Jo Nesbø

Oklopno srce

Prevela s norveškog
Jelena Lom

LAGUNA

Naslov originala
Jo Nesbø
Panserhjerte

Copyright © Jo Nesbø 2009

Published by agreement with Salomonsson Agency
Translation copyright © 2015 za srpsko izdanje, LAGUNA

OceanofPDF.com
PRVI DEO
OceanofPDF.com
 Prvo poglavlje
Davljenica

Probudila se. Trepnula je u mrklom mraku. Otvorenih usta, udahnula je

na nos. Ponovo je trepnula. Iz oka joj skliznu suza rastvarajući so svojih
prethodnica. Ali niz grlo joj se više nije slivala pljuvačka, usna duplja bila
joj je suva i hrapava. Obrazi su joj se rastegli od pritiska iznutra. Mislila je
da će joj glava eksplodirati od stranoga tela u ustima. Ali šta je to, šta je to?
Kad se probudila, smesta je poželela da se vrati. Da ponovo utone u
mračnu, toplu dubinu iz koje je upravo izronila. Ono što joj je ubrizgao, još
je delovalo, ali znala je da joj se bol prikrada, navirao je sa svakim sporim,
prigušenim otkucajem pulsa koji je označavao postepeni put krvi ka mozgu.
A gde je on? Da li stoji tik iza nje? Zadržala je dah, oslušnula. Ništa nije
čula, ali je osećala prisustvo. Kao leopard. Neko joj je svojevremeno
ispričao kako se leopard kreće tako bešumno da ga plen neće primetiti ni
kad mu sasvim priđe, jer je u stanju da uskladi disanje s tvojim. Kad ti
zadržiš dah, zadrži i on. Učinilo joj se da u blizini oseća toplotu njegovog
tela. Šta sad čeka? Ponovo je udahnula. Istog časa učini joj se da oseća tuđ
dah za vratom. Okrenula se, zamahnula, ali pogodila je samo vazduh. Onda
se sklupčala, pokušala da se smanji, sakrije. Uzalud.
Koliko je dugo bila bez svesti?
Droga je popustila. Iako je to potrajalo tek delić sekunde, bilo je
dovoljno da joj pruži nagoveštaj, obećanje. Obećanje onoga što dolazi.
Strano telo koje je ugledala pred sobom na stolu bilo je veličine kugle
za bilijar, od uglačanog metala sa sitnim perforacijama i izrezbarenim
figurama i znakovima. Iz jedne rupice virila je crvena nit s kukicom, što je
odmah podseti na ukras za jelku koju je trebalo da kiti kod roditelja iduće
nedelje, veče uoči Badnjeg dana. Blistave kugle, patuljci, srca sa slatkišima
i norveške zastavice. A za osam dana pevali bi božićne psalme i ona bi
ugledala sjaj u očima svojih nećaka dok otvaraju njene poklone. Sve je
moglo biti drugačije. Trebalo je više da živi, istinitije, da svoje dane ispuni
radošću i ljubavlju, da diše punim plućima. Sva ona mesta kroz koja je
samo prošla, sva ona mesta u koja je trebalo da ode. Muškarci koje je
upoznavala i onaj jedan kog još nije upoznala. Embrion kojeg se rešila kada
je imala sedamnaest godina i deca koju još nije dobila. Svi dani koje je
odbacila zarad dana koje je mislila da će dobiti.
A onda joj je sve te misli rasterala oštrica noža pred očima. I tihi glas
koji joj je naložio da stavi onu kuglu u usta. Poslušala je, naravno da je
poslušala. Srce joj je bubnjalo kada je zinula najviše što je mogla i ugurala
kuglu tako da joj ona nit viri iz usta. Ukus metala bio je gorak i slan, kao
suze. Zatim joj je zabacio glavu i uz vrat prislonio čeličnu oštricu. Tavanicu
i čitavu prostoriju obasjavala je baterijska lampa naslonjena uza zid u uglu.
Siv, ogoljeni beton. Osim lampe, u prostoriji se nalazio i beli, plastični sto
na rasklapanje, dve stolice, dve prazne flaše piva i dvoje ljudi. Njih dvoje.
Omirisala je kožnu rukavicu kada je kažiprstom povukao kuglicu na vrpci
koja joj je visila iz usta. U sledećem trenutku učinilo joj se da će joj glava
eksplodirati.
Kugla je narasla udarajući joj o zidove usne duplje. I ma koliko se
trudila da razjapi usta, pritisak nije popuštao. On joj je pak pregledao
otvorena usta usredsređeno i ozbiljno, kao zubar kad proverava protezu. Na
licu mu je zaigrao slabašan ali zadovoljan osmeh.
Na jeziku je osetila da iz kugle sad proviruju nekakve šipčice koje su
joj se zarile u desni, u mekano meso donje usne, grebale joj zube iznutra i
resicu na zadnjem nepcu. Pokušala je nešto da kaže. Strpljivo je saslušao te
neartikulisane zvuke koji su potekli iz njenih usta. Kada je odustala,
klimnuo je i izvadio špric. Iz igle je provirila kapljica hvatajući odsjaj
baterijske lampe. Na uvo joj je šapnuo: „Ne diraj vrpcu.“
A onda joj je zario iglu u vrat. Izgubila je svest za samo nekoliko
sekundi.
Sada je osluškivala sopstveno prestravljeno disanje dok je treptala u
mraku.
Mora nešto da preduzme.
Oslonila je dlanove o sedište stolice, mokro od njenog znoja, i ustala.
Niko nije pokušao da je zaustavi.
Sitnim koracima došla je do zida. Opipavajući duž njega, stigla je do
glatke, hladne površine. Metalna vrata. Povukla je metalnu kvaku. Ni da
mrdnu. Zaključana. Naravno da su zaključana, šta je uopšte mislila? Da li je
to začula smeh, ili se neko smejao u njenoj glavi? Gde je on? Zašto se
ovako poigrava s njom?
Da nešto preduzme. Mora da razmisli. Ali kako bi uopšte mogla da
razmišlja, morala se prvo rešiti one kugle. Bolovi su je izluđivali. Zavukla
je kažiprst i palac u uglove usana opipavajući one šipčice. Uzalud pokuša
da jednu od njih ugura unutra. Spopao ju je napad kašlja, ali i panike jer nije
uspela da udahne. Pomisli kako joj je od pritiska sigurno natekao dušnik,
kako će se ugušiti. Šutnula je ona metalna vrata, pokušala da vrisne, ali
metalna kugla je ugušila svaki zvuk. Ponovo je odustala. Oslonila se o zid.
Oslušnula. Da li joj se to neko prikrada? Da li je i on u toj prostoriji, da li se
igra ćorave bake s njom? Ili joj u ušima tutnji sopstvena krv? Pripremivši se
da oseti bol, pokušala je da zatvori usta. Tek što je ugurala šipčice nazad u
kuglu, one se ponovo vratiše širom joj otvarajući usta. Činilo joj se da kugla
sad pulsira, kao gvozdeno srce, kao deo njenog tela.
Da preduzme. Razmisli.
Opruge. Šipčice su bile na oprugama.
Izbile su kada je povukao vrpcu.
Rekao joj je: „Ne diraj vrpcu.“
A zašto da je ne dira? Šta bi se onda desilo?
Skliznula je niza zid, sela. Beton je bio hladan, vlažan. Došlo joj je da
vrisne, ali je odustala.
Tišina. Muk.
Sve reči koje je mogla da kaže ljudima koje voli umesto reči kojima je
ispunjavala tišinu u društvu do kojeg joj nije bilo stalo.
Nema izlaska. Sama je s tim neizdrživim bolom od kojeg će joj
eksplodirati glava.
„Ne diraj vrpcu.“
Ako bi je povukla, možda bi se šipčice vratile u kuglu, možda bi bolovi
prestali.
Misli su joj se vrtele ukrug. Koliko je već bila tu. Dva sata? Osam? Ili
dvadeset minuta?
 Ali, ako je dovoljno da samo povuče vrpcu, zašto nije to već učinila?
Samo zato što joj je jedna očigledno bolesna osoba rekla da to ne radi? Ili je
i to bio deo igre – možda ju je namerno nagovarao da ne zaustavi taj sasvim
izlišan bol? A možda se igra odvijala tako da mu ona prkosi, da povuče
vrpcu i da se desi nešto… nešto strašno. Ali šta? Kakva je to uopšte kugla?
Igra, nego šta, vrlo okrutna igra. Jer, moraće. Bolovi su postali
nepodnošljivi, grlo joj je nateklo, ugušiće se.
Pokušala je ponovo da vrisne, ali začuo se samo jecaj. Treptala je, ali
suza više nije bilo.
Napipala je vrpcu koja joj je visila niz usnu. Polako ju je zategla.
Žalila je, razume se, za svime što nije učinila, ali u tom trenutku
odabrala bi i život pun kajanja, samo da ne bude tu. Želela je bilo kakav
život, samo da živi. Samo to.
Povukla je vrpcu.
Iz cevčica su izbile igle duge sedam centimetara. Četiri su joj probile
obraze, tri su proburazile nepce, dve su dospele u nozdrve, a dve su izbile
kroz bradu. Jedna igla joj je probušila jednjak, još jedna desnu očnu
jabučicu. Dve su kroz zadnje nepce stigle do mozga, ali ni to nije bio
neposredni uzrok smrti. Zbog prepreke u vidu metalne kugle, nije uspevala
da ispljune krv koja joj je potekla iz rana u usnu duplju pa se ova slila kroz
dušnik do pluća, sprečavajući kiseonik da dospe u krv, što je pak dovelo do
zastoja u radu srca i onoga što će patolog u svom izveštaju nazvati
cerebralnom hipoksijom, nedostatkom kiseonika u mozgu. Drugim rečima,
Borgni Stem-Mire se udavila.

OceanofPDF.com
 Drugo poglavlje
Tama koja rasvetljava

18. decembar
Dani su kratki. Napolju je još svetlo, ali u mom studiju za montažu
vlada večita tama. Stona lampa obasjava lica na zidu, iritantna, nasmejana,
nesluteća. Puna očekivanja, podrazumevaju da je život pred njima,
isplaniran i neprekinut kao mirna, nepomična pučina vremena. Pregledao
sam štampu, isekao srceparajuće ispovesti šokirane porodice, poizbacivao
krvave detalje o pronalasku tela. Zadržao sam samo neophodnu sliku koju
je neki prijatelj ili član porodice dao dosadnom novinaru, sliku iz njenih
najboljih dana kad se smejala, uverena u sopstvenu besmrtnost.
Policija ne zna gotovo ništa. Zasad. Ali uskoro će imati još posla.
Šta je i gde se nalazi ono što čoveka čini ubicom? Da li je to urođeno,
zapisano u genima, da li tu mogućnost neki naprosto naslede, a drugi pak
ne? Ili je to izazvana nužnost koja se razvije u susretu sa svetom, strategija
preživljavanja, nekakva spasonosna bolest, racionalno ludilo? Jer baš kao
što bolest raspiri groznicu života, i ludilo je nužna odstupnica ka jednom
novom utvrđenju.
Lično smatram da sposobnost ubijanja postoji u srži svakog zdravog
čoveka. Naše bivstvovanje ogleda se u borbi za dobra, a ko nije u stanju da
ubije bližnjega, nema nikakvo opravdanje za svoje postojanje. Uostalom,
šta je ubistvo do ubrzavanje onog što je neminovno. Smrt stigne svakoga, i
dobro je što je tako, jer je život samo bol i patnja. Sa takvog stanovišta,
ubistvo je milosrdan čin. Samo to ne uviđamo dok nam sunce greje kožu,
dok nam voda žubori na usnama, dok nam idiotska želja za životom
prožima svaki otkucaj srca i spremni smo da za tek još trunčicu vremena
platimo svime što smo stekli u životu: dostojanstvom, položajem,
principima. Ali upravo tada moramo zaroniti u dubinu, daleko od
zbunjujuće, zaslepljujuće svetlosti. U ledenu tamu koja rasvetljava. I tu
ćemo pronaći ledenu srž, istinu. Ja sam to morao da pronađem. I pronašao
sam. Ono što čoveka čini ubicom.
 A šta je s mojim životom, mislim li i ja da je on neprekinuta pučina
vremena?
Nipošto. Ubrzo ću se i sam obreti na smetlištu smrti zajedno sa svim
ostalim akterima ove male drame. Ali ma u kom stadijumu truljenja da se
nađe moje telo, čak i ako ostanu samo kosti, na njegovom licu igraće
osmeh. Jer to je ono za šta sada živim, to je jedino opravdanje mojeg
postojanja, moja mogućnost pročišćenja, razrešenja od sve sramote.
Ali ovo je tek početak. Sada ću ugasiti lampu i izaći na svetlost dana.
Na ono malo što je preostalo.

OceanofPDF.com
 Treće poglavlje
Hongkong

Kiša nije odmah prestala. Nije ni malo kasnije. Naprosto nije prestajala
da pada. Nedelju za nedeljom vreme je bilo toplo i kišovito. Zemlja se
zasitila kiše, ljudi su viđali insekte koje nikad ranije nisu dospeli tako
daleko na sever. Iako je zima i kalendarski počela, polja oko Osla ne samo
da se nisu zabelela već čak nisu ni poprimila mrke tonove. Bila su jednako
zelena i privlačna kao i teren od veštačke trave na Sognu, gde su razočarani
rekreativci džogirali od muke, uzalud čekajući da sneg prekrije ski-staze
oko jezera Sogn. U novogodišnjoj noći spustila se tako gusta magla da su se
vatrometi iz centra Osla čuli čak u Askeru, ali ljudi ne bi videli čak ni
rakete koje ispale iz sopstvenog dvorišta. Ipak, te noći su pirotehnička
sredstva prštala za svih šeststo kruna, koliko je, prema jednom istraživanju,
za to izdvojilo prosečno norveško domaćinstvo. Prema istom tom
istraživanju, ujedno se u protekle tri godine utrostručio broj Norvežana koji
su svoj san o belom Božiću ostvarili na belim peščanim plažama Tajlanda.
Ali i u jugoistočnoj Aziji vreme je otišlo dođavola, opasne pijavice, koje su
inače krasile meteorološke karte samo u sezoni tajfuna, sada su vršljale duž
čitavog Kineskog mora. U Hongkongu, gde je februar obično jedan od
najsuvljih meseci u godini, kiša je lila tog jutra, a zbog smanjene vidljivosti
avion na letu broj 731 iz Londona kompanije Kejti Pacifik ervejz morao je
da kruži pre nego što je počeo da se spušta ka aerodromu Ček Lap Kok.
„Budite srećni što ne slećemo na stari aerodrom“, reče putnik kineskih
crta lica Kaji Sulnes, koja se toliko grčevito držala za naslon da su joj
zglobovi na prstima pobeleli. „Bio je usred grada, udarili bismo pravo u
neki oblakoder.“
Bile su to prve reči koje joj je sused uputio tokom dvanaestočasovnog
leta. Kaja spremno prigrli mogućnost da pažnju usmeri na bilo šta što nije
činjenica da lebdi u trenutno vrlo turbulentnom vazduhu:
„Hvala, gospodine, to je baš utešno. Jeste li vi Englez?“
Trgnuo se kao da ga je ošamarila i Kaja shvati da ga je smrtno uvredila
pripisujući mu nacionalnost donedavnih kolonizatora: „Ovaj, da niste onda
Kinez?“
Odlučno je odmahnuo glavom: „Hongkonški Kinez. A vi, gospođice?“
Kaji Sulnes dođe da mu uzvrati „hoksundska Norvežanka“, ali se
zauzdala, pa reče samo „Norvežanka“. Na to se hongkonški Kinez kratko
zamisli, pa je posle jednog pobedonosnog „a-ha“ ispravi: „Skandinavka!“
Pitao ju je zašto se zaputila u Hongkong.
„Tražim nekog čoveka“, odvratila je zureći u olovno sive oblake u nadi
da će joj se ukazati čvrsto tle.
„A-ha!“, ponovi hongkonški Kinez. „Pa vi ste, gospođice, vrlo lepi.
Nemojte verovati svemu što čujete – Kinezi se ne žene samo
Kineskinjama.“
Bledo mu se osmehnula. „Mislite, hongkonški Kinezi?“
„Pogotovo ne hongkonški Kinezi.“ Ushićeno je klimnuo pokazujući joj
šaku bez burme. „Ja sam u industriji mikročipova, moja porodica poseduje
postrojenja u Kini i u Južnoj Koreji. Šta radite večeras?“
„Nadam se da ću spavati“, odvrati Kaja zevnuvši.
„A sutra uveče?“
„Nadam se da ću ga do sutra uveče već pronaći i biti na letu kući.“
Sused se namršti: „Vama se baš žuri, gospođice.“
Odbila je njegovu ponudu da je odveze u grad i sela u autobus, dabl-
deker. Sat kasnije obrela se sama u hodniku hotela Empajer Koulun.
Duboko je udahnula. Ključ-kartica već je stajala u vratima sobe koju su joj
dodelili i sad je samo trebalo da otvori. Naterala se da pritisne kvaku. Onda
je snažno odgurnula vrata i osmotrila prostoriju.
Unutra nije bilo nikoga.
Naravno da nije.
Ušla je i, ostavivši torbu na točkiće pored kreveta, prišla prozoru da
pogleda. Prvo je osmotrila rojeve prolaznika na ulici sedamnaest spratova
ispod nje, a onda nebodere koji nimalo nisu ličili na svoje graciozne ili bar
pompezne pobratime sa Menhetna, iz Kuala Lumpura ili Tokija. Ovi su više
ličili na dom termita, bili su ujedno i lepi i zastrašujući kao groteskna
svedočanstva sposobnosti ljudi da se prilagode uslovima u kojima sedam
miliona duša živi na tek nešto više od stotinu kvadratnih kilometara.
Savladana umorom, Kaja se izu i baci na krevet. Iako je to bila soba za
dvoje u hotelu od četiri zvezdice, krevet širine metar i dvadeset zauzimao je
gotovo čitav pod. Kaja pomisli kako u tom mravinjaku sada mora da traži
jednu jedinu osobu, čoveka koji po svoj prilici nije naročito želeo da ga
nađu.
Načas se dvoumila da li da sklopi oči ili smesta otpočne potragu.
Nekako se sabrala i ustala. Skinula se i ušla pod tuš. Potom se pogledala u
ogledalu i zadovoljno zaključila da je hongkonški Kinez bio sasvim u pravu
kada ju je proglasio lepom. Nije to bilo njeno mišljenje, već činjenica u
onoj meri u kojoj lepota to može biti. Visoke jagodice na licu, zift-crne,
markantne ali lepo oblikovane obrve iznad gotovo detinje krupnih, zelenih
očiju sa zrelim, prodornim pogledom mlade žene. Kosa boje meda, pune
usne koje su se jedva doticale iznad pomalo široke vilice. Dug, vitak vrat,
jednako vitko telo s malim grudima koje su bile tek dve izbočine, talasići na
moru savršene premda sada, usred zime, prilično blede kože. Nežno
zaobljeni kukovi. Duge noge zbog koje su dve modne agencije iz Osla
dolazile čak do njene srednje škole u Hoksundu da bi s negodovanjem
prihvatili njeno odbijanje. Ali najviše ju je razveselilo kada joj je jedan od
tih agenata na rastanku rekao: „Dobro, dušo, ali imaj u vidu: nisi ti savršena
lepotica. Zubi su ti sitni i špicasti. Možda ne bi trebalo toliko da se
smeškaš.“
Posle toga se smeškala sa još većim zadovoljstvom nego ranije.
Obukavši kaki pantalone i tanku kišnu jaknu, Kaja se lagano
prizemljila liftom do recepcije.
„Chungking Mansions?“, upita recepcioner jedva se suzdržavši da
izvije obrvu. Pokazao joj je: „Kimberli roudom do Nejtan rouda pa levo.“
Svi hosteli i hoteli u zemljama članicama Interpola dužni su da
registruju strance, ali kada je Kaja pozvala sekretara norveške ambasade da
proveri poslednje prebivalište čoveka kog traži, sekretar joj je objasnio da
Čungking nije nikakav hotel niti Mansion znači dvorac, već je to skupina
prodavnica, kioska brze hrane, restorana i preko stotinu sertifikovanih i
nesertifikovanih prenoćišta kapaciteta od dve do dvadeset soba u četiri
visoke zgrade – neke sobe bi se mogle opisati kao jednostavne, čiste i
udobne, a neke kao rupe i zatvorske ćelije s jednom zvezdicom. A što je
najvažnije: u Čungkingu čovek malih prohteva može spavati, jesti, živeti,
raditi i razmnožavati se bez potrebe da ikad napusti mravinjak.
U Nejtan roudu, prometnoj trgovačkoj ulici sa firmiranom robom u
visokim izlozima na uglačanim fasadama, Kaja je pronašla ulaz u
Čungking. I zakoračila.
Odmah se susrela s mirisima hrane iz kioska, lupnjavom obućarskih
čekića, islamskim pojanjem s radija i umornim pogledima prodavaca
sekend hend odeće. Kratko se osmehnula umornom bekpekeru s vodičem
Lonli planet u ruci i promrzlim, belim cevanicama koje su štrčale iz
optimističkog maskirnog šortsa.
Uniformisani čuvar pogledao je cedulju koju mu je Kaja pokazala.
„Lift C“, reče pokazavši joj niz hodnik.
Pred liftom je bila takva gužva da je Kaja ušla tek u trećoj turi. Gurala
se sa ostalima u gvozdenom kovčegu koji je škripao i drmusao se,
podsetivši je na Cigane koji mrtve sahranjuju u vertikalnom položaju.
Hostel je držao musliman s turbanom na glavi koji je Kaji odmah
pokazao nekakvu konzervu od sobice u koju su nekim čudom stali i
televizor iznad nogu, kao i klima-uređaj iznad uzglavlja kreveta. Njegov
entuzijazam unekoliko je splasnuo kada je prekinula marketinško izlaganje
pokazavši mu sliku jednog čoveka sa imenom koje mu je pisalo u pasošu.
Upitala je gde se on sad nalazi.
Čim je opazila reakciju, dodala je da je to njen muž. Sekretar ambasade
ju je upozorio da bi razmahivanje zvaničnom legitimacijom u Čungkingu
bilo „kontraproduktivno“. Stoga je Kaja za svaki slučaj dodala i da imaju
petoro dece, na šta se stav vlasnika drastično promenio. Mlada zapadnjačka
nevernica koja je već izrodila toliko potomstvo zavređivala je njegovo
poštovanje. Teško je uzdahnuo, odmahnuo glavom i zavapio na
isprekidanom engleskom. „Tuga, tuga, gospoja. Oduzeli mu pasoš.“
„Ko?“
„Ko? Pa Trijade, gospoja. Uvek Trijade.“
„Trijade?“, ote se Kaji.
 Čula je ona, naravno, za tu organizaciju, ali je uvek zamišljala da
kineska mafija postoji samo u stripovima i borilačkim filmovima.
„Sedite, gospoja.“ Pohitao je da joj prinese stolicu na koju se ona
bespomoćno srušila. „Tražili ga, nije bio tu, uzeli mu pasoš.“
„Pasoš? Ali zašto?“
Vlasnik je oklevao.
„Molim vas, moram da znam.“
„Bojim se da se vaš muž kladio na konje.“
„Konje?“
„Happy Valley – Srećna dolina. Hipodrom. Tuga, tuga.“
„Zapao je u dugove? Kod Trijada?“
Naizmenično je klimao i odmahivao glavom kako bi potvrdio tu
činjenicu i ujedno iskazao žaljenje zbog nje.
„Pa su mu oduzeli pasoš?“
„Tek kad otplati dug dobiće pasoš i moći će da napusti Hongkong.“
„Ali može da dobije nov pasoš u norveškom konzulatu.“
Turban zaigra levo-desno. „Može. Može da kupi i lažan ovde u
Čungkingu za osamdeset američkih dolara. Ali nije pasoš problem. Problem
je, gospoja, što je Hongkong ostrvo. Kako ste vi stigli ovamo?“
„Avionom.“
„Aerodrom. Avionske karte. Sva imena su u kompjuteru. Mnogo
kontrolnih punktova. Mnogo onih na platnom spisku Trijada čiji je posao da
prepoznaju lica. Razumete?“
Polako je klimnula. „Teško je pobeći.“
Vlasnik se osmehnu i odmahnu glavom. „Ne, gospoja. Nemoguće je
pobeći. Ali zato se u Hongkongu lako možeš sakriti. Sedam miliona. Čovek
lako nestane.“
Kaju je ponovo stigao umor. Zažmurila je. Vlasnik je to očigledno
pogrešno protumačio pa joj je spustio ruku na rame kao da je želi utešiti:
„De, de.“
 Posle kraćeg oklevanja, nagnuo se da joj šapne: „Gospoja, mislim da je
on još ovde.“
„Da, shvatila sam.“
„Kad kažem ovde, mislim u Čungkingu. Video sam ga.“
Podigla je pogled.
„Dva puta“, reče. „Kod Lija Juana. Kako jede. Jeftin pirinač. Nemojte
nikome da kažete šta sam vam rekao. Vaš muž je dobar čovek. Ali i
problematičan.“
Prevrnuo je očima koje takoreći nestadoše pod turbanom. „Vrlo
problematičan.“
Inventar kod Lija Juana sastojao se od šanka, četiri plastična stola i
Kineza koji joj se srdačno osmehnuo kada se posle šest sati, dve porcije
prženog pirinča, tri kafe i dva litra vode probudila uz trzaj, podigla glavu sa
zamašćenog stola i pogledala ga.
„Tired?“1 Osmehnuo joj se pokazavši nepotpunu nisku zuba.
Kaja zevnu pa poruči i četvrtu kafu. Uporno je čekala. Neka dva
Kineza naiđoše i sedoše za šank ne udostojivši je ni pogleda. Bilo joj je
drago zbog toga. Toliko se ukočila od sedenja u proteklih dvadeset četiri
časa da ju je sve bolelo ma kako da sedne. Istegla je vrat na obe strane u
nadi da će malo pokrenuti cirkulaciju. Potom je zabacila glavu. Vrat joj
krcnu. Zurila je u plavičastobele neonke na tavanici, potom vratila glavu u
prvobitan položaj. I tad se nađe oči u oči s bledim, progonjenim licem.
Stajao je ispred navučenih žaluzina u hodniku i osmatrao Lijev lokalčić.
Pogled mu zastade na dvojici Kineza za šankom. Žurno je produžio.
Kaja ustade, ali se povede shvativši da joj je jedna noga sasvim
utrnula. Zgrabivši tašnu, zahramala je za tim čovekom što je brže mogla.
„Welcome back“,2 povika Li Juan za njom.
Strašno je smršao. Na slikama je delovao plećato i vrlo visoko, a u onoj
televizijskoj emisiji stolica pod njim izgledala je kao da su je pravili za
Pigmeje. Ali bio je to nesumnjivo on. Ošišan na keca, grbava lobanja,
markantni nos, oči optočene mrežicom kapilara i alkoholom isprane,
svetloplave oči. Odlučna brada i iznenađujuće blage, skoro pa lepe usne.
 Otumarao je do Nejtan rouda. Na svetlu neonki ugledala je s leđa
kožnu jaknu kako se probija kroz masu. Nije se činilo da hoda naročito
brzo, ali Kaja je svejedno kaskala za njim. Skrenuo je iz prometne
trgovačke ulice. Usporila je ne bi li održala odstojanje u užim, pustim
uličicama. Uspela je da pročita natpis Melden Row. Došla je u iskušenje da
mu priđe, predstavi se – da završi s tim. Ali rešila je da se drži plana i sazna
gde živi. Kiša je prestala i najednom se oblaci razmakoše otkrivajući
visoko, crno nebo zasuto svetlucavim zvezdama ne većim od glava čiode.
Posle dvadeset minuta naglo je zastao na uglu. Kaja se uplaši da ju je
primetio. Ipak, nije se osvrnuo, samo je izvadio nešto iz džepa. Iznenađeno
je pogledala. Flašica s cuclom?
Zamakao je za ugao.
Sledeći ga, Kaja se obre na velikom trgu prepunom ljudi, pretežno
mladih. Na suprotnom kraju, iznad širokih staklenih vrata, svetleli su natpisi
na engleskom i kineskom pismu. Kaja je prepoznala naslove nekih novijih
filmova koje nikako nije stizala da pogleda. Ponovo je uočila njegovu
kožnu jaknu i stigla da vidi kako spušta onu flašicu na nisko postolje
skulpture koja je predstavljala vešala s praznom omčom. Produžio je pored
dveju zauzetih klupa i seo na treću pokupivši sa nje novine. Dvadeset
sekundi kasnije opet je ustao, vratio se do skulpture, u prolazu pokupio
flašicu, vratio je u džep i produžio putem kojim je i došao.
Kiša je ponovo počela kada ga je Kaja dopratila nazad do Čungkunga.
Već je u sebi pripremala govor. Iako pred liftovima više nije bilo gužve, on
je produžio do nekakvih stepenica, skrenuo desno i zamakao za dvokrilna
vrata. Pohitala je za njim i najednom se obrela na oronulom, pustom
stepeništu koje je zaudaralo na mačju mokraću i mokar beton. Zadržala je
dah, ali čulo se samo nekakvo kapanje. Taman beše rešila da krene uz
stepenice, kada začu da su se negde ispod nje zalupila vrata. Strčala je niz
stepenice i pronašla jedino što je moglo proizvesti takav tresak: ulubljena
metalna vrata. Dohvatila je kvaku. Osetivši da je zadrhtala, opsova u sebi pa
otvori vrata i zakorači u tamu. Tačnije, iskorači u nju.
Nešto joj pretrča preko stopala, ali nije vrisnula niti se trgla.
Isprva je pomislila da je dospela u okno za lift. Ali, kad je podigla
pogled, nazrela je crne, čađave zidove prekrivene mrežom vodovodnih cevi,
kablova, izvitoperenih patrljaka metala i urušenih, zarđalih skela. Nije to
bilo pravo dvorište, već samo nekoliko kvadratnih metara svetlarnika
između zgradurina. Jedini izvor svetlosti bio je kvadratić zvezdanog neba
visoko iznad nje. Uprkos tome što je bilo vedro, po betonu i njenom licu je
lilo i Kaja najednom shvati da je to zapravo kondenzovana voda iz malenih,
zarđalih klima-uređaja koji su štrčali sa fasade. Ustuknuvši, oslonila se na
metalna vrata.
Čekala je.
Naposletku se iz mraka začu glas: „What do you want?“3
Nikad ranije mu nije čula glas. Osim u onoj emisiji o serijskim
ubicama, ali uživo je to sasvim drugačije. Usled nekakve umorne
promuklosti zvučao je starije od nepunih četrdeset, koliko je znala da ima.
Ali ujedno je tu bilo i prizvuka nekakve samouverenosti, sigurnosti koja je
sasvim odudarala od onog prognanog izraza na licu koji je opazila pred
Lijevim restorančićem. Dubok, topao.
„Dolazim iz Norveške“, rekla je.
Nije odgovorio. Progutala je pljuvačku. Znala je da će njene prve reči
ujedno biti i najvažnije.
„Zovem se Kaja Sulnes. Dobila sam zadatak da te pronađem. Od
Gunara Hagena.“
Nije bilo reakcije ni na pomen imena načelnika Odeljenja za krvne
delikte. Da nije otišao?
„Radim kod njega kao istražitelj ubistava“, nastavila je u tami.
„Čestitam.“
„Nemaš na čemu da mi čestitaš. To bi znao ako si čitao norveške
novine u proteklih nekoliko meseci.“ Došlo joj je da se ugrize za jezik. Je l’
to ona upravo pokušava da bude duhovita? Mora da je zbog iscrpljenosti. Ili
nervoze.
„Čestitao sam ti na uspešno obavljenom zadatku“, odvrati glas.
„Pronašla si me. Sad možeš da se vratiš kući.“
„Stani!“, uzviknula je. „Zar ne želiš ni da čuješ šta imam da kažem?“
„Radije ne bih.“
 Ali reči koje je zapisala i uvežbavala već su potekle iz nje: „Dve žene
su ubijene. Nalazi sa obdukcije ukazuju da je posredi isti počinilac. Osim
toga, nemamo nikakvih drugih tragova. Iako je u štampu pušten samo
minimum detalja, novine uveliko pišu da je posredi novi serijski ubica.
Neki su čak spominjali i da mu je uzor Sneško. Obratili smo se i Interpolu
za pomoć, ali ni oni ništa ne znaju. Pritisak medija i državnih ustanova…“
„To znači ne“, prekide je glas.
Negde se zalupiše vrata.
„Hej! Hej! Jesi li tu?“
Napipala je put do nekih vrata. Preduhitrivši nalet straha, otvorila ih je
i dospela na još jedno mračno stepenište. Odozgo se nazirala svetlost i Kaja
potrča preskačući po tri stepenika. Svetlost je dopirala kroz prozore na
dvokrilnim vratima. Gurnula ih je. Obrela se u hodniku golih zidova na
kojima već dugo niko nije krpio rupe u malteru. Iz njih je izbijao zadah
memle. Oslonjeni na tu memlu, stajala su dvojica muškaraca s cigaretama u
uglovima usana. Kaju zapahnu slatkasti miris iz njihovog pravca. Uputili su
joj mutne poglede. Uspavane, ponadala se. Niži je bio crn, pretpostavila je
poreklom iz Afrike. Viši je bio belac sa ožiljkom na čelu u obliku piramide
koji je podsećao na saobraćajni znak. U časopisu Policija, koji je izdavalo
njeno ministarstvo, Kaja je pročitala da se Hongkong sa skoro trideset
hiljada policajaca na ulici smatra najbezbednijim milionskim gradom na
svetu. Ali to važi za ulice.
„Looking for hashish, lady?“4
Odmahnula je glavom pokušavši da se samouvereno osmehne i da, kao
što je savetovala onolikim devojčicama kada je obilazila škole, izgleda kao
da zna kuda ide, a ne kao neko ko se izdvojio od stada. Kao plen.
Uzvratili su joj osmeh. Jedini prolaz u tom hodniku bio je zazidan.
Izvukli su ruke iz džepova i cigarete iz uglova usana.
„Looking for fun, then?“5
„Wrong door, that’s all“,6 odvratila je okrenuvši se u smeru iz kojeg je
došla. Neko ju je zgrabio za ručni zglob. Strah joj je ispunio usta kao
metalna folija. Sve je to znala u teoriji. Čak je i vežbala, u osvetljenoj sali
za fizičko, na strunjači, okružena kolegama i instruktorom.
 „Right door, lady. Right door. Fun is this way.“7 Zapahnuo ju je dahom
koji je zaudarao na ribu, luk i marihuanu. U sali za fizičko imali su samo po
jednog protivnika.
„No thanks“,8 rekla je trudeći se da joj glas ne zadrhti.
Crnac joj je sad prišao s druge strane, zgrabio je za drugu ruku i rekao
glasom koji je prerastao u falseto: „We will show you.“9
„Only there’s not much to see, is there?“10
Sve troje se osvrnuše prema vratima.
Znala je da u njegovom pasošu piše metar devedeset četiri, ali sada je
stajao u dovratku zidanom po hongkonškim merilima pa se činilo da ima
bar dva deset. A ramena su mu delovala znatno šira nego samo sat ranije.
Ruke je opustio na malom odstojanju od tela ali je stajao nepomično, nije
zurio, nije režao, samo je smireno pogledao onog belca i ponovio:
„Is there, Jau-ye?“11
Osetila je kako belčev stisak zateže na njenoj ruci, a potom i popušta.
Crnac se uzvrpoljio.
„Ng-goy“,12 reče čovek u dovratku.
Osetila je kako je nevoljno puštaju.
„Hajdemo.“ Blago ju je uhvatio za mišicu.
Dok su izlazili, osetila je da joj obrazi gore. Goreli su od uzbuđenja i
stida. Stida što joj je toliko laknulo, što se nije snašla u datoj situaciji, što bi
mu vrlo rado prepustila da se obračuna s dvojicom bezopasnih dilera hašiša
koji su samo hteli malo da je isprepadaju.
Poveo ju je dva sprata niže gde su prošli kroz još jedna dvokrilna vrata
i izašli pred lift. Pritisnuo je dugme pored strelice naniže, stao pored nje i
netremice posmatrao cifru 11 iznad vrata lifta. „Gastarbajteri“, reče. „Samo
su usamljeni pa im je dosadno.“
„Znam“, odvratila je prkosno.
„Pritisni G da siđeš u prizemlje, onda skreni desno i izbijaš pravo na
Nejtan roud.“
„Molim te, samo me saslušaj. Ti si jedini u Odeljenju koji ima iskustva
sa serijskim ubicama. Pa ti si uhvatio Sneška.“
 „Tako je“, rekao je. Opazila je da mu se nešto pokrenulo u dnu
pogleda. Pogladio se prstom duž vilice ispod desnog uha. „A onda sam dao
otkaz.“
„Dao otkaz? Misliš, uzeo neplaćeno odsustvo.“
„Dao otkaz. Podneo ostavku.“
Tek tad je primetila da mu desna strana vilice nekako neprirodno štrči.
„Gunar Hagen kaže da ti je pre šest meseci, kad si otišao iz Osla,
odobrio neplaćeno odsustvo do daljeg.“
Ovaj se osmehnu i Kaja opazi kako mu se lice u potpunosti izmenilo
od tog osmeha. „To je samo zato što Hagen ne može sebi da utuvi u
glavu…“ Zaćutao je, a osmeh mu iščeznu s lica. Pogled je ponovo usmerio
ka displeju koji je sad pokazivao peti sprat.
„Kako bilo, više ne radim u policiji.“
„Ali trebaš nam…“ Udahnula je znajući da korača po tankom ledu. Ali
morala je nešto da preduzme pre nego što joj opet pobegne. „A i mi smo
tebi potrebni.“
Sada ju je pogledao. „Otkud ti samo ta ideja?“
„Duguješ Trijadama. Kupuješ drogu na ulici iz flašice s cuclom.
Živiš…“ Napravila je grimasu. „…Ovde. I nemaš pasoš.“
„Šta će mi pasoš kad mi je ovde lepo?“
Začulo se nekakvo zvonce i vrata lifta se otvoriše uz škripu. Zapahnuo
ih je topli zadah tela u njemu.
„Neću u lift!“, reče Kaja glasnije nego što je nameravala i opazi da je
lica iz lifta posmatraju s mešavinom nestrpljenja i neskrivene radoznalosti.
„Hoćeš, hoćeš“, odvratio je spustivši joj ruku na leđa pa je blago ali
odlučno gurnu ka vratima. Istog časa opkolila su je tela od kojih nije mogla
da se pomeri niti okrene. Osvrnula se, a vrata su se već zatvarala.
„Hari!“, viknula je.
Ali ovaj već beše otišao.

OceanofPDF.com
 Četvrto poglavlje
Sex pistols

Stari vlasnik hostela ju je zamišljeno odmeravao s prstom na čelu tik

ispod turbana. Onda je zgrabio telefon i pozvao neki broj. Izgovorio je
nekoliko reči na arapskom, a potom prekinuo vezu. „Sačekamo“, reče.
„Možda da, možda ne.“
Kaja mu se osmehnu i klimnu.
Sedeli su gledajući se preko uzanog stočića koji je vršio funkciju
recepcije.
Onda zazvoni telefon. Vlasnik je podigao slušalicu, ali nije
progovarao.
„Sto pedeset hiljada dolara“, reče.
„Sto pedeset?“, ponovi Kaja s nevericom.
„Hongkonških dolara, gospoja.“
Kaja je preračunala u glavi. Oko sto trideset hiljada norveških kruna.
Otprilike duplo više od svote koja joj je odobrena.
Kada ga je konačno pronašla, beše prošla ponoć i gotovo četrdeset sati
otkako je poslednji put spavala. Triput je prešpartala zgradu u obliku slova
H. Praveći mapu sebi u glavi, prolazila je kroz hostele, kafiće, barove,
klubove za masažu i prostorije za molitvu dok se nije probila do
najjeftinijih hostela, soba i zajedničkih spavaonica u kojima je prebivala
uvezena radna snaga iz Afrike i Pakistana, bez zidova i vrata u odeljcima
bez zastora, klime, televizora i privatnosti. Portir, crnac koji je pustio Kaju,
dugo je posmatrao sliku koju mu je pokazala, a još duže novčanicu od sto
dolara, a onda joj konačno pokaza jedan odeljak.
Hari Hule, pomislila je. Got you.13
Ležao je poleđuške na dušeku i disao gotovo bešumno. Na čelu mu se
pojavila duboka bora, a iščašena vilica pod desnim uvom još se jasnije
videla sada kada je spavao. Po drugim odeljcima muškarci su kašljali i
hrkali. S tavanice je voda uz coktaje padala na pod. Kroz otvor na odeljku
dopirala je plava pruga hladne neonske svetlosti sa recepcije. Ugledala je
ormar pored prozora, stolicu i plastičnu flašu s vodom pored dušeka na
podu. To je bilo sve. Osećao se neki gorko-slatkasti miris, nalik na paljenu
gumu. Dim je poticao iz dogorele cigarete u pepeljari pored flašice s
cuclom na podu. Tek kad je sela na stolicu, primetila mu je nešto u ruci.
Nekakvu masnu, žućkasto-smeđu gromuljicu. Kaja se u onoj godini dok je
patrolirala dovoljno nagledala hašiša. Znala je da ovo nije to.
Kad se probudio, beše skoro dva sata.
Začula je jedva primetnu promenu u ritmu disanja, a onda su mu
beonjače blesnule u mraku.
„Rahela?“, prošaptao je. I ponovo zaspao.
Pola sata kasnije naglo je otvorio oči, zgrčio se, a onda se prevrnuo da
dohvati nešto ispod dušeka.
„To sam samo ja“, prošaptala je. „Kaja Sulnes.“
Telo pred njom zastade usred pokreta, pa se ponovo strovali na dušek.
„Koji ćeš ti kurac ovde?“
„Došla sam po tebe“, rekla je.
Tiho se nasmejao žmureći. „Po mene? Opet?“
Kaja izvadi neku kovertu, nagnu se i prinese mu je pred nos. Otvorio je
jedno oko.
„Avionska karta“, rekla je. „Do Osla.“
Ono oko je ponovo zažmurilo. „Neka hvala, ostajem ovde.“
„Ali ako sam te ja ovde pronašla, samo je pitanje vremena kad će i
oni.“
Oćutao je. Čekala je osluškujući njegovo disanje i uzdisaje kapljica
vode. Onda je ponovo otvorio oči, protrljao se ispod desnog uha i pridigao
na laktove.
„Imaš pljugu?“
Odmahnula je glavom. Zbacio je pokrivač sa sebe, ustao i prišao
ormaru. Bio je iznenađujuće bled za nekoga ko je proveo proteklih pola
godine u suptropskoj klimi i tako mršav da su mu se rebra videla i na
leđima. Iako je očigledno nekad bio atletski građen, sada su mu se ostaci
mišića sveli na tek oštre senke pod belom kožom. Otvorio je ormar. Na
Kajino iznenađenje, unutra je odeća bila vrlo pedantno naslagana. Navukao
je majicu i farmerke, iste one koje je nosio i prethodnog dana, a potom je iz
džepa pažljivo izvadio zgužvanu paklicu cigareta.
Samo je prošao pored nje nazuvajući japanke. Začula je škljocaj
upaljača.
„Hajdemo“, rekao je. „Vreme je za ručak.“
Bilo je pola tri noću. Sve prodavnice i kiosci s hranom u Čungkingu
bili su zabarikadirani sivim žaluzinama. Sve, osim Lijeve.
„I, kako si dospeo u Honkgong?“, upita Kaja posmatrajući Harija kako
nezgrapno ali efikasno proždire svetlucave providne nudle iz bele činije za
supu.
„Avionom. Je l’ ti hladno?“
Kaja mahinalno izvuče ruke ispod butina. „Ali otkud baš ovde?“
„Pošao sam za Manilu. Hongkong je trebalo da mi bude samo usputna
stanica.“
„A zašto si krenuo na Filipine?“
„Hteo sam da se bacim u vulkan.“
„Koji?“
„Pa. Koji znaš?“
„Ne znam nijedan. Samo sam čitala da ih ima puno. Zar nisu neki od
njih na… ovaj… Luzonu?“
„Nije loše. Ukupno ima osamnaest vulkana od kojih su tri na Luzonu.
Ja sam hteo da se popnem na Majon. Dve i po hiljade metara nadmorske
visine. Stratovulkan.“
„Strme strane formirane u slojevima posle erupcija.“
Hari je prestao da jede i sad ju je gledao. „A erupcije u novije vreme?“
„Brojne. Tridesetak?“
„U dosijeu piše 47 od 1616. Poslednja 2002. Osumnjičen za bar tri
hiljade ubistava.“
„Šta se desilo?“
 „Pritisak je narastao.“
„Mislim, sa tobom.“
„I mislio sam na sebe.“ Učinilo joj se da vidi nagoveštaj osmeha.
„Pukao sam i počeo da pijem već u avionu. Izbacili su me sa leta u
Hongkongu.“
„Ali postoje i drugi letovi za Manilu.“
„Shvatio sam da, osim vulkana, Manila nema ništa što neću naći i u
Hongkongu.“
„Kao šta, na primer?“
„Na primer, udaljenost od Norveške.“
Kaja klimnu. Čitala je izveštaje o slučaju Sneško.
„A što je najvažnije“ – Hari pokaza štapićem. „Ovde su i Lijeve
providne nudle. Probaj. Dovoljan razlog da tražiš državljanstvo.“
„To, ali i opijum.“
Obično Kaja nije bila tako direktna, ali znala je da sada mora preći
preko urođene uzdržanosti, jer joj je to bila jedina šansa da obavi zadatak
zbog kojeg je došla.
Slegnuo je ramenima i vratio se nudlama.
„Redovno pušiš opijum?“
„Neredovno.“
„A zašto?“
Odgovorio joj je punih usta: „Da ne bih pio. Vidiš, ja sam alkos. A tu
leži još jedna prednost Hongkonga u odnosu na Manilu – niže kazne za
drogu. I čistiji zatvori.“
„Znala sam za alkohol, ali zar si i narkoman?“
„Definiši narkomana.“
„Moraš li da uzimaš?“
„Ne, ali želim.“
„Zbog?“
„Anestezije. Sulnesova, ovo mi zvuči kao intervju za posao koji i ne
želim. Jesi li nekad pušila opijum?“
 Kaja odmahnu glavom. Kad je bila na proputovanju po Južnoj
Americi, probala je u nekoliko navrata marihuanu, ali joj se nije naročito
dopala.
„Zato su ga Kinezi pušili. Pre dvesta godina Britanci su uvezli opijum
iz Indije kako bi unapredili ravnotežu u trgovini. Time su navukli pola Kine
na drogu.“ Pucnuo je prstima slobodne ruke. „A kada su kineske vlasti,
sasvim očekivano, zabranile opijum, Britanci su im objavili rat ne bi li
odbranili svoje pravo da izdrogiraju čitavu Kinu. Zamisli da Kolumbija
bombarduje Njujork kad Amerikanci zaplene kokain na granici.“
„Na šta ciljaš?“
„Kao Evropljanin, smatram svojom dužnošću da popušim izvesnu
količinu sranja koje smo im doneli u ovu zemlju.“
Kaja začu samu sebe kako se smeje. Stvarno mora da odspava.
„Pratila sam te kada si ga nabavio“, poče. „Videla sam kako to radite.
Ostavio si flašicu s novcem. A posle si pokupio opijum, zar ne?“
„M-hm“, reče Hari usta punih nudla. „Jesi li radila u Narkoticima?“
Odmahnula je glavom. „A zašto baš flašica?“
Hari se protegnu. Činija ispred njega bila je prazna. „Opijum se baš
oseća. Ako nosiš grudvicu u džepu, pa čak i u foliji, policijski kerovi će te
nanjušiti čak i u najvećoj gužvi. A za flašice se ne dobija kaucija, pa ne
rizikuješ da ti neki klinac ili pijanica maznu robu usred transakcije. Jer i to
se dešavalo.“
Kaja polako klimnu. Opuštao se. Trebalo je samo da nastavi. Svako ko
pola godine ne progovori maternji jezik raspriča se kad naiđe na zemljaka.
Prirodna stvar. Samo da nastavi.
„Voliš konje?“
Žvakao je čačkalicu. „I ne naročito. Deluju mi nekako neraspoloženo.“
„Ali voliš da se kladiš na njih?“
„Volim, ali zavisnost od kocke ne ubrajam u svoje poroke.“
Osmehnuo se i ona još jednom opazi taj preobražaj koji osmeh izaziva
na njegovom licu – odmah je izgledao ljudskije, pristupačnije, nekako
dečački. Setila se vedrog neba koje je nazrela kod znaka Melden Row.
 „Kocka i nije neka dobitna kombinacija na duge staze. Ali ako više
nemaš šta da izgubiš, to ti je jedina strategija. Sve što sam imao i malo više
od toga uložio sam u jednu jedinu trku.“
„Stavio si sve pare na jednog konja?“
„Na dva. Dubl. Kladiš se koji će zauzeti prve dve pozicije, redosled
nije bitan.“
„I za to si pozajmio novac od Trijada?“
Po prvi put je opazila iznenađenje u Harijevom pogledu.
„Zašto bi jedna ozbiljna kineska kriminalna organizacija pozajmila
pare strancu koji nema šta da izgubi?“
„Pa“, poče Hari vadeći cigaretu. „Kao stranac imaš pristup vip loži na
hipodromu u Srećnoj dolini tokom prve tri nedelje otkako ti udare pečat u
pasoš.“ Pripalio je cigaretu i otpuhnuo ka ventilatoru na tavanici, koji se
tako sporo okretao da je služio kao karusel za muve. „Pošto su pravila
odevanja vrlo stroga, morao sam da sašijem odelo. Prve tri nedelje bile su
dovoljne da okusim. Upoznao sam Hermana Kluita, Južnoafrikanca koji se
devedesetih opasno obogatio od minerala u Africi. Naučio me je da gubim
poveće svote sa stilom. Dopala mi se ta koncepcija. Veče uoči trke treće
nedelje bio sam na večeri kod Kluita, koji nam je tom prilikom pokazao
svoju zbirku afričkih sprava za mučenje iz Gome. Dobio sam dojavu od
Kluitovog vozača. Favorit u jednoj od trka bio je povređen, ali se to držalo
u tajnosti jer je svejedno trebalo da startuje. Ali bio je tako ubedljiv favorit
da je lako mogao ispasti minus pool, da se ne može zaraditi ni para
klađenjem na njega. Ali zato su se mogle zaraditi ozbiljne pare od klađenja
na kombinacije drugih grla. Na primer, na dubl. No, naravno, trebalo je
dosta i uložiti da bi se istinski isplatilo. Kluit mi je pozajmio na lepe oči. I
odelo.“ Hari je posmatrao žar cigarete, činilo se da se osmehnuo na tu
pomisao.
„I?“, upita Kaja.
„I favorit je pobedio za šest dužina.“ Hari slegnu ramenima.
„Objasnio sam Kluitu da nemam ni prebijene pare. Izgledao je kao da
mu je istinski žao, ali mi je učtivo objasnio da se trgovac mora držati svojih
načela. Uverio me je da ona ne podrazumevaju upotrebu sprava za mučenja
iz Konga, ali da će moj dug prodati Trijadama. Doduše, priznao je da to nije
mnogo bolje. U mom slučaju bio je ipak spreman da sačeka trideset šest sati
što bi mi bilo dovoljno da pobegnem iz Hongkonga.“
„Ali nisi?“
„Ponekad mi treba vremena da ukapiram.“
„Šta je bilo posle?“
Hari zamahnu rukama oko sebe. „Ovo. Čungking.“
„A posle?“
Hari slegnu ramenima gaseći cigaretu. Kaja se seti omota ploče koji joj
je pokazao Even. Sid Višos iz Sex pistolsa. U pozadini muzika: „No fu-tu-
re, no fu-tu-re.“14
Ugasio je cigaretu. „Dobro, Kajo Sulnes, saznala si sve što je trebalo.“
„Trebalo?“ Namrštila se. „Ne razumem.“
„Ne razumeš?“ Ustao je. „Zar si stvarno mislila da sam ti istrtljao sve
živo o opijumu i dugovima zato što sam usamljeni Norvežanin koji je
naišao na zemljakinju?“
Oćutala je.
„Hteo sam da shvatiš da vam ne trebam ovakav. Kako bi se vratila kući
i da se ne bi osećala neuspešno. Kako više ne bi upadala u probleme po
stepeništu i kako bih ja mogao mirno da spavam ne strepeći da ćeš mi
dovesti uterivače dugova na prag.“
Pogledala ga je. Bilo je nečeg strogog, asketskog u njegovom držanju
čemu je pak protivrečio razigran pogled, poručujući da ne treba sve shvatati
previše ozbiljno. Tačnije: da ga zabole za sve.
„Stani.“ Kaja otvori tašnu i iz nje izvadi crvenu knjižicu. Pružila mu je
i posmatrala reakciju. Primetila je iznenađenje na njegovom licu dok ju je
prelistavao.“
„Jebote, ovo izgleda kao moj pravi pasoš.“
„I jeste.“
„Čisto sumnjam da Odeljenje ima para za ovo.“
„Dug ti se smanjio zbog kursne razlike“, slagala je. „Dobila sam
popust.“
 „Nadam se da jesi, jer nisam nameravao da se vraćam u Oslo.“
Kaja se zagledala u njega. Bilo joj je mrsko. Ali više nije imala izbora.
Bila je prisiljena da odigra na poslednju kartu, onu koju joj je i Hagen
savetovao da iskoristi samo ako iscrpe sve druge opcije.
„Ima još nešto“, rekla je pripremajući se.
Hari smesta izvi obrvu, možda je bilo nečeg i u njenom tonu.
„Tiče se tvog oca, Hari.“ Primetila je kako je dodala i njegovo ime na
kraju. Ubedila je samu sebe da je to bila iskrena namera, a ne dodavanje
dramskog efekta.
„Mog oca?“ Izgledao je iznenađeno činjenicom da je ikad imao oca.
„Da. Zvali smo ga kad smo pokušavali da ti uđemo u trag. Ispostavilo
se da je bolestan.“
Zurila je u sto.
Čula ga je kako diše. Glas mu je ponovo ohrapaveo: „Je l’ nešto
ozbiljno?“
„Jeste. Žao mi je što sam ja to morala da ti saopštim.“
Još se nije usuđivala da podigne pogled. Stidela se. Čekala osluškujući
brbljanje na kantonskom sa televizora iza Lijevog šanka. Progutala je
pljuvačku, sačekala. Moraće uskoro da odspava.
„Kad poleće avion?“
„U osam“, rekla je. „Pokupiću te ovde tri sata ranije.“
„Doći ću sam, moram prvo ovde da sredim nekoliko stvari.“
Pružio joj je otvorenu šaku. Pogledala ga je zbunjeno.
„Za to će mi trebati pasoš. A ti bi trebalo da pojedeš nešto. Nabaciš
malo mesa preko kostiju.“
Oklevala je. A onda mu pruži pasoš i kartu.
„Verujem ti“, rekla je.
Pogledao ju je bezizražajno.
A onda je otišao.
Sat iznad gejta C4 na aerodromu Ček Lap Kok pokazivao je petnaest
do osam i Kaja već beše digla ruke. Naravno da neće doći. Urođeni nagon
kod životinja je da se sakriju kad su povređene. A Hari Hule je definitivno
bio povređen. Izveštaji iz istrage o Snešku do detalja su opisivali ubistva
svih onih žena. Ali Gunar Hagen joj je ispričao i ponešto čega nije bilo u
izveštajima. Kako su Harijeva bivša devojka Rahela i njen sin Oleg završili
u kandžama ludog ubice. I kako su se iselili čim je istraga zaključena. Kako
je Hari predao ostavku i otišao. Samo, bio je još više povređen nego što je
očekivala.
Kaja već beše predala kartu za ukrcavanje. Išla je prema tunelu već
polako smišljajući izveštaj o svom neuspehu na zadatku kada ga je spazila
kako trči na suncu koje je iskosa obasjavalo zgradu terminala. Preko
ramena je nosio samo jednu torbu, u ruci kesu iz fri-šopa. Grozničavo je
pušio cigaretu. Zastao je kod šaltera za bording. Ali, umesto da svoju kartu
pruži službenicima koji su tu čekali, samo je spustio torbu na pod i
rezignirano pogledao Kaju.
Prišla je šalteru.
„Problemi?“, upitala je.
„Žao mi je“, rekao je. „Ali ne mogu s tobom.“
„Zašto?“
Pokazao joj je svoju kesu iz fri-šopa. „Upravo sam se setio da se u
Norvešku može uneti samo jedan boks cigareta. A ja imam dva. Pa ako mi
ne…“ Izgledao je sasvim ozbiljno.
Prevrnula je očima trudeći se da ne pokaže olakšanje. „Daj ga ovamo.“
„Hvala lepo“, rekao je otvarajući kesu. Primetila je da u njoj nema
boca. Pružio joj je otvoren boks kamela kojem je već nedostajala jedna
paklica.
Išla je ispred njega do aviona kako ne bi spazio njen osmeh.
Izdržala je budna sve dok nisu uzleteli, ostavili Hongkong daleko pod
sobom, a Hari pogledom ispratio stjuardesu koja im se približavala
zavodljivo zveckajući flašicama.
Pre nego što je zaspala, videla je i kako je zažmurio i jedva čujno rekao
stjuardesi „no, thank you“.15
Pitala se da li je Gunar Hagen stvarno u pravu, da li im uopšte treba taj
čovek pored nje.
 A onda je nestala, izgubila svest. Sanjala je kako stoji ispred zatvorenih
vrata i čuje usamljeni, hladni krik ptice iz šume koji joj je zvučao tako
čudno na blistavom suncu. Onda je otvorila vrata…
Probudila se s glavom na njegovom ramenu i sasušenom pljuvačkom u
uglu usana. Glas kapetana saopštio im je da sleću u London.

OceanofPDF.com
 Peto poglavlje
Park

Marit Ulsen je volela da skija u planinama, a mrzela da džogira.

Mrzela je što se zadiše posle samo sto metara, podrhtavanje zemlje kada je
dotakne stopalom, blago iznenađene poglede prolaznika i slike koje joj
prolete pred očima kad zamisli kako je oni vide: poskakujući podvoljak,
telo koje se mreška u slapovima pod trenerkom i bespomoćan izgled lica
kao u ribe na suvom, koji je i sama viđala kod izrazito gojaznih ljudi kad
treniraju. To je bio još jedan razlog što je kao termine za svoja džogiranja
triput nedeljno u Frognerskom parku odabrala deset sati uveče: u to vreme
park bi bio gotovo sasvim pust. I ono malo prolaznika previdelo bi je dok
dahće po tami između proređenih svetala što presecaju najveći park u Oslu.
A i oni koji bi je videli, teško da bi u njoj prepoznali poslanika Radničke
partije iz Finmarka. A i zašto bi? Malo ko je zapravo i video Marit Ulsen. I
kada bi davala nekakve izjave – najčešće u ime svog okruga – nikad ne bi
privukla pažnju kakvu su uživale njene fotogenične kolege. Kao drugo, za
dva mandata nije napravila nikakav gaf verbalne ili druge prirode. Tako je
bar to sebi objašnjavala. Kada ju je urednik Finmarškog dnevnika proglasio
političarem lakše kategorije, bio je to tek zajedljivi obrt na račun njenog
fizičkog izgleda. Doduše, ni taj urednik nije isključio mogućnost da Marit
jednog dana dospe u laburističku vladu pošto je ispunjavala tri ključna
uslova: nije bila obrazovana, nije bila muško i nije bila iz Osla.
Pa dobro, možda je i bio u pravu. Njena snaga nije počivala u velikim,
složenim – i apstraktnim – misaonim konstrukcijama. Ali bila je žena iz
naroda, neko ko zna kako živi običan svet. Bila je njihov glas među
samoživim i samoobuzetim stanovnicima prestonice. Jer Marit Ulsen je bila
bez dlake na jeziku. I to je bila karta na koju je igrala, ono što ju je i dovelo
tu gde jeste. Rečitost i humor – koji su ovi južnjaci često nazivali
„severnjačkim“ ili „masnim“ – garantovali su joj pobedu u ono malo
rasprava kojima je uspevala da prismrdi. Bilo je samo pitanje vremena kada
će svet početi da obraća pažnju na nju. Samo kad bi se još otarasila kojeg
kilograma. Istraživanja su pokazala da ljudi imaju manje poverenja u
gojazne jer im podsvesno pripisuju manjak samokontrole.
Naišla je na uspon, stegla zube i skratila dužinu koraka. Jer ovo sada
je, ruku na srce, pre bio brzi hod nego trčanje. Powerwalk. Nego šta. Marš
ka pobedi. Kilaža se topi, rejting raste.
Začula je krckanje po šljunku iza sebe. Osetila je kako joj se leđa
mahinalno uspravljaju, a puls raste. Isti taj zvuk čula je i kad je džogirala tri
dana ranije. I dva dana pre toga. Oba puta je neko trčao za njom gotovo dva
minuta, a potom su koraci zamrli. Prethodnog puta Marit se i osvrnula. Iza
sebe je ugledala crnu trenerku s crnom kapuljačom, kao da iza nje trči
nekakav komandos. Pa opet niko, a naročito ne nekakav komandos, nije
trčao sporije od Marit Ulsen.
Naravno, nije mogla biti sigurna da je posredi ista osoba, ali ju je nešto
u zvuku tih koraka navodilo da to zaključi. Ostalo joj je još samo malo
parče uzbrdice do Monolita, a onda nizbrdo, ka kući, ka Skejenu, mužu i
ohrabrujuće ružnom, preuhranjenom rotvajleru. Koraci su je sustizali.
Najednom joj više nije prijalo što je deset sati uveče, a park mračan i pust.
Marit Ulsen se plašila raznih stvari, ali najviše je zazirala od stranaca. Znala
je, naravno, da ksenofobija nije baš u skladu s programom njene stranke, ali
strah od tuđinskog ujedno je i razumna strategija preživljavanja. U tom
trenutku zažalila je što je glasala za sve one zakone i amandmane koje je
njena stranka predlagala u korist doseljenika, trebalo je i tom prilikom da se
izjasni kako bi njen jezik bez dlake došao do izražaja.
Kretala se isuviše sporo, butine su je bolele, pluća vapila za vazduhom,
znala je da će uskoro zastati. Mozak joj se borio protiv straha govoreći joj
da ona i nije baš tipična meta za silovatelje.
Ipak, strah ju je izgurao do kraja uzbrdice, sada je ugledala
Madserudsku aleju sa druge strane parka. Neki auto se isparkiravao u
rikverc iz dvorišta jedne vile. Stići će, ostalo joj je još samo nešto više od
stotinak metara. Marit Ulsen istrča na nizbrdicu prekrivenu klizavom
travom, jedva se držala na nogama. Više nije čula one korake iza sebe,
njeno dahtanje nadjačalo je sve druge zvuke. Automobil beše izašao na
ulicu, čulo se škripanje menjača kada je vozač prebacio iz rikverca u brzinu.
Marit Ulsen je stigla do kraja nizbrdice, do ulice joj je ostalo još samo
nekoliko metara, do spasonosnih snopova svetlosti farova. Njeno
pozamašno telo ju je preteklo na nizbrdici i sada ju je neumoljivo gonilo
napred. Ali noge su je izdale. Poletela je unapred, ka ulici, ka svetlosti.
Stomak utegnut u znojavi poliester pljusnuo je o asfalt i Marit se delom
iskliza, a delom otkotrlja do kolovoza. Ležala je nepomično s gorkim
ukusom prašine u ustima i dlanovima izgrebanim o kamenčiće.
Neko se nadvio nad nju. Dotakao joj rame. Prostenjavši, prevrnula se
na bok prestravljeno štiteći glavu rukama. Ma kakav komandos, bio je to
samo neki čiča sa šeširom. Iza njega je stajao automobil otvorenih vrata.
„Gospođice, je li sve u redu?“, upitao je.
„A šta misliš?“, odvrati Marit Ulsen osetivši kako je obuzima bes.
„Stanite! Pa vi ste mi odnekud poznati!“
„Ma nije valjda.“ Odbivši ruku koju joj je ponudio, sama se pridigla
stenjući.
„Zar niste vi u onom zabavnom programu?“
„E jesam…“, rekla je zureći u nemu tamu parka dok je masirala jetru.
„Kurac, matori.“

OceanofPDF.com
 Šesto poglavlje
Povratak kući

Volvo amazon, poslednji takav model koji je 1970. sišao s pokretne

trake u fabrici, zastao je pred pešačkim prelazom na Gardermunu,
aerodromu u Oslu.
Ispred automobila paradirala su deca predškolskog uzrasta u kišnim
kabanicama. Neka su radoznalo pogledala čudan stari auto s trkačkom
prugom preko haube i dva lika iza brisača koji su rasterivali prepodnevnu
kišu.
Na suvozačevom mestu sedeo je glavni inspektor policije Gunar
Hagen. On je znao da bi prizor dečice koja se drže za ruke trebalo da mu
izmami osmeh i misli o drugarstvu, pažljivosti i društvu u kojem se jedni
staraju o drugima. Ipak, Hagenova prva asocijacija bila je civilna potraga za
nekim ko je vrlo verovatno već mrtav. Takve stvari ti uđu u glavu kad
postaneš načelnik Odeljenja za krvne delikte. Uostalom, neko se već setio
da na vratima Huleove kancelarije ostavi vickastu poruku: I see dead
people.16
„Koji će kurac ovako mala deca na aerodromu?“, upita vozač po imenu
Bjern Holm. Taj amazon bio je njegova najveća dragocenost. Sam zadah
bučnog ali krajnje efikasnog grejanja, znojavih sedišta i prašnjave police
iznad prtljažnika ispunjavao ga je neobičnim spokojem. Naročito ako bi ga
pratio zvuk motora na valjanom broju obrtaja – što bi bilo oko 80 na sat na
ravnom putu – i glas Henka Vilijamsa iz kasetofona. Bjern Holm, forenzičar
u glavnoj laboratoriji na Brinu, bio je brđanin iz Skreje, uvek u kaubojskim
čizmama od zmijske kože, velikog i bledog lica s pomalo buljavim očima
zbog kojih je delovao nekako začuđeno. Zbog takvog lica neretko se desilo
da istražitelj greškom potceni Bjerna Holma. Jer on je zapravo bio najveći
forenzički talenat još od slavnih Veberovih dana. Bjern Holm je nosio
mekanu kožnu jaknu postavljenu krznom i vunenu rastafarijansku kapu
ispod koje su virili najveći zulufi u obliku kotleta koje je Hagen video sa
ove strane Severnog mora. Pokrivali su gotovo cele Holmove obraze.
 Holm skrenu amazonom do privremenog parkinga, prikoči uz štucaj i
njih dvojica izađoše. Hagen je podigao kragnu mantila, čime, naravno, nije
mogao zaštiti blistavu ćelu. Inače, ta ćela bila je optočena vencem guste i
jake kose zbog koje su pojedini podozrevali da Hagen uopšte nije oćelavio,
već da je imao krajnje ekscentričnog frizera.
„Reci mi, da li je ta tvoja jakna stvarno nepromočiva?“, upita Hagen
dok su žurili prema ulazu.
„Nije“, odvrati Holm.
Dok su još bili u kolima, Kaja Sulnes im je javila da je sas-ov avion iz
Londona sleteo deset minuta ranije. I da je već izgubila Harija Hulea.
Čim su ušli u aerodrom, Gunar Hagen se obazre. Spazio je Kaju kako
sedi na torbi pored štanda za taksi. Kratko joj je klimnuo i krenuo prema
vratima hale za dolaske. Umuvao se s Holmom unutra kada su se ova
otvorila da propuste putnike iz suprotnog smera. Neki čuvar pokuša da ih
zaustavi, ali je klimnuo, takoreći se poklonio kada mu je Hagen pokazao
legitimaciju, kratko zalajavši: „Policija.“
Hagen skrenu udesno i, ne usporivši, prođe pored carinika sa psima,
pored sjajnih metalnih pultova koji su ga podsetili na stolove u sali za
obdukcije, pa uđe u prostoriju iza njih. Tamo zastade tako naglo da Holm
nalete na njega.
Ispred njih dobro poznat glas prosikta kroz zube.
„Ćao, šefe. Izvini što ne mogu da ti salutiram.“
Bjern Holm proviri načelniku preko ramena.
Prizor koji je tad ugledao još dugo će ga progoniti.
Presamićen preko jedne stolice stajao je čovek koji je bio živa legenda
ne samo u okvirima Doma policije u Oslu, već ga je i svaki policajac u
Norveškoj poznavao iz ove ili one sumanute priče, po dobru ili po zlu.
Holm je blisko sarađivao s njim, ali nije mu bio onoliko blizak kao carinik
koji je stajao iza legende sa hirurškom rukavicom na ruci koju su delimično
progutali legendini guzovi beli kao sneg.
„On je sa mnom“, reče Hagen mašući cariniku legitimacijom pred
očima. „Pustite ga.“
 Carinik pogleda Hagena, nije izgledao spremno da prestane. Ipak, kada
je njegov stariji kolega sa žutim prugama na epoletama prišao i kratko
klimnuo, mlađi carinik zavrnu šaku još jednom šakom pa je onda povuče k
sebi. Žrtva tiho prostenja.
„Oblači se, Hari“, reče Hagen odvrativši pogled.
Navukavši pantalone, Hari se okrenu prema cariniku koji je upravo
skidao hiruršku rukavicu: „Je l’ i tebi bilo lepo?“
Kaja Sulnes ustade sa torbe kada je ugledala trojicu kolega kako izlaze
na vrata. Bjern Holm pođe da isparkira auto, a Gunar Hagen da kupi nešto
za piće na kiosku.
„Je l’ te često pretresaju?“, upita Kaja.
„Svaki put“, reče Hari.
„Mislim da mene nikad nisu zaustavili na carini.“
„Znam.“
„Kako znaš?“
„Zato što oni traže na hiljade sitnih pokazatelja od kojih ti nemaš
nijedan. A ja imam bar polovinu.“
„Misliš da su carinici toliko puni predrasuda?“
„Pa. Jesi li ikad nešto prokrijumčarila?“
„Nisam.“ Nasmejala se. „Okej. Ali ako su toliko iskusni, zar ne bi onda
primetili i da si policajac pa te propustili?“
„Primetili su oni sigurno i to.“
„Ma ajde. Samo u filmovima ljudi umeju da prepoznaju policajca.“
„Umeju nego šta. Posrnulog policajca.“
„Ma je li?“
Hari je opipavao džepove u potrazi za paklicom cigareta. „Pogledaj
tamo, kod štanda za taksi. Vidiš li tipa sa sitnim, malo kosim očima?“
Klimnula je.
„Već dvaput je nameštao kaiš otkako smo izašli. Kao da mu nešto teško
visi o njemu – lisice ili pendrek. To ti postane automatski pokret kad
godinama radiš u patroli ili pritvoru.“
 „Ali i ja sam radila patrolu pa nikad nisam…“
„Sad radi u Narkoticima i gleda kome je naročito laknulo što je prošao
kroz carinu. Ili ko će odmah otrčati u klozet jer više ne može da nosi robu u
debelom crevu. Ili traži švercera koji će preuzeti kofer od naivnog i
predusretljivog saputnika kome je ovaj uvalio koferčić pun droge da ga
prenese kroz carinu.“
Izvila je glavu u stranu i pogledala Harija s blagim osmehom na
usnama: „Ili je pak to neki sasvim običan tip koji čeka kevu, a spadaju mu
pantalone. Možda grešiš.“
„Možda“, reče Hari pa pogleda prvo na svoj, a potom i na sat na zidu.
„To se stalno dešava. Ma je l’ moguće da je ovde dan?“
Čim je volvo amazon izašao na auto-put, upalila se ulična rasveta. Na
prednjim sedištima su Holm i Kaja Sulnes živo razgovarali dok je iz
kasetofona odmereno zavijao Tauns van Zand. Gunar Hagen je na zadnjem
sedištu pogladio tašnu od glatke svinjske kože koja mu je ležala u krilu.
„Voleo bih da ti kažem da mi lepo izgledaš“, počeo je tiho.
„Šta ćeš, šefe – džet-leg“, odvrati Hari duboko zavaljen u sedište.
„Šta ti se desilo s vilicom?“
„Duga i dosadna priča.“
„Svejedno – dobro došao kući. Žao mi je što su ovakve okolnosti.“
„Mislim da sam ti predao ostavku.“
„Podnosio si ti ostavku i ranije.“
„Pa koliko puta treba to da učinim?“
Gunar Hagen pogleda svog nekadašnjeg višeg inspektora, pa se
namršti i nastavi još tiše: „Kao što rekoh, žao mi je što okolnosti nisu bolje.
I vrlo dobro razumem da ti je poslednja istraga teško pala, tvoji najmiliji
uvučeni su u nju na način… Pa, na način zbog kojeg možeš poželeti da to
nije tvoj život. Ali Hari, ovo je tvoj posao. Ovo znaš da radiš.“
Hari šmrknu kao da se već prehladio od povratka u Norvešku.
„Dva ubistva, Hari. Ne znamo čak ni kako su počinjena, samo da su
identična. Posle skupo plaćene škole od prošli put, sada znamo šta je
posredi.“ Glavni inspektor naglo zaćuta.
 „Šefe, sme to i da se kaže.“
„Nisam siguran.“
Hari je posmatrao talasasta, mrka polja bez snega. „Bilo je i ranije
lažnih uzbuna. Ali se ispostavilo da je serijski ubica ipak retka zverka.“
„Znam“, klimnu Hagen. „Sneško je jedini koji se u moje vreme pojavio
kod nas. Ali ovog puta smo prilično sigurni. Žrtve su potpuno nepovezane,
a u krvi im je pronađeno isto sredstvo za uspavljivanje.“
„To je već nešto. Srećno.“
„Hari…“
„Nađi nekog ko je dorastao zadatku.“
„Ti si mu dorastao.“
„Ja sam se raspao.“
Hagen uzdahnu. „Sastavićemo te nekako.“
„Beyond repair“,17 odvrati Hari.
„Ti si jedini u Norveškoj koji ima iskustva sa serijskim ubistvima.“
„Pa dovedite nekog Amerikanca.“
„Vrlo dobro znaš da to tako ne ide.“
„Žao mi je, onda.“
„Stvarno? Hari, imamo već dve žrtve. Mlade žene…“
Hari odmahnu rukom kada je Hagen iz tašne izvukao mrku fasciklu.
„Šefe, ozbiljan sam. Hvala vam što ste mi otkupili pasoš i sve to, ali
završio sam s krvavim fotografijama i morbidnim izveštajima.“
Hagen snuždeno pogleda Harija, ali mu svejedno spusti fasciklu na
krilo.
„Samo baci pogled, ništa više ne tražim od tebe. To, i da nikom ne
spominješ naš rad na ovoj istrazi.“
„Molim? Zašto?“
„Komplikovano je. Samo drži jezik za zubima, okej?“
Razgovor na prednjim sedištima beše zamro i Hari je sad zurio Kaji u
potiljak. Pošto je amazon napravljen mnogo pre nego što je opisan sindrom
trzajne povrede vrata, na njegovim sedištima nije bilo naslona za potiljak,
pa je Hari lepo video njen vitki vrat ispod podignute kose i svetle,
paperjaste dlačice pod njom. Pomislio je kako je sve to ranjivo, kako se
stvari brzo menjaju i koliko toga može biti uništeno za samo nekoliko
sekundi. Upravo to je bio život – proces razaranja, urušavanja nečeg što je
nastalo kao savršeno. Postojao je samo izbor između dugotrajnog ili naglog
uništenja. Kako tužna pomisao. Ipak, Hari ju je zadržao. Sve dok nisu ušli u
Ibsenov tunel, sivi, anonimni deo saobraćajnog mehanizma jednog grada
koji je mogao biti i bilo koji drugi grad na svetu. Međutim, upravo u tom
trenutku Harija obuze silna, bezuslovna radost što je tu. U Oslu. Kod kuće.
To osećanje toliko ga je preplavilo da je na nekoliko sekundi zaboravio
zašto se vratio.
Dok je amazon iza njega odlazio, Hari je posmatrao fasadu u Sofijinoj
ulici 5. Bilo je nešto više grafita nego pre njegovog odlaska, ali ispod njih je
bila ista ona plava boja.
Dakle, odbio je slučaj. Vratio se samo zbog oca koji je u bolnici, tako
im je rekao. Doduše, nije im rekao sve. Da mu se pružio izbor, nikad ne bi
odabrao da sazna za očevu bolest. Jer nije se vratio zbog ljubavi. Već zbog
stida.
Pogledao je dva mračna prozora na drugom spratu, svoje prozore.
Onda otključa kapiju i prođe do dvorišta. Kanta za đubre bila je na
starom mestu. Hari podiže poklopac. Obećao je Hagenu da će pogledati
fasciklu s kopijama dokumentacije o istrazi. Prvenstveno ne bi li mu
sačuvao obraz, ipak je Harijev pasoš podosta koštao Odeljenje. Pustio je
fasciklu da sklizne među poderane kese iz kojih je ispao soc od kafe,
pelene, trulo voće i ljuske od krompira. Udahnuo je i zaključio da je smrad
đubreta iznenađujuće isti svuda u svetu.
U dvosobnom stanu sve je bilo isto kao što je ostavio, ali ujedno i
nekako drugačije. Beše se uhvatila nekakva sivkasta koprena, kao da je
neko upravo izašao otud ostavljajući za sobom paru sa usana. Prešao je i u
spavaću sobu, spustio torbu na pod i izvadio neotvoreni boks cigareta. I ta
prostorija beše posivela kao koža leša starog dva dana. Bacio se na krevet.
Žmureći, pozdravio je dobro znane zvuke. Kapanje iz rupe na oluku pravo
na njegov sims. Nije to bilo isto ono otegnuto, umirujuće kapanje s tavanice
u Hongkongu, već grozničavo bubnjanje, negde između kapi i mlaza,
podsećanje da vreme prolazi, sekunde lete, da se brojčana osa primiče
kraju. To ga je uvek podsećalo na italijanski crtać La linea u kojem
animirana figura na kraju uvek propadne, nestane kada crtačeva, tvorčeva
linija nestane pod njim.
Hari je znao da ga ispod sudopere čeka dopola puna boca džim bima.
Znao je da može nastaviti gde je stao kada je napustio taj stan. Jebiga, bio je
pijan i pre nego što je seo u taksi za aerodrom onog dana pre pola godine.
Nije nimalo čudno što nije stigao do Manile.
Doduše, mogao bi i da ode do kuhinje i prospe sadržaj te boce u
sudoperu.
Hari zastenja.
Zašto se uopšte zamlaćivao pitanjem na koga ga je podsetila. Pa
podsetila ga je na Rahelu. Sve su ga podsećale na nju.

OceanofPDF.com
 Sedmo poglavlje
Vešala

„Ali Rasmuse, stvarno se bojim“, reče Marit Ulsen. „Usrala sam se!“
„Znam, znam“, odvrati joj Rasmus Ulsen svojim prijatnim, tihim
glasom kojim je pratio i umirivao suprugu tokom 25 godina političkih
izbora, vozačkih ispita, izliva besa i povremenih napada panike.
„To je sasvim prirodno“, nastavi prebacivši joj ruku preko ramena.
„Naporno radiš, mnogo toga ti je na umu. Tvoja glava prosto više nema
snage da rastera takve misli.“
„Takve misli?“ Okrenula se na trosedu da ga pogleda. Uveliko beše
izgubila zanimanje za film koji su gledali – U stvari, ljubav. „Takve misli,
misliš – gluposti?“
„Nije važno šta ja mislim“, rekao je štipkajući je vrhovima prstiju.
„Važno je…“
„Šta ti misliš.“ Marit se nasmeja. „Pobogu, Rasmuse, previše gledaš
doktora Fila.“
Nasmejao se blago kao svila. „Samo kažem da kao poslanik možeš
zahtevati obezbeđenje koje bi te pratilo ako se osećaš ugroženo. Ali, da li
stvarno to želiš?“
„Mmm“, zaprela je kad je počeo da je masira po omiljenom mestu.
„Šta ti to znači ’stvarno želiš’?“
„Razmisli. Šta misliš da bi se desilo?“
Marit Ulsen je razmislila. Zažmurila je osećajući kako je njegova
masaža ispunjava osećanjem spokoja i harmonije. Rasmusa je upoznala dok
je radila pri Birou za zapošljavanje u Alti. Sindikat ju je izabrao za svog
zastupnika pa ju je Udruženje državnih službenika poslalo na kurs za
poverenike u prestoničkom konferencijskom centru Sermarka. Tamo joj je
već prve večeri prišao mršav čovek živih, plavih očiju ispod dubokih
zalizaka. Njegov govor ju je podsetio na hrišćanske fanatike iz omladinskog
kluba u Alti. Samo što je ovaj tako pričao o politici. Radio je u sekretarijatu
Radničke partije, pomagao poslanicima iz te partije oko administrativnih
poslova, logistike, odnosa s medijima, a povremeno bi im napisao i pokoji
govor.
Rasmus joj je poručio pivo, pitao je za ples, a posle četiri sve sporija
evergrin hita sa sve intenzivnijim telesnim kontaktom pozvao ju je da mu se
pridruži. Ne u sobi, već u partiji.
Kada se vratila kući, počela je da posećuje partijske sastanke, a uveče
bi se čula sa Rasmusom da nadugačko raspredaju o svojim poslovima i
razmišljanjima u proteklom danu. Iako nikad to nije naglas izgovorila,
Marit je često pomišljala kako je to bio najbolji period njihove veze – na
razdaljini od dve hiljade kilometara. Onda su jednog dana Marit pozvali iz
Odbora za kandidature, stavili je na izbornu listu i Marit se očas posla našla
u odborničkoj klupi opštine Alta. Posle dve godine postala je drugi čovek
partije u Alti, naredne godine dospela je u partijsku upravu na okružnom
nivou, a onda su je ponovo pozvali, ali ovog puta iz Odbora za kandidature
na parlamentarnim izborima.
I tako je Marit sad imala svoju kancelarijicu u Skupštini, saradnika koji
joj je pomagao da napiše govore i dobre izglede za napredak ukoliko sve
bude išlo po planu. I ukoliko ne napravi neki gaf.
„Uvalili bi mi nekog pandura da me svuda prati“, zaključila je. „A
onda bi novinari zapitkivali zašto bi neka tamo iz Skupštine paradirala
uokolo sa obezbeđenjem o trošku poreskih obveznika. A kad bi saznali i
zašto – zato što je mislila da je neko prati u parku, napisali bi da sa takvim
obrazloženjem i svaka druga žena u Oslu može tražiti policijsku pratnju.
Neću obezbeđenje. Stvar rešena.“
Rasmus se tiho nasmeja i masiranjem joj stavi do znanja da odobrava
njenu odluku.
Vetar je zlokobno hučao među ogoljenim drvećem u Frognerskom
parku. Po crnoj površini vode plovila je patka vrata uvučenog u narogušeno
perje. Na Frognerskom kupalištu trulo lišće se lepilo po pločicama praznih
bazena. Mesto je izgledalo napušteno, konačno i zauvek. Jedan izgubljeni
svet. U dubokome bazenu vetar je stvarao turbulenciju proizvodeći
monoton i plačan ton pod belom skakaonicom od deset metara koja se
ocrtavala kao vešala spram noćnoga neba.
OceanofPDF.com
 Osmo poglavlje
Snow Patrøl

Hari se probudio u tri sata po podne. Otvorio je torbu, iz nje izvukao

čistu odeću, iz ormara vuneni kaput i izašao iz kuće. Kišica koja je
rominjala dovoljno ga je rasanila da u mrki, zadimljeni restoran Šreder uđe
izgledajući relativno prisebno. Pošto je njegov sto bio zauzet, seo je u dno
lokala, ispod televizora.
Obazreo se. Iznad krigli s pivom spazio je nekoliko novih lica, ali se,
osim toga, ništa ne beše promenilo. Nina priđe i spusti belu šolju i metalni
bokal kafe pred njega.
„Hari“, rekla je. Nije to bio pozdrav, već pitanje da li je to stvarno on.
Hari klimnu. „Zdravo, Nina. Stare novine?“
Nina ode u službenu prostoriju pa se odatle vrati sa štosom požutelih
listova. Hari nikad nije doznao zašto u Šrederu čuvaju stare novine, ali mu
je taj običaj dobrodošao u više navrata.
„Long time“,18 reče Nina pa ode dalje svojim poslom. Harija to podseti
zašto toliko voli Šreder. Pored toga što mu je to bila najbliža kafana, voleo
je i te kratke rečenice. I poštovanje privatnosti. Ustanovljeno je da se vratio
i nije morao polagati račune za ono što je radio u međuvremenu.
Hari je sasuo niz grlo dve šolje iznenađujuće loše kafe dok je preletao
preko novina kao da premotava traku ne bi li se upoznao s dešavanjima u
proteklih nekoliko meseci na području Kraljevine Norveške. Kao i obično,
tih dešavanja nije bilo mnogo. Zato je Hari toliko voleo Norvešku.
Neko je pobedio u Idolu, jedna poznata ličnost je izbačena iz
takmičenja u plesu, neki fudbaler iz treće lige je šmrkao kokain, a Lena
Galtung, ćerka brodovlasnika Aneša Galtunga, dobila je milionski avans od
nasledstva i verila se sa lepim, ali verovatno ne toliko bogatim investitorom
po imenu Toni. Urednik Liberala Arve Step žalio se što je nacija koja
pretenduje na ulogu uzorne socijaldemokratije i dalje monarhija. Sve je bilo
po starom.
 Tek u decembarskim novinama Hari naiđe na prve izveštaje o
ubistvima. Prepoznao je mesto zločina koje mu je Kaja opisala, podrum
nedovršenog poslovnog kompleksa na Nidalenu. Uzrok smrti nije bio
razjašnjen, ali policija nije isključila mogućnost ubistva.
Hari okrenu list i sa znatno većim zadovoljstvom se posveti hvalisanju
nekog državnog sekretara koji je podneo ostavku kako bi više vremena
provodio sa svojom porodicom.
Novinska arhiva u Šrederu bila je daleko od potpune, ali se u novinama
od dve nedelje posle toga pojavila i vest o narednom ubistvu.
Žena je pronađena mrtva iza olupine datsuna ostavljene na obodu šume
kod jezera Dauše u Maridalenu. Policija nije isključila „kriminalnu
pozadinu slučaja“, ali ni tu se nije spominjao uzrok smrti.
Hari prelete pogledom preko članka i zaključi da je uzrok tajnovitosti
policije sasvim uobičajen: nisu imali pojma šta se dešava, čista nula – radar
ništa nije uhvatio na pučini.
Samo dva smrtna slučaja. Ipak, Hagen je delovao sigurno da je posredi
serijski ubica. Pa šta je onda povezivalo te slučajeve, šta nije dospelo u
novine? Hari shvati da mu se misli same od sebe kreću starim, utabanim
putevima. Opsovavši što ih ne može obuzdati, nastavio je da lista.
Kada je ispraznio bokal kafe, spustio je na sto izgužvanu novčanicu i
izašao na ulicu. Umotavši se u kaput, začkiljio je ka sivom nebu.
Zaustavio je slobodan taksi koji zastade uz ivičnjak. Taksista se nagnu
preko sedišta da mu otvori zadnja vrata. Danas se retko viđao takav
postupak i Hari odluči da ga nagradi bakšišom. Ne samo zato što mu je
olakšao ulaz, već i zato što je prozor na otvorenim vratima uhvatio lice
vozača automobila parkiranog iza Harija.
„Državna bolnica“, reče Hari smeštajući se na sredini zadnjeg sedišta.
„Može“, odvrati taksista.
Dok su skretali ka kolovozu, Hari je zurio u retrovizor.
„U stvari, prvo me odbaci do Sofijine ulice 5.“
U Sofijinoj ulici taksista je sačekao ne gaseći dizel-motor dok je Hari
preskačući stepenike ka svom stanu razmatrao mogućnosti. Trijade?
Herman Kluit? Ili pak stara, dobra paranoja? Štek je bio na istom onom
mestu gde ga je i ostavio pred put, u kutiji za alat u kredencu. Stara, istekla
legitimacija. Dva para lisica marke Hajats sa oprugama za brzopotezno
stavljanje. I službeni revolver smit & veson, kalibra 38.
Kada je ponovo izašao, Hari uđe u taksi ne obazrevši se.
„Idemo u bolnicu?“, upita taksista.
„Svakako kreni u tom pravcu“, odvrati Hari motreći u retrovizor.
Skrenuli su u Stenbergovu ulicu i potom produžili uz Ulevolski put. Ništa
nije video, što je moglo značiti dve stvari: ili je Hari umislio, ili je onaj tip
bio vrlo vešt.
Oklevajući, Hari naposletku reče: „Vozi u bolnicu.“
Nije skidao pogled s retrovizora dok su prolazili pored zapadnoakerske
crkve i Ulevolske bolnice. Nije smeo da ih odvede do svoje najslabije tačke,
tamo gde uvek pokušaju da se uvuku. Do porodice.
Iznad grada uzdizala se najveća bolnica u zemlji.
Hari je platio taksisti. Ovaj mu zahvali na bakšišu i ponovo mu otvori
vrata.
Pred Harijem se pojaviše fasade tako visoke da su im se krovovi gubili
u niskim oblacima.
Duboko je udahnuo.
Olav Hule se osmehnu tako blago i slabašno da Hari proguta knedlu.
„Bio sam u Hongkongu“, odgovorio je. „Morao sam da razmislim.“
„I, jesi li uspeo?“
Hari slegnu ramenima. „Šta ti kažu lekari?“
„Skoro pa ništa. Što sigurno nije dobar znak, ali mi je tako draže. Znaš
da suočavanje s realnošću i nije vrlina kojom se mogu podičiti članovi naše
porodice.“
Hari se pitao da li će pričati o majci. Nadao se da neće.
„Imaš li posao?“
Hari odmahnu glavom. Ocu je preko čela padala kosa tako tanka i seda
da Hari pomisli kako nije njegova, kako su mu je dodelili u bolnici zajedno
s pidžamom i papučama.
„Nikakav?“
 „Nudili su mi da predajem na Policijskoj akademiji.“
To je bilo gotovo istina. Hagen mu je to ponudio posle Sneška, kao
svojevrsni odmor.
„Da budeš nastavnik?“ Otac se nasmeja tiho i oprezno kao da bi mu
više od toga došlo glave. „Mislio sam da iz principa nikad ne bi radio isto
što i ja.“
„To nije tačno.“
„Ne prebacujem ti, uvek si voleo da radiš po svome. Ali to s
policijom… Pa, trebalo bi da budem zahvalan što nisi kao ja. Nisam ti ja
neki primer koji treba slediti. Znaš da posle smrti tvoje majke…“
Posle samo dvadeset minuta provedenih u beloj bolničkoj sobi, Hari
već očajnički požele da pobegne.
„Posle smrti tvoje majke, nikako više nisam mogao da pronađem
smisao. Povukao sam se u sebe, društvo drugih ljudi nije mi pričinjavalo
nikakvo zadovoljstvo. Mislio sam da će mi u samoći biti bliža. Ali, Hari, to
ne valja.“ Otac se osmehnu blago kao anđeo. „Znam da ti je teško palo što
si izgubio Rahelu, ali ne smeš ponoviti moju grešku. Ne smeš se povući,
Hari. Ne smeš da zaključaš vrata i baciš ključ.“
Hari pogleda svoje šake i klimnu. Kao da su mu po čitavom telu mileli
nekakvi mravi. Mora nešto da uzme, bilo šta.
U sobu uđe bolničar koji se predstavi kao Altman. Podigao je špric
prošuškavši da će „Olavu“ dati nešto od čega se lepo spava. Hariju dođe da
mu zatraži nešto i za sebe.
Harijev otac se prevali na stranu. Koža na licu mu se otromboljila pa je
sad izgledao starije nego kada je ležao na leđima. Pogledao je Harija teškim
ali bistrim pogledom.
Hari ustade tako naglo da glasno zaškripa stolicom o pod.
„Gde ćeš?“, promrmlja otac.
„Samo da popušim jednu“, reče Hari. „Odmah se vraćam.“
Hari sede na zidić odakle je imao pogled na čitav parking i zapali jedan
kamel. Sa druge strane auto-puta video se Univerzitet na Blindernu gde je
njegov otac studirao. Neki smatraju da sin uvek ispadne u manjoj ili većoj
meri prerušena varijanta svog oca, da je doživljaj razlaza retko nešto više od
puke iluzije, povratak je neizbežan. Krv ne samo da je jača od volje, već je i
ništa drugo do volja. Hari je sebe uvek smatrao dokazom koji opovrgava tu
tezu. Pa zašto je onda u koščatom, ogoljenom licu svog oca na jastuku
prepoznao sebe. Zašto je, kad bi ovaj progovorio, čuo sebe? Svoje misli,
reči… Kao zubareva bušilica, neumoljivo su pronalazile svaki Harijev nerv.
Jer i on je bio samo kopija. U pičku materinu! Hari je pogledom ulovio belu
korolu na parkingu.
Uvek ta bela, anonimna boja. Video je belu korolu i ispred restorana
Šreder, kao i lice vozača, isto ono lice koje je pre manje od dvadeset četiri
sata piljilo u njega kosim, uzanim očima.
Bacivši cigaretu, Hari pohita ka ulazu u bolnicu. Usporio je tek kada se
našao u hodniku gde je bila očeva soba. Skrenuo je u proširenje koje je
predstavljalo otvorenu čekaonicu i pretvarao se da pretura po hrpi časopisa
snimajući krajičkom oka ljude koji su tu sedeli.
Onaj se krio iza lista Liberal.
Pokupivši primerak revije Se o her sa slikom Lene Galtung i njenog
verenika na naslovnici, Hari napusti čekaonicu.
Olav Hule ležao je sklopljenih očiju. Hari mu prisloni uvo na usne.
Disao je plitko i jedva čujno, ali je Hari osetio njegov dah na obrazu.
Malo je posedeo na stolici pored kreveta i posmatrao oca dok su mu
misli pred očima projektovale sećanja iz detinjstva režirana sasvim
nasumično – scene je povezivalo jedino to što ih se Hari uopšte sećao.
Potom je premestio stolicu do vrata koja je odškrinuo. Čekao je.
Pola sata kasnije onaj tip je ustao iz čekaonice i krenuo niz hodnik.
Hari opazi da je nabijeni, nizak čovek neobično krivonog, kao da je između
kolena nosio loptu na naduvavanje. Pre nego što je zamakao za vrata s
međunarodno prepoznatljivim znakom za muški toalet, podigao je pojas.
Kao da o njemu visi nešto teško.
Hari ustade i pođe za njim.
Zastao je ispred toaleta i udahnuo. Prošlo je dosta vremena. Onda
gurnu vrata i uđe.
Toalet je, kao i ostatak te bolnice, bio čist, lep, nov i predimenzioniran.
Uz duži zid stajalo je šest kabina, nijedna bravica nije bila obeležena
crvenim poljem. Duž kraćeg zida, četiri pisoara u visini kukova. Tip je
stajao pred jednim od njih, leđima okrenut Hariju. Iznad njega na zidu
nalazila se poprečno postavljena vodovodna cev. Delovala je čvrsto.
Dovoljno čvrsto. Hari izvuče revolver i lisice. Međunarodna etikecija
podrazumeva neosvrtanje u muškom toaletu. Neko te može ubiti samo zbog
kontakta očima, čak i nenamernog. Stoga se tip nije osvrnuo da pogleda
Harija. Ni kad je Hari beskrajno oprezno okrenuo ključ u bravi ulaznih
vrata, pa ni kad mu je smirenim koracima prišao i prislonio cev pištolja uz
salo na prevoju između glave i vrata i prošaptao reči koje je jedan Harijev
kolega smatrao da svaki policajac treba da izgovori bar jedanput tokom
karijere:
„Freeze.“19
Tip ga je u potpunosti poslušao. Hari opazi da se izbrijana koža na
vratu naježila kad se ovaj ukrutio.
„Hands up.“20
Tip podiže kratke, snažne ruke iznad glave. Hari se nagnu i istog časa
shvati da je to bila greška. Tip je bio iznenađujuće brz. Harija su na
časovima borbe prsa u prsa učili da znati kako da primiš batine nije ništa
manje važno nego znati kako da biješ. Pravo umeće je opustiti mišiće,
shvatiti da se kazna ne može izbeći, ali da se može ublažiti. Stoga je, kada
se tip okrenuo na peti lako kao balerina s podignutim kolenom, Hari ispratio
taj pokret. Stopalo ga je pogodilo iznad kuka. Izgubivši ravnotežu, Hari
pade i poleđuške otkliza niz klizave pločice izvan protivnikovog domašaja.
Tamo je i ostao. Uzdahnuvši, pogledao je u tavanicu i izvukao paklicu.
Stavio je cigaretu u usta.
„Brzopotezno stavljanje lisica“, poče Hari. „Naučio sam ga u Čikagu
dok sam bio na kursu fbi. Imao sam sobu na Kabrini grinu, grozna rupčaga.
Belac tamo nema šta da traži noću napolju ukoliko ne želi da ga opelješe.
Zato sam u toj rupi besomučno vežbao dve stvari. Da ispraznim i napunim
revolver u mraku i da brzopotezno nabacim lisice na nogu od stola.“
Hari se pridiže na laktove.
Tip je još stajao s kratkim rukama podignutim iznad glave. Šake su mu
bile vezane lisicama o onu cev. Piljio je bezizražajno u Harija.
 „Mister Kluit sent you?“,21 upita Hari.
Tip je netremice zurio u Harija.
„The Triade. I’ve paid my debts, haven’t you heard?“22
Hari je proučavao bezizražajno lice pred sobom. Mimika, to jest njeno
odsustvo, podsetilo ga je na Azijate, ali crte i boja lica nisu bili kineski. Da
nije Mongol?“
„So what do you want from me?“23
I dalje bez odgovora. To su bile loše vesti – značile su da tip nije došao
da od Harija nešto traži, već da mu nešto uradi.
Hari ustade i u polukrugu priđe protivniku s boka. Prislonivši mu cev
pištolja uz slepoočnicu, zavukao mu je levu ruku pod sako. Napipao je
hladan čelik pištolja, a onda naiđe i na novčanik koji izvuče.
„Let’s see… mister Jussi Kolkka.“24 Hari podiže ameriken ekspres
karticu ka svetlu. „Finnish? Finac? Pa onda razumeš i norveški?“
Opet bez odgovora.
„Bivši policajac, a? Kad sam te video na aerodromu, mislio sam da si
agent iz Narkotika. Kako si znao kojim ću letom doći, Jusi? Ne ljutiš se što
te zovem Jusi? Bilo bi mi čudno da persiram tipu kome viri kurac iz
pantalona.“
Začu se kratko krkljanje i vazduhom polete šlajmara, napravi salto i
završi Hariju na grudima. Šlajmara crna od duvana napravila je crtu preko
natpisa Snow patrol ispisavši reč øl – pivo.
„Dakle, ipak razumeš norveški“, zaključi Hari. „Za koga radiš, Jusi?
Šta hoćeš?“
Na Jusijevom licu nije zaigrao nijedan mišić. Neko se spolja mašio za
kvaku, opsovao i otišao.
Hari uzdahnu. Onda podiže revolver Fincu pred oči i nategnu udarač.
„Jusi, ti možda misliš da sam ja normalan, uračunljiv čovek. Pa,
videćeš koliko sam normalan. Otac mi bespomoćno leži tamo u sobi, ti si to
saznao i sada imam problem koji mogu rešiti na samo jedan način. Srećom,
naoružan si pa se mogu pozvati na samoodbranu.“
Hari stisnu udarač još malo osećajući dobro poznatu mučninu.
 „Centrala.“
Harijev prst zastade na udaraču. „Repeat?“25
„Šalje me Centrala kriminalističke policije.“ Govorio je švedski sa
finskim naglaskom kakav su pripovedači viceva po norveškim svadbama
obožavali da oponašaju.
Hari je zurio u njega. Ni na trenutak nije posumnjao u istinitost tih reči.
Ipak, bilo je potpuno nepojmljivo.
„Novčanik“, prosikta Finac. Bes iz njegovog glasa nije dopirao do
očiju.
Hari otvori novčanik i pogleda unutra. Izvukao je plastificiranu
legitimaciju. Informacije su bile šture ali dovoljne. Ispred Harija je stajao
službenik Norveške kriminalističke policije čija je Centrala pomagala u
istragama ubistava na teritoriji čitave zemlje.
„Šta, koji kurac, Centrala hoće od mene?“
„Pitaj Belmana.“
„Ko je Belman?“
Finac ispusti nekakav zvuk koji je mogao biti i kašalj, ali i smeh.
„Glavni inspektor Belman, nesrećo. Moj šef. A sad bi mogao da me pustiš,
slatkišu.“
„Jebote!“ Hari ponovo pogleda onu legitimaciju. „U pičku materinu.“
Ispustivši novčanik na pod, Hari se okrenu ka vratima.
„Hej! Hej!“
Finčevi povici zamrli su kada je Hari zatvorio vrata za sobom i pošao
niz hodnik ka izlazu. U susret mu naiđe bolničar kojeg je video kod oca u
sobi. Osmehnuo mu se i klimnuo kad je prišao dovoljno blizu. Hari baci
ključić od lisica uvis.
„Altmane, imate nekog manijaka u klozetu.“
Sve do izlaza iz bolnice znao je da ga prati Altmanov zaprepašćen
pogled.

