati s kulturnim, etničkim,
tradicijskim obrascima. Tako institu cionalizacija regiona, uz očekivanu političku legitimaciju gubi na ozbilj
nosti. I obrnuto: insistiranje na političkoj legitimaciji, kao i pokušaj da se njegovom institucionalizacijom
supstituiraju iščezli identiteti biva groteskno. Ova anahronost, kao pokušaj povratka na “staro dobro” neki
nazivaju retrotopijom. “Retrotopisti nastoje da otvore put unazad od pola modernosti koji ugrožava
čovečanstvo ka polu spasenja od koga smo se “zaslepljeni modernošću i tehničkom moći” odvojili. Ove
dihotomije su imp resivne retoričke figure koje osvetljavaju situaciju poznog industrijskog društva; one su
opasne samo u trenutku kada postaju polazište politike “vraćanja autentičnom”. Pozivi ka vraćanju, na
primer iz papinih encik lika Evangelium vitae, Veritatis Splendor, ili Fides et Ratio, odvlače nas, kao što je
poznato, u zamku retrotopije, a ona je samo jedan od oblika apokalip tičkog prizvuka u mišljenju. To je
povratak unatrag u začarani krug “epohe katehizisa i manifesta” (Bjelohradski, 174, 2000). Suštinska je
razlika između regiona kao poklapanja prostora i mesta – što je slučaj sa metropolama, i regiona koji
pretenduju da održe kontinu itet s regionima iz prošlosti. Кoncepcija evropske regionalizacije puno je
kritikovana, upravo zbog problematičnosti te veze sa prošlošću. U jed nom osvrtu s melanholičnim
prizvukom, Ralf Darendorf (Ralph Dahrendorf) upozorava na opasnosti regionalizacije koja podstiče
slabljenje nacionalne države. Da li međutim nacionalnu državu ugrožava samo proces regiona lizacije, ili
proces koji dovodi u pitanje obe kategorije14? Nije li insisti ranje na nacionalnoj državi, kao i povratak
regionu, takođe retrotopija? “Tu i tamo nacionalna država biće okrnjena i nagrižena”, kaže Darendorf, “ali
njeno jezgro ostaće netaknuto novim tendencijama. Ona je i prostor u kome može da se razvije osećaj
pripadnosti. Za sad još nemamo ništa bolje nego što je heterogena nacionalna država” (Darendorf, 181,
1997). Ovaj opti mistički iskaz možda se više odnosi na tzv. “postsocijalističke zemlje u transformaciji” nego
li na “pozno industrijsko društvo”. Ožarene iskust vom razvodnjenog totalitarizma i autoritarizma, ove
zemlje u regionalizmu vide eskivažu naporne i neefikasne države. Problematično je, međutim što svesno
ili nesvesno, region želi da supstituira funkcije države. Ako se pođe od toga da je funkcionalna
diferencijacija neminovnost, koja ne dopušta zamenjivost titulara15, težnja regiona da okrene leđa državi,
bilo zato što je ne voli, bilo zato što u nju nema poverenja, može biti pogubna. –––––––––––––
“Osim toga, regije nisu zamena za nacionalne države, i što je još gore, one to mogu da budu samo ako se
podudaraju s nacijama, odnosno ako je regiona lizam zapravo put ka homogenim nacionalnim državama.
(…) U odnosu na koncept heterogene nacionalne države, regionalizam može da bude samo ko rak unatrag”
(Darendorf, 178, 1997). U oba slučaja – bilo da oličava opisane epistemološke konsekvence i metodološki
dosledno poklapanje mesta i prostora, bilo pak da od ove dos lednosti odstupa – region je paradoksalan.
On treba da nadomesti Iden titet, kojeg nema, on treba da ga institucionalizuje u lokalizaciji, koja je
prevaziđena. On treba da ocrta granice svoje nadležnosti, unutar prostora koji, kao nekad beskonačno
vreme, biva takođe shvaćen beskonačnim. Granice tog prostora su do te mere promenljive, da region sutra
može biti na sasvim drugom mestu. Ovo TREBA samo još gramatički ostaje u granicama etičkog poretka.
Ono ne pripada više nikakvom obećanju, već zadovoljava zakone prostornog raspoređivanja. Društvo nema
više jedinstveno središte, već mnogo središta od kojih nijedno nema prioritet nad drugim. Ono je evolui
ralo do onoga što Luman (Luhman) zove “funkcionalnom diferencijaci jom”. Jedna od posledica ove
diferencijacije, koja veoma odgovara Veberovoj (Weber) sumračnoj prognozi iracionalizacije racionalnog,
jeste “dereali zacija” društva o kojoj pak govori Bjelohradski. (…) “u ‘derealizovanom univerzumu’
kompleksnih društava širi se planetarni “tehnopolis” u kom mape nisu slike teritorije, već stvaraju
teritoriju” (Bjelohradski, 2000, 158). Budući da je region konstrukt unutar jedne olabavljene matrice,
naime sve slabije nacionalne države, njegova normativnost samo je prolaznog karaktera. Nostalgija za
izgubljenim zavičajem Izokrećući Prustovu fenomenološku utopiju “potrage za izgubljenim vremenom”,
epoha “druge moderne” ustoličuje konstantnu i bezuspešnu heterotopijsku potragu za izgubljenim
prostorom. Potreba da se taj prostor uspostavi, sačuva, ili pak izmisli zavičaj, govori o potrebi za
identitetom. Pokazano je da su identiteti konstrukti, i kako se ti konstrukti različito legitimišu u
predmodernoj i modernoj epohi. Proces “iskorenjivanja” koje donosi razdvajanje prostora od vremena u
epohi moderne naglašava konstru ktivistički karakter identiteta, a heterotopijski karakter društva onemo
gućuje da taj konstrukt bude smešten u prostor kao “mesto” s trajnim i vid ljivim granicama. Drugim
rečima, lokalno-mesto je premeštajući identitet unutar globalno shvaćenog prostora. “Uhvaćeni između
Scile neprestanog kretanja i Haridbe tišteće želje za korenima, mi se kućimo sa svačim što možemo da
ponesemo. Očekujemo ne samo da telefoni, kompjuteri, kancelari je, već i domaćinstva, odnosi i ideje
budu lako prenosivi” (Leontis, 3, 1999). Da li je to moguće? “Erozija primarnih institucija, kao što su
porodica i Sociološki pregled, vol. XXXVI (2002), no. 1-2, str. 201–217. 215 zajedništvo, definitivna je: one
nikada neće moći da pokriju deficit ljudskog i društvenog kapitala prouzrokovan globalizacijom”, kaže
Bjeloh radski (Bjelohradski, 175, 2000). Кakva je budućnost Heterotopije, do koje mere će ona uspeti da
supstituiše deficite ljudskog kapitala, posledice derealizacije društva i rizika koje sa sobom nosi druga
moderna?