Figura i pasaž

...

Figura i pasaž su tonske grupe ili nizovi koji nemaju onakvu izrazitost kakvom se odlikuju neki drugi elementi, npr. motiv.

Njihove osnovne funkcije su:

– povezivanje tematski značajnijih segmenata

– razjašnjenje harmonije

– kinetička funkcija - u smislu ostvarivanja određene vrste pokreta

– stvaranje oblasti niskog tematskog značaja (tako da se, pored mogućeg kontrasta između raznih tematskih materijala, ostvaruje i kontrast između segmenata veće i
manje tematske izrazitosti)

Figura je najčešće prateći element, po pravilu se višekratno ponavlja i pri tom zadržava srazmerno uski intervalski razmak između najvišeg i najnižeg tona. Često je to u
stvari jednolično ritmizovan razložen akord u pratećem glasu, koji daje harmonsku podlogu vodećoj melodiji. U periodu ranog klasicizma ovakvo jednostavno razlaganje
akorada u pratnji gotovo je uobičajen postupak i veoma često se sreće pod nazivom "albertinski bas" (po kompozitoru D. Albertiju, 1710-1740; pomenuti termin, međutim,
može imati i negativnu konotaciju). Ovakve figure su i najtipičnije - njihova funkcija jeste upravo u stvaranju harmonske podloge - i one predstavljaju harmonsku figuraciju.

Volfgang Amadeus Mocart: Sonata za klavir u Ce duru, KV 545, I stav

Mogu se javiti i u nešto kompleksnijem vidu, ostajući ipak u domenu razlaganja akorda:

Sezar Frank: Sonata za violinu i klavir u A duru, I stav audio zapis

Osim ovih, nisu takođe retke ni figure sa određenim melodijskim pokretom: pored akordskih tonova pojavljuju se i skretnice ili prolaznice što predstavlja melodijsku figuraciju.
Naravno da se harmonska i melodijska komponenta mogu pojaviti i zajedno, pa se razlaganje akorda dopunjava skretnicama i/ili prolaznicama.

Robert Šuman: Simfonijske etide za klavir, op.13

U grupi tonova koji formiraju figuru mogu se posebno isticati određeni tonovi, tako da uzastopnim ponavljanjem figure oni obrazuju melodijsku liniju. U ovom slučaju figura se
može pojaviti i u vodećem glasu, a za njih kažemo da su figure sa skrivenom melodijom; tada obično melodijsku liniju obrazuju najviši tonovi uzastopnih figura. Ovakav
postupak, koji predstavlja još jedan korak dalje u "tematizaciji figure", posebno je čest u oblicima kao što su preludijumi, etide ili varijacije.

U sledećem Bahovom preludijumu može se čak postaviti pitanje da li je figura zaista figura, ili bi se cela mogla uzdići na rang motiva:

Johan Sebastijan Bah: Dobro temperovani klavir, I sveska, Preludijum u Ce duru,

Figura može biti tako oformljena da ne samo sadrži određena melodijska kretanja, već je u njoj sakrivena kompletna tema.

Sezar Frank: Sonata za violinu i klavir u A duru, II stav audio zapis

U sledećem slučaju, šesnaestinski porket (u gornjem glasu!) svakako predstavlja figuru, dok je osminski pokret koji iz toga proizilazi nedvosmisleno motiv. Zanimljivo je
pitanje u kom trenutku slušalac postaje svestan da figura postaje izrazitija, tako da "prerasta samu sebe" i postaje motiv

Ludvig van Betoven: Sonata za klavir u e molu, op. 90, I stav

Mada ritmička izrazitost uopšte nije tipična za figuru, postoje i takve u kojima je ritmička komponenta aktivna i veoma bitna. Te figure najčešće sadrže ritmički obrazac
svojstven određenoj vrsti plesa: valcer, poloneza, tango. Njihova funkcija je u velikoj meri kinetička, usmerena na stvaranje neke vrste pokreta, što i daje karakter plesu

Frederik Šopen: Poloneza u fis molu, op. 44

Budući da predstavlja oblast niskog tematskog značaja, figura – ukoliko se javi izolovano, a ne kao pratnja, samostalno – može poslužiti kao priprema nekog značajnijeg
materijala. Slušalac očekuje temu, pa višekratno ponavljanje tematski malo značajnih elemenata stvara tenziju; kad se (najzad) pojavi, tema će zvučati efektnije. Ovde dolazi
do izražaja vezivna, ili pripremna funkcija figure (v. tipovi izlaganja). U takvoj su funkciji i spojne figure koje se od ostalih razlikuju po tome što se javljaju jednokratno.

Pasaž je, za razliku od figure, većeg obima i za njega nije karakteristično – mada nije isključeno – višestruko ponavljanje koje smo videli kod figure. Najčešće su to lestvični ili
hromatski nizovi ili razloženi akordi i njihove različite kombinacije. Pasaž se najčešće odlikuje kratkim notnim vrednostima i njegova je uloga upravo da slušno povezuje
tematski značajnije segmente ili delove mikro ili makro strukture.

Frederik Šopen: Valcer u Des duru, op. 64 br. 1

Ponavljanje figure na raznim visinama, najčešće u vidu sekvence, predstavlja u stvari niz figura koje oformljuju pasaž, te ovde govorimo o figuriranom pasažu:

Frederik Šopen: Etida u cis molu, op. 10 br. 4

Volfgang Amadeus Mocart: Sonata za klavir u ce molu, KV 457 audio zapis