OceanofPDF.com
 Deveto poglavlje
Skok

Bilo je jedanaest i petnaest uveče. Napolju devet stepeni iznad nule, a

Marit Ulsen se seti da su za sutrašnji dan prognozirali još toplije vreme. U
Frognerskom parku nije bilo žive duše. Veliko otvoreno kupalište podsetilo
ju je na rashodovane brodove, napuštena ribarska naselja među čijim
zidovima zviždi vetar, na vašarišta van sezone. Istrgnute uspomene iz
detinjstva. Poput utopljenika iz Tronholma koji noću izlaze na obalu, sa
morskom travom u kosi i ribicama u ustima i nozdrvama. Utvare ribara koje
ne dišu, već ponekad zakrešte promuklim, hladnim pokličom galeba.
Mrtvaci koji u hodu zakače nadutom rukom granu i ruka im otpadne, ali ne
uspori njihov marš ka usamljenoj kući na Tronholmu, ka domu njenih bake
i deke gde je Marit drhtala od straha u dečjoj sobi. Marit Ulsen je disala. Još
je disala.
Dole nije bilo vetra, ali se tu, na vrhu skakaonice od deset metara,
osećalo kretanje vazduha. Puls joj je bubnjao pod slepoočnicama, osećala
ga je u grlu, u nogama, krv je zdravo, životno tekla njenim udovima. Bilo je
divno živeti. Biti živ. Jedva da se zadihala od svih stepenica ka vrhu
skakaonice, samo je osećala kako joj srce, taj odani mišić, divljački lupa.
Zurila je u prazni bazen pod sobom. Na mesečini je poprimio nekakav
neprirodan, plavičast odsjaj. Dalje, na suprotnom kraju bazena, videla je
velik sat. Kazaljke behu stale na pet i deset. Vreme je stalo. Čula je zvuke
grada, ugledala farove automobila u Ćirkeveju. Tako blizu, a opet
predaleko. Predaleko da je bilo ko čuje.
Disala je. A opet, bila je već mrtva. Oko vrata je imala omču debelu
kao sajla za vuču. Već je čula krike galebova, utvara kojima će se i sama
uskoro pridružiti. Ipak, nije razmišljala o smrti. Mislila je na život, koliko
želi da živi. Na sve male i velike stvari koje je trebalo da učini. Trebalo je
da otputuje u neke nove zemlje, da bude tu dok joj nećaci odrastaju, da
bude tu dok svet dolazi pameti.
Oštrica noža samo je blesnula pod svetlom fenjera i u narednom
trenutku prislonila joj se uz grlo. Kažu da ti strah daje snagu. Njoj je u
potpunosti oduzeo i snagu i sposobnost delanja. Pomisao na čelik koji
raseca meso pretvorila je Marit u nekakvu drhtavu, bezvoljnu masu. I kad
joj je naređeno da preskoči ogradu, nije uspela, stropoštala se kao lejzi beg
fotelja, a suze su joj potekle niz obraze. Jer znala je šta će uslediti,
neminovno, izvan njenog uticaja. Pa opet, bila je spremna na sve samo da je
ne seče. Toliko je želela da poživi još malo. Još nekoliko godina ili minuta –
računica je bila ista, bio je to isti onaj slepi, sumanuti razum koji pokreće
čoveka.
Progovorila je ne bi li objasnila da je pala zaboravljajući naredbu da
ćuti. Nož je milio po njoj kao zmija, prodro joj u usta, okrenuo se tako da se
začulo krcanje zuba, a onda je izašao. Krv je odmah potekla. Glas joj nešto
prošapta kroz masku pa je gurnu duž ograde u mrak. Sve do mesta iza
nekog žbunja gde je bila rupa na ogradi. Marit prođe kroz nju.
Progutala je krv koja joj je još punila usta. Gledala je tribine pod
sobom, takođe okupane plavičastom mesečinom. Bile su prazne, bilo je to
suđenje bez publike i porote. Samo sudija. Pogubljenje bez svetine, samo sa
dželatom. Njen poslednji javni nastup na koji niko nije došao. Marit Ulsen
pomisli kako ni u smrti, kao ni u životu, nikom nije bila privlačna. A sad
više nije mogla ni da govori.
„Skoči.“
Park joj se učini predivnim čak i sada, u zimu. Želela je da sat preko
puta nje proradi, da ugleda sekunde života koje je uspela da ukrade.
„Skoči“, ponovio je glas. Mora da je skinuo masku jer je sad zvučao
drugačije, sada ga je prepoznala. Okrenula je glavu i preneraženo pogledala.
A onda je stopalo šutnu u leđa. Vrisnula je. Izgubivši čvrstu podlogu pod
nogama, na trenutak je lebdela u bestežinskom stanju. A onda je zemlja
povuče k sebi, telo je ubrzavalo, plavičasto-beli porcelan na dnu bazena
približavao joj se munjevitom brzinom, spremajući se da je smrvi.
Tri metra iznad dna bazena zategla se omča oko Maritinog vrata. Uže
je bilo starinsko, od lipove i brestove like, nimalo elastično. Maritino
ogromno telo nije se dalo zaustaviti, već se otrglo od glave i potmulo
tresnulo o dno bazena. Glava i vrat ostali su da vise o omči. Nije bilo
mnogo krvi. A onda se i glava prevrnula, skliznula iz omče, pala na plavi
gornji deo Maritine trenerke i zvučno se otkotrljala niz pločice.
Posle toga kupalištem je ponovo zavladala tišina.

OceanofPDF.com
DRUGI DEO
OceanofPDF.com
 Deseto poglavlje
Opomena

U tri sata noću Hari je digao ruke od pokušaja da zaspi. Ustao je.
Odvrnuvši česmu u kuhinji, podmetnuo je čašu pod mlaz ne sklanjajući
je sve dok se voda nije prelila iz nje hladeći mu ručni zglob. Bolela ga je
vilica. Pogled mu se zadržao na dve fotografije iznad radne ploče.
Jedna je imala upadljive tragove od gužvanja. Na njoj je bila Rahela u
svetloplavoj letnjoj haljini, ali nije bilo leto. Lišće u pozadini oslikavalo je
jesenje boje. Crna kosa padala joj je na gola ramena. Činilo se da traži nešto
pogledom, možda fotografa. Da li ju je on slikao? Čudno, nije mogao da se
seti.
Na drugoj slici bio je Oleg. Slikao ga je Hari mobilnim telefonom
prošle zime prilikom treninga na klizalištu Vale Hovin. Mršav momčić, ali
da je nastavio da trenira ubrzo bi prerastao crveni triko. Šta li je sada s
njim? Gde li je? Da li im je Rahela stvorila dom ma gde da su, dom u kojem
se osećaju sigurnije nego u Oslu? Da li su u njihov život ušli neki novi
ljudi? Da li Oleg i dalje, kada je umoran ili izgubi koncentraciju, nazove
Harija svojim „tatom“?
Hari zavrnu česmu. Dodirivao je kolenima vrata ispod sudopere. Iza
njih, šapatom ga je dozivao džim bim.
Navukavši pantalone i majicu, Hari pređe u dnevnu sobu gde pusti
Kind of Blue Majlsa Dejvisa. Originalni snimak, na kojem nisu pokušali da
nadoknade što je uređaj za snimanje u studiju malo kasnio tako da je čitava
ploča predstavljala gotovo neprimetno izmeštanje stvarnosti.
Neko vreme je slušao, a onda pojača zvuk ne bi li zaglušio šapat iz
kuhinje. Zažmurio je.
Centrala. Belman.
Nikad nije čuo za njega. Naravno, mogao je da se raspita kod Hagena,
ali mu se nije dalo. Već je pretpostavljao šta bi moglo biti posredi. Bolje je
da se ne petlja.
 Kad je počela poslednja pesma na albumu, Flamenco Sketches,
odustao je. Ustade, pođe iz dnevne sobe ka kuhinji, ali u hodniku skrenu
ulevo, navuče svoje martinke i izađe iz stana.
Fasciklu je pronašao ispod neke probušene plastične kese. Prednju
stranu prekrivalo je nešto nalik na skorelu supu od graška.
Podrhtavajući od hladnoće, Hari sede u svoju zelenu fotelju da čita.
Prva žena zvala se Borgni Stem-Mire. Trideset tri godine, rodom iz
Levangera. Neudata, bez dece, sa stalnim prebivalištem u opštini Sagene.
Radila je kao stilista, poznavala ogroman krug ljudi, naročito frizera,
fotografa i modnih novinara. Izlazila je svuda po gradu, i to ne samo po
najpomodnijim mestima. Osim toga, volela je prirodu i išla na velike
planinske ture kako peške tako i na skijama.
„Uvek je pomalo ostala devojka iz Levangera“, pisalo je u opštem
izveštaju sa saslušanja kolega. Hari je pretpostavio da su njeni saradnici bili
ponosni na to što su zauvek raskrstili sa svojim rodnim mestom.
„Svi su je voleli, bila je retko iskrena osoba u ovom poslu.“
„Ne mogu da verujem, niko ne može da shvati zašto bi nju neko ubio.“
„Bila je suviše dobra, muškarci u koje se zaljubljivala bi pre ili kasnije
to zloupotrebili. Naprosto, previše je očekivala.“
Hari pogleda njenu sliku. Jedinu u fascikli gde je još bila živa. Plavuša,
možda ne i prirodna. Slatka ali obična, nikakva upadljiva lepotica, ali u
muškobanjastoj odeći – vijetnamci, sa rastafarijanskom kapom na glavi.
Muškobanjasta, a opet dobra i priglupa – ide li to uopšte zajedno?
To veče bila je u kafe-klubu Mono na mesečnoj promociji „sa čitanjem
odlomaka“ iz novog broja modnog lista Šenes. Promocija je trajala od
sedam do osam, a Borgni je rekla koleginici i prijateljici da posle ide kući
kako bi se spremila za snimanje sutradan – fotograf je izrazio želju da odeća
bude u stilu „džangl s primesama panka, fazon osamdesete“.
Društvo je pretpostavilo da će Borgni otići do prve taksi stanice, ali
nijedan od taksista koji su u to vreme bili u blizini (u prilogu: izvodi iz
satnica taksi udruženja Norveška i Oslo) nije prepoznao Borgni Stem-Mire
sa slike niti prihvatio vožnju do njenog dela grada. Ukratko, Borgni niko
nije video nakon što je izašla iz Mona. Sve dok dvojica poljskih radnika
nisu došli na gradilište, primetili razvaljen katanac na gvozdenim vratima
od skloništa i ušli da vide. Na podu je ležala Borgni u neprirodnom
položaju, obučena.
Hari pogleda sliku. Ista ona vijetnamka. Bleda, izgledalo je kao da je
napuderisana. Blic je ocrtao oštre senke na zidu podruma. Snimanje.
Muškobanjasta.
Patolog je zaključio da je Borgni Stem-Mire umrla negde između
dvadeset dva i dvadeset tri časa. U krvi su otkriveni tragovi supstance po
imenu ketanomin, što je jak anestetik, čak i pri intramuskularnoj primeni.
Međutim, pravi uzrok smrti bilo je davljenje krvlju iz rana u ustima. Tu
nastupa istinski uznemirujuć deo izveštaja. Patolog je ustanovio dvadeset
četiri uboda u njenim ustima, simetrično raspoređena, a oni koji nisu probili
kožu lica bili su i iste dubine: sedam centimetara. Međutim, istraga nije
utvrdila kakvo je oružje ili oruđe načinilo te povrede. Naprosto niko nikad
nije video ništa slično. Od forenzičkih nalaza – opet ništa, nije bilo ni
tragova dnk ni otisaka prstiju ili đonova. Prethodnog dana pod te prostorije
bio je očišćen zarad postavljanja podnog grejanja. U izveštaju Kima Erika
Lokera, forenzičara kog su očigledno zaposlili tokom Harijevog odsustva,
nalazila se i slika dva tamnosiva kamička pronađena na mestu zločina, koja
se nisu podudarala sa šljunkom na gradilištu. Loker je istakao da se na
obuću s rebrastim đonovima često uhvate kamenčići koji potom otpadnu
kad noga stupi na čvršće tle poput betonskog poda. A ti kamičci izgledali su
dovoljno neobično da bi se mogli povezati s nekim mestom koje se pojavi
docnije u istrazi, poput šljunkom zasute staze. Kasnije je dovršenom i
datiranom izveštaju pridodat i podatak da su žrtvi između dva kutnjaka
pronađeni tragovi koltana i gvožđa.
Sluteći nastavak, Hari nastavi da lista.
Druga devojka zvala se Šarlota Lol. Otac Francuz, majka Norvežanka.
Prebivalište – naselje Lambertseter, Oslo. Imala je dvadeset devet godina.
Diplomirani pravnik. Živela je sama, ali je imala dečka, izvesnog Erika
Fokestada, kojeg je istraga ubrzo eliminisala kao potencijalnog
osumnjičenog: u vreme zločina bio je na geološkom seminaru u američkom
nacionalnom parku Jeloustoun, u Vajomingu. I Šarlota je trebalo da otputuje
s njim, ali je ostala zbog nekog važnog imovinskog spora u kojem je bila
angažovana.
 Kolege iz kancelarije poslednji put su je videle na poslu u utorak uveče
oko devet. Očigledno nije ni stigla kući, njena aktovka s dokumentacijom
pronađena je pored leša iza olupine automobila na obodu šume u
Maridalenu. I obe strane u toj parnici eliminisane su iz istrage. U
obdukcionom izveštaju navode se tragovi auto-laka i rđe pod Šarlotinim
noktima koji su se podudarali sa ogrebotinama oko brave na prtljažniku
olupine koje se spominju u izveštaju sa mesta zločina. Podrobnije
ispitivanje te brave navelo je na zaključak da je ona provaljena bar
jedanput. Ali to teško da je mogla učiniti Šarlota Lol. Hari zamisli da je bila
vezana za nešto unutar tog prtljažnika, da je zato pokušala da ga otvori. Za
nešto što je počinilac potom odneo sa sobom. Ali za šta? Kako? I zašto?
Transkript saslušanja koleginice iz advokatske kancelarije: „Šarlota je
bila vrlo ambiciozna, često je radila do kasno u noć. Doduše, ne znam s
kakvim uspehom. Uvek ljubazna, ali ne toliko društvena kao što bi se
moglo očekivati na osnovu njenih osmeha i južnjačkog porekla. Naprosto,
malo povučena. Na primer, retko je pričala o tom svom momku. Ali šefovi
su je voleli.“
Hari je već zamišljao kako ta koleginica servira Šarloti čitav niz
intimnih iskustava sa svojim ljubavnikom, a zauzvrat dobija samo osmeh. A
detektivski mozak nastavio je sam od sebe u tom smeru: možda je Šarlota
izbegavala prisne odnose u takvom sestrinstvu jer je nešto krila, možda…
Pogledao je sliku. Pomalo oštre, ali lepe crte lica. Tamne oči podsetile
su ga na… U pičku materinu! Zažmurio je. Kad je otvorio oči, prešao je na
obdukcioni izveštaj. Preleteo je pogledom ka dnu lista.
Morao je da se vrati na vrh stranice i proveri ime, jer je pomislio da
greškom ponovo čita izveštaj o Borgni. Isti anestetik. Dvadeset četiri rane u
ustima. Davljenje. Nema drugih tragova nasilja niti seksualnog
napastvovanja. Jedina razlika je u trenutku smrti: između dvadeset tri sata i
ponoći. Ali i ovde je stajao dodatak o tragovima koltana i gvožđa na zubu
žrtve. Verovatno su forenzičari naknadno proglasili taj podatak važnim
zbog nalaza na obe žrtve. Koltan. Zar nije od toga napravljen
Švarcenegerov Terminator?
Hari shvati da se sasvim razbudio i da sedi na samoj ivici fotelje.
Prepoznao je nemir, ushićenje. Ali i mučninu. Kao kad popije prvo piće od
kojeg mu se izvrne utroba, koje njegovo telo očajnički pokuša da odbaci.
Ali ubrzo zatraži još i još. Sve dok ne uništi sve oko njega. Kao i ovo. Hari
ustade tako naglo da mu se zavrtelo u glavi, pa čvrsto zgrabi fasciklu. Mada
je znao da je predebela, nekako je uspeo da je iscepa u jednom potezu.
Papiriće je posle pokupio i ponovo ih odneo do kante za đubre. Gurnuo
ih je uz unutrašnji zid i pomerio plastične kese kako bi skliznuli skroz do
dna. Valjda će đubretari doći za dan ili dva.
Vratio se u stan i seo u fotelju.
Kada je napolju nebo tek malčice izbledelo, začuo je i prve zvuke
grada koji se budi. Ali preko ujednačenog brujanja špica koji je tek počinjao
u ulici Pilestrede, visok ton daleke policijske sirene uzdizao se iznad
ostalih. Moglo je biti bilo šta. Negde se upalila još jedna sirena. Bilo šta. I
još jedna. Nije moglo biti bilo šta.
Zazvonio je fiksni telefon.
„Ovde Hagen. Upravo su nam javi…“
Hari zalupi slušalicu.
Ponovo je zazvonio. Hari pogleda kroz prozor. Još se nije javio Seki.
Ali zašto? Zato što nije želeo da ga vidi mlađa sestra – njegov najvatreniji i
najbezuslovniji obožavalac? Za sebe je govorila da ima „malkice Daunov
sindrom“, ali se svejedno mnogo bolje snalazila u životu od Harija. Seka je
bila jedina osoba koju Hari nije smeo da razočara. Telefon prestade da
zvoni. Pa ponovo poče.
Hari zgrabi slušalici. „Ne, šefe. Moj odgovor je ne, neću da radim.“
Na drugoj strani veze neko nakratko poćuta. Zatim se začu nepoznat
glas:
„Ovde Elektrodistribucija Oslo. Gospodin Hule?“
Hari opsova u sebi. „Da?“
„Zbog neizmirenih obaveza i nakon opomene pred isključenje moram
vas obavestiti da danas u dvanaest časova isključujemo sa mreže vaš stan u
Sofijinoj ulici broj 5.“
Hari oćuta.
 „Bićete ponovo priključeni nakon što iznos dugovanja legne na naš
račun.“
„A koji je to iznos?“
„S kamatom, taksom zbog opomene i troškovima isključenja sa mreže
vaše dugovanje iznosi 14.463 kruna.“
Pauza.
„Halo?“
„Tu sam. Nemam sad toliko novca.“
„Dugovanje će postati predmet sudske naplate. U međuvremenu,
nadajmo se da neće biti mrazeva. Šta da vam kažem?“
„Stvarno, šta“, ponovi Hari i spusti slušalicu.
Napolju su zavijale sirene.
Hari pređe u spavaću sobu da legne. Poležao je petnaestak minuta
sklopljenih očiju, a onda se, digavši ruke od spavanja, obuče i izađe iz stana
da uhvati tramvaj do Državne bolnice.

OceanofPDF.com
 Jedanaesto poglavlje
Štampanje

Kad sam se jutros probudio, znao sam da sam opet bio tamo. San je
uvek isti: ležimo na zemlji, krv teče, a kad pogledam u stranu, vidim je
kako nas gleda. Mene pogleda nekako tužno, kao da tad prvi put vidi ko
sam, razotkrije me, uvidi da nisam onaj kojeg želi.
Doručak je bio izvrstan. Evo šta piše na teletekstu: „Poslanica
Skupštine pronađena mrtva ispod skakaonice na Frognerskom kupalištu.“
Internet glasila su prepuna toga. Štampaj, seckaj, sakupljaj.
Ubrzo će prvi sajtovi objaviti i ime. Dosad je takozvana istraga bila
tako smešno amaterska, iritantna pre nego uzbudljiva. Ali sada će joj
posvetiti sve svoje resurse, neće se više igrati policajaca kao sa Borgni i
Šarlotom. Ipak je Marit Ulsen bila poslanik u Skupštini. Vreme je da se ovo
zaustavi. Jer već sam odabrao sledeću žrtvu.

OceanofPDF.com
 Dvanaesto poglavlje
Mesto zločina

Hari je pušio ispred zgrade bolnice. Nebo iznad njega bilo je

svetloplavo, ali ispod njega magla je prekrila grad u loncu između niskih,
zelenih brda. Taj prizor podsetio ga je na detinjstvo i Opsal kada su Ejstejn i
on bežali s prvog časa u školi do nemačkih bunkera na Nurstrandu i otud
posmatrali izmaglicu boje supe od graška koja je prekrivala centar Osla. Ali
s vremenom se taj jutarnji smog izgubio iz centra grada zahvaljujući
postepenom izmeštanju industrije i prestanku grejanja na drva.
Zgazio je cigaretu đonom.
Olav Hule je izgledao bolje. Doduše, to je moglo biti i zbog dnevnog
svetla. Pitao je Harija zašto se smeška. I šta mu se zapravo desilo s vilicom.
Hari mu je smuljao kako je bio trapav pitajući se u kom trenutku života
dođe do te promene, kad deca počnu da štite roditelje od stvarnosti. U
uzrastu od desetak godina, zaključio je.
„Dolazila ti je sestra“, reče otac.
„Kako je ona?“
„Dobro. Kad je čula da si se vratio, rekla mi je kako mora paziti na
tebe. Jer sada je ona velika, a ti mali.“
„M-hm. Pametna ženska. A kako si ti danas?“
„Dobro. Zapravo, odlično. Ma, krajnje je vreme da izađem odavde.“
Osmehnuo se, a Hari mu uzvrati osmeh.
„Šta ti kažu lekari?“
Olav Hule se još osmehivao. „Svašta. Možemo li da promenimo
temu?“
„Naravno. O čemu si hteo da pričamo?“
Olav Hule se zamisli. „Hoću da pričam o njoj.“
Hari klimnu. Slušao je ćutke oca kako pripoveda o prvom susretu s
njegovom majkom. O venčanju i o tome kako se razbolela dok je Hari još
bio dečak.
 „Ingrid mi je uvek pomagala. Uvek. Sve dok se nije razbolela. Ponekad
sam tu bolest doživljavao kao blagoslov.“
Hari se trgnu.
„Razumeš, tada sam dobio mogućnost da joj uzvratim. I uzvratio sam
joj. Činio sam sve što mi zatraži.“ Olav Hule pogleda sina. „Sve, Hari.
Skoro sve.“
Hari klimnu.
Otac je nastavio da pripoveda. O Seki i Hariju, o Sekinoj dobroti i
blagosti. I o Harijevoj snazi volje. Kao mali plašio se mraka, ali to nikome
nije hteo da kaže. Kad bi roditelji uveče prisluškivali pred vratima njegove
sobe, čuli bi ga kako naizmenično plače i proklinje nevidljiva čudovišta. Ali
nisu smeli ući da ga uteše, znali su da bi ga to razljutilo, da bi ih izgrdio što
su sve upropastili i izbacio ih napolje.
„Uvek si želeo sâm da se boriš sa čudovištima, Hari.“
Olav Hule je ponovio i čuvenu priču kako Hari do pete godine nije
progovorio ni reč, a onda je – odjednom – počeo da izbacuje čitave
rečenice. Spore i ozbiljne, pune ozbiljnih izraza za koje nisu znali gde ih je
pokupio.
„Ali tvoja Seka je u pravu“, dodade otac uz osmeh. „Sad si opet mali.
Opet ne progovaraš.“
„M-hm. Zar želiš da pričam?“
Otac odmahnu glavom. „Želim da slušaš. Ali dosta je bilo za danas.
Dođi neki drugi dan.“
Hari stegnu očevu levu šaku svojom desnom, pa ustade. „Mogu li da
pređem kod tebe na nekoliko dana?“
„Hvala ti što nudiš. Nisam hteo da te gnjavim, ali bi valjalo da neko
obiđe kuću.“
Hari je izostavio objašnjenje o sečenju struje u svom stanu.
Njegov otac pozvoni i u sobu uđe mlada i nasmejana medicinska sestra
koja ga nazva imenom nevino flertujući. Hari opazi da je otac malo spustio
glas kada mu je rekao da uzme kofer s ključevima od kuće, primetio je da
bolesnik u krevetu malčice začikava bolničarku. Ali iz nekog razloga to nije
zvučalo jadno, već je bilo kako i treba da bude.
 Na rastanku otac ponovi Hariju: „Sve što mi zatraži.“ Potom dodade
šapatom: „Osim jedne stvari.“
Kada je medicinska sestra otpratila Harija do garderobe, rekla mu je da
ga traži doktor. Pošto je uzeo ključ iz kofera, Hari pokuca na vrata koja mu
je ova pokazala.
Lekar mu pokaza glavom da sedne, zavali se u kancelarijsku stolicu i
sklopi vrhove prstiju: „Dobro je što si došao. Pokušavali smo da te
dobijemo.“
„Znam.“
„Rak se proširio.“
Hari klimnu. Neko mu je nekad rekao kako je upravo to i posao
ćelijama raka: da se šire.
Lekar ga je posmatrao, kao da razmatra šta je sledeći korak.
„Može“, reče Hari.
„Molim?“
„Spreman sam da čujem i ostatak.“
„Više ne iznosimo predviđanja koliko je nekome ostalo. Odstupanja i
opterećenja kao posledica toga naprosto su prevelika. Ali mislim da bi ti u
ovom slučaju bilo ispravno reći kako je već prekoračio sve rokove.“
Hari klimnu. Pogleda kroz prozor. Magla se još ne beše digla.
„Imaš li neki broj mobilnog na koji bismo te pozvali ukoliko se nešto
desi?“
Hari odmahnu glavom. Da li je iz magle upravo začuo zvuk sirena?
„Možemo li stupiti u kontakt s tobom preko nekih poznanika?“
Hari odmahnu glavom. „Nema potrebe. Zvaću vas i obilaziću ga
svakog dana. Okej?“
Lekar klimnu i pogledom otprati Harija, koji je izjurio iz ordinacije.
U devet sati Hari je stigao do Frognerskog kupališta. Sam park
zahvatao je površinu od pedeset hektara, ali pošto javno kupalište
predstavlja samo jedan njegov ograđeni delić, policija se nije dugo mučila
da zaštiti mesto zločina: naprosto su čitavu ogradu bazena obmotali trakom
i pred biletarnicu smestili čuvara. Novinari crne hronike sjatili su se tu kao
lešinari i sada su pred kapijom smišljali kako da se približe žrtvi. Jebote, pa
bila je poslanik u Skupštini – zar nema javnost pravo da vidi tako istaknut
leš?
Hari je kod Kafedžijki uzeo produženi espreso, seo u baštu koja je
radila celog februara i zapalio cigaretu. Posmatrao je jato pred biletarnicom.
Neki čovek priđe i sede za njegov sto.
„Hari Hule, glavom i bradom. Gde si bio?“
Hari podiže pogled. Bio je to Roger Jendem, novinar kriminalističke
rubrike u dnevnom listu Aftenposten. I on pripali cigaretu pa pokaza ka
Frognerskom parku:
„Konačno je Marit Ulsen postigla svoj cilj. Do osam sati večeras biće
zvezda. Obesila se na frognerskoj skakaonici. Good career move.“26
Jendem se okrenu prema Hariju: „Šta ti je s vilicom? Izgledaš grozno.“
Hari oćuta. Srknuo je kafu ne trudeći se da prekine neprijatnu tišinu u
slabašnoj nadi da će novinar shvatiti. I ostaviti ga na miru. Kroz maglu
iznad njihovih glava dopirali su zvuci propelera. Roger Jendem začkilji
očima ka nebu.
„Nema sumnje, ovo je VG. Iznajmili helikopter. Tipično za njih. Samo
da se magla ne digne.“
„M-hm. Bolje da niko nema slike nego da ih nabavi VG?“
„Dabome. Šta znaš?“
„Sigurno manje od tebe“, odvrati Hari. „Telo je pronašao čuvar u zoru i
odmah je pozvao policiju. A ti?“
„Otkinula joj se glava. Po svoj prilici je skočila s najviše skakaonice sa
užetom oko vrata. A bila je podebela. Sto pedeset kila, teška kategorija. Na
ogradi su pronašli niti koje se podudaraju s njenom jaknom. Misle da je tu
preskočila. Nisu pronašli nikakve tragove osim njenih, pa su zaključili da je
bila sama.“
Hari povuče dim cigarete. Otkinula joj se glava. Ti novinari i govore
kao što pišu – to nazivaju obrnutom piramidom: počinju od najvažnije
informacije.
„Dakle, desilo se noćas?“, nastavi Hari s ispitivanjem.
 „Ili sinoć. Muž Marit Ulsen kaže da je sinoć u petnaest do deset izašla
da džogira.“
„Dosta je to kasno za džoging.“
„Izgleda da je uvek trčala noću. Volela je da ima park za sebe.“
„M-hm.“
„Inače, pokušao sam da stupim u kontakt sa čuvarom koji ju je
pronašao.“
„Zašto?“
Jednem ga iznenađeno pogleda. „Kako zašto? Pa da dobijem opis iz
prve ruke.“
„Pa naravno.“ Hari povuče još jedan dim.
„Ali izgleda da se negde sklonio – nema ga ni ovde ni kod kuće.
Verovatno je nesrećnik u šoku.“
„Tja. Nije ovo prvi put da pronađu leš u tom bazenu. Pre mi se čini da
su ga istražitelji sklonili od vas.“
„Kako to misliš – nije prvi put?“
Hari slegnu ramenima. „Već dva ili tri puta dolazio sam tu na uviđaj.
Klinci su noću preskakali ogradu. Jednom je bilo samoubistvo, drugi put
nesrećni slučaj. Četiri pijana ortaka se vraćali sa žurke, pa rešili da se malo
zabave. Da vide ko sme da stane na ivicu skakaonice. Najodvažniji nije
dočekao dvadeseti rođendan. Najstariji u grupici bio je njegov stariji brat.“
„Au, jebote“, Jendem će tobož saosećajno.
Hari pogleda na sat kao da ima nekakvih obaveza.
„Mora da je bilo vrlo snažno uže“, nastavi Jendem. „Da joj otkine
glavu! Jesi li ikad čuo za tako nešto?“
„Tom Kečam“, odvrati Hari, pa iskapi kafu i ustade.
„Kečap?“
„Kečam. Iz bande Hole in the Wall. Obesili su ga 1901. u Nju
Meksiku. Najobičnija vešala, samo je uže bilo predugačko.“
„Opa! Koliko je bilo?“
„Jedva nešto preko dva metra.“
 „Samo toliko? Znači, bio je debeo kao svinja.“
„Uopšte nije bio debeo. Vidiš kako je lako izgubiti glavu?“
Jendem doviknu nešto za njim, ali Hari ga nije čuo. Prešao je preko
parkinga na severnoj strani kupališta, produžio kroz park i skrenuo levo
preko mostića kod glavnog ulaza. Ograda je celom dužinom bila visoka dva
i po metra. Sto pedeset kila. Možda je Marit Ulsen pokušala, ali teško da bi
se bez ičije pomoći prevalila preko te ograde.
Prešavši most, Hari skrenu ulevo i tako priđe kupalištu sa suprotne
strane. Zgazio je narandžastu policijsku traku i zastao na vrhu uzbrdice
ispred nekog žbuna. Hari je strahovito zaboravljao poslednjih godina. Ali se
istraga sećao. Još je pamtio imena one četvorice momaka sa skakaonice.
Pogled starijeg brata u daljine ništavila dok je ravnim tonom odgovarao na
Harijeva pitanja. I ruke kojom mu je pokazao kako su ušli.
Oprezno zakoračivši kako ne bi uništio eventualne dokaze, Hari
odmaknu granu žbuna u stranu. Gradsko zelenilo očigledno je planiralo na
duge staze. Ako je išta i planiralo. Rupa u ogradi je još bila tu.
Hari čučnu da osmotri oštre žičane vrhove. Tamne niti. Neko se tuda
nije provukao, već proleteo. Ili ga je neko gurnuo. Negde u vrhu rupe visila
je i duga vunena nit. Žica je bila tako visoko da bi je čovek mogao dotaći
samo u uspravnom položaju. Glava. To se uklapa: vunena kapa na glavi. Da
li je Marit Ulsen nosila vunenu kapu? Roger Jendem mu je rekao da je
Marit Ulsen pošla od kuće u petnaest do deset. Na uobičajeni džoging u
parku, dodao je.
Hari pokuša da zamisli scenu. Neobično toplo veče, park. Krupna,
znojava žena trči. Nije tu bilo mesta za vunenu kapu. Nije mogao zamisliti
ni da je bilo ko drugi nosi. Bar ne zbog hladnoće. Ali možda neko nije želeo
da ga vide ili prepoznaju. Crna vunena kapa. Možda fantomka?
Oprezno je iskoračio iz žbuna.
Nije čuo kad su naišli.
Jedan je nosio pištolj, očigledno austrijski štajr, poluautomatski.
Uperio ga je u Harija. Bio je plavokos, otvorenih usta, s vilicom isturenom
kao fioka. Kada se oglasio groktavim smehom, Hari se odmah priseti
nadimka Trulsa Berntsena iz Centrale kriminalističke policije. Bivis. Kao
Bivis i Bathed. Drugi tip bio je nizak, neobično krivonog i držao je ruke u
džepovima mantila ispod kojeg je Hari znao da se krije vatreno oružje i
legitimacija Centrale izdata na jedno finsko ime. No Hariju je pažnju najpre
privukao treći čovek u elegantnom sivom mantilu. Stajao je malo ulevo u
odnosu na onu dvojicu, ali tip s pištoljem i Finac bili su nekako
istovremeno okrenuti i ka Hariju, ali i ka njemu, pa su izgledali kao njegove
produžene ruke, kao da on zapravo drži pištolj. Hariju kod njega nešto
odmah zapade za oko. Nije to bila gotovo ženstvena lepota, upadljive
trepavice ispod i iznad očiju zbog kojih bi neko mogao pomisliti da se
šminka. Ili nos, brada, lepo oblikovani obrazi. Čak ni kosa, gusta, tamna i
proseda, pažljivo frizirana i dosta duža od norme u njihovoj branši. Pa ni
one bezbrojne depigmentisane pegice na preplanuloj koži zbog kojih je
izgledao kao da se šetao po kiseloj kiši. Hariju je u oči upala mržnja, mržnja
u pogledu tog čoveka, tako silna da se Hariju činilo da ga probada fizički,
kao bela, čvrsta oštrica.
Čovek je čistio zube čačkalicom. Glas mu je bio viši i nežniji nego što
je Hari očekivao: „Hule, upao si u prostor koji je ograđen zbog uviđaja.“
„To je nepobitna činjenica.“ Hari se obazre.
„Zašto?“
Posmatrao je pridošlicu ćutke odbacujući jednu repliku za drugom dok
naposletku nije shvatio da prava ne postoji.
„Pošto ti mene, izgleda, poznaješ“, reče Hari. „S kim imam
zadovoljstvo da se upoznam?“
„Sumnjam da bi ijednom od nas to pričinilo neko zadovoljstvo, Hule.
Predlažem ti zato da smesta odeš odavde i da više nikad ne prismrdiš
uviđaju Centrale. Jasno?“
„Pa, razumem šta mi kažeš, ali i ne razumem. Šta ako mogu doprineti
vašoj istrazi u vidu nagoveštaja kako je Marit Ulsen…“
„Ti si nam jedino doprineo“, prekide ga visoki glas, „svojim rđavim
glasom. Za mene si ti jedna pijandura, zločinac i štetočina, Hule. Stoga evo
tebi nagoveštaja – odgamiži tamo odakle si došao pre nego što te neko
zgazi.“
Hari ga pogleda. I mozak i utroba govorili su mu isto: poslušaj ga.
Povuci se. Nemaš čime da mu uzvratiš. Budi pametan.
 Hari je iskreno poželeo da je pametan, stvarno bi cenio tu osobinu.
Izvukao je paklicu cigareta:
„A taj neko bi bio ti, Belmane? Jer ti si Belman, zar ne? Genije koji je
poslao ovog majmuna iz saune da me prati?“ Glavom je pokazao ka Fincu.
„Ako je suditi prema tom pokušaju, ti ne bi mogao da zgaziš ni… ni…“
Grozničavo je tražio pravu reč, ali ništa mu nije padalo na pamet. Prokleti
džet-leg. Belman ga je preduhitrio:
„Hule, gubi se.“ Pokazao je palcem sebi preko ramena. „Hajde. Brzo.“
„Ja…“, poče Hari.
„To je to.“ Belman se široko osmehnu. „Hule, uhapšen si.“
„Šta?“
„Triput ti je rečeno da se skloniš sa mesta uviđaja, a ti si se oglušio.
Ruke na leđa.“
„Vidi!“, zareža Hari. Prikralo mu se osećanje da je beskrajno predvidiv
pacov u laboratorijskom lavirintu „Samo sam hteo…“
Berntsen zvani Bivis ga povuče za mišicu. Hariju cigareta ispade iz
usta na zemlju. Sagnuo se po nju, ali ga Jusi šutnu u leđa i Hari pade na nos.
Usta mu je ispunio ukus zemlje i žuči. Belman mu tiho reče na uvo:
„Hule, opireš se hapšenju. Rekao sam ti da staviš ruke na leđa, zar ne?
Ovde…“
Spustio je ruku na Harijevu zadnjicu. Ovaj je ležao nepomično dišući
duboko kroz nos. Znao je šta Belman pokušava da postigne. Napad na
službeno lice. Dva svedoka. Paragraf 127. Kazna od pet godina. Game
over.27 Iako je Hariju to bilo jasno kao dan, znao je da će Belman ubrzo
uspeti u svom naumu. Stoga se usredsredio na nešto drugo isključivši
Bivisov groktavi smeh i miris Belmanove kolonjske vode. Mislio je na nju,
na Rahelu. Stavio je ruke na leđa, preko Belmanove šake, i izvio glavu.
Vetar beše razvejao maglu i iznad njih se ukazala bela, vitka skakaonica
spram sivog neba. Sa nje je nešto landaralo na vetru. Možda je to bila omča.
Začu se tih škljocaj lisica.
Belman je sa parkinga u Midelthunovoj ulici posmatrao kako odlaze.
Mantil mu se blago vijorio na vetru.
Čuvar u pritvoru podiže pogled s novina prema trojici za pultom.
 „Zdravo, Ture“, reče Hari. „Treba mi soba za nepušače s pogledom.“
„Ćao Hari. Nisam te video sto godina.“ Čuvar skide jedan ključ s
police iza sebe i pruži ga Hariju. „Evo ti apartman za mladence.“
Hari opazi Tureov zbunjeni pogled kada se Bivis nagnuo, istrgao mu
ključ iz ruke i zarežao: „Matori, ćelija nam treba za njega.“
Hari pogleda Turea kao da se izvinjava dok mu je Jusi preturao po
džepovima odakle izvadi ključeve i novčanik.
„Ture, je l’ bi mogao da pozoveš Gunara Hagena. On će…“
Jusi ga cimnu za lisice tako da mu se metal zario u kožu i Hari polete
unatraške za njima ka nizu ćelija.
Pošto su ga zaključali u ćeliju dimenzija metar i po sa dva i po, Jusi
ode kod Turea da potpiše protokol dok je Bivis posmatrao Harija kroz
rešetke. Shvativši da mu nešto leži na srcu, Hari sačeka. Naposletku se začu
glas koji je podrhtavao od potisnutog besa:
„I, kakav je osećaj? Bio si prava zvezda, jebote, uhvatio dvojicu
serijskih ubica, slikao se na televiziji – a sada si i sam u prčvarnici iza
rešetaka?“
„Što si tako ljut, Bivise?“, upita Hari tiho i zažmuri. Telo mu se ljuljalo
kao da se upravo iskrcao na kopno posle duge plovidbe.
„Nisam ljut. Ali ne znam šta bi uradio ološu koji ubija dobre
policajce.“
„Tri greške u samo jednoj rečenici“, primeti Hari ležući na klupu. „Kao
prvo, kaže se ’bih’, a ne ’bi’. Kao drugo, viši inspektor Voler bio je sve
samo ne dobar policajac. I kao treće, nisam ga ja ubio, ja sam mu samo
otkinuo ruku. Evo tu, kod ramena.“ Hari mu pokaza.
Bivis zinu, ali nije ispustio ni glasa.
Hari ponovo zažmuri.

OceanofPDF.com
 Trinaesto poglavlje
Kancelarija

Kada je Hari naredni put otvorio oči, ležao je na klupi u pritvoru već
dva sata. Sa druge strane vrata ćelije Gunar Hagen je petljao nešto
pokušavajući da otključa bravu.
„Izvini, Hari, bio sam na sastanku.“
„Ništa mi nije falilo“, odvrati Hari protežući se na klupi. Zevnuo je.
„Jesam li sad slobodan?“
„Razgovarao sam s tužiocem, sve je u redu. Pritvor je samo privremena
mera, a ne kazna. Čujem da su te privela dvojica iz Centrale. Šta se desilo?“
„Nadao sam se da ćeš ti meni objasniti.“
„Ja?“
„Još otkako sam sleteo u Oslo prati me Centrala.“
„Centrala?“
Hari se pridiže u sedeći položaj i pogladi dlanom četkastu kosu na
glavi. „Pratili su me do bolnice. Onda su me uhapsili zbog formalnosti. Šta
se ovde dešava, šefe?“
Podigavši bradu, Hagen povuče kožu na svom vratu. „Sranje, trebalo je
to da predvidim.“
„Da predvidiš – šta?“
„Da će procuriti da te tražimo. Da će Belman hteti da nas spreči.“
„Može li to u celim rečenicama?“
„Kao što sam ti već rekao, prilično je komplikovano. Tiče se sasecanja
policijskog budžeta i racionalizacije. Kao i jurisdikcije. Stara borba između
Odeljenja za krvne delikte i Centrale kriminalističke policije. Pitanje da li
ima dovoljno resursa da paralelno postoje dve takve institucije u ovako
maloj zemlji. A rasprava je eskalirala kada je u Centralu došao novi
drugokomandujući, izvesni Mikael Belman.“
„Šta znaš o njemu?“
 „O Belmanu? Pitomac Policijske akademije, kratko je služio u
Norveškoj pre nego što je prešao u Europol u Hagu. U Centralu se vratio
kao čudo od deteta s velikim ambicijama. Od prvog dana se nadigla galama
kada je pokušao da zaposli svog nekadašnjeg kolegu iz Europola, stranca.“
„Da nije kojim slučajem to jedan Finac?“
Hagen klimnu. „Jusi Kolka. Školovao se za policajca u Finskoj, ali
nema nijednu formalnu kvalifikaciju za rad u norveškoj policiji. Sindikat je
poludeo. Naravno, pronašlo se rešenje: Kolka je dobio privremeni ugovor
po osnovu razmene. Sledeći Belmanov potez bio je da odluku o tome pod
čiju nadležnost potpadaju veće istrage ubistava donosi Centrala, a ne
lokalne policijske uprave.“
„Ali?“
„Ali to je sasvim neprihvatljivo. Ovde u Domu policije nalazi se
najveća jedinica za istraživanje ubistava u zemlji, stoga mi odlučujemo šta
su naše istrage na području Osla, gde nam ipak treba pomoć, a kada ćemo
istragu prepustiti Centrali. Oni su osnovani da lokalnim policijskim
upravama ponude pomoć eksperata u istragama ubistava, a Belman bi da
obezbedi svom odeljenju apsolutnu moć. Na kraju se umešalo i
Ministarstvo pravde. Oni su smesta prepoznali mogućnost da sprovedu ono
što smo dugo uspevali da odložimo: centralizaciju istrage krvnih delikata.
Ministarstvo ne zanimaju naši argumenti kako bi to vodilo jednoumlju i
jednoobraznosti, kako bi ugrozilo raznovrsnost u regrutaciji i razmenu
znanja između lokalnih centara…“
„Hvala, ne moraš meni da propovedaš.“
Hagen podiže ruku. „Dobro, ali Ministarstvo je sad došlo do
rešenja…“
„I?“
„Tvrde da su pragmatični, da im je cilj optimalno korišćenje oskudnih
resursa. Ako se ispostavi da Centrala postiže bolje rezultate kada deluje
nezavisno od lokalnih policijskih uprava…“
„…njima će pripasti sva nadležnost“, dovrši Hari. „Belmanu velika
kancelarija – i zbogom Odeljenju za krvne delikte.“
 Hagen slegnu ramenima. „Tako nekako. Kada je pronađeno telo
Šarlote Lol iza onog datsuna i kada smo ustanovili sličnosti sa žrtvom s
gradilišta, počeo je sveopšti okršaj. Iako su leševi pronađeni na području
Osla, u Centrali su tvrdili da je dvostruko ubistvo posao za njih, pa su
pokrenuli istragu na svoju ruku. U njoj vide potencijal da dokažu svoju
nadmoć Ministarstvu.“
„Dakle, dovoljno je da rešimo ovaj slučaj pre njih?“
„Kao što rekoh, komplikovano je. Odbijaju da dele informacije s nama
iako su udarili o zid. Umesto toga, obraćaju se Ministarstvu. Ovi su pak
zvali našeg direktora da mu kažu kako ’preporučuju’ da Centrala dovrši ovu
istragu dok se ne uspostavi podela nadležnosti za ubuduće.“
Hari polako odmahnu glavom. „Sad mi je sve znatno jasnije. U
očajanju ste…“
„Ne bih koristio tako jaku reč.“
„U očajanju ste prizvali Hulea, starog lovca na serijske ubice.
Autsajdera koji vam čak više nije ni na platnom spisku, pa bi mogao da
vodi istragu u potpunoj tajnosti. Zato nisam smeo nikome da kažem.“
Hagen uzdahnu. „Ali Belman je očigledno nekako saznao. I
organizovao ti pratnju.“
„Kako bi saznali da li sam pristao na molbu nekadašnjeg kolektiva.
Onda bi me uhvatili na delu kako čitam stare izveštaje ili ponovo
razgovaram s nekim svedocima.“
„Ili još efikasnije: izbacili bi te iz igre. Belman zna da bi i najmanja
greška – jedno pivce na dužnosti, neko bezazleno kršenje protokola – bila
dovoljna da te suspenduju.“
„M-hm. Ili protivljenje hapšenju. Misli li taj govnar da gura do kraja?“
„Popričaću s njim. Doći će kad čuje da si nas svejedno odbio. Ne bi ni
on blatio jednog od nas ako mu ne koristi.“ Hagen pogleda na sat. „Čeka
me posao, hajde da te izvedem odavde.“
Izašavši iz pritvora, prešli su parking i stigli do ulaza u Dom policije,
kule od čelika i betona koja se uzdizala iznad parka. Pored njih, povezane
podzemnim tunelom kao pupčanom vrpcom, uzdizale su se stare zidine
Botsena, okružnog zatvora u Oslu. Od mora i luke delila ih je opština
Grenland. Fasade su bile blede i prljave kao da ih je prekrila kiša pepela.
Dizalice u luci ocrtavale su se kao vešala spram neba.
„I nije neki pogled, a?“
„Nije“, odvrati Hari ušmrkavajući vazduh.
„Pa opet, ima ovaj grad nešto.“
Hari klimnu. „Ima.“
Neko vreme su se klatili na petama, s rukama u džepovima.
„Prohladno je“, reče Hari.
„Pa i nije.“
„Ali moj unutrašnji termostat je još podešen na Hongkong.“
„Pa jest.“
„Ima li gore kafe?“ Hari klimnu ka petom spratu zgrade. „U stvari,
rekao si da te čeka posao. Slučaj Marit Ulsen?“
Hagen oćuta.
„M-hm. Znači, i to su ti preoteli Belman i Kripos.“
Dok su išli hodnicima crvene zone na petom spratu, Hariju bi tek tu i
tamo neko odmereno klimnuo u pozdrav. Možda je Hari i bio legenda u toj
zgradi, ali nikada nije stekao popularnost u društvu.
Prošli su pored vrata kancelarije na koja je bio zalepljen list formata
A4 sa natpisom I see dead people.
Hagen se nakašlja. „Morao sam da prepustim tvoju kancelariju
Magnusu Skareu, dosta kuburimo s prostorom.“
„Samo nek izvoli“, odvrati Hari.
U čajnoj kuhinji su nasuli čuvenu filter kafu u kartonske čaše.
Hari je, kao i mnogo puta dotad, seo na stolicu ispred Hagenovog
radnog stola u njegovoj kancelariji.
„Vidim, još čuvaš taj tvoj prstić“, reče Hari pokazavši glavom ka
belom predmetu nalik na uzvičnik. Bio je to preparirani mali prst. Hari je
znao i da je taj prst svojevremeno pripadao jednom japanskom komandantu
iz Drugog svetskog rata. Prilikom povlačenja, sam je sebi odsekao taj prst
kako bi se iskupio što se neće vratiti po svoje pale saborce. Hagen je
neretko koristio tu priču kao pouku svojim podoficirima o umeću
zapovedništva.
„A ti svoj i dalje nemaš.“ Hagen pak pokaza glavom ka šaci u kojoj je
Hari držao šolju. Na njoj je nedostajao srednji prst.
Hari klimnu i otpi kafu. Ni ona se nije promenila – i dalje je imala ukus
topljenog asfalta.
Hari napravi grimasu. „Trebaće mi tim od troje ljudi.“
Hagen polako otpi i spusti šolju na sto: „Samo toliko?“
„Uvek me to pitaš. Znaš da ne volim masovne istrage.“
„Ali ovog puta se neću buniti. Što je manje ljudi, to su manje šanse da
Centrala i Ministarstvo nanjuše da i mi istražujemo dvostruko ubistvo.“
„Trostruko“, ispravi ga Hari zevnuvši.
„Čekaj, ne znamo još da je Marit Ulsen…“
„Jedna žena, sama u noći, sprovedena je na mesto gde umire na
neobičan način. Treći put u ovako malom gradu. Veruj mi, to je trostruko
ubistvo. Ali ma koliko da smo malobrojni, znaj da će biti teško da ne
naletimo na Centralu tokom istrage.“
„Znam“, reče Hagen. „To mi je jasno kao dan. Zato je vrlo važno da,
ako vas otkriju, to ne povežu s našim Odeljenjem.“
Hari je zažmurio, a Hagen nastavi:
„Naravno, izvinićemo se što su naše kolege umešane, ali ćemo se jasno
ograditi od notorno svojeglavog Harija Hulea, koji je istragu sprovodio na
svoju ruku, ne obavestivši svoje nadređene. A ti ćeš tu priču potvrditi.“
Hari je otvorio oči i zurio u Hagena.
Hagen uhvati njegov pogled: „Imaš neko pitanje?“
„Da.“
„Izvoli.“
„Gde je procurilo?“
„Molim?“
„Ko šalje dojave Belmanu?“
 Hagen slegnu ramenima. „Nisam stekao utisak da Belman ima
sistematski uvid u naše aktivnosti. O tvom dolasku je mogao saznati iz više
izvora.“
„Znam da Magnus Skare voli da priča i u vreme i u nevreme.“
„Hari, dosta je bilo pitanja.“
„Okej. Gde ćemo oformiti štab?“
„E, da. Da.“ Gunar Hagen klimnu više puta kao da već uveliko pričaju
o tome. „Što se tiče kancelarije…“
„Da?“
„Kao što rekoh, ovde je već krcato. Treba nam eksterna lokacija, ali
nedaleko odavde.“
„Dobro. Gde?“
Hagen pogleda kroz prozor. Na sive zidine Botsena.
„Zezaš me“, reče Hari.

OceanofPDF.com
 Četrnaesto poglavlje
Regrutacija

Bjern Holm je ušao u sobu za sastanke forenzičke laboratorije na

Brinu. Napolju se sunce polako povlačilo sa fasada ustupajući mesto
popodnevnom sumraku. Parking ispred zgrade bio je krcat automobilima, a
ispred ulaza u Centralu kriminalističke policije stajao je beli autobus sa
ogromnim tanjirom na krovu i logom Norveške državne televizije
sa strane.
U sobi je bila još samo Holmova šefica, Beata Len, neobično bleda,
živahna ali povučena ženica. Ko je nije poznavao, zapitao bi se da li je
takva žena u stanju da rukovodi kolektivom odraslih, visoko stručnih i otud
samouverenih forenzičara od kojih je svako bio pomalo na svoju ruku, a
niko nije prezao od sukoba. Ko ju je pak dobro poznavao, znao je i da je
jedino ona mogla izaći na kraj s njima. Ne samo zato što su poštovali
dostojanstvo s kojim je otpratila dvojicu policajaca na onaj svet – prvo svog
oca, a potom i oca svoga deteta, već i zato što je bila najbolja među njima,
zato što je odisala besprekornošću, integritetom i ozbiljnošću zbog kojih se
i svaka zapovest koju bi ona izrekla šapatom, crveneći pri tom u obrazima,
izvršila iz istih stopa. Tako je i Bjern Holm došao čim ga je pozvala.
Sedela je na stolici koju je privukla skroz do televizora.
„Direktan prenos s konferencije za štampu“, rekla je ne okrećući se.
Holm je odmah prepoznao lica na ekranu. Bilo mu je neobično što
gleda signale koji su proputovali hiljade kilometara kroz svemir i vratili se
u tu prostoriju samo da njima pokažu ono što se dešava s druge strane ulice.
Beata Len pojača zvuk.
„Tačno ste to primetili“, reče Mikael Belman naginjući se prema
mikrofonu na stolu ispred njega. „Zasad nemamo ni dokaza ni
osumnjičenih. Ali moram još jednom da naglasim: nije isključeno ni da je
sama žrtva digla ruku na sebe.“
„Ali rekao si…“, poče neki glas iz novinarske publike.
 Belman je prekide: „Rekao sam da okolnosti ovog smrtnog slučaja
istražujemo kao sumnjive. Sigurno poznaješ terminologiju. A ukoliko to
nije slučaj, trebalo bi da…“ Ne dovršivši rečenicu, Belman uperi prstom
negde iza kamere.
„Večernji list, Stavanger“, zableja neko otegnuto na rogalandskom
dijaletku: „Da li policija ovu smrt dovodi u vezu sa druga dva smrtna
slučaja u…“
„Ne! Da si me slušao, čuo bi da vezu samo ne isključujemo.“
„Čuo sam“, odvrati Rogalanđanin jednako smireno i otegnuto. „Ali nas
više zanima šta vi mislite nego šta ne isključujete.“
Bjern Holm opazi kako Belman fiksira pogledom novinara dok su mu
uglovi usana nestrpljivo poigravali. Uniformisana policajka pored Belmana
prekri šakom mikrofon i nešto mu došapnu. Lice glavnog inspektora se
najednom smračilo.
„Mikael Belman upravo pohađa brzi kurs iz odnosa s medijima“, reče
Bjern Holm. „Prva lekcija: idite im niz dlaku, naročito kad su posredi
lokalna glasila.“
„Samo je novajlija“, reče Beata Len. „Naučiće već.“
„Misliš?“
„Da. Belman je od onih koji uče.“
„Ali skromnosti se čovek najteže nauči, kažu.“
„Možda iskrenoj. Ali da se pospeš pepelom kada ti to koristi osnovna
je lekcija u modernoj komunikaciji. Upravo to mu Nini sad objašnjava. A
Belman nije glup, razumeće.“
Na ekranu se Belman nakašlja, na silu se osmehnu gotovo kao dečačić,
pa se ponovo nagnu ka mikrofonu: „Izvinjavam se ako sam zazvučao
grubo, ovo je bio težak dan za sve nas. Valjda razumete da smo naprosto
nestrpljivi da se vratimo istrazi ovog tragičnog slučaja. Stoga sada
završavamo konferenciju, ali ako imate još pitanja, možete ih preneti našoj
Nini, a ja obećavam da ću vam odgovoriti u toku večeri. Pre roka za
zatvaranje broja. Kako vam to zvuči?“
„Šta sam ti rekla?“ Beata se pobedonosno nasmeja.
„A star is born“,28 dodade Bjern Holm.
 Slika nestade sa televizora, a Beata se okrenu prema njemu. „Zvao me
je Hari. Traži da mu te ustupim.“
„Mene?“, reče Bjern Holm. „Kojim dobrom?“
„Znaš ti vrlo dobro. Čula sam da si išao s Hagenom na aerodrom po
njega.“
„Ups.“ Holm se osmehnu tako široko da su mu se videli zubi i na
gornjoj i na donjoj vilici.
„Pretpostavljam da te je Hagen iskoristio za operaciju Nagovaranje jer
si jedan od retkih s kojima Hari voli da radi.“
„Nisam ni stigao da doprinesem – Hari je odmah odbio da učestvuje.“
„Ali sada se očigledno predomislio.“
„A je li? Da li ti je rekao i šta ga je nagnalo na to?“
„Nije. Samo mu se učinilo ispravnim da i mene obavesti.“
„Pa razume se, ti si ovde gazda.“
„Kad je Hari u pitanju, ništa se ne podrazumeva. Kao što znaš, dobro
ga poznajem.“
Holm klimnu. Znao je. Znao je da je Jak Halvorsen, Beatin momak sa
kojim je čekala bebu, ubijen dok je radio za Harija. U po belog zimskog
dana ubica mu je prerezao grkljan nasred ulice. Holm je bio među prvima
koji su stigli na Grinerleku tog dana. Led je još upijao Halvorsenovu toplu
krv. Smrt policajca. Niko za to nije krivio Harija. Niko, osim, naravno,
njega samog.
Bjern Holm se počeša po maljavom obrazu. „I, šta si mu rekla?“
Beata uzdahnu posmatrajući novinare i foto-reportere kako izlaze iz
zgrade Centrale. „Isto što ću sada reći i tebi. Ministarstvo je nagovestilo da
Centrala u ovom slučaju ima prednost i da stoga forenzičare zarad ove
istrage mogu ustupiti samo Belmanu.“
„Ali?“
Beata jako zabubnja Bikovom hemijskom po stolu.
„Ali dvostruko ubistvo nije jedino što se u ovom trenutku istražuje.“
„Trostruko“, reče Holm, pa kad ga Beata strogo preseče pogledom,
dodade: „Veruj mi.“
 „Ne znam šta viši inspektor Hule istražuje u ovom trenutku, ali to,
jasno mi je stavio na znanje, sigurno nije nijedno od tih ubistava“, nastavi
Beata. „A ja tebe njemu ustupam zarad te istrage ili tih istraga – kao što
rekoh, nemam pojma o čemu je reč. Ustupam te na dve nedelje. A kopiju
prvog izveštaja o toj vašoj istrazi očekujem na mom stolu za pet radnih
dana. Je li to jasno?“
Kaja Sulnes je zablistala od sreće. Jedva je odolela porivu da se
nekoliko puta zavrti na kancelarijskoj stolici.
„Naravno da bih, samo ako Hagen to odobri“, odgovorila je
pokušavajući da kontroliše ushićenost, ali ju je svejedno začula u svom
glasu.
„Dakle, samo Holm, ti i ja. Strogo je poverljivo na čemu radimo. Prvi
sastanak sutra u sedam, moja kancelarija.“
„U… sedam?“
„U sedam. Nula – nula.“
„U redu. U kojoj si kancelariji?“
Ovaj se isceri, pa joj reče.
Pogledala ga je s nevericom. „Imaćemo kancelariju u zatvoru?“
Vrata su se već otvarala. „Budi spremna. Pitanja?“
Kaja ih je imala bezbroj, ali Hari Hule već beše otišao.
San mi se sad priviđa i na javi. U daljini čujem bend kako svira Love
Hurts. Primećujem da su nam prišli neki momci, ali se ne mešaju. Dobro je.
Sam gledam pravo u nju. Vidi šta si uradila, pokušavam da kažem. A vidi
njega, je l’ ga još želiš? Bože, koliko je mrzim, koliko želim da izvučem
nož iz usta i da ga zarijem u nju, da je celu iskasapim i posmatram kako sve
ističe iz nje: krv, iznutrice, laži, glupost, njena glupava nadmenost. Neko bi
trebalo da joj pokaže na šta liči iznutra.
Gledao sam konferenciju za štampu. Nesposobni idioti! Nema dokaza,
nema osumnjičenih? A šta bi sa dragocenih prvih četrdeset osam sati?
Vreme ističe, požurite, požurite? Šta još hoćete od mene? Da vam sve
krvlju nacrtam na zidu?
Vi ste, a ne ja, krivi što se ovo ubijanje nastavlja.
Pismo je spremno za slanje.
Požurite.

OceanofPDF.com
 Petnaesto poglavlje
Strob

Stine pogleda momka koji joj se upravo obratio. Brada, plava kosa i
kapa – unutra! Pri tom kapa nije bila nekakav modni detalj, već debela
vunena kapa koja ti greje uši. Da nije neki border? Uostalom, na drugi
pogled nije to nikakav momak, već čovek. Od preko trideset godina. To su
joj govorile bele borice na preplanuloj koži.
„Pa šta?“, viknula je da nadjača muziku koja je tutnjala iz zvučnika u
Krabi. Novootvoreni klub promovisao se kao novo stecište mladih
stavangerskih muzičara u povoju, filmadžija i pisaca koji su – verovali ili ne
– postojali i u tom korporativnom gradu gde su se prihodi od nafte brojali u
dolarima. No još ništa nije bilo rešeno – ciljna grupa se i dalje kolebala da li
joj je Kraba po ukusu. Baš kao što se i Stine kolebala da li je ovaj momak –
čovek – po njenom.
„Mislim samo da ćeš hteti da me saslušaš“, rekao je osmehnuvši joj se
samouvereno i pogledavši je očima koje joj se učiniše presvetlo plave. Ali
to je možda bilo i zbog rasvete. Strob? Je li to kul? Još nije rešeno. Zavrteo
je čašu piva u ruci, pa se ponovo oslonio na šank tako da bi morala da se
približi ukoliko želi da ga čuje. No neće Stine nasesti na tu foru. Nosio je
debelu perjanu jaknu, ali mu na licu nije bilo ni graške znoja pod onom
smešnom kapom. Ili kul kapom?
„Malo ko se vratio s putovanja motociklom po deltama Burme koliko-
toliko živ da o tome priča“, nastavio je.
Koliko-toliko živ. Dakle, ima žvaku. To joj se dopalo. Ličio je na
nekog. Nekog junaka starih američkih akcionih filmova i serija iz
osamdesetih koje su reprizirali na televiziji.
„Obećao sam sebi da, ako se živ vratim u Stavanger, izađem, poručim
pivo i priđem najlepšoj devojci koju ugledam sa upravo ovom pričom.“
Raširio je ruke i osmehnuo se široko pokazujući bele zube. „Mislim da si ti
devojka kod pagode.“
„Šta sam ja?“
 „Kipling, ženo. Ti si devojka koja čeka svog vojnika kod pagode. Šta
kažeš na to? Da li bi išla sa mnom bosa po mermeru Švedagona? Jela meso
kobre u Peguu? Da zaspimo uz muslimanske molitve u Jangonu, a
probudimo se uz budističke u Mandaleju?“
Udahnula je. Pa se nagnu: „Kažeš, najlepša koju si video?“
Obazreo se. „Pa i nisi. Ali imaš najveće sise. Lepa si, ali ovde je velika
konkurencija za baš najlepšu. Hajdemo odavde.“
Nasmejala se i odmahnula glavom, ne znajući da li je duhovit ili
naprosto opičen.
„Tu sam s drugaricama. Prodaj tu žvaku nekoj drugoj.“
„Elijas.“
„Molim?“
„Zanima te kako se zovem. Ako se opet sretnemo. A zovem se Elijas.
Skug. Ovo drugo ćeš zaboraviti, ali ’Elijas’ ćeš upamtiti. A srešćemo se
opet. Možda i ranije nego što misliš.“
Izvila je glavu u stranu. „Ma nije valjda?“
Oponašajući je, i on izvi glavu u stranu: „Ma jeste valjda.“
Potom je iskapio pivo, spustio čašu na šank, nasmejao joj se i otišao.
„Ko ti je ovaj?“
Bila je to Matilda.
„Nemam pojma“, odvrati Stine. „Sladak je. Ali malo čudan. Ima
istočnjački naglasak.“
„Čudan?“
„Ma nešto su mu čudne oči. I zubi. Da nije zbog stroba ovde?“
„Stroba?“
Stine se nasmeja. „Ma da, znaš kao one neonke u solarijumu. Od kojih
izgledaš kao zombi.“
Matilda odmahnu glavom. „Stine, treba ti piće. Hajdemo.“
Dok je išla za njom, Stine se osvrnu ka izlazu. Učinilo joj se da je
videla lice kroz izlog, ali sada tamo nije bilo nikoga.
OceanofPDF.com
 Šesnaesto poglavlje
Speed King

Bilo je devet sati uveče. Hari je išao kroz centar Osla. Pola dana mu je
otišlo na tegljenje stolica i stolova u novu kancelariju. Po podne je otišao do
bolnice, ali otac mu je bio na nekim ispitivanjima. Onda se vratio u centar
da kopira izveštaje i pozove nekoliko brojeva. Rezervisao je i kartu za
Bergen, svratio u tržni centar gde je kupio usb modem veličine opuška od
cigarete.
Izašao je dugim koracima iz centra. Oduvek je voleo da pešači svojim
gusto naseljenim gradom sa istoka na zapad posmatrajući kako se
postepeno ali očigledno menjaju ljudi, moda, etnička pripadnost,
arhitektura, prodavnice, kafići i barovi. Svratio je i u Mekdonalds, pojeo
hamburger, tutnuo tri slamčice u džep od mantila i produžio dalje.
Posle pola sata hoda od Grenlanda koji nalikuje na pakistanski geto,
obreo su u lepom, blago sterilnom i kao kreč belom delu zapadnog Osla.
Kaja Sulnes je živela u Ulici lidera Sagena. Ispostavilo se da živi u jednoj
velikoj, starinskoj drvenoj vili. U retkim prilikama kada su takve vile bile
na prodaju Harijevi sugrađani bi se sjatili pred njih, ne kao zainteresovani
kupci – malo ko je među njima imao toliko novca, već kako bi pogledali,
sanjarili i sebi potvrdili da je Fagerborg upravo ono za šta se izdavao: kraj
gde bogati nisu bili bezobrazno bogati, njihov novac nije bio previše nov,
gde nije bilo bazena, vrata od garaže na daljinsko upravljanje i drugih
prostačkih, skorojevićkih budalaština. Jer lepi stanovnici Fagerborga –
„Lepog grada“ – nisu menjali svoj način života. Leta bi provodili u hladu
jabuka u svojim velikim, senovitim baštama sedeći u garniturama koje nisu
bile ništa novije ni praktičnije od vila iz kojih bi ih izneli. A kad bi došlo
vreme da se garniture opet unesu u kuću, iza prozora izdeljenih na
kvadratiće popalile bi se sveće. U Sagenovoj ulici božićna atmosfera
vladala je od oktobra do marta.
Kapija je glasno zaškripala. Hari se stoga ponada da stanovnicima nije
potreban pas. Šljunak mu je krckao pod cokulama kojima se obradovao kao
malo dete kada je otvorio plakar, ali koje su sad bile sasvim natopljene
kišnicom.
Popeo se natkrivenim stepeništem i pritisnuo neobeleženo zvono.
Pred vratima je ugledao par elegantnih ženskih cipela, a pored njih i
jedne muške. Veličina 46, oceni Hari. Po svoj prilici, Kaja ima visokog
muža. A naravno da ima nekoga, kako li je samo pomislio bilo šta drugo? A
pomislio je, zar ne? Nebitno. Vrata se otvoriše.
„Hari?“ Nosila je raskopčan, debeo i malo prevelik vuneni džemper,
izlizane farmerke i ofucane patofne na kojima su se, Hari se mogao zakleti,
videle staračke pege. Ni trunka šminke – samo iznenađen osmeh. Ipak,
učini mu se kao da ga je očekivala, kao da je znala da će mu se takva
svideti. Naravno, primetio je još u Hongkongu zadivljenost u njenom
pogledu kakvu u ženama neretko probudi susret s muškarcem za kojeg
znaju samo na osnovu glasina, bile one pozitivne ili ne. Nije naročito
temeljno analizirao sve odluke koje su ga dovele do tih vrata. I bolje što
nije. 46. Ili 46 i po.
„Hagen mi je dao tvoju adresu“, poče Hari. „A pošto ni ja nisam tako
daleko, rešio sam da skoknem umesto da te zovem.“
Vragolasto se osmehnula. „A i nemaš mobilni.“
„Grešiš.“ Hari iz džepa izvuče crveni telefon. „Dao mi ga je Hagen, ali
sam već zaboravio pin. Je l’ te prekidam u nečemu?“
„Ma kakvi.“ Otvorila je vrata širom i Hari uđe.
Smešno – srce mu je zaista jače zalupalo dok je čekao da mu otvori.
Petnaestak godina ranije Harija bi to iznerviralo, ali sada je već rezignirano
prihvatio banalnu činjenicu da će ženska lepota uvek tako uticati na njega.
„Jesi li za kafu? Već kuvam.“
Ušli su u dnevnu sobu. Zidovi su bili prekriveni slikama i policama s
knjigama. Hari je sumnjao da ih je sve sama sakupila. Osim toga, sve u sobi
ukazivalo je na prisustvo muškarca: masivan, nezgrapan nameštaj, globus,
nargile, polica s gramofonskim pločama, na zidovima mape i fotografije
visokih planinskih vrhova prekrivenih večnim snegom. Na osnovu svega
toga Hari zaključi da muškarac mora biti dosta stariji od nje. Televizor je
bio upaljen, ali utišan.
 „Marit Ulsen je glavna tema u svim vestima.“ Kaja ugasi i televizor.
„Iz opozicije traže hitno rasvetljavanje slučaja, kritikuju vladu zbog
redukcija u policiji. Neće biti lako Centrali ovih dana.“
„Hoću kafu, hvala“, reče Hari, pa Kaja ode u kuhinju.
Seo je na trosed. Na salonskom stočiću ispred nje, pored ženskih
naočara za čitanje ležala je, s koricama nagore otvorena knjiga Džona
Fantea. A pored nje – slike sa Frognerskog kupališta. I to ne samog mesta
zločina, već svetine koja je provirivala preko policijske trake. Hari se
zadovoljno nasmeja sebi u bradu. Ne samo zato što je Kaja radila i kod
kuće, već zato što su istražitelji i dalje pravili i takve snimke na mestu
zločina. Jer svojevremeno ih je upravo Hari i naterao da fotografišu
prisutne. To su ga naučili na kursu o serijskim ubistvima pri fbi. Nije mit da
se počinilac vraća na mesto zločina. Braća King iz San Antonija, kao i
čovek iz Kej-marta, uhvaćeni su zahvaljujući tome što nisu mogli odoleti da
se uživo dive svome delu i haosu koji su izazvali, da ispitaju koliko su
neranjivi. Forenzički fotografi nazivali su to šestom Huleovom zapovešću. I
da, bilo ih je još devet. Pregledao je sve slike.
„Da ne sipam mleko u kafu?“, doviknu mu Kaja iz kuhinje.
„Da.“
„Stvarno? Ali na Hitrou si…“
„Mislio sam ’da, nemoj da sipaš’.“
„Aha. Znači, prešao si na kantonske odgovore.“
„Šta?“
„Prestao si da koristiš dvostruku negaciju. U kantonskom je logičnije.
A ti voliš kad je logično.“
„Je l’ to stvarno tako? Mislim, u kantonskom?“
„Nemam pojma.“ Iz kuhinje se začu smeh. „Samo se pravim pametna.“
Hari primeti da je fotograf snimao diskretno, bez blica, i iz visine kuka.
Okupljeni su zurili u skakaonicu. Tupi pogledi, poluotvorena usta, kao da se
dosađuju u želji da ugledaju nešto strašno, nešto što će im se urezati u
pamćenje, nešto čime će plašiti susede. Hari sa štosa policijskih izveštaja
uze lupu da pregleda sva lica, jedno po jedno. Nije znao šta traži, odagnao
je sve misli, jedino tako je mogao upiti sve što mu je pred očima.
 „Jesi li našao nešto?“ Prišla mu je s leđa i nadvila se da i sama vidi.
Mirisala je na sapun od lavande, bio je to isti onaj miris koji je osetio i kad
mu je zaspala na ramenu tokom leta.
„M-hm. Misliš li da ovde ima nečega?“, upitao je preuzimajući šolju s
kafom.
„Ne.“
„Zašto si ih onda ponela kući?“
„Zato što se devedeset pet odsto istrage sastoji iz traganja na
pogrešnom mestu.“
Upravo je citirala treću Harijevu zapovest.
„A moraš naučiti da voliš i tih devedeset pet odsto. Inače ćeš odlepiti.“
Četvrta zapovest.
„A šta je sa izveštajima?“, upita Hari.
„Pa, za ubistva Borgni i Šarlote imamo i svoje izveštaje. I tu nema
ničeg. Nema forenzičkih dokaza, niko od ispitanih nije video ništa
zanimljivo. Niko nije posvedočio o ljutim neprijateljima, ljubomornim
momcima, pohlepnim naslednicima, poremećenim progoniteljima,
dugovima i nestrpljivim uterivačima. Ukratko…“
„Nema tragova, nema očiglednih motiva, nema oružja. Voleo bih da
malo saslušavam u vezi sa Marit Ulsen, ali, kao što znaš, mi to ne
istražujemo.“
Osmehnula se. „Naravno. Inače, čula sam se s novinarom iz vg-a. Niko
od njegovih kolega nema informaciju da je Marit Ulsen patila od depresije,
bila u nekakvoj krizi ili pomišljala na samoubistvo. Niti da je imala
neprijatelje, bilo političke ili lične.“
„M-hm.“
Hari prelete pogledom preko publike na fotografiji. Žena sa
mesečarskim izgledom na licu i detetom u naručju.
„Šta traže svi ti ljudi?“
A u pozadini, s leđa, slika čoveka koji odlazi odatle. Perjana jakna,
vunena kapa. „Šok. Potres. Zabavu. Katarzu…“
„Neverovatno.“
 „M-hm. Vidim, čitaš Fantea. Voliš starije stvari?“
Glavom je pokazao ka sobi, celoj kući. I pitao ju je za to. Ali je
očekivao da će mu odgovoriti o svom mužu ukoliko je zaista bio znatno
stariji od nje, kao što je zaključio.
Pogledala ga je ozareno: „I ti si čitao Fantea?“
„Kad sam bio mlad i zaluđen Bukovskim. Pročitao sam jednu knjigu,
ali više nemam pojma kako se zove. Uostalom, kupio sam je samo zato što
ih je Bukovski preporučivao.“ Hari napadno pogleda na sat. „Au! Moraću
da krenem.“
Kaja iznenađeno pogleda prvo njega, pa onda netaknutu kafu u šolji.
„Džet-leg.“ Hari se osmehnu ustajući. „Nastavićemo sutra na
sastanku.“
„Naravno.“
Hari se potapša po džepu od pantalona. „Inače, ostao sam bez pljuga.
Onaj boks kamela iz fri-šopa koji sam ti dao…“
„Evo odmah“, prekinula ga je uz osmeh.
Kada se vratila s načetim boksom cigareta, Hari je već čekao obučen i
obuven pred vratima.
„Hvala.“ Hari smesta izvadi jednu paklicu i otvori je.
Kad su izašli na stepenište, Kaja se oslonila o dovratak:
„Možda ne bi trebalo ovo da ti kažem, ali čini mi se da je ovo bio
nekakav ispit.“
„Ispit?“ Hari pripali cigaretu.
„Neću te pitati kakav, ali me zanima jesam li položila.“
Hari se kratko nasmeja. „Samo sam došao po ovo.“ Već je silazio niz
stepenice mašući joj boksom. „U sedam nula-nula.“
***
Otključao je vrata svog stana, pritisnuo prekidač. Još mu nisu isključili
struju. Skinuvši mantil, prešao je u dnevnu sobu i pustio Deep Purple,
njegovu omiljenu grupu iz kategorije „nenamerno smešni ali svejedno
fenomenalni“. Speed King. Ijan Pejs na bubnjevima. Seo je na trosed i
vrhovima prstiju pritisnuo slepoočnice. Kerovi su tresli lancima. Zavijali,
režali, kidisali i razdirali mu utrobu svojim čeljustima. Ako ih pusti, nikad
se neće vratiti. Jer dosad je uvek imao razloga da prekine. Rahelu, Olega,
posao, možda čak i oca. Ali sada je sve to izgubio. Ne, to se ne sme
dogoditi. Alkohol – nipošto. Stoga mu je trebala alternativa. Opijat koji je
znao da kontroliše. Hvala ti najlepše, Kajo. Da li se stideo zbog toga?
Naravno. Ali ponos je luksuz koji ne možeš uvek priuštiti.
Strgao je celofan s boksa cigareta i izvadio paklicu sa dna. Jedva se
primećivalo da je otvarana. Činjenica je da carinici nikad ne proveravaju
žene poput Kaje. Otvorio je paklicu i iz nje izvadio aluminijumsku foliju.
Otvorio ju je, pogledao mrku grudvicu. Udahnuo njen slatkasti miris.
A onda je počeo s pripremom.
Hari se nagledao svih mogućih metoda konzumacije opijuma, počev od
obreda u tradicionalnim pušionicama, složenih poput kineske ceremonije
ispijanja čaja, preko kojekakvih lula do najjednostavnijeg: zapališ
grumuljicu, prineseš joj slamčicu i kroz nju uvučeš punim plućima
dragoceni dim. Jer, bez obzira na postupak, cilj je uvek isti: dopremiti
morfijum, paramorfijum, kodein i čitav spektar srodnih supstanci u krvotok.
Harijev metod bio je jednostavan. Za rub stola bi selotejpom pričvrstio
kafenu kašičicu, u nju stavio delić grudvice ne veći od glave šibice, a onda
zagrejao kašičicu upaljačem. Kada opijum počne da se puši, stavio bi iznad
njega najobičniju čašu da prikupi dim. A onda bi u čašu ugurao slamčicu –
po mogućstvu sa zglobom – i kroz nju uvukao dim. Primetio je da mu prsti
nimalo ne podrhtavaju. U Hongkongu je redovno proveravao stepen svoje
zavisnosti – u tom pogledu bio je najdisciplinovaniji narkoman za kojeg je
znao. Uvek je mogao unapred sebi da odredi dozu alkohola i na njoj se
održi, ma koliko da je trešten. U Hongkongu bi prestao da puši opijum na
nedelju ili dve, samo bi povremeno popio paralgin forte koji mu ne bi
uklonio simptome apstinencije, ali bi mu psihološki pomogao, jer je znao da
sadrži mrvicu kodeina. Nije se navukao. Hari je, doduše, bio višestruki
zavisnik, ali ne i opijumski. No treba imati na umu da tu ništa nije
postojano. Jer već dok je lepio kašičicu za sto, primetio je da su se kerovi
umirili – zato što su znali da će ih uskoro nahraniti.
Primirili su se, do prve prilike.
 Hari opeče prste o užareni upaljač. Na stolu je već pripremio slamčice
iz Mekdonaldsa.
Minut kasnije već je uvukao prvi dim.
Dejstvo je bilo momentalno. Nestali su svi bolovi, čak i oni kojih nije
bio svestan. Nasrnule su asocijacije, slike. Te noći uspeće da zaspi.
Bjern Holm nije mogao da zaspi.
Pokušao je da čita Eskotovu biografiju Henka Vilijamsa o kratkom
životu i dugoj smrti te legende kantri muzike, potom je slušao disk sa
koncerta Lusinde Vilijams u Ostinu, na kraju je i prebrojavao teksaške
longhorn krave, ali ništa nije pomoglo.
Dilema, eto šta ga je mučilo. Problem za koji nema tačnog rešenja.
Forenzičar Holm je mrzeo te vrste problema.
Sklupčao se na prekratkom krevetu na rasklapanje koji je dovukao iz
rodne Skreje zajedno sa svojom kolekcijom gramofonskih ploča –
Elvisovih, Pistolsa, Džejsona i Skorčera – tri ručno šivena odela iz Nešvila,
američkom Biblijom i trpezarijskom garniturom za ručavanje koja je bila u
posedu Holmovih već četvrtu generaciju. Ali nije mogao da se usredsredi.
Dilemu mu je donelo zanimljivo otkriće prilikom ispitivanja užeta
kojim je Marit Ulsen obešena – tačnije, obezglavljena. Takvi tragovi obično
nisu vodili nikud, ali dilema je svejedno ostajala: da li je ispravno preneti tu
informaciju Centrali – ili Hariju? U trenutku kada je Bjern Holm otkrio
sićušne ljušture na užetu, još je radio za Centralu. Isto važi i za vreme kada
je razgovarao sa stručnjakom za slatkovodnu biologiju sa Univerziteta u
Oslu. Ali Beata Len ga je ustupila Hariju pre nego što je sastavio izveštaj.
Kada sutradan bude seo za računar, već će biti dužan da raportira Hariju.
Okej, tehnički gledano, dilema ne postoji: nalaz pripada Centrali. Ako
ga prosledi bilo kome drugome, bilo bi to prikrivanje dokaza. Šta je uopšte
Holm dugovao tom Hariju Huleu? Uvek bi mu doneo samo nevolje. U
poslu je bio svojeglav i bezobziran. U pijanstvu, opasan po život. Ali trezan
Hari bio je korektan tip. Mogao si računati da će ti priteći u pomoć bez
pompe i insistiranja da mu „duguješ“. Nezgodan neprijatelj, ali dobar
prijatelj. Dobar čovek. U pičku materinu dobar. Pomalo nalik na Henka,
zapravo.
Bjern Holm prostenja i prevrnu se prema zidu.
 Stine se trgnu iz sna.
Nešto je brujalo u sobi. Prevrnula se na stranu. Na tavanici se pojavila
slabašna svetlost koja je dopirala sa poda pored kreveta. Koliko li je sati?
Tri ujutru? Protegla se da dohvati mobilni.
„Da?“ Potrudila se da zvuči pospanije nego što je bila.
„Posle delte su mi dosadile zmije i komarci, pa sam odjezdio na
motociklu burmanskom obalom do Arakana.“
Smesta je prepoznala glas.
„Do ostrva Saj Čung“, nastavio je. „To ti je jedan aktivni blatni vulkan.
Čuo sam da se sprema erupcija. I zaista, treće noći pošto sam stigao, desila
se eksplozija. Mislio sam da ću videti samo blato, ali bilo je i stare, dobre
lave. Guste lave koja se tako polako razlivala kroz grad da nismo morali ni
da potrčimo pred njom.“
„Znaš li koliko je sati?“, upita Stine zevnuvši.
„Ipak, nije se zaustavila. Znaš, kad je lava tako gusta, zovu je hladnom,
ali je svejedno spržila sve što joj se našlo na putu. Zdravo, olistalo drveće
zasijalo bi na četiri sekunde kao božićna jelka, a onda se pretvorilo u pepeo
i nestalo. Burmanci su pokušali da pobegnu kolima kako bi poneli što više
stvari, ali predugo su se pakovali zato što su mislili da je lava spora! Kad su
izneli televizor, već im je stigla do zidova kuće. Uskočili su u kola, ali su im
od vreline popucale gume. Onda se zapalio i benzin pa su istrčali iz kola i
pobegli glavom bez obzira. Sećaš li se kako se zovem?“
„Vidi, Elijase…“
„Rekao sam ti da ćeš upamtiti.“
„Moram da spavam. Sutra idem u školu.“
„Stine, i ja sam takva erupcija. Ja sam kao hladna lava. Tečem polako,
ali me ne možeš zaustaviti. Stići ću te.“
Pokušala je da se seti kada mu je rekla svoje ime. Mahinalno se
osvrnula ka prozoru. Bio je otvoren. Napolju je vetar hučao spokojno,
umirujuće.
Govorio je tiho, šapatom: „Video sam i kera koji se bežeći upetljao u
bodljikavu žicu. Bio je pravo na putanji lave. Ali onda je lava skrenula
ulevo, kao da će ga zaobići. Bog je milostiv, a? Ali ga je svejedno okrznula.
Pola psa je samo nestalo, isparilo. A tek onda se druga polovina zapalila. Pa
je i ona postala pepeo. Sve postane pepeo.“
„Uh, mislim da ću sada prekinuti vezu.“
„Pogledaj kroz prozor. Već sam ti stigao do kuće.“
„Prekini!“
„Opusti se, samo te malo zezam.“ Zacerekao joj se na uvo.
Stine se strese. Mora da je pijan. Ili lud. Ili i jedno i drugo.
„Laku noć, Stine. Vidimo se uskoro.“
Prekinuo je vezu. Stine je zurila u telefon. A onda ga je isključila i
hitnula ka podnožju kreveta. Opsovavši pritom, jer je već znala da joj te
noći više nema sna.

OceanofPDF.com
 Sedamnaesto poglavlje
Vlakno

U 6.58 Hari Hule, Kaja Sulnes i Bjern Holm prolazili su kroz Lagum,
podzemni prolaz dug četiristo metara koji povezuje Dom policije sa
Okružnim zatvorom u Oslu. Lagum je povremeno korišćen za sprovođenje
zatvorenika u Dom policije na saslušanje, ponekad kao fiskulturna sala u
zimskom periodu, a u stara, loša vremena i za krajnje nezvanično
premlaćivanje problematičnih zatvorenika.
Voda je kapala s tavanice, a odjek njenog sočnog poljupca s betonskim
podom prenosio se duž škrto osvetljenog hodnika.
„Tu smo“, reče Hari kad su stigli do kraja hodnika.
„Zar ovde?“, upita Bjern Holm.
Morali su da se sagnu ne bi li prošli ispod stepenica koje su vodile ka
ćelijama. Hari otključa metalna vrata. Zapahnuo ga je miris zagrejane,
ustajale memle.
Pritisnuo je prekidač. Hladna, plavičasta svetlost obasja četvorougaonu
prostoriju golih zidova, zastrtu sivkastoplavim linoleumom.
U njoj nije bilo prozora, grejnih tela, ničeg od pogodnosti koje bi se
očekivale u kancelariji koja treba da udomi troje ljudi.
Izuzev stolova s računarima i stolica. Na podu je još stajao i pocrneli
aparat za filter kafu, kao i kanister vode.
„Pored nas je kotlarnica iz koje se greje ceo zatvor“, objašnjavao je
Hari. „Zato je ovako toplo.“
„Pa, nije tako loše“, reče Kaja sedajući za jedan od stolova.
„Nije, malčice me podseća na pakao“, dodade Holm. Skinuo je krznom
postavljenu jaknu i raskopčao gornje dugme na košulji. „Imamo li domet za
mobilni?“
„Jedva nešto“, odvrati Hari. „A imamo i internet. Sve što nam treba.“
„Osim šolja za kafu“, primeti Holm.
 Hari odmahnu glavom pa iz džepova mantila izvuče tri bele šolje i
razdeli ih po stolovima. Potom iz unutrašnjeg džepa izvuče i kesicu kafe, pa
priđe aparatu.
„Uzeo si ih iz kantine.“ Bjern Holm podiže svoju šolju. „Henk
Vilijams?“
„Pisano je flomasterom, vodi računa“, procedi Hari otvarajući kafu
zubima.
„Džon Fante?“, pročita Kaja sa svoje šolje. „A koga si ti dobio?“
„Zasad nikoga“, reče Hari.
„A zašto?“
„Zato što će na njoj pisati ime glavnog osumnjičenog u datom
trenutku.“
Drugo dvoje oćutaše. Aparat za kafu proguta vodu.
„Očekujem bar tri teorije pre nego što ova bude gotova“, reče Hari.
Kad su bili na pola druge šolje i šeste teorije, Hari prekide seansu.
„Okej, ovo je bilo zagrevanje, da malo razradimo vijuge.“
Kaja je upravo plasirala teoriju da su ubistva seksualno motivisana, da
je počinilac već osuđivan pa je znao da policija ima njegov dnk i zato nije
ostavljao spermu na mestu zločina, već je onanisao u kesu ili nešto slično
na mestu zločina, te da stoga treba proučiti bazu osuđenika i porazgovarati s
kolegama iz Odeljenja za javni moral.
„Ali zar ne misliš da tu ima nečeg?“, upitala je.
„Ništa ja ne mislim“, odvrati Hari. „Trudim se da mi mozak bude
prazan i prijemčiv.“
„Ali nešto moraš misliti.“
„Dobro, da. Mislim da sva tri ubistva imaju zajedničkog počinioca ili
počinioce. Takođe, mislim da je moguće pronaći vezu koja će nas odvesti
do motiva koji će nas pak – ukoliko nam se baš posreći – dovesti do krivca
ili krivaca.“
„Ako nam se baš posreći? Zvuči kao da nam i nisu neke šanse.“
„Pa.“ Hari se zavali u stolicu sklopivši šake na potiljku.
 „O serijskim ubicama napisani su metri i metri knjiga. U filmovima
policajci pozovu psihologa koji prelista izveštaje i odmah izbaci profil koji
bez izuzetka odgovara počiniocu. Svet misli da film Henri, portret serijskog
ubice pruža nekakav opštevažeći opis. Nažalost, u stvarnosti se serijske
ubice međusobno razlikuju koliko i svi ostali ljudi. A samo se po jednome
izdvajaju od drugih zločinaca.“
„Po čemu?“
„Po tome što ih ne uhvate.“
Bjern Holm prasnu u smeh, ali shvativši da je to neprimereno, smesta
zaćuta.
„Pa nije valjda tako?“, poče Kaja. „A šta sa…“
„Sad misliš na one slučajeve kada je otkriven obrazac i osoba iza
njega. Ali seti se svih nerazjašnjenih slučajeva koji su istraživani kao
izolovana ubistva, gde nikad nije ustanovljena veza. Ima ih na hiljade.“
Kaja pogleda Bjerna, koji joj značajno klimnu.
„Dakle, ti veruješ da postoji veza?“, zaključila je.
„Aha“, odvrati Hari. „I moramo ga pronaći i bez saslušavanja koja bi
nas odala.“
„Kako?“
„Kada smo u Službi bezbednosti izrađivali procenu situacije zapravo
smo samo tražili moguće veze, ali da pritom nismo ni sa kim ni progovorili.
Imali smo nato pretraživač i mnogo pre nego što je svet čuo za Gugl ili
Jahu. S tim programom mogli smo da uđemo i pregledamo praktično sve
što je bilo povezano na internet. I sada ćemo morati tako.“ Hari pogleda na
sat. „Zato ću ja za sat i po biti u avionu za Bergen, a za tri sata razgovarati s
bivšom koleginicom koja nam, nadam se, može pomoći. Stoga je bolje da
sad požurimo. S Kajom sam već malo popričao, Bjerne, šta ti imaš?“
Bjern Holm se trgnu kao da ga je probudio. „Ja? Ovaj… Bojim se da
nemam bogzna šta.“
Hari se oprezno protrlja po vilici. „Nešto sigurno imaš.“
„Ništa. Ni forenzičari ni taktička grupa nemaju ama baš ništa, ni za
Marit Ulsen ni za ove druge.“
 „Dva meseca“, uporno će Hari. „Nemoj me zezati.“
„Pa, mogu da ti ponovim“, reče Bjern Holm. „Za dva meseca su nam
poispadale oči od analiza, snimaka, slika, krvi, dlaka, noktiju – sve živo
smo pregledali. Smislili smo dvadeset četiri teorije o tome kako je i zašto
napravio dvadeset i četiri rupe na usnoj duplji prve dve žrtve tako da svi
ubodi vode ka jednom središtu. Ali ništa od toga. I Marit Ulsen ima
povredu usta, ali je ta nanesena nožem i nekako je aljkava, gruba. Ukratko:
ništa.“
„A oni kamenčići što ste ih pronašli u podrumu pored Borgni?“
„Analizirali smo ih. Mnogo gvožđa i magnezijuma, malo manje
aluminijuma i silicijuma. Takozvana bazična stena. Crna, porozna. Šta ti to
govori?“
„Kod prve dve žrtve pronašli ste tragove gvožđa i koltana između
kutnjaka. Šta to znači?“
„Da su ubijene istim prokletim oružjem, ali i dalje nemamo pojma
kakvim.“
Pauza.
Hari se nakašlja. „Dobro, Bjerne, vreme je da ispljuneš.“
„Šta?“
„Ono što vidim da ti je na umu otkako smo stigli ovamo.“
Forenzičar se počeša po zulufima piljeći u Harija. Pa se nakašlja.
Dvaput. Potom se osvrnu prema Kaji kao da traži pomoć od nje. Zinu, pa
zatvori usta.
„U redu“, naposletku će Hari. „Onda prelazimo na…“
„Uže.“
Drugo dvoje pogledaše ka Bjernu.
„Pronašao sam školjke na njemu.“
„Da…?“
„Ali ne i so.“
Još su ga posmatrali.
„To je dosta neobično – školjke u slatkoj vodi.“
 „I?“
„I onda sam proverio s biologom. U pitanju je takozvana jitlandska
školjka, najmanja slatkovodna školjka koja živi u samo dva jezera u
Norveškoj.“
„A srećni dobitnici su?“
„Jezera Ejern i Lisern.“
„U Istočnom okrugu“, reče Kaja. „Dva susedna, velika jezera.“
„Gusto naseljen okrug“, primeti Hari.
„Žao mi je“, reče Holm.
„M-hm. Ima li ikakvih oznaka na užetu koje bi nas dovele do
proizvođača?“
„Ne, i upravo je u tome problem“, poče Holm. „Nema nikakvih
oznaka. I ne liči ni na jedno uže koje sam dosad video. Samo organska
vlakna, nema najlona niti bilo kakvog drugog sintetičkog materijala.“
„Konoplja“, reče Hari.
„Molim?“
„Konoplja, od koje se proizvodi i konopac i hašiš. Ako ti se duva, uvek
možeš da siđeš u luku i zapališ uže kojim je privezan trajekt za Dansku.“
„Ma kakva konoplja“, reče Bjern nadjačavajući Kajin smeh. „Vlakna
su od bresta i lipe. Većim delom brestova.“
„Norveško uže domaće izrade“, reče Kaja. „Tako su se pravila užad
nekad na selu.“
„Na selu?“, ponovi Hari.
Kaja klimnu. „Svako selo je imalo bar po jednog užara. Granje se prvo
drži bar mesec dana u vodi da smekša. Posle oljuštiš koru i iskoristiš liku
koju upleteš u uže.“
Hari i Bjern su se okrenuli u stolicama prema njoj.
„Šta je bilo?“, upitala je nesigurno.
„Pa“, poče Hari. „Da li bi to nazvala opštom informisanošću?“
„A, to“, reče Kaja. „Moj deda je pravio užad.“
„Aha. Pa je l’ koristio brest i lipu?“
 „U principu možeš koristiti liku bilo kojeg drveta.“
„A razmera mešavine?“
Kaja slegnu ramenima. „Nisam baš neki stručnjak, ali mislim da se
obično ne meša lika od različitog drveća. Sećam se da mi je Even, stariji
brat, pričao kako je deda koristio lipu zato što najslabije upija vodu. Zato
nije morao da premazuje užad katranom.“
„M-hm. Šta ti misliš, Bjerne?“
„Ako je takva mešavina neuobičajena, onda će nam svakako biti lakše
da uđemo u trag proizvođaču.“
Hari ustade i stade da šeta po sobi. Sa svakim korakom njegovi gumeni
đonovi bi uzdahnuli kad se odvoje od linoleuma. „Dakle, možemo
pretpostaviti da je u pitanju ograničena proizvodnja i lokalna distribucija.
Kajo, da li ti to zvuči razumno?“
„Možemo pretpostaviti.“
„A možemo pretpostaviti i da je uže prodato nedaleko od mesta na
kojem je proizvedeno. Ne verujem da ta užad iz domaće radinosti stignu
daleko.“
„Pa, i dalje mi to zvuči razumno, ali…“
„Hajde da nam to bude polazišna tačka. Sastavite mi spisak lokalnih
užara u blizini jezera Lisern i Ejern.“
„Ali više niko ne pravi takvu užad“, pobuni se Kaja.
„Vidite šta uspete da nađete“, odvrati Hari pa pogledavši na sat, zgrabi
mantil sa naslona stolice i pođe prema vratima. „Pronađite mi gde je
napravljeno to uže. Pretpostavljam da Belman ne zna ništa o tim jitlandskim
školjkama. A, Bjerne?“
Bjern Holm mu se usiljeno osmehnu u odgovor.
„Mogu li ja malo da poradim na teoriji o seksualnoj motivisanosti
ubistava? Mogla bih da popričam s kolegama iz Javnog morala…“
„Odbija se“, prekide je Hari. „Opšti zahtev držanja jezika za zubima
posebno se tiče spominjanja naše aktuelne istrage dragim kolegama iz
Doma policije. Po svoj prilici informacije iz Doma cure nekako do
Centrale, tako da raportiramo samo Gunaru Hagenu.“
 Kaja je zaustila da nešto kaže, ali, opazivši Holmov pogled, odmah
zatvori usta.
„Ali bi mogla“, nastavi Hari. „Da potražiš nekog vulkanologa. Pošalji
mu rezultate analize kamenčića.“
Bjern izvi plavu obrvu do pola čela.
„Crni, porozni kamenčići, bazična građa“, nabrajao je Hari. „Zvuči mi
kao lava. Vraćam se iz Bergena do četiri.“
„Pozdravi kolege iz Be-hgena“ – Bjern podiže šolju kafe oponašajući
tamošnji govor.
„Ne idem u policijsku upravu“, reče Hari.
„Aha. Nego gde?“
„U Sandvikensku bolnicu.“
„San…“
Vrata se zalupiše za Harijem. Kaja pogleda Bjerna Holma, koji je još
preneraženo zurio u zatvorena vrata.
„Šta će tamo? Da razgovara s nekim patologom?“
Bjern odmahnu glavom. „Sandvikenska bolnica je ustanova za
mentalno zdravlje.“
„Aha. Pa možda želi da porazgovara s nekim psihologom,
specijalistom za serijske ubice?“
„Znao sam da je trebalo da odbijem“, prošapta Bjern ne skidajući
pogled sa vrata. „Očigledno je potpuno poludeo.“
„Kako poludeo?“
„Radimo u zatvoru“, poče Bjern. „Rizikujemo da podobijamo otkaze
ako nas otkriju, a ta koleginica iz Bergena…“
„Da?“
„Ta je tek luda kao struja.“
„Hoćeš reći da je…“
„Klinički odlepila i smeštena u ludaru na zatvoreno odeljenje.“

OceanofPDF.com
 Osamnaesto poglavlje
Pacijentkinja

Na svaki korak visokog policajca Ćersti Resmun morala je načiniti

dva, ali je nekako uspevala da kaska za njim hodnicima Sandvikenske
bolnice. Kiša se slivala niz visoke ali uzane prozore koji su gledali na fjord i
drveće tako zeleno da čovek poveruje kako je proleće stiglo pre zime.
Ćersti Resmun smesta je prepoznala policajčev glas kada ju je pozvao
prethodnog dana. Možda je i očekivala da je pozove. I od nje zatraži upravo
ono što je i zatražio: da se vidi s Pacijentkinjom. Pacijentkinju su uvek
samo tako oslovljavali ne bi li joj se obezbedila što veća anonimnost posle
već skoro godinu dana stare istrage ubistva u kojoj je aktivno učestvovala, a
iskušenja su je opet vratila njima: psihijatrijskom odeljenju. Doduše, isprva
se osetno i brzo oporavila, otpustili su je kući, ali mediji – histerično
opsednuti tim Sneškom i uveliko nakon što je istraga zaključena – nisu je
ostavljali na miru. Jedne večeri pre tri meseca Pacijentkinja je stoga pozvala
doktorku Resmun i zamolila je da se vrati u bolnicu.
„Dakle, u voznom je stanju?“, upita policajac. „Prima li terapiju?“
„Odgovor na prvo pitanje je – da“, odvrati Ćersti Resmun. „A na drugo
nemam prava da odgovorim.“ Zapravo je Pacijentkinja bila toliko dobro da
joj više nisu trebali ni lekovi ni boravak u ustanovi, ali je njena doktorka
svejedno oklevala u pogledu te posete. Naime, ovaj policajac je zajedno s
Pacijentkinjom radio na istrazi o Snešku i neke stare stvari mogle su izbiti
na površinu. Ćersti Resmun je tokom svoje duge karijere u psihijatriji
počela sve više da se zalaže za potiskivanje, učauravanje, zaborav. Te
strategije bile su isuviše potcenjene u njenoj struci. S druge strane, susret s
nekim ko je tako direktno povezan sa celim tim slučajem bio bi dobar ispit
izdržljivosti njene Pacijentkinje.
„Imaš pola sata“, reče Resmunova pre nego što je otvorila vrata
dnevnog boravka. „Ne zaboravi da je mozak osetljiv organ.“
Kada je Hari poslednji put video Katrinu Brat, jedva ju je prepoznao.
Lepotica u poznim dvadesetim tamne kose i svetlucave kože beše nestala, a
ostala je osoba koja ga je podsećala na uveo cvet: beživotna, krhka, ispranih
boja. Činilo mu se da će joj slomiti šaku ako je prejako stegne.
Stoga mu je novi prizor doneo olakšanje. Izgledala je starije – ili samo
umorno. Ali kad mu se, ustajući, osmehnula, prepoznao je stari sjaj u
očima.
„Hari Ha“, rekla je zagrlivši ga. „Kako si?“
„Srednje žalosno“, odvrati Hari. „A ti?“
„Potpuno grozno“, odgovorila je. „Ali znatno bolje.“
Nasmejala se i Hari shvati da je ona stara. Bar u dovoljnoj meri.
„Šta ti se desilo sa vilicom? Je l’ te boli?“
„Samo kad govorim i jedem“, reče Hari. „I kad se probudim.“
„Zvuči poznato. Ružniji si nego što te pamtim, ali mi je svejedno drago
što te vidim.“
„Takođe.“
„Misliš, takođe, ali bez dela o ružnoći?“
Hari se osmehnu. „Naravno.“ Obazreo se. Drugi pacijenti u toj
prostoriji zurili su kroz prozor, sebi u krilo ili pravo u zid. Nije izgledalo
kao da on i Katrina zanimaju bilo koga od njih.
Ispričao joj je šta se sve izdešavalo otkako se nisu videli. Kako su
Rahela i Oleg otputovali na neku nepoznatu adresu u inostranstvu. O
Hongkongu. O očevoj bolesti. O novom slučaju. Čak se nasmejala kada joj
je napomenuo da ovo poslednje ne spominje nikome.
„Šta ima kod tebe?“
„Pa, zapravo hoće da me izbace odavde, misle da sam zdrava i da samo
zauzimam mesto. Ali meni je ovde lepo. Usluga i nije neka, ali je bezbedno.
Imam televiziju, mogu da se krećem kako hoću. Ko zna, možda se za
mesec-dva i vratim kući.“
„Ko zna?“
„Niko. Ludilo dođe, pa ode. Šta si hteo?“
„Šta bi ti htela da hoću?“
Dugo se zagledala u njega pre nego što je odgovorila: „Osim da hoćeš
da me pojebeš, htela bih da mi kažeš kako ti mogu koristiti.“
 „I to je tačno.“
„Hoćeš da me pojebeš?“
„Možeš mi koristiti.“
„Jebiga. Ali i to je nešto. O čemu se radi?“
„Imate li ovde računar s pristupom internetu?“
„Imamo zajednički računar u radionici, ali nije povezan – ne žele baš
toliko da rizikuju. Taj služi samo za ređanje pasijansa. Ali ja imam laptop u
sobi.“
„Koristi taj zajednički.“ Hari zavuče ruku u džep i iz njega izvadi usb
modem, pa joj ga gurnu preko stola. „U prodavnici su mi rekli da je ovo
’pokretna kancelarija’. Samo ga zabodeš…“
„…U usb ulaz.“ Katrina ubaci modem u džep. „Ko mi plaća
pretplatu?“
„Ja. To jest – Hagen.“
„Ura! Večeras surfujem. Ima li nekih novih, gotivnih porno-sajtova?“
„Sigurno.“ Gurnuo joj je i fasciklu preko stola. „Ovde su izveštaji. Tri
ubistva, tri imena. Hoću da radiš isto što i sa Sneškom – da nađeš neku vezu
koju smo prevideli. Čula si za slučaj?“
„Jesam.“ Katrina nije ni pogledala fasciklu. „Sve su žene. To je veza.“
„Vidim, čitaš novine…“
„Vrlo malo. Zašto misliš da žrtve nisu nasumično odabrane?“
„Ništa ja ne mislim, samo tražim.“
„Ali ne znaš šta?“
„Upravo tako.“
„Ali siguran si da je Marit Ulsen ubio isti počinilac kao i druge dve?
Koliko sam shvatila, metod je bio sasvim drugačiji.“
Hari se osmehnu najpre na Katrinin pokušaj da prikrije koliko je
detaljno čitala izveštaje u novinama. „Ne, Katrina, nisam siguran. Ali sad
znam da si i ti došla do istog zaključka.“
„Pa naravno, zar si zaboravio da smo jednojajčane duše?“
 Nasmejala se i u istom trenutku bila je ponovo ona stara Katrina, a ne
puka ljuštura visprene, ekscentrične istražiteljke koju je Hari tek počeo da
upoznaje pre nego što je sve otišlo dođavola. Na svoje iznenađenje, osetio
je knedlu u grlu. Prokleti džet-leg.
„Šta misliš, hoćeš li moći da mi pomogneš?“
„Da pronađem nešto što Centrala traži već dva meseca? Na
razdrndanom kompjuteru u ludnici? Ne znam zašto me uopšte pitaš. U
Domu policije imaš mnogo bolje stručnjake za pretragu podataka od mene.“
„Znam, ali imam nešto što oni nemaju. I što im ne mogu ni dati.
Lozinku za podzemlje.“
Pogledala ga je zbunjeno. Hari se obazre. Niko im nije prišao.
„Kad sam radio u Službi bezbednosti na slučaju Crvendać, dobio sam
pristup pretraživačima koje oni koriste u borbi protiv terorizma. To su ti
tajni ulazi na internet koje je Milnet, američka vojna mreža, napravio za
svoje potrebe pre nego što je mreža ušla u komercijalni domen osamdesetih
pod imenom arpanet. Kao što znaš, arpanet je s vremenom postao internet,
ali tajne ulaze još niko nije uklonio. Pretraživači koriste ’trojance’ koji
ažuriraju lozinke, šifre i nadogradnje čim jednom upadnu. Ovi pretraživači
vide sve – rezervacije avionskih karata i hotela, prolaske kroz naplatnu
rampu, onlajn bankovne transakcije.“
„Čula sam za te pretraživače, ali, ruku na srce, nikad nisam verovala da
stvarno postoje“, reče Katrina.
„Postoje. Još od 1984. Ostvarenje orvelovskog košmara. Ali, najbolje
od svega je što moja lozinka još važi. Proverio sam.“
„Pa šta ću ti onda ja, kad možeš i sam.“
„Kao što rekoh, taj sistem sme da koristi samo Služba bezbednosti, i to
isključivo u kriznim situacijama. Kao i na Guglu, i ovde pretraga može
dovesti do pošiljaoca. Ako bi se otkrilo da ja ili neko drugi iz Doma policije
koristi te pretraživače, mogli bi da nas krivično gone. Ali ako bi nekog
pretraga dovela do zajedničkog računara u psihijatrijskoj bolnici…“
Katrina Brat se ponovo nasmeja, ali ovog puta bio je to zločest smeh
veštice.
 „Sad shvatam. Ne treba tebi genijalna istražiteljka Katrina Brat, već…“
Mahnula je rukom. „Pacijentkinja Katrina Brat. Koja se, budući
neuračunljiva, ne može goniti na sudu.“
„Upravo tako.“ Hari se osmehnu. „Osim toga, među retkima si kojima
verujem da će držati jezik za zubima. A sve i da nisi genijalna, bar si
natprosečno pametna.“
„Nabij ta tri rascvetala i požutela prsta u svoj uzani čmar.“
„Niko ne sme da zna šta radimo. Ali kunem ti se da smo kao braća
Bluz.“
„On a mission from God?“29
„Lozinka ti piše na modemu.“
„Zašto misliš da ću znati da koristim te pretraživače?“
„Rade isto kao Gugl, čak sam i ja pokapirao dok sam radio u Službi.“
Lukavo se osmehnuo. „Uostalom, pravljeni su za policajce.“
Uzdahnula je.
„Hvala.“
„Ništa ti nisam odgovorila!“
„Šta misliš, kad ćeš imati prve rezultate?“
„Jebi se!“ Lupila je šakom o sto. Hari opazi da je jedan bolničar
pogledao u njihovom pravcu. Hari pogleda Katrinu pravo u razjarene oči.
Čekao je.
„Ne znam“, prošaptala je. „Kako bih ti rekla, neću baš moći da
sprovodim ilegalne pretrage u zajedničkoj radionici kad su svi tu.“
Hari ustade. „Okej. Zvaću te za tri dana.“
„Da nisi nešto možda zaboravio?“
„Šta?“
„Da mi kažeš what’s in it for me.“30
„Pa“, poče Hari zakopčavajući mantil. „Sad bar znam šta želiš.“
„Šta ja želi…“ Zbunjenost na njenom licu ustupila je mesto
zaprepašćenosti kada je shvatila. Povikala je za Harijem koji već beše
prišao vratima: „Pizdo jedna! Samo se ti nadaj!“
 Hari sede u taksi, reče „aerodrom“, pa izvadi mobilni. Imao je tri
propuštena poziva sa jednog od samo dva memorisana broja. Odlično,
pronašli su nešto.
Pozvao je taj broj.
„Lisern“, poče Kaja. „Tamo je bila nekakva užara, zatvorena je pre
petnaest godina. Policajac iz Malog Enebaka može po podne da nam
pokaže to mesto. Ima nekoliko dežurnih krivaca u tom kraju, ali to je
uglavnom sitna riba – provale, krađa automobila. Kao i jedan što je robijao
zbog nasilja nad suprugom. Svejedno mi je poslao podatke iz popisa i ja ih
sad proveravam u bazi osuđenika.“
„Odlično. Pokupite me na aerodromu, usput vam je kad krenete ka
Lisernu.“
„Nije.“
„U pravu si. Ali me svejedno pokupite.“

OceanofPDF.com
 Devetnaesto poglavlje
Bela nevesta

Iako nisu išli brzo, volvo amazon Bjerna Holma je zanosio i

poskakivao po uzanom putu koji je zavijao između estfoldskih polja i njiva.
Hari je spavao na zadnjem sedištu.
„Dakle, nema seksualnih napasnika u okolini Liserna“, reče Bjern.
„Bar ne uhapšenih“, ispravi ga Kaja. „Zar nisi video anketu u VG-u?
Jedan od dvadesetorice smatra da je počinio nešto što bi se moglo
okarakterisati kao napasništvo.“
„Zar su ljudi iskreni u takvim anketama? Da sam ja malo preterao s
nekom ženskom, cenim da bih to već nekako racionalizovao u glavi.“
„A jesi li?“
„Ja?“ Bjern skrenu dodajući gas da pretekne traktor. „Jok. Ja sam ti
jedan od onih devetnaestorice. Mali Enebak. Jebote, zar nije odavde onaj
komičar sa televizije? Ona seoska luda s razbijenim naočarima i mopedom?
Taj-i-taj iz Malog Enebaka. Urnebesna parodija.“
Kaja slegnu ramenima. Bjern pogleda u retrovizor, ali odande mu samo
zinu usnuli Hari.
Seoski policajac iz Malog Enebaka po dogovoru ih je čekao kod
postrojenja za prečišćavanje vode na Vejenskom rtu. Kad su se parkirali,
predstavio im se kao Skaj – što se Bjernu Holmu naročito dopalo – i poveo
ih ka marini uz koju se ljuljuškalo tuce brodića i čamaca.
„Zar nije malo rano da se porine čamac?“, upita Kaja.
„Ovde godine nije uopšte bilo leda, niti će biti“, objasni policajac.
„Prvi put otkad znam za sebe.“
Zakoračili su u širok čamac ravnog dna, Bjern nešto opreznije od
ostalih.
„Ovde je dosta plitko“, reče Kaja kada je policajac otisnuo čamčić s
mola.
 „Aha.“ Policajac pogleda ka dnu jezera pa upali motor odlučnim
trzajem. „Ali užara je tamo, na dubljoj strani. Ima put skoro do nje, ali spust
je posle tako strm da se zapravo jedino može prići čamcem.“ Preusmerio je
ručku na motoru. Iz četinarske šume prhnu neka nepoznata ptica
upozoravajuće krešteći.
„Mrzim more“, dobaci Bjern Hariju, koji ga je jedva čuo od brektanja
dvotaktnog motora. Klizili su u popodnevnom sivilu kroz prolaz između
trske visoke dva metra. Provukli su se i pored neke hrpe granja. Hari
zaključi da to mora biti stanište dabrova, a onda produžiše kroz aleju
rastinja nalik na mangrove.
„Ovo je jezero“, primeti Hari. „A ne more.“
„Isto sranje.“ Bjern se pomeri ka sredini sedišta. „Samo mi daj kopno,
balegu i čvrstu planinu.“
Kanal se proširio i pred njima se ukaza jezero Lisern. Provlačili su se
između ostrvaca i stena, napuštenih letnjikovaca koji su ih pomno motrili
mračnim prozorima.
„Gerhardsenovi letnjikovci“, reče policajac. „Ovde bar ne moraš, kao
na zlatnoj obali, da se takmičiš s komšijom čiji je čamac veći i čija je
nadogradnja na vikendici lepša.“ Pljunuo je u vodu.
„Nego, kako se zove onaj komičar sa televizije koji kaže da je iz
Malog Enebaka?“, povika Bjern da nadjača brujanje motora. „Sa
slomljenim cvikerima. I mopedom.“
Policajac bezizražajno pogleda Bjerna Holma i polako odmahnu
glavom.
„Evo užare“, reče.
Pred pramcem, na kopnu, sasvim uz obalu jezera, Hari ugleda staru,
duguljastu drvenu zgradu, usamljenu na strmini, sa obe strane okruženu
gustom šumom. Pored nje su se niz okomit obronak planine spuštale šine i
nestajale u crnoj vodi. Crvena farba ljuštila se sa zidova na kojima su
zjapile rupe na mestu prozora i vrata. Hari začkilji očima. U sumraku se
činilo da ih kroz jedan prozor posmatra osoba u belom.
„Jebote, pa ovde ima duhova“, reče Bjern kroz smeh.
„Tako kažu“, odvrati seoski policajac Skaj gaseći motor.
 U tišini koja je naglo nastupila još se čuo odjek Bjernovog smeha, ali i
usamljeno blejanje neke ovce sa druge strane jezera.
Kaja uze uže, iskoči na kopno sa užetom i umešno zaveza čvor oko
natrulog, zaraslog stubića među lokvanjima.
Iskoračili su iz čamca na hrpu kamenja koja je predstavljala mol. Ušli
su kroz otvor za vrata u dugačku, uzanu i praznu prostoriju koja je vonjala
na katran i urin. Nije se videlo iz vode, ali kraći zidovi bili su dugački tek
nekih dva metra, dok je rastojanje među njima moralo biti i preko šezdeset.
„Radnici bi stajali svaki na svom kraju i preli užad“, objasni Kaja i pre
nego što je Hari stigao da upita.
U jednom uglu ležale su tri prazne pivske flaše i tragovi pokušaja da se
napravi logorska vatra. Na suprotnom zidu, ispred nekoliko izvaljenih
dasaka, visila je mreža.
„Nije bilo nikog da nasledi Simonsena“, reče policajac obazirući se
uokolo. „Otad je prazna.“
„A čemu služe one šine pored kuće?“, upita Hari.
„Za dve stvari. Prvo, da se njima izvuče brod sa drvetom. Drugo, za
potapanje drveta pod vodu dok ne smekša. Vezao bi ih za gvozdena kola
koja su sigurno i sad gore u garaži za brodiće. Onda bi uterao ta kola u
vodu, a potom ih izvukao posle nekoliko nedelja. Simonsen je bio praktičan
tip.“
Sve četvoro poskočiše kada se najednom začu nekakva dreka iz šume,
tik uza zid užare.
„Ovca“, reče policajac. „Ili jelen.“
Poveo ih je uzanim stepeništem na sprat. Nasred prostorije stajao je
ogroman, izduženi sto. Sa obeju strana krajevi sobe nestajali su kao hodnici
u tami. Kroz prozore optočene razbijenim staklom u uglovima, zviždao je
vetar na kojem se vijorio nevestin veo prepun rupa od moljaca. Njena bista
gledala je ka vodi, a ispod je bio kostur: crn gvozdeni stalak na točkiće.
„Simonsenu je služila kao strašilo za ptice“, objasni Skaj pokazujući
glavom ka skulpturi.
„Prilično je jeziva“, reče Kaja. Prišavši policajcu, stresla se pod
jaknom.
 Ovaj je pogleda iskosa razvukavši usne u poluosmeh. „Sva deca su je
se plašila. Odrasli su pričali kako bi u noći punog meseca izlazila da traži
onog koji ju je ostavio na dan venčanja. Čula bi se samo škripa
nepodmazanih točkića. Znaš, ja sam odrastao odmah tu gore, u Hagi.“
„Stvarno?“, upita Kaja, a Hari se krišom osmehnu sebi u bradu.
„Aha“, odvrati Skaj. „Inače, ovo je bila jedina žena u Simonsenovom
životu za koju se zna. Znaš, bio je malo na svoju ruku. Ali što je umeo da
pravi užad, svaka mu čast.“
Iza njih Bjern Holm skinu umotani kanap sa klina.
„Zar sam ti dozvolio da bilo šta diraš?“, najednom će policajac ne
okrećući se.
Bjern brzo okači uže nazad na klin.
„Okej, šefe.“ Hari se osmehnu Skaju ne pokazujući zube. „Smemo li
da diramo?“
Policajac ga odmeri. „Još mi niste rekli ni kakva je ovo istraga.“
„To je strogo poverljivo“, reče Hari. „Žao mi je, ali mi smo iz jedinice
za privredni kriminal. Ekokrim – znaš kako ide.“
„Stvarno? Ali jedini Hari Hule za kojeg sam ja čuo istražuje ubistva.“
„Pa“, poče Hari. „Sad istražujem insajdersku trgovinu, izbegavanje
poreza i prevare. Avanzuje čovek.“
Policajac Skaj začkilji jednim okom. Neka ptica ponovo kriknu.
„Skaje, potpuno si u pravu“, poče Kaja uzdahnuvši. „Ali vidiš, moj je
zadatak da tražim naloge za pretres, a kao što znaš kuburimo s ljudstvom pa
bi nam uštedelo dosta vremena ako bismo mogli…“ Osmehnula se
pokazavši nisku oštrih zubića i pokazala glavom ka onom užetu.
Skaj je pogleda, zaklati se nekoliko puta u gumenim čizmama pa
naposletku klimnu.
„Sačekaću vas u čamcu.“
Bjern se smesta bacio na posao. Uže je razvukao po dugačkom stolu, a
onda otvori rančić koji je doneo, upali baterijsku lampu za koju je bio
prikačen najlon sa udicom, pa je okači o grede na tavanici. Potom izvadi i
laptop, pa u USB ulaz utaknu mikroskop po obliku i veličini nalik na čekić,
proveri sliku na ekranu i otvori snimak koji je prebacio na taj računar pre
polaska.
Hari priđe nevesti da osmotri jezero. U čamcu je svetleo žar od
cigarete. Šine su nestajale u vodi. Duboka strana jezera. Hari nikad nije
voleo da se kupa u slatkoj vodi, naročito otkako su onomad Ejstejn i on
pobegli sa časa da skaču s Đavolje stene u jezercu Hauktjern u Estmarki,
koja je navodno bila visoka dvanaest metara. A neposredno pre nego što će
dotaći površinu, Hari je ugledao šarku kako gamiže kroz vodu pod njim.
Utonuo je u zelenu, ledenu pomrčinu i u panici progutao pola jezerca. Bio
je siguran da više nikad neće ugledati svetlost dana i udahnuti svež vazduh.
Njuh mu je saopštio da je Kaja prišla.
„Bingo!“, tiho će Bjern Holm iza njih.
Hari se osvrnu: „Je l’ ista vrsta užeta?“
„Nesumnjivo“, odvrati Bjern praveći mikroskopom snimke kraja užeta
u visokoj rezoluciji. „Lipa i brest. Ista debljina i dužina vlakana. Ali pravi
dobitak jeste što je ovde nedavno isečen deo na kraju užeta.“
„Šta?“
Bjern Holm upre prstom u monitor. „Sa leve strane je slika koju sam
poneo. Tu se vidi isečeni deo iz Frognera, uveličan 25 puta. A ovo uže se u
potpunosti…“
Hari zažmuri da što bolje oseti reč koja je sledila:
„…podudara.“
Nije otvarao oči. Komad užeta o koji je obešena Marit Ulsen ne samo
da je napravljen ovde, već je i isečen sa užeta pred njima. Nedavno.
Nedavno je bio tu, gde sad oni stoje. Onjušio je vazduh. Pao je mrkli mrak.
Kad su se otisnuli, jedva se nazirao beli veo na prozoru.
Kaja je sedela na pramcu pored Harija. Sasvim mu se približila kako bi
nadjačala brujanje motora:
„Ko god da je uzeo uže odavde, mora dobro poznavati kraj. A sigurno
nema mnogo posrednika između počinioca i te osobe…“
„Mislim da tu nema nijednog posrednika“, prekide je Hari. „Uže je
isečeno nedavno, a i nema mnogo razloga da promeni vlasnika.“
 „Dakle, neko ko poznaje ovaj kraj. Možda živi ovde, ili ima
vikendicu“, nastavi Kaja da razmišlja naglas. „Možda je ovde odrastao.“
„Ali zašto bi otišao u odavno zatvorenu užaru po kanap. Koliko bi on
mogao da košta u prodavnici? Par stotina?“
„Možda se slučajno našao u blizini i saznao da ovde ima užadi.“
„Dobro, ali ’u blizini’ bi značilo da je odseo u nekoj od ovih vikendica.
Iz svih drugih je poduža vožnja čamcem do užare. Kako bi bilo da…“
„Hoću, napraviću spisak prvih komšija. Inače, pronašla sam ti i
vulkanologa. Neki štreber s Geološkog instituta. Feliks Rest. Očigledni
zaluđenik, putuje po svetu i juri vulkanske erupcije.“
„Jesi li se čula s njim?“
„Dobila sam njegovu sestru, žive zajedno. Zamolila me je da mu
pošaljem sms ili mejl, komunicira isključivo pismenim putem. Inače, tada je
bio na šahovskom turniru. Poslala sam mu kamenje i podatke.“
Vukli su se zelenim kanalom ka keju. Bjern je držao onu baterijsku
lampu koja im je sad služila kao fenjer i far u izmaglici nad površinom
vode. Policajac ugasi motor.
„Gle!“, prošapta Kaja privivši se još više uz Harija. S njenim mirisom
u nozdrvama, Hari isprati pogledom kuda je pokazivala. U trsci iza mola iz
magle je na svetlost baterijske lampe isplovio velik, usamljeni labud.
„Nije li… Divno“, prošaptala je zaneseno, pa se nasmeja i stegnu mu
ruku.
Skaj ih je otpratio do postrojenja za prečišćavanje. Već su sedeli u
amazonu, spremni da krenu, kad Bjern najednom otvori prozor i viknu ka
policajcu: „Fritjof!“
Skaj zastade i polako se okrenu. Svetlost sa bandere obasjala mu je
ozbiljno, bezizražajno lice.
„Komičar sa televizije!“, doviknu mu Bjern. „Fritjof iz Malog
Enebaka.“
„Iz Malog Enebaka?“ Skaj otpljunu. „Nikad čuo.
Kada je dvadeset pet minuta kasnije amazon skrenuo na evropski
koridor kod deponije u Grenmuu, Hari im saopšti odluku.
 „Moramo proslediti ovu informaciju Centrali“, reče.
„Šta?“, uzviknuše Bjern i Kaja uglas.
„Javiću Beati, a ona će proslediti dalje kako bi izgledalo kao da su
njeni forenzičari pronašli uže, a ne mi.“
„Ali zašto?“, upita Kaja.
„Ako počinilac živi u blizini Liserna, neko mora da vodi istragu od
vrata do vrata. Mi to ne smemo, niti imamo ljudi.“
Bjern Holm lupi šakom o volan.
„Znam“, poče Hari. „Ali važnije je da ga neko uhvati, nije važno ko
će.“
Nastavili su da se voze u tišini praćeni lažnim odjekom tih reči.

OceanofPDF.com
 Dvadeseto poglavlje
Ejstejn

Struju su isključili. Hari je nekoliko puta pokušao da pritisne prekidač

u mračnom hodniku. Izveo je isti taj ogled i u dnevnoj sobi.
A onda sede u fotelju da zuri u mrak.
Nešto kasnije zazvonio mu je mobilni.
„Hule.“
„Feliks Rest.“
„Molim?“, upita Hari pošto mu je glas na drugoj strani veze zazvučao
kao da pripada nekakvoj živahnoj ženici.
„Ovde Frida Lašen, njegova sestra. Zamolio me je da javim za kamenje
koje ste pronašli. Mafitska, bazaltna lava. To je to.“
„Stani? Šta to znači – mafitska?“
„Usijana lava, preko hiljadu stepeni, nizak viskozitet, zbog čega je
retka i daleko se širi prilikom erupcije.“
„Može li poticati iz Osla?“
„Ne.“
„Zašto? Zar nije i Oslo na lavi?“
„Na staroj lavi. Ova je sveža.“
„Koliko sveža?“
Čuo je kako je prekrila mikrofon šakom i nešto kaže. Da li joj je neko
odgovorio, Hari nije znao – nije čuo drugi glas. Ipak, biće da je odgovor
dobila, pošto se posle nekoliko sekundi vratila:
„Kaže, između pet i pedeset godina. Ali teško ćete saznati iz kojeg
vulkana potiče. Ima preko hiljadu petsto aktivnih vulkana na svetu – a to su
samo oni za koje se zna. Ako vas još nešto zanima, možete pisati Feliksu.
Dala sam adresu vašoj pomoćnici.“
„Ali…“
Spustila mu je slušalicu.
 Hari je razmatrao da je opet pozove, ali se predomislio i ukucao jedan
drugi broj.
„Taksi Oslo!“
„Ćao Ejstejne, Hari Ha ovde.“
„Ne zajebavaj me, Hari Ha je mrtav.“
„Nije skroz.“
„Okej, onda sam ja mrtav.“
„Da li bi me prebacio iz stana u roditeljski dom?“
„Ne bih, ali ću te svejedno prebaciti. Samo da završim vožnju.“ Ejstejn
se zasmeja i nakašlja. „Hari Ha! Jebem ti… Zovem te kad stignem.“
Kad je prekinuo vezu, Hari pređe u spavaću sobu osvetljenu sa ulice da
se spakuje. Potom pređe u dnevnu sobu i na svetlosti mobilnog telefona
odabra nekoliko diskova. Još boks cigareta, lisice, službeni pištolj.
Seo je u fotelju. Iskoristio je mrak da provežba stari trik s pištoljem.
Pokrenuvši štopericu na ručnom satu, otvorio je burence revolvera,
ispraznio ga i napunio. Izvadio je četiri metka i ponovo ih ubacio bez
spravice za brzo punjenje, koristeći samo svoje hitre prste. Odsečnim
potezom ruke vratio je burence u ležište, tako da prvi metak legne na prvo
mesto. Stop. 9.66. Gotovo tri sekunde više od ličnog rekorda. Otvorio je
burence. Promašio je. Prva komora za ispaljivanje bila je prazna. Izgubio je
život. Ponovio je vežbu. Devet pedeset. Još jedan život. Kada se Ejstejn
javio dvadeset minuta kasnije, spustio je vreme na osam sekundi i izgubio
šest života.
„Silazim“, reče Hari.
Otišao je u kuhinju. Bacio pogled u ormarić pod sudoperom. Zastao. A
onda sa zida skinu slike Olega i Rahele i tutnu ih u unutrašnji džep.
„Hongkong?“, frknu Ejstejn Ejkeland. Okrenuo je lice podbulo od
pića, koje je krasila gruba nosina iznad tužno oklembešenih brkova, prema
Hariju na suvozačevom mestu. „Šta ćeš koji kurac tamo?“
„Znaš ti mene“, odvrati Hari kad su stali na crveno ispred hotela
Radison sas.
 „Kurac te poznajem“, reče Ejstejn raspoređujući duvan po papiriću za
zavijanje. „Otkud ti to?“
„Pa ono, zajedno smo odrastali i tako to.“
„Pa šta, Hari? I tad si bio misteriozan u pičku materinu.“
Zadnja vrata se otvoriše i u taksi sede čovek u mantilu.
„Do prvog terminala za aerodromski voz. Žurim.“
„Zauzeto“, odvrati mu Ejstejn ne okrećući se.
„Gluposti. Upaljen ti je znak na krovu.“
„Hongkong zvuči do jaja. Što si se uopšte vraćao?“
„Izvinite“, uporno će tip sa zadnjeg sedišta.
Ejstejn zapali cigaretu koju je tutnuo među usne. „Klompa me je
pozvao na malo prijateljsko okupljanje večeras.“
„Klompa nema prijatelje“, primeti Hari.
„Upravo tako. Zato sam ga i pitao: ’Klompa, koje ti pa imaš ortake?’
On će meni: ’Pa tebe.’ A onda me još pita: ’A ti, Ejstejne?’ Ja njemu:
’Tebe’. I eto ti, spala knjiga na dva slova. Naprosto smo te zaboravili, Hari.
Tako ti je to kad zapališ u…“ Napućio se i piskavim glasom izgovorio:
„Hongkong!“
„Alo!“, začu se sa zadnjeg sedišta. „Ako ste završili, mogli bismo
da…“
Upalilo se zeleno svetlo i Ejstejn dodade gas.
„‘Oćemo onda? Kod Klompe?“
„Ejstejne, kod njega smrdi na prljave noge.“
„Ali je napunio frižider.“
„Izvini, nisam nešto u fazonu.“
„U fazonu?“ Ejstejn frknu lupivši dlanom o volan. „Hari, ti nikad nisi
bio u fazonu. Uvek si bežao sa žurki. Sećaš li se kad smo nakupovali piva i
krenuli na neku fensi gajbu na Nurstrandu. Riba na pretek. A ti si predložio
da nas trojica batalimo žurku i sami popijemo to pivo kod bunkera.“
„Alo, ovo nije put za stanicu!“, uporno će putnik sa zadnjeg sedišta.
 Ejstejn ponovo prikoči na semaforu, pa se osvrnu, zabaci do ramena
dugu rascvetalu kosu u stranu i reče ka zadnjem sedištu: „Pa smo tamo i
završili. Ponapijali se kao guzice, a ovaj je pevao No Surrender dok
Klompa nije počeo da ga gađa praznim flašama.“
„Ali stvarno!“, zavapi putnik lupnuvši kažiprstom po ručnom satu
marke tag hojer. „Moram da stignem na poslednji let za Stokholm!“
„Dobri su ti bunkeri“, ubaci se Hari. „Odatle je najbolji pogled u
gradu.“
„Aha“, reče Ejstejn. „Da su saveznici nešto pokušali, Nemci bi ih
razbucali u paramparčad.“
„Tačno tako“, isceri se Hari.
„Vidiš, mi smo jedan drugom obećali, Klompa, ovaj ovde i ja“, poče
Ejstejn dok je putnik očajnički tražio pogledom drugi taksi u kišnoj noći.
„Ako jednom dođu ti prokleti saveznici, da ih lepo raspizdimo odozgo.
Eto.“ Ejstejn pripuca nevidljivim mitraljezom pravo ka tipu u odelu. Ovaj
prestravljeno pogleda pomahnitalog taksistu koji je tobož štekćući odašiljao
čestice penušave pljuvačke na njegove tamne, sveže opeglane pantalone, pa
kratko uzdahnu, otvori vrata i izlete na kišu.
Ejstejn prasnu u promukli smeh.
„Uželeo si se kuće“, reče Hariju. „Plesa sa Killer Queen u Ekeberškom
restoranu.“
Hari se nasmeja i odmahnu glavom. U retrovizoru opazi donedavnog
saputnika kako besciljno jurca ka Narodnom pozorištu. „Vratio sam se zbog
ćaleta. Bolestan je, neće
još dugo.“
„O, bedaka.“ Ejstejn ponovo stisnu gas. „A dobar je čovek.“
„Hvala. Mislio sam da bi hteo da znaš.“
„Naravno, jebote. Moram reći matorima.“
„Stigli smo“, reče Ejstejn zaustavivši taksi pred garažom žute drvene
kućice na Opsalu.
„Aha“, reče Hari.
 Ejstejn povuče dim tako silovito da se cigareta umalo zapalila. Zadržao
je dim u plućima, a onda dugo, piskutavo otpuhnu. Potom izvi glavu u
stranu da otrese pepeo u pepeljaru. Hariju zaigra srce. Koliko je samo puta
video Ejstejna kako to čini, kako se naginje u stranu kao da bi od težine
cigarete mogao izgubiti ravnotežu. Kako izvija glavu u stranu i otresa pepeo
na zemlju pod strehom u školskom dvorištu, u praznu pivsku flašu na žurci
gde su upali kao padobranci, na hladan, goli betonski bunker.
„Život nije fer, jebote“, reče Ejstejn. „Tvoj ćale je bio profa, nikad nije
pio, išao je nedeljom u šetnje. A moj matori je šikao, radio u Kadokovoj
fabrici gde su svi podobijali astmu i nekakve čireve po koži, a u gajbi se
nije pomerao s kauča. I sad je zdrav kao usrani dren.“
Hari je pamtio fabriku Kadok. Kao Kodak, samo unatraške. Vlasnik,
neki Sunmerac, negde je pročitao kako je Istman svoju fabriku fotoaparata
nazvao Kodak jer mu je to ime zvučalo upečatljivo i lako za izgovor u
celome svetu. Ali Kadok nije bio nimalo upečatljiv i fabrika je odavno
zatvorena.
„Sve nestaje“, reče Hari.
Ejstejn klimnu kao da mu je ispratio misli.
„Javi ako nešto treba, Hari.“
„Aha.“
Hari sačeka dok zvuk guma na šljunku nije nestao iza njega, pa tek
onda otključa vrata i uđe. Pritisnuo je prekidač i sačekao da se vrata za njim
sama zalupe. Miris, tišina, svetlo koje je obasjalo garderober – sve mu se
obraćalo, kao da je zaplivao bazenom prepunim uspomena. Obgrlile su ga,
grejale, od njih mu se stezalo u grlu. Skinuo je mantil, izuo se. A onda je
krenuo u obilazak. Od sobe do sobe, iz godine u godinu. Od majke i oca,
preko Seke, do sebe samoga. Momačka soba. Poster grupe Kleš, onaj kada
razbija gitaru o pod. Legao je na krevet, udahnuo miris dušeka. I tek tada ga
stigoše suze.

OceanofPDF.com
 Dvadeset prvo poglavlje
Snežni čovek

U dvadeset minuta do dvadeset časova Mikael Belman išao je Ulicom

Karla Johana, jednom od najskromnijih pešačkih zona u srcu Kraljevine
Norveške, u samoj žili kucavici. S njegove leve strane nalazio se
Univerzitet, znanje, sa desne Narodno pozorište, kultura. Iza njega, u
Dvorskom parku, prestolovala je kraljevska porodica, ali ispred njega
nalazila se prava moć. Još tri stotine koraka i tačno u dvadeset časova
Belman se popeo kamenim stepeništem do ulaza u Parlament. Kao i svim
drugim građevinama u Oslu, i toj zgradi manjkalo je monumentalnosti. I
obezbeđenja. Jedini vidljivi čuvari bili su dva lava isklesana u grurudskom
granitu na postoljima s obeju strana ulaza.
Belman priđe vratima i ona se bešumno otvoriše i pre nego što ih je
dotakao. Ušavši na recepciju, zastade i obazre se uokolo. Pred njim se
stvorio čuvar koji mu ljubazno ali odlučno glavom pokaza ka rendgenskom
uređaju marke Gilardoni. Deset sekundi kasnije, uređaj je ustanovio da
Mikael Belman nije naoružan, već ima nekakav metalni ukras na kaišu.
Rasmus Ulsen ga je dočekao oslonjen na pult recepcije. Mršavi udovac
Marit Ulsen rukovao se s njim i poveo ga, mahinalno počevši da deklamuje
glasom vodiča:
„Norveški parlament, 380 zaposlenih, 169 poslanika. Sagrađen 1886.
po nacrtu Emila Viktora Langlea. Šveđanina. Ovo je Sala stepenica. Mozaik
u kamenu pod nazivom Društvo. Elsa Hagen, 1950. Portret kralja naslikao
je…“
Ušli su u Prolaznu salu koju je Belman prepoznao sa konferencija za
štampu na televiziji. Mimoišli su se s nekoliko užurbanih prilika koje
Belman nije prepoznao. Rasmus mu objasni da je u toku sastanak nekakve
komisije, ali ga Belman nije slušao. Samo je razmišljao kako se sada kreće
putevima moći. Bio je razočaran. Dobro, bilo je tu pozlate i crvenog pliša,
ali gde je monumentalnost, ceremonijalnost – sve ono što treba da ulije
strahopoštovanje prema zakonodavnoj vlasti? Prokleta štedljiva trezvenost
bila je urođena mana te male i donedavno siromašne demokratije na severu
Evrope, koje se ova nikako nije mogla otresti. Ipak, on se vratio. Kad već
nije uspeo da stigne do vrha tamo gde se prvo oprobao, među evropolskim
zverima, ima da uspe ovde gde su mu jedina konkurencija bili patuljci lišeni
ambicija.
„Ovo je bila Terbovenova kancelarija pod okupacijom. Niko više nema
tako velike kancelarije.“
„Kako je funkcionisao brak?“
„Molim?“
„Tvoj brak s Marit. Jeste li se svađali?“
„Ovaj… ne.“ Rasmus Ulsen je delovao pometeno, ubrzao je korak.
Kao da beži od policajca ili pak od radoznalih ušiju. Tek kada je zatvorio
vrata svoje kancelarije za sobom, Ulsen je drhtavo odahnuo. „Imali smo
bolje i lošije faze, naravno. Jesi li ti oženjen, Belmane?“
Mikael Belman klimnu.
„Onda sigurno znaš na šta mislim.“
„Da li te je varala?“
„Nije. Mislim da to mogu kategorički isključiti.“
Pošto je bila onako debela? Belman požele da to i izgovori, ali je
odustao. Već je dobio šta je tražio – oklevanje, trzaj u uglu oka, jedva
primetno sužavanje zenice.
„A ti, Ulsene? Jesi li je varao?“
Opet ista reakcija. Uz crvenilo na čelu, među dubokim brazdama.
Odgovorio mu je kratko i jetko: „Ne, zapravo nisam.“
Belman izvi glavu u stranu. Rasmusa Ulsena uopšte nije ubrajao među
osumnjičene. Zašto ga je onda gnjavio ovakvim pitanjima? Odgovor je bio
jednostavan i krajnje mučan – zato što nije imao koga drugog da saslušava,
koji drugi trag da sledi. Naprosto se iživljavao na tom mučeniku.
„A ti, viši inspektore?“
„Šta sa mnom?“
„Varaš li ženu?“
„Moja žena je suviše lepa da bih je varao“, odvrati Belman uz osmeh.
„Osim toga, imamo troje dece, a vi niste imali dece što vas čini sklonijim…
razonodi. Jedan izvor mi je potvrdio da ste nedavno imali problema.“
„Nesumnjivo komšinica. Marit je umela da joj se poverava. Pre
nekoliko meseci je imala ljubomornu fazu. Ništa osnovano, samo sam
regrutovao jednu mladu devojku sa kursa za poverenike u partiji, a tako sam
upoznao i Marit pa je…“
Rasmusa Ulsena naglo izdade glas i Belman mu opazi suze u očima.
„Ali nije bilo ništa. Marit je svejedno otišla nekoliko dana na
planinarenje da razmisli, ali posle je sve bilo u redu.“
Belmanu zazvoni telefon. Izvukao ga je iz džepa i, videvši ime na
displeju, javio se kratkim „da?“. Osećajući nalet besa i ubrzavanje pulsa,
slušao je glas sa druge strane veze.
„Uže?“, ponovio je. „Lisern? To je… Mali Enebak? Hvala.“
Vratio je telefon u džep mantila. „Ulsene, moram da idem. Izvini ako
sam te zadržao.“
U prolazu je kratko zastao u kancelariji Terbovena, komesara Trećeg
rajha. A onda je produžio ka izlazu.
U jedan sat noću Hari je u dnevnoj sobi slušao Martu Vejnrajt kako
peva o „…far away“ i „whatever remains is yet to be found.“31
Bio je iscrpljen. Na salonskom stočiću ispred njega ležali su mobilni
telefon, upaljač i staniol s mrkom grudvicom koju još nije dirao. Ali je
uskoro morao da se naspava, da uđe u nekakav ritam, napravi pauzu. U ruci
je držao Rahelinu sliku. Plava haljina. Zažmurio je i osetio njen miris,
začuo njen glas. „Gle!“ Stegla mu je ruku. Voda oko njih bila je crna,
duboka, a ona je bela, lagana, bešumno plutala po njenoj površini. Vetar joj
je podigao veo i otkrio paperje belo kao kreč. Dugi, vitki vrat izvio se kao
upitnik. Gde? Izašla je na obalu crnim, gvozdenim skeletom na točkićima
koji su varničili i škripali. Potom je ušla u kuću, izgubila se s vidika. Da bi
se pojavila na spratu. Oko vrata je imala omču, pored nje je stajao muškarac
u crnom odelu, s belim cvetom na reveru. A ispred njih, leđima okrenut
Hariju, sveštenik u belom plaštu nešto je polako čitao. Potom se okrenuo.
Lice i šake bili su mu beli. Od snega.
Hari se trgnu iz sna.
 Zatreptao je u tami. Bio je to zvuk, ali ne pojanje Marte Vejnrajt. Hari
se prevrnu da dohvati telefon koji je svetleći vibrirao na salonskom stočiću.
„Da“, javio se glasom hrapavim kao šmirgla.
„Pronašla sam.“
Hari se uspravi u sedeći položaj. „Šta si pronašla?“
„Vezu. I nema tri žrtve. Već četiri.“

OceanofPDF.com
 Dvadeset drugo poglavlje
Pretraživač

„Prvo sam probala sa ona tri imena koja si mi dao“, počela je Katrina
Brat. „Borgni Stem-Mire, Šarlota Lol i Marit Ulsen. Ali nisam dobila
nikakve suvisle rezultate. Onda sam im pridodala sva nestala lica u
Norveškoj u proteklih dvanaest meseci. I tu sam već dobila materijala za
dalji posao.“
„Stani“, prekide je Hari, potpuno razbuđen. „Gde si, koji moj, našla te
nestale osobe?“
„U internoj mreži Jedinice za nestala lica Policijske uprave Osla. A gde
bih drugde?“
Hari prostenja, a Katrina nastavi:
„Pojavilo se ime koje zapravo povezuje i preostale tri žrtve. Spreman?“
„Pa…“
„Nestala žena zove se Adela Vetlesen, 28 godina, prebivalište u
Dramenu. Nestanak je u novembru prijavio njen nevenčani suprug. Veza je
iskrsla u bazi Norveških železnica. Sedmog novembra Adela Vetlesen je
rezervisala voznu kartu iz Dramena za Ustaos. Istog tog dana je i Borgne
Stem-Mire kupila kartu iz Kongsberga za istu destinaciju.“
„Ustaos i nije baš pupak sveta“, primeti Hari.
„To čak nije ni mesto, samo deo planine na kojem su stare, bogate
porodice iz Bergena sagradile vikendice. I Turističko udruženje ima svoje
planinske domove na vrhovima kako bi Norvežani u čast Amundsenu i
Nansenu pešačili od jednog do drugog na skijama, vukući rančeve od
dvadeset pet kila na leđima i seme straha od smrti u malom mozgu. Da ti
malo izoštri pogled na život, znaš već.“
„Zvuči mi kao da si bila tamo.“
„Porodica mog bivšeg muža toliko se diči starim bogatstvom da u
vikendici nisu imali ni struju ni vodu. Samo skorojevići ugrađuju saunu i
džakuzi.“
 „A veza s drugim žrtvama?“
„Nema karte registrovane na ime Marit Ulsen. Međutim, registrovana
je uplata s njene kartice u vagon-restoranu prethodnog dana. U četrnaest
sati i trinaest minuta – prema redu vožnje, voz se u tom trenutku nalazio
negde između Ola i Gejla, dakle, nije još stigao do Ustaosa.“
„To je već klimavije“, primeti Hari . „Voz ide sve do Bergena, možda
je krenula tamo.“
„Šta ti misliš…“, brecnu se Katrina Brat, ali naglo zaćuta. Nešto
kasnije nastavila je prigušenijim tonom. „Misliš da sam glupa? U
ustaoskom hotelu registrovano je plaćanje dvokrevetne sobe na ime
Rasmusa Ulsena, koji je u centralnom popisu stanovništva ima isto
prebivalište kao i Marit Ulsen. Tek tada sam pretpostavila da joj je to…“
„Da, to joj je nevenčani suprug.32 Zašto sad šapućeš?“
„Zato što je upravo prošla noćna patrola, okej? Vidi, već smo smestili
dve žrtve i jedno nestalo lice u Ustaos istog datuma. Kako ti se to čini?“
„Pa. To je značajna podudarnost, ali ne smemo isključiti ni da je
slučajna.“
„Slažem se. Zato slušaj dalje. Spojila sam u pretrazi Šarlotu Lol i
Ustaos. Dva dana ranije Šarlota je platila dizel-gorivo na benzinskoj pumpi
pred Henefosom.“
„To je podaleko od Ustaosa.“
„Ali u tom je pravcu, ako je krenula iz Osla. Pokušala sam da
pronađem auto registrovan na njeno ime, ili ime eventualnog partnera.
Ukoliko koriste elektronsku naplatu, njegova kretanja mogla bi se pratiti
preko naplatnih rampi.“
„M-hm.“
„Problem je što nije imala ni momka ni automobil, bar ne prema
registrima.“
„Imala je momka.“
„Možda. Ali u bazi Europarka pretraživač je locirao automobil u
njihovoj garaži u Gejlu registrovan na izvesnu Isku Peler.“
 „To je samo nekoliko desetina kilometara odande. Ali ko je ta… Iska
Peler?“
„Prema podacima s kreditne kartice, prebivalište joj je u Bristolu,
Sidnej, Australija. Ali važno je što ta osoba izlazi visoko u rezultatima
relacionih pretraga sa Šarlotom Lol.“
„Šta su relacione pretrage?“
„Na primer, ljudi koji u proteklih nekoliko godina plate istovremeno
karticom račun u istom restoranu verovatno su ručali zajedno i podelili
račun. Članovi koji uplate istovremeno termine u teretani ili rezervišu
sedišta u avionu jedan pored drugog. Kapiraš već kako to ide…“
„Kapiram“, ponovi Hari imitirajući njen bergenski naglasak. „Siguran
sam i da si proverila da li to vozilo koristi…“
„Da, auto je dizelaš“, jetko će Katrina Brat. „Je l’ te zanima da čuješ
dalje ili ne?“
„Samo nastavi.“
„U tim planinskim domovima Turističkog udruženja ne radi nikakvo
osoblje. Ležajevi se ne mogu rezervisati unapred – ako baneš i sve je
zauzeto, spavaćeš u vreći na podu. Prenoćište košta samo sto sedamdeset
kruna, a plaćaš tako što u tamošnju kasicu ubaciš gotovinu ili jednokratno
ovlašćenje da ti skinu s računa taj iznos.“
„Drugim rečima, ne postoji način da utvrdiš ko je bio u kojem domu i
kada?“
„Ne postoji ako plate kešom. Ali ako ostave punomoćje, između
njihovog računa i Turističkog udruženja postojaće transakcija s tačnim
podacima o datumu i objektu.“
„Koliko se sećam, pretraživanje bankovnih transakcija je prilično
zajebano.“
„Nije ako pretraživač dobije precizne kriterijume od bistrog, ljudskog
mozga.“
„A to je ovde bio slučaj, a?“
„Reklo bi se da jeste. S računa Iske Peler plaćena su po dva prenoćišta
u četiri objekta Turističkog udruženja od kojih je svaki od prethodnog
udaljen jedan dan hoda.“
 „Dakle, četvorodnevno planinarenje.“
„Tako je. A u poslednjem domu, na Hovasu, prenoćile su sedmog
novembra. To je na samo pola dana hoda do Ustaosa.“
„Zanimljivo je što je još sa dva računa skinuta suma za prenoćište u
tom istom domu sedmog novembra. Pogodi čiji.“
„Pa. Sigurno nisu računi Marit Ulsen ili Borgni Stem--Mire jer bi u
Centrali uveliko otkrili da su dve žrtve noćile u isto vreme i na istom mestu.
Stoga jedan mora pripadati devojci koja je nestala – kako se ona beše
zvala?“
„Adeli Vetlesen. Tako je. Platila je za dve osobe, ali, naravno, ne
možemo znati ko je bio s njom.“
„A ko je druga osoba koja je platila preko računa?“
„Niko zanimljiv. Iz Stavangera.“
Hari ipak uze hemijsku da zapiše ime i adresu dotične osobe, kao i
podatke o Iski Peler iz Sidneja. „Zvuči mi kao da ti se dopao pretraživač“,
reče.
„Aha“, odvratila je. „Kao starinski bombarder. Malo zarđao, treba mu
vremena da se pokrene, ali kad uzletiš… Ljudi moji. Kako ti se čine
rezultati?“
Hari se zamisli.
„Ti si upravo“, počeo je, „smestila jednu nestalu osobu i osobu koja
naoko nema nikakve veze sa slučajem na isto mesto i u isto vreme. Samo po
sebi, to nije nešto čime se treba oduševljavati. Ipak, utvrdila si verovatnoću
da je jedna od žrtava – Šarlota Lol – bila s tom drugom osobom. Osim toga,
smestila si i dve žrtve – Borgni Stem-Mire i Marit Ulsen – u neposrednu
blizinu Ustaosa. Tako da…“
„Da?“
„Tako da ti čestitam. Obavila si svoj deo dogovora. Što se tiče
mojeg…“
„Nemoj se truditi iako znam da se sad keziš. Nisam tako mislila. Ako
nisi dosad shvatio, ja sam malo neuračunljiva.“
Zalupila mu je slušalicu.
OceanofPDF.com
 Dvadeset treće poglavlje
Putnik

Stine je bila jedina putnica u autobusu. Oslonila je čelo o prozor da ne

bi zurila samo u svoj odraz. Posmatrala je pustu, mračnu autobusku stanicu.
Nadala se da će još neko ući. Nadala se da niko neće ući.
Sedeo je pored prozora u Krabi, pio pivo i nepomično piljio u nju.
Kapa, plava kosa i divlje, plave oči. Taj prodorni pogled joj se smejao,
molio ju je, dozivao njeno ime. Naposletku je rekla Matildi da ide kući. Ali
Matilda je ušla u spiku s nekim Amerikancem iz naftne industrije i želela je
da ostane. Zato je Stine zgrabila kaput, istrčala iz Krabe ka stanici i ušla u
autobus za Voland.
Posmatrala je crvene cifre digitalnog časovnika iznad vozačevog
sedišta iščekujući da se vrata zatvore i autobus krene. Još samo minut.
Nije podigla pogled ni kad je čula trčeći korak, zadihani glas koji traži
kartu od šofera, pa ni kad je seo pored nje.
„Stine“, počeo je. „Čini mi se da me izbegavaš.“
„O, ćao, Elijase“, rekla je ne podižući pogled s mokrog asfalta. Zašto je
sela pozadi, zašto nije odabrala neko sedište bliže vozaču?
„Znaš, ne bi trebalo da ideš sama noću.“
„Zašto?“, promrmljala je nadajući se da će još neko ući.
„Zar ne čitaš novine? Prvo one devojke iz Osla, a sada i ona žena iz
Skupštine. Kako se ono zvala?“
„Nemam pojma“, slaga Stine, a srce joj divljački zalupa.
„Marit Ulsen“, seti se Elijas. „Iz Radničke partije. Ove druge dve su se
zvale Borgni i Šarlota. Jesi li sigurna da ne prepoznaješ ta imena, Stine?“
„Ne čitam novine“, odvrati Stine. Neko mora ući.
„Sve tri fine devojke“, nastavio je.
„Da, sigurna sam da si ih znao u dušu.“ Stine smesta zažali zbog te
sarkastične opaske. Strah je progovorio iz nje.
 „Nisam baš u dušu, naravno“, složi se Elijas. „Ali sam stekao lep
utisak o njima. Kao što možeš da pretpostaviš, dosta polažem na prvi
utisak.“
Zurila je u šaku koju joj je oprezno spustio na butinu.
„Vidi…“, rekla je začuvši preklinjanje u samo ta dva sloga.
„Šta je bilo, Stine?“
Pogledala ga je. Lice mu je izgledalo detinje pošteno, pogled iskreno
zbunjen. Došlo joj je da vrisne, da jurne, kada začu korake i neki glas na
prednjim vratima. Putnik. Odrasli muškarac. Krenuo je ka zadnjim
sedištima. Stine pokuša da mu uhvati pogled, da mu stavi do znanja, ali
ovome je obod šešira prekrivao oči dok je vraćao kusur od karte u
novčanik. Odahnula je kad je seo tik iza njih.
„Ne mogu da shvatim kako policija nije otkrila vezu“, poče Elijas.
„Stvarno ne bi trebalo da bude teško. Sve tri su volele da planinare, to
sigurno znaju. Sve su prenoćile u istom planinskom domu na Hovasu. Šta
misliš, da li da im to javim?“
„Možda“, prošapta Stine. Ako požuri, možda može da se provuče
pored Elijasa i izleti iz autobusa. Ali čim je to pomislila, začu se pokretanje
hidraulike, vrata se zatvoriše i autobus pođe. Zažmurila je.
„Samo ne bih da se mešam, Stine. Nadam se da me razumeš.“
Polako je klimnula ne otvarajući oči.
„Dobro je. Onda mogu da ti kažem ko je još bio tamo. Neko koga
sigurno znaš.“

OceanofPDF.com
TREĆI DEO
OceanofPDF.com
 Dvadeset četvrto poglavlje
Stavanger

„Smrdi na…“, poče Kaja.

„Na balegu“, dovrši Hari. „Kravlju. Dobro došla u Jeren.“
Zraci jutarnjeg sunca curili su kroz oblake koji su pritiskali polja
zelena kao u proleće. Preko kamenih ograda krave su nemo piljile u njihov
taksi. Vozili su se od aerodroma Sula ka centru Stavangera.
Hari se nagnu ka prednjim sedištima. „Može li malo brže?“ Pokazao je
taksisti legitimaciju. Ovaj sa širokim osmehom dodade gas i oni jurnuše
auto-putem.
„Zar se plašiš da smo zakasnili?“, upita Kaja kada se Hari ponovo
zavalio na zadnje sedište.
„Ne javlja se na mobilni, nije na poslu…“ Hari nije ni morao da dovrši
taj misaoni tok.
Posle razgovora s Katrinom Brat prethodne noći, Hari je pogledao sve
što je pribeležio. Dobio je imena, brojeve telefona i adrese dveju živih
osoba koje su po svoj prilici prenoćile u istom planinskom domu gde i
žrtve, u novembru prethodne godine. Pogledao je na sat i, sračunavši da je
tada u Sidneju bilo rano prepodne, okrenuo je broj Iske Peler. Ova se javila.
Prilično ju je iznenadilo što je neko pita za boravak u planinskom domu na
Hovasu. Naime, nije mu mogla reći mnogo toga jer je sve vreme provela u
sobi s visokom temperaturom. Možda je previše vremena provela u odeći
mokroj od znoja, a možda joj je, neiskusnoj, nordijsko skijanje od jedne do
druge vikendice ipak predstavljalo prevelik zalogaj. Ili ju je pak spopao
najobičniji grip. Kako bilo, jedva se nekako dovukla do Hovasa gde ju je
saputnica Šarlota Lol odmah smestila u krevet. Iska Peler je ostatak
vremena provela u bunilu, na granici između sna i jave, povremeno se
smrzavajući, znojeći se i previjajući od bolova. Šta su drugi u toj vikendici
radili, pa čak i ko su bili, naprosto nikad nije saznala, jer su ona i Šarlota
stigle pre svih ostalih. Sutradan je Iska ustala poslednja kad svi već behu
otišli. Šarlota je uspela da pozove nekog lokalnog policajca koji ih je
pokupio motornim sankama i dovezao svojoj kući rekavši im da u hotelu
više nema mesta. Zahvalile su mu na ponudi da tu prenoće, ali su se u toku
večeri predomislile, uhvatile noćni voz do Gejla i tamo otišle u hotel.
Šarlota Iski nije rekla ništa naročito o večeri u kolibi. Po svemu sudeći, bila
je to jedna sasvim obična noć.
Pet dana posle skijaškog podviga gospođica Peler sela je, još rovita, u
avion za Sidnej, a po povratku kući redovno se dopisivala sa Šarlotom. Nije
joj se činilo da bilo šta ne valja. Sve dok jednog dana nije dobila šokantnu
vest da je njena prijateljica pronađena mrtva iza neke olupine kod jezera
Dauše nadomak Osla.
Hari joj je oprezno ali bez okolišanja predočio da je zabrinut za
bezbednost svih koji su tu noć proveli na Hovasu, kao i da će posle
razgovora s njom pozvati Nila Makormaka, načelnika jedinice za ubistva
Policijske uprave Južnog Sidneja, s kojim je sarađivao na jednom ranijem
slučaju. Makormak će od nje uzeti detaljniju izjavu i – iako je Australija
podaleko od Norveške – postarati se da joj obezbedi policijsku zaštitu.
Učinilo mu se da Iska Peler razume šta joj govori.
Potom je Hari pozvao još jedan broj koji je dobio. Broj registrovan u
Stavangeru. Zvao je četiri puta, ali niko mu se nije javio. Naravno, znao je
da to samo po sebi ništa ne znači, jer ne idu svi na počinak s mobilnim u
ruci. Za razliku od Kaje Sulnes, koja mu se javila već posle drugog
zvonjenja. Kada joj je Hari naložio da se pojavi na terminalu ekspresnog
voza za aerodrom u šest i pet kako bi stigli na prvi let za Stavanger, odmah
je pristala.
U pola sedam bili su na aerodromu. Hari je u međuvremenu opet zvao
onaj broj, ali opet uzalud. Sat kasnije sleteli su u Stavanger, Hari je opet
zvao – sa istim ishodom. Kad su već izašli sa terminala u potrazi za
taksijem, Kaja je uspela da dobije poslodavca koji im je rekao da se tražena
osoba nije pojavila na svom radnom mestu u uobičajeno vreme. Prenela je
to Hariju, koji joj smesta spusti ruku na krsta i podgurnu je preko reda do
prvog slobodnog taksija. Drugi putnici u redu za taksi su se pobunili, a Hari
im na to reče: „Hvala lepo, narode. I jebite se.“
Tačno u osam sati i šesnaest minuta stigli su na adresu. Bila je to jedna
bela, drvena kuća u Volandu. Hari prepusti plaćanje Kaji pa izađe iz taksija
ne zatvorivši vrata za sobom. Osmotrio je fasadu, ali mu ona nije ništa
nagoveštavala. Udahnuo je vlažni, sveži vazduh zapadne obale. Pripremao
se. Jer je već znao. Naravno, možda je grešio, ali sada mu se to činilo
jednako izvesno kao i da će Kaja reći „hvala“ kad bude primila račun od
taksiste.
„Hvala.“ Kaja zalupi vrata automobila.
Ime je ugledao pored srednjeg od tri zvonca na ulaznim vratima.
Pozvonio je i začuo zujanje negde u unutrašnjosti kuće.
Minut kasnije, Hari posle trećeg pokušaja pritisnu i donje zvonce.
Otvorila im je neka nasmejana starica.
Hari primeti da je Kaja odmah prepoznala ko treba da vodi taj
razgovor: „Dobar dan, ja sam Kaja Sulnes iz policije. Iz stana iznad vašeg
nam niko ne odgovara, znate li ima li nekoga gore?“
„Verovatno. Iako od jutros nisam ništa čula“, odvrati starica. A kad je
Hari na to izvio obrvu, brzo je dodala: „Tanki su zidovi, čula sam kad su
noćas došli. Znate, ja sam vlasnica tih stanova pa moram malo da ih
pratim.“
„Vi ih – pratite?“, upita Hari.
„Da, ali ne mešam se ja…“ Starica se malčice zarumenela. „Nije se
valjda nešto desilo? Htedoh reći, nikada nisam imala problema sa…“
„Nismo sigurni“, prekide je Hari.
„Trebalo bi možda proveriti“, ubaci se Kaja. „Pa ako imate rezervni
ključ…“ Hari opazi da Kaja razmatra kako će nastaviti tu rečenicu.
„Pomogli bismo vam da utvrdite je li sve u redu.“
Lukava devojka. Ako bi vlasnica stana prihvatila njenu ponudu, u
izveštaju bi pisalo da ih je pozvala u kuću, a ne da su upali na tuđ posed bez
naloga za pretres.
Starica je oklevala.
„Naravno, možete i sami da proverite kad mi odemo“, nastavi Kaja
osmehujući se. „Ali ako se nešto desilo, obavezno pozovite policiju. Ili
hitnu pomoć. Ili…“
 „Mislim da je bolje ako krenete sa mnom“, prekide je gospođa kojoj se
na čelu sad pojavila duboka, zabrinuta bora. „Sačekajte samo da odem po
ključeve.“
Stan u koji su minut kasnije ušli bio je čist, uredan i gotovo
nenamešten. Hari je smesta prepoznao tišinu koja se uvuče u prazan stan
tokom prepodneva, kada sva užurbanost radnoga dana dopre tek kao
prigušen zvuk spolja. Ali prepoznao je i miris. Lepak. Ugledao je cipele, ali
ne i jaknu ili kaput.
U kuhinjici je pored sudopere stajala šolja čaja, a na polici iznad nje
Hari spazi konzerve čaja s nekim njemu nepoznatim etiketama: Oolong,
Anji Bai Cha. Nastavili su obilazak stana. U dnevnoj sobi je na zidu visila
slika. Hariju je motiv ličio na K2, popularni ali ubilački vrh na Himalajima.
„Hoćeš da proveriš ovde?“ Hari pokaza Kaji vrata sa srcem, a sam
pođe ka onima za koja je pretpostavio da vode u spavaću sobu. Duboko
udahnuvši, pritisnuo je kvaku i otvorio.
Namešten krevet. Uredno. Nagnut prozor. Miris lepka nije poticao
odatle, vazduh je bio čist kao bebin dah. Hari začu da mu je prišla i
gazdarica.
„Čudno“, rekla je. „Čula sam ih sinoć. A samo jedno je posle otišlo.“
„Njih?“, upita Hari. „Dakle, bilo ih je više?“
„Da, čula sam ih kako razgovaraju.“
„Pa koliko ih je bilo?“
„Rekla bih – troje.“
Hari osmotri plakare. „Muškaraca? Žena?“
„Zidovi, srećom, nisu baš toliko tanki.“
Odeća. Vreća za spavanje, ranac. Još odeće.
„A zašto onda mislite da ih je bilo troje?“
„Kada je taj neko otišao, još se čula neka buka odozgo.“
„Kakva buka?“
Starica se ponovo zarumenela. „Lupa. Kao da… Znate već.“
„Ali ne i glasovi?“
Gazdarica se zamisli. „Ne.“
 Hari izađe iz spavaće sobe. Iznenadilo ga je što Kaja još stoji pred
vratima kupatila. Stajala je nekako čudno – kao da joj jak vetar duva u lice.
„Šta je bilo?“
„Ništa“, odvrati Kaja brzo i nemarno. Previše nemarno.
Hari joj priđe.
„U čemu je stvar?“, upita nešto tiše.
„Pa… Imam problemčić sa zatvorenim vratima.“
„U redu“, reče Hari.
„Eto, naprosto je tako.“
Hari klimnu. I tek tad začu zvuk, zvuk vremena koje ističe, linije koja
se uskoro prekida, sekundi koje izmiču – žurno kapanje vode na prelazu u
mlaz. Česma sa druge strane tih vrata. Sad je znao da ga osećaj nije
prevario.
„Sačekajte me ovde“, rekao je. I otvorio vrata.
Prvo je osetio da miris lepka potiče odatle.
Zatim je na podu ugledao jaknu, farmerke, gaće, majicu, par crnih
čarapa, kapu i tanki vuneni džemper.
Kao treće, opazio je da ona voda kaplje – gotovo teče – pravo u kadu
koja je bila puna do ruba tako da se voda prelivala u slivnik sa druge strane.
Kao četvrto, voda u kadi bila je crvena, po svemu sudeći od krvi.
Kao peto, prazan pogled iznad trakom oblepljenih usana nage,
mrtvački blede osobe na dnu te kade bio je okrenut u stranu, kao da
pokušava da uhvati nešto u mrtvom uglu, nešto što se prikralo.
Kao šesto, nigde nije bilo znakova nasilja ili povreda koje bi objasnile
svu tu krv.
Hari se nakašlja pitajući se kako da na najbezbolniji način pozove
gazdaricu unutra ne bi li identifikovala leš.
No ispostavilo se da nije ni morao. Ova se već nacrtala na pragu.
„Gospode bože!“, prostenjala je. Potom je, naglašavajući svaki slog,
dodala: „Go-spo-de!“ A naposletku je i zavapila, prizivajući i pojačanje:
„Gospode Bože i Isuse…“
„Da li je ovo…?“, poče Hari.
„Jeste“, odvrati starica plačnim glasom. „To je on. Elijas. Elijas Skug.“

OceanofPDF.com
 Dvadeset peto poglavlje
Teritorija

Starica je prekrila usta rukama i promrmljala kroz prste: „Elijase, dete

moje, šta to učini?“
„Gospođo, nije uopšte izvesno da je on to uradio“, reče Hari
sprovodeći je iz kupatila ka izlazu iz stana. „Mogu li vas zamoliti da
pozovete policiju u Stavangeru. Recite im da pošalju forenzičare, ovo je
mesto zločina.“
„Mesto zločina?“ Razrogačene oči zamračile su joj se od šoka.
„Da, tako im recite. Ako želite, okrenite broj za hitne intervencije, 112.
Hoćete li moći?“
„D…da,“
Čuli su je kako silazi niz stepenice u svoj deo kuće.
„Pa, imamo oko petnaest minuta dok ne stignu“, reče Hari.
Izuli su se, cipele ostavili u hodniku i u čarapama ušli u kupatilo. Hari
se obazre. Lavabo je bio prepun dugih, plavih dlaka, a pored njega nalazila
se isceđena tuba.
„Ne liči mi na pastu za zube“, primeti Hari nadvivši se nad tubu ne
dodirujući je.
I Kaja priđe. „Superlepak“, zaključila je. „Strongest there is.“33
„To je onaj koji ne sme da ti dotakne kožu?“
„Deluje za tri sekunde. Ako slepiš prste, tako će i ostati. Posle moraš ili
da ih sečeš ili da vučeš dok ti ne otpadne koža.“
Hari pogleda prvo Kaju, pa potom i telo u kadi.
„Jebote“, poče polako. „Nije valjda…“
Glavni inspektor Gunar Hagen imao je svojih sumnji. Možda je ovo
bio i najgluplji potez koji je povukao otkako je došao u Dom policije.
Okupio je istražnu grupu sa zadatkom koji se direktno protivio nalogu
Ministarstva, što mu je lako moglo izazvati probleme. A time što je na čelo
istrage postavio Harija Hulea praktično je tražio probleme. I problemi su
mu sad pokucali na vrata, ušli u njegovu kancelariju, otelotvoreni kao
Mikael Belman. Dok ga je slušao, Hagen primeti da se neobični belezi na
licu glavnog inspektora iz Centrale bele više nego obično, kao da ih iznutra
obasjava nekakva užarena, potmula fisija iz atomske elektrane, tek
privremeno ukroćena sila koja lako može eksplodirati.
„Pouzdano znam da je Hari Hule sa dvoje kolega istraživao ubistvo
Marit Ulsen u okolini Liserna. Glavna forenzičarka Beata Len nam je
sugerisala da sprovedemo istragu od vrata do vrata nedaleko od napuštene
užare. Navodno je jedan njen saradnik ustanovio da otud potiče uže o koje
je obešena Marit Ulsen. Do tog trenutka nije bilo ničeg problematičnog…“
Mikael Belman se zaklati na petama. Nije skinuo dugački mantil kada
je ušao. Gunar Hagen je znao šta će uslediti, ali to je usledilo mučno
otegnutim i tobož začuđenim tonom:
„Ali kad smo porazgovarali s lokalnim policajcem iz Malog Enebaka,
saznali smo da je jedan od troje istražitelja koji su onamo išli, bio i
nadaleko famozni Hari Hule. Tvoj čovek, Hagene.“
Hagen oćuta.
„Hagene, pretpostavljam da znaš koje su posledice postupanja protivno
odlukama Minstarstva.“
Hagen je još ćutao, ali je Belmana gledao pravo u oči.
„Vidi, Hagene“, tada će Belman otkopčavajući dugme na mantilu. Ipak
je seo. „Ti mi se sviđaš, smatram te valjanim policajcem, a valjani ljudi će
mi trebati.“
„Misliš, kad Centrala preuzme svu vlast?“
„Tako je. Koristiće mi čovek kao ti na istaknutom položaju. Radio si na
Vojnoj akademiji, znaš koliko je važna strategija i da se izbegnu bitke koje
ne možeš dobiti. Znaš kada je povlačenje najbolja strategija…“
Hagen polako klimnu.
„Dobro je“, reče Belman ustajući. „Recimo da se Hari Hule našao kod
Liserna nekim sasvim drugim povodom, da ga je onamo odvela nekakva
slučajnost koja nema nikakve veze sa Marit Ulsen. Ali takvih slučajnosti
više naprosto neće biti. Možemo li se usaglasiti oko toga… Gunare?“
 Hagen se nehotice trgnu začuvši taj glas kako izgovara njegovo ime.
Bio je to odjek njegovog sopstvenog pokušaja da svog prethodnika oslovi
imenom u pokušaju da uspostavi sasvim neosnovanu prisnost. Ipak, prešao
je preko toga. Jer ovo jeste bila jedna od onih bitaka o kojima je Belman
govorio. Uostalom, Hagen je već gubio i rat. A uslovi kapitulacije koje mu
je Belman ponudio mogli su biti i gori. Znatno gori.
„Porazgovaraću s Harijem“, rekao je rukujući se s Belmanom, koji mu
je pružio ruku. Učinilo mu se da je stegao mermer – čvrst, hladan,
beživotan.
***
Srknuvši kafu, Hari pažljivo izvuče vrh kažiprsta iz drške na
gazdaričinoj krhkoj šoljici.
„Dakle, ti si viši inspektor Hari Hule iz policijske uprave u Oslu“, poče
čovek koji je sedeo preko puta njega za salonskim stočićem. Predstavio se
kao viši inspektor Kolbjernsen, pisano sa „C“, a sada je ponovio Harijevo
zvanje, ime i pripadnost naglašavajući reč „Oslo“. „Šta nam je dovelo
prestoničku policiju u Stavanger, Hule?“
„Kao i uvek“, odvrati Hari. „Svež vazduh, planinski vrhovi.“
„Zaista?“
„Fjord. Ako stignemo, možda i skočimo s padobranom sa litice
Prekestulen.“
„Dakle, iz Osla su nam poslali komičara. Ali istina, baviš se ti malo
ekstremnim sportovima. Postoji li dobar razlog zašto nismo obavešteni o
vašem dolasku?“
Osmeh višeg inspektora Kolbjernsena bio je neubedljiviji i zbog
njegovih tanušnih brčića. Nosio je smešan šeširić koji bi na glavu stavili
samo starci i izuzetno samouvereni hipsteri. Hari se doseti da je takav
šeširić nosio i Džin Hekman kao Popaj Dojl u Francuskoj vezi. Pretpostavio
je i kako ovome nije bilo strano da strpa lizalicu u usta ili da zastane u
dovratku i dobaci „e, da – još nešto“.
„Verovatno vam se negde zaturio faks“, reče Hari pogledavši
forenzičara u belom koji je upravo ušao u sobu. Zaštitno odelo je zašuštalo
kada je ovaj skinuo kapuljaču i bacio se u obližnju fotelju. Pogledao je
Kolbjernsena i promrmljao neku lokalnu psovku.
„I?“, upita Kolbjernsen.
„U pravu je“, poče forenzičar. Pokazao je glavom prema Hariju, ali ga
nije udostojio pogleda.
„Tip je zalepljen superlepkom za kadu.“
„Zalepljen?“ Kolbjernsenu se jedna obrva izvila naviše, a druga ulubila
u obliku slova V kada je pogledao svog podređenog. „Vidim, već
isključuješ mogućnost da je to sâm uradio.“
„A potom odvrnuo česmu sasvim malčice kako bi se udavio na
najsporiji i najmučniji zamisliv način?“, ubaci se Hari. „Prethodno zalepivši
samom sebi traku preko usta kako ne bi mogao da vrisne?“
Kolbjernsen uputi Hariju još jedan bledi osmeh: „Oslo, reći ću ti kad
smeš da me prekidaš.“
„Bio je zalepljen od glave do pete“, nastavi forenzičar. „Potiljak mu je
obrijan i koža premazana lepkom. Isto i ramena i leđa. Bokovi, ruke, obe
noge. Što će reći…“
„Što će reći“, ubaci se Hari ponovo. „Da je počinilac, kada je završio
svoj posao, položio Elijasa u kadu, sačekao neko vreme da lepak uhvati, a
potom samo malo odvrnuo česmu i ostavio Elijasa da se polako utopi. A
onda je otpočela Elijasova trka s vremenom i smrću. Nivo vode polako je
rastao, a njegova snaga je isticala. Sve dok ga strah od smrti nije sasvim
obuzeo i nagnao ga na očajnički pokušaj da se oslobodi. I uspeo je – otrgao
je najjači deo svog tela sa dna kade. Desno stopalo. Naprosto ga otkinuo,
videli ste kožu na dnu kade. Krv je šiknula u vodu, a Elijas je lupao
stopalom o dno ne bi li dozvao svoju gazdaricu u prizemlju. I ona ga je
čula.“
Hari pokaza glavom ka kuhinji u kojoj je Kaja tešila gazdaricu. Do njih
dopreše tužni jecaji starice.
„Ali ona je to pogrešno protumačila. Mislila je da njen stanar ima
žensko društvo.“
Pogledao je prebledelog Kolbjernsena, koji više nije pokušavao da ga
prekine.
 „A u međuvremenu Elijas je gubio krv. Dosta krvi. Strgao je svu kožu
sa lista. Gubio je snagu, umor ga je savladao. Naposletku ga je napustila i
volja. Odustao je. Možda se već onesvestio od gubitka krvi kada mu je voda
prodrla u nozdrve.“ Hari ponovo pogleda Kolbjernsena. „A možda i nije.“
Kolbjernsenu je poskakivala jabučica.
Hari obori pogled ka dnu prazne šoljice. „Mislim da ćemo vam
inspektorka Sulnes i ja sada zahvaliti na gostoprimstvu. Vraćamo se u Oslo.
Ako budete imali neka pitanja, ovo je moj broj.“ Zapisavši broj telefona na
margini novina, on ga otcepi i pruži Kolbjernsenu, pa ustade.
„Ali…“ Kolbjernsen ustade za njim. Hari je bio viši dobrih dvadeset
centimetara. „Zašto ste uopšte došli da tražite Elijasa Skuga?“
„Hteo sam da ga spasem“, reče Hari zakopčavajući mantil.
„Da ga spaseš? Ali zašto, u šta je bio umešan? Stani, Hule, moramo
ovo razrešiti.“ Ali Kolbjernsenove naredbe sad su zvučale znatno manje
ubedljivo.
„Siguran sam da će se uprava u Stavangeru već nekako iskobeljati iz
ovoga“, reče Hari pa priđe vratima kuhinje i klimnu Kaji da pođe za njim.
„U protivnom, preporučujem vam Centralu. Pozdravite Mikaela Belmana
ako baš morate.“
„Od čega da ga spaseš?“
„Od ovog od čega nisam uspeo“, odvrati Hari.
U taksiju na putu ka aerodromu Hari je zurio kroz prozor dok je kiša
lila po neprirodno zelenim poljima. Kaja nije progovarala, a on joj je bio
zahvalan na tome.

OceanofPDF.com
 Dvadeset šesto poglavlje
Špric

Kada su Hari i Kaja stigli u zagrejanu, sparnu kancelariju, na

Harijevom mestu zatekli su Gunara Hagena. Iza njega sedeo je Bjern Holm,
koji slegnu ramenima i mimikom im pokaza da nema predstavu šta glavni
inspektor traži tu.
„Čujem, Stavanger“, poče Hagen ustajući.
„Aha“, odvrati Hari. „Slobodno sedi, šefe.“
„Ovo je tvoje mesto, a ja svejedno neću dugo.“
„Šta je bilo?“
Hari je već očekivao loše vesti. I to važne loše vesti. Ne bi šef tek tako
dotrčao kroz Lagum do Okružnog zatvora samo da ih izgrdi za loše
popunjen putni nalog.
Pošto Hagen nije seo, u celoj prostoriji sedeo je samo Bjern Holm.
„Nažalost, samo sam došao da vas obavestim kako Centrala već zna da
istražujete ubistva. I sad nemam izbora – moram da obustavim istragu.“
U tišini koja je usledila Hari je čuo bubnjanje kotlova u susednoj
prostoriji. Hagen je pogledao sve troje u oči i zadržao se na Hariju: „Ne
mogu reći da se rastajemo u milosti. Mislim da sam jasno naglasio kako
morate biti diskretni.“
„Pa“, poče Hari. „Zamolio sam Beatu Len da prosledi Centrali
informaciju o jednoj užari, ali obećala mi je da će to izgledati kao da ju je
dobila od svojih forenzičara.“
„I sigurno je tako i postupila“, reče Hagen. „Hari, odao vas je policajac
iz Malog Enebaka.“
Hari prevrnu očima i tiho opsova.
Hagen sklopi dlanove tako da pljesak odjeknu među golim zidovima:
„I zbog toga moram da izdam nemilo naređenje da od ovog trenutka
prekinete istragu ubistava. A ova kancelarija da se raščisti u roku od
četrdeset osam sati. Gomen nasai.“34
 Hari, Kaja i Bjern Holm se zgledaše dok su se gvozdena vrata polako
zatvarala za Hagenom, a Lagumom odjekivali njegovi žurni koraci.
„Četres’ osam sati“, naposletku će Bjern. „Skuvao sam kafu – ko je
za?“
Hari šutnu kantu za otpatke pored svog stola. Ova tresnu o zid,
izbljunu nešto malo papira i ponovo se dokotrlja do njega.
„Biću u bolnici“, dobacio je pošavši ka vratima.
Hari je sedeo na neudobnoj drvenoj stolici koju je prineo prozoru.
Osluškivao je očevo ujednačeno disanje prelistavajući novine. Venčanje i
sahrana rame uz rame: na levoj strani ispraćaj Marit Ulsen sa ozbiljnim,
ožalošćenim predsednikom vlade, partijskim drugovima u crnini i udovcem
Rasmusom Ulsenom, koji se krio iza ogromnih i krajnje neprikladnih
naočara za sunce. A na desnoj strani najava da će se brodovlasnikova kći
Lena udati za svog Tonija na proleće, praćena slikama istaknutih zvanica
kojima će biti organizovan avionski prevoz do San Tropea. Na poleđini
dnevnog lista pisalo je i da će sunce toga dana zaći tačno u 16.58. Hari
pogleda na sat. Biće da je upravo to činilo negde iza niskih oblaka koji nisu
puštali ni kišu ni sneg. Posmatrao je kako se pale svetla u kućama na
obroncima brega koji je nekad bio vulkan. Kakva oslobađajuća pomisao –
jednog dana će se pod njima otvoriti vulkan, progutati ih i ukloniti sve
tragove nekadašnjeg zadovoljnog, dobro organizovanog i blago
ožalošćenog grada.
Četrdeset osam sati. Zašto? Za rasklanjanje one nazovikancelarije ne bi
im trebalo više od sata.
Hari je žmurećki prebirao mislima po istrazi, sastavljajući poslednji
misaoni izveštaj sebi samome.
Dve žene ubijene na isti način, udavile se u sopstvenoj krvi iz rana u
ustima. Obe su imale ketanomin u krvi. Jedna žena, obešena na skakaonicu
užetom iz jedne stare užare. Muškarac udavljen u sopstvenoj kadi. Sve žrtve
su najverovatnije u isto vreme boravile u istoj kolibi. Ne znaju ko je bio tu s
njima, šta bi mogao biti motiv ubistva niti šta se dešavalo na Hovasu tokom
tih dvadeset četiri sata. Sve same posledice, a nikud uzroka. Case closed.35
„Hari…“
 Nije čuo kada se otac probudio i okrenuo.
Olav Hule delovao je zdravije, ali to je možda bilo zbog grozničavog
rumenila i pogleda. Hari ustade i prinese stolicu krevetu.
„Jesi li dugo ovde?“
„Deset minuta“, slaga Hari.
„Baš sam lepo spavao“, reče njegov otac. „I sanjao.“
„Vidim. Izgledaš mi kao da sad možeš istrčati odavde.“
Hari mu namesti jastuk, a otac mu je dozvolio iako su obojica znali da
za tim nema potrebe.
„U kakvom je stanju kuća?“
„Odličnom“, reče Hari. „Neuništiva je.“
„Lepo. Hteo sam da porazgovaramo o nečemu, Hari.“
„M-hm.“
„Ti si sad zreo čovek. Napuštam te kako priroda nalaže i tako i treba da
bude. Drugačije je bilo kad si izgubio majku. Tad si umalo poludeo.“
„Stvarno?“ Hari pogladi rukom jastučnicu.
„Razbucao si svoju sobu. Hteo si da pobiješ lekare i one koji su je
zarazili, pa čak i mene. Zato što sam… Tja, valjda zato što nisam otkrio na
vreme. Bio si tako pun ljubavi.“
„Misliš, mržnje?“
„Ne, ljubavi. To ti je ista valuta, sve počinje od ljubavi. Mržnja je samo
druga strana novčića. Uvek sam mislio da si počeo da piješ zbog majčine
smrti. Tačnije, zbog ljubavi prema majci.“
„Ljubav je mašina za ubijanje.“
„Molim?“
„Neko mi je to jednom rekao.“
„Tvojoj majci sam činio sve što bi mi zatražila. Osim jedne stvari.
Tražila je da joj pomognem kad za to kucne čas.“
Hari se oseti kao da mu je neko ubrizgao ledenu vodu u grudi.
„Ali nisam smogao snage. I znaš šta, Hari? Dan-danas se kajem. Ne
prođe ni dan da ne pomislim kako ženi koju sam voleo najviše na svetu
nisam ispunio tu želju.“
Rasklimatana stolica zakrcka kada je Hari skočio sa nje. Prišao je
prozoru. Iza sebe je čuo oca kako uzdiše, duboko i škriputavo. A onda
stigoše i reči:
„Znam da na tebe svaljujem težak teret, sine. Ali znam da si isti kao i
ja, da će te progoniti ako ovo ne učiniš. Objasniću ti kako…“
„Tata“, prekide ga Hari.
„Vidiš li ovaj špric?“
„Tata! Dosta!“
Otac iza njega zaćuta. Čulo se samo teško disanje. Hari pogleda grad
nalik na crno-beli film u kojem oblaci pritiskaju svoja olovno siva,
izobličena lica o krovove.
„Hoću da me sahranite u Ondalsnesu“, reče njegov otac.
Da ga sahrane. Reči su doprele kao odjek iz detinjstva, sa uskršnjeg
raspusta sa ocem i majkom u Leši kada je Olav Hule mrtav ozbiljan
objašnjavao Hariju i Seki šta bi im se desilo kada bi ih zatrpala snežna
lavina, oklopila im srce u čeličnom stisku. Oko njih su bili ravnica i niski
brežuljci, pa je govor bio primeren koliko i objašnjenje stjuardese o
korišćenju pojaseva za spasavanje u avionu koji nadleće mongolske stepe.
Apsurdan. Pa opet, ulio im je nekakav osećaj sigurnosti, da će svi preživeti
ako budu postupali ispravno. A sada mu je otac upravo govorio da ipak nije
tako.
Hari se dvaput nakašlja: „Zašto Ondalsnes? Zašto ne u gradu gde…“
Hari zaćuta. Otac je razumeo nastavak: gde je i mama.
„Želim da počivam među zemljacima.“
„Ali ti ih i ne poznaješ.“
„A koga uopšte poznajemo? Bar potičemo iz istog mesta. Naposletku,
to jedino i ostaje: pleme. Želiš da budeš deo plemena.“
„Stvarno?“
„Da, stvarno. Bio toga svestan ili ne, to je ono što želiš.“
Bolničar po imenu Altman uđe u sobu i osmehnu se Hariju pokazujući
na sat.
 Silazeći niz stepenice, Hari se mimoišao s dvojicom uniformisanih
policajaca. Klimnuo im je po navici, ali ga ova dvojica nemo pogledaše kao
nekakvog stranca.
Obično bi Hari čeznuo za samoćom i svim njenim dražima: tišinom,
mirom, slobodom. Ali, kada je sišao na tramvajsku stanicu, odjednom nije
znao kuda da krene. I šta da radi. Znao je samo da mu je samoća u kući na
Opsalu u tom trenutku nepodnošljiva.
Pozvao je Ejstejna.
Ejstejn je imao dugu vožnju do Fagernesa, ali mu je predložio da se
nađu oko ponoći kako bi nazdravili što se koliko-toliko uspešno okončao
još jedan radni dan u životu Ejstejna Ejkelanda. Hari ga podseti na svoj
alkoholizam, a kao odgovor je čuo da čak i alkoholičar zaslužuje da se
ponekad napije.
Poželevši Ejstejnu srećan put, Hari prekide vezu. Pogledao je na sat.
Opet mu se vratilo ono pitanje: čemu tih četrdeset osam sati?
U stanicu uđe tramvaj, otvoriše se vrata. Hari pogleda primamljivo
toplu i osvetljenu kabinu. Pa se okrenu i pođe peške u grad.

OceanofPDF.com
 Dvadeset sedmo poglavlje
Dobra ali krađi sklona cicija

„Bio sam u prolazu“, reče Hari. „Ali biće da si ti nekud krenula?“

„Ma nisam.“ Kaja se osmehnu. Stajala je na vratima u debeloj perjanoj
jakni. „Samo sedim na verandi. Uđi. Možeš da obuješ ove papuče.“
Prezuvši se, Hari pođe za njom kroz dnevnu sobu.
Sedeli su na verandi u ogromnim drvenim stolicama. Ulica lidera
Sagena bila je tiha i pusta, video se samo jedan usamljeni, parkirani
automobil. Ali preko puta, na spratu, Hari ugleda obris čoveka na
osvetljenom prozoru.
„Ono je Greger“, reče Kaja. „Ima osamdeset godina. Mislim da sedi
tamo i prati sve što se dešava u ulici još od rata. Ponekad zamišljam da me
čuva.“
„Da, čoveku treba da misli“, poče Hari vadeći paklicu cigareta, „kako
ga neko čuva.“
„Imaš li i ti svog Gregera?“
„Nemam“, odvrati Hari.
„Smem li da užickam jednu?“
„Cigaretu?“
Nasmejala se. „Zapalim i ja tu i tamo. To me nekako… Smiri, rekla
bih.“
„M-hm. Jesi li razmišljala šta ćeš posle? Mislim, posle ovih četrdeset
osam sati?“
Odmahnula je glavom. „Vratiću se na odeljenje, dići noge na sto i
čekati da nam Centrala prepusti neko beznačajno ubistvo.“
Hari iz paklice izvadi dve cigarete, stavi ih obe u usta, pripali i pruži
jednu Kaji.
„A šta sad, putnice“, rekla je kroz smeh. „Kako se zvaše tip koji to
uradi – Hen… Hen…“
 „Henrajd“, dovrši Hari. „Pol Henrajd.“
„A ona kojoj pripali cigaretu?“
„Bet Dejvis.“
„Sjajan film. Da ti donesem neku deblju jaknu?“
„Hvala, ne mora. Zašto uopšte sediš na verandi? Nije baš tropska noć.“
Pokazala mu je knjigu. „Mozak mi bolje funkcioniše na hladnoći.“
Hari pročita naslov. „Materijalistički monizam. Hm. Vidim, obnavljaš
literaturu sa prve godine studija.“
„Tako je. Prema materijalističkom učenju sve je materija i sila. Sve što
se desi uklapa se u jednu veliku računicu, lančanu reakciju, sve su samo
posledice nečeg što se već dogodilo.“
„A slobodna volja je izmišljotina?“
„Tako je. Naše postupke određuje hemijski sastav našeg mozga, koji je
pak određen kada su dvoje ljudi rešili da izrode potomstvo, a te odluke
odredili su hemijski sastavi njihovih mozgova. I tako dalje. Sve se može
tako ispratiti do velikog praska, ili čak pre njega. Čak i činjenica da je neko
napisao ovu knjigu, ili ono o čemu ti sad misliš.“
„Sećam se toga“, klimnu Hari otpuhnuvši dim u hladnu, mračnu noć.
„Tad sam pomislio kako bi meteorolog koji poznaje sve relevantne varijable
mogao da iznese prognozu za sva vremena.“
„A mi bismo mogli da sprečimo ubistvo i pre nego što se dogodi.“
„I izračunamo da će policajke koje žickaju cigarete sedeti na verandi sa
skupim tomovima iz filozofije.“
Nasmejala se. „Nisam je kupila, samo sam je pronašla na polici.“
Napućila se da povuče dim, pa joj ovaj uđe u oči. „Nikad ne kupujem
knjige, samo ih pozajmljujem. Ili kradem.“
„Nešto mi je teško da te zamislim kao lopova.“
„Svakome je – zato me nikad ne uhvate.“ Odložila je cigaretu u
pepeljaru.
Hari se nakašlja. „A zašto kradeš?“
„Kradem samo od ljudi koje poznajem i koji to sebi mogu da priušte.
Nisam pohlepna, samo sam malčice cicija. Na fakultetu sam krala toalet-
papir iz klozeta. Nego, jesi li se setio koja ti se Fanteova knjiga dopala?“
„Nisam.“
„Pošalji mi poruku kad se setiš.“
Hari se kratko nasmeja. „Izvini, nikad ne šaljem poruke.“
„Zašto?“
Hari slegnu ramenima. „Nemam pojma. Ne dopada mi se koncept. Kao
kad urođenici ne daju da ih slikaš da im ne bi ukrao dušu.“
„A, znam!“, gotovo je uzviknula. „Ne želiš da ostavljaš tragove.
Neoborive dokaze ko si. Kad nestaneš, želiš da to bude potpuno.“
„Pravo u metu“, suvo će Hari uvlačeći dim. „Jesi li htela da uđemo u
kuću?“ Pokazao je glavom ka njenim šakama koje je zavukla između
sedišta i butina.
„Nisam, samo su mi se malo srmzle ruke“, odvratila je osmehnuvši se.
„Oko srca mi je toplo. A ti?“
„Šta ja?“
„Jesi li ti kao i ja? Dobra ali krađi sklona cicija?“
„Ne, ja sam nevaljala ali časna cicija. A tvoj muž?“
Pitanje je zvučalo grublje nego što je želeo, kao da je preslišava pošto
je… Pošto je šta? Lepa, voli iste stvari kao on i pošto mu je pozajmila
papuče čoveka za kojeg se pravi da ne postoji.
„Šta s njim?“, upitala je s blagim osmehom.
„Rekao bih da ima velika stopala“, začu Hari sebe kako odgovara i
istog časa požele da tresne čelom o sto.
Nasmejala se. Njen smeh odjeknu u tihoj fageborškoj večeri koja se
spustila na kuće, bašte, garaže. Garaže. Svi su ih imali. Samo je jedan auto
stajao na ulici. Naravno, moglo je postojati bezbroj razloga za to.
„Nemam muža“, rekla je.
„A…“
„Nosiš papuče mog brata.“
„A one cipele na stepenicama?“
 „Takođe su njegove. Držim ih tamo jer zamišljam da će cipele broj
četrdeset šest odbiti nevaljalce s pokvarenim namerama.“
Pogledala ga je značajno. Rešio je da dvosmislenost njenih reči
proglasi slučajnom.
„Dakle, živiš s bratom?“
Odmahnula je glavom.
„Umro je. Pre deset godina. Ovo je tatin stan. Tih poslednjih godina,
dok je Even studirao na Blindernu, živeo je ovde s tatom.“
„A tata?“
„Umro je odmah posle Evena. A tada sam već i ja prešla ovamo, pa
sam samo ostala.“
Kaja je skupila noge na stolici i stavila glavu na kolena. Hari pogleda
njen vitki vrat, udubljenje s kojeg je kosa bila prikupljena u rep i nekoliko
nestašnih pramenova na njenoj koži.
„Misliš li često na njih?“, upitao je.
Podigla je glavu.
„Uglavnom na Evena“, odgovorila je. „Tata se odselio kad smo bili
mali, a mama je živela u svom svetu, tako da mi je Even bio i otac i majka.
Pomagao mi je, bodrio me, vaspitao – bio mi je uzor. On je za mene bio
nepogrešiv. Kad si s nekim tako blizak kao što smo bili nas dvoje, to te
nikad ne napusti. Nikad.“
Hari klimnu.
Kaja se oprezno nakašlja: „Kako ti je otac?“
Hari je zurio u žar.
„Zar nije čudno“, poče, „što nam je Hagen dao četrdeset osam sati da
ispraznimo kancelariju? Mogli smo sve da obavimo i za dva.“
„Tja, kad tako postaviš…“
„Možda je mislio da možemo biti korisni ta dva dana.“
Kaja ga pogleda.
„Naravno, ne smemo da istražujemo ubistva, to smo prepustili
Kriposu. Ali čujem da i Jedinici za nestala lica treba pomoć.“
 „Kako to misliš?“
„Adela Vetlesen je mlada žena čije se ime, koliko je meni poznato, još
ne vezuje ni za jedno ubistvo.“
„Misliš da…“
„Mislim da sutra dođete na posao u sedam“, reče Hari. „Da vidimo
koliko smo korisni.“
Kaja Sulnes povuče dim cigarete. Otpuhnu, pa povuče još jedan.
„Je l’ te smirila?“, upita Hari, lukavo se osmehnuvši.
Kaja odmahnu glavom i zagleda se u cigaretu. „Hari, ne bih da
izgubim posao.“
Hari klimnu. „Prisustvo na dobrovoljnoj osnovi. I Bjern mora da
razmisli.“
Kaja povuče još jedan dim, a Hari ugasi svoju cigaretu.
„Dosta je bilo“, reče. „Cvokoćeš.“
U povratku je pokušao da vidi ima li vozača u onom automobilu na
ulici, ali izdaleka se nije videlo. Rešio je da ne prilazi.
Na Opsalu ga je dočekala kuća. Velika, pusta i prepuna odjeka.
Legao je na krevet u svojoj dečačkoj sobi i zažmurio.
Usnio je po ko zna koji put stari san. Luka u Sidneju, lanac se izvlači
na površinu, a sa njim isplivava i meduza. Samo što to nije meduza, već
njena crvena kosa spram bledog lica. A onda mu je došao i drugi san. Onaj
novi koji mu se prvi put javio u Hongkongu uoči Božića. Leži na krevetu,
posmatra klin koji probada lice na zidu, senzualno lice s lepo negovanim
brkovima. U tom snu Hariju je nešto u ustima, nešto od čega može da mu
eksplodira cela glava. Šta je to, šta li je? Obećanje. Hari se trgnu. Tri puta.
A onda je opet zaspao.

OceanofPDF.com
 Dvadeset osmo poglavlje
Dramen

„Ti si, dakle, prijavio nestanak Adele Vetlesen“, poče Kaja.

„Tako je“, odgovori momak s kojim su se našli u kafeu Pipl & Kofi.
„Živeli smo zajedno i naprosto se nije vratila kući. Nisam mogao to da
ignorišem.“
„Pa naravno.“ Kaja pogleda iskosa Harija. Bilo je pola devet ujutru. Do
Dramena su stigli za pola sata, pravo sa jutarnjeg sastanka njihove trojke
koji se završio time što je Hari otpustio Bjerna Holma. Ovaj nije mnogo
prigovarao, samo je duboko uzdahnuo, oprao svoju šoljicu i vratio se
starom poslu u forenzičkoj laboratoriji.
„Jeste li se čuli sa Adelom ili…?“, upita momak prešavši pogledom sa
Kaje na Harija.
„Nismo“, reče Hari. „A ti?“
Momak odmahnu glavom i osvrnu se ka šanku kako bi se uverio da ga
ne čekaju gosti. Dreždali su kao kokoške na visokim barskim stolicama u
izlogu koji je gledao na jedan od mnogobrojnih dramenskih trgova – to jest
prazan prostor koji je funkcionisao kao parking. Lokal je nudio kafu i
peciva po aerodromskim cenama nastojeći da liči na američki lanac takvih
kafića, što je možda i bio. Momak s kojim je Adela Vetlesen živela, Gejr
Brun, izgledao je kao da ima tridesetak godina, bio je neobično bled, a
zalisci iznad plavih, nemirnih očiju bili su mu blago znojavi. Radio je kao
takozvani barista, a to zanimanje ulivalo je izvesno strahopoštovanje
sredinom devedesetih kada se taj tip kafića tek pojavio u Oslu.
Podrazumevalo je umeće pripremanja kafe gde se, prema Harijevom
mišljenju, sva mudrost svodila na izbegavanje očiglednih grešaka. Hari je
kao policajac često koristio govor, intonaciju, dikciju, probrane reči i
gramatička odstupanja da sazna nešto o svojim ispitanicima. Iako se Gejr
Brun nije oblačio, češljao niti ponašao kao homoseksualac, čim je
progovorio, Hari više nije mogao da odbaci tu pomisao. Zaokrugljeni
samoglasnici, tek pokoja izlišna, ukrasna reč, šuškanje koje je delovalo
nekako izveštačeno. Hari je znao da momak isto tako može biti i
heteroseksualne orijentacije, ali je Katrina očigledno pogrešila kada je
brzopleto Gejra Bruna proglasila nevenčanim suprugom Adele Vetlesen.
Njih dvoje su naprosto bili cimeri koji dele troškove stana u centru
Dramena.
„Da“, poče Gejr u odgovor na Kajino pitanje. „Sećam se da je jesenas
išla na planinarenje po tim domovima.“ To je rekao kao da mu je pomenuti
vid rekreacije sasvim stran. „Ali nije tada nestala.“
„Znamo“, odvrati Kaja. „Ali da li je išla tamo s nekim, i u tom slučaju
– s kim?“
„Nemam pojma. Nismo pričali o tim stvarima, dosta je što smo delili
kupatilo, ako me razumete. Ali, kako bih rekao, čisto sumnjam da je otišla
sama u divljinu.“
„Zašto?“
„Adela je malo šta radila sama. Ne mogu je zamisliti u planinskoj
kolibi bez nekog frajera. Da budem sasvim otvoren, Adela je bila malčice
promiskuitetna. Sa ženama se nije uopšte družila, ali je zato imala mnogo…
drugara. Koji nisu znali jedni za druge. Adela nije vodila dvostruki život,
već pre četvorostruki. Ili tako nešto.“
„Dakle, bila je neiskrena?“
„Ne nužno. Svojevremeno me je posavetovala kako da pošteno
raskinem vezu. Jednom je, dok ju je neki tip jebao otpozadi, slikala to
mobilnim preko ramena, poslala sliku svom tadašnjem dečku i potom
izbrisala njegovo ime iz telefona. Sve to u cugu.“ Gejr Brun ih pogleda
bezizražajno.
„Svaka čast“, reče Hari. „Znamo da je platila smeštaj za dvoje. Znaš li
ime bar nekog od tih njenih ’drugara’, pa da krenemo odatle.“
„Ne znam“, odvrati Gejr Brun. „Ali kada sam prijavio njen nestanak,
vi ste odmah isproveravali sve njene telefonske razgovore u proteklih
nekoliko nedelja.“
„Ko je proveravao?“
„Ne sećam se. Neki ovdašnji policajci.“
„Dobro, ionako sad treba da krenemo u policijsku upravu“, reče Hari
pogledavši na sat, pa ustade.
 „Zašto…“, poče Kaja ne ustajući. „Zašto je policija obustavila istragu?
Ne sećam se da sam išta čitala u novinama o tome.“
„Zar ne znate?“, upita momak mahnuvši dvema mladim majkama koje
su doterale dečja kolica pred šank da će ih odmah uslužiti. „Pa poslala je
onu razglednicu.“
„Razglednicu?“, ponovi Hari.
„Da, iz Ruande. Dole u Africi.“
„Šta je napisala?“
„Ništa posebno. Upoznala je tipa iz snova i saopštila mi da sâm plaćam
kiriju do marta. Kučka.“
***
Zgrada policijske uprave nalazila se nedaleko odatle. Tamo ih je u
zadimljenu kancelariju primio jedan viši inspektor, glavat čovek ošišan na
kratko čije je ime Hari zaboravio čim ga je čuo. Poslužio ih je kafom u
plastičnim čašama koja im je ispekla jagodice na prstima, a Kaju je
pogledavao kad god bi pomislio da će to proći neopaženo.
Prvo im je održao predavanje kako se u svakom trenutku između petsto
i hiljadu osoba u Norveškoj vode kao nestale, da se pre ili kasnije gotovo
svi oni pojave i ako bi policija istraživala svaki slučaj nestanka gde ne
postoji osnovana sumnja da je počinjen zločin ili došlo do nesreće, ne bi
imali vremena ni za šta drugo. Hari zevnu u sebi.
Osim toga, u slučaju Adele Vetlesen dobili su i potvrdu da je živa, koju
čuvaju tu negde. Viši inspektor je ustao i zaronio onom glavudžom nalik na
bundevu u arhivski ormar odakle je izvukao razglednicu i stavio je pred njih
na sto. Na slici je bila kupasta planina s vrhom u oblacima, ali nije bilo
natpisa koji bi bliže odredio gde se taj predeo nalazi. Rukopis je bio ružan,
uglast. Hari je jedva pročitao potpis. Adela. Markica je bila iz Ruande, a na
poštanskom pečatu pisalo je Kigali. Hariju je zazvučalo da bi to mogla biti
prestonica.
„Majka je potvrdila da je ovo rukopis njene ćerke“, reče viši inspektor.
Objasnio im je i da su na majčino insistiranje proverili spiskove putnika
kompanije Brisel erlajnz i pronašli Adelino ime na letu za Kigali preko
aerodroma Entebe u Ugandi 25. novembra. Osim toga, pretražili su i hotele
u Interpolovoj bazi i pronašli da je u jednom hotelu u Kigaliju – viši
inspektor pogleda u beleškama: „Hotel Gorila!“ – zaista odsela osoba po
imenu Adela Vetlesen u noći po sletanju pomenutog aviona. Jedini razlog
što se njeno ime još nalazilo na spisku nestalih lica jeste što policija još nije
utvrdila gde se tačno nalazi i što razglednica iz inostranstva tehnički nije
dovoljan osnov da se ukine status nestalog lica.
„Osim toga, nije baš reč o najcivilizovanijem delu sveta“, zaključi viši
inspektor mlateći rukama. „Huti, Tutsu, kako li se već to zove. Dva miliona
mrtvih. Kapirate?“
Hari opazi da je Kaja zažmurila dok je viši inspektor glasom direktora
škole u brojnim složenim rečenicama izlagao kako malo vredi život u
Africi, gde ni trgovina ljudima nije nepoznata pojava. U teoriji, Adela je
mogla biti i oteta, prinuđena da napiše onu razglednicu pošto bi se crnci
rado odrekli godišnje plate zarad prilike da zariju zube u plavokosu
Norvežanku.
Hari je zurio u razglednicu nastojeći da isključi glas glavatog. Kupasta
planina, vrh u oblaku. Podigao je pogled tek kad se viši inspektor
neupečatljivog imena nakašljao.
„Mislim, može ih čovek razumeti, a?“, reče Hariju sa zavereničkim
osmehom na licu.
Hari ustade i reče da ih u Oslu čekaju neodložna posla. Baš bi im
značilo ako bi mogli da dobiju skeniranu kopiju razglednice.
„Kako biste je prosledili stručnjaku za rukopis?“, upita viši inspektor
vidno nezadovoljan, gledajući adresu koju mu je Kaja pribeležila.
„Za vulkane“, odvrati Hari. „Videću može li da identifikuje planinu na
osnovu slike.“
„Da identifikuje – planinu?“
„Tip je opsednut vulkanima. Stalno putuje po svetu da ih obilazi.“
Viši inspektor slegnu ramenima i klimnu. Ispratio ih je do ulaznih
vrata. Hari upita da li su proveravali Adelin mobilni telefon u periodu
nakon što je otputovala.
„Hule, znamo mi svoj posao“, brecnu se viši inspektor. „Nikog nije
zvala. Ali možeš zamisliti kakva je pokrivenost mreže u Ruandi…“
 „Ne mogu“, prekide ga Hari. „Nije kao da sam bio tamo.“
„Razglednica!“, prostenja Kaja kada su se obreli na trgu kod
neobeleženih kola koja su zadužili u Domu policije. „Avionska karta i
noćenje u Ruandi! Zašto ona tvoja kompjuterašica iz Bergena to nije
proverila – ne bismo proveli pola dana u usranom Dramenu!“
„Mislio sam da ćeš biti srećna“, reče Hari otključavajući vrata. „Stekli
smo novog prijatelja, a i Adela je možda ipak živa.“
„Vidim, ti si presrećan“, primeti Kaja.
Hari pogleda ključeve. „Hoćeš ti da voziš?“
„Hoću!“
Začudo, usputne kamere za nadzor nisu sevale iako su stigli u Oslo za
manje od dvadeset minuta.
Dogovorili su se da u Dom policije prvo prebace sitnije stvari,
kancelarijski pribor i fioke iz pisaćih stolova. Poređali su ih na ista ona
kolica kojima ih je Hari tu i doterao.
„Jesi li ti uopšte dobio novu kancelariju?“, upita Kaja kada su bili na
pola puta kroz Lagum. Glas joj je nadaleko odjeknuo.
Hari odmahnu glavom. „Ostavićemo ovo kod tebe.“
„Jesi li uopšte tražio kancelariju?“, upitala je zastavši. Hari je produžio
prolazom.
„Hari!“
Zastao je.
„Pitala si me za oca“, reče.
„Nisam htela da…“
„Znam. Ali neće još dugo. Okej? Posle toga neću ostajati ovde. Samo
sam hteo da…“
„Šta si hteo?“
„Jesi li čula za Društvo mrtvih policajaca?“
„Šta je to?“
„To su ljudi sa Odeljenja za krvne delikte. Ljudi koji su mi nešto
značili. Ne znam da li im nešto dugujem, ali oni su moje pleme.“
 „Šta?“
„Nije bogzna šta, ali to je sve što imam. Jedino prema čemu osećam
nekakvu odanost.“
„Prema odeljenju u policiji?“
Hari je produžio niz Lagum. „Znam, proći će i to. Ovo je samo
restrukturiranje, zar ne? Zidovi pamte priče, a sada se ti zidovi ruše. Ti ćeš,
Kajo, sa svojima ispisati neke nove.“
„Jesi li ti pijan?“
Hari se nasmeja. „Samo poražen. Dotučen. Ali nema veze. Nema
veze.“
Zazvonio mu je telefon. Bio je to Bjern.
„Zaboravio sam Henkovu biografiju na stolu“, rekao je.
„Poneo sam je“, reče Hari.
„Kako ti odjekuje glas – jesi li ti to u crkvi?“
„U Lagumu.“
„Jebote, zar tu ima dometa?“
„Izgleda da imamo bolju pokrivenost mobilnih mreža od Ruande.
Ostaviću ti knjigu na prijemu.“
„Već drugi put danas da mi neko spomene Ruandu i mobilni u istoj
rečenici. Reci im da ću doći sutra po nju.“
„Šta si ti čuo o Ruandi?“
„Ma Beata mi je nešto pričala o koltanu – sećaš se, metal koji su
pronašli na zubima žrtava.“
„Terminator.“
„A?“
„Ništa. Kakve to ima veze sa Ruandom?“
„Koltan se koristi za pravljenje mobilnih telefona. Redak metal.
Gotovo sav koltan na svetu nalazi se u Kongu. Ali tamo je rat tako da
pametni preduzetnici koriste haos da ga prebace u Ruandu.“
„M-hm.“
„Čujemo se.“
 Baš kad je krenuo da vrati mobilni u džep, Hari opazi da je primio i
poruku. Otvorio ju je.
Njiragongo. Poslednja erupcija 2002. Jedan od malobrojnih vulkana s
lavom u grotlu. U Kongu, pored Gome. Feliks.
Goma. Hari pogleda vodu koja je kapala sa cevi na tavanici. Kluitove
sprave za mučenje poticale su iz Gome.
„Šta je bilo?“, upita Kaja.
„Ustaos“, reče Hari. „I Kongo.“
„Šta ti sad to znači?“
„Ne znam“, odvrati Hari. „Ali slabo verujem u slučajnosti.“ Zgrabio je
kolica i okrenuo ih nazad niz Lagum.
„Šta to radiš?“, upita Kaja.
„Vraćam se“, reče Hari. „Imamo još više od dvadeset četiri sata.“

OceanofPDF.com
 Dvadeset deveto poglavlje
Kluit

Veče u Hongkongu bilo je neobično prijatno. Neboderi su bacali duge

senke na najvišu tačku ostrva Pik. Senke su sezale skoro i do vile Hermana
Kluita, na čijoj je terasi sad sedeo sa kao krv crvenim koktelom Singapur
sling u jednoj i telefonom u drugoj ruci. Slušao je posmatrajući kolone
automobila nalik na vatrene crve pod sobom.
Kluitu se Hari Hule dopadao, dopao mu se čim je ugledao visokog,
atletski građenog ali očegledno pijanog Norvežanina kako ulazi na
hipodrom u Srećnoj dolini ne bi li se i poslednjom parom kladio na
pogrešnog konja. Bilo je nečeg u tom ratničkom pogledu, nadmenom
držanju, opreznom govoru tela koji ga je podsetio na sebe iz mlađih dana,
kada je ratovao kao najamnik u Africi. Nema gde se Herman Kluit nije
borio: u Angoli, Zambiji, Zimbabveu, Sijera Leoneu, Liberiji. Sve te zemlje
imale su mračnu prošlost i još mračniju budućnost. Ali najmračniju je imala
zemlja o kojoj se Hari sad raspitivao – Kongo. Tu su naposletku pronašli
zlatnu žicu – tačnije, dijamantsku. Kobaltnu – i koltansku. Lokalni
poglavica pripadao je plemenu Maji-Maji koje je verovalo da ih voda čini
neranjivima. Ali inače je to bio pametan čovek. Malo šta se u Africi nije
moglo rešiti svežnjem dolara ili – ako baš zagusti – tovarom kalašnjikova.
Herman Kluit se obogatio za godinu dana. Za tri godine bio je već prebogat.
Jednom mesečno odlazili su u obližnji grad, Gomu, da prespavaju u
krevetima umesto na zemljanom podu u dubinama džungle, odakle su svake
noći iz rupa u zemlji izletale tajanstvene mušice – krvopije koje bi živog
čoveka do jutra pretvorile u napola izjeden leš. Goma. Crna lava, crna
berza, crne lepotice i najcrnji gresi. U džungli se pola njih zarazilo
malarijom, a druga polovina boleštinama koje su belim doktorima bile
sasvim nepoznate pa su ih sve skupa nazivali groznicom džungle. Takvu
boleštinu navukao je i Herman Kluit, a iako bi se povukla i na duže periode,
nikad je se nije sasvim rešio. Jedino olakšanje pružao mu je koktel Singapur
sling, za koji je prvi put čuo u Gomi od jednog Belgijanca. Belgijanac je
živeo u čudesnoj vili koju je navodno sagradio kralj Leopold još u doba kad
se ta zemlja zvala Slobodna Država Belgijski Kongo i predstavljala
privatno igralište i kasicu-prasicu tog monarha. Vila se nalazila na obali
jezera Kivu, gde od lepote zalaska sunca i žena nakratko možeš zaboraviti
džunglu, pleme Maji-Maji i bubetine.
Upravo je taj Belgijanac Kluitu i pokazao kraljevo blago u podrumu.
Kralj je sakupljao sve od sofisticiranih časovnika preko retkog oružja i
maštovitih oruđa za mučenje do grumenja zlata, nebrušenih dijamanata i
prepariranih ljudskih glava. Tu je Kluit prvi put video i takozvanu
Leopoldovu jabuku, po svoj prilici primenjivanu na tvrdoglavim
poglavicama koje nisu želele da otkriju odakle im dijamanti. Ranije su se
koristili bivoli. Poglavicu bi premazali medom, zavezali ga za drvo, a onda
doveli bivola da oliže med. Naime, jezik bivola bio je tako hrapav da bi
odrao kožu i meso. Ali bivola je trebalo uhvatiti, a i teško ga je bilo
zaustaviti kad počne da liže. Tako je nastala Leopoldova jabuka. Sa gledišta
tehnike mučenja i nije bila naročito praktična – sprečavala je zarobljenika
da govori. Ali imala je neprikosnoven uticaj na prisutne urođenike kada
islednik povuče vrpcu drugi put. Sledeći kojem narede da otvori usta za
jabuku propevao bi kao ptičica.
Herman Kluit klimnu filipinskoj služavci da odnese praznu čašu.
„Dobro si zapamtio, Hari“, rekao je. „Još mi stoji iznad kamina. Na
svu sreću, ne znam da li je ikad upotrebljena. To je samo suvenir, podsetnik
na ono što se nalazi u srcu tame. Znaš, Hari, valja se podsetiti na to. Ne,
nikad nisam video ni čuo da se koristi. Vidiš, izrada je vrlo složena, sa svim
onim oprugama i šiljcima. Iziskuje naročitu leguru. Tako je, sa koltanom.
Jeste. Vrlo redak metal. Edi van Borst od kog sam kupio svoju jabuku tvrdi
da postoji samo dvadeset i četiri na svetu od kojih on ima dvadeset dve,
jednu od 24-karatnog zlata. Tako je, i 24 igle, kako si znao? Broj dvadeset
četiri navodno je imao neki naročit značaj za izumitelja, nešto u vezi sa
sestrom – zaboravio sam šta. Ali moguće je da mi je Borst sve to ispričao
samo da podigne cenu – ipak je to Belgijanac.“
Kluitov smeh prerastao je u kašalj. Prokleta groznica.
„Svejedno, on bi trebalo da zna gde je koja jabuka. Živeo je u Gomi, u
jednoj divnoj vili na severu jezera Kivu, tik uz granicu s Ruandom.
Adresa?“ Kluit se opet nakašlja. „Hari, u Gomi svaki dan nikne nova ulica,
a s vremena na vreme po pola grada završi pod lavom. Nema tamo adresa.
Ali u pošti znaju gde svi belci žive. Ne, nemam pojma da li je još tamo. Ni
da li je živ. Vidiš, Hari, očekivani životni vek u Kongu je trideset i nešto. I
za belce. Osim toga, taj grad je praktično pod opsadom. Tako je. Ne,
naravno da nisi čuo za taj rat – niko nije.“
Gunar Hagen pogleda Harija s nevericom, pa se nagnu preko svog
radnog stola.
„Hoćeš da putuješ u Ruandu?“, ponovio je.
„Samo da skoknem“, odvrati Hari. „Dva dana uključujući vreme
provedeno u putu.“
„U sklopu koje istrage?“
„Kao što sam ti i rekao – istrage o nestalom licu. Adeli Vetlesen. Kaja
će otići do Ustaosa kako bi saznala s kim je Adela tamo boravila
neposredno uoči nestanka.“
„Zašto niste samo pozvali i zamolili ih da provere u knjizi gostiju?“
„Zato što tamo nema osoblja“, reče Kaja, koja je sedela pored Harija.
„Ali svi koji prenoće u kolibama Turističkog udruženja moraju da se upišu
u knjigu gostiju i navedu kuda su krenuli. To se traži kako bi spasioci u
slučaju nestanka znali gde da počnu potragu na planini. Nadamo se da su
Adela i njen kavaljer upisali puna imena i adrese.“
Gunar Hagen se počeša obema rukama po svom vencu od kose. „A sve
to, dakle, nema nikakve veze sa ubistvima?“
Hari isturi donju usnu. „Ja je nešto ne vidim. A ti, šefe?“
„Hm. Ali zašto bih trošio budžet odeljenja na jedan tako
ekstravagantan izlet?“
„Zato što borba protiv trgovine ljudima ima prioritet“, ubaci se Kaja.
„To je bar ove nedelje izjavio ministar pravde na konferenciji za štampu.“
„Osim toga…“ Hari se protegnuo i zabacio ruke na potiljak.
„Nemoguće je predvideti šta još može da iskrsne što bi vodilo ka
rasvetljavanju nekih drugih zločina.“
Gunar Hagen zamišljeno pogleda višeg inspektora.
„Šefe“, dodade Hari.
OceanofPDF.com
 Trideseto poglavlje
Knjiga gostiju

Znak na skromnoj staničnoj zgradi izvestio ju je da su stigli u Ustaos.

Kaja pogleda na sat. Stigli su tačno prema redu vožnje – u 10.44. Pogledala
je kroz prozor. Snežna visoravan i planinski vrhovi beli poput porcelana bili
su okupani suncem. Izuzev grupice kuća i dvospratnice u kojoj se nalazio
hotel, Ustaos je bio obična gola planinčina. Doduše, bila je tu pokoja rasuta
vikendica i nešto žbunja, ali svejedno je to bila pustara. Iz vagona se činilo
da napolju nema ni daška vetra. Ali kada je Kaja izašla na peron, produvalo
joj je kroz svu odeću – vindjaknu, dugački donji veš, čak i kroz gojzerice.
Iz obližnjeg terenskog vozila iskoči neka prilika i pođe joj u susret.
Nisko zimsko sunce bilo mu je u leđa. Kaja je načkiljila očima. Lagani,
samouvereni hod, blistav osmeh. Pružio joj je ruku, a ona se trgnu. Bio je to
Even.
„Aslak Krongli“, reče čovek stisnuvši joj ruku. „Policija.“
„Kaja Sulnes.“
„Hladno, zar ne? Nije kao kod vas u dolini.“
„Nije.“ Kaja mu uzvrati osmeh.
„Nisam u mogućnosti da te odbacim do Hovasa – sručila se lavina pa
smo morali da zatvorimo jedan tunel i sad preusmeravamo saobraćaj.“ Bez
pitanja je uzeo njene skije, prebacio ih preko ramena i pošao ka džipu. „Ali
sa mnom je nastojnik planinskog doma koji će te odvesti tamo. Od Utmo. Je
l’ to u redu?“
„Sasvim“, odvrati Kaja sa olakšanjem. Time će izbeći dodatno
zapitkivanje zašto se prestonička policija petlja u istragu nestalog lica s
prebivalištem u Dramenu.
Krongli ju je odbacio petstotinak metara do hotela. Na snežnoj čistini
ispred ulaza sedeo je neki čovek na žutim motornim sankama. Nosio je
crveni skafander, kožnu šubaru sa štitnicima za uši, jednu polovinu lica mu
je prekrivao šal, a drugu velike naočari za sunce.
 Kada je podigao naočari i promrmljao svoje ime, Kaja opazi da mu je
jedno oko prekriveno beličastom, providnom koprenom – kao da ga je neko
prelio mlekom. On je pak Kaju bestidno odmerio od glave do pete. Po
držanju bi ga svako proglasio mladićem, ali lice mu je bilo staračko.
„Kaja. Hvala što si došao u tako kratkom roku“, rekla je.
„Plaćeno mi je“, odvrati Od Utmo. Pogledao je na sat, spustio šal i
otpljunuo. Kaja opazi odblesak proteze između zuba mrkih od duvana iz
kesice. Nikotinski ispljuvak pao je kao crna zvezda u sneg.
„Nadam se da si jela i pišala.“
Kaja se nasmeja, ali Utmo je ne časeći časa već ponovo sedeo na
svojim sankama.
Pogledala je Kronglija, koji je, u međuvremenu, remenovima pričvrstio
njene skije i štapove tako da su visile duž sanki zajedno sa Utmovom
opremom, svežnjem nečeg nalik na crvene štapove dinamita i puškom sa
snajperskim nišanom.
Kaja se okrenu prema Krongliju. Policajac slegnu ramenima i ponovo
joj uputi onaj dečački osmeh. „Srećno, nadam se da ćeš nać…“
Kraj rečenice izgubio se u buci motora. Kaja žurno sede iza Utma. Sa
olakšanjem je utvrdila da postoji rukohvat – ne mora da grli belookog čiču.
Praćeni izduvnim gasovima, oni krenuše uz trzaj.
Utmo je savijenih kolena koristio sopstvenu težinu da održava
ravnotežu na motornim sankama koje je sproveo pored hotela i preko
jednog snežnog bedema do prve blage padine prekrivene rastresitim
snegom. Kad su izbili na vrh, pred Kajom puče pogled na beskrajnu belinu
pred njima. Utmo se osvrnu i klimnu kao da je nešto pita. Kaja mu klimnu
potvrdno. Sve je u redu. Utmo dodade gas. Kaja se okrenu i kroz snežni
oblak koji su ostavljali za sobom ugleda kako nestaje naselje.
Često su joj govorili da snežne visoravni liče na pustinju, ali nju je ova
pre podsetila na dane i noći na pučini, u bratovljevoj jedrilici.
Sanke su jezdile kroz taj ogromni, pusti predeo. Sneg je u saradnji s
vetrom izbrisao sve konture, izjednačio površinu tog belog mora iz kojeg se
veliki planinski masiv Halingskarve izdizao kao čudovišni cunami. Putovali
su bez naglih trzaja, mekani sneg i težina sanki ublažavale su svaki pokret.
Kaja se oprezno protrlja po nosu i obrazima ne bi li se uverila da kroz njih
teče dovoljno krvi. Svojim očima se uverila šta i relativno blage promrzline
mogu učiniti nečijem licu. Beše zadremala od ujednačenog brujanja motora
i umirujuće jednoobraznosti predela, kada se najednom trgnu jer su sanke
utihnule, a oni stali. Pogledala je na sat. Prva pomisao joj je bila da im se
ugasio motor na bar četrdeset pet minuta vožnje od civilizacije. Koliko je to
na skijama? Tri sata? Pet? Nije imala predstavu. Utmo već beše skočio sa
sanki i sad je odvezivao skije.
„Je l’ se nešto desilo sa…“, počela je, ali zaćuta kada se Utmo uspravio
i pokazao joj malu uvalu pored koje su zastali.
„Hovas“, rekao je.
Kaja začkilji kroz naočare za sunce. I zaista, u podnožju planine crnela
se nekakva kolibica.
„Zašto nismo prišli…“
„Zato što su ljudi budale pa moramo da se prikrademo kući.“
„Da se prikrademo?“ Kaja žurno pričvrsti skije videvši da je Utmo to
već obavio.
Pokazao joj je štapom ka planinskom obronku. „Ako uteraš sanke u
ovako uzanu dolinu, napraviće odjek. A rastresit sneg…“
„Lavina“, dovrši Kaja. Setila se šta joj je otac pričao po povratku sa
Alpa. Tokom Drugog svetskog rata preko šezdeset hiljada vojnika stradalo
je u lavinama od kojih su većinu pokrenuli plotuni artiljerije.
Utmo načas zastade da je pogleda. „Gradski pametnjakovići misle da je
genijalno što su sagradili kuću koja je zaklonjena planinom. Ali samo je
pitanje vremena kad će i nju progutati sneg.“
„I nju?“, ponovi Kaja.
„Ova ovde stoji samo tri godine. A tek ove godine je bilo pravih lavina.
I tek će ih biti.“
Uperio je štapom ka zapadu. Kaja zakloni oči šakom. Na snežnom
horizontu ugledala je šta joj pokazuje. Teške, sivkastobele kumuluse nalik
na atomske pečurke spram plave pozadine.
„Ima da pada cele nedelje.“ Utmo pokupi pušku sa sanki i prebaci je
preko ramena. „Na tvom mestu bih sad požurio – i govorio tiho.“
 Ćutke su prešli kroz dolinu. Kad su zašli u senku planine, Kaja oseti
pad temperature. Hladnoća je vrebala iz uvala. Ispred kolibe od crnih,
bajcovanih debala skinuli su skije i prislonili ih uza zid. Utmo iz džepa
izvadi ključ i gurnu ga u bravu.
„A kako ulaze gosti?“, upita Kaja.
„Kupe standardni ključ koji otvara vrata svih četiristo pedeset domova
Udruženja.“ Okrenuo je ključ, pritisnuo kvaku i gurnuo vrata. Nisu se
otvorila. Tiho opsovavši, Utmo prisloni rame o vrata i gurnu. Odvojila su se
od dovratka uz kratak vrisak.
„Kuća se skuplja na hladnoći“, promrmljao je.
Unutra je bio mrkli mrak. Mirisalo je na parafin i loženje.
Kaja je obišla kuću. Znala je da je princip krajnje jednostavan. Dođeš,
upišeš se u knjigu gostiju, uzmeš krevet – ako je sve puno, onda dušek –
naložiš, skuvaš šta si poneo ukoliko postoji šporet i posuđe, a ako se
poslužiš konzerviranom hranom iz kuće – ubaciš nešto novca u kasu. U istu
tu kasu ostaviš i gotovinu za prenoćište ili jednokratno ovlašćenje za
naplatu. Sve plaćanje bilo je zasnovano na ličnom poštenju i dostojanstvu
gostiju.
U kući je bilo četiri spavaonice koje su sve gledale na sever, sa po
četiri ležaja u krevetima na sprat. Dnevna soba bila je okrenuta ka jugu i
bila je tradicionalno opremljena teškim, borovim nameštajem. Imala je i
velik, otvoren kamin zarad vizuelnog ugođaja, ali i daleko efikasniju peć.
Kaja zaključi da za trpezarijski sto može sesti dvanaest do petnaest osoba, a
isto toliko može i prenoćiti u kući ukoliko se malo zbiju i rasprostru dušeke
po podu. Zamislila je svetlost sveća i vatrom iz kamina obasjana poznata i
strana lica, ćaskanje o prevaljenom i predstojećem putu uz pokoju bocu
vina ili čašu piva. Iz gotovo sasvim zamračenog ugla osmehnulo joj se
zajapureno Evenovo lice i nazdravilo.
„Knjiga gostiju je u kuhinji.“ Utmo joj pokaza ka jednim vratima.
Nestrpljivo ju je čekao kod ulaznih vrata, nije čak skinuo ni kapu i rukavice.
Kaja je već spustila ruku na kvaku kad joj se opet vratilo. Onaj policajac
Krongli je tako ličio na njega. Znala je da će joj se ta pomisao vratiti, samo
nije znala kada.
„Možeš li da mi otvoriš vrata?“, upita Kaja.
 „A?“
„Zapekla su“, objasnila je. „Od hladnoće.“
Žmurila je dok je prilazio. Vrata su se otvorila gotovo bešumno, osetila
je njegov začuđen pogled na sebi. Onda je otvorila oči i zakoračila u
kuhinju.
Unutra je blago zaudaralo na mast. Osetila je kako joj se ubrzava puls
dok je pogledom preletala preko radnih površina i ormara. Naposletku je na
ploči ispod prozora spazila knjigu u crnom kožnom povezu, pričvršćenu za
zid plavom najlonskom vrpcom.
Kaja udahnu i priđe knjizi. Otvorila ju je.
Niz stranica sa imenima, ispisanih rukopisima gostiju. Većina je
poštovala pravilo navođenja sledećeg odredišta.
„Zapravo je trebalo da dođem za vikend, mogao sam tada da ti
proverim“, reče Utmo iza nje. „Ali vam se nešto žurilo?“
„Jeste.“ Kaja je prelistavala tražeći datume. Novembar. Šesti. Osmi.
Okrenula je stranice nekoliko puta. Nije je bilo. Sedmi novembar je nestao.
Širom je otvorila knjigu. Iz prevoja je štrčala margina istrgnute stranice.
Neko ju je iscepao.

OceanofPDF.com
 Trideset prvo poglavlje
Kigali

Aerodrom u Kigaliju, u Ruandi, bio je mali, moderan i neočekivano

dobro organizovan. S druge strane, Harija je iskustvo naučilo da
međunarodni aerodromi zapravo vrlo malo govore o zemlji u kojoj se
nalaze. Mumbajskim aerodromom u Indiji vladali su mir i efikasnost, a
njujorškim JFK – paranoja i haos. Red pred pasoškom kontrolom malo se
pomerio, i Hari pođe za ostalima. Uprkos prijatnoj temperaturi, znoj mu se
slivao među lopaticama ispod tanke pamučne majice. Ponovo se setio
prilike koju je ugledao na aerodromu Šiphol u Amsterdamu, na koji je
njegov avion iz Osla sleteo sa zakašnjenjem. Dok je trčao hodnicima i
ulicama označenim slovima i rastućim ciframa ne bi li uhvatio let za
Kampalu u Ugandi, Hari je na jednom raskršću krajičkom oka spazio
priliku koja mu se učinila poznato. Bila mu je u kontrasvetlu i previše
daleko da joj osmotri lice. Kada je – poslednji – ušao u avion, doneo je
očigledan zaključak da to nikako nije mogla biti ona. Jer, koje su šanse? Ni
dečak koji je sedeo pored nje nipošto nije bio Oleg. Nemoguće da je toliko
porastao.
„Next.“36
Hari priđe šalteru pružajući pasoš, imigracionu kartu, kopiju formulara
za vizu koji je ištampao sa interneta i šezdeset dolara koliko je ova koštala.
„Business?“37, upita graničar. Bio je visok i mršav kože tako crne da se
presijavala. Sigurno iz plemena Tutsi, zaključi Hari – oni su sada
kontrolisali granice te zemlje.
„Yes.“38
„Where?“39
„Congo“, poče Hari, pa se doseti da treba pojasniti upotrebom lokalnog
naziva kojim se razlikuju dve države Kongo. „Kongo – Kinšasa.“
Graničar pokaza imigracionu karticu koju je Hari popunio u avionu.
„Says here you’re staying at Gorilla Hotel in Kigali.“40
 „Just tonight“,41 pojasni Hari. „Then drive to Congo tomorrow, one
night in Goma and then back here and home. It’s a shorter drive than from
Kinshasa.“42
„Have a pleasant stay in Congo, busy man.“43 Uniformisani graničar se
srdačno nasmeja, pa mu udari pečat u pasoš i pruži ga Hariju.
Pola sata kasnije Hari je popunio formular za goste u hotelu Gorila,
potpisao ga i zauzvrat dobio ključ na drvenom privesku u obliku gorile.
Kada je legao u krevet, beše prošlo tačno osamnaest sati otkako je ustao iz
svojeg na Opsalu. Zurio je u bučni ventilator u podnožju kreveta. Nije
osećao ni dašak od njega iako se elisa vrtela histerično. Neće spavati te
noći.
Vozač se Hariju predstavio kao Džo. Francuski je govorio tečno,
engleski nešto teže. Hari je do njega došao preko jedne norveške
humanitarne organizacije sa sedištem u Gomi.
„Eight hundred thousand“,44 rekao mu je Džo vozeći lend rover
izrovarenim ali sasvim prohodnim asfaltnim putem koji je vijugao među
zelenim brežuljcima i planinskim obroncima do kraja iskorišćenim za njive.
Povremeno bi velikodušno zakočio kako ne bi pregazio pešake, bicikliste i
druge učesnike u saobraćaju koji su svejedno umeli da izbegnu nesreću u
poslednjem trenutku.
„Devedeset četvrte su za samo nekoliko nedelja pobili osamsto hiljada
ljudi. Hutui su klali dojučerašnje susede mačetama samo zato što su ovi
Tutsiji. Propaganda sa radija nalagala je Hutuima da ubijaju supružnike ako
su Tutsiji, govorili su da je to njihova sveta dužnost. Cut down the tall
trees.45 Mnogi su bežali baš ovuda…“ Džo pokaza kroz prozor. „Na sve
strane hrpe leševa, negde nije moglo ni da se prođe. Bili su to lepi dani za
lešinare.“
Neko vreme su obojica poćutali.
U susret im naiđoše dvojica noseći o štapu veliku mačku svezanih
šapa. Oko njih su radosno skakutala deca zabadajući štapove u uginulu
životinju krzna boje sunca s mestimičnim senovitim pegama.
„Lovci?“, upita Hari.
 Džo odmahnu glavom i pogleda u retrovizor, pa mu odvrati na
mešavini engleskog i francuskog: „Mislim da je zgažen. Gotovo je
nemoguće uloviti ga. Redak je, lovi na velikom području, i to samo noću.
Danju je nemoguće uočiti ga u okruženju. Mislim da je velik samotnjak,
Hari.“
Hari pogleda ljude koji su radili u poljima. Na više mesta su radnici s
mehanizacijom popravljali put. Hari spazi da se u dolini gradi i auto-put. Na
jednom polju su deca u školskim uniformama oduševljeno igrala fudbal.
„Rwanda is good“,46 reče Džo.
Dva i po sata kasnije Džo je upro prst kroz šoferšajbnu: „Lake Kivu.
Very nice, very deep.“47
Izgledalo je kao da se u površini ogromnog jezera odražava hiljadu
sunaca. Na suprotnoj obali počinjala je zemlja zvana Kongo. Sa svih strana
uzdizale su se planine. Vrh jedne od njih gubio se u usamljenom, belom
oblaku.
„No cloud“,48 reče Džo kao u odgovor na Harijeve misli. „The killer
mountain. Nyiagongo.“49
Hari klimnu.
Sat kasnije prešli su granicu i ušli u Gomu. Uz put je stajao neki
žgoljavi čovek u pocepanom sakou i zurio preda se sa očajničkim,
sumanutim pogledom. Džo je oprezno manevrisao među kraterima na
blatnjavom putu. Ispred njih je išao neki vojni džip. Za mitraljezom se
klatio vojnik koji ih pogleda hladno, umorno. Tik iznad njihovih glava
zagrmeše avionski motori.
„UN“, objasni Džo. „More guns and grenades. Nkunda is coming
closer to the city. Very strong. Meny people escape now. Refugees. Maybe
Mister van Boorst too, eh? I not seen him long time.“50
„You know him?“51
„Everybody knows Mr Van. But he has Ba-Maguje in him.“52
„Ba-what?“53
„Un mauvais ésprit. Zli duh. Makes you thirsty for alcohol. And takes
away your emotions.“54
 Klima-uređaj izbacivao je hladan vazduh, ali je Hariju znoj svejedno
liptao među lopaticama.
Stali su tačno između dva reda tezgi. Hari shvati da to mora biti centar
Gome. Ljudi su žurno tumarali gotovo neprohodnom stazicom između
prodavnica. Zidovi su se oslanjali na crne hrpe kamenja koje su izigravale
temelje kuća. I tle je podsećalo na nekakvu crnu glazuru. Vazduhom se
kovitlala siva prašina koja je zaudarala na trulu ribu.
„Eno“, reče Džo pokazujući vrata jedine kamene kuće u tom nizu.
„Ja čekam u kolima.“
Hari primeti da je nekolicina prolaznika zastala kada je izašao iz auta.
Uputili su mu neutralan ali preteći pogled, mada ne i upozoravajući. Ti ljudi
su znali da su nasilni postupci najefikasniji ukoliko nastupe bez upozorenja.
Hari se uputio prema vratima ne obazirući se, stavljajući im do znanja da
zna šta tu traži i kuda ide. Pokucao je. Jednom. Dvaput. Triput. U pičku
materinu! Koliki je put prevalio samo da bi…
Vrata se odškrinuše.
S druge strane ga je znatiželjno posmatralo nekakvo bledo, zbrčkano
lice.
„Edi van Borst?“, upita Hari.
„Il est mort“, odvrati ovaj glasom nalik na samrtnički hropac. Hari je u
školi dovoljno naučio francuski da razume kako ovaj Van Borsta proglašava
mrtvim. Ipak, opredelio se za engleski: „Ja sam Hari Hule. Ime Van Borst
čuo sam od Hermana Kluita iz Hongkonga. Prevalio sam velik put. Zanima
me Leopoldova jabuka.“
Starac dvaput trepnu, pa proviri kroz vrata i obazre se. Onda odškrinu
vrata još malo. „Entrez“,55 reče pokazavši Hariju glavom da uđe.
Hari se sagnu da prođe kroz nizak dovratak i umalo pade na nos – pod
u kući bio je dobrih dvadeset centimetara ispod nivoa ulice. Mirisalo je na
tamjan. I još nešto Hariju dobro poznato – slatkasti, otužan vonj starca koji
već danima pije.
Oči su mu se privikle na pomrčinu i on tad osmotri sićušnog, krhkog
čičicu u elegantnom svilenom penjoaru boje burgunca.
 „Scandinavian accent“,56 primeti Van Borst na engleskom s naglaskom
Herkula Poaroa prinoseći cigaretu na požuteloj muštikli tankim usnama.
„Let me guess. Definitely not Danish. Could be Swedish. But I think
Norwegian. Yes?“57
Iz pukotine na zidu iza njega bubašvaba je promolila svoje antene.
„M-hm. An expert on accents?“58
„Samo amater. Male nacije poput belgijske moraju se baviti drugima, a
ne sobom samima. Nego, kako je Herman?“
„Dobro je“, odvrati Hari pa se okrenu udesno i shvati da u njega
nezainteresovano zure dva para očiju – jedan sa slike iznad kreveta u uglu,
uramljen portret čoveka duge, sede brade, oštrog nosnog grebena, kratke
kose, sa epoletama, lentom i sabljom. Mora biti kralj Leopold, zaključi
Hari. Druge oči pripadale su ženi koja je ležala na krevetu okrenuta na bok,
prekrivena samo jednom prostirkom preko bedara. Svetlost je kroz prozor
padala pravo na njene malene, tek napupele grudi. Hari joj klimnu, a ova
mu uzvrati kratkim osmehom. Među blistavo belim zubima zasijao je i
jedan zlatni. Nipošto nije mogla imati više od dvadeset godina. Hari opazi
da iz trošnog maltera viri nekakva karika, a sa nje su visile ružičaste lisice.
„Moja žena“, reče mali Belgijanac. „To jest, jedna od njih.“
„Mrs van Boorst?“
„Tako nekako.“
„Dakle, kupujete? Imate para?“
„Prvo da vidim šta nudite“, reče Hari.
Edi van Borst priđe vratima, odškrinu ih i proviri napolje. Potom ih
zalupi i zaključa.
„Da li je s vama samo vaš vozač?“
„Da.“
Van Borst ugasi cigaretu posmatrajući Harija kroz bore oko začkiljenih
očiju.
Potom pođe ka uglu sobe, šutnu tepih, sagnu se i povuče gvozdenu
ručku na podu. Otvorivši taj kapak, on mahnu Hariju da prvi siđe u rupu.
Hari zaključi da je to uobičajeni postupak zasnovan na iskustvu, pa ga
posluša. Od kapka su vodile merdevine naniže u mrkli mrak. Tek posle
sedme prečke Hari napipa čvrsto tle pod nogama. Odmah potom se upali i
sijalica na tavanici.
Hari se obazre po prostoriji normalne visine i zaravnjenog betonskog
poda. Zidovi su bili prekriveni policama i vitrinama. Bilo je tu i
svakodnevne robe: očigledno dosta korišćeni glokovi, smit & veson kalibra
38 kao Harijev, sanduci puni municije, pa i jedan kalašnjikov. Hari nikad
nije u ruci držao čuvenu rusku automatsku pušku čiji je zvanični naziv
glasio AK-47. Pogladio je drveni kundak.
„Original iz prve godine proizvodnje – 1947.“, reče Van Borst.
„Čini mi se da svako ovde ima po jedan“, reče Hari. „Čujem i da je
najčešći uzrok smrti u Africi.“
Van Borst klimnu. „Iz dva vrlo prosta razloga. Kada su komunističke
zemlje po okončanju hladnog rata počele da ih izvoze ovamo, puške su u
mirnodopskim uslovima koštale koliko i dobro natovljena kokoška. A u ratu
bi im cena skočila na preko sto dolara. Kao drugo, kalašnjikov radi ma šta ti
njemu uradio, a to u Africi mnogo znači. U Mozambiku toliko vole
kalašnjikov da su ga stavili na zastavu.“
Hariju zapade za oko diskretan natpis na jednom crnom koferu.
„Da li je ovo ono što mislim da jeste?“, upita Hari.
„Merklinka“, odvrati Van Borst. „Retka puška, proizvedena u vrlo
malom broju primeraka budući da je bila potpuni fijasko. Preteška, prevelik
kalibar. Korišćena je za lov na slonove.“
„I na ljude“, dodade Hari više za sebe.
„Čuli ste za ovu pušku?“
„Nišan s najboljom optikom na svetu, koja ti, doduše nije neophodna
ako treba da pogodiš slona sa razdaljine od sto metara. Dušu je dala za
atentat.“ Hari pogladi futrolu dok su mu sećanja navirala. „Da, čuo sam za
nju.“
„Prodajem je budzašto. Trideset hiljada evra.“
„Ovog puta ne jurim pušku.“
Hari se osvrnu ka otvorenoj polici na drugom kraju sobe. Odande su
mu se kezile bele, groteskne drvene maske.
 „Duhovne maske Maji-Majija“, objasni Van Borst. „Oni se kupaju u
svetoj vodi jer veruju da ih tako neprijateljski meci neće dodirnuti – i sami
će se pretvoriti u vodu. Gerila Maji-Majija krenula je u rat protiv državne
vojske naoružana lukovima i strelama, s kapama za tuširanje na glavi i
čepovima za kadu kao amajlijama oko vrata. I’m not kidding you,
Monsieur.59 Naravno, sravnili su ih sa zemljom. Ali Maji-Maji baš vole
vodu. I bele maske. Kao i srca i bubrege svojih neprijatelja. Slabo pečene,
garnirane kukuruzom.“
„M-hm“, reče Hari. „Nisam očekivao da jedna skromna kuća ima
ovoliki podrum.“
Van Borst se kratko nasmeja.
„Cellar? This is the ground floor. Or was.60 Sve do erupcije pre tri
godine.“
Hariju tek tad sinu: crno kamenje, crna glazura. Nivo poda u kući ispod
nivoa ulice. „Lava“, reče.
Van Borst klimnu. „Prošla je pravo kroz centar i progutala moju vilu na
obali. Sve drvene kuće su izgorele, ostala je samo ova betonska, ali napola
zatrpana lavom.“ Pokazao je neko mesto na zidu. „Vidite, tamo su do pre tri
godine bila ulazna vrata u nivou ulice. Kad sam kupio kuću, samo sam
probio ona vrata na koja ste ušli.“
Hari klimnu. „Sreća je što lava nije progorela vrata i zatrpala čitav ovaj
nivo.“
„Kao što vidite, prozori i vrata nalaze se na zidu koji ne gleda na
Njiragongo. Nije ovo prvi put. Prokletinja bljuje lavu na ovaj grad svakih
deset do dvadeset godina.“
Hari izvi obrvu. „A ljudi se svejedno vraćaju?“
Van Borst slegnu ramenima. „Dobro došli u Afriku. Ali vulkan je
bloody useful.61 Ako hoćete da se rešite nekog dosadnog leša – što je dosta
čest problem u Gomi – možete ga, naravno, uvek potopiti u jezero. Ali u
jezeru će i ostati. Ali ako ga bacite u Njiragongo… Ljudi misle da se na dnu
svakog vulkanskog kratera nalazi jezero ključale, usijane lave, ali to nije
tako. Nijedan vulkan to nema osim Njiragonga. Hiljadu stepeni Celzijusa.
Šta god da bacite u njega samo će – puf! – nestati. Vinuti se iz grotla u vidu
gasa. Jedini način da se iz Gome dospe do neba.“ Nasmejao se i zakašljao.
„Prisustvovao sam kada je jedan preterano ambiciozan lovac na koltan
lancima spustio ćerku jednog poglavice u krater tamo gore. Poglavica nije
hteo da potpiše dokumenta kojima se lovcima na koltan dozvoljava da
naprave rudnik na njegovoj teritoriji. Kosa joj se zapalila na dvadeset
metara iznad lave. Na deset metara buknula je kao baklja. A kad su je
spustili još pet metara počela je da curi. Ne preterujem. Koža, meso, sve se
istopilo sa skeleta… Ovo vas je zanimalo?“ Van Borst je iz jedne vitrine
izvadio metalnu kuglu. Bila je uglačana, prekrivena rupicama i nešto manja
od teniske loptice. Iz jedne nešto veće rupe visio je tanak lančić s prstenom
na kraju. Bila je to upravo ona sprava koju je Hari video kod Hermana
Kluita.
„Je l’ radi?“, upita Hari. Van Borst uzdahnu. Zavukao je mali prst u
onaj prsten i povukao. Začuo se glasan škljocaj i metalna kugla poskoči na
Belgijančevom dlanu. Hari pogleda. Iz rupica na kugli provirilo je nešto
nalik na antene.
„Smem li?“, upita pružajući ruku. Van Borst mu dade kuglu. Pomno je
motrio na Harija dok je ovaj prebrojavao antene.
Hari klimnu. „Dvadeset četiri“, reče.
„To je i ukupan broj proizvedenih kugli“, nadovezao se Van Borst.
„Imao je simbolički značaj za inženjera koji je konstruisao jabuku. Toliko je
godina imala njegova sestra kada se ubila.“
„A koliko ih vi imate u toj vitrini?“
„Samo osam – uključujući i ovaj luksuzni zlatni primerak.“ Skinuo je
sa police kuglu koja prigušeno zasija na svetlosti sijalice, a potom je vrati.
„Ali ona nije na prodaju, za nju biste morali da me ubijete.“
„Prodali ste, dakle, četrnaest primeraka otkako je Kluit kupio svoju?“
„I to svaki put po sve većoj ceni. Verujte mi, gospodine Hule, ovo vam
se zove sigurna investicija – starinske sprave za mučenje uvek će imati
odanu publiku spremnu da plati za njih.“
„Verujem vam.“ Hari pokuša da gurne nazad jednu od antena.
„Ne može, zbog opruge“, objasni Van Borst. „Kad se jednom povuče
lanac, ispitanik više ne može da je izvuče iz usta. Niti mu je bilo ko drugi
može izvući. Da bi se šipčice ponovo uvukle, mora se preći i drugi korak.
Molim vas, ne vucite lanac.“
„Kakav drugi korak?“
„Dajte je meni.“
Hari pruži kuglu Van Borstu. Belgijanac oprezno provuče hemijsku
olovku kroz metalni prsten, namesti je vodoravno i tek onda pusti kuglu da
padne. Čim se lančić zategao, ponovo se začu škljocaj. Leopoldova jabuka
zaigra petnaest centimetara ispod hemijske. Iz vrha svake šipčice izronila je
po igla oštra kao šilo i blesnula na svetlosti.
„Au, jebote!“, izlete Hariju na norveškom.
Belgijanac se osmehnu. „Maji-Maji su je nazvali ’krvavo sunce’.
Omiljeno dete ima bezbroj nadimaka.“ Spustio je jabuku na sto, pa u rupicu
iz koje je virio lančić odsečno zabio hemijsku. S novim škljocajem nestale
su i šipčice i igle. Kraljeva jabuka ponovo je bila okrugla i uglačana.
„Neverovatno“, reče Hari. „Pošto?“
„Šest hiljada dolara“, odvrati Van Borst. „Obično povisim cenu za
svaku sledeću, ali vama ću je prodati za isti iznos kao i prethodnom kupcu.“
„Zašto?“, upita Hari prelazeći kažiprstom preko glatkog metala.
„Zato što ste zapucali izdaleka“, odvrati Van Borst otpuhnuvši dim
cigarete. „I zato što mi se sviđa vaš naglasak.“
„M-hm. A kome ste prodali prethodnu za šest hiljada?“
Van Borst se nasmeja. „Kao što nikome neću reći ni za vas, tako neću
ni vama spominjati prethodne mušterije. Zar vam se to ne sviđa,
gospodine…? Vidite, već sam zaboravio kako se zovete.“
Hari klimnu. „Šeststo“, reče.
„Molim?“
„Šeststo dolara.“
Van Borst se ponovo onako kratko zasmeja. „Smešno. Ali za cenu koju
ste spomenuli možete unajmiti vodiča na tri sata da vas provede po
rezervatu s planinskim gorilama. Možda bi vas to više zanimalo, gos’n
Hule?“
 „Zadržite jabuku“, reče Hari vadeći omanji svežan dvadesetica iz
zadnjeg džepa na farmerkama. „Nudim šeststo dolara za informaciju kome
se prodali prethodnu.“
Spustio je svežanj na sto, a preko njega i legitimaciju.
„Norveška policija“, reče Hari. „Bar dve Norvežanke usmrćene su
proizvodom nad čijim tržištem vi imate monopol.“
Van Borst se nagnu iznad svežnja novčanica da prouči legitimaciju, ali
ništa nije dodirnuo. „Ako stvari tako stoje, stvarno mi je žao“, reče, a
zazvučao je kao da mu je u zupčanike glasovnog aparata zapao još krupniji
šljunak. „Zaista. Ali moja lična bezbednost vredi više od šeststo dolara.
Ako bih sad rastrubio o svim dosadašnjim mušterijama, moj očekivani
životni vek…“
„Bolje bi bilo da vas brine očekivani životni vek zatvorenika u
Kongu“, prekide ga Hari.
Van Borst se ponovo nasmeja. „Nice try,62 Hule. Ali šef policije u
Gomi mi je igrom slučaja lični prijatelj, a uostalom…“ Zamahnuo je obema
rukama. „…Šta sam ja to, pobogu, uradio?“
„Nije toliko zanimljivo šta ste vi uradili“, odvrati Hari vadeći
fotografiju iz džepa na grudima. „Kraljevina Norveška je vrlo značajan
donator za Kongo. Kad norveške vlasti pozovu Kinšasu i navedu imenom i
prezimenom ko nije želeo da sarađuje u istrazi dvostrukog ubistva na tlu
Norveške, šta mislite da će se dogoditi?“
Van Borst se više nije osmehivao.
„Naravno, niko vas nevinog neće osuditi za bilo šta“, nastavi Hari.
„Samo će vas staviti u pritvor, što svakako nije isto što i kazna. Samo
zadržavanje osobe u toku istrage kako bi se, na primer, sprečilo uništavanje
dokaza. Ali opet, i to je zatvor. A ova istraga može da potraje. Jeste li nekad
videli kako iznutra izgleda zatvor u Kongu, Van Borste? Ne verujem da ste,
malo koji belac je to video.“
Van Borst privi penjoar oko sebe. Pa pogleda Harija žvaćući muštiklu.
„Okej“, reče. „Hiljadu dolara.“
„Petsto“, reče Hari.
„Petsto? Ali sad ste…“
 „Četiristo“, reče Hari.
„Done!“63 Van Borst zamahnu rukama. „Šta vas zanima?“
„Sve.“ Hari se osloni na zid i izvuče cigaretu iz paklice.
Kada je pola sata kasnije Hari izašao iz Van Borstove kuće i ušao u
Džoov lendrover, već beše pao mrak.
„Do hotela“, reče Hari.
Ispostavilo se da je hotel na samoj obali jezera. Džo je upozorio Harija
da se ne kupa – ne samo zbog parazita kojeg bi Hari jednog dana otkrio u
vidu pokretne izbočine pod kožom, već i zbog mehurića metana na površini
od kojih bi se mogao onesvestiti i udaviti.
Hari je sedeo na balkonu posmatrajući dugonoge prilike kako se u
trzajima kreću preko osvetljene livade. Ličili su mu na flamingose
prerušene u paune. Na jarko osvetljenom teniskom terenu dva crna dečaka
igrala su tenis sa samo dve loptice, toliko ofucane da su ličile na umotane
čarape koje preleću preko mreže poderane dopola. S vremena na vreme bi
se ponovo začula grmljavina aviona iznad hotela.
Čuo je i zveckanje boca u baru koji je bio udaljen tačno šezdeset osam
koraka od Harijevog trenutnog položaja. Znao je, jer je ih je izbrojao u
dolasku. Uzeo je telefon da pozove Kaju.
Zazvučalo mu je kao da se obradovala što ga čuje. U svakom slučaju,
zvučala je radosno.
„Ja sam zavejana u Ustaosu“, rekla je. „Ne da se ne vidi prst pred
okom, nego ni slona pred nosom ne bi video. Ali bar imam poziv za večeru.
A i knjiga gostiju je bila zanimljiva.“
„Je l’?“
„Vidiš, nema datuma koji tražimo.“
„Opa. Jesi li potražila…“
„Jesam, potražila sam otiske prstiju i otisak na narednoj strani.“
Zakikotala se i Hari zaključi da je popila koju čašu vina.
„M-hm. Zapravo sam hteo da pitam jesi li…“
„Da, proverila sam i prethodni i naredni dan. Ali gotovo niko ne ostaje
na Hovasu dve noći zaredom. Osim ako ih zaveje. A vreme je sedmog
novembra bilo lepo. Međutim, ovdašnji policajac mi je obećao da će
proveriti ko je boravio u obližnjim hotelima tih dana i mogao da isplanira
rutu preko Hovasa.“
„Odlično. Zvuči mi kao da si na vrućem tragu.“
„Može biti. Šta ima kod tebe?“
„Bojim se da je ovaj trag hladniji. Pronašao sam Van Borsta, ali
nijedan od četrnaest kupaca nije bio Skandinavac. U to je vrlo siguran.
Dobio sam šest imena i adresa, ali to su sve poznati kolekcionari. Ostalo su
imena kojih se napola seća i njegova nagađanja o nacionalnosti, i to je sve.
Postoje još dve jabuke, ali Van Borst igrom slučaja zna da su one još u
vlasništvu izvesnog kolekcionara iz Karakasa. A jesi li proverila Adelinu
vizu?“
„Zvala sam konzulat Ruande u Švedskoj. Moram priznati da sam
očekivala potpuni haos, ali su vrlo revnosni.“
„Mlađa i prilježnija sestrica Konga.“
„Imali su kopiju Adelinog formulara za vizu i datumi se podudaraju.
Viza je uveliko istekla, ali oni, naravno, nemaju pojma gde se ona sad
nalazi. Rekli su mi da kontaktiramo imigraciono u Kigaliju. Dali su mi neki
broj, pozvala sam, a onda su me slali kao lopticu za fliper između raznih
kancelarija sve dok nisam stigla do nekog budžovana koji zna engleski i
koji mi je napomenuo da nemamo nikakav sporazum o saradnji sa
Ruandom u tom pogledu, pa mi je učtivo izjavio koliko mu je žao, a onda
poželeo meni i mom rodu lep i dug život. Jesi li i ti jednako izvisio?“
„Tako nekako. Pokazao sam Van Borstu Adelinu sliku. Kaže da je
jedina njegova ženska mušterija imala ogromne lokne boje rđe i
istočnonemački naglasak.“
„Istočnonemački? Zar i tako nešto postoji?“
„Ne znam, Kajo. Ovaj tip ide u penjoaru, puši na muštiklu, pije kao
smuk i stručnjak je za naglaske. Pokušao sam da se držim teme i pobegnem
što pre mogu.“
Nasmejala se. Belo vino, oceni Hari. Ko pije crno, malo se manje
smeje. „Ali imam jednu ideju“, nastavio je.
„Imigracione kartice.“
 „Da?“
„Moraš da ih popuniš na prvom prenoćištu. Ako ih čuvaju u Kigaliju,
možda saznam kuda je Adela otišla odande. To bi mi mogao biti trag.
Koliko nam je poznato, ona je možda jedina živa osoba koja zna ko je još
bio one noći na Hovasu.“
„Srećno, Hari.“
„Srećno i tebi.“
Prekinuo je vezu. Naravno, mogao ju je pitati kod koga je pozvana na
večeru, ali da je to imalo ikakve veze sa istragom, valjda bi mu i sama
rekla.
Presedeo je na terasi sve dok se bar nije zatvorio i zveckanje boca
utihnulo da bi ga smenili zvuci vođenja ljubavi koji su dopirali kroz jedan
prozor iznad njega. Promukli, monotoni krici podsetili su ga na galebove u
Ondalsnesu kada ga deda u zoru povede na pecanje. Ali otac nikad nije išao
s njima. Zašto nije? I zašto se Hari nikad to nije zapitao, zašto je
instinktivno prihvatao da njegovom ocu nije mesto u ribarskoj barci? Zar je
još kao petogodišnjak shvatio da se njegov otac školovao i odselio sa
imanja upravo kako ne bi sedeo u toj barci? Pa opet, sada mu je poslednja
želja bila da tamo provede večnost. Čudan je život – bar je smrt čudna.
Pripalio je još jednu cigaretu. Nebo bez zvezda bilo je mračno izuzev
parčeta direktno iznad vulkanskog kratera gde je poprimilo zagasito crven
sjaj. Osetio je ubod insekta. Malarija. Magma. Metan. U daljini je
svetlucalo jezero. Very nice, very deep.
Planine su grmele, zvuk se kotrljao preko jezera. Erupcija ili samo
oluja? Hari podiže pogled. Ponovo se začu tutnjava. Odjeknula je među
planinama. Ali do Harija stiže još jedan eho, iz većih daljina.
Very deep.
Zurio je razrogačenih očiju u tamu jedva primetivši da se nebo otvorilo
i da je bubnjanje kiše zaglušilo krike galebova.

OceanofPDF.com
 Trideset drugo poglavlje
Policajci

„Drago mi je što ste na vreme utekli sa Hovasa, pre nego što se ovo
sručilo“, reče policajac Krongli. „Mogli ste ostati zavejani danima.“
Pokazao je glavom ka velikom panoramskom prozoru hotelskog restorana.
„Ali odavde je lep prizor, zar ne?“
Kaja pogleda gustu mećavu. Takav je bio i Even – oduševljavale su ga
sile prirode, čak i kad rade protiv njega.
„Nadam se da će mi se voz probiti“, rekla je.
„Ma hoće“, odvrati Krongli igrajući se čašom na način zbog kojeg
Kaja pomisli kako nije navikao da to radi. „Postaraćemo se da prođe. A i
proverićemo one knjige gostiju u drugim planinskim domovima.“
„Hvala“, reče Kaja.
Krongli provuče šaku kroz razuzdane lokne na svojoj glavi i vragolasto
se osmehnu. Iz zvučnika je pesma Lady in red Krisa de Burga curila gusto
kao sirup.
Pored njih, u restoranu su bila još samo dva gosta – muškarci u
tridesetim godinama, svaki za svojim postavljenim stolom sa po velikom
čašom piva zurili su u vejavicu kao da čekaju nešto što se neće dogoditi.
„Ume li ovde povremeno da bude pusto?“, upita Kaja.
„Zavisi“, odvrati policajac isprativši njen pogled. „Onome ko nema
žene ni dece, ovo je sastajalište.“
„Da budu usamljeni u društvu“, dovrši Kaja.
„Aha“, Krongli se osmehnu pa im oboma dosu vina u čašu. „Ali valjda
je isto tako i dole u Oslu.“
„Pa jeste“, odvrati Kaja. „A ti – imaš li ženu i decu?“
Krongli slegnu ramenima. „Imao sam devojku. Ovde je bila previše
usamljena, pa se preselila tamo gde i ti živiš. Razumem je. Kad živiš ovako
negde, moraš bar imati vrlo zanimljiv posao.“
„A tvoj je zanimljiv?“
 „Tako bar mislim. Poznajem sve meštane, i oni mene. Pomažemo jedni
drugima. Oni meni koriste, a… valjda…“ Ponovo je zavrteo čašu.
„I ti njima koristiš“, dovrši Kaja.
„Rekao bih da je tako, da.“
„A to je važno.“
„Jeste, važno je“, složi se Krongli odlučno pa je pogleda. Evenov
pogled koji je u sebi uvek nosio odjek smeha, kao da se upravo dogodilo
nešto smešno ili da se zbog nečeg raduje. Čak i kad to nije bio slučaj –
možda tada baš i naročito.
„A šta je sa Odom Utmom?“, upita Kaja.
„Šta s njim?“
„Otišao je čim sam sišla sa sanki. Šta li on radi u ovakvoj noći?“
„Otkud znaš da ne sedi kod kuće sa ženom i decom?“
„Ako sam ikad videla samotnjaka, kolega…“
„Za tebe – Aslak“, rekao je, pa se nasmeja i podiže čašu. „Vidim, prava
si policajka. Ali Utmo nije oduvek bio takav.“
„Nije?“
„Pre nego što mu je sin nestao, moglo se popričati s njim. Pa da, moglo
bi se čak reći da je bio druželjubiv. Ali uvek je bio malo naopak.“
„Nikad ne bih poverovala da se neko kao Utmo oženio.“
„Ali jeste, i to lepom ženom. Imajući u vidu na šta on liči. Jesi li mu
videla zube?“
„Videla sam da nosi nekakvu protezu.“
„Kaže da njome ispravlja zube.“ Aslak Krongli odmahnu glavom
nasmejanih očiju, ali ne i glasa. „Ali zapravo ih samo ta proteza drži da ne
poispadaju.“
„Reci mi, je li ono stvarno dinamit na njegovim sankama?“
„To si ti videla“, reče Krongli kroz smeh. „Ne i ja.“
„Kako to misliš?“
„Lokalci uglavnom nisu baš željni da sede satima s pecaroškim štapom
u ruci pored planinskih jezera. Oni ribu smatraju svojom svojinom i žele je
odmah na stolu.“
„Pecaju dinamitom po jezerima?“
„Čim se led malo otopi.“
„Nije li to, kolega, krajnje protivzakonito?“
Krongli pruži ruke preda se kao da se brani: „Kao što rekoh, ja ništa
nisam video.“
„Dobro, razumem, ti živiš ovde. Da nemaš i ti dinamit?“
„Samo za garažu. Koju planiram da sagradim.“
„Naravno. A šta je sa Utmovom puškom? Izgledala mi je prilično
moderno, s nišanom i svim tim.“
„Pa jeste. Kažu da je Utmo nekad bio uspešan lovac na medvede. Dok
nije ostao poluslep.“
„Da, videla sam mu ono oko. Šta se desilo?“
„Navodno ga je sin polio kiselinom.“
„Navodno?“
Krongli slegnu ramenima. „Danas samo još Utmo zna šta se stvarno
desilo. Njegov sin je nestao kad mu je bilo petnaest godina. Ubrzo za tim
nestala je i žena. Sve to se desilo pre osamnaest godina, pre nego što sam se
doselio ovamo. Otad Utmo živi sâm u planini, nema televizor ni radio, čak i
novine ne čita.“
„Kako su nestali?“
„Ko će ga znati. Oko njegovog imanja ima dosta provalija. I snega.
Sinovljevu cipelu našli su odmah nedaleko od mesta na koje se sručila
lavina, ali kad se sneg te godine otopio, nisu našli ništa drugo. A opet,
otkud ta jedna cipela u snegu? Neki su sumnjali na medvede. Ali koliko je
meni poznato u ono vreme ovde nije bilo medveda. Na kraju, pojedini su
optuživali i Utma.“
„Zaista? Zašto?“
„Eh.“ Aslak je odugovlačio. „Momak je imao gadan ožiljak na
grudima. Ljudi su mislili da mu ga je napravio otac, da je to imalo nekakve
veze s majkom. Zvala se Karen.“
„Kakve veze?“
 „Da su se takmičili oko nje.“
Aslak odmahnu glavom na pitanje koje je opazio u Kajinom pogledu.
„Kao što rekoh, to je pre mog vremena. Roj Stile, kolega koji ovde radi od
pamtiveka, otišao je kod Utma i tamo zatekao njega i ženu. Oboje su mu
rekli isto – da je momak otišao u lov i da se nije vratio. Ali to je bilo u
aprilu.“
„Van sezone lova?“
Aslak odmahnu glavom. „A otad ga niko više nije video. Naredne
godine nestala je i Karen. Ljudi su zaključili da je presvisla od tuge, da se
namerno bacila u provaliju.“
Kaji se učini da policajčev glas podrhtava, ali zaključi da je to do vina.
„A šta ti misliš?“, upitala je.
„Mislim da je tako i bilo. Da je momak stradao u lavini, da se ugušio
pod snegom. A u proleće su ga bujice odnele do nekog planinskog jezera
gde se i dalje nalazi. Ponadajmo se, s majkom.“
„Bar zvuči kao manje strašna smrt od medveda.“
„Nije.“
Kaja podiže pogled. U Aslakovim očima više nije bilo onog
nagoveštaja smeha.
„Kad te živog zatrpa sneg“, počeo je, a pogled mu je odlutao ka
prozoru i mećavi. „Mrak. Samoća. Ne možeš ni da mrdneš, drži te u
čeličnom stisku, smeje se tvojim pokušajima da se oslobodiš. Svestan si da
umireš. Onda više ne možeš da udahneš, hvata te panika, strah od smrti.
Nema gore smrti od toga.“
Kaja srknu vina pa odloži čašu. „Koliko si tako ostao?“, upitala je.
„Meni se činilo tri ili četiri sata“, reče Aslak. „Ali kad su me iskopali,
rekli su mi da sam bio pod snegom petnaest minuta. Da sam ostao još pet,
ugušio bih se.“
Prišao im je konobar sa saopštenjem da se alkohol toči još deset
minuta. Kaja je učtivo odbila još jednu turu, na šta je konobar spremno
spustio račun pred Aslaka.
 „A zašto Utmo nosi onu pušku?“, upita Kaja. „Koliko je meni poznato,
ni sada nije sezona lova.“
„Kaže da je nosi zbog zveri. Za samoodbranu.“
„Zar ovde ima nekih zveri? Vukova?“
„Nikad mi nije rekao na kakve zveri misli. Osim toga, priča se da noću
duh dečaka pohodi visoravan. Ako ga vidiš, to znači da u blizini ima
nekakva provalija ili odron.“
Kaja iskapi vino.
„Mogu produžiti radno vreme šanka za sat, ako želiš.“
„Hvala ti, ali sutra ustajem rano.“
„Uh.“ Oči mu se ponovo osmehnuše. Počešao se po kovrdžama. „Sad
zvuči kao da te…“ Zaćutao je.
„Šta?“
„Ništa. Pa sigurno dole imaš muža ili dečka.“
Kaja se osmehnu ne odgovorivši.
Aslak, zureći u sto, tiho dodade: „Ne, kao što vidiš, seoskom policajcu
dovoljne su dve čaše vina da pobrljavi.“
„Ma sve je u redu“, rekla je. „Nemam dečka. I to mi sasvim odgovara.
Podsećaš me na brata.“
„Ali?“
„Ali šta?“
„Ne zaboravi da sam i ja nekakav policajac. Nije tebi u prirodi da
budeš sama. Imaš nekoga, zar ne?“
Kaja se nasmeja. Obično ne bi prešla preko tako nečeg. Možda joj se
Aslak Krongli sviđao, a možda predugo nije ni sa kim mogla da razgovara o
takvim stvarima, još od Evenove smrti. A Aslak je bio stranac, daleko od
Osla, neko ko neće razgovarati ni sa kim iz njenog okruženja.
„Zaljubljena jesam“, začula je samu sebe kako priznaje. „U jednog
policajca.“
Postidevši se, prinela je čašu usnama kao da ih želi sakriti. Učinilo joj
se kao da je tek sada, kada je to naglas izgovorila, ono i postalo stvarno.
 Aslak podiže čašu. „Nazdravljam onda jednom srećniku – i, nadam se,
jednoj srećnici.“
Kaja odmahnu glavom. „Nema čemu da se nazdravlja. Bar ne zasad, a
možda i nikad neće biti. Bože kako trtljam sad…“
„A šta bismo drugo i radili? Ispričaj mi.“
„Komplikovano je. On je komplikovan. Ne znam ni da li mu se
sviđam. Zapravo je sasvim jednostavno.“
„Da pretpostavim: već ima neku i nikako da je ostavi.“
Kaja uzdahnu. „Možda. Iskreno, ne znam ni sama. Hvala ti na pomoći,
Aslače, ali sad…“
„…Moraš da legneš.“ Policajac ustade. „Pa nadam se da će ti se u
potpunosti izjaloviti s tim tipom, da ćeš poželeti da pobegneš iz grada i da
ćeš se tada setiti ovoga.“ Pružio joj je list papira sa zaglavljem lokalne
policijske stanice.
Kaja pročita pa se zasmeja. „Seoski policajac?“
„Roj Stile ide na jesen u penziju, a teško je naći dobru zamenu“, reče
Aslak. „Ovo je oglas za to radno mesto. Objavili smo ga prošle nedelje.
Stanica je u centru Gejla. Svaki drugi vikend je slobodan, pokriveni su ti
troškovi za zubara.“
Kada je legla, Kaja je čula udaljeno tutnjanje. Grmljavina je retko
pratila mećavu.
Pozvala je Harija, ali joj se javila govorna pošta. Ostavila mu je strašnu
pričicu o lokalnom lovcu Odu Utmu s trulim zubima i protezom i njegovom
sinu koji je verovatno bio još ružniji pošto je već osamnaest godina pohodio
visoravni kao utvara. Nasmejala se i, uvidevši da je pijana, poželela Hariju
laku noć.
Te noći sanjala je snežnu lavinu.
Bilo je jedanaest sati pre podne. Hari i Džo su iz Gome krenuli u
sedam, bez problema su prešli granicu s Ruandom i sada je Hari stajao u
jednoj kancelariji na spratu terminala na aerodromu u Kigaliju. Dva
uniformisana službenika odmeravali su ga od glave do pete. Nisu pokazivali
netrpeljivost, ali se činilo da procenjuju da li je Hari onaj za kojeg se izdaje:
norveški policajac. Vraćajući legitimaciju u džep jakne, napipao je glatku
površinu mrke koverte. Problem je što ih je dvojica. Kako podmititi dva
službena lica odjednom? Zamoliš ih da podele sadržaj koverte i učtivo im
preporučiš da ne ocinkare jedan drugog?
Jedan službenik bio je isti onaj graničar koji je Hariju proveravao pasoš
dva dana ranije. Sklonio je beretku sa čela. „So you want a copy of the
immigration card of… could you repeat the date and the name?“64
„Adela Vetlesen. We know she arrived at this airport November
twenty-fifth. And I do pay a finder’s fee.“65
Graničari se zgledaše, pa jedan izađe iz kancelarije na znak ovog
drugog. Preostali službenik priđe prozoru i pogleda aerodrom i na njemu
mali avion tipa DH8 koji je upravo sleteo, a za pedeset pet minuta treba da
ponese Harija na prvu etapu puta do kuće.
„Nagrada“, ponovi službenik tiho. „Znate, pretpostavljam, gospodine
Hule, da su pokušaji podmićivanja službenih lica protivzakoniti. Ali
verovatno ste pomislili ’shit, this is Africa’.“66
Hari ponovo pomisli kako je službenikova glava tako crna da se činilo
da je lakirana. Majica mu se lepila za leđa. Ista ona od pre neki dan. Možda
bi mogao da kupi drugu na aerodromu u Najrobiju. Ako uopšte stigne do
tamo.
„That’s right“,67 odvrati Hari.
Službenik se nasmeja i okrenu prema njemu. „Opasan si, Hule. Žestok
momak, zar ne? Čim si sleteo, shvatio sam da si policajac.“
„Zaista?“
„Proučavao si me isto koliko i ja tebe.“
Hari slegnu ramenima. Onaj drugi službenik vratio se u pratnji
poslovno obučene žene s naočarima na vrhu nosa koja je lupkala štiklama.
„Žao mi je“, počela je na besprekornom engleskom odmeravajući
Harija. „Proverila sam datum, tim letom nije stigla nikakva Adela
Vetlesen.“
„M-hm. Da li je moglo doći do nekog propusta?“
„Ne verujem. Imigracione kartice se raspoređuju prema datumima.
Ovde je reč o letu avionom tipa dh8 iz Enteba, koji ima 36 sedišta. Nije
teško proveriti.“
„M-hm. Ako nije toliko teško, mogu li vas zamoliti da mi proverite još
nešto?“
„Da zamolite – možete. O čemu se radi?“
„Treba mi spisak drugih strankinja koje su stigle tim letom.“
„A zašto bih vam ga dala?“
„Zato što se Adela Vetlesen čekirala na taj let. Tako da, ili je vama
ovde dala lažan pasoš…“
„U to sumnjam“, reče graničar. „Pažljivo proveravamo sve slike, a
potom skeniramo pasoš i čitač proverava broj pasoša u međunarodnom
registru Ikao.“
„Ili se pak neko drugi čekirao kao Adela Vetlesen, ali ovde, na
pasoškoj kontroli, pružio svoj pravi. Što je sasvim moguće pošto se
prilikom čekiranja i ukrcavanja ne proveravaju pasoši.“
„To je tačno“, odvrati načelnik pasoške kotrole nameštajući beretku.
„Službenici avio-kompanija samo pogledaju da li se ime i slika na pasošu
koliko-toliko podudaraju sa onima na karti. Za takve potrebe mogao bi se
iskoristiti i lažni pasoš kakav se svuda u svetu može nabaviti za pedesetak
dolara. Tek kad izlazite sa aerodroma na konačnom odredištu, prolazi se
kroz ozbiljnu kontrolu na kojoj će se razotkriti pasoš iz kućne radinosti. No,
gospodine Hule, svejedno ostaje pitanje – zašto bismo vam pomogli? Jeste
li vi ovde na zvaničnom zadatku? Imate li dokumenta da to potvrdite?“
„Moj zvanični zadatak bio je u Kongu“, slaga Hari. „Ali tamo nisam
ništa otkrio. Adela Vetlesen se vodi kao nestalo lice, ali strepimo da ju je
usmrtio isti serijski ubica koji je dosad ubio još bar tri žene, između ostalih i
Marit Ulsen, koja je bila poslanik u norveškoj narodnoj skupštini. Njeno
ime možete proveriti i na internetu. Znam da je procedura takva da se prvo
moram vratiti kući, pa onda tražiti zvaničnim kanalima, na šta bi nam otišlo
nekoliko dana, a ubica je već u prednosti. Dali bismo mu vremena da opet
ubije.“
Video je da su njegove reči ostavile utisak. Žena i načelnik pasoške
kontrole nešto su se domunđavali, pa ova naposletku izađe.
Čekali su je ćutke.
 Hari pogleda na sat. Još se nije čekirao.
Posle šest minuta začuli su lupkanje njenih štikli.
„Eva Rozenberg, Julijana Verni, Veronika Raul Gueno i Kler Hobs.“
Ispljunuvši ta imena, namestila je naočari i spustila četiri imigracione
kartice na sto pred Harija. Sve to je obavila i pre nego što su se vrata
zatvorila za njom.“
„Ne dolazi ovamo mnogo Evropljanki“, dodala je.
Hari prelete pogledom preko kartica. Sve su navele hotele u Kigaliju,
ali nijedna hotel Gorila. Pogledao je adrese prebivališta. Eva Rozenberg je
navela adresu u Stokholmu.
„Hvala.“ Hari je pribeležio imena, adrese i brojeve pasoša na poleđini
računa za taksi koji je pronašao u zadnjem džepu na pantalonama.
„Žao mi je što nismo više mogli da pomognemo“, odvrati žena ponovo
nameštajući naočare.
„And now, policeman“,68 poče visoki, mršavi graničar, a osmeh mu
blesnu na licu crnom kao noć.
„Yes?“ Hari sačeka, spreman da izvuče svoju glatku mrku kovertu.
„Vreme je da vas ukrcamo na taj let za Najrobi.“
„M-hm.“ Hari pogleda na sat. „Možda ću ipak morati na sledeći.“
„Sledeći?“
„Moraću da se vratim u hotel Gorila.“
Kaja je sedela u takozvanom vagonu prve klase koji se – ako
izuzmemo dve besplatne šolje kafe i pristup internetu – od praznjikavih
vagona druge klase razlikovao samo utoliko što su putnici u njemu bili
načičkani kao sardine. Zato je, čim joj je zazvonio telefon i na ekranu se
pojavilo Harijevo ime, pohitala da pređe u drugi vagon.
„Gde si?“, pitao je.
„U vozu. Upravo smo prošli Henefos. A ti?“
„U Kigaliju, u hotelu Gorila. Video sam prijavu Adele Vetlesen. Mogu
da krenem tek po podne, ali stižem sutra rano ujutru kući. Kako bi bilo da
pozoveš tvog glavatog drugara iz policijske uprave u Dramenu i zamoliš ga
da nam pozajmi Adelinu razglednicu. Zamoli ga da ti je donese na stanicu –
voz staje u Dramenu.“
„Malo je nategnuto, ali ću pokušati. Šta će nam ona?“
„Treba da uporedimo potpise. Ima jedan stručnjak za rukopise, zove se
Žan Hi. Radio je u Centrali pre nego što je otišao u invalidsku penziju.
Pozovi ga da dođe kod nas sutra u sedam.“
„Tako rano? Misliš da će…“
„U pravu si. Skeniraću ti Adelinu prijavu i poslati je mejlom, pa mu
odnesi večeras i jedno i drugo.“
„Večeras?“
„Obradovaće se poseti. Ako si imala neke druge planove, upravo se
otkazuju.“
„Dobro. Nego, izvini što sam te sinoć zvala onako kasno.“
„Sve je u redu. Zanimljiva priča.“
„Malo sam se nacvrckala.“
„Ukapirao sam.“
Hari prekide vezu.
„Hvala na pomoći“, rekao je.
Recepcioner mu se osmehnu u odgovor.
Mrka koverta konačno je našla novog vlasnika.
Ćersti Resmun ušla je u dnevni boravak i prišla ženi koja je pored
prozora posmatrala kišu kako pada na drvene kuće u Sandvikenu. Ispred nje
stajalo je netaknuto parče torte sa svećicom.
„Katrina, pronašli su ti ovaj telefon u sobi“, poče Resmunova tiho.
„Donela mi ga je glavna sestra. Znaš da je to zabranjeno.“
Katrina klimnu.
„Svejedno…“ Resmunova joj ga pruži. „Mislim da upravo zvoni.“
Katrina Brat preuze telefon koji je vibrirao i odabra da prihvati poziv.
„Ja sam“, reče joj glas sa druge strane. „Imam četiri ženska imena.
Hoću da znam koja se od njih ukrcala na let RA101 za Kigali 25.
novembra. Ali i potvrdu da se njeno ime ne nalazi u hotelskoj bazi Ruande
za tu noć.“
„Dobro sam, teto, hvala.“
Nastade pauza od nekoliko sekundi.
„Razumem. Okreni me kad ti bude zgodno.“
Katrina pruži telefon doktorki Resmun. „Tetka zove da mi čestita
rođendan.“
Ćersti Resmun odmahnu glavom. „Pravilnik zabranjuje upotrebu
mobilnih telefona. Ne vidim problem ako imaš mobilni telefon koji ne
koristiš. Samo se potrudi da ga glavna sestra ne vidi. Okej?“
Katrina klimnu, a doktorka ode.
Katrina je još malo posedela pored prozora, pa onda ustade i pođe ka
radionici. Već je bila na pragu kad začu glas glavne sestre.
„Katrina, kuda si pošla?“
Odgovorila joj je ne osvrnuvši se. „Da igram pasijans.“

OceanofPDF.com
 Trideset treće poglavlje
Lajpcig

Gunar Hagen se spustio liftom u podrum.

U ponor. Poraz. Propast.
Iskoračio je i prešao u Lagum.
Ali Belman je održao svoje obećanje, nije ga cinkario. Pride mu je i
bacio pojas za spasavanje: istaknut položaj u novom, proširenom izdanju
Centrale kriminalističke policije. Harijev izveštaj bio je kratak i sažet – bez
rezultata. Svaka budala bi znala da u tom trenutku mora zaplivati ka pojasu
za spasavanje.
Otvorio je vrata u dnu tunela ne pokucavši.
Kaja Sulnes mu se dobroćudno osmehnula, a Hari Hule – koji je sedeo
za računarom s telefonom na uhu – nije se čak ni osvrnuo, već je samo
procvrkutao „Sedi šefe, o’š malo grozne kafe?“, kao da mu je nekakvo
predskazanje već najavilo načelnikov dolazak.
Hagen zastade u dovratku: „Vidim da niste pronašli Adelu Vetlesen.
Vreme je da se pakujete. Rok je istekao, potrebni ste mi na drugim
zadacima. To jest, bar ti, Sulnesova.“
„Danke schön, Günther“,69 reče Hari pa odloži telefon i okrenu se na
stolici.
„Danke schön?“, ponovi Hagen.
„Policija u Lajpcigu“, objasni Hari. „Inače, šefe, pozdravlja te Katrina
Brat. Sećaš li je se?“
Hagen sumnjičavo pogleda svog višeg inspektora. „Mislio sam da je
Bratova u ludnici.“
„Dabome.“ Hari ustade da priđe aparatu za kafu. „Ali ženska je maher
za internet pretrage. Kad smo kod pretrage…“
„Kakve pretrage?“
„Da li bi nam odobrio neograničena sredstva za jednu sveobuhvatnu
potragu?“
 Hagen pogleda višeg inspektora s nevericom. Pa prasnu u smeh. „Hari,
ti si stvarno nemoguć. Upravo ste spiskali pola našeg budžeta za putovanja
na potpuni fijasko u Kongu, a sada hoćeš da organizuješ potragu? Ova
operacija se ukida iz ovih stopa. Razumeš?“
„Razumem ja…“, poče Hari sipajući kafu, pa dodade Gunaru jednu
šolju. „Mnogo više od toga. A uskoro ćeš i ti, šefe. Izvoli, sedi na moju
stolicu i saslušaj me.“
Hagen pogleda Kaju, pa potom podozrivo i sadržaj šolje. Ali sede.
„Imate dva minuta.“
„Stvar je vrlo jednostavna“, poče Hari. „Prema spiskovima putnika
kompanije Brisel ervejz Adela Vetlesen je otputovala 25. novembra za
Kigali. Ali kroz tamošnju pasošku kontrolu nije prošao niko ko se tako
zove. Evo šta se desilo: neka žena je s lažnim pasošem Adele Vetlesen
otputovala iz Osla. Lažni pasoši prolaze sve do konačnog odredišta –
Kigalija – jer se tek tamo, jelte, skeniraju dokumenta i proveravaju brojevi.
Tada je dotična putnica ipak morala da pokaže svoj pravi pasoš. Pošto na
pasoškoj kontroli ne traže da vide i kartu, nepodudarnosti se neće otkriti.
Ukoliko ih niko ne traži.“
„Ali si ih ti potražio?“
„Tako je.“
„A možda je samo došlo do administrativne greške, pa Adelin dolazak
nije prijavljen.“
„Moguće je, ali tu je i ova razglednica…“
Hari klimnu Kaji, koja pokaza razglednicu. Hagen opazi da je na slici
nekakav vulkan koji se puši.
„Poslata je iz Kigalija istog dana kada je Adela navodno stigla“,
nastavi Hari. „Ali, kao prvo, na slici je Njiragongo, vulkan koji se nalazi u
Kongu, a ne u Ruandi. Kao drugo, Žan Hi je uporedio potpis na razglednici
s potpisom na prijavi u hotelu Gorila koju je popunila tobožnja Adela
Vetlesen.“
„Utvrdio je isto što sam i sama mogla da vidim“, nadovezala se Kaja.
„To nije isti rukopis.“
„Dobro, dobro“, reče Hagen. „Ali na šta sada ciljate?“
 „Neko se silno potrudio da izgleda kao da je Adela Vetlesen otputovala
u Afriku“, objasni Hari. „Kladim se da je Adela negde u Norveškoj pod
prisilom napisala razglednicu, koju je pak neka druga osoba odnela u
Afriku i poslala odande. Samo da bi izgledalo kao da je Adela otputovala
tamo i onda napisala kako je upoznala čoveka svog života i da se neće
vratiti do marta.“
„Znamo li ko bi mogla biti ta podmetnuta osoba?“
„Znamo.“
„Stvarno?“
„Imigracionim vlastima u Kigaliju prijavila se izvesna Julijana Verni.
Ali naša bergenska ludaja nije za taj datum pronašla njeno ime u
spiskovima avio-kompanija niti u hotelima u Ruandi koji vode
kompjuterizovanu evidenciju gostiju. Međutim, Julijana se ponovo
pojavljuje na letu Ruanda ervejza iz Kigalija tri dana kasnije.“
„Želim li uopšte da znam kako ste došli do tih podataka?“
„Ne želiš, šefe. Ali želiš da saznaš ko je Julijana Verni.“
„Ko?“
Hari pogleda na sat. „Graničnoj službi u Ruandi navela je kao
prebivalište Lajpcig u Nemačkoj. Jesi li nekad bio u Lajpcigu, šefe?“
„Nisam.“
„Nisam ni ja. Ali znam da su tamo živeli Gete, Bah kao i jedan od onih
kraljeva valcera… Kako se ono zvaše?“
„Kakve to veze ima…“
„A pride je u Lajpcigu bilo i sedište službe bezbednosti Štazi – grad je
pripadao DDR. Jesi li znao da se tamošnji govor za samo četrdeset godina
toliko izmenio da se čuje razlika u naglasku između stanovnika nekadašnje
Istočne i Zapadne Nemačke?“
„Hari…“
„Izvini, šefe. Stvar je u tome što je jedna žena sa istočnonemačkim
naglaskom upravo u to vreme boravila u Gomi, u Kongu, na samo tri sata
vožnje od Kigalija. I tamo kupila ono što sam siguran da je oružje kojim su
ubijene Borgni Stem-Mire i Šarlota Lol.“
 „Poslali su nam izvod iz kopije pasoša koji policija zadrži po
izdavanju“, ubaci se Kaja pružajući Hagenu list papira.
„Koji se podudara sa Van Borstovim opisom kupca“, nadovezao se
Hari. „Julijana Verni ima krupne kovrdže boje rđe.“
„Cigle“, ispravi ga Kaja.
„Molim?“, upita Hagen.
Kaja uperi prst ka listu koji mu je dala. „Ima starinski pasoš u kojem
piše lični opis. Brick red – boja cigle. Nemci su, kao što znaš, vrlo
precizni.“
„Zatražio sam od lajpciške policije da joj konfiskuju pasoš i provere
datum na pečatu iz Kigalija.“
Gunar Hagen je zurio praznog pogleda u papir. Izgledalo je kao da vari
informacije koje je upravo dobio od Harija i Kaje. Naposletku ih je
pogledao izvijenih gustih obrva. „Da li ti meni govoriš… Da li mi govorite
da ste možda pronašli…“ Glavni inspektor proguta pljuvačku trudeći se da
pronađe reči kojim bi izokola opisao čudo, fatamorganu, kao da će ono
iščeznuti ukoliko ga imenuje naglas. Naposletku odustade: „Da ste pronašli
našeg serijskog ubicu?“
„Kazao sam ti samo ono što znam, ništa više od toga“, odvrati Hari.
„Zasad ne znam. Kolega iz Lajpciga proverava lične podatke i bazu
osuđenika, pa ćemo uskoro saznati nešto više o frojlajn Verni.“
„Ali to su fantastične vesti.“ Hagen se isceri Hariju i Kaji, koji mu
ohrabrujuće klimnuše.
„Ne i za…“, primeti Hari srknuvši kafe. „Porodicu Adele Vetlesen.“
Hagenov osmeh nestade. „Istina. Misliš li da ima nade…?“
Hari odmahnu glavom. „Šefe, ona je mrtva.“
„Ali…“
Utom zazvoni telefon.
Hari se javio. „Da. Gintere!“ Potom dodade sa usiljenim osmehom:
„Da, Hari Klein. Genau.“70
Gunar Hagen i Kaja su posmatrali Harija, koji je ćutke slušao.
Naposletku je izgovorio jedno danke71 i prekinuo vezu. Nakašljao se.
 „Mrtva je.“
„Da, to si mi već rekao“, odvrati Hagen.
„Mislim na Julijanu Verni. Pronađena je drugog decembra u reci
Elster.“
Hagen tiho opsova.
„Uzrok smrti?“, upita Kaja.
Hari je zurio preda se. „Udavila se.“
„Možda je nesrećan slučaj.“
Hari polako odmahnu glavom. „Nije se udavila u vodi.“
U tišini koja je usledila čulo se bubnjanje kotlova u susednoj prostoriji.
„Ubodi u ustima?“, upita Kaja.
Hari klimnu. „Tačno dvadeset četiri. Neko ju je poslao u Afriku po
oružje koje će je i samu usmrtiti.“

OceanofPDF.com
 Trideset četvrto poglavlje
Srednji kalibar

„Dakle, Julijana Verni je pronađena mrtva u Lajpcigu tri dana pošto je

doletela iz Kigalija“, reče Kaja. „Gde je otputovala kao Adela Vetlesen, tim
imenom se potpisala i u hotelu Gorila i poslala razglednicu koju je,
najverovatnije pod prisilom, napisala prava Adela Vetlesen.“
„Aha“, reče Hari sipajući novu turu kafe u aparat.
„I vi, dakle, mislite da je Vernijeva sve to učinila u dosluhu s nekim“,
ubaci se Hagen. „Ko ju je potom ubio da zatre tragove.“
„Da“, reče Hari.
„Dakle, samo treba pronaći vezu između nje i te druge osobe. Valjda to
neće biti teško, mora da su tesno sarađivali ako su zajedno isplanirali takav
prekršaj.“
„Cenim da će u tom slučaju biti naročito teško.“
„Zašto?“
„Zato što je…“ Hari zaklopi aparat i pritisnu prekidač. „Julijana
zavedena u bazu osuđenika. Narkotici. Prostitucija. Zločinačko udruživanje.
Ukratko, osoba koja se lako mogla unajmiti za takav posao ako joj se samo
ponudi dovoljno novca. A sve ukazuje na to da osoba koja stoji iza svega
ovoga nije ostavljala tragove. Mislio je na skoro sve. Katrina je ustanovila
da je Vernijeva doputovala iz Lajpciga u Oslo. A odavde je pod Adelinim
imenom otputovala za Kigali. Ipak, Katrina nije uspela da uđe u trag
nijednom njenom razgovoru s Norveškom. Ta osoba je vrlo oprezna.“
Hagen obeshrabreno odmahnu glavom. „Tako blizu…“
Hari sede za radni sto. „Imamo još jednu dilemu kojom bi trebalo da se
pozabavimo. Gosti sa Hovosa one noći.“
„Šta s njima?“
„Ne smemo isključiti mogućnost da je nestala stranica iz knjige gostiju
spisak za odstrel. Moramo da ih upozorimo.“
„Kako? Pa ne znamo ni ko su.“
 „Putem medija. Iako bi to značilo da otkrijemo počiniocu da smo mu
na tragu.“
Hagen polako odmahnu glavom. „Spisak za odstrel. I to si tek sad
zaključio?“
„Znam, šefe.“ Hari ga pogleda pravo u oči. „Da sam se obratio
medijima čim smo saznali za Hovas, Elijas Skug bi možda još bio živ.“
Nastupila je tišina.
„Ne smemo u medije“, reče Hagen.
„Zašto?“
„Ako se neko javi, možda bismo konačno saznali ko je bio tamo i šta
se stvarno desilo“, ubaci se Kaja.
„Ne smemo u medije“, ponovi Hagen ustajući. „Istraživali smo slučaj
nestalog lica i otkrili vezu sa ubistvima koja su u nadležnosti Centrale.
Moramo im preneti saznanja da nastave gde smo stali. Zvaću Belmana.“
„Stani!“, tada će Hari. „Pa zar da im prepustimo sve zasluge za svoj
rad?“
„Pitanje je hoće li uopšte biti zasluga, zar ne?“ Hagen pođe prema
vratima. „Požurite sa selidbom odavde.“
„Da nije to malo prenagljeno?“, upita Kaja.
Druga dvojica je pogledaše.
„Hoću reći, osoba koju tražimo i dalje se vodi kao nestala. Zar ne bi
trebalo da je potražimo pre nego što se raziđemo?“
„A kako si mislila da to izvedeš?“
„Kao što je Hari i rekao – organizovaćemo potragu.“
„Ali nemate pojma ni odakle biste krenuli.“
„Hari ima.“
Oboje pogledaše čoveka koji je upravo izvukao bokal iz aparata za
kafu i gurnuo svoju šolju direktno pod mlaz mrke tečnosti.
„Imaš pojma?“, upita Hagen naposletku.
„Imam“, odvrati Hari.
„A gde?“
 „Nije baš najzgodnije“, poče Hari.
„Umukni i samo mi reci“, prekide ga Hagen ne obraćajući pažnju na
protivrečnost toga što je rekao. Jer mu je bilo jasno šta se opet dešava. Čega
ima u tom visokom, plavom, policajcu, da i drugi uvek skaču za njim u
propast?
Olav Hule podiže pogled ka Hariju i ženi koju je ovaj doveo.
Predstavila mu se uz naklon, a Hari je shvatio da se to njegovom ocu
svidelo, često se žalio što se žene ćešće ne naklanjaju.
„Ti si, dakle, Harijeva koleginica“, poče otac. „Kako se on ponaša?“
„U poslu smo, organizujemo jednu potragu“, ubaci se Hari. „Samo smo
svratili da vidimo kako si.“
Njegov otac se bledo osmehnu, slegnu ramenima i mahnu Hariju da
priđe. Hari se nagnu da ga sasluša. Potom se uz trzaj uspravi na stolici.
„Biće bolje“, reče odjednom promuklim glasom i ustade. „Vratiću se
kasnije večeras, dogovoreno?“
Kad su izašli, Hari zadrža Altmana na hodniku, a Kaji pokaza da
produži.
„Hteo bih da te zamolim za jednu veliku uslugu“, poče Hari kad je
Kaja dovoljno odmakla da ne čuje. „Otac mi je upravo rekao da je u
bolovima. To vama nikad ne bi priznao jer biste mu dali neki lek za
umirenje bolova. A vidiš, on panično zazire od… zavisnosti. Bilo je takvih
slučajeva u porodici.“
„Ražumem“. Hari načas pomisli da bolničar imitira pijance, ali se onda
doseti da ovaj i inače šuška. „Problem je što mene šetaju sa odeljenja na
odeljenje.“
„Molim te da to učiniš kao uslugu meni.“
Altman zažmuri iza naočara, pa se zamišljeno zagleda u neku tačku
između sebe i Harija. „Videću šta mogu da uradim.“
„Hvala ti.“
Kaja je vozila, a Hari pričao telefonom s načelnikom vatrogasne i
spasilačke službe u Briskebiju.
 „Tvoj otac mi deluje kao dobar čovek“, reče Kaja kada je Hari završio
razgovor.
Hari se zamislio. „Takav je zbog mame“, reče naposletku. „Dok je bila
živa, i on je bio dobar. Izvukla je najbolje iz njega.“
„Zvuči mi kao da si to iskusio i na svojoj koži“, primeti Kaja.
„Šta?“
„Da te je neko učinio boljim čovekom.“
Hari pogleda kroz prozor. Pa klimnu.
„Rahela?“
„Rahela i Oleg“, reče Hari.
„Izvini, nisam htela da…“
„Nema veze.“
„Samo, znaš, kad sam stigla na odeljenje, svi su pričali o Snešku. Kako
ih je umalo pobio. Ali vi ste raskinuli i pre te istrage, zar ne?“
„U neku ruku“, odvrati Hari.
„Jeste li sad u kontaktu?“
Hari odmahnu glavom. „Morali smo to da ostavimo za sobom. Zbog
Olega – kako bi zaboravio. Deci to ipak može poći za rukom.“
„Ali ne uvek.“ Kaja se zamišljeno osmehnu.
Hari je pogleda. „A ko je tebe učinio boljom?“
„Even“, rekla je spremno kao iz topa.
„A nije bilo nekih velikih ljubavi?“
Odmahnula je glavom. „Ničeg velikog kalibra. Uglavnom malog, jedna
srednjeg.“
„A sada, šacuješ li nekog?“
Tiho se nasmejala. „Da li šacujem?“
Hari se osmehnu. „Izvini, ne baratam savremenim izrazima na tom
polju.“
Malo je odugovlačila. „Pa, zakačila sam se za tog jednog tipa.“
„I, kakvi su izgledi?“
 „Loši.“
„Da pretpostavim“, poče Hari. Otvorio je prozor i zapalio cigaretu.
„Oženjen je i kaže da će zbog tebe ostaviti ženu i decu, ali nikako da to
uradi?“
Nasmejala se. „A da ja pretpostavim: misliš da sjajno čitaš ljude jer
pamtiš samo slučajeve kada si pogodio.“
„Kaže da mu treba vremena?“
„Opet greška“, odvratila je. „Ne kaže mi ništa.“
Hari klimnu. Poželeo je da upita još nešto, ali onda shvati: nije želeo da
zna.

OceanofPDF.com
 Trideset peto poglavlje
Uranjanje

Magla je lebdela nad crnom, svetlucavom površinom jezera Lisern.

Duž obale stabla su motrila kao nemi svedoci oklembešenih ramena. Tišinu
su prekidale zapovesti, voki-tokiji i pljuskovi kada bi ronioci unatraške
skočili iz gumenih čamaca. Počeli su duž obale, najbliže užari. Zapovednici
su ronioce poslali u lepezastim formacijama, a sada su na mapi utvrđene
oblasti izdeljenoj na kvadrate precrtavali istražene delove i trzajem konopca
naređivali roniocima da zastanu ili izađu na obalu. Profesionalni ronioci
spasilačke službe poput Jarlea Andreasena duž užadi su imali i kablove koji
su vodili sve do maski, omogućavajući im i da razgovaraju sa obalom.
Jarle je spasilačku dozvolu dobio pre samo šest meseci i još mu se
ubrzavao puls od takvih akcija. A ubrzan puls podrazumevao je i veću
potrošnju kiseonika. Iskusniji momci iz Vatrogasne i spasilačke službe zvali
su ga Plovak jer je svaki čas izranjao po novu bocu s kiseonikom.
Jarle je znao da je napolju dan, ali u dubini je vladao mrkli mrak.
Nastojao je da se kreće propisanih dva metra iznad dna jezera, ali je
svejedno uspeo da podigne mulj o koji se odbijala svetlost njegove
baterijske lampe, mestimično ga zaslepljujući. Iako je znao da ostali
spasioci rone na samo nekoliko metara od njega, osećao se usamljeno.
Usamljeno i promrzlo do kostiju. A možda će roniti još satima. Svestan da
je već potrošio više kiseonika nego ostali, opsovao je u sebi. Hajde i nekako
što će od svih spasilaca iz Osla baš on prvi izroniti da zameni bocu, ali šta
ako bude izronio i pre ronilaca iz lokalnih klubova? Podigao je pogled i
ostao bez daha, i to ne zarad uštede kiseonika. Snop svetlosti iz lampe
obasjavao je stabljike koje su rasle iz mulja bliže obali, a među njima je
lebdela nekakva prilika. Prilika koja tu nije pripadala, koja ne bi mogla
opstati u tim uslovima. Strani element. Zato je prizor bio čudesan, a ujedno
i strašan. A tome je doprinelo i što su tamne oči naoko oživele zbog odraza
njegove lampe u njima.
„Jarle, je l’ sve u redu?“
 Bio je to glas njegovog komandira, čija je dužnost bila i da osluškuje
disanje svojih ronilaca. Nije mu bilo važno samo da li dišu, već i da li dišu
uznemireno. Ili previše spokojno. Već na dubini od dvadeset metara
koncentracija azota u tkivima je takva da može izazvati omamljenost.
Trovanje azotom prouzrokuje zaboravnost ili manje poteškoće pri
obavljanju jednostavnih zadataka, a pri većim dubinama dolazi i do
ošamućenosti, sužavanja vidnog polja, pa čak i potpuno nerazumnog
ponašanja. Jarle nije znao da li je posredi samo urbana legenda, ali je i on
čuo da su neki ronioci iz čista mira skidali maske na dubini od pedeset
metara. Dotad je sam tu opijenost doživeo samo kao spokoj od koje čaše
crnog vina u subotnjim noćima s devojkom.
„Sve je u redu“, odvrati Jarle ponovo udahnuvši mešavinu azota i
kiseonika. Začuo je bubnjanje pored ušiju kada je ispustio mehuriće
vazduha koji očajnički jurnuše ka površini.
Bio je to jedan velik jelen. Visio je naglavačke, kao da su ga ogromni
rogovi povukli naglavačke niz nekakvu liticu. Sigurno se napasao pored
obale i upao u vodu. Ili ga je neko ili nešto jurilo, pa je uleteo u jezero.
Zašto bi inače bio tu? Verovatno se upetljao u rogoz i stabljike lokvanja
dugačke i po nekoliko metara, pokušao da se otrgne čime se samo još više
upetljao u sluzave zelene pipke. I potom se batrgao dok se nije udavio.
Potonuo je na dno, a onda su ga bakterije i telesni procesi ispunili gasom
koji ga je ponovo povukao prema površini, ali teški rogovi su ga zadržali u
zelenom spletu podvodnog rastinja. Za nekoliko dana gas će se osloboditi iz
uginule životinje i ona će ponovo potonuti na dno. Baš kao što bi i čovek.
Vrlo lako se isto moglo desiti i s predmetom njihove potrage. Možda telo
nikad nije pronađeno upravo zato što nikad nije izronilo. U tom slučaju,
sada se nalazilo negde na dnu jezera, verovatno prekriveno slojem mulja.
Mulja koji će se neizostavno podići čim se približe i zbog kojeg su čak i
ovako mali, dobro definisani rejoni za pretraživanje zauvek mogli sačuvati
svoje tajne.
Isukavši svoj veliki ronilački nož, Jarle Andreasen dopliva do jelena i
stade da seče stabljike oko rogova. Pretpostavljao je da njegovi nadređeni
neće ceniti taj postupak, ali bilo mu je mrsko da ostavi tu prelepu životinju
pod vodom. Njeno telo se podiže pola metra, ali odmah potom ga zadržaše
nove stabljike. Pazeći da mu se konopac ne upetlja u stabljike, Jarle je
žurno sekao. Onda oseti trzaj na konopcu. Dovoljno jak da u njemu
prepozna ljutnju. I izgubi koncentraciju. Nož mu iskliznu iz šake. Smesta je
uperio snop svetlosti ka dnu i u zadnji čas spazio oštricu kako tone u mulj.
Oprezno je zaplivao za nožem. Pružio je ruku, a mulj se rasu oko njega kao
pepeo. Pipao je po dnu. Kamenje, grančice, glatke od truleži i žabokrečine.
A onda napipa i nešto čvrsto. Lanac. Sigurno od nekog čamca. Pipajući duž
lanca stigao je i do nečeg drugog, opet tvrdog. Opipao je obrise. Rupa,
otvor. Mehurići su mu zašištali kraj ušiju i pre nego što je uspeo da sroči
misao, osećanje straha.
„Jarle, je l’ sve u redu? Jarle?“
Ništa nije bilo u redu. Jer i kroz debele rukavice i s mozgom koji je
vapio za vazduhom, nije ni sumnjao gde mu je upala šaka. U razjapljenu
vilicu ljudskog bića.

OceanofPDF.com
ČETVRTI DEO
OceanofPDF.com
 Trideset šesto poglavlje
Helikopter

Mikael Belman je do jezera Lisern stigao helikopterom. Dok su elise

još mutile maglu kao da je šećerna pena, on je pognute glave potrčao iz
kabine preko poljane ka užari. Za njim su trčkarali Kolka i Bivis. U susret
im naiđoše četvorica s nosilima. Zaustavivši ih, Belman podiže ćebe na
nosilima. Nosači su odvratili poglede, a Belman se nadvi nad nosila da
pomno prouči nagi, beli i naduveni leš.
„Hvala“, reče puštajući ih da nastave prema helikopteru.
Zastao je na vrhu padine da osmotri ljude koji su stajali između zgrade
i jezera. Među roniocima koji su skidali opremu i odela spazio je Beatu Len
i Kaju Sulnes. A nešto dalje i Harija Hulea kako razgovara s nekim
čovekom. Belman zaključi da taj sagovornik mora biti lokalni policajac
Skaj.
Pokazavši Bivisu i Kolki da ga tu sačekaju, gipko je i hitro savladao
strminu.
„Dobar dan, kolega“, reče Belman otresajući grančice s dugačkog
mantila. „Ja sam Mikael Belman iz Centrale kriminalističke policije. Čuli
smo se i ranije.“
„Sećam se“, odvrati Skaj. „Bilo je to iste one večeri kada su oni ovde
pronašli neko uže.“ Preko ramena je uperio palcem u Harija.
„A vidim, sada su opet tu“, reče Belman. „Pitanje je, naravno, šta će on
na mom uviđaju.“
„Pa“, poče Hari nakašljavši se. „Kao prvo, neće biti da je ovo mesto
zločina. Kao drugo, trenutno radim na slučaju nestalih lica. A izgleda da
smo upravo pronašli ono što smo tražili. Kako ide istraga trostrukog
ubistva? Jeste li pronašli nešto? Je l’ vam stigla naša informacija o
Hovasu?“
Ispravno protumačivši Belmanov pogled, Skaj se diskretno ali hitro
udalji.
 Belman je zurio u jezero prevlačeći kažiprstom preko donje usne kao
da utrljava melem. „Hule, svestan si, nadam se, da ste tvojom zaslugom ti i
tvoj šef Gunar upravo izgubili posao, a uz to vam se smeši i optužnica zbog
propusta u službi?“
„M-hm. Zbog toga što radimo svoj posao?“
„Mislim da će kabinet ministra pravde zahtevati vrlo temeljno
obrazloženje zašto ste pokrenuli potragu za nestalim licem tik ispred užare
odakle potiče uže kojim je obešena Marit Ulsen. Pružio sam vam jednu
šansu, nove neće biti. Game over, Hule.“
„Onda ćemo im i pružiti takvo objašnjenje. A ono bi svakako trebalo
da sadrži i podatke o tome da smo mi otkrili odakle potiče to uže, mi smo
ušli u trag Elijasu Skugu i Hovasu, mi smo otkrili da se četvrta žrtva zove
Adela Vetlesen i mi smo danas pronašli njeno telo – ništa od toga nije
obavila Centrala za dva meseca uprkos svem ljudstvu i resursima. Šta kažeš
na to, Belmane?“
Belman oćuta.
„Možda se bojiš da će to uticati na procenu Ministarstva koja je
norveška ustanova sposobnija da istražuje ubistva?“
„Hule, pazi da se ne preigraš. Odraću te do gole kože evo ovako.“
Belman pucnu prstima.
„Okej“, reče Hari. „Pošto niko od nas nema dovoljno jake karte,
predlažem da prebacimo uloge na sledeću ruku.“
„Šta ti to znači, jebote?“
„Tebi ide sve, sve što smo dosad otkrili. Nećemo preuzeti zasluge ni za
šta.“
Belman ga podozrivo odmeri. „A zašto bi nam pomogao?“
„Iz prostog razloga…“, poče Hari vadeći poslednju cigaretu iz paklice.
„Što sam ja plaćen da doprinesem hvatanju ubica. To mi je posao.“
Napravivši grimasu, Belman zabaci glavu i zatrese ramenima kao da se
smeje, ali se ništa nije čulo. „Ma daj, Hule, reci mi šta tražiš.“
Hari pripali cigaretu. „Tražim da Gunar Hagen, Kaja Sulnes i Bjern
Holm ne snose nikakve posledice. Da njihovi izgledi za karijeru budu u
potpunosti netaknuti.“
 Belman stisnu punu donju usnu palcem i kažiprstom:
„Videću šta mogu da učinim.“
„A i ja hoću da učestvujem. Želim pristup svemu što ste otkrili i vašim
resursima.“
„Dosta!“ Belman podiže ruku. „Jesi li ti gluv, Hule? Lepo sam ti rekao
da se kloniš ove istrage.“
„Belmane, možemo zajedno uhvatiti tog ubicu. Pa jebote, valjda je to
sada važnije nego ko će posle da drži konce u rukama?“
„Nemoj…!“, povika Belman, ali zaćuta kada se nekoliko glava
okrenulo k njima. Zakoračio je prema Hariju i nastavio nešto tiše: „Hule,
nemoj mi se obraćati kao da sam idiot!“
Nalet vetra naneo je dim Harijeve cigarete pravo u lice Belmanu, ali
ovaj nije ni trepnuo. Hari slegnu ramenima. „Znaš šta, Belmane? Mislim da
ovde nije reč o politici i moći koliko o tvojoj dečačkoj želji da ispadneš
junak. To je sve. A sada se plašiš da ću ti ja upropastiti tu bajku. Međutim,
to se može rešiti na znatno lakši način. Hajde da ga obojica izvučemo i
vidimo koji može da dopiša bliže onom ronilačkom čamcu.“
Na to se Mikael Belman nasmeja iskreno i glasno.
„Hari, zašto ne čitaš upozorenja.“
Zamahnuvši desnicom tako hitro da Hari nije mogao odreagovati,
zgrabio mu je cigaretu iz usta i piknuo je ka vodi. Žar zašišta kada je pao na
površinu.
„Pušenje ubija. Doviđenja.“
Dok je helikopter odlazio, Hari je posmatrao svoju poslednju cigaretu
kako pluta na površini jezera. Siv, mokri papir i crni, zamrli žar.
Već se beše spustio sumrak kada su se Hari, Kaja i Beata Len iskrcali
iz ronilačkog čamca kod parkinga. Smesta su opazili pokrete u šumarku iz
kojeg stadoše da sevaju blicevi. Hari instinktivno podiže ruku, a iz tame se
začu glas Rogera Jendema:
„Hari Hule, priča se da ste pronašli telo jedne devojke. Kako se ona
zove i ima li ovo veze sa sa drugim ubistvima?“
 „Nemam komentara“, reče Hari probijajući se, zaslepljen, ka autu.
„Zasad je ovo slučaj nestalog lica i jedino što vam možemo reći jeste da
smo možda pronašli nestalu ženu. Što se tiče ubistava koje spominješ,
moraš se obratiti Centrali.“
„A ime te žene?“
„Prvo je moramo identifikovati i obavestiti njenu rodbinu.“
„Ali ne isključujete da…“
„Jendeme, ja nikad ne isključujem ništa. Sačekajte izjavu za štampu.“
Hari uđe u auto gde ga je Kaja već čekala sa uključenim motorom.
Beata Len je sedela na zadnjem sedištu. Krenuli su praćeni sevanjem
bliceva.
„Nego“, poče Beata Len nagnuvši se između prednjih sedišta. „Nisam
još čula objašnjenje zašto ste tražili Adelu Vetlesen baš ovde.“
„Čista dedukcija.“
„Naravno“, uzdahnu Beata.
„Zapravo je blam što se nisam ranije setio“, nastavi Hari. „Već neko
vreme sam se pitao zašto je ubica potegao u napuštenu užaru samo da bi
uzeo parče kanapa. Naročito stoga što se upotrebljenom užetu – za razliku
od kupovnog – lako može ući u trag. Odgovor je bio krajnje očigledan, ali
mi je sinuo tek na obali jednog dubokog afričkoj jezera. Nije došao ovamo
zbog užeta. Verovatno je to uže prvo ovde iskoristio za nešto drugo, pa ga je
poneo sa sobom i potom ga – kad mu je već bilo pri ruci – iskoristio da
ubije Marit Ulsen. A ovde je došao da se otarasi jednog tela – Adele
Vetlesen. Zapravo nam je policajac Skaj sve objasnio već prvi put: ovo je
dublji deo jezera. Ubica joj je napunio pantalone kamenjem, pa ih užetom
pričvrstio za struk pre nego što ju je bacio u vodu.“
„Kako znaš da je već bila mrtva kad su došli ovamo?“
„Ima duboku posekotinu na grlu. Cenim da će se na obdukciji pokazati
da joj u plućima nije voda.“
„Ali i da, kao Šarlota i Borgni, ima ketanomina u krvi“, dodade Beata.
„Ako sam dobro shvatio, ketanomin je anestetik brzog dejstva“, reče
Hari. „Kako nisam ranije čuo za njega?“
 „Nikakvo čudo“, odvrati Beata. „U pitanju je stara i jeftina kopija
ketalara koji se redovno koristi za totalnu anesteziju. Prednost je što
pacijentu ne treba veštačko disanje. Ketanomin je u Evropskoj uniji i
Norveškoj zabranjen od devedesetih zbog nuspojava, tako da ga danas ima
u prometu samo po nerazvijenim zemljama. Jedno vreme je Centrali bio
prioritet u istrazi, ali ništa nisu otkrili.“
Kada su četrdeset minuta kasnije ostavili Beatu kod forenzičke
laboratorije, Hari zamoli Kaju da ga sačeka, pa izađe iz auta.
„Hteo sam nešto da te pitam“, reče Hari.
„Da?“ Beata je cupkala i trljala dlanove da zagreje ruke.
„Šta ćeš ti na potencijalnom mestu zločina? Zar nije to Bjernov
posao?“
„Belman ga je prekomandovao na novi specijalni zadatak.“
„Šta to znači? Dao mu je da pere klozete?“
„Ne, nego da koordiniše forenzičku službu sa taktičkom istragom.“
„Šta?“ Hari iznenađeno izvi obrve. „Ali to je unapređenje.“
Beata slegnu ramenima. „Bjern je sposoban tip. Bilo je krajnje vreme.
Šta te još zanima?“
„Ništa.“
„Laku noć.“
„Laku noć. U stvari, samo još nešto. Sećaš li se kad sam te zvao i
tražio da preneseš Belmanu da smo otkrili ono uže? Kad si mu prenela?“
„Pa pošto si me zvao u po noći, sačekala sam do narednog jutra. O
čemu se radi?“
„Ni o čemu“, odvrati Hari. „Ni o čemu.“
Kada se vratio u auto, zatekao je Kaju kako vraća telefon u džep.
„Vest o otkriću leša već se pojavila na sajtu Aftenpostena.“
„I?“
„Kažu da je izašla tvoja velika slika sa sve imenom i prezimenom i da
su te proglasili za ’rukovodioca istrage’. Naravno, slučaj su odmah povezali
s drugim ubistvima.“
 „Ma jesu li. M-hm. Reci mi, jesi li i ti ogladnela?“
„Prilično.“
„Ako nemaš drugih planova, častiću te večerom.“
„Super! Gde?“
„U Ekeberškom restoranu.“
„Opa! Ekskluziva. Zašto baš tamo?“
„Tja. Setio sam ga se kada me je drugar podsetio na jednu staru
anegdotu.“
„Da čujem!“
„Ma ništa posebno, pričica iz pubertet…“
„Pubertetski dani! Pričaj!“
Hari se tiho nasmeja, pa dok su prolazili kroz centar u pravcu
Ekeberškog brega, Hari joj je pripovedao o Killer Queen, kraljici
Ekeberškog restorana, nekadašnjeg bisera funkcionalističke arhitekture u
Oslu, koji je sada, posle renoviranja, postao – isto to.
„Ali osamdesetih je bio toliko ruiniran da su ljudi naprosto digli ruke
od njega. Postao je raspali klub za igranke gde je svako prilazio svačijem
stolu nastojeći da pritom ne poobara čaše. A ukoliko upitana dama pristane,
onda bi se teturali po podijumu za ples.“
„Aha, vidim.“
„Ejstejn, Klompa i ja smo u to vreme visili poviše nemačkih bunkera
na Nurstrandu gde smo pili pivo i čekali da prođe mladost. Sa sedamnaest
godina smo se konačno odvažili da odemo do Ekeberškog restorana. Slagali
smo za godine i upali unutra. Nisu nas ozbiljno ni pitali – čekali su
mušterije kao ozeblo sunce. Bend je bio užasan, ali su bar svirali Nights in
White Satin. Osim toga, gotovo svako veče tu je bila i posebna atrakcija –
zvali smo je Killer Queen. Riba-avion.“
„Avion?“, nasmeja se Kaja. „Da li si je šacnuo?“
„Nego šta sam“, odvrati Hari. „Ma kakav avion – mlaznjak. Seksi do
bola, a mračna i opasna. Napirlitana kao cirkus. A obline – kao rolerkoster.“
Kaja se nasmeja još glasnije. „Pa vidim, pravi zabavni park.“
 „U neku ruku“, reče Hari. „Ali mislim da je u Ekeberg dolazila samo
kako bi je gledali i molili za ples. Killer Queen nikad niko nije priveo.
Možda nas je upravo to oduševilo. Pristala je da pleše s drugoligašima i
trećeligašima, ali ipak je držala do sebe.“
„Ali – onda?“
„Onda su Ejstejn i Klompa obećali da će me častiti sa po viskijem ako
se usudim da je pitam.“
Skrenuli su preko tramvajskih šina na poslednju uzbrdicu ka restoranu.
„I?“
„Usudio sam se.“
„I šta je onda bilo?“
„Plesali smo sve dok joj nije dojadilo što je gazim pa me je pozvala da
prošetamo. Išla je ispred mene. Bio je avgust, toplo, a – kao što vidiš –
svuda okolo šuma. Na sve strane žbunje i staze koje vode na skrovita mesta.
Bio sam pijan, ali dovoljno napet da ne progovaram – čula bi kako mi glas
podrhtava. Pa sam ćutao. Ništa zato, ona je pričala za oboje. Sve je radila za
oboje. Posle mi je predložila da odemo kod nje.“
Kaja se zakikota. „Opa! A tamo?“
„Pričaću ti uz večeru. Stigli smo.“
Parkirali su se i popeli stepenicama do ulaza u restoran. Pred salom za
ručavanje šef sale im je poželeo dobrodošlicu i pitao ih za ime. Hari odvrati
da nemaju rezervaciju.
Šef sale se jedva suzdržao da ne prevrne očima.
„Prebukirani u naredna dva meseca“, frknu Hari na izlazu. Uspeo je da
kupi cigarete za šankom. „Ovo mesto mi je ipak bilo draže dok je plafon
prokišnjavao, a u klozetu vrebali pacovi. Dobro, bar smo ušli.“
„Hajde da pušimo“, reče Kaja.
Prišli su onižem zidiću od kojeg se šumovita strana brda spuštala ka
gradu. Na zapadu su se oblaci još crveneli, a kolone automobila svetlele su
kao planktoni u crnom moru grada. Hari zamisli kako ih odozdo Oslo vreba
kao kamuflirana zver. Izbacio je dve cigarete iz paklice, pripalio ih i jednu
pružio Kaji.
 „I, ostatak priče?“, upita Kaja uvlačeći dim.
„Gde sam stao?“
„Killer Queen te je privela gajbi.“
„Ne, samo me je pozvala. A ja sam učtivo odbio.“
„Odbio? Zezaš me. Ali zašto?“
„To su me pitali i Ejstejn i Klompa kad sam se vratio. Odgovorio sam
da nisam mogao da svratim kad me čekaju drugari i besplatan viski.“
Kaja se glasno nasmeja i otpuhnu dim ka vidiku.
„Naravno, nije bilo baš tako“, odvrati Hari. „Lojalnost nema nikakve
veze s tim. Spram dovoljno dobre ponude, drugarstvo ne vredi ništa. Ama
baš ništa. Zapravo sam se samo utronjao. Killer Queen mi je bila previše
strašna.“
Neko vreme su poćutali osluškujući brujanje grada i posmatrajući
kovitlanje dima.
„Nešto si se zamislio“, primeti Kaja.
„M-hm. Setio sam se Belmana. Baš je dobro informisan. Ne samo da je
saznao kada stižemo u Norvešku, već i kojim letom.“
„Možda je imao dojavu iz Doma policije.“
„M-hm. A danas je na Lisernu onaj Skaj rekao da ga je Belman zvao
povodom užeta uveče istog onog dana kada smo mi bili tamo.“
„Pa?“
„Beata kaže da je Belmanu javila za uže tek sutradan.“ Hari isprati
pogledom užaren listić duvana koji je odleteo niz padinu.
„A Bjern je upravo unapređen na mesto koordinatora forenzičara i
taktičara.“
Kaja ga užasnuto pogleda. „Nemoguće, Hari.“
Oćutao je.
„Zar Bjern Holm da nas cinkari Belmanu? Ali vas dvojica radite
zajedno već godinama, vi ste… drugari!“
Hari slegnu. „Kao što rekoh…“ Bacio je cigaretu na zemlju i zgazio
opušak. „Drugarstvo pada u vodu kad dobiješ dovoljno dobru ponudu. Šta
kažeš na dnevni meni u Šrederu?“
Sad već sanjam sve vreme. Bilo je leto, voleo sam je. Bio sam tako
mlad i verovao da, kad nešto dovoljno želiš, to i dobiješ.
A ti, Adela, imala si njen osmeh, njenu kosu i njeno izdajničko srce.
Vidim na stranici Aftenpostena da su te našli. Nadam se da si sad jednako
ružna spolja kao što si bila iznutra. Piše i da istragu vodi viši inspektor Hari
Hule. Onaj koji je uhvatio Sneška. Možda ima nade, možda će policija ipak
spasti živote?
Ištampao sam Adelinu sliku sa stranica VG-a i okačio je na zid, odmah
pored istrgnute strane iz knjige gostiju na Hovasu. Pored mojeg, preostala
su samo još tri imena.

OceanofPDF.com
 Trideset sedmo poglavlje
Profil

Jelo dana u Šrederu bilo je pitipane, pržena mešavina povrća i mesa sa

sve jajem na oko i presnim lukom.
„Izvrsno“, reče Kaja.
„Biće da je kuvar danas trezan“, složi se Hari. Onda uperi prstom u
televizor: „Gle!“
Kaja se osvrnu i podiže pogled.
„Vidi, vidi!“, reče.
Lice Mikaela Belmana ispunilo je čitav ekran. Hari mahnu Nini da
pojača zvuk. Posmatrao je pokrete Belmanovih usana, njihove nežne,
gotovo ženske crte. Smeđe oči blistale su ispod lepo oblikovanih obrva.
Bele pege nalik na snežne pahulje nisu ružile njegovu kožu, već su ga činile
zanimljivom pojavom, poput neke egzotične životinje. Da nije, kao i svi
drugi kriminalistički istražitelji, imao neregistrovan broj, mobilni bi mu
posle te izjave bio prepun uspaljenih i zaljubljenih poruka. Stigao je i zvuk:
„…na Hovasu u noći na osmi novembar. Molimo, dakle, sve koji su
tamo prenoćili da se smesta jave policiji.“
Slika se potom vratila na voditelja u studiju i narednu vest.
Hari gurnu tanjir od sebe i mahnu konobarici da im donese kafu. „Da
čujem šta misliš o ubici pošto smo pronašli Adelu. Daj mi profil.“
„Zašto?“ Kaja ispi vodu iz čaše. „Od sutra nas ionako prebacuju na
druge istrage.“
„Čisto radi razonode.“
„Zar tvoja definicija razonode podrazumeva i profilisanje serijskih
ubica?“
Hari zagrize čačkalicu. „Znam da postoji tačan odgovor na to pitanje,
ali nešto ne mogu da ga se setim.“
„Ti si bolestan.“
„I, ko je on?“
 „Kao prvo, ostaje pretpostavka da je muško. I da je serijski ubica. Ne
verujem da mu je Adela nužno bila prva.“
„Zašto?“
„Zato što nije grešio, ostao je hladne glave. Prva ubistva nikad nisu
tako hladnokrvna. Osim toga, tako ju je dobro sakrio da sigurno nije
očekivao da je nađemo. Što znači da je verovatno odgovoran za još žrtava
koje se zasad vode kao nestala lica.“
„Odlično. Šta još?“
„Šta znam…“
„Hajde. Upravo si rekla da je dobro sakrio Adelu Vetlesen. To je prva
žrtva za koju pouzdano znamo. Kako se razvijaju ubistva?“
„Sve je hrabriji i samouvereniji. Više ih ne sakriva. Šarlotu su pronašli
iza automobila u šumi, Borgni u podrumu u centru grada.“
„A Marit Ulsen?“
Kaja se poduže zamisli. „Previše javno. Gubi samokontrolu, popušta.“
„Ili je…“, poče Hari. „Rešio da pređe na sledeći nivo. Hoće svima da
pokaže koliko je vešt, pa izlaže svoja ubistva pred javnost. Ubistvo Marit
Ulsen na Frognerskom kupalištu je glasan vapaj za pažnjom, ali samo
izvođenje ne ukazuje na gubitak samokontrole. To što je iskoristio ono uže
u najgorem je slučaju nemar, ali nije ostavio nijedan drugi trag. Ili bi ti rekla
drugačije?“
Zamislila se, pa odmahnu glavom.
„A onda imamo i Elijasa Skuga“, nastavi Hari. „Šta je tu drugačije?“
„Žrtva umire polako i u mukama“, odvrati Kaja. „Sadista u njemu
izlazi na videlo.“
„Ali i Leopoldova jabuka je naprava za mučenje“, primeti Hari. „Ipak,
slažem se da u slučaju Elijasa prvi put vidimo sadizam na delu. Pa opet, to
je svestan izbor, on izlaže na videlo, ali sam ostaje skriven. I dalje drži sve
konce u svojim rukama.“
Konobarica im tresnu o sto šoljicama i bokalom s kafom.
„Ali…“, poče Kaja.
„Da?“
 „Ne škripi li malo što je taj sadista otišao s mesta zločina pre nego što
su nastupile prave muke njegove žrtve, a potom i smrt? Gazdarica kaže da
je lupanje u kadi počelo tek nakon što je Elijasov gost otišao. Propustio je
svu… pa, zabavu.“
„U pravu si. Šta je onda posredi? Lažni sadista? Zašto bi se tako
pretvarao?“
„Zato što zna da ćemo ga profilisati kao što sada radimo“, ushićeno će
Kaja. „I onda ga tražiti na pogrešnim mestima.“
„M-hm. Možda. U tom slučaju, to je jedan neobično prepreden ubica.“
„A šta ti misliš, o drevni mudrače?“
Hari im nali kafu u šolje. „Mislim da se ubistva podosta razlikuju za
serijskog ubicu.“
Kaja se nagnu preko stola. Oštri zubići joj blesnuše kada je prošaptala:
„Misliš da nije serijski ubica?“
„Pa. Nedostaje mi potpis. Serijskog ubicu po pravilu fascinira određeni
aspekat ubijanja i zato se izvesne stvari ponavljaju pri svakom postupku. U
ovom slučaju nemamo naznaka seksualnog ponašanja prilikom ubistava. A
nema ni sličnosti u postupku izuzev što su Borgni i Šarlota usmrćene
pomoću Leopoldove jabuke. Mesta zločina se razlikuju, kao i žrtve. Oba
pola, različitih godina, porekla i fizičkog izgleda.“
„Pa opet, odabir nije slučajan – svi su proveli istu noć u istom
planinskom domu.“
„Baš tako. I upravo zbog toga nisam siguran da imamo posla s
klasičnim serijskim ubicom. Ili bar sa klasičnim motivom za ubijanje. Po
pravilu je serijskim ubicama ono samo po sebi motiv. Čak i kad ubija
isključivo prostitutke, obično to ne radi zato što su one grešnice, već zato
što su lak plen. Znam za samo jednog serijskog ubicu koji je žrtve birao po
ličnoj osnovi.“
„Sneško.“
„Nešto nisam ubeđen da je serijski ubica odabrao žrtve tako što je
istrgnuo nasumičnu stranicu iz knjige gostiju u planinskom domu. A ako se
te noći na Hovasu desilo nešto što mu je pružilo motiv, onda nije posredi
klasičan serijski ubica. Osim toga, sklonost ka eksponiranju raste neobično
brzo za jednog serijskog ubicu.“
„Kako to misliš?“
„Slao je onu ženu za Ruandu i Kongo ne bi li zataškao jedno ubistvo i
ujedno nabavio oružje za naredno. Drugim rečima, tu se ekstremno potrudio
da zavara trag. A već posle nekoliko nedelja ništa ne preduzima da sakrije
žrtvu. Posle još nekoliko nedelja već nam maše međunožjem pred facom
kao matador ogrtačem. Kao promena ličnosti na ubrzanom snimku. Nešto
mi tu škripi.“
„Da nema više počinilaca? Svaki sa svojim metodom?“
Hari odmahnu glavom. „Jedna sličnost postoji. Ne ostavlja tragove za
sobom. Ako su serijske ubice retkost, onda je ovo pravi beli kit. Ne, tu
postoji samo jedna osoba.“
„Pa šta je onda posredi?“ Kaja zamahnu rukama. „Serijski ubica s
podvojenom ličnošću?“
„Ili krilati beli kit“, odvrati Hari. „Ne, stvarno nemam pojma. A i
svejedno je – od sutra se time bavi Centrala.“ Srknuo je kafu. „Uhvatiću
taksi do bolnice.“
„Mogu ja da te odbacim.“
„Neka hvala. Idi ti kući i pripremi se za nove, uzbudljive radne
zadatke.“
Kaja teško uzdahnu. „Što se tiče Bjerna…“
„To nikome nećeš spominjati“, prekide je Hari. „Laku noć.“
U bolnici Hari zateče Altmana kako izlazi iz sobe njegovog oca.
„Spava“, reče bolničar. „Dao sam mu deset miligrama morfijuma.
Slobodno sedi kod njega, ali neće se probuditi još nekoliko sati.“
„Hvala“, reče Hari.
„Stvarno nema na čemu. I moja majka je… Pa, trpela je više bola nego
što je morala.“
„M-hm. Pušiš li ti, Altmane?“
Po Altmanovoj pokunjenoj reakciji Hari zaključi da je odgovor
potvrdan, pa ga pozva da mu se pridruži napolju. Pušili su dok mu je
Altman, čije je ime bilo Sigurd, pripovedao kako se upravo zbog majke
školovao za anestetičara.
„To znači da si mom ocu dao injekciju da…“
„Recimo da kao sin učinim uslugu drugom sinu“, odvrati Altman uz
osmeh. „Ali ne brini, tražio sam dozvolu od doktora. Ipak bih da zadržim
posao.“
„Mudro“, primeti Hari. „Voleo bih da sam i ja tako mudar.“
Kad su im dogorele cigarete, Altman se spremao da krene, ali ga Hari
zadrža: „Pošto si anestetičar, možeš li mi reći kako se može doći do
ketanomina?“
„Au“, reče Altman. „Na to definitivno ne bi trebalo da ti odgovorim.“
„Ne brini“, reče Hari uz poluosmeh. „Pitam te zbog ubistva koje
trenutno istražujem.“
„Aha. Pa, ukoliko nisi u mojoj branši, teško da ga možeš nabaviti u
Norveškoj. Dejstvo je kao da te pokosi metak, pacijent se samo stropošta.
Ali je bio ozbiljno kontraindikovan sa čirom na želucu. Osim toga, kod
prekomerne doze postoji velika opasnost od prestanka rada srca, vole ga i
samoubice. Ali više ga nema, ketanomin je pre više godina zabranjen u
Evropskoj uniji i u Norveškoj.“
„Znam, ali gde se onda može nabaviti?“
„Tja. U zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza. Ili u Africi.“
„Možda u Kongu?“
„Sasvim sigurno. Kako to uvek biva, posle zabrane ga proizvođač
rasprodaje budzašto pa ga otkupljuju siromašne zemlje.“
Hari sede pored očevog kreveta. Posmatrao je njegov krhki grudni koš
u pidžami kako se podiže i spušta. Sat kasnije je otišao. Telefon je uključio
tek kada je ušao u kuću, pustio na gramofonu očevu staru ploču Djuka
Elingtona Don’t Get Around Much Anymore i pripremio mrku grudvicu.
Video je da ima govornu poštu od Gunara Hagena, ali nije nameravao da je
pusti pošto je već pretpostavio o čemu se radi. Da ga je Belman opet
pritisnuo, da više ne smeju prismrdeti istrazi ma koliko dobar izgovor da
smisle. I da se Hari javi na staro radno mesto ukoliko uopšte namerava da
ga zadrži. Doduše, možda i bez ovog poslednjeg. Vreme je za novo
putovanje. Koje počinje tu i odmah. Jednom rukom je izvukao upaljač, dok
je drugom otvarao preostale dve tekstualne poruke. Prva je bila od Ejstejna.
Predlagao mu je „muško veče“ u što skorijoj budućnosti. Moraju pozvati i
Klompu pošto on verovatno ima najviše para od njih trojice. Druga je bila s
nekog Hariju nepoznatog broja. Otvorio ju je.
Vidim na sajtu Aftenpostena da si ti preuzeo istragu.
Mogu malčice da ti pomognem. Elijas Skug je propevao pre nego što je
završio zalepljen u kadi.
K.
Hariju iz ruke iskliznu upaljač i tresnu o stakleni stočić. Srce mu
ubrzano zalupa. Tokom istrage stalno stižu kojekakvi saveti i nagađanja.
Zovu razni koji se kunu da su nešto videli ili čuli, lično ili posredno, moleći
policiju da ih samo sasluša. Uglavnom je to jedna ista dežurna ekipa, ali
uvek se pojavi i poneki novi, zabludeli pričljivac. Ali Hari je znao da ovo
nije neko od njih. Novine su mnogo pisale, javnost je bila dobro
informisana. Ipak, do nje nikad nije procurela informacija da je Elijas Skug
zalepljen za kadu. Niti je ikad objavljen Harijev neregistrovani broj
telefona.

OceanofPDF.com
 Trideset osmo poglavlje
Trajne ozlede

Stišavši Djuka Elingtona, Hari je sedeo s telefonom u ruci. Pošiljalac je

znao za superlepak. I znao je Harijev broj. Možda bi trebalo da proveri na
koje je ime i adresu taj broj registrovan – ali postoji rizik da ga preplaši i
otera. S druge strane, pošiljalac očekuje odgovor. Hari odabra opciju da
pozove pošiljaoca.
Zazvonilo je dvaput, a potom se začu dubok glas.
„Halo?“
„Ovde Hari Hule.“
„Ej gde si, Hule.“
„M-hm. Mi se poznajemo?“
„Zar se ne sećaš? Stan Elijasa Skuga, superlepak.“
Hari oseti da mu bubnja krv u vratnoj žili. Dušnik mu se stezao.
„Pa bio sam tamo. A ko si ti i šta si tamo tražio?“
Nastade tišina na drugoj strani veze. Hari načas pomisli da ju je
sagovornik prekinuo. A onda se ponovo oglasio jednim otegnutim a:
„Aaa, izvini. Da se nisam potpisao samo sa K?“
„Jesi.“
„Često to radim. Ovde Kolbjernsen, viši inspektor iz Stavangera. Dao
si mi broj, remember?“72
Hari opsova u sebi. Shvativši da i dalje ne diše, odahnu piskutavo.
„Jesi li tu?“
„Jesam, jesam“, reče Hari hvatajući se za kašičicu na stolu. Odvalio je
grumenčić opijuma. „Napisao si da imaš nešto za mene?“
„Tako je, imam. Ali pod jednim uslovom.“
„Kojim?“
„Da ostane među nama.“
 „Zašto?“
„Zato što ne mogu da smislim onog govnara Belmana, koji je došao
ovamo izigravajući da je bogom dan da istražuje ubistva. On i njegova
usrana Centrala hoće da naprave monopol u celoj zemlji. Ma nek se nose u
pizdu materinu. Nego, problem su moji nadređeni. Ne smem da prismrdim
toj nesrećnoj istrazi o Skugu.“
„I zato zoveš mene?“
„Vidi, Hule, ja sam samo obični provincijalac. Ali sad kad vidim da je
Aftenposten tebe proglasio vođom istrage, jasno mi je koliko je sati. Ti si
isti kao ja, nećeš samo da podviješ rep i crkneš, zar ne?“
„Pa…“ Hari pogleda grumuljicu opijuma pred sobom.
„Ako će ti ovo što imam pomoći da skenjaš zlotvora i pritom sjebeš
Belmanove zle planove da stvori svoj evil empire,73 samo izvoli. Sačekaću
sa slanjem izveštaja do prekosutra. Imaš ceo sutrašnji dan.“
„Šta si otkrio?“
„Naravno, saslušavao sam Skugove poznanike. A njih nije bilo mnogo
jer je tip bio osobenjak, natprosečno nametljiv, a pritom je sam-samcijat
proputovao pola sveta. Zapravo sam pričao sa samo dve osobe. S
gazdaricom i jednom devojkom koju smo otkrili kad smo pregledali
nedavne pozive sa Skugovog mobilnog. Zove se Stine Elberg. Pričala je sa
Elijasom veče uoči njegove smrti. Zajedno su došli autobusom iz centra.
Rekao joj je da je bio na Hovasu zajedno sa ubijenim devojkama o kojima
su pisale novine. I da mu je čudno što niko nije otkrio da su obe noćile u
istoj vikendici. Pitao se da li da obavesti policiju. Samo se kolebao, nije
želeo da se meša. Što je razumljivo, Elijas je imao problema s policijom –
dvaput je prijavljivan zbog uznemiravanja. Doduše, ništa loše nije uradio,
ali je – kao što rekoh – bio strašno nametljiv. Stine mi je rekla da je zazirala
od njega, ali da je te večeri, naprotiv, on njoj delovao prestravljeno.“
„Zanimljivo.“
„Stine se pretvarala da nije čula za tri prethodne žrtve, na šta je Elijas
hteo da joj ispriča ko je još tu bio – neko čije bi ime sigurno prepoznala. I
sad ide stvarno zanimljiv deo – tip jeste poznat. U svakom slučaju, bar
relativno.“
 „Da?“
„Prema Elijasu Skugu, s njima je bio i Toni Lejke.“
„Toni Lejke. Da li bi trebalo da znam za njega?“
„Dečko ćerke Aneša Galtunga, brodovlasnika.“
Hariju pred očima prelete sećanje na nekoliko novinskih naslova.
„Toni Lejke je takozvani investitor, što znači da se obogatio, a da niko
ne zna kako. U svakom slučaju, nije kroz mukotrpni rad. Neviđeni šminker.
Što uopšte ne znači da je mister nice guy.74 Tip zapravo ima sheet.“
„Šit?“, upita Hari praveći se da ne razume ne bi li stavio Kolbjernsenu
do znanja šta misli o njegovoj upotrebi anglicizama.
„Da, dosije. Toni Lejke je osuđen za nanošenje teških telesnih
povreda.“
„M-hm. Jeste li proverili tu presudu?“
„Šestog avgusta je Toni Lejke mlatio izvesnog Ulea S. Hansena u
periodu od jedanaest i dvadeset do jedanaest i četrdeset pet. Sve se to
dešavalo ispred diskoteke u mestu gde je Toni živeo s dedom. Toni je tad
imao osamnaest godina, dotični Ule sedamnaest, a razlog spora je, naravno,
bila neka ženska.“
„M-hm. Pobili se ljubomorni klinci. Ništa čudno. Ali spomenuo si
teške telesne povrede?“
„Tako je, jer to nije sve. Pošto je umlatio protivnika, Lejke mu je
nasrnuo nožem na lice. Naneo mu je trajne ozlede, ali prema presudi, žrtva
bi prošla još gore da se posmatrači nisu umešali i odvukli Lejkea.“
„Ali postoji samo ta jedna presuda?“
„Toni Lejke je odranije poznat po izlivima besa. Redovno se tukao, a
na suđenju je svedočio i momak kojeg je Lejke umalo udavio kaišem u
višim razredima osnovne škole zato što je ovaj rekao nešto pogrdno o
Lejkeovom ocu.“
„Čini mi se da bi valjalo popričati s tim Tonijem Lejkeom. Znaš li gde
živi?“
„Kod tebe, u Oslu. Holmenski put… Samo čas… 172.“
„Aha – u zapadnom delu grada. Pa, Kolbjernsene – hvala.“
 „Nema na čemu. U stvari, čekaj, ima još nešto. Za Elijasom je u
autobus ušao još neki čovek. Izašao je na istoj stanici kao i Elijas, a Stini se
učinilo i da je krenuo za njim. Međutim, nismo dobili lični opis – Stine kaže
da mu je šešir pokrivao lice. No to ne mora ništa da znači.“
„Ne mora.“
„Inače računam na tebe, Hule.“
„Za šta?“
„Da ćeš učiniti ispravnu stvar.“
„M-hm.“
„Laku noć.“
Hari je još neko vreme slušao Vojvodu. Potom je zgrabio mobilni i
potražio Kajin broj u kontaktima. Prst mu je već bio na tasteru za poziv, ali
je oklevao. Nije želeo da opet radi po starom, da povuče nekoga za sobom u
provaliju. Odložio je telefon. Imao je dve mogućnosti. Pametno bi bilo da
pozove Belmana. A glupo – da solira.
Uzdahnuo je. Šta uopšte fantazira? Otkud njemu izbor? Vratio je
upaljač u džep, grudvicu zavio u staniol i vratio u bife. Potom se skinuo,
navio sat na šest i legao. Nema izbora. Zarobljen je u svom obrascu
ponašanja i svaki njegov postupak je zapravo prinudna radnja. Tako
gledano, nije ništa bolji od onih koje lovi.
Tako razmišljajući, usnuo je s osmehom na licu.
Noć je blagosloveno tiha, leči oko, bistri misli. Novi – stari – policajac
Hule. Moram da mu ispričam. Ne sve, ali dovoljno da shvati. Da spreči.
Kako bih prestao da radim ovo što radim. Iako neprekidno pljujem, krv mi
se samo iznova sliva u usta.

OceanofPDF.com
 Trideset deveto poglavlje
Relaciona pretraga

Hari je narednog jutra stigao u Dom policije već u petnaest do sedam.

Osim čuvara na prijemu, veliki atrijum iza teških ulaznih vrata bio je
potpuno pust.
Klimnuvši čuvaru u pozdrav, Hari provuče legitimaciju kroz čitač u
predvorju. Ušao je u lift i spustio se u podrum. Odatle se trkom uputi niz
Lagum. U kancelariji je zapalio prvu jutarnju cigaretu. Dok se računar
dizao, pozvao je jedan broj s mobilnog. Katrina Brat je zvučala pospano.
„Hoću da mi odradiš one tvoje relacione pretrage“, reče Hari. „Između
izvesnog Tonija Lejkea i svih poznatih žrtava – uključujući i Julijanu Verni
iz Lajpciga.“
„Radionica je prazna bar do pola devet“, reče Katrina. „Idem odmah.
Još nešto?“
Hari je oklevao. „Da li bi mogla da mi proveriš i izvesnog Jusija
Kolku? Policajac je.“
„Šta s njim?“
„Baš to me i muči“, odvrati Hari. „Ne znam šta je s njim.“
***
Kad je završio razgovor, Hari se posvetio računaru.
Toni Lejke je zaista bio osuđivan. U bazi je pronašao još dve prijave
protiv njega. Kao što mu je Kolbjernsen već nagovestio, u oba slučaja je
posredi bilo nanošenje telesnih povreda. Jedna prijava je povučena, a drugi
put je istraga obustavljena.
Potom je Hari potražio Tonija i na internetu. Gugl mu je izbacio
nekoliko manje značajnih novinskih članaka od kojih je većina bila
posvećena Tonijevoj verenici Leni Galtung, dok su ga članci finansijskih
glasila okarakterisali kao investitora, špekulanta ili ovcu koja samo sledi
stado. A predvodnik tog stada je, prema listu Kapital, bio izvesni Kringlen,
koga su ostali slepo pratili u svemu što radi: od kupovine akcija, vikendica i
automobila pa sve do odabira mesta za izlaske, pića, žena i lokacija za
poslovni prostor, prebivalište i godišnji odmor.
Pregledajući linkove Hari stiže do reportaže u Finansijskom listu.
„Bingo“, promrmljao je.
Toni Lejke je po svoj prilici konačno uzeo stvar – tačnije, pijuk – u
svoje ruke. List je naime pisao o projektu rudnika koji je Lejke sam
pokrenuo i kojim je sada rukovodio. U članku je objavljena i fotografija:
Lejke i ortaci, dvojica mladića s razdeljkom na strani. Nisu nosili
uobičajena dizajnerska odela, već radna, a sedeli su na hrpi dasaka ispred
nekog helikoptera. Lejke je imao najširi osmeh od njih trojice. Bio je čovek
širokih ramena i dugačkih udova, tamnog tena i kose, a na sve to upadljivi
orlovski nos naveo je Harija da pomisli kako Lejke ima bar trunčicu
arapske krvi u venama. Ipak, pravi uzrok Harijevog prigušenog izliva
oduševljenja bio je naslov članka:
„kralj konga?“
Prešao je na sledeće rezultate pretrage.
Žuta štampa se ipak pretežno bavila predstojećim venčanjem sa Lenom
Galtung i spiskom zvanica.
Hari pogleda na sat. Sedam i pet. Pozvao je dežurnu službu.
„Treba mi pratnja za jedno privođenje na Holmenskom putu.“
„Hapšenje?“
Hari je vrlo dobro znao da nema dovoljno osnova za nalog od tužioca.
„Poziv na saslušanje“, reče Hari.
„Zar nisi spomenuo privođenje? A šta će ti pratnja ako ćeš samo da…“
„Hoću da me kola i dvojica ljudi čekaju pred garažom za pet minuta.“
U odgovor je začuo frktanje koje je protumačio kao odobravanje. Posle
još dva dima, ugasio je cigaretu, ustao, i krenuo zaključavši vrata za sobom.
Prešao je desetak metara niz Lagum kada je iza sebe začuo slabašan zvuk.
Shvatio je da to zvoni fiksni telefon.
Kada je već izašao iz lifta i pošao prema izlazu, začuo je da ga neko
zove. Osvrnuo se i video čuvara kako mu maše. Pred pultom je leđima
okrenut Hariju stajao neki čovek u kaputu boje senfa.
 „Traži te ovaj čovek“, reče mu čuvar.
Prilika u kaputu se okrenu. Takav materijal ličio je na kašmir, a
ponekad je to i bio. Hari je znao da je sada to slučaj. Jer kaput je stajao na
širokim plećima osobe dugih udova, tamnih očiju i kose i bar donekle
arapskog porekla.
„Viši si nego što izgledaš na slici“, reče Toni Lejke pokazujući Hariju
nisku porcelanski belih zuba i pružajući mu ruku.
„Dobra kafa“, reče Toni Lejke, naizgled iskreno. Hari je posmatrao
duge, kvrgave prste koji su držali šolju za kafu. Lejke mu je objasnio šta je
posredi još prilikom rukovanja. Boljka nije zarazna, ali je nasledna – giht.
Ako ništa drugo, Lejkea je činila pouzdanim meteorologom. „Iskreno,
očekivao sam da viši inspektori imaju nešto lepše kancelarije. Da nije malo
vruće?“
„Zatvorska kotlarnica“, odvrati Hari srknuvši iz svoje šolje. „Dakle,
čitao si jutros Aftenposten?“
„Jesam. Za doručkom. Iskreno, umalo da se zagrcnem.“
„Zašto?“
Lejke se zaklati na stolici kao vozač formule jedan pred početak trke:
„Nadam se da ovo neće ići dalje.“
„Dalje od čega?“
„Dalje od policije. Po mogućstvu dalje od tebe.“
Hari se ponadao da mu glas zvuči obično, da ne odaje ushićenje: „A
zbog čega?“
Lejke udahnu. „Ne bih voleo da se razglasi kako sam bio na Hovasu u
isto vreme kada i ona žena iz Skupštine. Marit Ulsen. Trenutno mediji dosta
pišu o meni zbog predstojeće svadbe. Bilo bi vrlo nezgodno da se sada moje
ime poveže sa ubistvom. Štampa bi se odmah obrušila, i to bi moglo da…
Pa, da istera na površinu neke stvari iz moje prošlosti koje bih voleo da
ostanu tu gde su – zakopane.“
„Aha“, poče Hari naivno. „Naravno, moram uzeti više toga u obzir, pa
ne smem ništa da obećam. Ali ovo nije saslušanje, samo razgovaramo, a ja
nemam običaj da prenosim takve stvari novinarima.“
„A ni mojim… Ovaj, najbližima?“
 „Ne ukoliko ne postoji dobar razlog za to. Ako se toliko bojiš da se
pročuje za tvoj dolazak ovamo, zašto si ipak došao?“
„Pa tražili ste da vam se jave svi koji su bili tamo – to je onda moja
građanska dužnost, zar ne?“ Pogledao je Harija očekujući odgovor. Ali
odmah potom napravi i grimasu. „Majku mu, uplašio sam se! Ukapirao sam
da svako ko je bio tamo one noći može biti sledeći. Smesta sam seo u kola i
došao ovamo.“
„Da li se nedavno desilo nešto što može opravdati takve strepnje?“
„Nije.“ Toni Lejke zamišljeno pogleda preda se. „Osim što mi je pre
nekoliko dana neko provalio u podrum. Majku mu, možda bi trebalo da
ugradim alarm, a?“
„Da li si prijavio provalu policiji?“
„Nisam. Odneli su samo jedan bicikl.“
„Pa ne misliš valjda da serijske ubice kradu bicikle u slobodno
vreme?“
Lejke se kratko zasmeja i klimnu sa osmehom na licu. Nije to bio
naivni osmeh nekoga ko je upravo lupio glupost, već razoružavajući,
osvajajući osmeh koji govori „i to što kažeš, druže“, galantno priznanje od
čoveka naviknutog na pobede.
„Zašto si tražio baš mene?“
„U novinama piše da ti vodiš istragu, pa mi je to došlo nekako
prirodno. Osim toga, pošto se nadam da će priča ostati u što užem krugu,
rešio sam da se obratim samom vrhu.“
„Nisam ti ja vrh, Lejke.“
„Stvarno? U Aftenpostenu piše da jesi.“
Hari se pogladi po dislociranoj vilici. Nije još znao šta da misli o
Toniju Lejkeu. Bio je to čovek negovanog izgleda u kombinaciji sa šarmom
lošeg momka, što je Harija podsetilo na hokejaša s reklame za donji veš.
Izgledalo je kao da svesno nameće utisak bezbrižnog, blaziranog svetskog
čoveka, ali je kroz tu masku ipak probijala jedna autentična, osetljiva
priroda. Ili je pak bilo obrnuto: možda je blaziranost bila prava, dok je
osećajnost glumio.
„Lejke, šta si ti radio na Hovasu?“
 „Pa skijao, naravno.“
„Sam?“
„Da. Posle nekoliko napornih dana na poslu trebao mi je tajm-aut.
Često skijam oko Ustaosa i Halingskarvea. Uvek noćim u planinskim
domovima. Može se reći da mi je to omiljeni predeo.“
„Pa zašto onda nisi kupio vikendicu tamo?“
„Tamo gde bih ja sagradio vikendicu to je sada zabranjeno propisima o
nacionalnim parkovima.“
„A zašto verenica nije bila s tobom? Zar ona ne skija?“
„Lena? Ona…“ Lejke srknu kafu. Ljudi tako srknu piće u pola rečenice
kad se pitaju kako da nastave, pomisli Hari. „Bila je kod kuće. Ja… mi…“
Pogledao je Harija kao da ga očajnički moli za pomoć. Hari mu je nije
pružio.
„Majku mu. Ali neće procuriti u novine?“
Hari oćuta.
„Pa dobro“, reče Lejke kao da se Hari složio s njim.
„Trebalo mi je malo prostora, hteo sam da se sklonim. Da razmislim.
Veridba, ženidba… Sve ozbiljne, odrasle stvari. A ipak najbolje razmišljam
kad sam sâm. Naročito ako sam gore u visoravnima.“
„A to razmišljanje ti je očigledno pomoglo?“
Lejke mu ponovo pokaza svoju blaziranu spoljašnost. „Jeste.“
„Sećaš li se ko je još bio u vikendici?“
„Kao što rekoh, sećam se Marit Ulsen. S njom sam popio čašu vina.
Nisam ni znao da je u Skupštini dok mi nije sama rekla.“
„A još nekoga?“
„Sedelo je tu još troje-četvoro s kojima sam se jedva i pozdravio. Ali
stigao sam dosta kasno, drugi su verovatno već polegali.“
„Koji drugi?“
„Pred kućom sam video šest pari skija. To sam zapamtio jer sam ih sve
uneo u kuću zbog opasnosti od lavine. Sećam se da sam pomislio kako su
drugi gosti očigledno neiskusni skijaši. Ako ti kuću zatrpa tri metra snega,
bez skija si u škripcu. Ujutru sam, kao i obično, ustao prvi i krenuo pre
nego što su ostali poustajali.“
„Kažeš da si stigao kasno. Da li to znači da si sam prelazio visoravan
po mraku?“
„S lampom na glavi, mapom i kompasom. Pošto sam naprečac odlučio
da krenem, stigao sam tek večernjim vozom u Ustaos. Ali, kao što rekoh,
dobro poznajem teren, navikao sam da se orijentišem u pustari po mraku. A
i vreme je bilo lepo, pun mesec, nisu mi ni trebale mapa i baterijska lampa.“
„Možeš li mi reći šta se dešavalo u domu dok si bio tamo?“
„Ništa se nije desilo. Pričao sam s Marit Ulsen o crnom vinu, a potom i
o izazovima modernih veza. Zapravo bih rekao da je njena veza bila znatno
modernija od moje.“
„A ona ti nije spomenula nikakve prethodne događaje u vikendici?“
„Ma kakvi.“
„A drugi koje si zatekao budne?“
„Sedeli su pored kamina, pričali o skijanju i pili. Možda pivo. Ili neki
sportski napitak. Dve devojke i jedan momak, negde između dvadeset i
trideset pet godina, rekao bih.“
„Imena?“
„Samo sam ih pozdravio. Kao što rekoh, otišao sam gore da budem
sâm, a ne da upoznajem nove drugare.“
„Kako su izgledali?“
„U tim domovima je noću mračno, a ako bih ti rekao da su bile jedna
plavuša i jedna brineta, nisam siguran da te ne bih slagao. Čak se, kao što
rekoh, ne sećam ni da li ih je bilo troje ili četvoro.“
„A naglasci?“
„Mislim da je jedna devojka govorila po zapadnjački.“
„Bergen? Stavanger? Sunmere?“
„Izvini, ne razumem se baš u dijalekte. Možda i nije zapadnjački, nego
južnjački.“
„Okej. Želeo si da budeš sâm, pa opet – završio si pričajući s Marit
Ulsen o vezama.“
 „Tako se namestilo. Samo mi je prišla i sela. Nimalo stidljiva gospođa.
Brbljiva. Ali simpatična debeljuca.“
To je izgovorio kao da su mu sve debeljuce simpatične, pa se Hari
priseti slike Lene Galtung, koja je bila prava mršavica za norveške
pojmove.
„Dakle, osim Marit Ulsen ne bi nikog mogao da mi opišeš? A šta ako ti
pokažem slike onih za koje znam da su bili gore?“
„Može.“ Lejke se ponovo osmehnu. „To bih već mogao.“
„Kako to?“
„Kada sam se popeo na sprat da legnem, morao sam da upalim svetlo
kako bih video koji je ležaj slobodan. Tamo je već spavalo dvoje. Jedan
muškarac i jedna žena.“
„A njih bi mogao da mi opišeš?“
„Ne znam da li bih mogao da ih opišem, ali sam siguran da bih ih
prepoznao.“
„Otkud to?“
„Pa lakše se setiš lica kada ih ponovo vidiš.“
Hari je znao da je Lejke u pravu. Lični opisi koje daju svedoci obično
nemaju veze s mozgom, ali kad daš očevicu da uperi prst u nekoga, on će
retko kad pogrešiti.
Prišao je arhivskom ormariću koji su na kolicima vratili u kancelariju,
iz dosijea žrtava uzeo pet slika i pružio ih Lejkeu. Ovaj stade da prelistava.
„Ovo je, naravno, Marit Ulsen“, reče pružajući Hariju jednu sliku.
„A ovo bi mogle biti one devojke pored kamina, ali nisam sasvim
siguran.“ Pružio je slike Borgni i Šarlote. „Ovo bi mogao biti onaj momak s
njima.“ Elijas Skug. „Ali ovde nema ono dvoje iz spavaće sobe, u to sam
siguran.“
„Dakle, nisi siguran za ljude s kojima si presedeo celo veče u istoj
prostoriji, ali si siguran za ljude koje si video na samo nekoliko sekundi?“
Lejke klimnu. „Ali oni su spavali.“
„Zar je lakše prepoznati usnula lica?“
 „Nije, ali oni ti neće uzvratiti pogled, zar ne? Možeš neometano da ih
posmatraš.“
„M-hm. Nekoliko sekundi?“
„Možda i malo duže.“
Hari je vratio slike u fascikle.
„Da nemaš i neka imena?“, reče Lejke.
„Imena?“
„Da. Kao što rekoh, prvi sam ustao i pojeo nekoliko sendviča sa daske
za hleb u kuhinji. Tamo je bila i knjiga gostiju, a ja se nisam upisao. Za
doručkom sam pregledao imena ljudi koji su tu bili i prethodne noći.“
„Zašto?“
„Kako zašto? Pa obično isti ljudi stalno pešače između tih domova.
Valjda sam hteo da vidim ima li nekog poznatog.“
„Pa je li bilo?“
„Nije. Ali ako bi mi rekao imena onih za koje znate ili mislite da su bili
tamo, možda bih se setio jesam li ih video u knjizi, zar ne?“
„Zvuči razumno, ali nemamo, nažalost, nikakva imena. Niti adrese.“
„Pa ništa onda.“ Lejke poče da zakopčava kaput. „Onda se bojim da
vam nisam od neke pomoći. Osim što sad znate za mene.“
„M-hm“, poče Hari. „Ali kad si već ovde, postavio bih ti još nekoliko
pitanja. Ako imaš vremena.“
„Ja sam sâm svoj gospodar“, odvrati Lejke. „Bar još neko vreme.“
„U redu. Kažeš da si zakopao neke stvari iz prošlosti. Da li bi mi
ukratko rekao o čemu se radi?“
„Pokušao sam da ubijem jednog tipa“, bupnu Lejke.
„Aha.“ Hari se zavali u stolici. „A zašto?“
„Zato što me je napao. Tvrdio je da sam mu oteo žensku, a zapravo ona
ne samo da nije bila njegova, već nije ni htela da bude. Pritom, ja ne
otimam drugima žene. Nemam razloga za to.“
„M-hm. On vas je, pretpostavljam, uhvatio na delu i nasrnuo na nju?“
„Kako to misliš?“
 „Pa samo pokušavam da zamislim kakva bi te situacija nagnala da ga
ubiješ. Ako si to mislio bukvalno.“
„Napao je mene. I zato sam ja pokušao da ubijem njega. Nožem. I
uspeo bih da me drugari nisu odvukli odatle. Osuđen sam za nanošenje
teških telesnih povreda. Jeftino sam prošao pošto je to bio pokušaj ubistva.“
„Jesi li svestan da te to što sad govoriš može učiniti osumnjičenim za
ubistvo?“
„Za ova ubistva?“ Lejke ga pogleda podozrivo. „Zezaš me. Pa valjda
ipak malo više znate o svemu ovome.“
„Ako si jednom bio spreman da ubiješ…“
„Bio sam spreman da ubijem više puta. A verovatno sam to i učinio.“
„Verovatno?“
„Crnci se noću u džungli baš i ne vide. Uglavnom pucaš naslepo.“
„A ti si to radio?“
„Jesam, u svojoj grešnoj mladosti. Kad sam odslužio kaznu, pohađao
sam obuku za oficire u vojsci. Kad se završila, zapucao sam pravo u Južnu
Afriku i postao plaćenik.“
„M-hm. Dakle, borio si se kao najamnik u Južnoj Africi?“
„Tri godine. Ali u Južnoj Africi sam se samo prijavio, borio sam se gde
sam stigao. Tamo uvek ima ratova i uvek postoji potražnja za
profesionalcima, naročito ako su belci. Crnje, vidiš, i dalje veruju da smo
pametniji od njih. Više veruju belim oficirima nego svojima.“
„Onda si možda bio i u Kongu?“
Toni Lejke izvi jednu crnu obrvu: „Što baš tamo?“
„Nedavno sam bio, pa me zanima.“
„Tada se zemlja zvala Zair. Ali, jebiga, veći deo vremena nismo imali
predstavu u kojoj se zemlji nalazimo. Sve samo zelenilo, a onda tama, tama,
sve do izlaska sunca. Radio sam u takozvanom obezbeđenju dijamantskih
rudnika. Tako sam naučio da tumačim mapu i kompas sa baterijskom
lampom na glavi. A inače kompas tamo ne vredi pišljiva boba pošto su
planine pune metala.“
Toni Lejke se zavali u stolicu. Opušteno i bez straha, primeti Hari.
 „Kad smo kod metala“, poče Hari. „Čini mi se da sam pročitao da imaš
neke rudnike dole.“
„Tako je.“
„Kojeg metala?“
„Jesi li čuo za koltan?“
Hari polako klimnu. „Od njega se prave mobilni telefoni.“
„Tako je. I konzole za igrice. Devedesetih, kada je proizvodnja
mobilnih telefona uzela maha u svetu, bio sam sa svojom jedinicom na
zadatku u severoistočnom Kongu. Tamo su neki Francuzi u saradnji s
domorocima vodili rudnik u kom su im deca pijucima kopala koltan. Inače
ruda izgleda kao najobičniji kamen, ali se iz nje vadi tantal koji se zapravo
koristi. Odmah sam ukapirao da mi samo treba finansijer za pokretanje
savremenog rudnika od kojeg bismo se moji ortaci i ja obogatili.“
„A to se i desilo?“
Toni Lejke se nasmeja. „I ne baš. Pozajmio sam novac, ortaci me –
ljigavci – zeznuli i sve sam izgubio. Onda sam opet pozajmio, opet me
zeznuli, ponovo pozajmio i konačno nešto zaradio.“
„Nešto?“
„Nekoliko miliončića da isplatim dugove. Ali sklopio sam značajne
kontakte i prodao ražanj dok je zec još bio u šumi, što je bilo dovoljno da
me krupni igrači prime u svoje društvo jer je za to preduslov samo koliko
para obrneš, bez obzira da li si u plusu ili minusu.“ Lejke se ponovo
nasmeja, srdačno i duboko pa ni Hari nije imao izbora do da razvuče usne u
osmeh.
„A sada?“
„Sad je vreme da ubiram plodove, sad nastupa velika žetva koltana.
Doduše, govorim to neko vreme, ali ovog puta će se to i desiti. Morao sam
da rasprodam svoje akcije u projektu u razmenu za opcije kako bih pokrio
dugove. Ali sada kad je to sređeno, preostaje mi samo da nabavim novac i
iskoristim opcije kako bih opet postao ravnopravni ortak.“
„Nekome će sigurno zvučati pametno da mi pozajmi toliko u zamenu
za mali udeo. Isplativost je ogromna, a rizik minimalan. Pritom, sve velike
investicije su već obavljene, uključujući i podmićivanje lokalnih vlasti.
Štaviše, raskrčili smo i džunglu da napravimo pistu, pa se roba može
direktno ukrcati u tovarni avion i transportovati preko Ugande. Imaš li ti
viška para, Hari? Mogao bih možda da te ubacim u kombinaciju.“
Hari odmahnu glavom. „Jesi li bio u skorije vreme u Stavangeru,
Lejke?“
„Tja. Jesam, letos.“
„A posle nisi?“
Lejke se zamisli pa odmahnu glavom.
„Nisi sasvim siguran?“, upita Hari.
„Stalno držim prezentacije projekta potencijalnim investitorima, što
podrazumeva da mnogo putujem. Bio sam ove godine dobrih tri ili četiri
puta, ali, čini mi se, poslednji put letos.“
„A u Lajpcigu?“
„Hari, je li ovo trenutak u kojem te pitam da li mi treba advokat?“
„Samo hoću da te što pre eliminišem iz istrage kako bismo se usmerili
na relevantne stvari.“ Hari pređe kažiprstom preko nosnog grebena. „Ako
ne želiš da mediji bilo šta nanjuše, cenim da nećeš zvati advokata i čekati
poziv na zvanično saslušanje i tako to?“
Lejke polako klimnu. „Naravno, u pravu si. Hvala ti na savetu, Hari.“
„Dakle, Lajpcig?“
„Žao mi je“, Lejke će sa iskrenim žaljenjem u glasu i na licu. „Nikad
nisam bio tamo. Zar je trebalo?“
„M-hm. Moraću da te pitam gde si bio i šta si radio tokom nekoliko
datuma.“
Hari je izdiktirao četiri datuma ubistava, a Lejke ih je pribeležio u
svoju molskin beležnicu s kožnim povezom.
„Proveriću čim stignem u kancelariju“, reče. „Uostalom, evo ti moj
broj.“ Pružio je Hariju vizitkartu na kojoj je pisalo Toni C. Lejke,
preduzetnik.
„Šta ti znači ovo C?“
„Da, vidiš“, poče Lejke ustajući. „Pošto je Toni samo skraćeno od
Antoni, zaključio sam da mi treba neki inicijal. Daje težinu imenu, zar ne?
Čini mi se da stranci to vole.“
Umesto da sprovede Lejkea kroz Lagum, Hari ga povede stepenicama
u zatvor gde pokuca stražaru na stakleni zid da ih pusti.
„Kao u nekoj epizodi Olsenove bande“, reče Lejke kad su izašli pred
relativno dostojanstveno zdanje zatvora Botsen.
„Ovako je malo diskretnije“, reče Hari. „Postao si poznata faca, a ljudi
su počeli da stižu na posao u Domu policije.“
„Kad smo kod face, vidim da ti je neko slomio vilicu.“
„A možda sam je samo povredio kad sam pao.“
Lejke se osmehnu i odmahnu glavom. „Znam ponešto o slomljenim
vilicama. Ovako nešto nastaje od udarca. Vidim da si je samo pustio da
zaraste. Trebalo bi da je središ, nije to ništa komplikovano.“
„Hvala na savetu.“
„Koliko si im dugovao?“
„Znaš li ponešto i o tome?“
„Znam!“ Lejke je razrogačio oči. „Nažalost.“
„M-hm. I još nešto, Lejke…“
„Zovi me Toni. Ili Toni C.“ Lejke ponovo pokaza blistavo zubalo. Bez
ijedne brige na svetu, pomisli Hari.
„Dobro, Toni. Jesi li nekad bio na Lisernu? Onom jezeru u
istočnom…“
„Ma jesi li lud!“, nasmeja se Toni. „Kako nisam, Lejkeovi su iz
Rustada. Svaki letnji raspust sam provodio kod dede, posle sam tamo i
živeo. Fantastično mesto, zar ne? Što me to pitaš?“ Onda mu najednom
osmeh nestade s lica. „Au, majku mu, pa tamo ste pronašli onu devojku!
Kakva slučajnost, a?“
„Pa“, poče Hari. „I nije sasvim neverovatna. Veliko je to jezero.“
„Istina. Hvala ti još jednom, Hari.“ Lejke mu pruži ruku. „Ako saznate
neko ime sa Hovosa, ili ako se neko javi, slobodno me zovi, možda se
setim. Nudim ti potpunu saradnju, Hari.“
Hari vide samog sebe kako se rukuje sa čovekom kog je upravo u sebi
proglasio ubicom petoro ljudi u protekla tri meseca.
 Petnaest minuta po Lejkeovom odlasku javila se Katrina Brat.
„Da?“
„Rezultati negativni za četiri žrtve“, rekla je.
„A za petu?“
„Pogodak. Pravo u najdublju utrobu sveta digitalnih informacija.“
„Kakva pesnička slika.“
„Svideće ti se. Šesnaestog februara Elijasa Skuga je neko zvao s broja
telefona koji nije registrovan ni na čije ime. Dakle, sa tajnog broja.
Verovatno ga zato ni vi…“
„Policija u Stavangeru.“
„Niste ranije otkrili. Ali u dubinama utrobe…“
„To jest u Telenorovoj internoj i dobro čuvanoj bazi korisnika?“
„Tako nekako. Tamo se kao primalac računa za taj tajni broj javlja
izvesni Toni Lejke na adresi Holmenski put 172.“
„Jes!“, uzviknu Hari. „Ti si pravi anđeo.“
„I nije ti neka metafora pošto sam po svoj prilici upravo poslala čoveka
na doživotnu robiju.“
„Čujemo se.“
„Stani! Zar te nije zanimao i Jusi Kolka?“
„Jao, zaboravio sam na njega. Reci mi.“
Rekla mu je.

OceanofPDF.com
 Četrdeseto poglavlje
Ponuda

Hari je Kaju zatekao u zelenoj zoni Odeljenja za krvne delikte na

petom spratu. Ozarila se kada ga je ugledala na vratima.
„Nikad ne zatvaraš vrata?“, upitao je.
„Nikad. A ti?“
„Uvek ih zatvaram. Ali vidim da si, kao i ja, izbacila gostinsku stolicu.
Mudar potez. Ljudi vole da čavrljaju.“
Nasmejala se. „Jesi li dobio neki uzbudljiv zadatak?“
„U neku ruku.“ Ušao je i oslonio se o zid.
Sedeći na kancelarijskoj stolici, Kaja se obema rukama odgurnu o sto
ka kancelarijskom ormariću. Otvorila je jednu fioku i iz nje izvadila pismo
koje pruži Hariju. „Mislila sam da bi ovo hteo da vidiš.“
„Šta je to?“
„Sneško. Njegov advokat traži da ga prebace iz Ulersmua u običnu
bolnicu iz zdravstvenih razloga.“ Hari sede na ivicu stola da pročita. „M-
hm. Sklerodermija. Brzo napreduje. Nadam se ne i prebrzo – nije zaslužio.“
Podigao je pogled i video da su je te reči pogodile.
„Baba-tetka mi je umrla od sklerodermije“, rekla je. „Užasna bolest.“
„A ovo je užasan čovek“, odvrati Hari. „Inače se u potpunosti slažem
da je sposobnost praštanja merilo kvaliteta čoveka. U tom pogledu sam
potpuni škart.“
„Nisam htela da te kritikujem.“
„Obećavam da ću biti bolji u idućem životu“, nastavi Hari oborivši
glavu. Protrljao se po vratu. „U kojem ću, ako je verovati hinduistima, biti
potkornjak. Ali biću dobar potkornjak.“
Podigao je pogled ustanovivši da je ono što je Rahela nazivala
njegovim „prokletim dečačkim šarmom“ i dalje koliko-toliko palilo. „Vidi,
Kajo, dolazim ti s ponudom.“
 „O?“
„Da.“ Prepoznao je svečan ton u sopstvenom glasu. Glasu čoveka koji
nije sposoban da prašta, koji nema obzira ni prema čemu do sopstvenim
ciljevima. A nadovezao se kontraubeđivanjem koje se dotad pokazalo kao
neobično efikasno: „Koju bi ti najpametnije bilo da odbiješ. Naime, sklon
sam da upropastim život svakom ko se sa mnom spetlja.“
Na svoje iznenađenje opazio je da je pocrvenela.
„Ali ne izgleda mi ispravno da ovo obavim bez tebe“, nastavio je. „Ne
kad smo ovako blizu.“
„Blizu… Čega?“ Rumenilo je nestalo.
„Hvatanju počinioca. Krenuo sam u pravnu službu po nalog za
hapšenje.“
„A… Naravno.“
„Naravno?“
„Hoću reći, koga ćeš da hapsiš?“ Ponovo je privukla stolicu ka stolu.
„Zbog čega?“
„Našeg ubicu, Kajo.“
„Stvarno?“ Video je kako su joj se proširile zenice, polako, pulsirajući i
znao je šta proživljava. Krv joj je proključala pred hvatanje, obaranje plena.
Hapšenje. Koje će pisati u njenom rezimeu. Kako bi odolela?
Hari klimnu. „Tip se zove Toni Lejke.“
Boja joj se ponovo vratila u obraze. „Zvuči poznato?“
„Treba da se oženi ćerkom onog…“
„A pa da – to je verenik Galtungove ćerke.“ Namrštila se. „Misliš li da
imaš dokaza?“
„Imam indicija. I podudarnosti.“
Zenice su joj se jedva primetno suzile.
„Kajo, siguran sam da je on.“
„Ubedi me“, rekla je. Čuo joj je glad u glasu. Želju da sve proguta još
dok je sirovo, da nađe izgovor za najsumanutiju odluku u svom životu. Ali
nije imao nameru da je štiti od nje same. Trebala mu je jer je bila savršena
za medije: mlada, pametna, ambiciozna – i žensko. Simpatičnog lica i
dosijea. Ukratko, imala je sve što on nije, bila je Jovanka Orleanka, koju se
Ministarstvo ne bi usudilo da spali na lomači.
Hari udahnu. A onda joj je preneo čitav svoj razgovor s Tonijem
Lejkeom. Do detalja. Nije ga nimalo iznenadilo što ga je preneo reč po reč.
Njegove kolege su se vazda divile toj sposobnosti.
„Hovas, Kongo, Lisern“, ponovi Kaja kad je završio. „Bio je na svim
tim mestima.“
„Jeste. A prethodno je osuđivan. Priznaje da je pokušao ubistvo.“
„Jake indicije, ali…“
„Sad tek stiže najjača: zvao je Elijasa Skuga. Dva dana uoči njegove
smrti.“
Zenice joj se raširiše kao dva crna sunca.
„Imamo ga“, rekla je tiho.
„Da li ta množina znači ono što pretpostavljam?“
„Da.“
Hari uzdahnu. „Nadam se da uviđaš koliko rizikuješ. Iako ne grešim
što se tiče Lejkea, nije izvesno da će ovo hapšenje i rasvetljavanje
prevagnuti u Hagenovu korist. A u tom slučaju si i ti na udaru.“
„A ti?“ Nagnula se preko stola pokazujući blistave zubiće kao u pirane.
„Zašto bi ti rizikovao?“
„Kajo, ja sam policajac u ostavci i nemam šta da izgubim. Za mene je
ili ovo ili ništa. Ne mogu da radim u odeljenjima za narkotike ili javni
moral, a sigurno mi neće stići ponuda ni od Centrale. Ali iz tvoje
perspektive ovo je sigurno loš izbor.“
„Moji izbori su obično takvi“, odvratila je ozbiljno.
„Dobro.“ Hari ustade. „Idem da uhvatim tužioca. Budi spremna.“
„Biću ovde, Hari.“
Čim se okrenuo prema vratima, Hari se nađe licem u lice sa čovekom
koji je očigledno tu stajao već neko vreme.
„Izvinjavam se“, reče on sa širokim osmehom na licu. „Hteo sam samo
da pozajmim gospođicu.“
Klimnuo je prema Kaji, a i u očima mu je zaigrao osmeh.
 „Samo izvoli“, reče Hari pruživši mu skraćenu verziju svog osmeha pa
pohita niz hodnik.
„Aslak Krongli“, reče Kaja. „Šta li dovodi momka sa sela u veliki,
ružni grad?“
„Isto što i sve ostale, pretpostavljam“, reče policajac iz Ustaosa.
„Uzbuđenje, neonska svetla i graja velegrada?“
Aslak se osmehnu. „Posao. I jedna žena. Smem li da te vodim na
kafu?“
„Sad baš nemam vremena“, reče Kaja. „Nešto se ovde dešava, pa
moram biti u bazi. Ali mogu ja tebe da častim kafom u kantini. Na
poslednjem je spratu, kreni ti, a ja ću da telefoniram pa stižem.“
Pokazavši joj podignut palac, otišao je.
Kaja je zažmurila i dugo i drhtavo uzdahnula.
***
Kancelarija policijskog tužioca bila je u crvenoj zoni na petom spratu,
tako da je Hari brzo stigao. Tužilac je bila neka mlada žena, očigledno
zaposlena nakon što je Hari poslednji put posetio te prostorije. Pogledala ga
je preko naočara kada je ušao.
„Treba mi nalog“, reče Hari.
„A ti si?“
„Hari Hule, viši inspektor.“
Pružio joj je legitimaciju iako je primetio po njenoj blago grozničavoj
reakciji da je čula za njega. Pošto je samo mogao da zamisli šta, ništa nije ni
pitao. Ona je pak pribeležila ime na formular za hapšenje i pretres čkiljeći
prenaglašeno u legitimaciju kao da prepisuje neko izuzetno dugačko ime.
„Da štikliram oba?“
„Da“, reče Hari.
Štiklirala je i hapšenje i pretres, pa se zavalila u stolici. Verovatno je,
oceni Hari, oponašala svoje iskusnije kolege kad zauzmu položaj kao da
žele reći „Imaš trideset sekundi da me ubediš“.
Pošto je iz iskustva znao da je najbolji argument onaj koji je
najznačajniji i time presudan za tužioca, Hari otpoče sa činjenicom da je
Lejke zvao Elijasa Skuga dva dana uoči ubistva. Uprkos tome što je u
razgovoru s Harijem tvrdio da ne poznaje Skuga i da nije razgovarao s njim
na Hovasu. Drugi argument je bila prethodna presuda za nasilno ponašanje
za koje je sam Lejke priznao da je zapravo bilo pokušaj ubistva. Već je
video da mu nalog stiže na tacni. Stoga je samo zašećerio svoje izlaganje s
podudarnostima vezanim za Kongo i Lisern, ne ulazeći previše u detalje.
Ali ova je skinula naočare.
„Načelno se slažem“, počela je. „Ali moram malo da razmislim.“
Hari opsova u sebi. Iskusniji tužilac bi mu iz tih stopa dao nalog, ali
ova je bila toliko zelena da je prvo morala da se konsultuje s kolegama.
Trebalo je da joj stave „obuka u toku“ na vrata, onda bi Hari samo produžio
niz hodnik i ušao kod nekog drugog. Sad je bilo prekasno.
„Ali hitno je“, poče Hari.
„Zašto?“
Na to već nije mogao da odgovori. Odmahnuo je rukom kao da time
kaže sve, ali zapravo ništa nije rekao.
„Odlučiću odmah posle pauze za ručak…“ Teatralno je pogledala
formular. „…Hule. Nalog, ako ga bude, ostaviću ti u poštanskom
sandučetu.“
Hari stegnu zube da mu nešto ne izleti. Jer je znao da žena postupa
ispravno. Naravno, morala je da nadoknadi što je mlada i neiskusna žena u
mahom muškoj sredini. Ali nastojala je da stekne ugled, prvom prilikom je
pokazala da tehnika parnog valjka kod nje ne pali. Dobro. Došlo mu je da
joj strgne one cvikere i da ih potom izgazi.
„Da li bi mogla da me pozoveš na lokal kad rešiš?“, pitao je. „Trenutno
mi je kancelarija podaleko od sandučića.“
„Mogu“, odgovorila je milostivo.
Hari je išao Lagumom. Na pedesetak metara od kancelarije, začuo je
kako se otvaraju vrata. Na njih neko izađe, žurno zaključa i pođe pravo
Hariju u susret. Kada ga je ugledao, trgnuo se.
„Jesam li te prepao, Bjerne?“, upita Hari tiho.
Iako je rastojanje između njih bilo još dobrih dvadesetak metara, zidovi
su preneli Harijev glas do Bjerna Holma.
 „Malo“, reče tip iz Totena nameštajući šarenu rastafarijansku kapu koja
mu je pokrivala riđu kosu. „Baš umeš da se prikradeš.“
„M-hm. A ti?“
„Šta sa mnom?“
„Šta ćeš ti ovde? Mislio sam da su ti pune ruke posla u Centrali. Čujem
da imaš lep nov poslić.“ Hari zastade na dva metra od Holma, koji je bio
vidno zbunjen.
„Ne znam koliko je baš lep“, odvrati Holm. „Ne bavim se više onim
što najviše volim.“
„Čime?“
„Pa forenzikom. Valjda me poznaješ.“
„Ne znam.“
„A?“ Holm se namršti. „Koordinacija, mislim – šta je to? Prenosiš
poruke, sazivaš sastanke, pišeš izveštaje.“
„Ali to je unapređenje“, uporno će Hari. „Novi početak, zar ne?“
Holm frknu. „Znaš šta ja mislim da je? Mislim da me je Belman tamo
bacio da ne budem u toku. Postarao se da više ne dobijem nijednu
informaciju iz prve ruke jer sumnja da bih je preneo prvo njemu, a ne tebi.“
„Ali tu greši“, reče Hari zastavši tik ispred forenzičara.
Bjern Holm trepnu dvaput. „Hari, koji ti je kurac?“
„Da, stvarno, koji kurac?“ Hari začu metalni prizvuk besa u
sopstvenom glasu. „Koji kurac si tražio u kancelariji? Tamo više nema
tvojih sranja.“
„Šta sam tražio?“, ponovi Bjern. „Evo ovo.“ Podigao je desnu ruku. U
njoj je držao knjigu. „Rekao si da ćeš mi je ostaviti na prijemu, sećaš li se?“
Henk Vilijams. Biografija.
Hari oseti da mu je od stida rumenilo oblilo lice.
„M-hm.“
„M-hm“, oponašao ga je Bjern.
„Stavio sam je na kolica“, poče Hari. „Ali smo se na pola puta
predomislili i vratili. Pa sam potpuno zaboravio.“
 „Okej. Mogu li sad da idem?“
Hari uzmaknu da ga propusti. Bjern Holm produži niz Lagum trupćući
i psujući.
Hari otključa kancelariju.
Bacio se na stolicu.
Osmotrio prostoriju.
Beležnica. Prelistao ju je. Nije ništa pribeležio, ništa što bi ukazalo na
to da je Toni Lejke osumnjičen. Pootvarao je fioke na stolu da vidi je li
neko preturao. Sve je izgledalo netaknuto. Da nije ipak pogrešio? Sme li se
ponadati da ga Holm ipak nije izdao Mikaelu Belmanu?
Pogledao je na sat ponadavši se da tužiteljka brzo jede. Pritiskom na
prvi taster koji mu je pao pod ruku probudio je monitor. Na njemu je još
stajala stranica Gugla s Harijevom poslednjom pretragom. U polju za
pretragu pisalo je ime: Toni Lejke.

OceanofPDF.com
 Četrdeset prvo poglavlje
Nalog

„Dakle“, poče Aslak Krongli vrteći šoljicu kafe u ruci. Spram njegove
velike šake šolja je ličila na ljusku jajeta. Sela je preko puta njega za sto
pored prozora. Kantina Doma policije nalazila se na poslednjem spratu i
bila je standardna norveška kantina: velika, svetla i čista, ali ne dovoljno
prijatna da posetilac poželi da se u njoj zadrži više nego što je neophodno.
Najveći plus te prostorije bio je pogled na čitav grad, ali on kao da nimalo
nije zanimao Kronglija.
„Proverio sam knjige gostiju po drugim planinskim domovima u
kraju“, nastavio je. „Jedine osobe koje su u polju za napomenu napisale da
planiraju noćenje u domu na Hovasu bile su Šarlota Lol i Iska Peler. One su
prethodnu noć provele u domu na Tungvegu.“
„A za to već znamo“, reče Kaja.
„Tako je. Stoga zapravo imam samo dve stvari koje te mogu zanimati.“
„A to su?“
„Čuo sam se s jednim starijim bračnim parom koji je na Tungvegu
boravio u isto vreme kad i Lolova i Pelerova. Rekli su mi da se u toku
večeri pojavio neki tip. Samo je svratio da prezalogaji, presvuče majicu i
odmah je produžio u pravcu jugoistoka. Iako je već pao mrak. A jedini dom
u tom pravcu je na Hovasu.“
„A taj čovek…“
„Nisu ga baš osmotrili – činilo se da to nije ni želeo. Nije skinuo
fantomku ni starinske skijaške naočare čak i dok se presvlačio. Gospođa je
pomislila kako je svojevremeno pretrpeo ozbiljne povrede.“
„Zašto?“
„Seća se samo da je to pomislila, ali ne i zašto. Kako bilo, možda je taj
tip ipak u nekom trenutku skrenuo ka nekom drugom domu.“
„Naravno“, reče Kaja pogledavši na sat.
„Da li je bilo odaziva na poziv da se prijave policiji?“
 „Nije“, odvrati Kaja.
„A izgledala si kao da ćeš reći ’jeste’“
Kaja podiže pogled, a Aslak Krongli je odreagovao pružajući ruke
preda se kao da se štiti: „Glup seljak u gradu! Izvini, to me se stvarno ne
tiče.“
„U redu je“, reče Kaja.
Zurili su svako u svoj šolju kafe.
„Rekao si da će me dve stvari možda zanimati“, rekla je. „Koja je
druga?“
„Znam da ću zažaliti zbog ovoga“, poče Krongli. Nemi smeh mu je
ponovo zaigrao u očima.
Kaja istog trenutka uvide da je Krongli u pravu; sigurno će zažaliti.
„Prenoćiću u Plazi pa sam se pitao da li bi mi se možda pridružila tamo
na večeri.“
Prepoznala je po njegovom izrazu lica da je i njen bio krajnje
očigledan.
„Ne poznajem nikoga ovde“, nastavio je napravivši grimasu koja je
možda trebalo da bude razoružavajući osmeh. „Osim bivše, ali se ne
usuđujem da je zovem.“
„Bilo bi lepo…“, poče Kaja pa zastade. Sledilo je jedno „ali“. Videla je
da je Aslak Krongli već zažalio.
„Ali večeras sam zauzeta.“
„U redu je – nisam ti se najavio“, osmehnu se Krongli pa prođe prstima
kroz svoje razuzdane kovrdže. „A sutra?“
„Pa… Ovaj, malo sam u gužvi ovih dana, Aslače.“
Policajac klimnu kao za sebe. „Naravno. Naravno da si zauzeta. Možda
je razlog onaj što je bio kod tebe kad sam banuo?“
„Ne, nije mi on više šef.“
„Nisam ni mislio da ti je.“
„Molim?“
 „Rekla si mi da si zaljubljena u jednog policajca. A ovaj te je baš lako
nagovorio. Svakako lakše od mene.“
„Ne, ne, jesi li ti normalan – nisam mislila na njega! Ovaj, biće da sam
ono veče popila koju čašu više.“ Začula je svoj nervozni smeh i osetila kako
joj se krv penje ka obrazima.
„Dobro, dobro.“ Krongli iskapi kafu. „Vreme je da izađem u veliki,
hladni grad. Čekaju me muzeji i barovi.“
„Da, valjalo bi da iskoristiš priliku.“
Izvio je obrvu. Pogled mu je ujedno bio i plačan i širom nasmejan. Baš
kao Evenov pred kraj.
Kaja ga je ispratila do prizemlja. Dok su se rukovali, izletelo joj je:
„Uostalom, okreni me ako budeš usamljen, videću mogu li nešto da
iskombinujem.“
Njegov osmeh protumačila je kao zahvalnost što mu je ostavila
prostora da odbije njenu ponudu ili da se bar ne pozove na nju.
Dok se vozila liftom na peti sprat, setila se njegovih reči: „baš te je
lako nagovorio“. Koliko li ih je dugo prisluškivao na vratima?
U jedan sat zazvonio joj je telefon u kancelariji.
Bio je to Hari. „Konačno sam dobio nalog. Spremna?“
Osetila je da joj je srce jače zalupalo. „Jesam.“
„Pancir?“
„Pancir i oružje.“
„Oružje će poneti specijalci. Čekaju nas pred garažom, samo treba da
siđemo. I, molim te, pokupi nalog sa moje police za poštu.“
„Okej.“
Deset minuta kasnije vozili su se u plavom kombiju specijalaca sa
dvanaest sedišta kroz centar Osla. Kaja je slušala Harija, koji joj je
objašnjavao kako je pola sata ranije zvao Lejkea u kancelariju, ali su mu
rekli da ovaj tog dana radi od kuće. Potom je okrenuo Lejkeov broj fiksnog
telefona na Holmenskom putu i spustio slušalicu kada mu se ovaj javio.
Hari je insistirao da operaciju specijalne jedinice Delta predvodi Milano,
tamnokos zdepast čovek gustih obrva koji, uprkos prezimenu, nije imao ni
kapi italijanske krvi u venama.
Dok su prolazili kroz Ibsenov tunel, kvadrati svetlosti preletali su
preko kaciga i vizira osmorice specijalaca koji su izgledali kao da
meditiraju.
Kaja i Hari su sedeli u dnu kombija. On je nosio crnu jaknu s krupnim,
žutim natpisom policija na leđima i prsima. Izvadio je službeni revolver da
proveri ima li metaka u svim komorama.
„Osmorica specijalaca plus ovaj sokovnik za limunadu“, reče Kaja
misleći na rotaciono svetlo koje se vrtelo na krovu automobila. „Zar ti ne
deluje malo nasilno?“
„I treba da bude nasilno“, reče Hari. „Ako skrećemo pažnju na sebe
kao vinovnike ovog hapšenja, treba nam malo više fešte nego što je
uobičajeno.“
„Jesi li javio i medijima?“
Hari je pogleda.
„Mislim, ako već privlačiš pažnju“, pojasnila je. „Zamisli – poznata
ličnost Lejke uhapšen zbog ubistva Marit Ulsen. Zbog tako nečeg bi
zanemarili i rođenje princeze.“
„A šta ako mu je tamo verenica?“, upita Hari. „Ili majka? Hoćemo li da
se i one pojave u direktnom prenosu?“ Zamahnuo je revolverom da vrati
burence u ležište.
„Pa čemu onda čitava ova fešta?“
„Novinari će doći kasnije“, reče Hari. „Raspitivaće se kod suseda i
prolaznika, pa će tako saznati za naš grandiozni šou. To je dovoljno –
dospećemo na naslovnice, a pritom nećemo umešati nevine.“
Krišom ga je pogledala dok su im preko lica klizile senke narednog
tunela. Prošli su Majurstuu i krenuli uz Slemdalski put. Dok su prolazili
pored Vinderna, primetila je da Hari zuri kroz prozor na tramvajski peron, s
bolnim, ranjivim izlazom na licu. Došlo joj je da ga uzme za ruku i kaže
nešto, bilo šta, što će ukloniti taj izraz. Pogledala mu je šaku. Grčevito je
držala revolver, grlila ga kao da je to sve što ima na ovom svetu. Neće moći
ovako u nedogled, nešto će pući. Nešto je već puklo.
 Peli su se visoko iznad grada. Skrenuli su preko tramvajskih šina u
zadnji čas pre nego što će iza njih zasvetleti lampica i spustiti se rampa.
Stigli su na Holmenski put.
„Ko će sa mnom napred, Milano?“, povika Hari ka prednjim sedištima.
„Delta tri i delta četiri“, doviknu mu Milano osvrnuvši se da pokaže
čoveka s velikom trojkom ispisanom kredom na prsima i leđima skafandera.
„Okej“, reče Hari. „A ostali?“
„Po dvojica sa svake strane kuće. Procedura Dajk 1-4-5.“
Kaja je znala da je to šifra za formaciju specijalaca i da je metod
preuzet iz američkog fudbala radi efikasnije komunikacije i da bi se omeli
eventualni prisluškivači radio-frekvencija specijalne jedinice. Parkirali su se
malo niže od Lejkeove kuće. Proverivši svoje heklere, šestorica specijalaca
poiskakaše iz kombija. Kaja ih je posmatrala kako grabe kroz mrku, uvelu
travu velikih, susednih dvorišta, pod ogoljenim jabukama i preko visokih
živica kakve su se rado gajile u zapadnom delu grada. Pogledala je na sat.
Četrdeset sekundi kasnije Milanova motorola je zakrčala: „Svi su na
položaju.“
Vozač je pustio kvačilo i oni se polako dovezoše pred kuću Tonija
Lejkea.
Nedavno kupljena vila bila je žuta, prizemna ali impozantne veličine, a
adresa je bila znatno otmenija od arhitekture koja je zdanje smeštala negde
između funkcionalističkog stila i montažne barake, bar prema Kajinoj
oceni.
Stali su preko puta garaže sa dva ulaza u dnu šljunkom posutog puta
koji je vodio ka ulaznim vratima. Pre izvesnog broja godina, tokom jedne
drame s taocima u Vestfoldu, specijalci su opkolili kuću, ali su im otmičari
pobegli u garažu koja je hodnikom bila povezana s kućom, okrenuli ključ u
motoru vlasnikovog automobila i naprosto odjurili pred nosom vrlo
zbunjenih i naoružanih policajaca.
„Prati nas, ali sa odstojanjem“, dobaci Hari Kaji. „Sledeći put ćeš ti
napred.“
Kad su izašli, Hari odmah pođe prema kući dok su ga dvojica
specijalaca pratili na odstojanju od jednog koraka, tako da su formirali
trougao. Kaja mu je prepoznala ubrzan puls u glasu, a sada i u načinu hodu
– usiljeno lako, ali s vidno zategnutim vratnim mišićima.
Popeli su se uz stepenice i Hari je pozvonio. Druga dvojica su se
postavila sa obeju strana vrata, leđa pripijenih uza zid. Kaja je brojala. Hari
joj je rekao da prema protokolu FBI-ja moraš prvo da pozvoniš, uzvikneš
„policija!“ i „molim, otvorite!“, da to ponoviš, a onda sačekaš još deset
sekundi pre nego što uđeš. Norveška policija nije imala tako jasno definisan
protokol, ali su i tu postojala neka pravila.
No tog dana na Holmenskom putu nijedno od njih nije primenjeno.
Vrata se sama otvoriše, a Kaja mahinalno ustuknu kada je na njima
ugledala rastafarijansku kapu, a odmah zatim i pokret Harijevog ramena
praćen zvukom koji napravi pesnica kad udari u meso.

OceanofPDF.com
 Četrdeset drugo poglavlje
Bivis

Pokret je bio mahinalan, Hari naprosto nije uspeo da ga zaustavi.

Kada se lice Bjerna Holma, bledo i široko kao pun mesec pojavilo na
vratima Lejkeove kuće, a Hari iza njega ugledao i druge forenzičare kako
uveliko vršljaju po kući, istog časa je uvideo šta se desilo i pao mu je mrak
na oči. Narednog časa već je osetio otpor od udara u ruci i ramenu i bol u
pesnici. Kada je otvorio oči, Bjern Holm je klečao u hodniku, a krv iz nosa
slivala mu se preko usana niz bradu.
Dvojica specijalaca spremno su uskočili i uperili oružje u Holma, ali
očigledno nisu znali šta da rade. Verovatno su obojica prepoznali Holmovu
rastafarijansku kapu i shvatili da ljudi u belim skafanderima zapravo vrše
uviđaj.
„Javite da je situacija pod kontrolom“, reče Hari tipu s trojkom na
grudima. „I da je osumnjičenog već priveo Mikael Belman.“
Hari je sedeo skrušeno, a duge noge pružio je sve do radnog stola
Gunara Hagena.
„Šefe, prosto je kao pasulj. Belman je saznao da hoćemo da privedemo
Tonija Lejkea. A jebiga, njima je državno tužilaštvo preko ulice, u istoj
zgradi gde i forenzičari. Mogao je samo da pretrči ulicu i dobije nalog od
državnog tužioca, to je verovatno završio za dva minuta. Dok sam ja čekao
dva sata, jebote!“
„Ne moraš da vičeš“, reče Hagen.
„Možda ti ne moraš, ali ja moram!“, dreknu Hari lupivši rukom o
naslon. „U pičku materinu!“
„Budi srećan što Holm neće da te tuži. Zašto si uopšte udario baš
njega? Je l’ on dojavljivao Belmanu?“
„Šefe, jesi li hteo još nešto?“
Hagen pogleda svog višeg inspektora. Pa odmahnu glavom. „Hari,
uzmi nekoliko slobodnih dana.“
 Truls Berntsen imao je tokom odrastanja bezbroj nadimaka. Danas je
većina njih zaboravljena. Ali mu se još ranih devedesetih, posle srednje
škole, jedan ozbiljno zakačio: Bivis. Onaj debil iz crtaća na mtv-ju. Plava
kosa, isturena donja vilica i groktavi smeh. Dobro, Truls se stvarno tako
smejao. Još od obdaništa, a naročito kad neko dobije batine. Naročito kad
on sam dobije batine. Jednom je pročitao u nekom časopisu da se tip koji je
smislio Bivisa i Batheda preziva Džadž. Ime mu nije zapamtio. Kako bilo,
dotični gospodin Džadž je rekao da je uvek zamišljao kako je Bivisov otac
neka pijandura koja mlati sina. Truls Berntsen je na to samo bacio list na
pod prodavnice i izašao groktavo se smejuljeći.
Trulsova dva strica bili su policajci, tako da se na prijemnom za
Policijsku akademiju provukao za stidnu dlačicu i uz dve preporuke. A
diplomirao je opet jedva i uz pomoć tipa za susednim stolom. A kako i ne bi
– to mu je bio drugar iz detinjstva. Ako bi se njihov odnos mogao nazvati
drugarstvom – ruku na srce, Mikael Belman je Trulsu šefovao još od
dvanaeste godine, kada umalo da dignu u vazduh napušteni plac na
Manglerudu. Belman je Trulsa uhvatio na delu dok je ovaj pokušavao da
zapali mrtvog pacova. Objasnio mu je da je mnogo zanimljivije nabiti štap
dinamita pacovu u gubicu. Truls je čak imao tu čast da zapali fitilj. Od tog
dana pratio je Mikaela Belmana u stopu. Kad god bi mu bilo dozvoljeno.
Mikaelu je išlo od ruke sve što Trulsu nije: škola, fizičko, znao je da priča
tako da ga niko ne zajebava. Čak je imao i devojke, jedna od njih bila je
godinu dana starija i puštala je Belmana da joj mesi sise do mile volje.
Samo je u jednome Truls bio bolji od njega: u primanju batina. Mikael bi se
uvek povukao kad god bi stariji dečaci popizdeli od kurčevitog balavca koji
ih porazi u umeću pljuvačine, samo bi se sakrio iza Trulsa. Jer Truls je
dobro podnosio batine. Trenirao je to kod kuće. Mogli su da ga mlate dok
ne poteče krv, a on bi ostao na nogama groktavo se smejuljeći, od čega bi
ovi još više popizdeli. Ali bilo je to jače od njega, morao je da se smeje.
Znao je da bi ga posle Mikael odobravajuće potapšao po ramenu, a ukoliko
je bila nedelja, možda bi mu čak rekao da se Jule i Te-Ve opet trkaju, pa bi
njih dvojica otišli na nadvožnjak ispod Rijenske petlje da omirišu na suncu
spečen asfalt i slušaju grmljavinu motora kava 1000 i povike navijačkih
tabora. A onda bi ugledali i dvojicu trkača, Julea i Te-Vea, kako na
motorima jezde po pustom auto-putu ka Brinskom tunelu. Posle, ako bi
Mikael bio dobro raspoložen, a Trulsova majka dežurna u Akerskoj bolnici
– njih dvojica bi otišli na nedeljni ručak kod gospođe Belman.
Jednom kada je Mikael došao po Trulsa njegovoj kući, Trulsov otac je
sinu doviknuo da je Hrist došao po svog apostola.
Nikad se nisu svađali. To jest, Truls je uvek progutao sva Mikaelova
sranja kada bi ovaj bio zle volje. Čak i kada je Mikael na onoj jednoj žurci
Trulsa prozvao Bivisom, a ovaj instinktivno uvideo da će mu se taj nadimak
zakačiti. Samo jednom je Truls reagovao, i to kada je Mikael njegovog oca
nazvao pijandurom iz Kadoka. Tada je Truls ustao i pošao ka Mikaelu sa
stegnutom pesnicom. Mikael se zgrčio i podigao ruku da zaštiti glavu, kroz
smeh mu naloživši da se smiri, da se samo zezao i – kad već mora – da se
izvinjava. Ali posle toga je Trulsu bilo žao pa se i sam izvinjavao.
Jednog dana su Mikael i Truls svratili na benzinsku pumpu na kojoj se
znalo da Jule i Te-Ve kradu benzin. Jule i Te-Ve su samo napunili
rezervoare svojih kava dok su pozadi sedele ženske u teksas jaknama tako
vezanim oko struka da tobož slučajno prekriju registarske tablice. Momci su
se popeli na motore i dali gas do daske.
Mikael je vlasniku pumpe izdiktirao puna imena i adrese Te-Vea i
Julea, ali samo jedne devojke – Te-Veove. Vlasnik se skeptično zapitao da
nije i Trulsa video na kameri za nadzor, ličio je na klinca koji je ukrao
kanister benzira neposredno uoči požara u kojem je izgorela prazna baraka
na Manglerudskom placu. Mikael je rekao da ne želi nikakvu nagradu za te
informacije, već samo da počinioci odgovaraju. Dodao je da računa na
društvenu odgovornost vlasnika pumpe. Odrasli čovek je samo zbunjeno
klimnuo. Mikael je tako uticao na ljude. Kad su otišli s pumpe, izjavio je da
će posle srednje škole polagati prijemni za Policijsku akademiju, a da bi isto
mogao i Bivis, kad već ima rođake u policiji.
Ubrzo potom Mikael se smuvao sa Ulom, pa se njih dvojica nisu često
viđali. Međutim, posle srednje škole i Akademije zaposlili su se u istoj
policijskoj stanici – na Stovneru, u opasnom istočnom delu grada koji je
obilovao bandama, nasiljem u porodici, a desilo bi se i pokoje ubistvo.
Godinu dana kasnije Mikael se oženio Ulom i već postao Trulsov
nadređeni. Lepa budućnost se smeškala Trulsu, a Mikaelu se cerila od uveta
do uveta. Sve dok jednog dana neka budala, izvesni civil zaposlen na
određeno u računovodstvu, nije optužio Mikaela da mu je slomio vilicu
posle božićne proslave. Iako za to nije bilo dokaza, a Truls je pouzdano
znao da Mikael nije krivac, ovaj je ipak rešio da se skloni od te gužve pa se
zaposlio u glavnom štabu Europola u Hagu, gde je opet ubrzo postao
zvezda.
Kada se Mikael vratio u Norvešku i zaposlio u Centrali kriminalističke
policije, takoreći drugo što je uradio bilo je da pozove Trulsa i pita: „Jesi li
spreman, Bivise, da opet dižemo pacove u vazduh?“
Prvo što je uradio bilo je da zaposli Jusija.
Jusi Kolka je bio majstor pola tuceta borilačkih veština čija imena
zaboraviš i pre nego što ih čuješ do kraja. U Europolu je radio četiri godine,
pre toga je bio policajac u Helsinkiju. Morao je da napusti Europol jer je
prekoračio svoja ovlašćenja u istrazi serije silovanja tinejdžerki na teritoriji
južne Evrope. Priča se da je Kolka tako izmlatio jednog napasnika da ga
posle ni njegov advokat nije prepoznao. No to ga nije sprečilo da zapreti
Europolu tužbom. Truls je želeo da izvuče od Kolke sve pikantne detalje
tog događaja, ali ovaj je samo nemo zurio u njega. No to Trulsu nije
smetalo pošto ni sam nije naročito rečit. Odavno je uočio da što manje
pričaš, to su veće šanse da te ljudi potcene. Što nije uvek loše. Kako bilo, te
večeri su imali povod za slavlje. Mikael, Jusi, Centrala, pa i on s njima,
odneli su pobedu. A pošto Mikael nije bio prisutan, njih dvojica su preuzeli
kormilo.
„Umuknite!“, dreknu Truls pokazujući televizor na zidu iznad šanka u
policijskoj krčmi Pravda. Kad su ga kolege i poslušale, nervozno je
zagroktao. Za stolovima i oko šanka zavladala je tišina. Svi su čekali da
spiker pogleda pravo u kameru i izgovori dugo iščekivanu vest:
„Centrala kriminalističke policije danas je privela lice osumnjičeno za
ukupno pet ubistava, među njima i ubistvo Marit Ulsen.“
Začuše se ovacije, krigle se sudariše i sve to bi nadjačalo nastavak vesti
da nije zagrmeo dubok glas na finsko-švedskom narečju: „Umuknite!“
Momci iz Centrale ućutaše kako bi obratili pažnju na snimak Mikaela
Belmana pred njihovom zgradom na Brinu. Pred lice mu je neko gurnuo
bucmast mikrofon.
 „Dotični je osumnjičen, mi ćemo ga saslušati i potom ga poslati u
pritvor“, rekao je Belman.
„Znači li to da policija ovaj slučaj smatra rešenim?“
„Pronalaženje odgovornog lica i njegovo osuđivanje dve su različite
stvari“, odvrati Belman, a u uglovima usana zaigra mu osmeh. „Ali
Centrala kriminalističke policije je dosad otkrila dovoljno indicija i
podudarnosti da hapšenje smatramo opravdanim budući da je postojala
velika opasnost od novih zločina i uništenja dokaza.“
„Uhapsili ste muškarca u tridesetim godinama. Možete li nam reći
nešto više o njemu?“
„Uhapšeni je prethodno osuđivan za krvni delikt, toliko vam mogu
reći.“
„Po internetu kolaju glasine o identitetu dotičnog. Priča se da je to
verenik ćerke jednog poznatog brodovlasnika. Možete li da potvrdite te
glasine, Belmane?“
„Ne mogu ni da potvrdim ni da opovrgnem ništa do da se mi u Centrali
kriminalističke policije nadamo da će se ovaj slučaj ubrzo razrešiti.“
Reporter se okrenuo prema kameri radi obraćanja studiju, ali njegove
reči nestale su pod salvom aplauza u Pravdi.
Truls je poručio pivo, a neki njegov kolega se popeo na stolicu i
objavio da mu Odeljenje za krvne delikte može popušiti kurac, ili bar
glavić, ukoliko ga lepo zamole. Smeh se razlegao po krcatom lokalu koji je
zaudarao na znoj.
Istog trenutka otvoriše se vrata. Truls ugleda u ogledalu siluetu na
ulazu.
Taj prizor ispuni ga neobičnim ushićenjem, predosećajem da će se
nešto dogoditi i da će doći do telesnih povreda.
Bio je to Hari Hule.
Visok, širokih pleća, usahlog lica i duboko usađenih, zakrvavljenih
očiju. Samo je stajao. Pa opet, nastupi tišina a da niko čak nije ni podviknuo
ostalima da umuknu. Zamrlo je i poslednje domunđavanje dvojice pričljivih
forenzičara. Tek kada je nastao potpuni muk, Hule je progovorio:
„Vidim, slavite što ste ukrali posao koji smo mi obavili.“
 Rekao je to tiho, gotovo šapatom, ali je lokalom odjeknuo svaki slog.
„Slavite svog gazdu koji je spreman da gazi preko leševa – i onih koji
se gomilaju uokolo, kao i onih koje će uskoro izneti s petog sprata Doma
policije – samo da bi postao kralj usranog Brina. Pa. Evo vam stotka.“
Truls ugleda da Hari vadi novčanicu.
„Ne morate da kradete. Evo vam, kupite pivo, oproštajnicu, dildo za
trojku s Belmanom…“
Zgužvao je novčanicu i bacio je na pod. Krajičkom oka Truls spazi da
se Jusi već pokrenuo.
„…Ili još jednog doušnika.“
Hule se zateturao i tek tada Truls shvati da je tip – iako je pričao
razgovetno kao propovednik – zapravo pijan kao letva.
Ali narednog trenutka Hule je već napravio piruetu kada ga je desnica
Jusija Kolke pogodila u desnu stranu brade, a potom se i duboko poklonio
kada ga je Finčeva leva pesnica udarila u pleksus. Truls je pretpostavljao da
će za nekoliko sekundi, čim mu se vazduh vrati u pluća, Hule povratiti. Tu,
unutra. Ali i Jusi je očigledno pomislio da je bolje tako nešto obaviti
napolju. Čudno je bilo posmatrati zdepastog, gotovo kockastog Finca kako
diže stopalo visoko i gipko kao balerina, a potom njime prilično oprezno
gura presamićenog Harija u rame tako da ovaj prevagne nauznak i izleti na
ista ona vrata na kojima se maločas pojavio.
Najmlađi i najpijaniji zaurlaše od smeha, a i Truls je zagroktao. Starije
kolege povikaše, jedan čak dobaci Kolki da se dovede u red. Ali niko nije
preduzeo ništa. Truls je znao i zašto. Svi u lokalu su to znali. Hari je
osramotio njihovu uniformu, israo se u sopstvenom gnezdu, ubio jednog od
najboljih među njima.
Jusi je odmarširao ka šanku bezizražajnog lica, kao da je upravo išao
da baci đubre. Truls se groktavo zakikotao. Nikad neće ukapirati te Fince,
Laponce, Eskime – ko će ih još znati.
U dnu lokala neki tip ustade i jurnu prema izlazu. Truls ga nije
poznavao s posla, ali je prepoznao policajsko držanje pod njegovim tamnim
kovrdžama.
 „Kolega, javi ako ti treba pomoć“, doviknuo mu je neko sa stola za
kojim je sedeo.
Tek tri minuta kasnije, kada je ponovo zapevala Selin Dion, a razgovor
oživeo, Truls se usudio da iskorači. Zgazio je onu stotku i privukao je k
sebi.
Hariju se konačno vratio vazduh u pluća. Pa je povratio. Jednom,
dvaput. A onda se stropoštao. Asfalt je bio leden, pekao mu je bok kroz
košulju, a ujedno je bio i nekako težak, kao da Hari njega nosi, a ne
obrnuto. Po unutrašnjoj strani kapaka plesale su mu crvene mrlje i vijugale
crne zmije.
„Hule?“
Hari je čuo glas. Međutim, znao je da će, ukoliko pokaže znake života,
ponovo zadobiti udarac nogom. Rešio je da ne otvara oči.
„Hule?“ Glas mu se približio. Osetio je ruku na ramenu.
Hari je znao da je usled dejstva alkohola sporiji, manje precizan i
sposoban da proceni razdaljinu. Ipak, otvorio je oči, prevrnuo se na leđa i
zamahnuo ka pridošličinoj guši. Potom se opet strovalio.
Promašio je za gotovo pola metra.
„Pozvaću ti taksi“, reče glas.
„‘Oćeš kurac“, prostenja Hari. „Gubi se, pacovčino.“
„Ja nisam iz Centrale“, nastavi glas. „Krongli, policajac iz Ustaosa.“
Hari se izvrnu da ga osmotri.
„Samo sam malo popio“, reče promuklo, trudeći se da diše ujednačeno
kako mu bolovi u stomaku ne bi ponovo izručili utrobu na asfalt. „Ništa
strašno.“
„Pa, i ja sam malo pripit“, odvrati Krongli uz osmeh prebacujući
Harijevu ruku sebi preko ramena. „A da budem iskren, nemam pojma ni
kako da dođem do taksija. Hoćeš da ustaneš?“
Hari podvi prvo jednu, potom i drugu nogu poda se, zatrepta nekoliko
puta i zaključi da se ponovo našao u vertikali. I da grli seoskog policajca iz
Ustaosa.
„Gde spavaš večeras?“, upita Krongli.
 Hari ga pogleda iskosa. „Kod kuće. I to sâm, ako nemaš ništa protiv.“
Istog časa naiđoše patrolna kola. Otvorio se prozor. Hari začu smeh
koji je smesta utihnuo, a potom i pribran glas:
„Hari Hule sa Odeljenja za krvne delikte?“
„Ja sam“, uzdahnu Hari.
„Upravo su nas zvali iz Centrale. Mole da te otpratimo kući.“
„Pa šta čekate, otvarajte vrata!“
Hari se smestio na zadnje sedište, oslonio potiljak o naslon i zažmurio.
Odmah mu se zavrtelo u glavi, ali i to mu je bilo draže nego da gleda lica sa
prednjih sedišta koja su piljila u njega. Krongli ih je zamolio da mu se jave
kada „Hari“ stigne kući. Šta koji moj umišlja taj tip? Da su stari drugari?
Hari začu brujanje prozora koji se otvorio, a potom i ljubazan glas sa
prednjeg sedišta:
„Gde živiš, Hule?“
„Samo vozite“, odvrati Hari. „Prvo idemo u jednu posetu.“
Kada je osetio da se automobil pokrenuo, otvorio je oči, osvrnuo se i
ugledao Aslaka Kronglija na pločniku.

OceanofPDF.com
 Četrdeset treće poglavlje
Kućna poseta

Kaja je ležala na boku. Zurila je u tamu spavaće sobe. Čula je da se

otvara kapija, ubrzo potom i korake na šljunkom zasutoj stazi. Zadržala je
dah. Čekala je. Neko je pozvonio na vrata. Skliznula je iz kreveta, navukla
bademantil i prišla prozoru. Zvonce se ponovo oglasi. Razgrnula je zavese.
I uzdahnula.
„Pijan policajac“, rekla je naglas.
Nazuvši papuče, odšetala je do ulaznih vrata. Otvorila ih je i prekrstila
ruke.
„Gde ši, sećeru“, promrsio je policajac. Kaja se zapitala da li samo
imitira pijanca, ili se, nažalost, susrela s bednim originalom.
„Šta te dovodi ovako kasno?“, upita Kaja.
„Ti. Smem li da uđem?“
„Ne smeš.“
„Ali rekla si mi da ti se javim ako budem usamljen. Eto, sad sam
usamljen.“
„Aslače Krongli“, počela je. „Legla sam da spavam. Vrati se u hotel.
Možemo sutra na kafu.“
„Zar ne misliš da bi mi i sada trebala kafa? Samo deset minuta, pa
zovemo taksi, a? Možemo za to vreme da popričamo o serijskim ubicama.
Šta kažeš?“
„Žao mi je“, rekla je. „Ali nisam sama.“
Krongli se naglo uspravio. Taj pokret naveo je Kaju da pomisli kako on
baš i nije onoliko pijan koliko se predstavlja: „Aha. Da nije tu onaj
policajac za kojim si tako luda?“
„Možda i jeste.“
„A da nisu ovo njegove cipele?“, polako će seoski policajac šutnuvši
velike cipele pored otirača.
 Kaja oćuta. Bilo je nečeg u Kronglijevom glasu, ili pak u pozadini tog
glasa što nije ranije čula. Nekakvo jedva čujno, niskofrekventno režanje.
„Ili si ih samo izbacila da zaplašiš posetioce?“ Opet onaj plač i smeh u
pogledu. „Nema ovde nikog, zar ne, Kajo?“
„Vidi, Aslače…“
„A taj tvoj policajac, Hari Hule, uveliko se ušljemao. Banuo je trešten
u Pravdu moleći za batine, pa ih je i dobio. Pozvali su patrolu da ga odveze
kući. Prema tome, ipak si večeras slobodna, zar ne?“
Srce joj je brže zalupalo, više joj nije bilo hladno u bademantilu.
„A možda su ga dovezli pravo ovamo“, rekla je zapazivši promenu i u
svom glasu.
„Nisu, tražio im je da ga odvezu negde gore u pizdu materinu da poseti
nekoga. Kad su shvatili da zapravo idu prema bolnici, odlučno su pokušali
da ga odgovore od toga, ali im je iskočio na semaforu. Volim malo jaču
kafu, može?“
U očima mu je zaigrao nekakav prodoran sjaj kakav je viđala kod
Evena kad mu nije bilo dobro.
„Aslače, odlazi. Imaš taksi stanicu u Ćirkeveju.“
Ali on zamahnu rukom i pre nego što je Kaja uspela da odreaguje,
zgrabio ju je za mišicu i izvukao u hodnik. Pokušala je da se otrgne, ali ju je
drugom rukom obgrlio i zadržao.
„Jesi li ista kao ona?“, prosiktao joj je na uvo. „Hoćeš da mi se
izmigoljiš, pobegneš? Ista si kao i sve ostale proklete…“
Prostenjala je, vrpoljila se, ali bio je jači od nje.
„Kajo!“
Glas je dopro kroz otvorena vrata spavaće sobe. Bio je to odlučan,
zapovednički muški glas koji bi Krongli da su okolnosti bile drugačije
možda i prepoznao. Jer ga je čuo samo sat ranije u Pravdi.
„Šta se dešava, Kajo?“
Krongli ju je već pustio i sada je zinuo zureći iskolačenih očiju u nju.
„Ništa“, odvratila je Kaja ne skidajući pogled s Kronglija. „Samo
pijani seljak iz Ustaosa koji upravo kreće kući.“
 Krongli je nemo ustuknuo ka ulaznim vratima, otvorio ih, izleteo
napolje i zalupio za sobom. Kaja im priđe da zaključa. Potom je oslonila
čelo na hladno drvo. Došlo joj je da zaplače, ali ne iz straha ili usled šoka.
Već iz očaja. Sve oko nje se rušilo. Sve što je smatrala ispravnim i čistim,
konačno se pomaljalo u svom pravom svetlu. Možda joj se i uveliko tako
pokazivalo, ali nije želela da vidi. Jer Even je bio u pravu: niko nije onakav
kako izgleda, a većina stvari, sve osim nepatvorene izdaje, jesu laži i
obmane. A onog dana kad shvatimo da ni sami nismo ništa bolji, gubimo
volju za životom.
„Gde si, Kajo?“
„Dolazim.“
Odgurnula se od vrata kroz koja je tako silno poželela da pobegne.
Ušla je u spavaću sobu. Kroza zavese je probijala mesečina obasjavajući
bocu šampanjca koju je doneo da proslave, njegov nagi, mišićavi torzo i
lice koje je nekad smatrala najlepšim na svetu. Bele pege na koži svetlele su
kao fluorescentna boja. Kao da sija iznutra.

OceanofPDF.com
 Četrdeset četvrto poglavlje
Sidro

Kaja je sa vrata spavaće sobe posmatrala Mikaela Belmana. Drugi su u

njemu videli sposobnog, ambicioznog inspektora najvišeg ranga, srećno
oženjenog oca troje dece i budućeg načelnika Centrale kriminalističke
policije, giganta koji će se nadviti nad svaku istragu ubistava u Norveškoj.
A ona, Kaja Sulnes, videla je čoveka u kog se zaljubila na prvi pogled, koji
ju je zaveo po svim propisima uz pokoji nepropisni čin. Bila mu je lak plen,
ali nije on bio kriv za to, već ona sama. Uglavnom. Šta joj je ono Hari
rekao? „Oženjen je i kaže da će zbog tebe ostaviti ženu i decu, ali nikako da
to uradi?“
Pravo u centar mete. Naravno. Kako smo samo banalni. Verujemo zato
što želimo da verujemo. U bogove verujemo da ublažimo strah od smrti. U
ljubav zato što nam ulepšava predstavu o životu. U reči oženjenih
muškaraca koje očekujemo da izgovore.
Znala je šta će Mikael sledeće reći. I rekao je:
„Moram kući. Pitaće se gde sam.“
„Znam.“ Kaja uzdahnu preskačući, kao i uvek, pitanje koje se samo po
sebi nametalo: Kad ćeš je više poštedeti toga da se pita? Kad ćeš učiniti ono
što već dugo obećavaš? Međutim, sada joj se nametnulo i jedno novo
pitanje: A zašto više nisam sigurna želim li da to uradi?
Hari se oslanjao na gelender stepeništa što vodi na Hematološko
odeljenje Državne bolnice. Bio je mokar od znoja, a zubi su mu od
hladnoće cvokotali kao dvotaktni motor. Bio je pijan. Opet pijan. Do ruba
pun džim bima, pun nepodopština, pun sebe i pun sranja. Teturao se
hodnikom već nazirući vrata očeve sobe u dnu.
Iz prostorije za osoblje provirila je medicinska sestra, osmotrila ga i
povukla se. Na pedeset metara do sobe ista ta sestra sustigla ga je u pratnji
ćelavog bolničara.
„Na ovom odeljenju nema lekova“, reče mu ćelavi.
 „Ne samo što lažeš“, poče Hari trudeći se da održi ravnotežu i suzbije
cvokotanje. „Već me i vređaš. Nisam ja nekakav narkoman, već sam došao
da posetim oca. A sad se, moliću lepo, sklonite.“
„Izvini“, poče medicinska sestra koju je donekle umirila Harijeva
razgovetna dikcija. „Ali mirišeš na pivaru, a mi ne smemo da dozvolimo…“
„Nikako ne mogu mirisati na pivaru“, prekide je Hari. „Pio sam
burbon, a ne pivo. Eventualno bi se moglo reći da mirišem na destileriju,
gospođice. To je…“
„Svejedno“, ubaci se bolničar hvatajući Harija za lakat. Odmah ga je
pustio kada mu je ovaj zavrnuo šaku. Bolničar je stenjao s bolnom
grimasom na licu sve dok ga Hari nije pustio. „Zovi policiju, Gerda“,
dobacio je tiho koleginici ne skidajući pogled sa Harija.
„Ako nemate ništa protiv, ja bih ga preuzeo“, reče iza njih glas s
nagoveštajem šuškanja. Bio je to Sigurd Altman. Pod mišicom je nosio
fasciklu s klipsom, a na licu ljubazan osmeh: „Hari, ako želiš, odvešću te
tamo gde čuvamo lekove.“
Hari se klatio, ali je naposletku uspeo da zadrži pogled na onižem
čovečuljku sa okruglim naočarima. Klimnuo je.
„Ovuda“, reče Altman već pošavši.
Strogo gledano, Altman nije imao kancelariju, već ostavu bez prozora i
vidljive ventilacije. Unutra se nalazio sto sa računarom i poljski krevet na
kojem su dežurni spavali i budili se po potrebi. Kao i ormarić s bravom koji
je Hari procenio kao skladište sredstava za dizanje i spuštanje raspoloženja
uz pomoć hemije.
„Altman“, reče Hari sedeći na rubu kreveta. Coknuo je kao da ima
lepak u ustima. „Čudno prezime. Čuo sam samo za jednoga.“
„Za Roberta“, odvrati Altman. Sedeo je na jedinoj stolici u prostoriji.
„Nije mi se sviđalo ko sam bio u rodnoj selendri. Čim sam pobegao odande,
promenio sam svoje vrlo često prezime na -sen. U molbi sam ponudio
obrazloženje da mi je Robert Altman omiljeni režiser. Činovnik koji je
obrađivao predmet verovatno je bio mamuran tog dana, pošto mi je prošlo.
Svima nam dobro dođe da se s vremena na vreme ponovo rodimo.“
„Igrač“, reče Hari.
 „Gosford park“, odvrati Altman.
„Kratki rezovi.“
„Ah, remek-delo.“
„Dobar ali precenjen. Previše tema. Režija je previše zakomplikovala
radnju.“
„Ali, Hari, život je komplikovan. Ljudi su komplikovani. Pogledaj ga
još jednom.“
„M-hm.“
„Kako ide? Jeste li saznali nešto o Marit Ulsen?“
„Jesmo“, reče Hari. „Danas smo uhapsili tipa koji je to uradio.“
„Au. Onda mi je jasno zašto slaviš.“ Altman je pritisnuo bradom
grudnu kost i pogledao ga preko naočara. „Moram nešto da ti priznam –
nadam se da ću jednog dana pričati unucima kako je baš moja informacija o
ketanominu pomogla da se uhvati ubica.“
„Slobodno im to pričaj, ali zapravo smo ustanovili da je zvao
telefonom jednog momka pre nego što ga je ubio.“
„Jadan.“
„Ko je jadan?“
„Jadni svi oni, pretpostavljam. Nego, zašto si baš večeras požurio da
vidiš oca?“
Hari prekri usne šakom i bešumno podrignu.
„Sigurno postoji neki razlog“, nastavi Altman. „Ma koliko da si pijan,
uvek postoji razlog. S druge strane, to možda nije moja stvar pa bi trebalo
da zaću…“
„Je l’ ti neko nekad tražio da mu prekratiš muke?“
Altman slegnu ramenima. „Dešavalo se. Pošto sam anestetičar, to se
nekako samo po sebi nametne. Zašto pitaš?“
„Meni je to otac tražio.“
Altman polako klimnu. „Težak je to teret da bi ga prebacio na nekoga.
Jesi li zato došao? Skupio si hrabrost?“
 Harijev pogled je već bludeo po prostoriji u potrazi za pitkim
alkoholom. Trebala mu je još jedna tura. „Došao sam da ga molim za
oproštaj. Pošto ne mogu to da mu učinim.“
„Ne treba da moliš za oproštaj. Niko ti ne može tražiti da oduzmeš
život nekome, naročito ne ako si mu sin.“
Hari je podupreo glavu rukama. Bila je teška i tvrda kao kugla za
kuglanje.
„Jednom sam već to uradio“, rekao je.
Altman ga je upitao blago začuđeno, ali ne i preneraženo: „Prekratio si
nekom muke?“
„Ne“, odvrati Hari. „Nego sam već jednom odbio da to uradim. Svom
najgorem neprijatelju. Neizlečivo obolelom od smrtonosnog i vrlo bolnog
sindroma. Koža mu se polako skuplja i s vremenom će ga zadaviti.“
„Sklerodermija“, zaključi Altman.
„Kad sam ga uhapsio, pokušao je da me natera da pucam. Bili smo
sami, na vrhu tornja, samo on i ja. Ubio je tolike ljude da im se ne zna broj,
a povredio je i mene i moje najmilije. Trajna ozleda. Uperio sam pištolj
pravo u njega. Samo nas dvojica. Samoodbrana. Ništa mi se ne bi desilo da
sam ga tada ubio.“
„Ali želeo si da se muči“, reče Altman. „Smrt bi za njega bila preblaga
kazna.“
„Tako je.“
„A sad misliš da isto činiš i svom ocu, da ga puštaš da se muči umesto
da umre.“
Hari se protrlja po vratu. „Ne palim se ja uopšte na priče o tome kako
je život svetinja i slična sranja. Samo sam suviše slab. Kukavica. Jebote,
Altmane, zar nemaš nikakvo piće ovde?“
Sigurd Altman odmahnu glavom. Hari nije bio siguran da li je to
odgovor na njegovo pitanje ili reakcija na ono što je rekao pre toga. Možda
i jedno i drugo.
„Ne smeš tek tako da potcenjuješ svoja osećanja, Hari. Pokušavaš da
zanemariš to što i ti, kao i svi drugi, imaš neku predstavu o tome šta je
ispravno, a šta pogrešno. Tvoj intelekt možda ne raspolaže svim
argumentima u prilog tim predstavama, ali one su svejedno ukotvljene
negde duboko u tebi. Ispravno i pogrešno. Možda su te tome naučili
roditelji u detinjstvu, možda pouke iz bajki koje ti je baka čitala, možda si u
školi video nepravdu i dobro razmislio o njoj. To je zbir svih napola
zaboravljenih stvari.“ Altman se nagnuo k njemu. „’Duboko ukotvljene’. To
je zapravo sasvim prikladan izraz. Jer podrazumeva da možda ne vidiš sidro
u dubini, ali svejedno ne možeš da otplutaš, gde god da si – tu i pripadaš.
Probaj da to prihvatiš. Prihvati sidro.“
Hari je zurio u svoje zgrčene šake. „Ali njegovi bolovi…“
„Fizički bol nije najgora stvar koju čovek može da iskusi“, reče
Altman. „Verujem, viđam to svakodnevno. Ni smrt nije najstrašnija, čak ni
strah od nje.“
„Šta je onda najgore?“
„Poniženje. Kad ti oduzmu čast i dostojanstvo. Kad te skinu golog i
izbace iz stada. To je najgora kazna, kad te živog sahrane. Jedina uteha je
što dotični onda relativno brzo i propadne.“
„M-hm.“ Hari se zagledao u Altmana. „A da nema u onom ormariću
možda nečeg što bi nam podiglo raspoloženje?“

OceanofPDF.com
 Četrdeset peto poglavlje
Saslušanje

Mikael Belman je ponovo sanjao da pada. Solo penjanje u El Čoru,

stena izmiče pod prstima, litica promiče pred očima, a podnožje mu se sve
brže približava. Budilnik je zazvonio u poslednji čas. Obrisao je žumance iz
ugla usana i osvrnuo se prema Uli, koja mu je sipala kafu iz bokala. Naučila
je da prepozna kada je Mikael završio s doručkom i da tek u tom trenutku i
ni sekundu ranije želi da mu stigne kafa, tako vruća da se puši, u njegovoj
plavoj šolji. Bio je to samo jedan od razloga da je ceni. Drugi je bio što se i
dalje dovoljno dobro držala da privuče poglede po prijemima na koje su ih
sve češće zvali. Uostalom, Ula je, uprkos svemu, bila neosporena mis
Mangleruda kada su se smuvali. Njemu je tad bilo osamnaest godina, njoj
devetnaest. A treći razlog – što se Ula bespogovorno odrekla sopstvenog
školovanja kako bi on mogao da se posveti karijeri. Ipak, tri glavna razloga
sada su se za stolom otimala o plastičnu figuricu iz kutije pahuljica i
svađala ko će sedeti napred na putu do škole. Dve devojčice i dečak. Tri
savršena razloga da ceni tu ženu i kompatibilnost njenih gena sa svojima.
„Hoćeš li i večeras raditi dokasno?“, pitala je pogladivši ga krišom po
kosi. Znao je da voli njegovu kosu.
„Možda se otegnu saslušanja“, rekao je. „Danas počinjemo s novim
osumnjičenim.“ Znao je da će novine u toku dana objaviti ono što se već
znalo: da je posredi Toni Lejke, ali držao se načela da službena tajna važi i
u kući. Osim toga, bilo mu je utoliko lakše da opravda redovan
prekovremeni rad: „Znaš da o tome ne mogu da pričam, dušo.“
„A zašto ga niste saslušali juče?“, upitala je pakujući sendviče u dečje
kutije za užinu.
„Morali smo da prikupimo još činjenica. I da okončamo pretres kuće.“
„Jeste li pronašli nešto?“
„Dušo, ne smem da ti kažem ništa konkretno“, odvratio je, tužno je
pogledavši, kao i uvek kad se poziva na službenu tajnu. A time je ujedno
prikrio i to što ga je zapravo pogodila u slabu tačku. Bjern Holm i
forenzičari nisu prilikom pretresa pronašli ništa što bi se moglo direktno
povezati sa bilo kojim od ubistava. No, srećom, to je sada bilo u drugom
planu.
„Ništa mu neće faliti da se malo bari u pritvoru preko noći“, nastavi
Belman. „Samo će biti raspoloženiji za saradnju kad počnemo. A znaš da je
početak najvažniji deo saslušanja.“
„Stvarno?“ Potrudila se da zvuči zainteresovano.
„Moram da idem.“ Ustavši, cmoknuo ju je u obraz. Da, stvarno ju je
cenio. Sama pomisao da se odrekne nje i dece, temelja i infrastrukture
njegove karijere i uspona na društvenoj lestvici bila je sasvim apsurdna. Da
sledi svoje srce, da baci niz vodu sve zarad zaljubljenosti ili šta god da je to
bilo, predstavljalo je puku utopiju, pusti san koji je, naravno, mogao naglas
da izrekne u Kajinom društvu. Ali kad smo kod snova, Belmanovi su bili
daleko grandiozniji od toga.
U predsoblju se iskezio u ogledalo da pregleda zube. Proverio je i čvor
na svilenoj kravati. Pred Domom policije nesumnjivo već čekaju novinari.
Koliko će još dugo uspeti da zadrži Kaju? Prethodne noći mu se
učinilo da je kod nje primetio nagoveštaj oklevanja. I manjak entuzijazma u
krevetu. No znao je da dokle god traje njegov uspon ka vrhu, ima kontrolu
nad njom. Ne zato što je Kaja sponzoruša s jasnom predstavom šta on na
čelu policije može učiniti za njenu karijeru, već iz čisto bioloških razloga.
Žene mogu biti moderne do mile volje, ali poriv da se povinuju alfa
mužjaku kod njih je na nivou majmuna. A ako je ipak počela da okleva zato
što je shvatila da nikad neće ostaviti ženu zbog nje, možda je došlo vreme
da joj pruži nov podstrek. Uostalom, značilo bi mu da ga još neko vreme
snabdeva insajderskim informacijama iz Odeljenja za krvne delikte, dok se
ne razmrse svi konci, dok se ne okonča bitka. I ne dobije rat.
Prišao je prozoru zakopčavajući mantil. Živeli su u kući na
Manglerudu koju je on nasledio od roditelja. To možda nije bio najotmeniji
kraj grada ako pitate nekoga iz zapadnog dela, ali ko se tamo rodi, obično bi
i ostajao. Kraj je imao dušu, bio je to njegov deo Osla. Sa pogledom na
ostatak grada, koji će uskoro takođe biti njegov.
„Stižu“, reče mu dežurni policajac. Stajao je na vratima jedne od novih
prostorija za saslušanja u Centrali, opremljene video-nadzorom.
 „Okej“, odvrati Mikael Belman.
Neki vole da pred početak saslušanja prvo smeste osumnjičenog u
prostoriju, ostave ga da čeka, da shvati ko drži konce u rukama. A potom bi
ušli i okomili se na njega kad je najnesigurniji i najranjiviji. Ali Belman je
više voleo da spremno dočeka osumnjičenog. Time bi obeležio teritoriju,
stavio do znanja ko vlada tim prostorom. I dalje je mogao da
osumnjičenome kuša strpljenje tako što bi prelistavao papire i, kada ovome
nestrpljenje dovoljno naraste, ospe paljbu. Ali to su već bile finese u tehnici
ispitivanja. Koje je, naravno, rado razmatrao s drugim kolegama. Još
jednom je proverio da li gori crvena lampica koja signalizira da se snima.
Petljanje s tehnikom u prisustvu osumnjičenog moglo bi da pokvari
inicijalno nametanje statusa.
Kroz prozor je ugledao Bivisa i Kolku kako ulaze u susednu prostoriju.
Između njih išao je Toni Lejke, kog su prebacili iz pritvora u Domu policije.
Belman udahnu. Istina, ubrzao mu se puls. Bila je to mešavina poriva
da napadne i nervoze. Toni Lejke se odrekao prava da saslušanju prisustvuje
advokat. Na prvi pogled to njima daje prednost i veći manevarski prostor. S
druge strane, nagoveštava i da Lejke nema čega da se plaši. Bednik. Nije
znao da Belman raspolaže dokazom da je Lejke zvao Elijasa Skuga
neposredno uoči njegove smrti. Pritom je Lejke lično tvrdio da ovome ne
zna čak ni ime.
Zureći u dokumentaciju, Belman začu kako Lejke ulazi. I kako Bivis,
po Belmanovom nalogu, zatvara vrata za njim.
„Sedi“, reče Belman ne dižući pogled sa papira.
Čuo je da ga je Lejke poslušao.
Zadržavši se na nekom nasumično odabranom listu, gladio je donju
usnu kažiprstom, polako brojeći u sebi od jedan pa naviše. Tišina je brujala
u skučenoj, zatvorenoj prostoriji. Jedan, dva, tri. Bio je dužan da s
kolegama pohađa seminar iz nove, nadalje obavezne metode saslušanja.
Zvala se investigative interviewing,75 a cilj tog izuma koji se rodio u
akademskoj sredini odlepljenoj od stvarnosti bio je da podstakne
otvorenost, dijalog i poverenje. Četiri, pet, šest. Belman je tad ćutao i
slušao, jer model je ipak naišao na odobravanje samog vrha, ali mu nije bilo
jasno s kakvim ispitanicima ti ljudi zamišljaju da se Centrala susreće. S
napaćenim ali predusretljivim dušama koje će ti sve ispovediti ako im samo
ponudiš rame za plakanje? Dotadašnji metod koji je policija koristila,
tradicionalni model američkog FBI u devet koraka proglašen je
mizantropskim, manipulativnim, smišljenim da ispitanik prizna i ono što
nije učinio – ukratko, kontraproduktivnim. Sedam, osam devet. Okej,
recimo da u njihov kavez ponekad uleti i neka naivna ptičica, ali šta je sa
svim onim barabama koje će izaći sa saslušanja upišavajući se od smeha na
svu tu „otvorenost, dijalog i poverenje“?
Deset.
Belman sklopi vrhove prstiju i podiže pogled.
„Znamo da si iz Osla zvao Elijasa Skuga, kao i da si dva dana kasnije
bio u Stavangeru gde si ga i ubio. To su činjenice kojima već raspolažemo,
ali mene zanima zašto? Zar si stvarno to učinio bez ikakvog motiva,
Lejke?“
Bio je to prvi od devet koraka u modelu koji su sastavili agenti FBI
Inbod, Rid i Bakli: suočavanje, pokušaj da se efekat šoka iskoristi za nokaut
iz jednog poteza tvrdnjom da policija već sve zna i da nema smisla poricati.
Jer cilj je bio samo jedan: dobiti priznanje. Ovom prilikom je Belman taj
korak povezao i s potezom u saslušanju koji se ogledao u povezivanju jedne
poznate činjenice sa jednom ili više nepoznatih. Belman je datirani
telefonski poziv povezao s Lejkeovim putovanjem u Stavanger i ubistvom.
Suočen s dokazima za prvu tvrdnju, Lejke će automatski pretpostaviti da
postoje ubedljivi dokazi i za druge dve. A pošto su te činjenice nepobitne,
ostaje samo još da im se sazna i uzrok.
Belman je posmatrao Lejkea kako guta pljuvačku, pokušava da iskezi
zube krupne kao kamenovi međaši u osmeh, opazio zbunjenost u očima
ispitanika. Znao je da je već pobedio.
„Nisam zvao nikakvog Elijasa Skuga“, reče Lejke.
Belman uzdahnu. „Želiš li da vidiš listing iz Telenorove centrale?“
Lejke slegnu ramenima. „Nisam ga zvao. Svojevremeno sam izgubio
mobilni – možda je neko sa njega zvao tog Skuga.“
„Ne pravi se pametan, Lejke. Pričam ti o tvom fiksnom telefonu.“
„Kad vam kažem, nisam ga zvao.“
 „Čujem. U popisu piše da živiš sâm.“
„Tako je. To jest…“
„Verenica povremeno prespava kod tebe. A ponekad ti ustaneš pre nje i
odeš na posao dok je ona još u stanu.“
„Dešava se. Ali češće ja prenoćim kod nje.“
„A pa jeste, Lejke – sigurno naslednica brodovlasnika ima skuplju
gajbu od tebe.“
„Možda je i skuplja, a u svakom slučaju je lepša.“
Prekrstivši ruke, Belman se osmehnu. „Svejedno, ako nisi Skuga zvao
ti sa fiksnog, onda je to morala biti ona. Lejke, dajem ti pet sekundi da se
dozoveš pameti. Za pet sekundi nekim patrolnim kolima u Oslu stići će
nalog da uključe sirene na putu do njene lepe gajbice i dovedu je s lisicama
ovamo odakle će zvati svog tatu i reći mu da si je optužio da je zvala Skuga.
A onda će Aneš Galtung dovesti armiju najgorih ajkula od advokata u
zemlji, dok ćeš ti steći ozbiljnog neprijatelja. Četiri, tri.“
Lejke opet slegnu ramenima. „Ako misliš da raspolažeš dokazima za
hapšenje devojke s besprekorno čistim dosijeom, samo izvoli. Samo što ne
bih rekao da ću u tom slučaju ja navući neprijatelje sebi na vrat.“
Belman osmotri Lejkea. Da ga nije ipak potcenio? Sad mu je bilo teže
da ga pročita. Kako bilo, prvi korak su prošli. Nije priznao. Nema veze, ima
ih još osam. Drugi korak podrazumeva zbližavanje sa osumnjičenim putem
pravdanja njegovih postupaka. No za to je bilo nužno poznavati motiv koji
bi se mogao opravdati. Ali motiv za ubijanje svih gostiju u jednom
planinskom domu nije očigledan, ako izuzmemo da kod serijskih ubica
postoji očigledno neko mesto u glavi koje mi mahom ne posećujemo. Stoga
je Belman, dok se pripremao, rešio da preskoči simpatije i odmah pređe na
motivisanje: ispitaniku treba pružiti razlog da prizna.
„Lejke, shvati – nisam ti ja neprijatelj. Ja samo pokušavam da
razumem zašto radiš to što radiš. Šta te pokreće. Ti si očigledno sposoban i
pametan čovek, vidi samo šta si postigao u poslu. Ja ti se divim, divim se
ljudima koji sebi postave cilj i idu ka tom cilju ne obazirući se na ono što
drugi misle o tome. Ljudima koji se uzdignu iznad mase proseka. Usudio
bih se čak da kažem kako se u tome i sam prepoznajem. Možda te razumem
bolje nego što misliš, Toni.“
 Belman je jednom kolegi naložio da pozove Lejkeovog drugara sa
berze i sazna kako Toni voli da mu se izgovara ime: „Touni“, „Toni“ sa
kratkim „o“ ili pak sa dugim. Ispostavilo se da je izgovor sa dugim „o“
ispravan. Belman ga je ukombinovao s pogledom pravo u oči koji je
pokušao da izdrži.
„Vidi, Toni, sad ću ti reći nešto što inače ne bi trebalo. Iz nekih internih
razloga ponestaje nam vremena za ovu istragu, zato nam je vrlo stalo da
priznaš. Normalno ne bismo nudili nikakve dogovore osumnjičenome
protiv kog imamo tako jake dokaze kao protiv tebe, ali to bi nam znatno
ubrzalo proces. Stoga ti za priznanje – koje nam, ponavljam, čak i ne treba
da bismo te osudili – nudim znatno umanjenje kazne. Nažalost, ruke su mi
vezane u pogledu detalja tog umanjenja, ali mogu ti, među nama, reći da bi
bilo znat-no. Razumeš li me, Toni? To ti obećavam. Evo, i na traci.“ Uperio
je prst u crvenu lampicu na stolu.
Lejke se dugo i zamišljeno zagledao u Belmana. A onda je progovorio:
„Policajci koji su došli po mene rekli su mi da se zoveš Belman.“
„Za tebe, Toni, Mikael.“
„Rekli su mi i da si strašno pametan. Oštar ali pouzdan.“
„Uvidećeš, cenim, da je tako.“
„Rekao si znatno?“
„Imaš moju reč.“ Belman oseti da mu se ubrzava puls.
„Dobro“, tada će Lejke.
„U redu“, reče Belman opušteno i jedva vidno dotaknu donju usnu
palcem i kažiprstom. „Da počnemo onda od početka.“
„Hajde.“ Lejke iz zadnjeg džepa na pantalonama izvadi cedulju koju su
mu Jusi i Truls očigledno dozvolili da zadrži. „Hari Hule mi je dao datume i
vreme, tako da neće potrajati. Dakle, Borgni Stem-Mire ubijena je
šesnaestog decembra u Oslu negde između dvadeset dva i dvadeset tri
časa.“
„Tako je.“ Belmanu srce zaigra od radosti.
„Proverio sam u agendi. Te večeri bio sam u Šijenu, u sali Per Gint
Ibsenove kuće i držao prezentaciju svog projekta o koltanu. To vam može
potvrditi vlasnik sale, kao i oko 120 potencijalnih investitora koji su bili
prisutni. Pretpostavljam da znate – do tamo ima oko dva sata vožnje. Zatim,
tu je Šarlota Lol. Između… da vidim… dvadeset tri časa i ponoći trećeg
januara. U tom trenutku bio sam u Hamaru na večeri s nešto manjim brojem
investitora. Dva sata kolima od Osla. Zapravo sam išao vozom, pokušao
sam da potražim i kartu, ali nisam imao sreće.“
Osmehnuo se sa žaljenjem Belmanu, koji beše prestao da diše. A
Lejkovi međaši proviriše iza usana kada je nastavio:
„Ali nadam se da ćete bar nekog od dvanaestoro svedoka sa te večere
smatrati dovoljno pouzdanim.“
„A onda je rekao da ga jedino eventualno možemo sumnjičiti za
ubistvo Marit Ulsen jer iako je te večeri bio s verenicom, zapravo je otišao
na dva sata da skija po Serkedalu.“
Mikael Belman odmahnu glavom i zavuče ruke još dublje u džepove
posmatrajući Munkovo Bolesno dete.
„Skijao je tako kasno uveče?“, upita Kaja. Izvivši glavu u stranu,
posmatrala je usne blede i verovatno umiruće devojčice. Prilikom tih
njihovih sastanaka u Munkovom muzeju uvek bi se koncentrisala na jedan
detalj slika: nekad bi posmatrala oči, drugi put pejzaž u pozadini, sunce ili,
naprosto, potpis Edvarda Munka.
„Rekao je da se ni on ni ta Galtungova ćerka…“
„Lena“, pojasni Kaja.
„…Ne sećaju kada je otišao, ali verovatno je bilo kasno jer on voli da
bude sam na stazama.“
„Dakle, Toni Lejke je mogao biti i u Frognerskom parku. Ako je išao
do Serkedala, onda je morao da prođe kroz naplatnu rampu. A ako koristi
elektronsku naplatu, onda je vreme automatski registrovano. I onda
može…“
Osvrnula se i naglo zaćutala kada je ugledala njegov ledeni pogled.
„…Ali ste vi to sigurno već proverili“, dovršila je.
„Nismo ni morali“, odvrati Mikael. „Lejke ne koristi elektronsku
naplatu, uvek plaća kešom. Tako da se prolazak ne beleži.“
Klimnula je. Produžili su do sledeće slike, stali su iza grupice Japanaca
koji su nešto ćeretali, pokazivali prstom i gestikulirali. Pored toga što se
Munkov muzej nalazio na pola puta između Doma policije na Grenlandu i
Centrale na Brinu, on je kao sastajalište imao i tu prednost što je turistička
atrakcija u Oslu na kojoj nikad nećeš susresti kolegu, suseda ili poznanika.
„A šta ti kaže Lejke za Elijasa Skuga i Stavanger?“, ponovo će Kaja.
Mikael opet odmahnu glavom. „Kaže da bismo mogli i za to da ga
optužimo, pošto je te noći spavao sâm pa nema alibi. Onda sam ga pitao da
li je sutradan otišao na posao, a on mi je kazao da se ne seća, ali da je
verovatno bio tamo u sedam, kao i svakog dana. I da mogu da proverim kod
recepcionerke ako mislim da je važno. Proverio sam. Lejke je tog dana
rezervisao salu za sastanke od devet i petnaest. Onda sam razgovarao s tim
njegovim investitorima na poslu i ispostavilo se da su dvojica prisustvovali
tom sastanku. Ako je napustio stan Elijasa Skuga u tri sata noću, stigao bi
jedino avionom. Ali njegovog imena nema nigde na spiskovima avio-
kompanija.“
„To ne znači mnogo, mogao je da putuje pod lažnim imenom, sa
falsifikovanom ličnom kartom. Ali šta je s tim telefonskim pozivom? Kako
objašnjava to što je zvao Skuga?“
„I ne pokušava, samo poriče“, frknu Belman. „Ne znam šta ljudi vide u
ovom Plesu života. Ovo čak nisu ni normalna lica. Ako mene pitaš, liče na
zombije.“
Kaja pogleda plesače na slici. „Možda i jesu“, reče.
„Zombiji?“ Belman se kratko zasmeja. „Stvarno tako misliš?“
„Pa ovi ljudi kruže, plešu, ali su iznutra već mrtvi, sahranjeni, truli.
Definitivno.“
„Zanimljiva teorija, Sulnesova.“
Mrzela je kad bi je oslovio prezimenom. Po pravilu je to činio kad je
ljut ili kad smatra za shodno da je podseti na sopstvenu intelektualnu
nadmoć. Puštala ga je da to radi kad mu je već tako važno. A možda je i bio
u pravu. Zar nije pala upravo na tu njegovu očiglednu pamet? Više se nije
tako jasno sećala.
„Moram da se vratim na posao“, rekla je.
„Zašto?“, reče Mikael pogledavši iskosa čuvara koji je zevao iza
konopca u dnu prostorije. „Moraš da prebrojavaš spajalice dok čekaš da ti
se ukine odeljenje? Valjda razumeš da si mi napravila velik problem s tim
Lejkeom.“
„Ja tebi?“, prasnula je s nevericom.
„Malo tiše, dušo. Pa ti si me zvala da mi kažeš šta je Hari saznao o
Lejkeu. I da će ga uhapsiti. Verovao sam ti, toliko sam ti verovao da sam ga
uhapsio zbog tvoje dojave i praktično rekao novinarima da smo okončali
istragu. A sada se na mene sručila lavina sranja. Tip ima neoboriv alibi za
bar dva ubistva, dušo, moraćemo da ga pustimo u toku dana. Tatica Galtung
verovatno već razmišlja o tužbi i okuplja advokate iz pakla, a ministar će
hteti da čuje kako je uopšte moglo doći do ovolike blamaže. Ali glava na
giljotini nije ni tvoja, ni Huleova, ni Hagenova, već moja, Sulnesova.
Kapiraš? Samo moja. A tu moramo nešto da preduzmemo. Ti moraš nešto
preduzeti.“
„Kao šta, na primer?“
„Ništa posebno. Samo jednu sitnicu, ostalo ćemo mi. Hoću da izvedeš
Harija iz kuće. Večeras.“
„Da ga izvedem?“
„Pa, sviđaš mu se.“
„Otkud ti ta ideja?“
„Zar ti nisam rekao da sam vas video dok ste pušili na verandi?“
Kaja preblede. „Došao si kasno te večeri, ali mi nisi spomenuo da si
nas video.“
„Pa bili ste toliko obuzeti jedno drugim da me niste primetili kad sam
stigao, pa sam se parkirao da vas malo gledam. Sviđaš mu se, dušo. Sad
hoću da ga izvedeš negde, na samo par sati.“
„Zašto?“
Mikael Belman se osmehnu. „Mnogo sedi u kući. To jest, leži. Hagen
nikad nije trebalo da ga pošalje na odmor, takvi kao Hule to ne podnose. Ali
mi ne želimo da se on utopi u alkoholu gore na Opsalu, a, dušo? Odvedi ga
negde na večeru. Ili u bioskop. Ili na pivo. Samo se postaraj da ne bude kod
kuće između osam i deset. I pažljivo. Ne znam da li je bistar ili paranoičan,
ali je vrlo predano piljio u moj auto ono veče kad je krenuo od tebe.
Dogovoreno?“
 Kaja oćuta. O tom Mikaelovom osmehu umela je dugo da sanja kada bi
ga posao i porodične obaveze odvojili od nje. Zašto joj se sada prevrtala
utroba od tog osmeha?“
„Nećeš… valjda da…“
„Uradiću tačno ono što moram.“ Mikael pogleda na sat.
„Šta?“
Slegnuo je ramenima. „A šta misliš? Hoću da zamenim glavu na toj
giljotini.“
„Mikaele, nemoj to da mi tražiš.“
„Ne tražim ja, dušo. To ti naređujem.“
Glas joj je bio jedva čujan: „A šta ako… Ako odbijem?“
„Onda neću uništiti samo Hulea, već i tebe.“
Svetlost sa tavanice obasjavala mu je pege na licu. Prelep, pomisli
Kaja. Trebalo bi ga naslikati.
Sada marionete igraju tačno kako treba. Hari Hule je otkrio da sam
zvao Elijasa Skuga. Sviđa mi se taj tip. Mislim da smo mogli biti i drugari
da smo se upoznali u detinjstvu ili mladosti. Imamo ponešto zajedničko.
Pamet, na primer. Od svih tih policajaca, samo on ume da prozre privid. To
naravno znači i da moram biti oprezan s njim. Radujem se nastavku. Kao
malo dete.

OceanofPDF.com
PETI DEO
OceanofPDF.com
 Četrdeset šesto poglavlje
Crvenokrilac

Otvorivši oči, Hari ugleda ogromnu, četvrtastu i crvenu bubetinu kako

mu se prikrada između dve prazne boce, predući kao mačka. Načas je
prekinula, ali je odmah potom nastavila da prede. Prišla mu je još pet
centimetara preko staklene površine salonskog stočića, ostavljajući za
sobom trag u pepelu. Hari pruži ruku da je uhvati. Prineo ju je uvu. Glas mu
je zvučao kao kamenolom: „Dokle ćeš me više zvati, Ejstejne.“
„Hari…“
„Ko je to, jebote?“
„Kaja. Šta radiš?“
Pogledao je displej da se uveri u identitet sagovornice. „Odmaram se.“
Osetio je da se njegov želudac sprema za izbacivanje neželjenog sadržaja.
Opet.
„Gde se odmaraš?“
„Na kauču. Ako nije ništa hitno, prekidam vezu.“
„Znači li to da si u svojoj kući na Opsalu?“
„Pa, da vidim. Biće da je to taj tapet. Vidi, moram sad da idem.“
Bacivši telefon na drugi kraj kauča, Hari ustade, sagnu se da održi
ravnotežu i otetura koristeći glavu kao antenu, a ujedno i kao ovan za
razvaljivanje vrata. Dovela ga je bez većih problema do kuhinje, gde je čak
stigao da se osloni o sudoperu pre nego što mu je mlaz povraćke šiknuo iz
usta.
Tek kada je ponovo otvorio oči uvideo je da sušilica za sudove još stoji
u sudoperi. Žitka žućkastozelena tečnost slivala se niz jedini tanjir na njoj.
Hari odvrnu česmu. Prednost višednevnog alkoholisanja ogleda se u tome
što ti, počev od drugog dana, povraćka više neće zapušavati sifon.
Hari popi malo vode direktno iz česme. Malo. Druga prednost
iskusnog alkoholičara jeste što zna koliko njegov stomak može da podnese.
 Ponovo se odgegao do dnevne sobe bacajući noge u stranu kao da je
nečim napunio gaće. Što bi, uostalom, trebalo proveriti. Legavši ponovo na
kauč, začuo je nekakvo piskutanje iz pravca svojih stopala. Kao da ga neki
minijaturni čovečuljak doziva. Opipao je kauč kod nogu i ponovo prineo
crveni telefon uvu.
„Šta je bilo?“
Pitao se šta da radi sa ostacima žuči u grlu: da li da je ispljune ili da je
proguta. Ili pak da je ostavi tu gde je, neka ga peče, zaslužio je.
Slušao je njen glas kako mu predlaže da se nađu. Možda u Ekeberškom
restoranu? Sad, odmah. Ili za sat.
Hari pogleda prazne boce džim bima na salonskom stočiću. Pa za sat.
Sedam. Nema više gde da kupi alkohol. A restoran ima i svoj bar.
„Sad, odmah“, odgovorio je.
Prekinuo je vezu, ali telefon odmah potom opet zabruja. Bacivši
pogled na displej, Hari se javio: „Ćao, Ejstejne.“
„A sad mi se javljaš! Jebote, Hari, mislio sam da si overio kao
Hendriks!“
„Možeš li da me odbaciš do Ekeberškog restorana?“
„Šta sam ti ja, jebote? Taksista?“
Osamnaest minuta kasnije Ejstejnov auto je stigao pred ulaz u dom
Huleovih. Ejstejn otvori prozor i smejući se doviknu: „Treba li i vrata da ti
zaključam, pijanduro?“
„Ideš na večeru?“, poče Ejstejn dok su se vozili preko Nurstranda. „Da
jebeš ili zato što si je već jebao?“
„Ne seri. To mi je koleginica.“
„Pa baš zato. Kao što bi moja bivša žena rekla: ’Mami te ono što
gledaš svaki dan’. Mora da je to pročitala u nekom svom časopisu. Samo
što, naravno, nije mislila na mene nego na onog gmaza s njenog posla.“
„Ejstejne, ti se nisi ženio.“
„Umalo jesam. Znači, taj tip je nosio onaj džemper iz prodavnice
suvenira i pričao ninošk. Ne mislim neki sad seljački dijalekat, nego
književni ninošk, kao iz narodnih pripovedaka u 19. veku, jebote! Šta
misliš, kako mi je bilo da ležim sam i razmišljam kako moju – zamalo –
ženu za kancelarijskim stolom jebe gola, bela guzica ispod seljačkog
džempera sve dok u jednom trenutku ne zastane, stegne guzove i zaurla na
ninoškom svrših!“
Ejstejn pogleda Harija. Nije bilo reakcije.
„Jebote, Hari, to je baš smešno. Zar si toliko pijan?“
Kaja je sedela duboko zamišljena za stolom s pogledom na čitav grad.
Iz misli je trgnu diskretno nakašljavanje. Osvrnula se. Bio je to šef sale.
Pogledao ju je sa žaljenjem kao da će reći „Znam da piše u meniju, ali tog
jela trenutno nema u kuhinji“. Sagnuo se da joj nešto kaže, ali je govorio
tako prigušeno da ga je jedva čula:
„Žao mi je, ali vaš pratilac je stigao.“ Pocrvenevši, ispravio se: „Hoću
reći, žao mi je što ga ne smemo pustiti da uđe. Bojim se da je malčice…
veseo. A politika ovog restorana…“
„U redu je.“ Kaja ustade. „Gde je sada?“
„Čeka vas ispred. Bojim se da je usput kupio piće za šankom i da ga je
izneo napolje. Ako biste ga mogli zamoliti da vrati piće u lokal – vidite,
zbog takvih stvari možemo izgubiti dozvolu za točenje alkoholnih pića.“
„Naravno. Samo mi, molim vas, donesite kaput“, reče Kaja hitajući ka
izlazu dok je šef sale nervozno trčkarao za njom.
Kada je izašla, ugledala je Harija kako se klati pored zidića na padini
gde su prethodnog puta pušili. Prišla mu je. Na zidiću je stajala jedna
prazna čaša.
„Očigledno nam nije suđeno da večeramo ovde“, rekla je. „Imaš li neki
predlog?“
Slegnuo je ramenima i nategnuo iz pljoske.
„Bar u Savoju. Ako nisi mnogo gladna.“
Uvila je kaput oko sebe. „Zapravo nisam uopšte gladna. Što mi ne bi
pokazao ovaj kraj u kojem si odrastao – tu su mi kola. Možda bismo mogli
da vidimo i te vaše bunkere.“
„Hladno i ružno“, odvrati Hari. „Smrdi na pišaćku i pikavce.“
 „Mogli bismo da pušimo“, nastavila je. „I uživamo u pogledu. Zar
imaš pametnija posla?“
Kruzer osvetljen kao novogodišnja jelka polako je i bešumno klizio
fjordom prema luci pod njima. Seli su direktno na vlažan beton bunkera, ali
ni jedno ni drugo nije osetilo hladnoću kako im se prikrada. Kaja cugnu iz
pljoske koju joj je Hari pružio.
„Crno vino u pljoski“, primetila je.
„Samo to sam našao kod ćaleta u bifeu. Uostalom, nosim ga samo za
svaki slučaj. A omiljeni glumac?“
„Ti si sad na redu“, rekla je nategnuvši još malo.
„Robert de Niro.“
Napravila je grimasu. „Mafijaš na terapiji? Upoznajte Fokerove?“
„Zakleo sam mu se na večnu odanost posle Taksiste i Lovca na jelene.
Ali sve ima svoju cenu. A tebi?“
„Džon Malkovič.“
„M-hm. Dobro. A zašto?“
Zamislila se. „Zato što je kultivisan, a zločest. Ne cenim naročito tu
osobinu, ali volim kako je pokazuje.“
„A ima i ženska usta.“
„Zar je to dobro?“
„Jeste. Svi najbolji glumci imaju ženskaste usne. I – ili – visok, ženski
glas. Kevin Spejsi, Filip Simor Hofman.“ Hari izvadi paklicu i ponudi je
cigaretom.
„Samo ako mi je ti pripališ“, rekla je. „Ali ti momci nisu ni inače
oličenje muškosti.“
„Miki Rork. Ženski glas. Ženska usta. Džejms Vuds. Usne kao
napupela ruža.“
„Ali nema visok glas.“
„Ali zato bleji. Kao ovca. To je ženka.“
Kaja se nasmeja prihvatajući pripaljenu cigaretu. „Ma daj. Mačo
momci iz filmova uvek imaju dubok, promukao glas. Kao Brus Vilis.“
 „Da, Brus Vilis. Dobro, jeste promukao. Ali dubok? Hardly.“76 Hari
začkilji i prosikta falsetom ka gradu: „’From up here it doesn’t look like
you’re in charge of jack shit.’“77
Kaja tako prasnu u smeh da joj cigareta ispade iz usta ka žbunju pod
zidićem odašiljući varnice na sve strane.
„Ne valja?“
„Ne valja za medalju“, odvratila je plačući od smeha. „Jebi se, sad sam
zaboravila kojeg sam se mačo glumca sa ženskastim glasom ja setila.“
Hari slegnu ramenima. „Setićeš se već.“
„I Even i ja smo imali ovakvo jedno mesto“, reče Kaja prihvatajući
novu cigaretu palcem i kažipstom, kao da je ekser koji se sprema da zakuca.
„Naše skrovište za koje smo mislili da niko drugi ne zna, gde smo mogli da
se sakrijemo i pričamo tajne.“
„Želiš li da mi pričaš o tome?“
„O čemu?“
„O tvom bratu. O onome što mu se desilo.“
„Umro je.“
„To znam. Hoću da čujem ostatak priče.“
„Kakav ostatak?“
„Šta znam. Na primer, zašto si ga kanonizovala.“
„Zar sam ga kanonizovala?“
„Zar nisi?“
Zagledala se u njega.
„Daj vino“, rekla je.
Hari joj pruži pljosku i ona pohlepno nategnu.
„Ostavio mi je poruku“, počela je. „Even je bio vrlo osetljiv i ranjiv.
Povremeno bi se neprekidno osmehivao i smejao, naprosto bi plenio
vedrinom. Ako si u nekom problemu, čim Even dođe, on bi nestao kao…
Pa, kao rosa na suncu. A u mračnim periodima bilo bi obrnuto. Uvek bi se
oko njega širio muk, kao da se nad svime nadvije neka nerazrešiva
tragedija. Iz njegovog ćutanja naprosto bi probijala nekakva muzika u molu.
Ujedno veličanstvena i strašna, ako me razumeš. Pa opet, pogled mu je
uvek čuvao akumulirani sjaj, očima nikad ne bi prestao da se smeje.
Neprijatno.“
Stresla se.
„Bio je letnji raspust, divan dan kakav bi samo Even mogao da stvori.
Bili smo u vikendici na Ćemeu. Čim sam ustala, otišla sam u prodavnicu po
jagode. Kada sam se vratila, doručak je bio spreman i mama je dozivala
Evena da siđe u prizemlje. Ali nije joj odgovarao. Pretpostavile smo da još
spava, pošto je umeo da odvali do podneva. Pošla sam da nešto pokupim iz
svoje sobe, a u prolazu sam mu pokucala na vrata i rekla ’jagode’. Kad uđeš
u svoju sobu, obično se ne obazireš, već samo obaviš ono zbog čega si
došao: pokupiš knjigu s noćnog stočića ili udice iz konzerve na prozoru.
Zato ga nisam odmah ni videla, samo sam primetila nekakvu čudnu senku.
A onda sam skrenula pogled i tek tad ugledala njegova bosa stopala.
Poznavala sam svaki milimetar tih stopala, nekad mi je čak plaćao da ga
golicam, mnogo je to voleo. Prvo sam pomislila da leti, da je konačno
naučio i to. Podigla sam pogled, videla svetloplavi džemper koji sam mu
ištrikala. Obesio se o kuku za luster produžnim kablom. Verovatno je
sačekao da ja ustanem i odem, pa je prešao u moju sobu. Poželela sam da
istrčim, ali nisam mogla da se pomerim, kao da su mi se stopala zalepila za
pod. Blenula sam kao ukopana, visio je tako blizu, pozvala sam mamu,
učinila sam sve što je trebalo da proizvedem vrisak, ali nisam pustila ni
glasa.“
Kaja pognu glavu i otrese cigaretu. Udahnula je drhtavo:
„Ostatka priče sećam se samo u fragmentima. Dali su mi neke lekove
za smirenje. Kada sam tri dana kasnije došla sebi, već su ga sahranili. Rekli
su mi da je bolje što nisam prisustvovala, da bi to bilo previše za mene.
Ubrzo potom sam se razbolela, veći deo leta sam preležala u groznici. Uvek
mi se činilo da je ta sahrana obavljena nekako navrat-nanos, kao da ima
nečeg sramnog u načinu na koji je skončao. Šta ti misliš?“
„M-hm. Rekao si da ti je ostavio poruku.“
Kaja je zurila u zaliv. „Da, na mom noćnom stočiću. Napisao je da je
nesrećno zaljubljen u neku devojku i da mu se ne živi jer nikad ne mogu biti
zajedno. Izvinjavao se zbog sveg bola koji nam je naneo, jer zna da ga
volimo.“
„M-hm.“
„To me je prilično iznenadilo. Even mi nikad nije rekao za tu devojku,
a gotovo sve mi je govorio. Da nije bilo Roara…“
„Roara?“
„Da, to mi je bio prvi dečko, smuvali smo se tog leta. Bio je strašno
dobar i strpljiv, obilazio me je skoro svaki dan dok sam bila bolesna i slušao
me kako pričam o Evenu.“
„Kako je natprirodan i čudesan bio.“
„Ukapirao si.“
Hari slegnu ramenima. „I ja sam isto tako kad je mama umrla. Ali
Ejstejn nije imao strpljenja koliko tvoj Roar. Samo me je pitao planiram li
da osnujem novu crkvu.“
Kaja se tiho zasmeja uvlačeći dim cigarete. „Mislim da je i Roar s
vremenom uvideo da je sećanje na Evena potislo sve ostalo, uključujući i
njega. Veza nije potrajala.“
„M-hm. Ali Even je još tu?“
Klmnula je. „Iza svakih vrata koja otvorim.“
„Vidim, dakle zato se…“
Ponovo je klimnula. „Kad sam se tog leta vratila iz bolnice, zastala
sam pred svojim vratima, ali nisam mogla da ih otvorim. Naprosto nisam
mogla. Znala sam da će, ako ih otvorim, on opet tu visiti i da ću ja biti
kriva.“
„Uvek smo mi krivi, zar ne?“
„Uvek.“
„A niko nas ne može razuveriti, čak ni mi sami.“ Hari odasla pikavac u
tamu. Pa zapali novu cigaretu.
Dole je onaj brod pristao u luku.
Nagli nalet vetra zazviždao je kroz puškarnice.
„Zašto plačeš?“, upitao je tiho.
 „Zato što jesam kriva“, prošaptala je dok su joj se suze slivale niz
obraz. „Kriva sam za sve. Znao si sve vreme, zar ne?“
Hari uvuče dim, pa ga otpuhnu na žar cigarete.
„Ne sve vreme.“
„Nego od kada?“
„Otkad sam ugledao Bjernovo lice na vratima Lejkeove kuće. Bjern
Holm je sjajan forenzičar. Ali De Niro nije. Izgledao je istinski iznenađen.“
„I to je bilo sve?“
„To je bilo dovoljno. Shvatio sam na osnovu tog izraza lica da nema
pojma da sam i ja ušao Lejkeu u trag. Što znači da nije video moj računar i
da nije on preneo Belmanu. A ako Holm nije krtica, to je mogla biti samo
još jedna osoba.“
Klimnula je brišući suze. „Zašto ništa nisi rekao? Uradio? Odrubio mi
glavu?“
„Čemu? Pretpostavio sam da imaš dobar razlog.“
Odmahnula je glavom puštajući suze da teku.
„Ne znam šta ti je obećao“, nastavi Hari. „Pretpostavljam neko
unapređenje u novoj, svedržećoj Centrali. I da sam ispravno zaključio da je
tip u kog si zaljubljena oženjen i da ti priča kako će zbog tebe ostaviti ženu
i decu, ali nikako to i da uradi.“
Tiho je jecala glave pognute kao da vrat ne može izdržati njenu težinu.
Kao pokisli cvet, pomisli Hari.
„Samo ne razumem zašto si me večeras zvala“, rekao je prezrivo
piljeći u svoju cigaretu. Možda bi trebalo da promeni brend. „Prvo sam
pomislio da želiš da se ispovediš kako si ti krtica, ali ubrzo sam shvatio da
nije to posredi. Koga čekamo, šta treba da se desi? Hoću reći, već ste me
izbacili iz igre, zar mogu više bilo kako da vam naudim?“
Pogledala je na sat. I šmrknula. „Možemo li sad do tebe, Hari?“
„Zašto? Da li nas tamo neko čeka?“
Klimnula je.
Hari iskapi vino iz pljoske.
 Brava je bila razvaljena, ako je suditi po piljevini na stepeništu,
pajserom. Nimalo suptilno ni diskretno – delo policijskih ruku.
Hari se osvrnu na stepenicama. Kaja je stajala pored automobila
prekrštenih ruku. Ušao je u kuću.
U dnevnoj sobi bio je mrak, jedina svetlost poticala je iz otvorenog
bifea. Ali i to je bilo dovoljno da Hari prepozna priliku u senci pored
prozora.
„Glavni inspektore Belmane“, poče Hari. „Sediš u fotelji mog oca.“
„Dao sam sebi tu slobodu“, odvrati Belman. „Pošto kauč ima neki
specifičan vonj od kojeg je čak i ker pobegao.“
„Čime mogu da te ponudim?“ Hari pokaza glavom ka bifeu. „Ili si sam
pronašao šta ti treba.“
Jedva je video da glavni inspektor odmahuje glavom. „Nisam ja. Ker
je.“
„M-hm. Siguran sam da si nabavio nalog za pretres, samo se pitam po
kojem osnovu.“
„Anonimna dojava da si posredstvom nepoznatog saučesnika
prokrijumčario narkotike u zemlju, uz osnovanu sumnju da su sada ovde.“
„Pa, jesu li?“
„Ker iz Narkotika je pronašao nekakvu žućkastosmeđu grudvicu
umotanu u staniol. Ne liči nam ni na šta što se ovde može zapleniti, ali
razmatramo da ga pošaljemo na analizu.“
„Razmatrate?“
„Pa, to bi mogao biti opijum, ali i plastelin ili nekakva glina. Zavisi.“
„Od čega zavisi?“
„Od tebe, Hari. I od mene.“
„Je l’?“
„Ako prihvatiš da nam učiniš uslugu, možda se priklonim tumačenju
da je posredi plastelin, pa odbijem analizu. Jedan rukovodilac mora da vodi
računa o opterećenju resursa, zar ne?“
„Dobro, ti si rukovodilac. Kakvu uslugu?“
 „Tebi bar ne moram da okolišam, Hule, reći ću ti otvoreno. Hoću da na
sebe preuzmeš ulogu žrtvenog jarca.“
Hari opazi zlatasti prsten tečnosti na dnu jedne od boca džim bima na
salonskom stočiću, ali odupre se iskušenju da je prinese usnama.
„Upravo smo morali da pustimo Tonija Lejkea jer ima neoboriv alibi
za bar dva ubistva. Sve što imamo je onaj poziv jednoj žrtvi, a malo smo
istrčali pred medije koji nam, udruženi s Lejkeovim budućim tastom, mogu
napraviti pakao. Večeras ćemo morati da damo neku izjavu za štampu, a u
toj izjavi će pisati da je hapšenje izvršeno na osnovu naloga koji si ti,
kontroverzni Hari Hule, izmamio od nevešte i neiskusne tužiteljke u Domu
policije. Da si ti sve vreme solirao, ne sarađujući ni sa kim i da na sebe
preuzimaš svu odgovornost. Centrala je tek nakon hapšenja uvidela da nešto
ne valja, pa smo se umešali i tek kroz razgovor s Lejkeom uvideli na kojim
se činjenicama zasniva čitav taj potez. Pa smo ga smesta pustili. Ti ćeš
potpisati to saopštenje i više nikada nećeš izustiti ni reč o celom tom
slučaju. Je li jasno?“
Hari je ponovo razmatrao da nategne iz one flaše. „M-hm. Krupna
narudžbina. Misliš da će mediji progutati priču pošto si ti već istrčao da
preuzmeš sve zasluge za hapšenje?“
„U saopštenju će pisati da sam preuzeo odgovornost na sebe. Prihvatio
sam da stanem iza tog hapšenja jer je to moja dužnost iako smo sumnjali da
je jedan naš inspektor pogrešio. Ali sam popustio na insistiranje Harija
Hulea da on istupi pošto je iskusan kolega, a pritom i ne radi za Centralu.“
„A mene treba da motiviše to što ćete me optužiti za šverc i
posedovanje narkotika ukoliko ne potpišem?“
Sklopivši vrhove prstiju, Belman se zaklati u fotelji.
„Tačno tako. Ali za tvoju motivaciju možda je važnije što mogu smesta
da izdejstvujem pritvor za tebe. Što bi bila greota pošto ti je otac u bolnici i,
ako sam dobro shvatio, nije mu mnogo ostalo – trebalo bi da budeš s njim.
Tužno je to.“
Hari se zavali na kauč. Znao je da bi trebalo da bude besan. Da bi onaj
stari – mlađi – Hari bio besan. Ali ovaj Hari samo je želeo da utone u kauč
koji je smrdeo na povraćku i znoj i zažmuri u nadi da će svi oni nestati, i
Belman, i Kaja i senke pod prozorom. Ali mozak je neumoljivo i po navici
nastavio da rezonuje.
„Ako mene ostavimo po strani“, začuo je sopstveni glas kako izgovara.
„Zašto bi Lejke podržao tu verziju? On zna da ste ga vi uhapsili i saslušali.“
Znao je odgovor i pre nego što ga je čuo od Belmana:
„Zato što Lejke zna da se nad njim zauvek nadvila neprijatna senka
sumnje. Naročito neprijatna zato što Lejke baš ovih dana vrbuje investitore.
Najbolji način da se otarasi te senke jeste da prihvati verziju po kojoj je za
njegovo hapšenje odgovoran neki tamo usamljeni jahač, solo igrač i
neozbiljan element u policiji. Zar ne?“
Hari klimnu.
„Osim toga, misli na policiju…“, poče Belman.
„Svojim priznanjem zaštitiću sve ostale u službi“, dovrši Hari.
Belman se osmehnu: „Oduvek sam znao da si relativno pametan čovek,
Hule. Znači li to da smo se sporazumeli?“
Hari se zamisli. Ako Belman sad ode, moći će da proveri ima li stvarno
još viskija na dnu one flaše. Klimnuo je.
„Evo saopštenja za štampu. Hoću tvoj potpis evo ovde.“
Belman mu gurnu preko stočića list papira i hemijsku. Hari u mraku
nije mogao da pročita šta piše. A i bilo mu je svejedno. Potpisao je.
„Odlično.“ Belman uze list i ustade. Svetlost sa ulične svetiljke
obasjala mu je ratničke boje na licu. „Opšte uzev, bolje je ovako. Misli o
tome, Hari. I odmori se malo.“
Milostiva briga pobednika, pomisli Hari sklapajući oči. San mu je
nudio dobrodošlicu. Ipak, otvorio je oči, pažljivo ustao i ispratio Belmana
na stepenice pred kućom. Kaja je još stajala pored auta prekrštenih ruku.
Hari opazi kada joj je Belman zaverenički klimnuo, a ona samo
slegnula ramenima u odgovor. Belman pređe ulicu, sede u isti onaj auto koji
je Hari video u Sagenovoj ulici one večeri, upali motor i ode. Kaja je prišla
stepenicama. Glas joj je još bio plačan:
„A zašto si udario Holma?“
 Hari se okrenu da se vrati u kuću, ali ga je sustigla preskačući po dva
stepenika i preprečila mu put do vrata. Zapahnula ga je isprekidanim,
vrelim dahom:
„Udario si ga tek kad si shvatio da je nevin. Zašto?“
„Kajo, odlazi.“
„Neću!“
Hari je pogleda. Znao je da joj ne može objasniti koliko ga je
neočekivano zabolela istina kada ju je spoznao. Dovoljno da odalami ono
začuđeno, nevino lice na vratima, odraz njegove sopstvene lakovernosti.
„Šta želiš da čuješ?“, upitao je začuvši metalni prizvuk dobro poznatog
besa u svom glasu. „Kajo, stvarno sam ti verovao. Tako da ti moram
čestitati. Čestitam ti na uspešno obavljenom zadatku. Hoćeš li sada da se
skloniš?“
Video je da joj suze ponovo naviru u oči. Uzmakla je u stranu.
Oteturao se u kuću i zalupio vrata za sobom. Zastao je u vakuumu
predsoblja, bešumnom nakon treska, u toj nagloj tišini, praznini – u tom
božanstvenom ništavilu.

OceanofPDF.com
 Četrdeset sedmo poglavlje
Strah od mraka

Olav Hule trepnu nekoliko puta u mraku.

„Hari, jesi li to ti?“
„Ja sam.“
„Sad je noć, zar ne?“
„Jeste.“
„Kako si?“
„Živ sam.“
„Da upalim svetlo…“
„Nema potrebe, samo sam nešto hteo da ti kažem.“
„Prepoznajem taj ton. Nisam siguran da želim da čujem.“
„Svakako ćeš pročitati sutra u novinama.“
„A ti si hteo da mi ispričaš svoju verziju?“
„Ne, samo sam hteo da prvi saznaš.“
„Hari, jesi li pio?“
„Želiš li da znaš?“
„Tvoj deda je isto pio. Voleo sam ga i pijanog i treznog. Malo ko to
može reći za oca pijanicu. Ne, ne želim da znam.“
„M-hm.“
„A isto mogu reći i tebi. Uvek sam te voleo, i pijanog i treznog. Nije
mi bilo teško iako si uvek bio težak čovek. Uvek u ratu, ponajpre sa samim
sobom. Ali, Hari, u životu mi je najmanje teško bilo da te volim.“
„Tata…“
„Nemamo vremena za banalnosti, Hari. Ne znam da li sam ti ikad
rekao, čini mi se da jesam, ali ima stvari koje često pomišljamo, pa mislimo
da smo ih i izrekli iako nismo. Hari, uvek sam bio ponosan na tebe. Jesam li
ti to rekao dovoljno često?“
 „Ja…“
„Šta?“ Olav Hule oslušnu u mraku. „Sine, pa ti plačeš? Ako, u redu je
to. Znaš li kad sam bio najponosniji? Ovo ti nikad nisam ispričao. Jednom,
dok si još bio u višim razredima osnovne škole, javio se jedan tvoj
nastavnik. Rekao je da si se ponovo pobio u školskom dvorištu. I to sa
starijim dečacima, iz moralnih razloga. Ali tom prilikom je bilo prilično
gadno jer si morao u hitnu da ti ušiju usnu i izvade rasklimatan zub. Sećaš li
se da sam ti smanjio džeparac? Kako bilo, posle mi je Ejstejn pričao o toj
tuči. Nasrnuo si na njih zato što su napunili Klompin ranac vodom sa česme
u dvorištu. Ako se ne varam, ti čak nisi naročito ni voleo Klompu. Ali
Ejstejn mi je rekao da su te toliko pretukli zato što se nisi predavao, već bi
svaki put ustajao sve krvaviji dok se naposletku stariji dečaci nisu uplašili i
razišli.“
Olav Hule se tiho zasmeja. „Onda nisam smeo da ti kažem, jer bih te
možda ohrabrio da se još više biješ. Ali došlo mi je da zaplačem koliko sam
bio ponosan. Uvek si bio tako hrabar, Hari. Plašio si se mraka, ali si išao
kroz mrak. I ja sam bio najponosniji tata na svetu. Jesam li ti ikada to
rekao? Hari? Jesi li tu?“
Slobodan. Razbio sam bocu šampanjca o zid, mehurići su se slivali kao
ključala moždana masa niz tapete, niz slike, isečke, niz ištampano
saopštenje sa slikom Harija Hulea koji preuzima na sebe odgovornost.
Slobodan, slobodan od krivice, slobodan da ponovo pošaljem čitav svet
dođavola. Gazim po srči, utiskujem je u pod, čujem kako krcka. A bos sam.
Klizim na sopstvenoj krvi. I urlam od smeha. Slobodan, slobodan!

OceanofPDF.com
 Četrdeset osmo poglavlje
Hipoteza

Nil Makormak, načelnik odeljenja za ubistva policijske uprave Južni

Sidnej, provukao je prste kroz svoju tanku grivu posmatrajući cvikerašicu
sa druge strane stola u sobi za saslušanje. Došla je pravo s posla, iz
izdavačke kuće. Njen kostim bio je jednostavnog kroja i izgužvan, ali nešto
je u vezi sa Iskom Peler nagoveštavalo da je on ipak skup, ali da mu
naprosto nije bio cilj da zadivi proste duše poput samog Makormaka.
Međutim, Iskina adresa nije govorila u prilog tome da je bogata. Bristol
nipošto nije bio otmen kraj Sidneja. Delovala mu je zrelo i razborito,
nimalo kao tip sklon drami, preterivanju i bespotrebnom privlačenju pažnje.
Uostalom, oni su zvali nju na razgovor, nije se sama javila policiji.
Makormak pogleda na sat. Imao je dogovor sa sinom da po podne idu na
jedrenje, trebalo je da se nađu u zalivu Votson Bej gde ih je čekao brodić.
Zato se nadao da će brzo obaviti taj razgovor. Sve je na to i ukazivalo do
ovog poslednjeg saznanja.
„Ali gospođice Peler“, poče Makormak zavalivši se u stolici i sklopivši
ruke preko golemog loptastog stomaka. „Zašto nam to niste rekli ranije?“
Slegla je ramenima: „A zašto bih? Niko me nije pitao, a i ne vidim
kako je relevantno za Šarlotinu smrt. Samo sam vam sad ispričala jer me
pitate za svaki detalj. Mislila sam da vas zanima šta se dešavalo u
planinskom domu, a ne ta… epizodica koja je usledila. Ali to je bilo sve –
jedna brzo okončana i zaboravljena epizoda. Takvih budala ima svuda,
pojedinac ne može uzeti na sebe da se bavi svakim primerkom te sorte.“
Makormak zabrunda. Naravno, žena je u pravu. Nije ni on nameravao
time da se bavi. Kad je posredi neko ko ima veze sa policijom, to
podrazumeva samo probleme, neprijatnosti i još posla. Pogledao je kroz
prozor. Sunce se ogledalo u luci i na severnim plažama gde se još pušilo
iako je prošlo više od nedelju dana otkako je ugašen i poslednji u sezoni
priobalnih požara. Dim je skretao ka jugu. Lep, topao severac. Savršen za
jedrenje. Makormaku se dopadao taj Hari Hule. Houli, kako je on zvao
Norvežanina,78 mnogo mu je pomogao u slučaju Klovn. Ali preko telefona
mu je visoki, plavi Norvežanin zvučao nekako umorno. Makormak se
stvarno nadao da se Hule neće ponovo nasukati.
„Da krenemo iz početka, gospođice Peler.“
Čim je Mikael Belman ušao u salu za sastanke Odin, svaki razgovor je
zamro. Hitro je prišao mestu predsedavajućeg, spustio beleške, povezao
računar sa usb ulazom i raskoračio se. Istražna grupa je imala 36 članova,
što je triput više nego što je uobičajeno kod ubistava. Dovoljno su dugo
radili bez rezultata da se povremeno moralo poraditi na moralu, ali su se,
sve u svemu, držali junački. Stoga Belman nije samo sebi, već i svim
svojim saradnicima uskratio veliku pobedu u vidu hapšenja Tonija Lejkea.
„Čitali ste novine“, počeo je gledajući okupljene. Spasao je šta se
spasti moglo. Na naslovnicama dva vodeća lista bila je jedna ista slika: Toni
Lejke ulazi u automobil pred Domom policije. Ali treći je doneo arhivsku
sliku Harija Hulea iz televizijske emisije u kojoj je pričao o Snešku.
„Kao što vidite, odgovornost je preuzeo viši inspektor Hule. A tako i
treba da bude.“
Zidovi su mu vraćali odjek njegovih reči, a saradnici uputili neme,
pospane poglede. Da li su samo pospani, ili su i umorni? U ovom drugom
slučaju trebalo bi reagovati. Jer situacija se zaoštravala. Načelnik Centrale
je svraćao da mu kaže kako u Ministarstvu postavljaju pitanja. Vreme je
isticalo.
„Dakle, ostali smo bez glavnog osumnjičenog“, nastavio je. „Ali dobre
vesti su da imamo novih tragova koji vode iz planinskog doma na Hovasu.“
Zakoračio je prema računaru, pritisnuo taster i prva strana prezentacije
u Pauer pointu se pojavila na zidu.
U narednih pola sata izneo je sve činjenice kojima su raspolagali, sva
imena, satnice i pretpostavljene rute.
„Sad se postavlja pitanje“, rekao je gaseći računar. „O kakvom je ovde
ubistvu reč. Žrtve nisu odabrane nasumično iz date demografske grupe, već
su povezane s konkretnim mestom u konkretnom trenutku. Stoga je možda
reč i o konkretnom motivu koji nam čak može zvučati i racionalno. U tom
slučaju, zadatak pred nama je znatno lakši: kad otkrijemo motiv, otkrićemo
i ubicu.“
 Belman opazi da je više prisutnih klimnulo.
„Problem je što nemamo svedoke koje bismo mogli da ispitamo. Jedini
preživeli svedok, Iska Peler, preležala je bolesna u sobi ceo dan i celu noć.
Ostali su mrtvi ili se naprosto nisu prijavili. Znamo, na primer, da je Adela
Vetlesen putovala s nekim tipom kog je upoznala neposredno uoči toga, ali
pošto niko iz njenog okruženja ne zna ništa o njemu, možemo pretpostaviti
da je ta veza bila kratkog daha. Pogledaćemo s kim je bila u kontaktu, bilo
putem telefona, bilo putem interneta, ali treba vremena da se pročešljaju sva
ta imena. Ali u odsustvu svedoka, moramo odnekud početi. Trebaju nam
hipoteze o motivu. Šta može biti motiv za ubistvo najmanje četvoro ljudi?“
„Ljubomora ili glasovi u glavi“, doviknu neko u dnu prostorije. „Tako
nam govori iskustvo.“
„Slažem se. A ko može imati glasove u glavi koji ga teraju da ubija?“
„Svi sa kartonom na odeljenju psihijatrije“, zacvrkuta glas sa
severnjačkim naglaskom.
„A i svi koji ga nemaju“, primeti neki drugi glas.
„Dobro. A ko bi mogao biti ljubomoran?“
„Supružnik ili partner nekog ko je bio tamo.“
„A ko su ti ljudi?“, upita Belman.
„Ali već smo proverili alibije partnera žrtava i eventualne motive“,
ubaci se neko treći. „To uvek prvo uradimo. Već smo eliminisali iz istrage
sve partnere kojih je bilo.“
Mikael Belman je vrlo dobro znao da oni samo dodaju gas iako su
zaglibili duboko i ne mogu da mrdnu, ali važno je bilo što su ipak voljni da
dodaju gas. Jer bio je siguran da je Hovas daska koju moraju podmetnuti
pod točak da bi se konačno oslobodili.
„Nismo eliminisali sve partnere i supružnike iz istrage.“ Belman se
zaklati na petama. „Jedan nam samo nije delovao sumnjivo. Ko nema alibi
za trenutak smrti svoje žene?“
„Rasmus Ulsen!“
„Tačno tako. A kad sam pričao sa Rasmusom Ulsenom u Skupštini,
priznao mi je da je Marit imala ’ljubomornu fazu’ pre nekoliko meseci.
Rasmus je flertovao s nekom ženskom. A Marit Ulsen je otišla na
planinarenje da razmisli. To se može podudarati s trenutkom u kojem je
boravila na Hovasu. Možda nije samo razmišljala, možda je rešila da mu
uzvrati milo za drago. A evo vam i konkretnog podatka: u noći kada su
žrtve bile na Hovasu, Rasmus Ulsen nije bio u Oslu, već je rezervisao sobu
u ustaoskom hotelu. Šta će Rasmus Ulsen tamo u isto vreme kad je i
njegova žena na Hovasu? Da li je noć proveo u hotelu, ili se malo prošetao
na skijama?“
Pogledi pred njim više nisu bili teški i pospani, naprotiv – raspalio je
žar u njima. Čekao je odgovore. Tako velika istražna grupa normalno ne
funkcioniše optimalno u improvizovanim igricama pogađanja, ali dovoljno
su dugo radili zajedno da su svi u prostoriji pretrpeli svoju dozu spuštanja,
svakome od njih su bar jednom odbačena nagađanja i maštovite hipoteze,
svi su malo ukrotili svoj ego.
Na to se oglasio jedan mlađi glas: „Možda je došao nenajavljen u
planinski dom i uhvatio je na delu. Ali kad je video šta je imao da vidi,
samo se okrenuo i otišao. Da na miru sve ovo isplanira.“
„Možda“, reče Belman. Podigao je jedan od papira koje je spustio na
sto. „Prvi argument u prilog toj teoriji: ovaj listing iz centrale Telenora. Na
njemu se vidi da se Rasmus Ulsen ujutro čuo sa svojom ženom.
Pretpostavimo da je znao u koji se planinski dom uputila. Drugi argument u
prilog toj hipotezi je ovaj meteorološki izveštaj. Noć je bila vedra, s
mesečinom, i Ulsen je lako mogao preći taj put na skijama, baš kao i Toni
Lejke. Ali evo i argumenta broj jedan protiv te hipoteze: zašto bi pobio i sve
ostale, a ne samo svoju ženu i njenog eventualnog ljubavnika?“
„Možda je imala više od jednog ljubavnika“, doviknu jedna oniža,
prsata žena. Belmanu se činilo da bi mogla biti lezbijka, pa se već
poigravao sa idejom da je jednom pozove kod Kaje. Naravno, samo se
poigravao.
„Možda su gore bile prave orgije, jebote!“
Smeh se razlegao salom za sastanke. Dobro, raspoloženje je bar na
nivou.
„Možda nije video s kim se seksala, čak ni da li je to muško ili žensko,
samo je video da ima još nekog pod čaršavom“, dobaci neko. „Pa je hteo da
bude siguran.“
 Još smeha.
„Dosta, nemamo vremena za ova naklapanja“, uzviknu Eskildsen,
iskusni istražitelj za koga niko nije znao koliko je već u tom poslu. Svi
zaćutaše. „Seća li se iko od vas balavaca slučaja koji je Odeljenje za krvne
delikte rešilo pre nekoliko godina. Kada su svi mislili da Oslom hara
serijski ubica?“, nastavio je Eskildsen. „Kad su ga uhvatili, ispostavilo se da
je imao motiv samo za treću žrtvu po redu. Ali pošto je znao da bi ga za nju
odmah osumnjičili, zamaskirao je to serijom bolesnih, ritualnih ubistava.“
„U jebote“, povika onaj mladi glas. „Zar su Krvni delikti ikad uspeli da
reše neki slučaj? Pucali u mrak pa im se posrećilo.“
Momak se isceri ka okupljenima, ali pocrvene kao bulka shvativši da je
reakcija izostala. Jer svi malo iskusniji istražitelji sećali su se tog slučaja.
Korišćen je kao primer istrage u svim nordijskim zemljama i prerastao je u
legendu. Kao i onaj koji ga je rešio.
***
„Hari Hule.“
„It’s Neil McCormack, Holy. How are you? And where are you?“79
Makormak je bio prilično siguran da mu je ovaj odgovorio „u komi“,
ali je pretpostavio da je posredi neko norveško mesto egzotičnog naziva.
„I talked to Iska Peller.80 Kao što si mi već rekao, nije imala mnogo
informacija o noći koja vas zanima, ali zato o narednoj večeri…“
„Da?“
„Dakle, nju je s drugaricom Šarlotom Lol iz doma pokupio lokalni
policajac i prebacio ih svojoj kući. Ispostavilo se da su, dok je gripozna
gospođica Peler pokušavala da spava, policajac i prijateljica popili koju u
dnevnoj sobi nakon čega je policajac na vrlo odlučan, nasilan način
pokušao da zavede Šarlotu. Toliko odlučan da je Šarlota dozivala u pomoć.
Pelerova se probudila i došla u sobu gde je policajac već uspeo da svuče
njenoj drugarici skijaške pantalone do kolena. Kad je Pelerova stigla,
prekinuo je da pokušava, a njih dve su rešile da odu do železničke stanice i
odsednu u nekom mestu koje sam, bojim se…“
„U Gejlu.“
„Hvala.“
 „Kažeš, Nile, pokušao je da je zavede ali zapravo misliš – da je siluje?“
„Ne mislim. Detaljno sam raščlanio incident s gospođicom Peler kako
bismo došli do prave formulacije. Rekla je da je policajac Lolovoj protiv
njene volje svukao pantalone, ali da je nije dodirivao.“
„Ali…“
„Možemo pretpostaviti da mu je to bila namera, ali ne znamo. Suština
je da se nije dogodilo ništa kažnjivo. Gospođica Peler je bila tog mišljenja,
pa se nisu čak ni potrudile da prijave incident, samo su se pokupile i otišle.
Policajac je čak angažovao nekog lokalca da ih sve troje preveze do
železničke stanice i ispratio ih je na voz. Ali prema Pelerovoj, policajac nije
bio nimalo pometen niti se izvinjavao, već je uporno pokušavao da dobije
prijateljičin broj telefona. Kao da je sve bilo deo najnormalnijeg
udvaranja.“
„M-hm. Imaš li još nešto za mene?“
„Nemam, Hari. Osim da smo joj, po tvojoj preporuci, obezbedili
pratnju. Puna 24 sata, i dostavu hrane i svih potrepština. Može samo da se
izležava na suncu – ako ga uopšte ima u Bristolu.“
„Hvala ti, Nile. Ako nešto…“
„…iskrsne, zvaću te. I obratno.“
„Naravno. Take care.“81
Ko mi kaže, pomisli Kormak prekinuvši vezu. Pogledao je plavo
popodnevno nebo. Leto je, dani su dugi – možda još stigne da ugrabi sat i
po jedrenja do zalaska sunca.
Hari ustade i pređe u kupatilo. Dvadeset minuta je stajao pod tušem
dok mu se vrela voda slivala niz telo. Onda je izašao, obrisao ošurenu kožu
prekrivenu crvenim tačkicama i obukao se. Mobilni je pokazivao osamnaest
propuštenih poziva. Dakle, domogli su se njegovog broja. Prve cifre tri
glavna dnevna lista u Norveškoj i dve najveće televizijske stanice odmah je
prepoznao pošto su im svi brojevi počinjali nizom istih cifara i nula.
Završeci nizova su se razlikovali, ali su nesumnjivo vodili do novinara
gladnih za komentarima. Hariju pogled zastade na jednom broju, a da nije
odmah shvatio zašto. Možda zato što je nekom deliću njegovog mozga bilo
baš zabavno da pamti brojeve. Ili zato što je počinjao pozivnim brojem za
Stavanger. Prelistao je primljene pozive i ustanovio da je razgovarao s tim
brojem dva dana ranije. Kolbjernsen.
Pozvao ga je pridržavajući telefon ramenom dok je pertlao cokule.
Uvideo je da mu trebaju nove. Metalno ojačanje zahvaljujući kojem si
mogao bezbrižno da hodaš po ekserima sada je virilo iz đona.
„Hari, jebote, baš su te ocrnili u novinama. Pravi butchering.82 Šta ti
kaže šef?“
Kolbjernsen mu je zvučao mamurno. A možda je samo bio bolestan.
„Nemam pojma“, odvrati Hari. „Nismo se čuli.“
„Rekao bih da se tvoje odeljenje izvuklo, pošto si sve preuzeo na sebe.
Je l’ te šef nagovorio da take one for the team?“83
„Nije.“
Narednom pitanju prethodila je poduža tišina. „Nije valjda… onaj
Belman?“
„Šta si hteo, Kolbjernsene?“
„Hari, jebote. I ja, baš kao i ti, ovde vodim somewhat84 ilegalnu solo
istragu. Moram da znam da li igramo za isti tim.“
„Kolbjernsene, ja nemam tim.“
„Odlično, to mi zvuči kao da si još u našem timu. Gubitničkom.“
„Upravo izlazim.“
„Right on.85 Ponovo sam popričao sa Stinom Elberg, devojkom koju je
Elijas Skug proganjao.“
„I?“
„Ispostavilo se da joj je Skug ispričao više o događajima iz planinskog
doma nego što mi je prvi put rekla.“
„Počeo sam da verujem u druga saslušanja“, reče Hari.
„A?“
„Ništa, reci.“
OceanofPDF.com
 Četrdeset deveto poglavlje
Bombajski vrt

Bombajski vrt bio je od onih lokala koji naoko nemaju nikakvo pravo
da postoje, ali koji, za razliku od svojih konkurenata koji prate trendove,
ipak opstaju godinu za godinom. I sam položaj u istočnom delu centra grada
bio je dovoljno očajan pošto se lokal nalazio između nekadašnjeg stovarišta
drvne građe i zatvorene fabrike pretvorene u samostalno pozorište. Dozvola
za točenje alkoholnih pića stalno je oduzimana usled bezbrojnih kršenja
propisa, isto kao i dozvola za služenje hrane. Jednom prilikom je sanitarna
inspekcija u kuhinji zatekla glodara neidentifikovane vrste, ali koji mora
biti u srodstvu sa rattus norvegicus.86 U komentaru izveštaja inspektor je
sebi dao oduška nazvavši tu kuhinju „mestom zločina“ na kojem su se
„nesumnjivo dogodila ubistva najsvirepije vrste“. Slot-mašine duž zidova
ubirale su izvesnu zaradu, ali su neretko bile i meta pljačke. Nije bilo tačno
ni da to mesto gazde Vijetnamci koriste za pranje novca od trgovine
narkoticima, kao što su pojedini podozrevali. Pravi uzrok opstanka
Bombajskog vrta trebalo je tražiti u dnu lokala, iza zatvorenih dvokrilnih
vrata. Tu se nalazio takozvani privatni klub kojem su pristup imali samo
članovi. U praksi bi to podrazumevalo da popuniš pristupni formular kod
Vijetnamca za šankom restorana, na licu mesta dobiješ odobrenje i platiš sto
kruna godišnje članarine. Potom bi te neko otpratio i zaključao ona vrata za
tobom.
Tako bi se obreo u zadimljenoj prostoriji – pošto zakon o zabrani
pušenja ne važi za privatna udruženja – pred minijaturnim ovalnim
hipodromom dimenzija četiri puta dva metra. Hipodrom je bio prekriven
zelenom čojom sa sedam šina po kojima su se u trzajima kretali pljosnati
metalni konji na šipkicama. Računar koji je brujao ispod stola određivao je
brzinu datog konja u datom trenutku što je po dotadašnjem iskustvu igrača
bilo sasvim nasumično, pa time i pravedno. Računarski program dodelio je,
doduše, pojedinim konjima nešto veću verovatnoću da budu brži od ostalih,
što se odražavalo u kvotama i u eventualnoj isplati. Oko hipodroma je
članstvo kluba, okorelo ili sasvim zeleno, pušilo zavaljeno u udobne kožne
naslonjače pijuckajući domaće točeno pivo s klupskim popustom i navijalo
za konja ili kombinaciju na koju su se kladili.
Budući da je klub, pravno gledano, plivao u sivoj zoni zakona o igrama
na sreću, pravilo je glasilo da u prisustvu dvanaest ili više članova ulog po
glavi člana ne sme biti viši od sto kruna. Međutim, ukoliko bi se u klubu
našlo manje od dvanaest članova, to se, prema statutu kluba, računalo kao
prijateljsko okupljanje zatvorenog tipa, a pošto se odraslim prijateljima ne
mogu zabraniti lične opklade, ulozi su bili stvar dogovora među prisutnima.
Iz tog razloga neobično često je broj prisutnih u dnu Bombajskog vrta
iznosio tačno jedanaest. Gde se u tu priču uklapao bilo kakav vrt, nikom
nije bilo jasno.
U četrnaest sati i deset minuta čovek s najnovijim članstvom u klubu,
starim tek četrdeset sekundi, sproveden je u prostoriju gde je u jednoj
naslonjači ugledao jedinog prisutnog člana, leđima okrenutog, i čoveka
vijetnamskog porekla koji je očigledno rukovodio trkama i ulozima, budući
da je nosio prsluk kao krupijei.
Čovek u fotelji bio je plećat i nosio je flanelsku košulju. Crne kovrdže
sezale su mu do kragne.
„Pobeđuješ li, Krongli?“, upita Hari sedajući u naslonjaču pored
policajčeve.
Kovrdžava glava se osvrnu k njemu. „Hari!“, uzviknuo je sa iskrenom
radošću u glasu i na licu. „Kako si me pronašao?“
„Zašto misliš da sam te tražio? Možda sam i ja redovan posetilac.“
Krongli se nasmeja i pogleda konje koji su se kretali dužom stranom
stola noseći limene džokeje na leđima. „Teško. Dolazim ovamo svaki put
kad sam u Oslu, a nikad te nisam video.“
„Okej. I rekli su mi da ću te verovatno pronaći ovde.“
„U jebote, zar se toliko priča o meni? Dobro, možda nije baš umesno
da jedan policajac dolazi ovamo, iako se sve odvija u granicama zakona.“
„Kad smo kod granica“, poče Hari odmahnuvši glavom krupijeu koji
mu je sa iščekivanjem pokazao točilicu za pivo. „Hteo sam da popričam s
tobom o nečemu.“
 „Samo izvoli“, odvrati Krongli pomno motreći hipodrom gde je plavi
konjić na spoljnoj traci još vodio, ali ga je tek čekala velika krivina.
„Iska Peler, Australijanka koju si pokupio iz doma na Hovasu, kaže da
si napastvovao njenu prijateljicu Šarlotu Lol.“
Hari nije primetio ni nagoveštaj promene na Kronglijevom
usredsređenom licu. Sačekao je. Naposletku Krongli podiže pogled.
„Želiš li da ti kažem nešto o tome?“
„Samo ako i ti želiš“, odvrati Hari.
„Protumačiću to kao da ti želiš. ’Napastvovao’ je pogrešan izraz. Malo
smo flertovali, poljubili se i ja sam hteo da nastavim, a ona je zaključila da
je bilo dosta. Stoga sam prešao na konstruktivno nagovaranje kakvo žene
često očekuju od muškarca i koje je autentični deo igre zavođenja. Ali ni na
šta više od toga.”
„To se ne podudara sa onim što nam Iska Peler kaže da je Šarlota njoj
rekla. Misliš li da Pelerova laže?“
„Ne.“
„Ne misliš?“
„Samo mislim da je Šarlota svojoj drugarici servirala malo drugačiju
verziju. Te katolkinje se uvek predstavljaju finijima nego što jesu.“
„Ali rešile su da prenoće u Gejlu umesto kod tebe. Iako Pelerovoj nije
bilo dobro.“
„Pa ta Australijanka je i insistirala da odu. Ne znam u čemu je bila fora
s njih dve, ta ženska prijateljstva su uvek zamršena. Osim toga, kladim se
da ta Pelerova nema dečka.“ Podigao je napola ispijenu čašu piva. „Na šta
uopšte ciljaš, Hari?“
„Čudno mi je što nisi rekao Kaji Sulnes kad je bila u Ustaosu da si
upoznao Šarlotu Lol.“
„A meni je čudno što ti još istražuješ taj slučaj. Mislio sam da je prešao
u ruke Centrale, posebno posle današnjih vesti.“ Krongli se ponovo vratio
konjima. Na izlasku iz okuke žuti limeni konj prešao je u vođstvo.
„Tako je“, reče Hari. „Ali silovanja su i dalje u nadležnosti Krvnih
delikata.“
 „Silovanja? Hari, jesi li siguran da si se otreznio?“
„Pa.“ Hari izvadi paklicu cigareta iz zadnjeg džepa. „Trezniji sam nego
što se nadam da si ti, Krongli, bio…“ Tutnuo je iskrivljenu cigaretu u usta.
„Kada si redovno prebijao i silovao svoju bivšu gore u Ustaosu.“
Krongli se okrenu prema Hariju oborivši laktom čašu piva na zelenu
čoju koja ga je upila. Vlažna mrlja širila se hipodromom kao Vermaht po
karti Evrope.
„Sad dolazim iz škole u kojoj radi“, nastavi Hari paleći cigaretu. „Ona
mi je rekla da ću te verovatno ovde pronaći. Takođe mi je rekla da se iz
Ustaosa nije preselila, već pobegla. Jer si ti…“
Hari nije uspeo da dovrši rečenicu. Krongli je bio brži, okrenuo se u
naslonjači i zaskočio Harija s leđa pre nego što je ovaj uspeo da odreaguje.
Zgrabio ga je za šaku, a Hari je znao šta će uslediti, taj potez su učili još na
prvoj godini akademije: policijski zahvat. Ipak, zakasnio je sekundu,
dvodnevno opijanje ga je usporilo, četrdeset godina otupelo. Krongli mu
zavrnu ruku za leđa i Hari posrnu. Udario je licem u zelenu čoju, i to
povređenom stranom vilice. Vrisnuo je od bola, načas mu se zamračilo pred
očima. A onda se vratio u naručje bola i očajnički pokušao da se iskobelja.
Hari je bio jak, oduvek je to bio, ali odmah je shvatio da protiv Kronglija
nema šanse. Osetio je vreo i vlažan dah snažnog policajca na licu:
„Nije trebalo da pričaš s njom, Hari, sa tom kurvetinom. Priča gluposti,
radi gluposti. Je l’ ti pokazala pičku? A, Hari, je l’ ti pokazala?“
Hariju zakrcka u glavi kada je Krongli povećao pritisak. Jedan žuti i
jedan zeleni konjić naiđoše i stadoše da ga bockaju po čelu, odnosno po
nosnom grebenu. Hari uhvati zalet desnim stopalom i nagazi. Iz sve snage.
Začuvši Kronglijev vrisak, izvukao se iz njegovog stiska, okrenuo i
zamahnuo. Ne pesnicom, zbog takvih budalaština već je lomio zglobove,
već laktom. Pogodio ga je tamo gde je naučio da je efekat najjači, ne posred
brade, već malo sa strane. Krongli se zatetura, pade preko niske naslonjače i
završi na podu sa sve četiri uvis. Hari opazi da je platno na Kronglijevim
starkama krvavo posle susreta s metalnim ojačanjem Harijevih cokula koje
su uveliko bile spremne za penziju. Kao i da mu cigareta začudo i dalje visi
među usnama. A i – krajičkom oka – da crveni konjić u prvoj traci galopira
ka ubedljivoj pobedi.
 Hari se sagnu, dohvati Kronglija za kragnu, podiže ga i baci u
naslonjaču. Potom povuče dva dima iz sve snage osećajući kako mu prže i
greju pluća.
„Slažem se da nemam mnogo dokaza za ovaj slučaj silovanja“, počeo
je. „Pošto te ni žena ni Šarlota Lol nisu prijavile. Zato sam, kao svaki
detektiv, pokušao da istražim još malo. I time se vraćam na Hovas.“
„Šta to pričaš, jebote?“ Krongli je zvučao kao da se upravo strašno
prehladio.
„Vidiš, Elijas Skug se veče uoči svoje smrti poverio jednoj devojci u
Stavangeru. Ispričao joj je u autobusu kako je one noći možda bio svedok
silovanja.“
„Elijas?“
„Da, Elijas. Dečko je po svoj prilici imao lak san. U toku noći
probudili su ga neki zvuci pod prozorom spavaće sobe. Provirio je. Na
mesečini je video dvoje ljudi ispod nadstrešnice pred poljskim klozetom.
Žena je bila okrenuta prema kući, a muškarac je stajao iza nje tako da mu se
nije videlo lice. Elijas je procenio da se spremaju za jebanje, žena se uvijala
kao da izvodi trbušni ples, a muškarac joj je rukom prekrio usne očigledno
kako ne bi probudila ostale. A kada ju je odvukao u klozet, Elijas se –
razočaran što je mu je uskraćena predstava – vratio da spava. Tek kada je
pročitao vesti o ubistvima, počeo je drugačije da gleda na taj događaj.
Pomislio je kako je žena zapravo pokušavala da se otrgne od muškarca, a da
joj je ovaj prekrio usta da uguši pozive u pomoć.“ Hari povuče još jedan
dim. „Krongli, jesi li to bio ti? Jesi li ti bio tamo te noći?“
Krongli se protrlja po bradi.
„Alibi?“
„Spavao sam kod kuće. Sâm. Da li je Elijas rekao ko je bila žena?“
„Nije. A tipa, kao što rekoh, nije video.“
„Nisam bio ja. A ti se, Hule, igraš vatrom.“
„Treba li to da shvatim kao pretnju ili kao kompliment?“
Krongli oćuta, ali oči su mu se osmehivale, užareno ali ledeno.
Hari ugasi cigaretu. „Inače, tvoja bivša mi nije ništa pokazala jer smo
razgovarali u zbornici. Rekao bih da se plaši da bude sama u prostoriji s
muškarcem. Tako da si nešto ipak postigao, Krongli.“
„Ne zaboravi da se osvrćeš, Hule.“
Hari se osvrnu. Krupije, koga cela ta zgoda kao da nije ni najmanje
pogodila, postavljao je konjiće za narednu trku.
„Ulog?“, upitao ga je sa osmehom na neveštom norveškom.
Hari odmahnu glavom. „Žao mi je, nemam šta da uložim.“
„Utoliko više da dobiješ“, odvrati krupije.
Izlazeći iz lokala, Hari je razmišljao o toj replici. Naposletku zaključi
da je posredi ili jezički nesporazum, manjkavost njegove logike ili pak još
jedna bezvezna azijatska poslovica.

OceanofPDF.com
 Pedeseto poglavlje
Mito

Mikael Belman je čekao.

Najviše je voleo te sekunde dok čeka da mu otvori. Pitajući se da li će
– a istovremeno i znajući da hoće – prevazići njegova očekivanja. Jer svaki
put kad bi je ugledao, shvatio bi da je već zaboravio koliko je zapravo lepa.
Svaki put kad bi mu otvorila vrata, trebalo bi mu nekoliko sekundi da
spozna svu tu lepotu. I da dobije potvrdu, potvrdu da je ona, od svih
muškaraca koje je mogla imati – što su otprilike svi muškarci sa čulom vida
i koliko-toliko heteroseksualnom orijentacijom – izabrala upravo njega.
Potvrdu da je on predvodnik čopora, alfa mužjak pred kojim svi uzmiču
prepuštajući mu da bira s kojom će se ženkom pariti. Da, to se moglo
opisati i tako banalno, vulgarno. Alfa mužjak nije nešto što se postaje, već
za šta se rodiš. Nije to nužno najjednostavniji i najlagodniji život, ali kad
jednom čuješ taj zov, ne možeš mu se odupreti.
Vrata se otvoriše.
Nosila je belu rolku, kosu je skupila u rep. Izgledala je umorno, oči su
joj bile sitnije nego obično. Pa opet bila je otmenija, imala više stila nego
što je čak i njegova žena mogla sanjati da stekne. Pozdravila ga je, rekla mu
da sedi na verandi, okrenula leđa i pošla kroz kuću. Krenuo je za njom,
usput pokupivši jedno pivo iz frižidera. Seo je u smešno veliku, tešku
fotelju na verandi.
„Zašto sediš napolju?“, frknuo je. „Navući ćeš upalu pluća.“
„Ili rak pluća“, odvratila je podižući napola ispušenu cigaretu sa ruba
pepeljare. Pokazala mu je knjigu koju čita. Bludni sin. Čarls… Začkiljio je.
Bukovski? Kao ona švedska aukcijska kuća?
„Imam dobre vesti“, počeo je. „Ne samo da smo sprečili omanju
katastrofu, već smo preokrenuli čitav incident s Lejkeom u svoju korist.
Zvali su me danas iz Ministarstva.“ Podigavši noge na sto, zagledao se u
etiketu na pivu. „Zahvalili su mi što sam tako odlučno reagovao i pustio
Lejkea iz pritvora. Strašno su se zabrinuli šta bi Galtung i njegov čopor
advokata napravili da Centrala nije tako brzo odreagovala. Tražili su
potvrdu da ću ja lično zadržati kormilo i da više niko izvan Centrale neće
doći u priliku da se petlja.“
Prineo je flašu usnama i otpio. A onda ju je odlučno spustio na sto.
„Šta kažeš na to, Bukovski?“
Spustila je knjigu i pogledala ga pravo u oči.
„Pa valjda te zanima“, nastavio je. „Tiče se i tebe. Šta ti misliš o istrazi,
dušo? Hajde, reci mi, pa i ti istražuješ ubistva.“
„Mikaele…“
„Toni Lejke ima nasilnu prošlost i svi smo naseli na to. Jer znamo da
su siledžije nepopravljive. Nemaju svi ljudi ni sposobnost ni želju da
ubijaju, neki se naprosto rode takvi ili se to neguje u njima. Ali onaj ko nosi
ubicu u sebi, teško će ga isterati. Možda i naš ubica zna da to znamo?
Možda zna da ćemo, ako nam servira Tonija Lejkea, odmah zagristi mamac
i uzviknuti ’Hej, pa ovo je jasno kao dan, evo tipa s nasilnom prošlošću!’
Možda je zato tip provalio Lejkeu u stan i otud zvao Elijasa Skuga. Hteo je
da odustanemo od potrage za preostalim posetiocima doma na Hovasu.“
„Ali poziv iz Lejkeove kuće obavljen je pre nego što smo saopštili
javnosti da nas zanimaju drugi posetioci sa Hovasa.“
„Pa šta? Verovatno je računao da je samo pitanje vremena kad ćemo to
otkriti. Jebote, trebalo je da otkrijemo mnogo ranije!“ Belman ponovo
zgrabi flašu piva.
„Pa ko je onda ubica?“
„Sedmi čovek sa Hovasa“, reče Mikael Belman. „Kavaljer Adele
Vetlesen za kog niko ne zna ko je.“
„Niko?“
„Uposlio sam tridesetoro ljudi da to otkriju. Pretresli smo Adelin stan.
Nema nikakvih pismenih tragova, dnevnika, razglednica ili pisama, jedva
nešto malo mejlova i SMS-ova. Sve Adeline poznanike koje smo uspeli da
identifikujemo saslušali smo i eliminisali iz istrage. A i poznanice. Niko od
njih nije video niti razgovarao s tipom sa kojim je išla na Hovas. Ali
nikome to nije neobično, pošto je Adela muškarce menjala kao čarape, i to
nije razglašavala. Jedino smo od jedne njene prijateljice izvukli šta je Adelu
palilo, a šta ju je odbijalo kod tog njenog planinara. Palilo ju je što ju je
jedne noći pozvao da se nađe s njim u napuštenoj fabrici obučena kao
medicinska sestra.“
„Ako ju je to palilo, radije bih preskočila da čujem šta ju je odbijalo.“
„Odbijalo ju je što je taj pričao kao dečko s kojim je Adela živela. Tako
je rekla prijateljici, ali ovoj nije jasno na šta je ciljala.“
„Taj dečko joj uopšte nije dečko.“ Kaja zevnu. „Gejr Brun je peder. Ali
ako je taj sedmi čovek pokušao da svali krivicu na Tonija Lejkea, sigurno je
znao da ovaj ima krivični dosije.“
„Ali takva teška presuda predstavlja javnu i svima dostupnu
informaciju. Svako može saznati i da se to desilo u Malom Enebaku. Lejke
je umalo ubio čoveka dok je živeo s dedom na obali Liserna. Da si ti ubica i
da želiš da skreneš pažnju policije na Lejkea, zar bi negde drugde bacila leš
Adele Vetlesen? Odabrala bi upravo ono mesto koje policija već ima u
registru osuđenika za krvne delikte. Zato je odabrao Lisern.“ Mikael
Belman zaćuta. „Reci mi, da li te gnjavim sada?“
„Ne.“
„Ali deluješ mi nezainteresovano.“
„Pa… Dosta mi se toga vrzma po glavi.“
„Kad si propušila? Inače, imam plan kako da uhvatimo tog sedmog
čoveka.“
Kaja se zagledala u njega.
Belman uzdahnu: „Zar me nećeš pitati kako, dušo?“
„Kako?“
„Primenićemo njegovu taktiku.“
„A to je?“
„Skrenućemo mu pažnju na nevinu osobu.“
„Zar to nije tvoja uobičajena taktika?“
Mikael Belman podiže pogled. Počeo je da uviđa. Reč je bila o statusu
alfa mužjaka.
Izložio joj je svoj plan, objasnio joj kako će namamiti sedmog čoveka.
 A posle se tresao od hladnoće i besa. Nije bio siguran šta ga je više
razbesnelo – to što uopšte nije reagovala, ni pozitivno ni negativno, ili što je
samo ćutala i pušila kao da je se sve to uopšte ne tiče. Zar ona ne shvata da
će njegova karijera, potezi koje povuče u ovim odsudnim danima, odrediti i
njenu budućnost? Sve i ako ne može očekivati da postane nova gospođa
Belman, svakako bi napredovala pod njegovom protekcijom, pod uslovom
da mu ostane odana i da i dalje radi za njega. Ili ga je pak razbesnelo njeno
pitanje. O njemu, o onom drugom. O starom, oronulom alfa mužjaku.
Pitala ga je za opijum. Da li bi stvarno optužio Hulea da ovaj nije
preuzeo na sebe krivicu za hapšenje Lejkea.
„Naravno da bih“, reče Belman pokušavajući da joj nazre lice u tami.
Nije uspeo. „A zašto i ne bih? Tip je švercovao drogu.“
„Pusti njega. Zar bi bacio ljagu na celu policiju.“
Belman odmahnu glavom. „Ne smemo dozvoliti da nas potkupe takvi
obziri.“
Njen smeh suvo je odzvonio na gustom večernjem vazduhu. „Ali ti si
njega krajnje očigledno podmitio.“
„Zato što je potkupljiv.“ Belman iskapi ostatak piva u jednom gutljaju.
„To ti je razlika između mene i njega. Nego, Kajo, je l’ ti pokušavaš nešto
da mi kažeš?“
Zaustila je. Htela je da mu kaže, i rekla bi mu da u tom trenutku nije
zazvonio njegov mobilni. Posmatrala ga je kako, kao i uvek, pući usne ka
njoj. Nije to bio poljubac, već signal da Kaja zaćuti u slučaju da ga zove
žena, šef ili bilo ko drugi ko nije smeo da zna kako on redovno jebe
koleginicu iz Odeljenja za krvne delikte, koja mu je pak pružila neophodnu
prednost da prevesla konkurentnu jedinicu za istraživanje ubistava. Jebi se,
Mikaele Belmane. I jebi se, Kajo Sulnes. Ali pre svih, jebi…
„Nestao je.“ Mikael Belman je vratio telefon u džep.
„Ko?“
„Toni Lejke.“

OceanofPDF.com
 Pedeset prvo poglavlje
Pismo

Ćao, Toni.
Pitaš se već duže vreme ko sam, pa je krajnje vreme da ti kažem. Bio
sam one noći na Hovasu, ali me nisi video. Niko me nije video, bio sam kao
duh. Ali ti me poznaješ. Suviše dobro. A sada sam krenuo po tebe. Jedino
što me može zaustaviti si ti. Svi ostali su mrtvi. Ostali smo samo ti i ja,
Toni. Da li ti srce sad malo brže lupa? Jesi li se mašio za nož? Mlatiš li
oštricom po mraku, ošamućen od straha da ćeš i ti skončati?

OceanofPDF.com
 Pedeset drugo poglavlje
Poseta

Nešto ga je probudilo. Bio je to zvuk, ali tamo nije nikad bilo zvukova
koje ne bi prepoznao, zvukova koji bi ga probudili. Ustao je, spustio tabane
na hladni pod i pogledao kroz prozor. Poznat predeo, njegov. Neki bi rekli –
pustara, ma šta im to značilo. Jer nikad nije bilo sasvim pusto, uvek je bilo
nečega. Kao sada. Da nije neka životinja? Ili pak on – duh? Jedno je bilo
sigurno – napolju je bilo nečeg. Pogledao je ka vratima. Zaključana iznutra,
zamandaljena rezom. Puška je stajala netaknuta u vajatu. Stresao se u
debeloj flanelskoj košulji koju je tu gore nosio i danju i noću. Soba je bila
tako pusta. I napolju je bilo pusto, čitav svet je bio pust. Ali ne sasvim.
Ostala su još njih dvojica.
Hari je sanjao. Sanjao je zubati lift, ženu sa štapićem za koktele među
usnama crvenim kao košenil, klovna kako nosi sopstvenu iskeženu glavu
pod mišicom, nevestu pred oltarom sa sneškom, zvezdu iscrtanu na prašini
televizijskog ekrana, jednoruku devojčicu na skakaonici u Bangkoku,
slatkasti miris kuglica za pisoare, ljudsku siluetu ispod površine vodenog
kreveta, pneumatsku bušilicu i krv koja mu prska lice, topla i smrtonosna.
Alkohol je obično rasterivao utvare kao krst, beli luk i sveta vodica, ali te
noći ih je mamio kao pun mesec i krv device. Izronile su iz najmračnijih
kutaka i najdubljih grobnica i sada su ga uvlačile u svoj divlji ples, otimale
se oko njega mahnitije i pomamnije nego ikada u ritmu nasmrt preplašenih
otkucaja srca i protivpožarne sirene koja se u paklu nikad ne gasi. A onda,
najednom, muk. Potpuna tišina. Vratila se. Ispunila mu usta. Nije mogao da
diše. Bilo je hladno i mrkli mrak, nije mogao da se pomeri, bio je…
Hari se trgnu i zatrepta u mraku. Zidovi su još zadržali odjek. Ali čega?
Zgrabivši revolver sa noćnog stočića, spustio je tabane na hladni pod i sišao
niz stepenice u dnevnu sobu. Prazna. Prazni bife još je svetleo. Tamo je
donedavno stajala poslednja boca konjaka martel. Otac je uvek bio oprezan
sa alkoholom, znajući kakve gene nosi. Konjak je čuvao samo za goste, a
retko je imao goste. I ta prašnjava polovina boce ulila se u cunami koji je
preplavio kapetana Džima Bima i njegovog malog od palube, Harija Hulea.
Seo je u fotelju igrajući se s rupom na meblu naslona za ruke. Zažmurio je
prisećajući se kako je nasuo piće do pola čaše, potmulog bućkanja u boci,
svetlucanja mrkožute tečnosti. Mirisa, ushićenja kada je prineo rub čaše
usnama i osetio nalet panike, a odmah potom iskapio sadržaj.
Kao da ga je neko udario u slepoočnicu.
Širom je otvorio oči. Ponovo tišina.
A za njom i zvuk.
Osetio ga je kao burgiju na bubnim opnama. Protivpožarna sirena iz
pakla. Bio je to isti onaj zvuk koji ga je probudio – zvono na ulaznim
vratima. Pogledao je na sat. Pola jedan.
Prešao je u predsoblje, upalio svetlo pred kućom i na njemu ugledao
siluetu iza hrapavog stakla. Držeći revolver u desnoj ruci, okrenuo je leptir
na bravi i širom otvorio vrata.
Na mesečini je ugledao tragove skija u snegu. A to nisu bile njegove
skije. Pritom, ko je još video da utvare ostavljaju za sobom tragove skija u
snegu?
Tragovi su vodili iza kuće.
Istog časa shvatio je da je prozor spavaće sobe otvoren, i da je
trebalo… Zadržao je dah. Istog časa, kao da je i još neko prestao da diše.
Ne neko, nešto – zver.
Osvrnuo se. I zinuo. Srce mu je zastalo. Kako se tako brzo kretala,
kako mu je toliko… prišla?
Kaja ga pogleda razrogačenih očiju.
„Smem li da uđem?“, upitala je.
Nosila je preveliki kišni mantil, kosa joj je bila raščupana, lice bledo i
podbulo. Trepnuo je nekoliko puta ne bi li se uverio da ne sanja. Nikad mu
nije bila lepša.
Pokušao je da se ispovraća što je tiše mogao. Iako nije liznuo alkohol
više od 24 sata, njegov stomak bio je žrtva navike – isto kao što se protivio
naglom opijanju, tako se bunio i protiv naglog prestanka. Pustio je vodu i
oprezno ispio vodu iz čaše za pranje zuba i vratio se u kuhinju gde je voda
hučala u lončetu za kafu, a Kaja ga posmatrala sa svog mesta za stolom.
 „Kažeš, Toni Lejke je nestao“, reče Hari.
Klimnula je. „Mikael je naložio svojim ljudima da ga pronađu, ali ovi
ga nisu zatekli ni kod kuće ni na poslu. Nije ostavio nikakvu poruku. U
proteklih 24 sata niko po imenu Lejke nije se ukrcao na brod ili u avion. Na
kraju su zvali Lenu Galtung. Ona misli da je Lejke otišao u planine. Da
razmisli – očigledno ima taj običaj. Ako je tako, otišao je vozom – auto mu
je još u garaži.“
„Ustaos“, reče Hari. „Rekao je da je to njegov predeo.“
„Ali nije odseo u hotelu.“
„M-hm.“
„Misle da je u opasnosti.“
„Ko su ti ’oni’?“
„Belman. Centrala.“
„Mislio sam da su oni za tebe ’mi’. Zašto bi Belman uopšte tražio
Lejkea?“
Zažmurila je. „Skovao je plan kako da namami ubicu.“
„Aha?“
„Ubica juri sve koji su one noći bili na Hovasu. Belman je smislio da
nagovori Lejkea na orkestrirano obraćanje štampi u kojem bi se preporučio
kao mamac. Lejke bi dao intervju za novine u kojem bi govorio o onome
kroza šta prolazi i spomenuo kako želi da se odmori na mestu koje bi
imenovao pred novinarom.“
„A Centrala bi tamo postavila zasedu.“
„Da.“
„Ali sada im je taj plan propao. I zato si ti ovde?“
Pogledala ga je ne trepnuvši. „Preostala je još samo jedna osoba koju
možemo upotrebiti kao mamac.“
„Iska Peler? Ali ona je u Australiji.“
„A Belman zna da je čuva policija i da si ti bio u kontaktu sa izvesnim
Makormakom. Belman hoće da je ti nagovoriš da nam bude novi mamac.“
„A zašto bih pristao na to?“
 Pogledala je svoje šake. „Znaš zašto. Ista poluga kao i prošli put.“
„M-hm. Kad si otkrila opijum u boksu cigareta?“
„Kad sam ga otpakovala i stavila na policu iznad kreveta. U pravu si,
strašno se oseća. A ja sam prepoznala miris tvog skrovišta u Hongkongu.
Otvorila sam boks i videla da je paklica na dnu otvarana. Pronašla sam
grudvicu u njoj. I rekla Mikaelu. Naložio mi je da ti dam boks kad mi budeš
tražio.“
„Možda ti je bilo lakše da me izdaš pošto si znala da sam te iskoristio.“
Polako je odmahnula glavom. „Ne, Hari, nije mi bilo lakše. Možda je
trebalo da bude, ali…“
„Ali?“
Slegnula je ramenima. „Ova poruka tebi je poslednje što činim za
Mikaela.“
„Stvarno?“
„Posle ću mu reći da je gotovo.“
Hučanje u lončetu je utihnulo.
„To je odavno trebalo da uradim“, nastavila je. „Nisam htela da te
molim za oproštaj, Hari, to bi bilo previše. Ali htela sam da ti kažem u oči,
da razumeš. Zato sam sela u kola i došla. Učinila sam to što sam učinila iz
glupe, glupe zaljubljenosti. Postala sam potkupljiva iz ljubavi. A mislila
sam da sam nepotkupljiva.“ Oborila je čelo na ruke. „Hari, obmanula sam
te. Ne znam šta bih ti rekla, osim da mi je još gore što sam i samu sebe
obmanjivala.“
„Svi smo mi potkupljivi“, reče Hari. „Samo imamo različite cene i
primamo različite valute. Tvoja je ljubav, moja anestezija. I znaš šta…“
Voda u lončetu ponovo zapeva, sada za oktavu više.
„Mislim da te to čini boljom osobom od mene. Jesi li za kafu?“
Osvrnuo se i ugledao siluetu. Stajala je tik isped njega, nepomična, kao
da tu stoji već duže vreme, kao da je njegova senka. Bilo je tako tiho, čuo je
samo svoj dah. A onda je nazreo pokret, nešto se podiglo u tami i fijuknulo
kroz vazduh. Istog časa kroz glavu mu prolete čudna pomisao – da je to
zaista njegova senka, da je…
 Kao da je zamucnuo i u mislima, kao da je došlo do trzaja u toku
vremena, kao da je načas došlo do prekida u emitovanju.
Zurio je iznenađeno preda se, osećajući da mu se niz čelo sliva vrela
kap znoja. Progovorio je, ali reči nisu imale nikakvog smisla, kao da mu se
nešto prespojilo na putu od mozga ka usnama. Ponovo je začuo tihi fijuk. A
onda je nestalo i zvuka. Ništa više nije čuo, čak ni svoje disanje. Shvatio je
da kleči, a da telefon leži na podu pored njega. Ispred njega pruga bele
mesečine obasjavala je daske na podu, ali i ona je nestala kada mu se ona
kap znoja slila preko nosnog grebena u oko. A tada je uvideo i da to nije
znoj.
Treći udarac osetio je kao ledenicu koja mu prodire kroz glavu i niz
grlo u ostatak tela. Sve se zamrzlo.
Neću da umrem, pomislio je pokušavajući da zaštiti glavu rukom, ali
pošto nije mogao da pomeri nijedan ud, shvatio je da je oduzet.
Četvrti udarac nije osetio, ali je po mirisu drveta zaključio da leži licem
na podu. Trepnuo je nekoliko puta povrativši tako vid u jednom oku. Pred
sobom je ugledao par gojzerica. Polako su mu se povratili zvuci – čuo je
sopstveno isprekidano disanje ali i smireni dah ovog drugog, kapanje krvi
na pod. Glas je bio tek šapat, ali reči su odjeknule kao vrisak u njegovim
ušima: „Sad je ostao samo jedan.“
Sat u dnevnoj sobi otkucao je dva puta, a njih dvoje su još razgovarali
u kuhinji.
„Sedmi čovek“, poče Hari dolivajući kafu. „Zažmuri. Kako ti izgleda?
Brzo, nemoj da razmišljaš.“
„Pun je mržnje“, reče Kaja. „Ljut, neuravnotežen, neprijatan. Na takve
tipove ženske kao Adela nalete, odmere ih, odbace ih. Kod kuće čuva
zbirku porno časopisa i filmova.“
„Zašto to misliš?“
„Ne znam. Zato što je rekao Adeli da se pojavi u praznoj fabrici
obučena kao medicinska sestra.“
„Nastavi.“
„Ženskast je.“
„Kako to?“
 „Tja. Visok glas. Adela je rekla prijateljici da ju je po govoru podsetio
na njenog gej cimera.“ Prinela je šolju usnama osmehnuvši se. „Ili je čovek
filmski glumac, visokog glasa i napućenih usana. Inače, još se nisam setila
onog mačo glumca sa ženskastim glasom.“
I Hari podiže šolju kao da joj nazdravlja. „A šta je sa onom Elijasovom
pričom o događajima ispred planinskog doma. Ko su bili to dvoje? Da li je
video silovanje?“
„Pa, sigurno nije bila Marit Ulsen“, reče Kaja.
„M-hm. A zašto?“
„Zato što je samo ona bila debela, Elijas bi je prepoznao i pomenuo u
priči.“
„I ja sam došao do istog tog zaključka. Ali misliš li da je to bilo
silovanje?“
„Tako mi zvuči. Prekrio joj je usne da ne viče, uvukao u klozet – šta bi
drugo bilo?“
„Ali zašto onda Elijas Skug nije odmah pomislio na silovanje?“
„Ne znam. Možda je bilo nečeg u… U njihovom držanju, u govoru
tela.“
„Tako je. Nesvesno vidimo mnogo više nego kad svesno promišljamo.
Sasvim uveren da je posredi dobrovoljan seks, samo se vratio da spava. Tek
je mnogo kasnije, kada je već saznao za ubistva, tu napola zaboravljenu
scenu povezao sa idejom o silovanju.“
„Dakle igra“, reče Kaja. „Koja podseća na silovanje? Ko to radi? Ne
neko dvoje koji se prvi put sretnu u nekom planinskom domu i iskradu da
se malo bolje upoznaju. To rade parovi koji se osećaju malo sigurnije jedno
s drugim.“
„Dakle, to su neko dvoje koji su odranije zajedno“, reče Hari. „A to bi
jedino mogli biti…“
„Adela i neznanac. Sedmi čovek.“
„Ili oni, ili se u toku noći pojavio još neko.“ Hari otrese pepeo sa
cigarete.
„Toalet?“, upita Kaja.
 „Niz hodnik pa levo.“
Posmatrao je kako dim cigarete puzi uz abažur iznad stola. Čekao je.
Nije čuo da su se otvorila vrata. Ustao je i pošao za njom.
Stajala je nasred hodnika i zurila u vrata. Na oskudnom svetlu opazio
je da je progutala pljuvačku, spazio odblesak na navlaženom, oštrom
zubiću. Spustio joj je ruku na pleća, a čak i tamo je osetio da joj srce lupa.
„Hoćeš da ti otvorim?“
„Sigurno misliš da sam mentalno poremećena.“
„Ko još nije. Otvaram. Može?“
Klimnula je i on otvori.
Kad se vratila, Hari je sedeo za stolom u kuhinji. Obukla je kišni
mantil.
„Trebalo bi da krenem.“
Klimnuo je i ispratio je u predsoblje. Posmatrao ju je kako se sagnuta
obuva.
„Dešava se samo kad sam umorna“, rekla je. „Mislim, to s vratima.“
„Znam“, odvrati Hari. „I meni je tako s liftovima.“
„Stvarno?“
„Da.“
„Ispričaj mi.“
„Možda neki drugi put. Ko zna, možda se opet budemo videli.“
Ćutala je. Odugovlačila je sa zakopčavanjem čizama. A onda se naglo
uspravila. Stajala mu je tako blizu da ju je miris pratio, kao odjek.
„Ispričaj mi sada“, rekla je s nekim divljim odbleskom u pogledu koji
se nije usudio da protumači.
„Pa“, počeo je osetivši kako ga nešto bocka u prstima kao da su bili
promrzli, a sad ponovo počeli da upijaju toplotu. „Kad smo bili mali, moja
mlađa sestra imala je baš dugu kosu. Bili smo da posetimo mamu u bolnici i
čekali smo lift da se vratimo u prizemlje. Tamo nas je čekao tata, on nije
mogao da smisli bolnice. Seka je stala preblizu zida i kosa joj se uhvatila
između lifta i zida. A ja sam se prestravio i potpuno zamrzao. Samo sam
posmatrao kako se diže od poda viseći o kosu.“
 „Kako je prošla?“, pitala je.
Stojimo preblizu jedno drugome, pomisli Hari. Na granici ličnog
prostora. I to sasvim svesno. Udahnuo je:
„Izgubila je dosta kose. Ali joj je opet izrasla. A ja… ja sam izgubio
nešto drugo. Što nije ponovo izraslo.“
„Misliš da si je izneverio.“
„Činjenica je da sam je izneverio.“
„Koliko si imao tad godina?“
„Dovoljno da nekog izneverim.“ Osmehnuo se. „Mislim da je bilo
dovoljno posipanja pepelom za jedno veče, a ti? Tati se dopalo što si se
poklonila.“
Kaja se nasmeja. „Laku noć.“ Poklonila se.
Zakoračio je u stranu da joj otvori vrata. „Laku noć.“
Kad je izašla na stepenice, okrenula se.
„Hari?“
„Da?“
„Zar nisi bio usamljen tamo u Hongkongu?“
„Usamljen?“
„Gledala sam te dok spavaš. Izgledao si mi tako… sam.“
„Da“, rekao je. „Bio sam usamljen. Laku noć.“
Zastali su samo pola sekunde previše. Da su zastali samo pet desetinki
manje, ona bi sišla niz stepenice, a on bi bio na pola puta do kuhinje.
Obavila mu je prste oko vrata da privuče njegovu glavu, a sama se
propela na prste. Njene oči su mu izmakle iz fokusa pretvorivši se u
užareno more pre nego što ih je sklopila. Poluotvorenim usnama dotakla je
njegove. Držala ga je, a on se nije pomerio. Osetio je slatko probadanje u
stomaku nalik na morfijumski fleš.
Pustila ga je.
„Lepo spavaj, Hari.“
Samo je klimnuo.
 Okrenula se i pošla niz stepenice. A on je ušao u kuću i tiho zatvorio
vrata za sobom.
Rasklonio je šolje i taman beše oprao lonče za kafu kada se ponovo
oglasilo zvono na ulaznim vratima.
Vratio se u predsoblje da otvori.
„Nešto sam zaboravila“, rekla je.
„Šta?“
Podigla je ruku i pogladila ga po čelu. „Kako izgledaš.“
Privukao ju je k sebi. Njena koža. Miris. Počeo je da pada, bio je to
divan, vrtoglav sunovrat.
„Želim te“, prošaptala je. „Želim da vodim ljubav s tobom.“
„I ja s tobom.“
Razdvojili su se. I zgledali. Najednom je nastupio nekakav svečan
trenutak, a on pomisli da je zažalila. I on je zažalio. Bilo je to previše,
prebrzo. Previše drugih stvari, otpada, tereta, previše dobrih razloga. Pa
ipak, uhvatila ga je za ruku nekako bojažljivo, samo prošaptala „dođi“ i
povela ga uz stepenice.
U spavaćoj sobi bilo je hladno i mirisalo je na roditelje. Hari upali
svetlo.
Na velikom bračnom krevetu bila su dva jastuka i dva pokrivača.
Pomogao joj je da zameni posteljinu.
„Koja je njegova strana?“, upitala je.
„Ova.“ Hari joj pokaza.
„A nastavio je tu da spava i kad nje više nije bilo“, primetila je, više za
sebe. „Za svaki slučaj.“
Skinuli su se ne gledajući se. Zavukli se pod pokrivač, tamo se sreli.
Isprva su samo ležali jedno pokraj drugog, ljubeći se oprezno kao da
istražuju, kao da mogu pokvariti nešto što još ne znaju kako funkcioniše.
Osluškivali su disanje jedno drugoga i brujanje usamljenih automobila na
ulici. Ali s vremenom su poljupci postajali sve pohlepniji, a dodiri sve
odvažniji. Uzbuđeno mu je siktala tik uz uvo.
„Plašiš li se?“, upitao je.
 „Ne“, prostenjala je čvrsto ga uhvativši za ukrućeni ud. Pridigla je
bokove da ga usmeri u sebe, ali joj je on sklonio ruku i sam se usmerio.
Ništa se nije čuo, samo je naglo udahnula kada se probio u nju.
Zažmurio je nepomičan, hteo je da je oseti. A onda se polako pokrenuo.
Otvorio je oči, susreo se s njenim pogledom. Izgledala mu je kao da će se
rasplakati.
„Poljubi me“, prošaptala je.
Jezik joj se uvijao oko njegovog, odozdo gladak, odozgo hrapav. Brže,
dublje, sporije i dublje. Odgurnula ga je ne ispuštajući njegov jezik i sela na
njega. Osetio bi njene usnice na stomaku svaki put kada bi se pridigla i
ponovo spustila. A onda mu je njen jezik izmakao, zabacila je glavu i
promuklo prostenjala. Dvaput, bio je to dubok, gotovo životinjski zvuk koji
je prerastao u visok ton, ali onda joj je ponestalo daha i glas ju je izdao.
Gušila se od neispuštenog vriska. Podigao je ruku, prislonio joj dva prsta uz
plavu žilu koja joj je poigravala na vratu.
Vrisnula je kao od bola, kao od besa, kao oslobođena. Osetivši napetost
u skrotumu, i on je svršio. Bilo je savršeno, tako nepodnošljivo savršeno da
je podigao ruku da udari pesnicom o zid iza sebe. A ona se, kao da joj je
ubrizgao smrtonosnu injekciju, samo sručila na njega.
Poležali su tako, nasumično pruženih udova, kao pali borci. Hariju
zabruja u ušima, blagostanje mu se širilo telom. Blagostanje i nešto za šta bi
se mogao zakleti da je sreća.
Zaspao je. Probudio se kada se vratila pored njega u krevet. Nosila je
potkošulju njegovog oca. Poljubila ga je, nešto promrmljala i odmah
zaspala, disala je plitko i ujednačeno. Hari je zurio u tavanicu. Pustio je
misli da se roje, znao je da nema svrhe opirati se.
Bilo je tako dobro, nije mu bilo tako dobro još od… Od…
Pošto roletne nisu bile navučene, u pola šest su zraci farova na ulici
počeli da preleću po tavanici dok se grad polako budio i odlazio na posao.
Pogledao ju je još jednom. A onda je i sam zaspao.

OceanofPDF.com
 Pedeset treće poglavlje
Rad nogu

Kada se Hari probudio, bilo je devet sati, soba se kupala u svetlosti

dana, ali pored njega nije bilo nikog. Umesto toga, na mobilnom su ga
čekale četiri govorne poruke. Prva je bila od Kaje, koja se javila iz auta na
putu do kuće da se presvuče pre posla. Zahvaljivala mu je… Nije čuo na
čemu jer se poruka okončala njenim vedrim smehom.
Druga je bila od Gunara Hagena, koji se pitao zašto mu Hari ne
odgovara na pozive i vajkao da ga novinari gnjave zbog neosnovanog
hapšenja Tonija Lejkea.
Treća je pak bila od Gintera. Pošto je ponovio svoju doskočicu
oslovivši ga sa Hari Klajn, preneo mu je da lajpciška policija nije pronašla
pasoš Julijane Verni, te stoga ne mogu utvrditi ima li u njemu pečata iz
Kigalija.
Četvrta je bila od Mikaela Belmana, koji mu je naprosto naložio da se
nacrta u Centrali u dva pretpostavljajući da ga je Kaja Sulnes već uputila u
ostalo.
Hari ustade. Osećao se dobro. I bolje od toga. Možda i fantastično.
Razmislio je. Dobro, nemojmo preterivati. Sišao je u prizemlje, načeo
pakovanje dvopeka i prvo pozvao najvažniji broj.
„Dobili ste Seku Hule.“ Rekla je to tako zvanično da se Hari nehotice
osmehnuo.
„A vi Harija Hulea“, odvratio je.
„Hari!“ Uzviknula mu je ime još dvaput.
„Zdravo, Seko.“
„Tata mi je rekao da si se vratio! Zašto me nisi ranije zvao?“
„Nisam bio spreman, Seko. Sad jesam. A ti?“
„Ja sam uvek spremna, Hari. Pa znaš.“
„Znam. Hoćemo da ručamo u gradu pre nego što obiđemo tatu? Ja
častim.“
 „Može! Hari, zvučiš tako veselo. Je l’ zbog Rahele, je l’ te zvala?
Mene je juče. Hari, šta se to čuje?“
„Samo mi je poispadao dvopek iz kutije na pod. Šta je htela?“
„Da pita za tatu. Čula je da je bolestan.“
„I to je sve?“
„Da. Ne, rekla mi je da je Oleg dobro.“
Hari proguta pljuvačku. „U redu. Vidimo se onda uskoro.“
„Nemoj da zaboraviš. Hari, tako sam srećna što si se vratio! Imam
svašta da ti pričam!“
Odloživši telefon na radnu ploču, Hari se sagnu da pokupi dvopeke
kada telefon ponovo zabruja. Seki se često dešavalo da se seti nečeg tek
pošto završi razgovor. Uspravio se.
„Šta je bilo?“
Neko se dubokim glasom nakašljao. A potom predstavio kao Abel.
Hariju je ime zvučalo poznato, pa je mahinalno pretresao po sećanju, po
pedantno sređenim fasciklama sa starim slučajevima iz kojih nikad ništa ne
bi nestajalo: imena, lica, adrese, datumi, glasovi, boja i godina proizvodnje
automobila. Ali lako mu se dešavalo da zaboravi ime suseda koji u njegovoj
zgradi živi već tri godine ili Olegov rođendan. Sindrom je prozvan
detektivskim pamćenjem.
Hari je saslušao sagovornika ne prekidajući ga.
„Razumem“, reče naposletku. „Hvala što ste javili.“
Kad je prekinuo vezu, ukucao je i treći broj.
„Centrala kriminalističke policije“, saopštio je umoran glas sa
recepcije. „Tražili ste Mikaela Belmana.“
„Tako je. Ovde Hule sa Odeljenja za krvne delikte. Gde je Belman?“
Recepcionerka mu objasni gde se Belman nalazi.
„Logično“, reče Hari.
„Molim?“, zevnu recepcionerka.
„Pa čime bi se drugim on bavio.“
Ubacio je telefon u džep i pogledao kroz kuhinjski prozor.
 Dvopeci zakrckaše pod njegovim stopalima.
Na staklenim vratima koja su gledala na parking pisalo je „Penjačko
društvo Skejen“. Hari ih gurnu i uđe. Na stepeništu je morao da zastane
kako bi propustio čitav jedan razred ushićenih đaka. Izuo je cokule kod
police u dnu stepeništa. U velikoj sali za penjanje nekih šestoro ljudi milelo
je po zidovima visokim deset metara. Doduše, ti zidovi su više ličili na
jeftine kulise iz filmova o Tarzanu koje su Hari i Ejstejn gledali kao deca u
bioskopu Simra. Ali ove kulise bile su okićene drečavim ručkama i
klinovima s kojih su visile kuke i užad. Hari pređe preko strunjača koje su
blago zaudarale na znoj pomešan sa deterdžentom. Zastao je kod
krivonogog, zdepastog čoveka koji je pomno posmatrao ispust iznad svoje
glave. Od njegovog sigurnosnog pojasa uže je vodilo do čoveka koji je visio
o jednoj ruci nekih osam metara iznad njih. Zanjihao se i u tom zamahu
uglavio stopalo u ružičasto ležište u obliku kruške, drugom rukom se
oslonio o neku izbočinu i jednim jedinim, veštim pokretom zakačio je uže
za klin na vrhu zida.
„Got you“,87 uzviknuo je opustivši se na užetu, nogu oslonjenih o zid.
„Dobar rad nogu“, reče Hari. „Šef ti je solidan pozer, a?“
Jusi Kolka ne samo da nije odgovorio, već nije udostojio Harija
nijednog pogleda, samo je otkočio uže.
„Rekli su mi tvoji s posla da ću te naći ovde“, reče Hari čoveku koji se
na čekrku spustio do njih.
„Svake nedelje u isto vreme“, odvrati Belman. „Jedna od malobrojnih
pogodnosti rada u policiji je što možeš da treniraš u radno vreme. A ti,
Hari? Deluješ mi mišićavo. Čini mi se da tu ima dosta mišićne mase, rekao
bih. Idealno za penjanje, znaš.“
„Nemam takve ambicije“, odvrati Hari.
Belman se u raskoraku spustio na zemlju. Malo je olabavio uže kako bi
razvezao čvor u obliku osmice.
„Ne razumem.“
„Ne vidim svrhu da se penjem tako visoko. Tu i tamo se uzverem na
neku stenu, ali bez užeta.“
 „Bouldering“, frknu Belman. Otkačio je pojas i iskoračio iz njega.
„Znaš li da više boli kad padneš s visine od dva metra bez užeta nego sa
deset s njim?“
„Da.“ Hari se lukavo osmehnu. „Znam.“
Belman sede na drvenu klupu, izu penjačke patike nalik na baletanke i
stade da masira stopala dok mu je Kolka namotavao uže. „Jesi li dobio
moju poruku?“
„Jesam.“
„Pa čemu žurba, zar se ne vidimo onda u dva?“
„Baš sam to hteo da raščistim s tobom, Belmane.“
„Da raščistiš?“
„Hoću da se, pre nego što se vidimo sa ostalima, dogovorimo pod
kojim uslovima prelazim u vaš tim.“
„Tim?“ Belman se nasmeja. „O čemu ti to, Hari?“
„Treba li da budem jasniji? Šta ću ti ja ako samo treba da pozovem
neku žensku iz Australije i nagovorim je da ti ovde izigrava mamac. To bi
mogao i sam da uradiš. Ti od mene zapravo tražiš pomoć.“
„Hari! Mislim, stvarno…“
„Izgledaš mi umorno, Belmane. I sam si počeo to da primećuješ, zar
ne? Mislio si da je pritisak eskalirao posle Marit Ulsen.“ Hari sede na klupu
pored glavnog inspektora. Čak i tako bio je deset centimetara viši od njega.
„Ali mediji traže krv svaki dan. Nema šanse da prođeš pored kioska ili da
upališ televizor, a da te ne podsete na istragu. Na slučaj koji nisi rešio. Na
istragu za koju te nadređeni smaraju svaki dan. Na istragu zbog koje
svakodnevno držiš konferencije za štampu dok lešinari uglas krešte s
pitanjima. A sada je još čovek kojeg si lično ti pustio da ode – nestao.
Novinarski lešinari su se sjatili, neki već krešte na švedskom, danskom, pa i
na engleskom. Prošao sam i ja kroz to, Belmane. Uskoro će prokreštati i na
francuskom. Jer ovaj slučaj moraš da rešiš. A istraga tapka u mestu.“
Belman je ćutao, ali su mu mišići vilice poigravali. Kolka im priđe
pošto je zapakovao uže u ranac, ali mu Belman odmahnu da se skloni. Finac
se okrenu i odskakuta ka izlazu kao poslušan terijer.
„Šta hoćeš, Hari?“
 „Nudim ti da ovo odradimo u četiri oka umesto na sastanku grupe.“
„Hoćeš da te molim za pomoć?“
Hari opazi da je Belman za nijansu potamneo u licu.
„Kakvu ti poziciju za pregovore zamišljaš da imaš, Hari?“
„Pa. Zamišljam da je bolja nego što je bila već dugo.“
„Grešiš.“
„Kaja Sulnes neće da radi za tebe. Bjerna Holma si uveliko otuđio, a
ako ga vratiš na forenzičke uviđaje, on će se samo obradovati. Sad još samo
meni možeš da naudiš, Belmane.“
„Jesi li ti zaboravio da te mogu zatvoriti pa da ne vidiš oca pre nego što
umre?“
Hari odmahnu glavom. „Nemam više koga da vidim, Belmane.“
Mikael Belman iznenađeno izvi obrvu.
„Jutros su me zvali iz bolnice“, nastavi Hari. „Otac mi je noćas pao u
komu. Njegov lekar, Abel, kaže da se više neće probuditi. Sve što dosad
nismo rekli jedan drugome, ostaće neizrečeno.“

OceanofPDF.com
 Pedeset četvrto poglavlje.
Lala

Belman je ćutke posmatrao Harija. To jest, njegove oči smeđe kao u

jelena lopatara bile su okrenute prema Hariju, ali pogled mu je bio uprt
unutra. Hari je znao da se unutra odvija nekakvo zasedanje, a da je
konsenzus teško postići. Belman je polako otkopčavao vrećicu za
magnezijum oko pojasa kao da kupuje vreme. Vreme da razmisli. A onda
gurnu vrećicu u ranac jednim ljutitim pokretom.
„Ako te – i samo ako – zamolim za pomoć bez ikakve poluge“, počeo
je. „Zašto bi, koji moj, pristao?“
„Nemam pojma.“
Belman prestade da se pakuje. Pogledao ga je: „Nemaš pojma?“
„Pa. Sigurno ne bih tebi za ljubav, Belmane.“ Hari udahnu. Igrao se
paklicom cigareta. „Recimo da čak i onaj ko sebe smatra beskućnikom u
nekom trenutku shvati da zapravo ima dom, mesto gde želi da ga jednog
dana sahrane. A znaš li, Belmane, gde bih ja voleo da me sahrane? U parku
ispred Doma policije. Ne zato što silno obožavam policiju ili ’kolektiv’.
Naprotiv, celoga života samo pljujem kukavičku odanost policajaca
instituciji, to incestuozno bratimljenje iz pobude da sebi jednog dana
obezbediš uslugu, kolegu koji će te osvetiti, koji će po potrebi svedočiti za
tebe ili ti progledati kroz prste. Sve to mrzim.“
Okrenuo se prema Belmanu.
„Ali policija je sve što imam. Ovo je moje pleme. A moj posao je da
rasvetljavam ubistva. Radio to za Centralu ili za svoje odeljenje. Možeš li ti
tako nešto uopšte da pojmiš, Belmane?“
Mikael Belman se uštinu palcem i kažiprstom za donju usnu.
Hari pokaza glavom ka zidu. „Na koliko se penješ, Belmane. Preko
sedam metara?“
„Minimum osam. Na pogled.“
 „Nije lako. Ali verovatno misliš da je ovo još teže. Ali samo tako ću
pristati.“
Belman se nakašlja. „U redu. U redu, Hari.“ Zategao je remenje na
rancu. „Hoćeš li da nam pomogneš?“
Hari tutnu paklicu cigareta nazad u džep. „Naravno.“
„Moram prvo da vidim s tvojim šefom.“
„Nema potrebe.“ Hari ustade. „Već sam mu javio da nadalje radim s
vama. Vidimo se u dva.“
Iska Peler je provirila kroz prozor svoje kuće na sprat. Ugledala je niz
potpuno identičnih kuća preko puta, na kakav se moglo naići u bilo kojem
engleskom gradu, ali ovo je bilo malo naselje zvano Bristol u australijskom
Sidneju. Digao se osvežavajući južni vetar. Popodnevna žega popustiće čim
sunce zađe.
Čuo se lavež nekog psa, kao i brujanje saobraćaja na auto-putu
nekoliko kvartova dalje odatle.
Muškarcu i ženi u automobilu preko puta stigla je smena, sada su
unutra sedela neka dva muškarca. Lagano su pijuckali kafu iz poklopljenih
kartonskih šolja. Lagano, zato što nije postojao nijedan razlog da na brzaka
saspeš kafu kad pred sobom imaš osam sati dežurstva na kojem se neće
desiti ama baš ništa. Samo uspori, prikoči metabolizam, ugledaj se na
Aboridžine: prebaci se u stanje otupelosti, zatvorenosti u kojem oni čekaju
sat za satom, po potrebi i dan za danom. Pokušala je da zamisli kako bi joj
ti usporeni ispijači kafe pomogli da se nešto stvarno i desi.
„Žao mi je“, rekla je u mikrofon telefona trudeći se da ublaži
podrhtavanje glasa izazvano potisnutim besom. „Rado bih vam pomogla da
uhvatite Šarlotinog ubicu, ali to što predlažete apsolutno ne dolazi u obzir.“
Onda bes ipak izbi na površinu: „Kako se samo usuđujete! Dovoljan sam
mamac i ovde. Deset divljih konja ne bi me ponovo odvuklo u Norvešku.
Valjda ste vi neka policija i vaš je zadatak da uhvatite to čudovište, što se ne
biste vi koprcali na udici!“
Prekinuvši vezu, hitnula je telefon od sebe. Ovaj pogodi jastuče na
fotelji sa koje jedna od njenih mačaka prestravljeno poskoči i šmugnu u
kuhinju. Prekrila je lice rukama dozvolivši suzama da poteku. Draga
Šarlota. Njena draga, draga, voljena Šarlota.
 Iska se nikad ranije nije plašila mraka, ali sad se užasavala zalaska
sunca i neumoljivog, neodložnog dolaska nove noći.
Telefon zasvira uvodne taktove pesme benda Anthony & The
Johnsons, ekran je zasvetleo na jastučetu. Prišla je da vidi i naježila se.
Pozivni broj 47. Opet Norveška.
Prislonila je telefon uhu.
„Da?“
„Opet ja.“
Odahnula je. Opet onaj policajac.
„Ako ne želiš da budeš ovde, smemo li bar da pozajmimo tvoje ime?“
Kaja je posmatrala muškarca koji je spustio glavu u krilo crvenokosoj
ženi dok se ona pognute glave licem približava njegovom ogoljenom vratu.
„Šta vidiš?“, upita Mikael, a glas mu odjeknu u praznom muzeju.
„Ljubi ga“, reče Kaja i uzmaknu jedan korak od slike. „Ili teši.“
„Grize ga i sisa mu krv“, odvrati Mikael.
„Otkud ti to?“
„Munk ju je sa razlogom nazvao Vampir. Je l’ sve spremno?“
„Da, za sat ću sesti u voz za Ustaos.“
„Zašto si me zvala ovamo?“
Kaja udahnu. „Kako bih ti rekla da se više nećemo viđati.“
Mikael Belman se zaklati na petama. „Ljubav i bol.“
„Molim?“
„Tako je Munk prvobitno nazvao ovu sliku. Da li te je Hari uputio u
naš plan?“
„Jeste. Jesi li čuo šta sam ti rekla?“
„Ne brini, Sulnesova, moj sluh je odličan. Ako se ne varam, to si mi i
ranije govorila. Predlažem ti da malo razmisliš.“
„Razmislila sam, Mikaele.“
Pogladio je čvor na kravati. „Jesi li bila s njim?“
Trgla se. „S kim?“
 Belman se tiho nasmeja.
Nije se osvrnula. Fiksirala je pogledom ženino lice slušajući njegove
korake kako se udaljavaju.
***
Svetlost je probijala kroz sive, čelične žaluzine. Hari je grejao ruke o
belu šolju kafe na kojoj je plavim slovima ispisan logo Centrale
kriminalističke policije. Bar je soba za sastanke kao jaje jajetu ličila na onu
u kojoj je Hari proveo sate i sate svoga života na Odeljenju za krvne delikte.
Svetla, skupa ali spartanski opremljena u hladnom, modernom stilu koji nije
proistekao iz ciljanog minimalizma, već iz izvesne bezdušnosti. Bila je to
prostorija koja te podstiče da ono što imaš tu obaviš vrlo efikasno kako bi
što pre pobegao glavom bez obzira.
Osam osoba u prostoriji predstavljali su ono što je Belman nazvao
užim krugom istrage. Hari je od njih poznavao samo dvoje: Bjerna Holma i
jednu otresitu, prisebnu ali ne naročito maštovitu ženu s nadimkom
Pelikanka, koja je svojevremeno radila i na Odeljenju za krvne delikte.
Belman predstavi Hariju sve njih, uključujući i izvesnog Erdala, tipa s
naočarima tamnog okvira, u mrkom konfekcijskom odelu koje je Harija
nekako podsetilo na DDR. Erdal je sedeo u dnu stola i čistio nokte
švajcarskim nožićem. Hari oceni da je posredi nekadašnji vojnopolicijski
kadar. Svi istražitelji podneli su izveštaje, koji su u potpunosti potkrepili
Harijevu pretpostavku da je istraga tapkala u mestu. Primetio je i
defanzivan stav, naročito po pitanju potrage za Tonijem Lejkeom. Nadležni
istražitelj kazivao je o svim proverenim spiskovima putnika svih avio-
kompanija na kojima Lejkea nije bilo i o svim instancama telefonskih
operatera koje su mu rekle da bazne stanice nisu uhvatile signal Lejkeovog
telefona. Nijedan hotel u gradu nije primio gosta pod imenom Lejke, ali je,
naravno, Kapetan (čak i Hari je znao za samoproklamovanog i preterano
revnosnog doušnika – i recepcionera – iz hotela Bristol) zvao da kaže kako
je video nekog ko liči na Tonija Lejkea. U svem svom detaljnom izlaganju
vredni istražitelj nije ni primetio da se svime time samo pravda rezultat koji
je bio nula. Ništa.
Belman je sedeo u čelu prekrštenih ruku, sa uporno besprekornom
faltom na pantalonama. Zahvalio je na izveštajima, a potom i formalno
predstavio Harija pročitavši sažetu verziju njegovog zvaničnog rezimea,
uključujući i datum završetka studija na Policijskoj akademiji, pohađanje
FBI-jevog kursa o serijskim ubicama u Čikagu, slučaj Klovn u Sidneju,
napredovanje u čin višeg inspektora i, naravno, istragu o Snešku.
„Dakle, Hari je počev od danas deo ovoga tima“, reče Belman. „I
raportira meni.“
„Pa je onda i potčinjen samo tebi?“, zagrme Pelikanka, a Hari se priseti
da je taj nadimak i dobila zahvaljujući navici da prisloni bradu uz vitki vrat
i obori dugačak nos nalik na kljun kako bi te osmotrila preko naočara,
sumnjičavo i pohlepno kao da razmatra može li te pojesti za ručak.
„Nije on direktno potčinjen nikome“, odvrati Belman. „Hari je
slobodan igrač u ovom timu. Recimo da je on naš konsultant. Može li tako,
Hari?“
„Što da ne“, reče ovaj. „Preplaćen, precenjen tip koji misli da zna nešto
što vi ne znate.“
Prisutni se oprezno zasmejaše. Hari pogleda Bjerna Holma, koji mu
ohrabrujuće klimnu.
„Osim što je u ovom slučaju to i tačno“, ubaci se Belman. „Hari, čuo si
se sa Iskom Peler.“
„Jesam“, reče Hari. „Ali prvo bih da čujem o vašem planu s mamcem.“
Pelikanka se nakašlja: „I nije baš razrađen. Prvo smo mislili da je
dopremimo u Norvešku, pa da onda objavimo kako se nalazi na mestu gde
će ubici izgledati kao lak plen. A onda bismo napravili zasedu u nadi da će
zagristi.“
„M-hm“, reče Hari. „Jednostavno.“
„Obično se pokaže da jednostavne stvari najbolje funkcionišu“, ubaci
se tip sa švajcarskim nožićem u odelu iz DDR-a, pa se posveti noktu na
kažiprstu.
„Slažem se“, reče Hari. „Ali u ovom slučaju ostali smo bez mamca.
Iska Peler je odbila.“
Prostorijom se razleglo stenjanje i teško uzdisanje.
„Pa bih predložio još jednostavniji plan“, nastavi Hari. „Iska Peler me
je pitala zašto se mi, kad smo već plaćeni da uhvatimo to čudovište, sami ne
okačimo na udicu.“
Osmotrio je lica za stolom. Bar im je privukao pažnju. Ubeđivanje će
biti teži deo posla.
„Naime, imamo jednu prednost u odnosu na ubicu. Pošto
podrazumevamo da je istrgnuti list iz knjige gostiju na Hovasu kod njega,
pretpostavljamo i da mu je ime Iska Peler poznato. Međutim, on ne zna
kako Iska Peler izgleda. Iako pretpostavljamo da je ubica bio one noći u
domu, Iska i Šarlota su stigle tamo pre svih. A pošto je Iska bila bolesna,
provela je ceo dan i celu noć sama u sobi koju je delila samo sa Šarlotom i
poslednja je izašla odatle. Drugim rečima, možemo da postavimo predstavu
u kojoj neko iz naših redova igra ulogu Iske Peler, a ubica to ne može da
zna.“
Ponovo je obuhvatio sve prisutne pogledom. Na sva lica se navukla
skeptična maska.
„A kako si mislio da namamiš publiku na tu predstavu?“, upita Erdal
sklapajući nožić.
„Pa Centrala može da obavi ono što vam najbolje ide“, reče Hari.
Tišina.
„A to je?“, naposletku će Pelikanka.
„Da sazovete konferenciju za štampu.“
Prostorijom je zavladao težak muk sve dok neko nije prasnuo u smeh.
Bio je to Mikael Belman. Ostali preneraženo pogledaše svog šefa i tek tad
shvatiše da je plan Harija Hulea već unapred odobren.
„Dakle…“, poče Hari.
Posle sastanka izdvojio je Bjerna Holma u stranu.
„Je l’ te još boli nos?“, upita Hari.
„Je l’ ti to pokušavaš da mi se izviniš?“
„Ne.“
„O… Ne, ne boli, imaš sreće što mi ga nisi slomio, Hari.“
„Pa, znaš, možda bi to bila promena nabolje.“
„Hoćeš li mi se izviniti ili nećeš?“
„Izvini, Bjerne.“
 „U redu. To znači da ćeš me sad zamoliti za neku uslugu.“
„Tako je.“
„Kakvu?“
„Pitam se da li ste bili u Dramenu i proverili DNK sa Adeline odeće.
Jer ona se više puta sastala s tipom iz Hovasa.“
„Pretresli smo svu njenu garderobu, ali problem je što je odonda sve
oprano, nošeno i verovatno došlo u dodir sa još mnogima.“
„M-hm. Ali ako sam dobro shvatio, devojka nije baš redovno išla na
skijanje. Jeste li proverili i njenu opremu?“
„Nije je imala.“
„A uniformu medicinske sestre? Nju je možda nosila samo taj jedan
put, možda ima tragova sperme?“
„Ni to nije imala.“
„Nije imala kratku belu haljinicu i kapicu sa crvenim krstom?“
„Jok. Našli smo svetloplave bolničke pantalone i gornji deo, ali to nije
izgledalo naročito seksi.“
„M-hm. Možda nije uspela da nađe haljinicu. Ili nije htela. Možete li
da mi pregledate i tu uniformu?“
Holm uzdahnu. „Rekao sam ti da smo pregledali svu odeću, sve što je
moglo u veš-mašinu bilo je oprano. Nismo našli ni jednu jedinu fleku niti
vlas kose.“
„A kako bi bilo da je odneseš u laboratoriju i da je ljudski pregledaš?“
„Hari…“
„Hvala ti, Bjerne. I samo sam se zezao, njuška ti je prelepa. Stvarno
tako mislim.“
U četiri sata Hari je pokupio Seku službenim vozilom Centrale koje mu
je Belman stavio na raspolaganje. Odvezli su se do bolnice i tamo
porazgovarali s doktorom Abelom. Hari je preveo Seki sve što nije
razumela i ona se malo zaplakala. Posle su otišli ocu kog su u
međuvremenu premestili na drugo odeljenje. Seka ga je uzela za ruku i
uporno šaputala njegovo ime, kao da ga oprezno budi iz sna.
 Sigurd Altman je svratio, spustio ruku Hariju na rame, ali nije je
predugo zadržao. Rekao je koju reč, ali ne previše.
Pošto je odbacio Seku do njenog stančića kod jezera Sogn, Hari se
vratio u centar gde je neko vreme manevrisao jednosmernim, raskopanim i
slepim ulicama. Prošao je kroz zonu kurvi, šopinga, narkotika i tek kada se
konačno popeo iznad grada, shvatio je da vozi u pravcu nemačkih bunkera.
Pozvao je Ejstejna i ovaj je stigao za deset minuta, parkirao taksi pored
Harijevog auta, odškrinuo vrata, odvrnuo muziku i seo na zidić pored
Harija.
„Koma“, poče Hari. „Uopšte nisam siguran da je to tako loše. Imaš
pljugu?“
Slušali su Joy Division. Transmission. Ijan Kertis. Ejstejn je oduvek
voleo pevače koji umru mladi.
„Bedak što nisam stigao da popričam s njim otkako se razboleo“, reče
Ejstejn uvlačeći dim punim plućima.
„Ne bi to uradio ma koliko da je potrajalo“, reče Hari.
„Pa jest, to mi je neka uteha.“
Hari se nasmeja. Ejstejn ga pogleda iskosa, pa se oprezno osmehnu kao
da se pita ima li smisla smejati se kad ti je otac na samrti.
„Šta ćeš sad?“, upita Ejstejn. „’Oćeš da se napijemo tim povodom?
Mogu da pozovem Klompu i…“
„Ne.“ Hari ugasi cigaretu. „Moram da radim.“
„Još smrti i nesreće umesto jedne čašice?“
„Znaš, mogao bi da se javiš ćaletu dok je još živ.“
Ejstejn se strese. „Ali ježim se od bolnica. Uostalom, ne bi me čuo, zar
ne?“
„Nisam mislio na svog ćaleta, Ejstejne.“
Ejstejn zažmuri da mu dim ne uđe u oči. „Ono malo vaspitanja što sam
dobio, Hari, dobio sam od tvog ćaleta. Znaš li to? Moj matori nije vredeo
golom kurcu. Važi, otići ću sutra.“
„Drago mi je zbog tebe.“
 Zurio je u čoveka koji se nadvio nad njim. Video je pokrete usana i čuo
reči koje su proizvodile, ali mora da ga je neka ozleda sprečavala da ih
razume. Shvatao je jedino da je kucnuo čas. Osvete. Da će sad platiti. I u
neku ruku mu je laknulo.
Sedeo je na podu leđima vezan za veliku, okruglu tučanu peć. Ruke su
mu s leđa bile vezane kaiševima za skije. Povremeno bi povratio, verovatno
usled potresa mozga. Krvarenje je stalo, osećaj mu se vraćao u telo, ali
pogled mu se povremeno mutio. Ipak, u jedno je bio siguran. Taj glas. Bio
je to glas utvare.
„Vrlo uskoro ćeš umreti“, šaputao je. „Baš kao i ona. Ali još nije sve
izgubljeno. Zapravo sam odlučuješ kako. Nažalost, postoje samo dve
mogućnosti. Leopoldova jabuka…“
Čovek mu pokaza metalnu kuglu prekrivenu rupicama. Iz jedne je
virila metalna kukica.
„Tri devojke su je već probale. Nije im se baš dopala. Ali brzo je i
bezbolno, dovoljno je samo da mi odgovoriš na jedno pitanje. Kako? I ko
još zna? Ko ti je pomagao? Veruj mi, jabuka je bolja od alternative.
Pametan si tip, sigurno si već shvatio i koje…“
Čovek ustade, pa prenaglašeno prekrsti ruke zavlačeći šake pod mišice.
U tišini se čuo samo njegov šapat:
„Ovde je dosta hladno, zar ne?“
A onda je začuo parajući zvuk praćen tihim šištanjem. Zurio je u šibicu
i postojani plamen u obliku žutog cveta lale.

OceanofPDF.com
 Pedeset peto poglavlje
Tirkiz

Palo je veče, vedro i ledeno.

Hari se parkirao na brdu Voksenkolen, ispred adrese koju je dobio. Čak
i u ulici koja se sastojala od preraslih, skupih vila, ova je jasno štrčala.
Činilo se da je preuzeta pravo iz narodne bajke, nalik na kraljevski dvorac
od crnih bajcovanih debala. Ulaz je bio uokviren predimenzioniranim
drvenim stubovima, a na krovu je rasla trava. Na placu su se nalazile još
dve zgradice, ali i vajat kao precrtan iz Diznijevih crtaća. Hari je sumnjao
da brodovlasnik Aneš Galtung nema dovoljno velik frižider.
Hari je pozvonio pred kapijom primetivši kameru na zidu i predstavio
se kada je neki ženski glas to zatražio od njega. Popeo se jarko osvetljenim
prilazom zasutim šljunkom koji je zvučao kao da žvaće ono što je preostalo
od Harijevih cokula.
Pred vratima ga je dočekala sredovečna žena u kecelji, očiju boje
tirkiza i uvela ga u pustu dnevnu sobu. Zbog njenog dostojanstvenog,
nadmenog ali i službeno prijatnog držanja Hari se, i nakon što ga je ostavila
upitavši ga da li je za „kafu ili čaj“, pitao je li ona gospođa Galtung, kućna
pomoćnica ili i jedno i drugo.
Kad su bajke sveta stigle i do Norveške, u zemlji više nije bilo ni
kraljeva ni plemstva, pa je u norveškim verzijama tih bajki kralj prikazivan
kao bogati seljak u bundi od hermelina. I upravo je to Hari video kada je
Aneš Galtung ušao u dnevnu sobu: debelog, nasmejanog i blago oznojenog
seoskog gazdu u seljačkom džemperu. Ali pošto se rukovao s Harijem, lice
mu se uozbiljilo ne bi li se prilagodilo situaciji. Pitanje je bilo propraćeno
teškim piskavim uzdahom: „Ima li nešto novo?“
„Ništa, bojim se.“
„Ako sam dobro razumeo ćerku, Toni je i ranije umeo da nestane iz
čista mira.“
Hari opazi da je Galtung sa izvesnim naporom izgovorio ime svog
budućeg zeta. Brodovlasnik se teško sruči u ružičastu fotelju preko puta
Harija.
„Imate li… Tačnije, imaš li ti, Galtunže, neku teoriju?“
„Teoriju?“ Aneš Galtung odmahnu glavom tako žustro da su mu se
obrazi zatresli. „Ne poznajem ga dovoljno dobro da bih teoretisao. U
planine, u Afriku, šta ja znam?“
„M-hm. Zapravo sam došao da popričam s tvojom ćerkom…“
„Sad će Lena doći“, prekide ga Galtung. „Ali sam i ja prvo želeo da se
raspitam.“
„O čemu?“
„Pa o onome što sam i rekao, ima li nečeg novog. Kao i… Da li ste
sigurni da tip ništa ne muti.“
Hari primeti da je „Toni“ u međuvremenu postao „tip“ i shvati da ga
intuicija nije prevarila: tast i nije bio baš oduševljen budućim zetom.
„A jesi li ti, Galtunže?“
„Ja? Pa, rekao bih da sam mu ukazao poverenje. Uprkos svemu,
spreman sam da investiram veliku svotu u taj njegov projekat u Kongu.
Vrlo veliku svotu.“
„Dakle, odrpanom Biberčetu, koji je upravo zatražio konačište, ide i
princeza i pola kraljevstva?“
Tišina je potrajala dve sekunde. Galtung je samo zurio u Harija.
„Možda“, rekao je.
„A možda te ćerka pritiska da investiraš. Jer projekat dosta zavisi od
tih para, zar ne?“
Galtung zamahnu rukama. „Brodovlasnik sam. Živim od rizika.“
„Možeš i umreti od njega.“
„To je druga strana medalje. Na tržištu rizika nečija pobeda uvek vuče
tuđu pogibiju. Dosad su uglavnom ti drugi ginuli, pa se nadam da će se tako
i nastaviti.“
„Da će ljudi nastaviti da ginu?“
„Ja vodim porodični biznis, a ako će mi Lejke biti deo porodice,
moramo se postarati da…“ Zaćutao je kada su se otvorila vrata. Ušao je
štrkljast, plavokos devojčurak grubih crta lica na oca, ali majčinih tirkiznih
očiju. Nažalost, nije bila obdarena ni očevom seljačkom skromnošću niti
majčinom dostojanstvenom nadmenošću. Ušla je pognute glave kao da se
stidi svoje visine, kao da joj je neprijatno što štrči, a kada se rukovala s
Harijem i predstavila kao Lena Gabrijela Galtung, više je zurila u svoje
cipele nego u njega.
Malo šta je imala da kaže, a još manje da pita. Izgledalo je kao da se
sklanja od očevog pogleda svaki put kada bi odgovorila Hariju na pitanje,
pa je ovaj posumnjao u tačnost svoje pretpostavke da Lena pritiska oca za
investiciju.
Dvadeset minuta kasnije Hari im je zahvalio, ustao, a kao po nekoj
nevidljivoj komandi, iza njega se stvorila ona žena tirkiznih očiju.
Kada mu je otvorila vrata, Harija ošamari mraz pa on zastade da
zakopča kaput. Pogledao ju je.
„A gde vi, gospođo Galtung, mislite da je Toni?“
„Ne mislim ja ništa“, odvratila je.
Možda mu je prebrzo odgovorila, možda joj je zaigrao očni kapak u
uglu – a možda je i Hari previše želeo da bilo šta sazna. Kako bilo, nije
poverovao u iskrenost tog odgovora. Ali oko istinitosti reči koje su usledile
nije bilo nikakve sumnje:
„I ja nisam gospođa Galtung. Ona je gore.“
Podesivši mikrofon pred sobom, Mikael Belman osmotri okupljene.
Iako su šaputali, ovi su pomno motrili podijum da im ništa ne promakne. U
krcatoj prostoriji Belman je prepoznao novinara stavangerskog Večernjeg
lista i Rogera Jendema iz Aftenpostena. Pored njega čula se i Nini, obučena,
kao i uvek, u besprekorno opeglanu uniformu. Neko je odbrojavao sekunde
do početka konferencije za štampu, što je uobičajeno kod televizijskih i
radijskih prenosa. Zatim Ninin glas odjeknu u zvučnicima:
„Dobro došli. Sazvali smo ovu konferenciju za štampu kako biste bili u
toku sa istražnim postupkom. Moguća pitanja…“
Tiho smejuljenje.
„Ostavićemo za kraj. Dajem reč rukovodiocu istrage, glavnom
inspektoru Mikaelu Belmanu.“
 Belman se nakašlja. Apsolutno svi su došli. Televizijskim kućama je
dozvoljeno da postave svoje mikrofone na izdignuti sto.
„Hvala. Za početak, moram da vas razočaram. Vidim po broju
okupljenih i na vašim licima da smo vam možda ulili prevelika očekivanja
kada smo sazvali konferenciju. Neće biti objave o nekakvom konačnom
preokretu u istrazi.“ Belman opazi razočaranje na njihovim licima, a začu i
pokoji rezignirani uzdah. „Samo smo želeli da izađemo u susret vašoj želji
da budete redovno informisani. Dakle, izvinite ako ste danas imali
pametnija posla.“
Belman se vragolasto osmehnu. Nekoliko novinara se glasno
nasmejalo. Znao je da mu je oprošteno.
Mikael Belman u kratkim crtama objasni kako stvari stoje. To jest,
ponovio je sve dotadašnje uspehe: kako su ušli u trag užetu koje ih je
dovelo do jedne užare na obali Liserna, da su pronašli novu žrtvu, Adelu
Vetlesen, a i da su oružje koje je usmrtilo druge dve žrtve identifikovali kao
takozvanu Leopoldovu jabuku. Stare vesti. Primetio je da jedan novinar
krišom zeva. Mikael Belman obori pogled na list pred sobom, na scenario.
Jer to je upravo i bio scenario za ovu malu dramu, ispisan redak po redak.
Odmeren i više puta pretresen. Da ne bude ni previše ni premalo, mamac
treba da se oseća, ali ne i da zaudara.
„Naposletku, nekoliko reči o svedocima“, počeo je, a novinari se kao
po komandi uspraviše na stolicama. „Kao što znate, pozvali smo sve koji su
u planinskom domu na Hovasu boravili u istoj noći kao i žrtve da nam se
jave. Javila nam se osoba po imenu Iska Peler. Ona će večeras doputovati iz
Sidneja i u pratnji jednog našeg istražitelja otići sutra za Hovas radi
rekonstruisanja one večeri u onolikoj meri u kojoj je to moguće.“
Naravno, inače ni u ludilu ne bi tako imenovali svedoka, ali bilo je
važno da osoba kojoj su se zapravo obraćali – počinilac – shvati da je
policija zaista ušla u trag nekome sa spiska gostiju. Belman nije naročito
naglasio da će svedok otići u pratnji „jednog“ istražitelja, ali i to je bio deo
poruke. Samo njih dvoje, svedok i jedan običan istražitelj. U planinskom
domu, daleko od sveta.
„Naravno, nadamo se da će nam gospođica Peler pružiti i opis drugih
gostiju iz tog planinskog doma.“
 Dugo su raspravljali kako da sroče taj deo. Hteli su da natuknu kako bi
svedok mogao razotkriti ubicu. Ali Hari je smatrao važnim i da ne izazovu
podozrenje time što šalju svedoka u pratnji samo jedne osobe, pa su svedoci
pomenuti „naposletku“ uz nedramatičan dodatak da se „naravno, nadaju“ ne
bi li zvučalo kao da policija novom svedoku i ne pridaje naročit značaj, pa
zato i ne insistira na obezbeđenju. Ubica, nadajmo se, neće tako misliti.
„Šta mislite da je videla? Možete li da izdiktirate ime te žene?“
Bio je to stavangerski novinar. Nini se nagnu da ga podseti kako se
pitanja ostavljaju za kraj, ali Mikael odmahnu glavom kao da se ograđuje.
„Videćemo čega se setila kada se vrati iz doma“, reče Belman pa se
nagnu prema mikrofonu s logom Državne televizije. Predajnici u celoj
zemlji. „Otići će u pratnji jednog od najiskusnijih istražitelja i ostaće tamo
jedan dan.“
Pogledao je Harija u dnu prostorije koji mu zaverenički klimnu. Rekao
je glavnu stvar: jedan dan. Dvadeset četiri sata. Mamac je spreman,
serviran. Belman prošeta još malo pogledom. Ugleda Pelikanku. Ona je
jedina imala zamerki, smatrala je nečuvenim što uopšte razmatraju obmanu
javnosti. Belman je tada proglasio pauzu, izdvojio Pelikanku u stranu i
porazgovarao s njom u četiri oka. Posle se ova priključila većini. Nini
objavi da je došlo vreme za pitanja. Okupljeni živnuše, ali je Belman bio
opušten i spreman da pruži neprecizne odgovore, zamršene formulacije i
uvek korisnu frazu: „o tome ne mogu više reći u ovoj fazi istrage.“
***
Noge su mu se toliko smrzle da je izgubio osećaj u njima. Kako je to
moguće? Ostatak tela mu gori. Vrištao je sve dok nije izgubio glas, dok nije
sasušio i odrao grlo koje mu je sad bilo jedna otvorena rana, a krv sasušena
crvena prašina po njoj. Smrdelo je na izgorelu dlaku i meso. Peć mu je
progorela flanelsku košulju i sad mu je pekla gola leđa. Tkanina se stopila s
tkivom dok je on uporno vrištao. Topio se kao olovni vojnik. Kada je
shvatio da mu bolovi i vrelina nagrizaju svest i da konačno pada u nesvest,
nešto ga trgnu iz tog polusna. Prosuo mu je kofu ledene vode na glavu.
Usled tog privremenog olakšanja ponovo je zaplakao. A onda je začuo
šištanje ključale vode između njegovih leđa i peći i bolovi se vratiše sa još
jačim intenzitetom.
 „Hoćeš još vode?“
Podigao je pogled. Čovek je držao još jednu kofu. Pogled mu se
razbistrio i na nekoliko sekundi ga je sasvim jasno osmotrio. Plamen iz
cugova plesao mu je na licu i odblesak je poigravao u graškama znoja na
njegovom čelu.
„Vrlo je jednostavno. Samo želim da znam ko. Neko iz policije? Neko
ko je bio one noći na Hovasu?“
„Koje noći?“, zajecao je.
„Znaš ti vrlo dobro koje. Skoro svi ostali su mrtvi. Hajde.“
„Ne znam. Nemam nikakve veze s tim, moraš mi verovati. Vode.
Molim te. Kad te…“
„Moliš? Kad me… Moliš?“
Miris. Miris njegovog sopstvenog tela koje gori. Uspeo je samo
promuklo da prošapće: „Bio sam… Sâm.“
Tih smeh. „Pametno. Praviš se da si spreman na sve kako bi izbegao
bol. Pa da ti poverujem da stvarno ne znaš ime svog saučesnika. Ali znam
da ćeš izdržati još. Žilava si ti sorta.“
„Šarlota…“
Čovek zamahnu žaračem. Nije ni osetio udarac, samo mu se na jedan
divan trenutak zamračilo. Ali se odmah potom vratio u pakao bolova.
„Ona je mrtva!“, zagrme čovek. „Smisli nešto bolje.“
„Mislio sam na onu drugu“, rekao je terajući mozak da profunkcioniše.
Ma sećao se, dobro se sećao, zašto ga sad izdaje pamćenje? Da li je stvarno
toliko povređen. „Australijanku…“
„Lažeš!“
Pogled mu se ponovo zamutio, ali je dobio nov tuš vodom. I novi
trenutak lucidnosti.
Glas: „Ko? Kako?“
„Ubij me! Smiluj se! Ja… Znaš da nikog ne štitim. Pobogu, zašto bih?“
„Ne znam ja ništa.“
„Pa zašto me onda samo ne ubiješ? Ja sam je ubio. Je l’ me čuješ?
Učini to, osveti se!“
 Čovek odloži kofu, baci se u fotelju, spusti laktove na naslone i osloni
bradu o stisnute pesnice. Odgovorio je polako, kao da nije ni čuo pitanje,
već da razmišlja o nečem drugome: „Znaš, sanjam o ovome već godinama.
A sada, kad smo tu… Nadao sam se da će biti bolji osećaj.“
Zamahnuo je ponovo žaračem. Onda je izvio glavu u stranu i osmotrio
ga. S nezadovoljnim izrazom na licu gurnuo ga je žaračem.
„Možda samo nemam mašte? Možda treba malo da zabiberim ovu
čorbu?“
A onda se naglo osvrnuo. Prema gotovo sasvim utišanom radiju. Vesti.
Glasovi u nekoj velikoj prostoriji spomenuli su dom na Hovasu. Svedok.
Rekonstrukcija. Smrzavao se, nogu kao da više nije ni imao. Zažmurio je i
ponovo stao da se moli Bogu. Ovog puta ne kao dotad da ga oslobodi od
bolova, već je molio za oproštaj, da mu Hristova krv spere sve grehe, da
neko drugi ponese teret njegovih nedela. Jer ubijao je, toliko je tačno. Molio
se da zaroni u krv oproštaja. I da potom umre.

OceanofPDF.com
ŠESTI DEO
OceanofPDF.com
 Pedeset šesto poglavlje
Mamac

Blistavi pakao. Uprkos naočarima za sunce, Harija su pekle oči. Činilo

mu se da gleda u more dijamanata koji su grozničavo svetlucali, sunce je
obasjavalo sneg koji je zauzvrat obasjavao sunce. Hari uzmaknu od prozora
iako je znao da okna spolja izgledaju kao crna, neprobojna ogledala.
Pogledao je na sat. U planinski dom na Hovasu stigli su u toku noći. Jusi
Kolka se pridružio Hariju i Kaji u kući, dok su se ostali u četvoročlanim
grupicama ukopali u sneg sa obe strane doline, na rastojanju od oko tri
kilometra.
Dom na Hovasu odabrali su za zasedu iz tri razloga. Prvo, zbog
uverljivosti. Drugo, ubici je to mesto poznato pa će imati dovoljno
samopouzdanja da tu udari. A kao treće, okruženje je bilo idealno za
postavljanje zasede. Delu doline u kojem je podignut dom moglo se prići
samo sa severoistoka i sa juga. Na istočnoj strani uzdizao se strm obronak
planine, a na zapadu je bilo toliko provalija i jaruga da bi tuda mogao proći
samo neko ko teren poznaje kao svoj džep.
Hari pokuša da pronađe ostale kroz dvogled, ali sve oko njega bilo je
belo. I blistavo. Čuo se sa Belmanom, koji se smestio južno odatle, i sa
Milanom na severu. Obično bi koristili mobilne telefone, ali jedina mreža
koja je pokrivala te nenaseljene planinčuge bila je Telenorova. Nekadašnji
monopolistički teleoperater u državnom vlasništvu jedini je imao dovoljno
kapitala da izgradi predajnike na svakom ledom okovanom vrhu, ali većina
policajaca, uključujući i Harija, koristila je usluge drugih operatera. Zato su
sad komunicirali putem voki-tokija. Milano je imao Telenorovu karticu, pa
je za slučaj da se nešto desi Hari bolnici ostavio njegov broj.
Belman je tvrdio da im tokom noći uopšte nije bilo hladno, da je
kombinacija vreća za spavanje, izolacije pod njima i parafinskih grejalica
bila tako efikasna da su se raskopčali. A sada im je čak i kapala voda sa
tavanice rupa u snegu koje su iskopali na obronku planina.
Konferencija za štampu dobila je toliko prostora na televiziji, radiju i u
novinama da bi samo neko krajnje nezainteresovan za celu priču propustio
vest o dolasku svedoka Iske Peler u pratnji jednog policajca na Hovas. Kaja
i Kolka su povremeno izlazili pred kuću pokazujući ka domu, pravcu iz
kojeg su došli i poljskom klozetu. Kaja u ulozi Iske Peler, a Kolka u ulozi
njenog pratioca koji joj pomaže da rekonstruiše tok one kobne večeri. Hari
se krio u dnevnoj sobi sa sve skijama i štapovima tako da su se spolja videla
samo dva para skija pobodenih u sneg.
Otpratio je pogledom nalet vetra koji je razvejao suvi novonapadali
sneg duž ravnice noseći ga ka planinskim vrhovima, liticama i strminama,
nanoseći na sve izbočine u terenu talasaste kape od smrznutog snega poput
one koja je štrčala kao obod šešira s planinskog vrha iznad kuće.
Hari je, naravno, znao da dolazak njihovog plena nije izvestan. Možda
mu Iska Peler iz nekog razloga nije bila na listi za odstrel, možda priliku
ipak nije procenio kao povoljnu, možda je imao drugačije planove sa
Iskom. Možda je i prozreo nameštaljku. A možda i ne dođe iz nekog
banalnijeg razloga. Možda je na putu, ili bolestan…
Pa opet. Da je Hari brojao svaki put kada ga je intuicija izneverila, taj
broj bi ga sigurno ubedio da digne ruke od intuicije kao metode i vodilje.
Ali Hari nije brojao. Umesto toga, sabirao je sve one prilike kada mu je
intuicija saopštila nešto što nije ni znao da već zna. A sad mu je govorila da
je ubica na putu ka Hovasu.
Ponovo je pogledao na sat. Dali su mu dvadeset sati. Jelovo drvo
pucketalo je iza dekorativne rešetke na predimenzioniranom kaminu. Kaja
je otišla u jednu od spavaćih soba da prilegne, dok je Kolka za salonskim
stočićem podmazivao rasklopljen vajlert P11. Hari je prepoznao pištolj
nemačke izrade po tome što nije imao nišan. Taj model je bio naročito
dizajniran za okršaje izbliza u kojima je presudna brzina izvlačenja iz
futrole, džepa ili pojasa, kada se nišan lako može zakačiti za nešto.
Uostalom u takvim situacijama dodatak nišana bio je izlišan: samo uperiš
pištolj u metu i pucaš, ne nišaneći. Pored njega ležao je i rezervni pištolj
proizvođača SIG Sauer. I sam Hari osećao je kako ga njegov smit & veson
kalibra 38 žulja uz rebra.
Prethodne noći sleteli su helikopterom uz obalu jezera Nedal nekoliko
kilometara odatle i ostatak prepešačili na skijama. Pod nekim drugim
okolnostima Hari bi možda pronašao neku lepotu u toj noćnoj šetnji pod
mesečinom po visoravni prekrivenoj snegom. Možda bi ga zadivila igra
polarne svetlosti – ili Kajino gotovo blaženo lice dok su klizili kroz belu
tišinu kao kroz bajku, u muku tako potpunom da se zvuk njihovih skija
prenosio kilometrima uokolo. Ali previše toga je bilo u igri, previše bi
mogao da izgubi kad bi se osvrnuo na bilo šta osim na zadatak, osim na lov.
Hari je lično odabrao Kolku za ulogu onog jednog „istražitelja“. Nije
Hari zaboravio šta se dogodilo u Pravdi, ali ako bi stvari pošle naopako,
dobro bi mu došlo Finčevo umeće u borilačkim veštinama. U idealnom
scenariju, ubica bi naišao danju, pa bi pao šaka jednoj od dveju u snegu
utaborenih grupica. Ali ako bi naišao noću i prošao neopaženo pored straže,
njih troje u domu bi morali da se pozabave njime.
Ostatak noći Kaja i Kolka su proveli svako u svojoj sobi na spratu, a
Hari u dnevnoj. Jutro je proteklo bez suvišnog ćaskanja, čak je i Kaja
ćutala. Usredsređeno.
Hari je u odrazu na prozoru posmatrao Kolku kako sklapa pištolj,
podiže ga, nišani Hariju u potiljak i puca u prazno. Još dvadeset sati. Hari se
ponada da će ubica požuriti.
Gejr Brun je iz dovratka pratio pogledom Bjerna Holma dok je ovaj
vadio svetloplavo bolničko odelo iz Adelinog plakara.
„A što ne uzmete sve?“, upita Brun. „Onda ne moram ja da bacam.
Gde ti je inače onaj kolega Hari?“
„Na skijanju je“, odgovori mu Bjern, strpljivo pakujući uniformu u
zasebne plastične kese koje je doneo sa sobom.
„Stvarno? Nije mi izgledao kao neko ko voli skijanje. A gde?“
„Ne mogu da ti kažem. Kad smo kod skijanja, šta je Adela nosila kada
je pošla na planinarenje? Ovde ne vidim nikakav skafander.“
„Pozajmila je od mene, naravno.“
„Pozajmila je opremu za skijanje od tebe?“
„Što te to toliko iznenađuje?“
„Pa ni ti meni nisi izgledao kao… Neko ko voli skijanje.“ Holm
pomisli kako njegove reči nagoveštavaju više nego što je želeo i oseti da mu
vrat gori.
 Brun se tiho nasmeja ljuljajući se u dovratku. „U pravu si, ali volim…
Garderobu.“
Holm se nakašlja i potom – ni sam ne znajući zašto – progovori nešto
dubljim glasom. „Da li bih smeo da bacim pogled?“
„Svakako“, prošuška Brun kog je očigledno silno zabavljalo što se
Holm sav spetljao. „Dođi, da vidimo šta tu ima.“
„Pola pet“, reče Kaja dodajući ponovo Hariju šerpu sa lapskausom.88
Izbegavali su da se dotaknu, pogledaju, obrate jedno drugome. Ona noć na
Opsalu bila je daleka kao san od prekjuče. „Prema scenariju sad bi trebalo
da pušim pred južnom stranom kuće.“
Hari joj klimnu prosleđujući šerpu Kolki. Ovaj prvo sastruga hranu sa
ivica, a onda poče da je trpa u sebe.
„Okej“, reče Hari. „Kolka, hoćeš li ti onda na zapadni prozor? Sunce je
nisko, možda će se videti odblesak na dvogledu.“
„Prvo da jedem“, odvrati Kolka otegnuto trpajući još jednu prepunu
viljušku u usta.
Hari izvi obrvu, pa pogleda Kaju pokazujući joj da izađe.
Kada je izašla, Hari sede pored prozora lutajući pogledom preko
visoravni i planinskih vrhova. „Belman te je, znači, zaposlio kada su te svi
drugi oterali.“ Rekao je to u pola glasa, ali u sobi je bilo tako tiho da je
mogao i šaputati.
Nekoliko sekundi nije dobio odgovor. Zaključio je da Kolka još vari to
što je Hari potegao ličnu temu.
„Čuo sam glasine da su te angažovali kad te je Europol otpustio zato
što si premlatio prethodno osuđivanog silovatelja bez saslušanja. To je
tačno, zar ne?“
„Moja stvar“, odvrati Kolka prinoseći viljušku ustima. „Ali možda mi
samo nije ukazao poštovanje kako dolikuje.“
„M-hm. Ali zanimljivo je što su te glasine potekle iz samog Europola.
Jer takve glasine olakšavaju njihov položaj. A, pretpostavljam, i tvoj. A
naročito položaj roditelja i advokata devojke koju si saslušavao.“
Čuo je da je iza njega žvakanje prestalo.
 „Dobili su odštetu u tišini, ne povlačeći se po sudovima s tobom i sa
Europolom. Devojka nije morala da sa mesta svedoka pripoveda kako si
ušao u njenu sobu da je ispitaš o njenoj drugarici koja je bila silovana i kako
te je njena priča toliko napalila da si počeo da je pipaš. Petnaest godina, ako
je verovati internoj belešci iz Europola.“
Čuo je kako iza njega Kolka teško diše.
„Pretpostavimo da je i Belman nekako došao do te beleške“, nastavio
je Hari. „Stupio je u kontakt s tobom izokola, preko posrednika. Čekao je
da se izduvaš, da te prođe bes i obuzme očajanje. I tada te je pokupio, dao ti
posao koji ti je vratio bar malo izgubljenog dostojanstva. Belman sve
kupuje na rasprodaji. Na taj način okuplja svoju ličnu gardu.“
Hari se okrenuo prema Jusiju Kolki. Finac je prebledeo.
„Jusi, ti si kupljen, ali ne i plaćen. Robovi poput tebe nemaju ničije
poštovanje, ni tvog gospodara Belmana, a ni moje. Jebiga, čoveče – mislim
da čak ni ti ne poštuješ sam sebe.“
Kolkina viljuška gromoglasno zvecnu o tanjir. Ustao je, zavukao ruku
pod jaknu i izvukao pištolj. Zakoračio je prema Hariju, nadvio se nad njim.
Ne pomerivši se, Hari mirno podiže pogled.
„I kako misliš da povratiš svoj ugled, Jusi? Tako što ćeš da me ubiješ?“
Finčeve zenice podrhtavale su od besa.
„Ili pak tako što ćeš dići dupe da radiš svoj posao!“ Hari ponovo
pogleda visoravan.
Čuo je Kolkino teško frktanje. Čekao je. Čuo je kako se ovaj okrenuo.
Udaljio. I seo pored prozora na zapadnoj strani.
Radio zakrča. Hari dograbi mikrofon.
„Da?“
„Smrkava se.“ Bio je to Belmanov glas. „Neće doći.“
„Nastavite da osmatrate.“
„Šta? Naoblačilo se, bez mesečine ne vidimo be…“
„Ako mi ne vidimo, ne vidi ni on“, reče Hari. „Čekajte da se pojavi
neko s baterijskom lampom na glavi.“
 Ugasio je lampu na glavi. Nije mu trebala, znao je kuda vode tragovi
skija. Do planinskog doma. Svići će se na mrak, zenice će mu se raširiti,
postati osetljivije na svetlost pre nego što stigne. Eno ga, crni drveni zid,
crni prozori. Kao da nema nikog unutra. Sveže napadali sneg vruskao je
pod skijama kada se otisnuo poslednjih nekoliko metara. Izvukao je velik,
težak laponski nož sa strašnim sečivom u obliku čamca i žutom, lakiranom
drvenom drškom. Jednako efikasan za seču granja, tranžiranje losova – ili
rezanje grkljana.
Otvorio je vrata što je tiše mogao i ušao u predsoblje. Oslušnuo je ka
dnevnoj sobi. Tišina. Da nije pretiho? Pritisnuo je kvaku i širom otvorio
vrata, a sam se sklonio pored vrata, leđima okrenut zidu. A onda, kako bi
bio što lošija meta, poguren utrča u sobu držeći nož pred sobom.
Na podu je nazreo priliku mrtvaca koji je, oklembešene glave i ruku,
još straga grlio peć. Vrativši nož u futrolu, upalio je lampu pored troseda.
Tek tad mu je sinulo da je taj trosed isti kao onaj na Hovasu, da ih je
Turističko udruženje verovatno kupovalo naveliko. Ali ovde je mebl bio
ofucan, dom je već godinama bio zatvoren zbog isuviše opasnog položaja,
dešavale su se nesreće, ljudi su po lošem vremenu ginuli u provalijama
pokušavajući da stignu do njega.
Mrtvac pokraj peći polako podiže glavu.
„Izvini što ovako upadam.“ Proverio je lance kojima je mrtvac bio
vezan za peć.
A onda je krenuo da raspakuje ranac. Sa dobro navučenom kapom na
glavi samo je utrčao u bakalnicu na Ustaosu. Biskviti, hleb, novine. Ove su
izveštavale o konferenciji za štampu. I o svedoku sa Hovasa.
„Iska Peler“, reče glasno. „Australijanka. Ona je u domu na Hovasu.
Šta misliš? Da li je videla nešto?“
Ovaj drugi uspeo je jedva da potisne nešto vazduha kroz glasne žice
kako bi proizveo zvuk: „Policija. Policija na Hovasu.“
„Znam. Piše u novinama. Samo jedan istražitelj.“
„Tamo su. Iznajmili su dom.“
„Stvarno?“ Pogledao ga je. Zar je policija postavila zamku? A ova
svinja sad pokušava da mu pomogne, da ga upozori? Pobesneo je. Ali ta
žena je sigurno nešto videla, ne bi je valjda inače dovlačili iz Australije?
Zgrabio je žarač.
„Jebote, kako smrdiš. Jesi li se usrao?“
Mrtvacu glava ponovo pade na grudi. Očigledno se mrtvac tu uselio,
po fiokama je bilo nešto stvari. Pisma, alat, stare porodične slike. I pasoš.
Činilo se da je mrtvac bio u bekstvu, zamišljao je da će otići nekud dalje.
Dalje odavde gde ga je plamen čistio od njegovih greha. Iako je sad
posumnjao da mrtvac možda ipak ne stoji iza te svinjarije. Jer postoji
granica bola posle koje svako propeva.
Ponovo je proverio telefon. U pičku materinu, nema dometa!
A tek ovaj smrad. U vajat s njim. Nek se tamo suši. Uostalom, to se i
radi s dimljenim mesom.
Kaja se popela u spavaću sobu. Valjda će uspeti da odspava malo pre
nego što dođe njen red da drži stražu.
Kolka je filter kafu iz aparata prvo sipao sebi, pa onda i Hariju.
„Hvala“, reče Hari zureći u tamu.
„Drvene skije“, primeti Kolka prišavši kaminu gde su stajale Harijeve
skije.
„Očeve su“, reče Hari. Opremu za skijanje pronašao je u podrumu na
Opsalu. Štapovi su bili novi, izrađeni od neke legure koja se činila lakšom
od vazduha. Hari je načas pomislio da im je šuplja unutrašnjost ispunjena
helijumom. Ali skije su bile one stare, široke, planinske.
„Kad sam bio mali išli smo za Uskrs u dedinu vikendicu na Leši. Otac
je uvek želeo da se penje na obližnji vrh, pa je sestri i meni rekao da gore
ima kiosk i da prodaju pepsi koji je sestra obožavala. Samo da izguramo i
poslednju uzbrdicu…“
Kolka klimnu gladeći donji deo belih skija. Hari skrnu još malo vruće
kafe:
„Sestra bi uvek do sledećeg Uskrsa zaboravila taj isti, stari blef. A ja
sam joj zavideo na tome. Međutim, pamtim sve što mi je otac usadio.
Pravila snalaženja u planini, orijentisanje u prirodi, kako da preživim
lavinu. Sve norveške kraljeve, kineske dinastije i američke predsednike.“
„Dobre skije“, reče Kolka.
 „Malo su kratke.“
Kolka sede pored prozora na suprotnom kraju sobe. „Da, čovek misli
da se to nikad neće desiti – da prerasteš očeve skije.“
Hari je čekao. Sačekao je još malo. Evo ga.
„Bila je tako lepa“, poče Kolka. „Mislio sam da se i ja njoj sviđam.
Smešno. Ali samo sam joj dotakao grudi. Nije se bunila. Verovatno se
uplašila.“
Hari je nekako obuzdao poriv da ustane i napusti prostoriju.
„U pravu si“, nastavi Kolka. „Čovek je odan onome ko ga izvuče sa
đubrišta. Čak i kad znaš da te samo koristi. Šta ti drugo preostaje? Moraš da
odabereš stranu.“
Kada je shvatio da je bujica reči presušila, Hari ustade i pređe u
kuhinju. Pretresao je sve ormariće u uzaludnoj potrazi za nečim čega je
znao da nema, u očajničkom pokušaju da zavara trag glasu koji mu je
vrištao u glavi: „Jednu čašicu. Samo jednu čašicu.“
Ukazala mu se prilika. Jedna jedina. Utvara je olabavila lanac, podigla
ga psujući smrad govana i odvukla ga u kupatilo gde ga je bacila na pod i
odvrnula tuš. Tu ga je neko vreme posmatrala pokušavajući da telefonira.
Opsovavši domet, prešla je u dnevnu sobu gde je čuo kako opet pokušava.
Došlo mu je da zaplače. Pobegao je tu, sakrio se u nadi da ga niko neće
pronaći. Sa osnovnim potrepštinama sakrio se u napušteni planinski dom.
Mislio je da je tu, među provalijama, bezbedan. Bezbedan od utvare. Ipak,
nije zaplakao. Jer dok mu je voda natapala ostatke crvene lanene košulje,
sinulo mu je da je to prava prilika. Njegov mobilni telefon ostao je u
pantalonama složenim na stolici pored lavaboa.
Pokuša da ustane, ali noge ga nisu slušale. Ne mari, do stolice ima
samo metar. Oslonio se osmuđenim rukama o pod i prkoseći bolovima,
počeo da puže. Opekotine su pucale, smrdele, ali u dva poteza se dovukao,
pretresao džepove, pronašao telefon. Bio je uključen i imao pun domet.
Telefonski imenik. Sačuvao je broj onog policajca, najpre kako bi znao
kada ga ovaj zove.
Pritisnuo je slušalicu za poziv. Činilo mu se da i telefon diše tokom
omanje večnosti između zvonjave. Jedna jedina prilika. Od žuborenja tuša
ne bi mu se čuo glas. Evo ga! Začuo je glas policajca. Prekinuo ga je
promuklim šapatom, ali ovaj je nastavio da priča. I tek tad mu je sinulo da
priča s govornom poštom. Čekao je da završi, grčevito je stezao telefon,
koža na dlanovima mu je pucala, ali nije ispuštao telefon. Ne sme da ga
ispusti. Mora ostaviti poruku… Ućuti više, jebote, daj zvučni signal!
Nije ga čuo kada je ušao, tuš je zaglušio njegov lak korak. Istrgao mu
je telefon iz ruke, samo je video kako mu se gojzerica približava.
Kada je došao sebi, ovaj je sa zanimanjem gledao njegov telefon.
„Ti, dakle, imaš domet?“
Izašao je iz kupatila tipkajući nešto, ali dalje se ništa više nije čulo od
tuša. Ali ubrzo se vratio.
„Idemo napolje. Ti i ja.“ Najednom je izgledao raspoloženo. U ruci je
držao pasoš. Njegov pasoš. U drugoj klešta iz kutije za alat.
„Zini.“
Progutao je pljuvačku. Gospode, smiluj se.
„Zini, kad ti kažem!“
„Smiluj se. Kunem ti se, sve sam ti rekao što…“ Nije uspeo da završi,
ruka ga je ščepala za grlo i prekinula mu dovod vazduha. Još se malo
opirao, a onda mu konačno potekoše suze. Zinuo je.

OceanofPDF.com
 Pedeset sedmo poglavlje
Grom

Bjern Holm i Beata Len piljili su u jarko osvetljene, tamnoplave

skijaške pantalone na metalnom stolu pred njima.
„Ovo je definitivno mrlja semene tečnosti“, reče Beata.
„Samo pruga“, primeti Bjern Holm. „Pogledaj kako ide.“
„Premalo za ejakulaciju. Rekla bih da se penis u erekciji povlačio
preko zadnjice onog ko je nosio ove pantalone. Rekao si mi da je Brun
najverovatnije homoseksualac.“
„Jeste, ali kaže da nije nosio te pantalone otkako ih je Adela
pozajmila.“
„Onda bih rekla da su ovakve mrlje tipične za silovanje. Treba da se
obavi analiza dnk, Bjerne.“
„Slažem se. A šta misliš o ovome?“ Pokazao joj je dve utrljane mrlje
tik ispod zadnjih džepova na svetloplavim bolničkim pantalonama.
„Šta je to?“
„Nešto što se definitivno ne može oprati u mašini. U pitanju je PSG,
supstanca na bazi nonilfenola. Koristi se, između ostalog, u sredstvima za
održavanje automobila.“
„Očigledno je sela na to.“
„Nije samo sedela, supstanca je prodrla duboko u tkaninu, utrljala ju je.
Žustro, ovako.“ Holm zamahnu kukovima napred-nazad.
„Aha. A imaš li teoriju zašto?“
Skinula je naočare i pogledala Holma, koji je mrdao usnama kako bi
izgovorio izraze koje mu je mozak nametao, ali odmah potom i odbacivao.
„Drpala se na suvo?“, upita Beata.
„Da“, prihvati Holm sa olakšanjem.
„Aha. A zašto se neka žena koja ne radi u bolnici drpa na suvo u
bolničkom odelu, i to okružena PSG-om?“
 „To je bar jasno“, odvrati Bjern Holm. „Zato što je otišla na noćni
randevu u napuštenu fabriku PSG-a.“
Oblaci su se razmakli i ponovo ih je okupala bajkovita plavičasta
svetlost pod kojom je sve, uključujući i senke, poprimalo fluorescentan
odsjaj, zamrznuto kao na nepokretnoj slici.
Kolka beše prilegao, ali je Hari zamišljao da Finac i u krevetu leži
otvorenih očiju i budnih čula.
Kaja je sedela pored prozora brade oslonjene na ruku i gledala napolje.
Nosila je onaj debeli beli džemper jer su uključili samo električne peći.
Složili su se da bi izgledalo sumnjivo ukoliko bi iz dimnjaka neprekidno
kuljao dim, a unutra je navodno samo dvoje ljudi.
„Ako ti nedostaje zvezdano nebo nad Hongkongom, sada možeš to da
nadoknadiš“, reče Kaja.
„Ne sećam se da sam tamo video zvezdano nebo“, odvrati Hari paleći
cigaretu.
„Zar ti ne nedostaje ništa odande?“
„Providne nudle kod Lija“, reče Hari. „Svaki dan.“
„Jesi li zaljubljen u mene?“ Rekla je to samo malo tiše i budno ga
pogledala zabacivši kosu.
Hari razmisli. „Trenutno nisam.“
Nasmejala se sa iznenađenim izrazom na licu. „Trenutno? Šta ti to
znači?“
„To znači da sam isključio taj deo sebe dok smo ovde.“
Odmahnula je glavom. „Ti si, Hari, baš oštećen.“
„U to“, poče Hari sa poluosmehom. „Nema nikakve sumnje.“
„A šta će biti kada se ovaj zadatak završi za…“ Pogledala je na sat.
„Deset sati?“
„Onda se možda ponovo zaljubim u tebe.“ Spustio je ruku na sto pored
njene. „Ako ne i pre toga.“
Pogledala je njihove šake, koliko je njegova veća od njene, koliko je
njena nežnija, koliko je njegova bleđa i kvrgavija, prekrivena debelim
venama koje su vijugale po nadlanici.
 „Dakle, ipak se možeš zaljubiti i pre nego što obavimo zadatak?“
Spustila je ruku preko njegove.
„Hoću reći, sve se može završiti i pre nego što istekne…“
Povukla je ruku k sebi.
Hari je pogleda iznenađeno. „Samo sam mislio…“
„Slušaj!“
Hari oslušnu ne dišući. Ali ništa nije čuo.
„Šta si čula?“
„Zvučalo mi je kao auto“, reče Kaja motreći kroz prozor. „Kako se tebi
čini?“
„Ne bih rekao“, odvrati Hari. „Do najbližeg puta koji je prohodan zimi
ima preko deset kilometara. Da nije bio helikopter? Ili motorne sanke?“
„A možda i moja prenapeta glava“, uzdahnu Kaja. „Više se ništa ne
čuje. Kad malo bolje razmislim, možda se ništa nije ni čulo. Izvini, čovek
postane preosetljiv od straha i…“
„A ne.“ Hari izvuče revolver iz futrole na ramenu. „Ako se dovoljno
plašiš, bolje opažaš. Opiši mi šta si čula.“ Hari ustade i priđe drugom
prozoru.
„Kad ti kažem – ništa!“
Hari odškrinu prozor. „Imaš bolji sluh od mene. Budi naše uši.“
Osluškivali su tišinu dok su minuti prolazili.
„Hari…“
„Pst!“
„Hari, vrati se.“
„Ovde je“, reče Hari u pola glasa, kao za sebe. „Došao je.“
„Hari, sad si ti preos…“
Začu se potuljena tutnjava, tiha, duboka, nekako zatupljena i otegnuta,
bezazlena kao grmljavina u daljini. Ali Hari je znao da retko kad grmi iz
vedra neba na minus sedam stepeni. Zadržao je dah.
A onda se opet začu tutnjanje, ali drugačije od one grmljavine, no
jednako niske frekvencije, nalik na bas iz zvučnika, vrsta zvuka koji
pokreće vazduh i protresa utrobu.
Hari je taj zvuk čuo samo jednom ranije, ali znao je da ga nikad neće
zaboraviti.
„Lavina!“, uzviknuo je potrčavši prema sobi okrenutoj prema obronku
planine u kojoj je spavao Kolka. „Lavina!“
Vrata spavaće sobe se otvoriše i na njih izlete sasvim razbuđen Kolka.
Zemlja se zatresla. Bila je to velika lavina. Iako je planinski dom imao
kamene temelje i podrum, Hari je znao da ne mogu pobeći dole na vreme.
Jer iza Kolkinih leđa već su poleteli komadići stakla od nekadašnjeg
prozora, nošeni vazdušnim talasom koji je lavina gurala pred sobom.
„Dajte mi ruku!“, povika Hari da nadjača tutnjavu šireći ruku ka
oboma. Video ih je kako trče prema njemu dok je iz kuće nestajao vazduh,
kao da sama lavina diše, udiše, izdiše. Osetio je da ga je Kolka uhvatio za
ruku, čekao je Kaju. A onda je snežna streha pala na kuću.

OceanofPDF.com
 Pedeset osmo poglavlje
Sneg

Zaglušujuća tišina i mrkli mrak. Hari pokuša da se pomeri. Bilo je

nemoguće. Kao da mu je neko izlio gips oko celog tela, nije uspeo da
pomeri nijedan ud. Doduše, mahinalno je postupio kako ga je otac učio –
držao je pred licem šaku kako bi tu napravio džep. Ali da li je u tom džepu
bilo vazduha, Hari nije znao. Jer nije mogao da udahne. Upravo je shvatio
šta je posredi. Oklopno srce. Baš kao što mu je Olav Hule i pričao – sneg ti
toliko stegne grudni koš i dijafragmu da se pluća ne mogu ni mrdnuti, srce
je stegnuto tim oklopom. To znači da ti preostaje samo onaj kiseonik koji je
već u krvi, oko litar, a s normalnom potrošnjom od četvrt litra u minutu
umireš za četiri minuta. Obuzela ga je panika; mora doći do vazduha, mora
da udahne! Hari napregnu celo telo, ali sneg je samo pojačavao stisak kao
udav. Znao je da mora odagnati paniku, da mora razmisliti. Razmisli. Svet
napolju prestao je da postoji; vreme, sila teže, temperatura – sve je nestalo.
Hari nije imao predstavu šta je gore, a šta dole, niti koliko je već ležao u
snegu. Po glavi stade da mu se vrzma još jedna očeva pouka. Ako želiš da
znaš kako ležiš, pljuni pa ćeš videti kuda ti se sliva pljuvačka. Zaklizio je
jezikom po nepcu. Znao je da su mu se usta osušila od straha, od adrenalina.
Zinuo je i promrdao prstima one šake kojom je zaklonio lice da utera malo
snega u otvorena usta. Žvaknuo je, ponovo zinuo i pustio ledenu vodu da
istekne. Momentalno ga je obuzela panika kada su mu se nozdrve ispunile
vodom. Zatvorio je usta i izduvao je iz nosa. Ujedno izduvavši i ono malo
vazduha što mu je bilo u plućima. Uskoro će umreti.
Slivanje vode stavilo mu je do znanja da leži naglavačke, a trzaj da se
ipak malo može pomeriti. Još jednim trzajem napregnutog tela učinio je da
sneg još malo popusti. Malo. Da li je to dovoljno da izbavi srce iz tog
oklopa? Udahnuo je. Malo. Nedovoljno. Harijev mozak, kojem je sigurno
ponovo ponestajalo kiseonika, ipak je pamtio očeve reči sa uskršnjih
raspusta na Leši. Ako i uspeš da dišeš pod lavinom, nećeš umreti od
nedostatka kiseonika, već od viška ugljen-dioksida u krvi. Drugom rukom
napipao je nešto čvrsto, nalik na žičanu ogradu. Olav Hule: „Pod snegom si
kao ajkula – ako se ne krećeš, umrećeš. Čak i kad je sneg dovoljno rastresit
da nešto vazduha prođe kroz njega, od toplote tvog tela i daha stvoriće se
sloj leda kroz koji svež vazduh neće moći da uđe, a otrovni ugljen-dioksid
koji izdahneš neće izaći. Tako sam sebi napraviš ledenu grobnicu.
Razumeš?“
„Da, tata, ali opusti se. Ovo je Leša, nisu Himalaji.“
Majčin smeh iz kuhinje.
Hari je znao da je čitava kuća ispunjena snegom. Negde iznad njega
bio je krov, a na njemu verovatno još snega. Nema izlaska. Vreme je
isticalo. Sve se tu završava.
Molio se da se više ne probudi, da sledeći put kad izgubi svest bude i
poslednji. Visio je naglavačke, u glavi mu je bubnjalo kao da će
eksplodirati, verovatno od sve krvi koja se slila u nju.
Probudio ga je zvuk motornih sanki.
Pokušao je da se ne pomera. Isprva je upravo to radio – trzao se,
naprezao telo, pokušavao da se oslobodi. Ali ubrzo je prestao da pokušava, i
to ne zbog kuka za meso koje su mu bile zarivene u potkolenice – osećaj u
nogama davno je izgubio – već zbog zvuka, zvuka kidanja mesa, mišića i
tetiva koji su pucali čim bi se pomerio zveckajući lancima pričvršćenim za
tavanicu vajata.
Zurio je u prazni pogled jelena koji je visio o zadnjim nogama kao da
su ga ogromni rogovi povukli naglavačke niz nekakvu liticu. Sâm ga je
ubio. Lovokradica. Istom onom puškom kojom je ubio i nju.
Spolja se začulo otegnuto vruskanje snega pod koracima. Vrata se
otvoriše propuštajući mesečinu. Vratio se. Utvara. Ali začudo tek sada, kada
ga je video naglavačke, konačno ga je sa sigurnošću prepoznao.
„To si stvarno ti“, prošaptao je. Bilo mu je čudno da govori bez
prednjih zuba. „Stvarno si ti. Zar ne?“
Zaobišavši ga, ovaj mu odveza ruke na leđima.
„M-možeš li mi oprostiti, sine?“
„Jesi li spreman?“
„Sve si ih ti pobio, zar ne?“
 „Jesam“, odgovorio mu je. „Idemo.“
Hari zakopa desnom rukom ka levoj, onoj što je udarila o nekakvu
neidentifikovanu žičanu ogradu. Deo mozga saopštavao mu je da je
zarobljen, da vodi beznadežnu bitku protiv sekundi, da je svakim udahom
bliži smrti. Šta god da preduzme samo sebi produžava patnju, odlaže
neizbežno. Ali drugi glas u njegovoj glavi poručivao mu je da je bolje
umreti u očajničkoj borbi nego u apatičnom prepuštanju.
Uspeo je da prokopa put do druge šake, pogladio je ogradu. Obema
rukama je gurnuo, ali se ova nije pomerila. Već je osećao da teže diše, da se
sneg sve više steže, da oko sebe stvara ledeni oklop. Na trenutak mu se
zavrte u glavi. Samo na sekund, ali znao je da je to prvi znak. Zatrovao je
vazduh svojim izdisajima. Uskoro će mu se prispavati, mozak će polako
pozatvarati svoje odeljke kao hotel sobe pred kraj sezone. I tad Hari oseti
nešto što ga nije obuzimalo ni u onim najgorim noćima u Čungkingu –
apsolutnu usamljenost. Nije mu svu volju naglo oduzela neminovnost smrti,
već pomisao da će umreti tu, bez ikoga koga voli, bez oca, Seke, Olega,
Rahele…
Bio je već pospan, ali je nastavio da kopa iako je znao da ga sustiže
smrt, da ga, zavodljiva i primamljiva, vuče u svoj zagrljaj. Zašto se onda
buni i opire, zašto bira bol kada može samo da se prepusti? Zašto da sad
napravi drugačiji od svih dosadašnjih izbora. Zažmurio je.
Stani.
Ograda.
Pa to mora biti rešetka pred kaminom. Kamin. Dimnjak. Kameni. Ako
je išta u kući preživelo lavinu, ako postoji mesto gde masa snega nije
prodrla, to mora biti dimnjak.
Ponovo je gurnuo rešetku. Nije se pomerila ni milimetar. Prsti mu
zagrebaše po njoj bespomoćno, rezignirano.
Već je rešeno. Tu će skončati. Njegov mozak zatrovan ugljen-
dioksidom nazirao je nekakvu logiku u tome, ali je nije do kraja spoznao,
već samo prihvatio. Prigrlio je slatki, topli san. Anestezija. Sloboda.
Prsti mu skliznuše niz rešetku i napipaše nekakav čvrst predmet. Vrh
skije. Očeve. Nije se usprotivio pomisli da je tako bolje, da je manje
usamljen ako dotakne očevu skiju. Umreće zajedno, zajedno će odjezditi
niz taj poslednji spust.
Mikael Belman zurio je preda se. U ono čega više nije bilo, u planinski
dom koji je nestao. Iz njegovog skrovišta u snegu dom je do maločas ličio
na sitni crtež na ogromnom belom papiru. Tako je bar izgledalo pre
grmljavine i udaljenog tutnjanja koje je probudilo i Belmana. Kada se
konačno dokopao dvogleda, ponovo je zavladala tišina, čuo se samo
udaljeni, zakasneli odjek koji se odbio o Halingskarve. Više puta je skenirao
čitav predeo kroz dvogled. Kao da je neko gumicom obrisao čitav list
papira, više nije bilo crteža, samo spokojna, devičanska belina. Nikako mu
nije išlo u glavu. Pa zar je cela kuća zatrpana? Poskakali su na skije i za
osam minuta stigli do mesta gde se sručila lavina. To jest, za osam minuta i
osamnaest sekundi. Vodio je, kao pravi policajac, računa o vremenu.
„Jebote, lavina je prekrila područje od jednog kvadratnog kilometra“,
uzviknu neko iza njega, iz pravca tananih, žutih svetlosnih snopova
baterijskih lampi koje su klizile po snegu.
Voki-toki zakrča. „Iz spasilačke službe kažu da helikopter stiže za
trideset minuta. Prijem.“
Prekasno, pomisli Belman. Šta je ono beše pročitao; posle pola sata
šanse da neko preživi pod snegom smanjuju se na jedan prema tri. A i kad
stignu helikopterom, šta će da urade? Da riju onim svojim sondama po
snegu u potrazi za ostacima kuće? „Hvala, primljeno.“
Erdal ga je sustigao: „Imamo sreće! U Olu imaju dva spasilačka psa.
Poslali su ih za Ustaos. Kronglija, policajca iz Ustaosa, nema kod kuće, to
jest ne javlja se na telefon, ali u hotelu je odseo neki tip koji ima motorne
sanke, pa će ih on dovesti.“ Prekrstio je ruke da se zagreje.
Belman je zurio u sneg pod njima. Negde dole je Kaja. „Šta su nam
ono rekli, koliko često ovde bude lavina?“
„Na svakih deset godina“, odvrati Erdal.
Belman se zaklati na petama. Milano je nadzirao ostale koji su čačkali
svojim štapovima i skijama po snegu.
„Kad stižu psi?“, upitao je.
„Za četrdeset minuta.“
 Belman klimnu. Znao je da im spasilački psi ništa neće značiti. Kada
stignu, proći će već pun sat otkako se sručila lavina.
Šanse su im i u startu bile manje od deset odsto. Za sat i po biće
praktično na nuli.
Krenuo je na put. Vozio je motorne sanke u susret tami, u susret svetlu.
Nebo zasuto dijamantima kao da se otvorilo želeći mu dobrodošlicu. Znao
je da negde iza njega u snegu stoji onaj čovek, utvara, da kroz nišan puške
posmatra njegova spaljena, ugljenisana, plikovima prekrivena leđa. Ali sada
ga više neće stići nijedan metak, krenuo je tamo gde i treba da bude, tamo
gde je oduvek i išao. Na isto ono mesto na koje je i ona otišla, istim tim
putem. Više nije bio vezan, a da je vladao svojim rukama i nogama, sada bi
dodao gas da požuri. Uz radostan poklič otisnuo se ka zvezdanom nebu.

OceanofPDF.com
 Pedeset deveto poglavlje
Sahrana

Hari je tonuo u carstvo snova, sećanja i nedovršenih pomisli. Sve je

bilo u redu. Osim jednog glasa koji mu je uporno propovedao jednu te istu
rečenicu. Bio je to glas njegovog oca: „…sve krvaviji dok se naposletku
stariji dečaci nisu uplašili i razišli.“
Pokušao je da ga odagna, da sluša neki drugi glas. Ali i on je pripadao
Olavu Huleu: „Plašio si se mraka, ali si išao kroz mrak.“
Sranje, sranje, sranje.
Otvorio je oči u tami, promeškoljio se u čeličnom stisku snega.
Pokušao je da se odgurne nogama, da zakopa ispred rešetke, dobije još
malo prostora. Napipao je kraj rešetke. Ne sme da umre, neka Olav Hule
ode prvi, jebiga, neka bar utoliko ispadne dobar otac! Sad kad su se malo
oslobodile, njegove šake kopale su kao ašovi. Poduhvatio je rešetku obema
rukama i povukao je k sebi. Eto ga! Pomerila se. Povukao je još malo. I
udahnuo vazduh. Bio je težak, smrdeo je na pepeo, ali vazduh je ipak
vazduh. Do prve prilike. Razgrnuo je sneg, proturio šake, napipao nešto
nalik na stiropor. Shvatio je da su to napola dogorele cepanice. Rešetka je
odolela lavini, u kaminu nije bilo snega! Nastavio je da kopa.
Nekoliko minuta, a možda i sekundi kasnije sklupčao se u
predimenzioniranome kaminu. Halapljivo je gutao vazduh i iskašljavao
pepeo.
I tek tad shvati da je dotad mislio samo na jedno: na sebe.
Zavukao je ruku izvan kamina, tamo gde je napipao očevu skiju.
Čeprkao je po snegu dok nije pronašao ono što traži – štap. Uhvatio ga je za
krplju i povukao ga k sebi. Gladak i lagan metal lako kliznu kroz sneg.
Uvukavši štap u kamin, Hari ga uhvati između nogu, stegnu krplju
cokulama i svuče je sa štapa. Tako je dobio koplje dugačko preko metar i
po.
Kaja i Kolka nisu mogli biti daleko od mesta na kojem je i sam ležao.
U glavi je išpartao mrežu kao prilikom uviđaja kada treba pretresti mesto
zločina i krenuo da ubada. Hitro je zabadao štap iz sve snage. Bio je to
proračunati rizik. U najgorem slučaju nekome bi izbio oko ili probio
grkljan, ali ovo dvoje su samo u najboljem slučaju još disali. Zabivši ga
malo ulevo od mesta gde je mislio da je i sam ležao, osetio je otpor pod
vrhom štapa. Privukao je malo štap k sebi, ponovo ga oprezno gurnuo, i
opet naišao na otpor. Kada je hteo da ga izvuče, činilo se da se štap
zaglavio. Opustio je stisak i štap mu iskliznu iz ruke. Neko je uhvatio vrh i
sad mu je stavljao do znanja da je živ! Hari povuče štap, ovog puta jače, ali
ovaj drugi ga je držao iznenađujuće snažno. No Hari je morao da izvuče taj
štap, smetaće mu kad počne da kopa. Proturio je ruku kroz uzicu i tek kad je
povukao iz sve snage, štap se oslobodio.
Ostao je da leži pitajući se zašto nije smesta odložio štap i počeo da
kopa. A onda je shvatio. Oklevao je još jednu sekundu. A onda je ponovo
zabio štap u sneg, ovog puta desno od mesta na kojem se nalazio. Prilikom
četvrtog uboda naišao je na nešto. Opet isti onaj otpor. Stomak? Blago je
prislonio štap u nadi da će primetiti podizanje ili gibanje kao prilikom
disanja, ali nije bilo nikakvog pokreta.
Izbor bi trebalo da je lak. Ono prvo bilo mu je brže i davalo je znake
živote. Spasi što se spasiti može. Hari kleknu i stade da kopa kao lud. U
pravcu onog drugog.
Već je izgubio osećaj u prstima kada je stigao do tela, tek kada je
opipao nadlanicom prepoznao je da je stigao do vunenog džempera. Onog
belog. Zgrabio je rame, odgurnuo još malo sneg u stranu da oslobodi ruku i
povukao beživotno telo kroz prolaz koji je napravio u snegu. Njena kosa
prekrila mu je lice, još je mirisala na Kaju. Izvukavši joj glavu i polovinu
torzoa na dno kamina, pokuša da opipa puls, ali prsti su mu bili kao od
cementa. Prislonio je lice uz njeno, ali nije osetio dah. Otvorio joj je usta,
proverio položaj jezika, udahnuo i izdahnuo njoj u usta. Podigao je glavu i
ponovo udahnuo trunje pepela, ali je savladao nadražaj da se nakašlje.
Dunuo joj je u usta. Onda i treći put. Brojao je; četiri, pet, šest, sedam.
Zavrtelo mu se u glavi, mislio je kako se ponovo nalazi pored kamina u
vikendici na Leši, kako je opet onaj dečačić koji razduvava žar, pa se
ošamućen i na ivici da padne u nesvest zatetura praćen očevim smehom. Ali
morao je da nastavi, znao je da se verovatnoća oživljavanja smanjuje sa
svakom sekundom.
 Kada se nagnuo dvanaesti put, osetio je nekakvo toplo strujanje na licu.
Zadržao je dah, sačekao, ne usuđujući se da poveruje u uspeh. Strujanje je
nestalo. Ali se ubrzo vratilo. Prodisala je! Istog časa telo joj se zgrčilo i ona
se zakašlja. Potom Hari začu i njen glas, slabašan: „Hari, jesi li to ti?“
„Jesam.“
„Gde… Ništa ne vidim.“
„Sve je u redu. U kaminu smo.“
Pauza.
„Šta sad radiš?“
„Tražim Jusija.“
Kada je Hari izvukao Kolkinu glavu iz snega pred kaminom, nije imao
predstavu koliko je vremena prošlo. Znao je samo da je ono Jusiju Kolki
isteklo. Zapalio je šibicu i video samo prazan pogled u Finčevim
iskolačenim očima pre nego što je plamen zgasnuo.
„Mrtav je“, reče Hari.
„Zar ne možeš da probaš veštačko…“
„Ne“, prekide je Hari.
„Šta sad?“, prošapta Kaja slabašno, zanemoćalo.
„Moramo da izađemo“, reče Hari napipavši joj ruku. Stegao ju je.
„Zar ne možemo da sačekamo dok nas ne nađu?“
„Ne“, odvratio je.
„Šibica“, rekla je.
Hari oćuta.
„Odmah se ugasila“, nastavi Kaja. „Ni ovde nema vazduha. Cela kuća
je zatrpana. Zato nisi pokušao da ga oživiš. Nema dovoljno vazduha ni za
nas dvoje. Hari…“
Hari već beše ustao pokušavajući da se uspravi u dimnjaku, ali bilo je
preusko, ramena su mu se zaglavila. Ponovo je čučnuo, odlomio vrhove
štapa da od njega dobije metalnu cev, pružio ga je uz dimnjak i opet ustao,
ovog puta podignutih ruku. Nekako se provukao. Spopala ga je
klaustrofobija, ali ju je istog časa odagnao, kao da je i samo telo shvatalo da
u toj situaciji nema mesta neosnovanim strahovima. Oslonio je leđa o jednu
stranu dimnjaka i odgurnuo se nogama. Mišići na butinama su mu brideli,
teško je disao i vrtoglavica se vratila. Ali nije odustajao; nogu po nogu,
gurni, otisni se, drugu nogu… Što se više peo, bilo je sve toplije. To je,
znao je, značilo da topli vazduh nije imao kuda da ode. Tad shvati kako bi
se uveliko pogušili od ugljen-monoksida da su ložili sve vreme. To bi se
moglo nazvati srećom u nesreći. A ona grmljavina koju su čuli…
Udario je štapom o nešto. Uspeo se još malo, napipao slobodnom
rukom. Gvozdena mreža. Takve se stavljaju na vrh dimnjaka kako kroz
njega ne bi veverice i druge sitne životinje ulazile u kuću. Opipao je ivicu
mreže. Zavarena. U pičku materinu!
Do njega je dopreo Kajin slabašni glasić: „Hari, vrti mi se.“
„Diši duboko.“
Gurnuo je štap kroz gustu mrežu na vrhu dimnjaka.
Sa druge strane nije bilo snega!
Jedva osećajući mlečnu kiselinu koja mu je iznutra pekla butne mišiće,
žustro je gurnuo štapom naviše. Na njegovo razočaranje štap je udario u
nešto čvrsto. Zaštitni poklopac na dimnjaku. Trebalo je da se seti šarmantne
kapice koja štiti unutrašnjost doma od kiše i snega. Opipavao je štapom dok
ga nije proturio iskosa pod obod kapice. Naišao je na snežnu masu, čvršću i
zbijeniju od one koja je ispunila kuću. Doduše, možda se naprosto šuplji
vrh štapa ispunio snegom. Gurnuo je štap nadajući se da će posle svakog
centimetra osetiti konačan nestanak otpora koji bi značio da je prokopao put
iz tog snežnog pakla. Onda bi izduvao sneg iz štapa i kao na slamčicu
uvukao svež, nasušni vazduh. Onda bi pomogao i Kaji da se popne, pa i
sama dobije dozu tog protivotrova za smrt. Ali nije se probio. Gurnuo je
štap do samog vrha rešetke i ništa se nije desilo. Ipak, povukao je i usta mu
se napuniše hladnim, suvim snegom. A iza njega – vakuum. Više nije
mogao da se održi o strane dimnjaka i poče da pada. Povikao je, pokušao da
raširi ruke i noge, ali se samo odrao i nastavio da pada. Telo pod sobom
pogodio je obema nogama.
„Kako si prošla?“, upitao je, ponovo se uspravivši u dimnjaku.
„Dobro“, odvrati Kaja tiho prostenjavši. „A ti? Imaš loše vesti?“
„Da.“ Hari se spusti pored nje.
 „Šta je bilo? Opet nisi zaljubljen u mene?“
Tiho se nasmejao i privio je uza se. „A, sada jesam.“
Osetio je tople suze na njenim obrazima kada je prošaptala. „Hoćemo
li onda da se venčamo?“
„Hoćemo.“ Znao je da sad govori otrov u njegovom mozgu.
Tiho se nasmejala. „Dok nas smrt ne rastavi.“
Osetio je toplotu njenog tela. I nešto čvrsto. Futrolu za službeni pištolj
na njenoj butini. Pustio ju je i napipao put do Kolke. Učinilo mu se da je
Kolkino lice već postalo belo i hladno kao mermer. Skliznuo je rukom kroz
sneg preko njegovog grla i napipao mu grudi.
„Šta radiš?“
„Tražim Jusijev pištolj.“
Čuo je da je prestala da diše, osetio njen dodir na leđima, nesiguran,
izgubljen, poput životinjice koja je izgubila sposobnost orijentacije.
„Nemoj“, prošaptala je. „Nemoj… Tako… Bolje da samo zaspimo…
Evene.“
Kao što je Hari i pretpostavio, Kolka je na spavanje otišao s futrolom
na ramenu. Otkopčao je dugme, oslobodio pištolj i za dršku ga izvukao kroz
sneg. Pogladio je cev prstom. Vejlert, bez nišana. Ustao je, prebrzo, osetio
je da ga hvata nesvestica, htede da se pridrži. A onda mu se sasvim smračilo
pred očima.
Belman je zurio u rupu duboku skoro četiri metra kada je začuo
isprekidani lepet propelera spasilačkog helikoptera, nalik na neverovatno
ubrzano trešenje tepiha. Njegovi ljudi istovarivali su sneg u rančevima koje
su podizali remenjem napravljenim od sopstvenih kaiševa.
„Prozor!“, zaurla čovek iz rupe.
„Razbij ga!“, doviknu mu Milano.
Zveckanje razbijenog stakla.
„U jebo te bog…“, začu Belman. Znao je da to huljenje podrazumeva
loše vesti.
„Bacite mi štap…“
Belman je ćutke čekao. A onda je čuo:
 „Sneg, jebote. Sneg do krova.“
Belman začu lavež. Pokušavao je da izračuna koliko je sati potrebno da
se sneg istovari iz cele kuće. Ispravka: koliko dana.
Harija je probudio strahovit bol u vilici. Osetio je da mu se nešto toplo
sliva preko čela između očiju. Shvatio je da je prilikom pada verovatno
udario glavom i već lomljenom vilicom o kamen i da ga je verovatno to
probudilo. Ali, začudo, još je stajao uspravno s pištoljem u ruci. Pokuša da
udahne vazduh kojeg je nestajalo. Nije znao ni da li će mu potrajati za taj
poslednji pokušaj – pa šta? Stvar je bila jednostavna, nije imao izbora.
Zadenuvši pištolj u džep, stade dahćući da se penje uz dimnjak. Kad se
popeo, čvrsto se odupreo nogama o strane, napipao je mrežu na vrhu i u nju
zaglavljen kraj štapa. Jedva primetno kupasti štap bio je širi sa Harijeve
strane. Odlučno je gurnuo cev pištolja u njega. Ušla je dve trećine svoje
dužine i zaglavila se. To mu je govorilo da je cev pištolja u sasvim
paralelnom položaju sa štapom koji je činio prigušivač dug metar i po.
Metak se ne bi probio kroz metar i po snega, ali šta ako je štap dospeo
nadomak izlaza?
Oslonio se o pištolj kako se ovaj ne bi trznuo i promašio. Opalio je.
Dvaput, triput. Uplašio se da će mu bubne opne popucati u hermetički
zatvorenom prostoru. Posle četvrtog pucnja izvukao je pištolj, prislonio
usne na vrh šupljeg štapa i povukao.
Usisao je… vazduh.
Na trenutak se toliko iznenadio da je umalo pao. Povukao je još
jednom, oprezno, kako ne bi urušio tunel u snegu koji su napravili meci.
Jedna zalutala pahulja pade mu na jezik. Vazduh. Imao je ukus kvalitetnog,
blagog viskija s ledom.

OceanofPDF.com
 Šezdeseto poglavlje
Maleni patuljci

Roger Jendem trčao je uz Ulicu Karla Johana gde su se polako otvarale

prodavnice. Kod Egerovog trga bacio je pogled na sat ispod logoa fabrike
Freja. Bilo je tri minuta do deset. Požurio je.
Hitno je sazvan sastanak sa Bentom Nurbeom, nekadašnjim i u svakom
pogledu legendarnim glavnim i odgovornim urednikom njegovog lista koji
je sada bio član Upravnog odbora i čuvar hrama.
Skrenuo je desno uz Akersku ulicu gde su se sve vodeće novinske kuće
načičkale još u doba kada su štampani mediji vladali njihovom branšom.
Potom skrenu levo u pravcu suda, pa desno Apotekarskom ulicom i
zadihano utrča u Naslovnu stranu. Lokal se po svoj prilici kolebao između
koncepcije sportskog paba i tradicionalne engleske krčme. Možda je to bila
i namera, jer je cilj bio da se tu svaki novinar oseti kao kod kuće. Zidovi su
bili okićeni slikama iz štampe koje su pokazivale istorijat zanimanja,
potresa i radosti nacije u proteklih dvadeset godina. Sportski događaji,
poznate ličnosti i prirodne katastrofe. Kao i pokoji političar koji bi se
mogao svrstati u neku od dve poslednje kategorije.
Pošto se nalazila na pljuvomet od dve preostale novinske kuće u toj
ulici – VG-a i Dagbladeta, Naslovna strana je ponajpre funkcionisala kao
proširena kantina za zaposlene u tim listovima, ali sada je Jendem u lokalu
zatekao samo dva čoveka: šankera i čoveka koji je sedeo u dnu lokala,
ispod police s klasicima izdavačke kuće Jilendal i starim radiom, čiji je cilj
valjda bio da pruži mestu dašak starih vremena.
Taj čovek ispod police bio je Bent Nurbe. Arogantan kao Džon Gilgud,
s naočarima kao Džon Mejdžor i hozen tregerima kao Lari King. A čitao je
prave novine. Roger je čuo da Nurbe čita samo Njujork tajms, Fajnenšel
tajms, Gardijan, Čajna dejli, Zidojče cajtung, El pais i Mond, i to svaki dan.
Umeo je da se maši i za Pravdu i slovenački Dnevnik, ali je tvrdio da su
„istočnoevropski jezici naporni za oči“.
Jendem priđe stolu i nakašlja se. Bent Nurbe prvo je dovršio članak o
tome kako meksički doseljenici oživljavaju nekadašnje mračne kutke
Bronksa, pa još preleteo pogledom preko stranice kako bi video da li tu još
nešto zavređuje njegovu pažnju, i tek onda je skinuo ogromne cvikere,
izvadio maramicu iz džepa na prednjoj strani sakoa od tvida i pogledao
nervoznog i još zadihanog čoveka koji je dreždao nad njegovim stolom.
„Roger Jendem, pretpostavljam.“
„Tako je.“
Nurbe sklopi novine. Jendemu su rekli da je razgovor okončan kada ih
ponovo bude otvorio. Izvivši glavu u stranu, Nurbe se posveti zahtevnom
zadatku glancanja svojih đozluka.
„Već godinama radiš hroniku, dobro poznaješ ekipu iz Centrale
kriminalističke policije i sa Odeljenja za krvne delikte, zar ne?“
„Pa… Da.“
„Mikael Belman – šta znaš o njemu?“
Hari je začkiljio očima na suncu koje je pokuljalo u prostoriju. Upravo
se beše probudio i u prvih nekoliko sekundi još je odagnavao snove i
rekonstruisao stvarnost.
Čuli su njegove pucnje.
Štap su otkrili već pri prvom zamahu ašovom.
Posle su mu ispričali kako ih je tokom otkopavanja dimnjaka najviše
plašilo da ih njih dvoje odozdo ne upucaju.
Glava ga je bolela kao posle nedelju dana pijančenja i dehidracije.
Pridigao se iz kreveta i osmotrio sobu koju su mu dali u ustaoskom hotelu.
Kaju i Kolku prebacili su helikopterom u Državnu bolnicu u Oslu.
Odbio je da prebace i njega. Tek kada ih je slagao da je sve vreme imao
vazduha na pretek i da je u top-formi, pustili su ga da ostane.
Podmetnuo je glavu pod česmu da se napije vode. „Voda nikad ne
smeta, a vrlo često pomaže.“ Ko je to govorio? Rahela, kada je nagovarala
Olega da popije čašu za ručkom. Uključio je mobilni prvi put posle dolaska
na Hovas. Ekran pokaza da u Ustaosu ima domet. Kao i da Hari ima
govornu poruku. Pustio ju je, ali začuo je samo nekakav kašalj ili smeh pre
nego što se snimak prekinuo. Pogledao je broj. Mobilni, mogao je biti bilo
ko. Donekle poznat, ali sigurno niko iz bolnice. Pa ništa, dotični će morati
ponovo da zove ako je hitno.
 U sali za doručak zatekao je Mikaela Belmana kako sam predsedava sa
šoljom kafe na stolu. Ispred njega stajale su sklopljene novine – već ih je
pročitao. Hari nije morao ni da pogleda, a već je znao šta u njima piše. O
istrazi, o nesposobnosti policije – pritisci, pritisci. Ali vest o pogibiji Jusija
Kolke sigurno nije stigla na vreme da se nađe u današnjem izdanju.
„Kaja je dobro“, reče Belman.
„M-hm. A gde su ostali?“
„Otišli su jutarnjim vozom za Oslo.“
„Ali ti nisi?“
„Hteo sam da te sačekam. Šta misliš?“
„O čemu?“
„O lavini. Nesrećan slučaj?“
„Nemam predstavu.“
„Nemaš? Zar nisi čuo grmljavinu pre nego što se sručilo?“
„Možda je to bio zvuk kada se ledena hrpa odvalila sa vrha i udarila o
padinu. Što je i pokrenulo lavinu.“
„Zar ti je tako zvučalo?“
„Ne znam ni kako bi trebalo da zvuči, ali taj zvuk jeste izazvao
lavinu.“
Belman odmahnu glavom. „Čak i iskusni planinari veruju u mit da
zvuk može pokrenuti lavinu. Jednom sam se peo sa stručnjakom za odrone
po Alpima. Tamošnje stanovništvo još veruje da je topovska vatra u
Drugom svetskom ratu izazivala lavine. A zapravo do odrona može doći tek
kada eksplozivni projektil direktno pogodi sneg.“
„M-hm. I?“
„Prepoznaješ li ovo?“ Belman je između kažiprsta i palca držao
komadić uglačanog metala.
„Ne.“ Hari mahnu konobaru koji je rasklanjao švedski sto da mu
donese kafu.
„U planini vršljaju maleni patuljci“, zapeva Belman dečju pesmicu.
„Predajem se.“
 „Hari, sad si me razočarao. No dobro, možda sam ipak u prednosti.
Odrastao sam sedamdesetih na Manglerudu, naselje se neprekidno širilo. Sa
svih strana kopali su temelje. Miniranje je saundtrek mog detinjstva. Kad bi
građevinci otišli, nalazio sam delove crvenih plastičnih kablova, komadiće
papira sa štapova. Kaja mi je rekla da ovde meštani imaju osoben pristup
pecanju i da je dinamit češći i od domaće rakije. Ne reci mi da ti nije palo
na pamet.“
„Okej“, odvrati Hari. „To je delić udarne kapisle. Gde si ga pronašao i
kada?“
„Pošto su vas noćas izvukli. Okupio sam par momaka da istražimo
mesto odakle je krenula lavina.“
„Ima li gore tragova?“ Hari zahvali konobaru na kafi koju mu je doneo.
„Nema. Gore je takva vetrometina da tragovi skija ne bi opstali. Ali
Kaji se učinilo da je čula motorne sanke.“
„Jeste. A lavina nije krenula odmah zatim. Možda je parkirao sanke
malo dalje da ga ne čujemo kad priđe.“
„I ja sam to pomislio.“
„I šta sad?“ Hari oprezno srknu kafu.
„Tražimo tragove sanki.“
„Lokalni policajac…“
„Niko ne zna gde je. Ali nabavio sam nam sanke, mapu, užad za
penjanje, kočnice, pijuk za led i četku. Zato nemoj da gnjaviš s tom kafom,
po podne najavljuju sneg.“
Upravnik hotela, Danac, objasnio im je kako da stignu do vrha. Morali
su da u širokom luku priđu zapadno od nekadašnjeg doma, ali da se čuvaju
predela na severozapadu zvanog Čeljusti, koji je ime dobio po raštrkanim
stenama nalik na oštre zube. Visoravan je bila ispresecana provalijama i
jarugama, pa je predeo po lošem vremenu bio vrlo opasan za onog koji ga
ne poznaje dobro.
Oko podneva su Hari i Belman posmatrali obronak planine s vrha. U
daljini se nazirao iskopani dimnjak u dnu doline.
Na zapadu su se već skupljali oblaci. Hari začkilji malo ka severu. Bez
sunca nestale bi sve te konture i senke.
 „Morao je doći odande“, reče. „Inače bismo ga jasnije čuli.“
„Čeljusti“, reče Belman.
Posle dvočasovnog špartanja brzinom puža po tom predelu u potrazi za
tragovima motornih sanki, napravili su pauzu. Sedeli su jedan pored drugog
na sankama i pili kafu iz termosa koji je Belman poneo. Počele su da
provejavaju prve pahulje.
„Jednom sam na gradilištu pronašao neeksplodirani štap dinamita“,
poče Belman. „Imao sam petn’es’ godina. Na Manglerudu si kô klinac
mogô da biraš između tri aktivnosti: sport, crkveni hor i dop. Jebiga, mene
ništa od toga nije zanimalo, a sigurno nisam želeo da blejim pred poštom i
čekam da me život odnese od vutre preko lepka do heroina i groba. Četri
klinca iz mog razreda su tako završili.“
Hari opazi naprasni upliv prigradske gramatike u Belmanov govor.
„Ništa od toga nisam mogao da smislim“, nastavi Belman. „Moj prvi
korak ka policijskom pozivu bio je da razbucam panj iza crkve gde su
duvači napravili zemljani bong.“
„Zemljani bong?“
„Iskopali su rupu u zemlju i u nju naopačke gurnuli polomljenu flašu
od piva, preko flaše rešetku za šit. A pod zemljom su od te rupe ukopali
creva duga metar i po i izvukli ih iz zemlje. Sve to su zatrpali travom i onda
vukli dim iz creva na slamčicu. Stvarno ne kapiram zašto…“
„Da rashlade dim“, odvrati Hari smejući se sebi u bradu. „Tako se više
uradiš s manjom količinom droge. Moram priznati, nije loše za lokalni
duvački orkestar. Biće da sam potcenio Manglerud.“
„Kako bilo, ja sam izvukao slamčicu i zabo dinamit u crevo.“
„Digao si im bong u vazduh?“
Belman klimnu, a Hari se nasmeja.
„Zemlja je pljuštala pola minuta“, dodade Belman uz osmeh.
Zaćutali su. Vetar je tiho i promuklo hučao.
„Inače, hteo sam da ti zahvalim“, reče Belman oborivši pogled ka
kartonskoj šolji. „Što si izvukao Kaju na vreme.“
 Hari slegnu ramenima. Kaja. Belman je znao da Hari zna za njih. Ali
kako? Da li je to značilo i da zna za Harija i nju?
„Nisam dole imao pametnija posla“, odvrati Hari.
„Pa, imao si. Pogledao sam Jusijevo telo pre nego što su ga odneli.
Hari oćuta čkiljeći ka pahuljama koje su padale sve gušće.
„Imao je ranu na vratu, i još dosta njih po dlanovima. Nalik na ubode
od štapa. Prvo si njega našao, zar ne?“
„Možda“, odvrati Hari.
„Jer ona rana na vratu nedavno je krvarila. Srce mu je sigurno još
kucalo kad je nastala, Hari. I to prilično jako. Sigurno je bilo moguće izvući
toliko svesnog čoveka na vreme. Ali prvo si potražio Kaju, zar ne?“
„Pa“, poče Hari. „Mislim da je Kolka bio u pravu.“ Prosuo je ostatak
kafe u sneg. „Moraš da odabereš stranu.“
Trag motornih sanki našli su u tri sata, na kilometar od mesta s kojeg
se sručila lavina, u zavetrini između dva ogromna kamena zuba.
„Izgleda da se ovde parkirao“, reče Hari pokazujući trag od zupčanika
na gumenom kaišu sa strane. „Sanke su stigle da potonu u sneg.“ Povukao
je prst duž pruge posred desnog traga, dok je Belman sklanjao rastresite
snežne nanose duž njega.
„Aha“, reče uperivši prstom. „Ovde se okrenuo i produžio ka
severozapadu.“
„Bližimo se provalijama, a veje sve jače.“ Pogledavši ka nebu, Hari
uze mobilni. „Moramo da tražimo vodiča na sankama iz hotela. U pičku
materinu!“
„Šta je?“
„Nemam domet. Moramo da se vratimo u hotel.“
Hari pogleda ekran. Tamo je još stajala poruka sa onog donekle
poznatog broja osobe koja mu je ostavila one zvuke na govornoj pošti.
Poslednje tri cifre, odakle su mu koji moj poznate? I tad se pokrenu
mašinerija detektivskog pamćenja. Iz fascikle s „nekadašnjim
osumnjičenim“, broj je bio utisnut na vizitkarti.
 Ispred imena Toni C. Lejke, preduzetnik. Hari polako podiže pogled ka
Belmanu.
„Lejke je živ.“
„Molim?“
„To jest, bar je njegov telefon živ. Pokušao je da me dobije dok smo
bili na Hovasu.“
Belman mu je uzvratio pogled ne trepćući. Pahulje su mu se skupljale
na dugim trepavicama, depigmentisane pege su mu sijale. Progovorio je
tiho, gotovo šapatom: „Vidljivost odlična, zar ne, Hari? Nigde snega u
vazduhu.“
„Fantastična vidljivost“, složi se Hari. „I ni jedne pišljive pahulje.“
Skočio je na sanke u pokretu.
***
Kretali su se po predelu u trzajima ne dužim od sto metara. Sledeći
zamišljenu putanju onih drugih sanki, zastali bi, pomeli malo sneg, podesili
putanju i nastavili. Zahvaljujući otisku duž levog traga, verovatno usled
nekog oštećenja, nisu mogli pomešati taj trag s nekim drugim. Ponegde, u
udolinama ili na golim brežuljcima, trag je bio lako uočljiv, pa su mogli
brzo da nastave. Ali ne prebrzo – Hari je već dvaput upozoravao Belmana
na provalije koje su izbegli za dlaku. Bližilo se četiri sata. Belman je palio
far i gasio ga kad bi mećava jenjavala. Hari baci pogled na kartu. Udaljavali
su se od Ustaosa, a sunce je polako zalazilo. Jednom trećinom Hari se već
brinuo kako će se vratiti. Što je samo značilo da je dvotrećinsku većinu
bolelo uvo.
U pola pet izgubili su trag.
Mećava je već bila toliko gusta da su malo šta videli.
„Ovo je suludo“, dreknu Hari da nadjača zvuk motora. „Zašto ne bismo
sačekali do sutra?“
Belman se osvrnu i osmehnu u odgovor.
U pet su ga opet pronašli.
Prikočili su i sišli sa sanki.
„Vodi onuda“, reče Belman pa se ponovo pope na sanke. „Hajde!“
 „Stani“, reče Hari.
„Zašto? Hajde, uskoro pada mrak.“
„Zar nisi čuo odjek kad si viknuo?“
„Kad ti tako kažeš.“ Belman zastade. „Planina?“
„Nema nikakvih obronaka na mapi.“ Hari se okrenu u pravcu
novootkrivenog traga.
„Jaruga!“, dreknu. Odgovor mu je stigao vrlo, vrlo brzo. Okrenuo se
prema Belmanu. „Mislim da su sanke koje pratimo upale u ozbiljan
problem.“
***
„Šta znam o Belmanu?“, ponovi Roger Jendem ne bi li kupio vreme.
„Pa, slovi za vrlo sposobnog čoveka i vrhunskog profesionalca.“ Na šta
tačno cilja legendarni urednik Nurbe? „Zna sve i sve radi kako treba“,
nastavi Jendem. „Uči brzo, s vremenom se sve bolje snalazi i sa štampom.
Whiz kid,89 što bi rekli. Ovaj, ako me razumeš…“
„Donekle sam upoznat s tim izrazom“, reče Bent Nurbe s kiselim
osmehom dok su mu desni palac i kažiprst uporno trljali maramicu o staklo
naočara. „Ali me zapravo mnogo više zanimaju glasine.“
„Glasine?“, ponovi Jendem ne primetivši da mu se vratila stara, ružna
navika nezatvaranja usta pošto nešto kaže.
„Iskreno se nadam da si upoznat s tim izrazom, Jendeme, pošto od
njega živite i ti i tvoj poslodavac. Dakle?“
Jednem je oklevao. „Glasine – pa ne znam baš.“
Nurbe prevrnu očima. „Nagađanja. Tračarenja. Bezočne laži. Nisam
gadljiv na to, Jendeme, slobodno pljuni šta znaš, pokaži mi svoju pakosnu
stranu.“
„D-dakle, i negativne stvari?“
Nurbe teško uzdahnu. „Dragi moj Jendeme, zar si ikad čuo glasine o
nečijoj prisebnosti, velikodušnosti s novcem, vernosti prema supruzi i
nepsihopatskom šefovanju? Da nije možda svrha tračarenja što onda sami
sebe vidimo u relativno boljem svetlu.“ Završivši sa čišćenjem jednog
stakla, Nurbe pređe na drugo.
 „Pa čuo sam jedan krajnje, krajnje neproveren trač“, poče Jendem pa
brzo dodade: „A pouzdano znam da takve stvari definitivno ne važe za
druge za koje sam čuo.“
„Kao nekadašnji urednik preporučio bih ti da obrišeš to ’pouzdano’ i
’definitivno’“, odvrati Nurbe. „Dakle, šta on definitivno nije?“
„Pa, ljubomoran.“
„Zar nismo svi mi ljubomorni?“
„Nasilno ljubomoran.“
„Tukao je ženu?“
„Ne, ne bih rekao da je nju bilo kad udario. Ali zato one koji previše
pogleduju u njenom pravcu…“

OceanofPDF.com
 Šezdeset prvo poglavlje
Pad

Hari i Belman ležali su potrbuške na ivici gde se gubio trag motornih

sanki. Zurili su poda se. Crna, okomita litica gubila se pod njima u mećavi
koja se dodatno zgusnula.
„Vidiš li nešto?“, upita Belman.
„Vidim sneg“, odvrati Hari pružajući mu dvogled.
„Sanke su dole.“ Belman je već pošao prema njihovima. „Sići ćemo.“
„Mi?“
„Ti.“
„Ja? Zar nisi ti ovde iskusni penjač, Belmane?“
„Tako je.“ Belman je već počeo da se opasuje. „Zato je logično da ti ja
budem osiguranje. Sedamdeset metara. Spustiću te dokle može.
Dogovoreno?“
Šest minuta kasnije Hari je stajao na ivici, leđima okrenut ponoru, s
dvogledom oko vrata i upaljenom cigaretom u ustima.
„Nervozan?“, upita Belman s osmehom.
„Nisam“, reče Hari. „Usrao sam se.“
Belman proveri da li je nešto ometalo prolazak užeta kroz spravu za
osiguravanje, preko uzanog stabla iza njih sve do Harijevog pojasa.
Hari zažmuri i duboko udahnu pokušavajući da zabaci telo unatraške,
da prevaziđe otpor usađen milionima godina evolutivnog iskustva koje mu
je govorilo da se vrsta neće produžiti ukoliko skačeš s litica.
Mozak je izvojevao najminimalniju moguću pobedu nad telom.
Prvih nekoliko metara uspevao je da se odupre nogama o stenu, ali mu
je s vremenom ova uzmakla i ostao je da visi u vazduhu. Uže se spuštalo u
trzajima, ali je njegova elastičnost ublažavala zatezanje pojasa na krstima i
preponama. Potom se opuštalo sve ujednačenije i ubrzo mu je vrh nestao iz
vidika. Bio je sâm, sâm je lebdeo među belim pahuljama i crnim stenama.
 Izvivši se u stranu, osmotrio je podnožje. I gle, nekih dvadesetak
metara pod njim, iz snega su štrčale crne stene. Strma urvina. A među svim
tim belilom i crnilom nazreo je i nešto žuto.
„Vidim sanke!“, povika Hari, a odjek se razleže među stenama. Ležale
su naopačke. Pod uslovom da vetar nije nosio njega i uže u stranu, ležale su
tri metra od vodoravne linije povučene od vrha litice. U provaliji dubljoj od
sedamdeset metara. Dakle, sanke su pri neobično maloj brzini sletele s
litice.
Uže se naglo zategnu.
„Spusti me još!“, povika Hari.
Odozdo se začu moćan glas, kao sa predikaonice: „Nema više užeta.“
Hari je zurio u sanke. Ispod njih, s leve strane, virilo je nešto. Gola
ruka. Crna, naduvena, kao prepečena kobasica. Bela šaka na crnoj steni.
Pokušao je da fokusira pogled, da izoštri vid. Otvoren dlan, dakle – desna
ruka. Prsti. Krivi, kvrgavi. Premotavao je film. Šta mu je Toni Lejke rekao
za svoju bolest? Nije zarazna, ali je nasledna. Giht.
Pogledao je na sat. Policijski refleks. Žrtva pronađena u sedamnaest i
pedeset četiri. Mrak je već padao na kamenjar u ponoru.
„Vuci!“, povika Hari.
Ništa se nije dogodilo.
„Belmane?“
Nije bilo odgovora.
Hari se zavrte pod naletom vetra. Crno kamenje. Dvadeset metara. I
najednom, bez najave srce mu jače zalupa. Grčevito se uhvatio za uže kao
da bi mu moglo pobeći. Kaja. Belman je znao.
Udahnuvši tri puta, Hari ponovo dreknu: „Belmane, pada mrak, digao
se vetar i smrzla mi se guzica. Vreme je da idemo kući.“
I dalje bez odgovora. Zažmurio je. Da li se plaši? Da li se plaši da će
ga naoko razuman kolega ubiti iz hira, samo zato što mu se slučajno
ukazala pogodna prilika? Nego šta nego se plaši, jebote. Jer to uopšte ne bi
bio hir. Nije slučajno Belman ostao nasamo s Harijem usred te pustare. Ili
pak? Udahnuo je. Belman bi lako udesio da to izgleda kao nesrećan slučaj.
Posle bi samo sišao, skinuo pojas i uže sa Harijevog tela i ispričao kako je
Hari slučajno po mećavi zakoračio niz liticu. Grlo mu se sasušilo. Pa to se
naprosto ne dešava. Ko se još iskobelja iz lavine da bi ga posle bacili na
kamenjar. Policajci. Jebote, pa to se ne dešava, to…
Otpor pojasa je nestao. Slobodan pad. I to munjevit.
„Priča se da je Belman premlatio kolegu“, poče Jendem. „Samo zato
što je taj tip previše dugo plesao s njom na božićnoj proslavi. Navodno je
tip i hteo da ga prijavi zbog preloma vilice i naprsnuća lobanje, ali nije imao
dokaza – ovaj je nosio kapuljaču. Ali svi su znali da je to bio Belman.
Situacija se zakuvala pa je pobegao u Europol.“
„A veruješ li ti, Jendeme, u te glasine?“
Roger slegnu ramenima. „Pa, čini se da Belman ima izvesnu… ovaj,
toleranciju za tu vrstu prekršaja. Malo smo istražili tog Jusija Kolku posle
odrona na Hovasu. Prebio je nekog silovatelja prilikom saslušanja. A ni
Truls Berntsen, Belmanova desna ruka, nije baš uzoran momak.“
„Dobro. Vidiš, taj sukob između Centrale i Odeljenja za krvne delikte
oko nadležnosti za ubistva u zemlji – želeo bih da ga ti pokriješ. Pusti neku
buvu, na primer o psihopatskom šefovanju. Samo to. Pa da vidimo kako će
reagovati ministar pravde.“
Bez ijednog gesta ili bilo kakvog zaključenja razgovora, Bent Nurbe je
vratio očišćene naočare na nos, otvorio novine i nastavio da čita.
Hari nije stigao ni da razmisli. Uopšte. Nisu mu pred očima proletele
slike ljudi kojima je trebalo da kaže da ih voli niti je osetio neodoljivu
potrebu da krene u susret nekakvoj svetlosti. Verovatno zato što malo šta
stigneš da pomisliš dok padaš pet metara. Onda mu se pojas zategao na
krstima i preponama, ali je elastičnost užeta ublažilo to kočenje.
Osetio je da se ponovo penje. Vetar mu je nanosio sneg u lice.
„Šta to bi, jebote?“, upita Hari kada se petnaest minuta kasnije obreo
na vrhu litice i ljuljajući se na vetru otkopčavao uže sa pojasa.
„Jesi li se sad uplašio?“, upita Belman uz osmeh.
Umesto da odloži uže, Hari ga obmota nekoliko puta oko desne šake.
Proverio je da li ima prostora za zamah. Kratak aperkat u vrh brade.
Zahvaljujući užetu, šaka će mu sutradan biti sasvim upotrebljiva. Kada je
udario Bjerna Holma, zglobovi su ga boleli dva dana.
 Zakoračio je prema Belmanu. Ugledao je iznenađeno lice glavnog
inspektora kada je ovaj ugledao uže oko Harijeve pesnice. Belman ustuknu,
zatetura se i pade nauznak u sneg.
„Nemoj! Samo… Samo sam morao da vežem čvor da uže ne proleti
kroz spravu…“
Hari mu se približavao, a Belman – koji se zgrčio u snegu – mahinalno
podiže ruku da zaštiti lice:
„Hari! Du… Dunuo je vetar i proklizao sam…“
Hari zastade i iznenađeno ga pogleda. Potom zagazi kroz sneg pored
glavnog inspektora koji se tresao kao prut.
Ledeni vetar produvavao mu je kroz odeću, kroz donji veš, kroz kožu,
meso i mišiće pravo do kostiju. Zgrabivši skijaški štap koji je bio pričvršćen
za sanke, Hari potraži pogledom nekakvo platno koje bi mogao vezati za
njega, ali nije bilo ničega. Da skine nešto sa sebe nije dolazilo u obzir.
Potom je zario štap u sneg kako bi obeležio mesto otkrića. Ko zna koliko će
im trebati vremena da ga ponovo pronađu. Potom je stisnuo prekidač za
električno paljenje. Uključio je i farove. Odmah je shvatio, na osnovu snega
koji je padao vodoravno na svetlosti farova tvoreći beo, neprobojan zid, da
se nikad neće izvući iz tog lavirinta i stići u Ustaos.

OceanofPDF.com
 Šezdeset drugo poglavlje
Tranzit

Kim Erik Loker bio je najmlađi forenzičar u laboratoriji, pa su mu

stoga često davali manje stručne zadatke. Poput ove vožnje u Dramen.
Bjern Holm mu je napomenuo da je Gejr Brun homoseksualac prilično
koketne naravi, ali Kim Erik je samo trebalo da mu isporuči odeću i ode.
Kada mu je ženski glas sa GPS uređaja saopštio „you have arrived at
your destination“,90 Kim ugleda jednu predratnu zgradu. Parkirao se, prošao
kroz otključanu kapiju i popeo na drugi sprat, gde je na jednim vratima na
običnoj cedulji prilepljenoj selotejpom pisalo: gejr brun/adela vetlesen.
Kim Erik pozvoni ponovo i naposletku začu korake u predsoblju.
Vrata se otvoriše na unutra. Čovek je nosio samo peškir oko pasa. Bio
je neobično blede puti, a teme mu se svetlucalo od znoja.
„Gejr Brun? N-nadam se da te ne prekidam u nečemu“, poče Kim Erik,
spremno pruživši plastičnu kesu.
„Ništa za to, samo jebem“, odvrati ovaj afektirano, baš kao što ga je
Bjern Holm i imitirao. „Šta je to?“
„Odeća koju smo pozajmili. Bojim se da ćemo skijaške pantalone
morati da zadržimo.“
„Aha?“
Kim začu da se iza Gejra Bruna otvaraju neka vrata. Usledilo je vrlo
ženstveno cvrkutanje: „Ljubavi, ko je to?“
„Samo dostava.“
Gejru se s leđa prikrala još jedna prilika. Ova se doduše nije potrudila
da obmota peškir, pa je Kim Erik sa potpunom sigurnošću mogao utvrditi
da je to sićušno biće u potpunosti ženskog pola.
„Ćao“, procvrkutala je Brunu preko ramena. „Ako je to sve, možeš li
da mi ga vratiš?“ Graciozno je podigla malo stopalo i šutnula. Staklo je
podrhtavalo i zvečalo još dugo pošto su se vrata zalupila.
Hari je zaustavio sanke i piljio kroz mećavu.
 Video je nešto.
Belman ga je grlio oko pasa zagnjurivši glavom među njegove plećke
da se sakrije od vetra.
Hari je čekao. Piljio.
Eno ga opet.
Kuća. Od debala. I vajat.
Potom su opet nestali, sneg ih je izbrisao kao da nikad nisu postojali.
Ali Hari je već saznao pravac.
Pa zašto onda nije dodao gas da joj priđe, zašto je oklevao? Ni sam nije
znao. Ali naslutio je nešto u vezi s tom kućom za onih nekoliko sekundi
tokom kojih mu se ukazala. Nečeg je bilo u tim zamračenim prozorima,
činilo mu se da gleda mesto koje je beskrajno napušteno, ali ne i prazno. Ne
valja. Zbog toga je vrlo oprezno dodao gas kako ne bi nadjačao hučanje
vetra.

OceanofPDF.com
 Šezdeset treće poglavlje
Vajat

Hari ubaci drvo u tučanu peć.

Belman je cvokotao za stolom u dnevnoj sobi. Bele pege na njegovom
licu poprimile su plavičast odsjaj. Neko vreme su lupali na vrata vičući da
nadjačaju zavijanje vetra, da bi naposletku razbili staklo na prozoru kroz
koji su ušli u praznu spavaću sobu. Nenamešten krevet i miris prostorije
naveli su Harija da pomisli kako je neko tu nedavno noćio. Došlo mu je da
dotakne krevet, proveri da li je još uvek topao. A iako im se posle onolikog
smrzavanja napolju svejedno učinilo da je dnevna soba zagrejana, Hari
gurnu ruku u peć da proveri ima li pod crnim pepelom još žara. Ali nije ga
bilo.
Belman se premesti bliže peći. „Jesi li dole video još nešto osim
sanki?“
Bile su to prve reči koje je progovorio pošto je potrčao za Harijem
vičući mu da ga ne ostavlja i potom skočio iza njega na sanke.
„Ruku“, odvrati Hari.
„Čiju ruku?“
„Otkud ja da znam?“
Hari ustade i pređe u kupatilo. Proverio je kozmetiku – nije je bilo
mnogo. Sapun i brijač, ali ne i četkica za zube. Jedna osoba, muškarac. Ili
nije prao zube, ili je otputovao nekud. Pod je bio vlažan, čak i duž lajsni –
kao da ga je neko nedavno brisao. Pogled mu se zadrža na nečemu. Čučnuo
je. Napola skriveno uz lajsnu, video je nešto smeđecrno. Kamenčić? Hari ga
uze, pogleda. U svakom slučaju nije lava. Tutnuo ga je u džep.
U kuhinjskim fiokama pronašao je mlevenu kafu i hleb. Hleb je
stisnuo. Relativno svež. U frižideru se nalazila jedna tegla pekmeza, maslac
i dva piva. Hari je bio toliko gladan da je umislio miris pečenog mesa.
Pretresao je kuhinjske ormariće. Nigde ničeg. Jebote, zar je tip živeo na
hlebu i pekmezu? Poviše hrpe tanjira pronašao je pakovanje biskvita.
Tanjiri su bili isti kao i u domu na Hovasu. A i nameštaj. Zar je i ovo
planinski dom Turističkog udruženja? Hari zastade. Nije umislio, miris
pečenog – tačnije, spaljenog – mesa zaista se osećao.
Vratio se u dnevnu sobu.
„Je l’ i ti osećaš?“, upita.
„Šta?“
„Ovaj miris.“ Hari čučnu pored peći. Uz vratanca, na reljefu koji je
predstavljao jelena, pušila su se tri ugljenisana komadića neidentifikovane
materije zalepljena na tučanu površinu.
„Jesi li pronašao neku hranu?“, upita Belman.
„Tja“, zamišljeno će Hari.
„Ima vajat s druge strane placa. Možda bi…“
„Umesto tog ’možda’, kako bi bilo da možda odeš i proveriš?“
Belman klimnu, ustade i izađe.
Hari priđe pisaćem stolu nadajući se da će pronaći oruđe kojim bi se
mogli sastrugati oni komadići s peći. Izvukao je gornju fioku. Prazna.
Izvukao je i ostale, sve su bile prazne osim lista hartije u donjoj. Hari ga
uze. Nije to bio nikakav list, već poleđina fotografije. Hari pomisli kako je
neobično što u planinskom domu Turističkog udruženja stoji nekakva
porodična fotografija. Slikana je u leto, ispred seoske kućice na nekom
imanju. Na stepenicama su sedeli muškarac i žena, između njih stajao je
dečak. Žena je nosila plavu haljinu, maramu, bez trunke šminke i sa
umornim osmehom na licu. Muškarac zatvorenih usta, sa strogim izrazom
svojstvenim povučenim Norvežanima koji otud izgledaju kao da kriju
nekakvu mračnu tajnu. Ali Hariju je pažnju najpre privukao dečak sa
širokim osmehom, lepuškastog pogleda i čela. Ali zaličio mu je na nekoga.
Ti veliki, beli zubi…
Hari se vratio do peći, ponovo ga je uhvatila jeza. Taj smrad izgorelog
mesa… Zažmurio je trudeći se da diše duboko i smireno kroz nos, ali ga je
uprkos tome spopala mučnina.
U to dođe i Belman sa širokim osmehom na licu: „Nadam se da voliš
divljač.“
Pitao se šta ga je probudilo. Neki zvuk? Ili pak odsustvo zvukova? Jer
u dnevnoj sobi se ništa više nije čulo – vetar se stišao. Zbacivši ćebe, ustao
je sa troseda.
Hari priđe prozoru da proviri. Kao potezom čarobnog štapića predeo se
iz surove, nemilosrdne pustare preobrazio u nežan, majčinski, gotovo lep
pod čudesnom mesečinom. Hari shvati da traži pogledom tragove u snegu.
Potvrdu da ga je zaista probudio nekakav zvuk. Moglo je to biti bilo šta –
ptica, zver. Iz jedne spavaće sobe dopiralo je tiho hrkanje. Belman, dakle,
nije ustajao. Pogledom je otpratio tragove do vajata. Ili od vajata, ka kući?
Ili i jedno i drugo. Da li bi to mogli biti Belmanovi tragovi od pre šest sati?
Kada li je prestalo da veje?
Obuvši čizme, Hari izađe pred kuću. Bacio je pogled prema poljskom
klozetu. Nije bilo tragova u tom pravcu. Okrenuo je leđa vajatu i ispišao se
uza zid kuće. Zašto muškarci to rade, zašto moraju da pišaju po nečemu?
Da li su to ostaci instinkta za obeležavanje teritorije? Ili pak… Hari shvati
da nije problem u onome po čemu piša, već u onome čemu je okrenuo leđa.
Vajat. Kao da je podozrevao da ga odande neko posmatra. Zakopčavši se,
osvrnuo se prema zgradici nalik na vrh koplja. Pa pođe ka njoj. U prolazu je
zgrabio lopatu sa zavejanih sanki. Iako je planirao da odmah uđe, zastao je
pred grubim kamenim stepenicima i posmatrao niska vratanca. Oslušnuo je.
Ništa. Koji mu je, nema tu ničega. Popeo se uz stepenike, htede da se maši
za kvaku, ali ruka ga nije slušala. Koji mu je kurac? Srce mu je toliko
lupalo da ga je zabolelo u grudima, kao da će eksplodirati. Preznojavao se,
telo mu je otkazalo poslušnost. Hari polako uvide da proživljava ono što su
mu ranije opisivali. Napad paničnog straha. Ali bes mu priteče u pomoć.
Silovito je šutnuo vrata i pohrlio u susret pomrčini. Unutra je zaudaralo na
mast, dimljeno meso i usirenu krv. Na zraku mesečine opazio je pokret, par
očiju blesnu u tami. Hari zamahnu lopatom. Pogodio je. Začuo je tup udar u
meso, osetio je kako meta ne uzvraća. Vrata iza njega se odškrinuše i
mesečina pokulja u vajat. Hari se nađe oči u oči sa mrtvim jelenom koji se
njihao pred njim. Tad je ugledao i ostalu lovinu obešenu o kuke. Ispustivši
lopatu, pao je na kolena. Sustiglo ga je sve odjednom. Zid koji se ruši, sneg
koji ga živog guta, panika što ne može da diše, čist, nepatvoren strah
prilikom pada ka crnom kamenjaru. Kako je samo bio usamljen. Jer svi su
otišli. Otac u respiratoru, u tranzitu. Rahela i Oleg kao siluete spram
kontrasvetla na aerodromu. I oni u tranzitu. Hari požele da se vrati, vrati u
onu prostoriju gde je kapalo s tavanice, okruženu čvrstim, vlažnim
zidovima, znojem natopljenom dušeku i slatkastom dimu koji ga je slao
tamo gde su i ostali. U tranzit. Hari pognu glavu i oseti kako mu se vrele
suze slivaju niz obraze.
Ištampao sam i sliku Jusija Kolke sa stranice Dagbladeta. Zakačio je na
zid pored ostalih. Nema nikakvih vesti o Hariju Huleu i drugim policajcima
koji su bili tamo. Pa ni o Iski Peler, kad smo kod toga. Da li je sve to bio
samo blef? Pa, bar se trude. Sad je još i poginuo jedan od njih. Više će se
potruditi. moraju se potruditi. Čuješ li to, Hule? Ne čuješ? A trebalo bi, tako
sam ti blizu da ti mogu šapnuti na uvo.

OceanofPDF.com
SEDMI DEO
OceanofPDF.com
 Šezdeset četvrto poglavlje
Stanje

Stanje Olava Hulea ostalo je, ako je verovati doktoru Abelu,

nepromenjeno.
Hari je pored očevog kreveta posmatrao tog nepromenjenog čoveka
dok je veštačko srce pevušilo svoju ritmičnu pesmu. Sigurd Altman uđe,
pozdravi se i zapisa brojeve sa uređaja u nekakvu beležnicu.
„Zapravo sam došao da posetim Kaju Sulnes“, poče Hari ustajući. „Ali
ne znam na kojem je odeljenju. Možeš li da mi…“
„Tvoja koleginica koju su preksinoć doneli u spasilačkom helikopteru?
Eno je na intenzivnoj nezi. Ali pustiće je kad stignu rezultati analiza, pošto
je dugo bila pod snegom. Kad sam čuo da su je doneli sa Hovasa, pomislio
sam da je to ona žena iz Sidneja o kojoj su pričali na radiju.“
„Nemoj verovati u sve što čuješ, Altmane. Dok je Kaja bila zatrpana
snegom, ta Australijanka baškarila se u Bristolu, na toplome, uz stražare i
kućnu dostavu.“
„Stani.“ Altman začkilji očima ka Hariju. „Da nisi i ti bio zatrpan?“
„Otkud ti to?“
„Video sam kako si se poveo. Zavrtelo ti se?“
Hari slegnu ramenima.
„Jesi li dezorijentisan?“
„Uvek“, odvrati Hari.
Altman se osmehnu. „Malo si se nagutao ugljen-dioksida. Telo ga
dosta brzo izbaci ako dobije dovoljno kiseonika, ali trebalo bi da daš krv na
analizu kako bismo proverili procenat ugljen-dioksida.“
„Neka, hvala“, reče Hari. „Kako je on?“
Glavom je pokazao ka krevetu.
„Šta ti kaže doktor?“
„Nepromenjeno stanje. Ali pitam tebe.“
 „Hari, ja nisam lekar.“
„I zato ne moraš da mi odgovaraš kao oni. Daj mi procenu.“
„Ne mogu da…“
„Ostaće među nama.“
Sigurd Altman pogleda Harija, pa zausti da nešto kaže. Onda se
predomislio i ugrizao za donju usnu. „Dani“, reče.
„Čak ni nedelje?“
Altman oćuta.
„Hvala ti, Sigurde.“ Hari pođe ka vratima.
Kaja je bila bleda i lepa spram jastučnice. Kao cvet u herbarijumu,
pomisli Hari. Na noćnom stočiću ležalo je izdanje Aftenpostena sa vešću o
lavini koja je progutala planinski dom na Hovasu. Uz opis tragičnog
događaja, dodata je i izjava Mikaela Belmana o strašnom gubitku
inspektora Kolke, koji je u dom otišao kao pratnja Iski Peler. Dodao je i da
mu je drago što je svedok spasen i na sigurnome.
„Dakle, lavinu je izazvao dinamit?“, upita Kaja.
„Sasvim sigurno“, odgovori Hari.
„A ti i Mikael ste, dakle, lepo sarađivali gore?“
„Da, da.“ Hari okrenu glavu da joj se ne bi nakašljao u lice.
„Čula sam da ste pronašli motorne sanke u dnu provalije. A verovatno i
leš ispod njih.“
„Jesmo. Belman je ostao u Ustaosu da ih opet potraži u saradnji s
lokalnom policijom.“
„Sa Kronglijem?“
„Ne, niko nema pojma gde je on. Ali njegov pomoćnik deluje
pouzdano. Izvesni Roj Stile. Neće im biti lako – nismo bili baš načisto gde
smo, tamo je sve zavejano, a na onakvom terenu…“ Hari odmahnu glavom.
„Imaš li predstavu čije ste telo našli?“
Hari slegnu ramenima. „Začudilo bi me da nije Toni Lejke.“
Kaja okrenu glavu na jastuku. „Stvarno?“
„Nikome još nisam rekao, ali uspeo sam da vidim prste te ruke.“
 „Šta s njima?“
„Kvrgavi su. A Toni Lejke je patio od gihta.“
„Misliš li da je on izazvao lavinu? A onda po mraku uleteo sankama u
provaliju?“
Hari odmahnu glavom. „Toni mi je rekao da poznaje visoravan kao
svoj džep – da je to njegov predeo. Noć je bila vedra, a sanke su išle polako
– zabile su se na samo tri metra od litice s koje su sletele. Na ruci je bilo i
opekotina koje ne mogu biti od dinamita. A sanke nisu gorele.“
„Šta…“
„Mislim da je Tonija Lejkea neko mučio, ubio i bacio niz liticu sa sve
sankama kako ih ne bismo pronašli.“
Kaja napravi grimasu.
Hari se protrlja po malom prstu. Nije valjda zadobio promrzline? „Šta
misliš o tom Krongliju?“
„O Krongliju?“ Kaja se zamisli. „Ako je stvarno pokušao da siluje
Šarlotu Lol, nikad nije smeo da postane policajac.“
„Uz to je i tukao ženu.“
„Ne čudi me.“
„Ne?“
„Ne.“
Pogledao ju je. „Šta ti znaš što ja ne znam?“
Kaja slegnu ramenima. „Tip nam je kolega, a bio je i pijan, pa nisam
htela da širim. Ali da, imala sam priliku da vidim nagoveštaj te njegove
strane. Došao mi je na vrata i na vrlo navalentan način predlagao da se malo
provedemo.“
„Ali?“
„Mikael je bio tu.“
Harija te reči žacnuše negde unutra.
Kaja se pridiže u krevetu. „Ne misliš valjda stvarno da je Krongli…“
„Ne znam ja još ništa, osim da onaj ko je izazvao lavinu odlično
poznaje teren. Krongli je došao u kontakt s gostima na Hovasu. Osim toga,
Elijas Skug je pred smrt ispričao kako misli da je svedočio silovanju tamo
gore. Aslak Krongli mi zvuči kao potencijalni silovatelj. A zatim i ta lavina.
Ako hoćeš da ubiješ ženu koja je sama u vikendici s jednim jedinim
nenaoružanim istražiteljem, kako bi tome pristupila? Zar bi izazvala lavinu
s neizvesnim ishodom? Zašto ne bi samo banula u planinski dom sa svojim
omiljenim oružjem? Ali on je znao da Iska Peler nije sama sa istražiteljem.
Znao je da ga čekamo. Zato se prikrao i opredelio za jedini napad posle
kojeg može da pobegne. U pitanju je, dakle, insajder. Neko ko je upoznat s
našim teorijama o Hovasu i ko je znao za jadac kada smo imenovali
svedoka na konferenciji za štampu. Lokalna policija u Ustaosu…“
„U Gejlu“, ispravi ga Kaja.
„Krongli je u svakom slučaju primio hitan nalog iz Centrale da se
dozvoli sletanje policijskom helikopteru na području nacionalnog parka.
Sigurno je shvatio o čemu se radi.“
„Onda bi verovatno shvatio i da Iska Peler nije tu, da ne bismo izložili
svedoka takvoj opasnosti“, nadovezala se Kaja. „U tom slučaju, čudi me što
se nije držao podalje.“
Hari klimnu. „Bravo, Kajo. Slažem se. Ne mislim da je Krongli i na
sekund pomislio da se Pelerova nalazi u domu. Mislim da je lavina samo
nastavak nečega što nam već neko vreme radi.“
„A to je?“
„Igra se s nama.“
„Igra?“
„Dok smo bili na Hovasu, zvao me je Toni Lejke. Toni je memorisao
moj broj u telefonu. Ali prilično sam ubeđen da me nije on zvao. Vidiš,
stvar je u tome da, ukoliko ne prekineš poziv na vreme, sekretarica se
uključi i snimi sekundu zvuka na tvojoj strani pre nego što se veza prekine.
Nisam siguran, ali meni je taj zvuk ličio na smeh.“
„Smeh?“
„Smeh nekog ko se divno zabavlja. Pošto me je upravo čuo kako
kažem da ću nekoliko dana biti van dometa. Zamisli da je to Aslak Krongli,
koji je upravo u tom trenutku potvrdio teoriju da sam došao na Hovas i
pravim zasedu ubici.“
 Hari zaćuta zamišljeno se zagledavši preda se.
„I?“, Kaja će posle nekog vremena.
„Samo sam hteo da čujem kako ta teorija zvuči kad je ispričam
naglas“, odvrati Hari.
„I?“
Ustao je. „Zapravo mi zvuči potpuno suludo. Ali proveriću Kronglijeve
alibije za sva ubistva. Čujemo se.“
***
„Truls Berntsen?“
„Da?“
„Ovde Roger Jendem iz Aftenpostena. Imaš li vremena za nekoliko
kratkih pitanja?“
„Zavisi. Ako si hteo da me smaraš o Jusiju, onda zovi…“
„Ne zovem te zbog Jusija Kolke, ali svejedno primi moje saučešće.“
„Okej.“
Roger je sedeo s nogama na stolu u svojoj kancelariji u zgradi
Poštanske štedionice. Posmatrao je niske zgrade koje su predstavljale
Glavnu železničku stanicu u Oslu i zdanje opere čija se izgradnja privodila
kraju. Posle razgovora sa Bentom Nurbeom proveo je u Naslovnoj strani
čitav dan – i dobar deo noći – tragajući za Belmanovim prljavim vešom, ali
osim onih glasina o premlaćenom službeniku policijske stanice Stovner,
čovek nije imao za šta da se uhvati. Ipak, dugogodišnji novinar crne hronike
Roger Jendem raspolagao je mrežom stalnih i nepouzdanih izvora koji bi
rado ocinkarili i rođenu babu za bocu alkohola i kesu duvana. A od njih su
trojica živeli baš na Manglerudu. Posle nekoliko telefonskih razgovora
ispostavilo se da su dotični tamo i odrasli. Možda je istinita izreka da sa
Mangleruda niko nikad ne ode. Niti da iko nov tamo dođe.
Ispostavilo se da je to ipak bila pouzdana sredina pošto su se sva trojica
setili Mikaela Belmana. Delom kao gadnog pandura iz stovnerske stanice,
ali najpre kao tipa koji je Juleu skinuo ribu dok je ovaj godinama robijao
zbog droge. Kazna mu je isprva bila samo uslovna, ali je to prestala biti
nakon što je neko ocinkario Julea da mažnjava benzin dole na Mortensrudu.
Juleova ženska zvala se Ula Svart i bila je najbolja riba u kraju, godinu dana
starija od Belmana. Kad je izašao iz zatvora, Jule se pred svima kleo da će
srediti Belmana, ali su ga jednog dana u garaži, gde je čuvao svoju kavu,
dočekala dva tipa. Umlatili su ga gvozdenim štanglama i obećali mu da ga
čeka još ako samo priđe Belmanu ili Uli. Ako je verovati glasinama,
nijedan od te dvojice nije bio Belman. Ali jedan je bio njegov odani lakej
zvani Bivis. I to je bila jedina karta koju je Roger Jendem imao – Trulsa
Bivisa Berntsena. Stoga je imao dobar razlog da nastupi kao da krije četiri
keca u rukavu:
„Ima li istine u tome da si svojevremeno prebio Stanislava Hesea,
službenika na zameni u finansijskom odeljenju stanice na Sovneru? Po
nalogu Mikaela Belmana.“
Na drugoj strani muk.
Roger se nakašlja. „Dakle?“
„To je najobičnija laž.“
„Šta tačno?“
„Da mi je Mikael tako nešto naložio. Svi su videli da se taj smrdljivi
Poljak nabacivao njegovoj ženi, bilo ko je mogao da uzme stvar u svoje
ruke.“
U ovo prvo Roger Jendem je i poverovao, ali ne i u drugo, da je to
mogao biti „bilo ko“. Niko od Belmanovih nekadašnjih kolega iz
stovnerske stanice s kojima je Roger razgovarao nije imao ništa direktno
ružno da kaže o njemu, ali nije stekao utisak ni da je Belman bio naročito
omiljen, da bi bilo ko njemu za ljubav krenuo u rat. Osim jednog čoveka.
„Hvala, to bi bilo sve“, reče Roger Jendem.
U istom trenutku kada je Roger Jendem vratio mobilni telefon u džep
sakoa, Hari je svoj izvadio da se javi:
„Da?“
„Ovde Bjern Holm.“
„Pa vidim, jebote.“
„Otkud to? Zar tebe ne mrzi da čuvaš kontakte u imeniku?“
„Mrzi me. Tako da si počastvovan. Jedan si od četiri broja koja sam
memorisao.“
 „Kakva je to buka? Gde si ti, uopšte?“
„Kockari navijaju jer misle da će pobediti. Na konjskim trkama.“
„Šta?“
„U Bombajskom vrtu.“
„Zar to nije… Kako su tebe pustili?“
„Tako što sam član kluba. Zašto me zoveš?“
„Jebote, Hari, zar se opet kladiš na konje? Zar ništa nisi naučio u
Hongkongu?“
„Opusti se, došao sam da eliminišem Aslaka Kronglija iz istrage.
Saznao sam u njegovoj stanici da je bio ovde na službenom putu u vreme
kad su ubijene Šarlota i Borgni. Ali to i nije naročito neobično pošto se
ispostavilo da tip često dolazi u Oslo. Sad sam saznao i zašto.“
„Zbog Bombajskog vrta?“
„Aha. Biće da Aslak Krongli ima mali problem sa igrama na sreću.
Fora je u tome što sam proverio uplate sa kartice koje se čuvaju ovde na
računaru. Piše vreme i sve živo. Krongli je karticu provukao više puta, tako
da ima alibi. Nažalost.“
„Pa dobro. Ali zar oni čuvaju podatke o uplatama na računaru u istoj
prostoriji gde se ljudi klade?“
„A? Glasnije, sad ulaze u finiš!“
„Zar ču… Nema veze. Zovem te zato što smo izolovali spermu sa
skijaških pantalona koje je Adela Vetlesen nosila na Hovas.“
„Šta? Je l’ me zezaš? To bi značilo da…“
„Da ćemo uskoro imati dnk sedmog gosta. Ako je sperma njegova. A
jedini način da to utvrdimo jeste da eliminišemo ostale muškarce sa
Hovasa.“
„Treba nam njihov dnk.“
„Tako je“, reče Bjern Holm. „Za Elijasa Skuga nije problem, njegov
dnk imamo. Stvar je malo teža sa Tonijem Lejkeom. Sigurno bismo pronašli
dnk u njegovoj kući, ali treba nam nalog. Ali posle svega što se desilo, za
novi nalog morali bismo da se otelimo.“
 „Prepusti to meni“, reče Hari. „Treba nam i Kronglijev dnk profil. Čak
i ako nije ubio Šarlotu i Borgni, mogao je silovati Adelu.“
„Okej. A kako da dođemo do toga?“
„Čovek je policajac. Valjda je išao na uviđaje“, poče Hari, a nije morao
ni da dovrši misao. Bjern Holm je već klimao glavom. Zbog mogućnosti da
kontaminiraju mesto zločina, prisutnim policajcima su se rutinski uzimali
uzorci dnk i otisci prstiju.
„Proveriću u bazi.“
„Svaka čast, Bjerne.“
„Stani, ima još. Tražio si nam da opet potražimo onu uniformu
medicinske sestre. I našli smo je. S tragovima PSG-a. Proverio sam, u Oslu
ima jedna napuštena fabrika tog materijala – gore u Nidalu. Ako je stvarno
prazna i ako je sedmi čovek tamo imao seksualne odnose sa Adelom,
možda još možemo naći spermu.“
„M-hm. Dala mu u Nidalu, nećkala se na Hovasu. Sedmog čoveka će
na kraju iz skrovišta izvući njegova alatka. Šta kažeš, psg. Je l’ to iz
Kadoka?“
„Kako si znao…“
„Ćale mog drugara je tamo radio.“
„Ponovi, sad te ništa ne čujem.“
„Prolaze kroz cilj. Čujemo se.“
Vrativši telefon u džep, Hari se okrenu na stolici ne prema gubitničkim
njuškama pored hipodroma od čoje, već prema nasmejanom licu krupijea.
„Iglas jos jednu? Za tebe dzabe, Hali.“
Hari ustade, obuče jaknu i pogleda novčanicu koju mu je pružao
Vijetnamac. Portret Edvarda Munka. Hiljadarka, dakle.
„Cista sleća“, odvrati Hari. „Stavi na zelenog konja u sledećoj trci.
Inkasiraću neki drugi put, Duče.“
Lena Galtung je zurila kroz dupla okna prozora u dnevnoj sobi.
Dvostruki odraz. Na ajpodu je slušala Trejsi Čepmen. Fast Car. Stalno je
slušala tu pesmu iznova, nikako da joj dosadi. O siromašnoj devojci koja
želi da pobegne od svega, samo da sedne u brza kola svog dečka i pobegne
od svog života, od posla kasirke u lancu supermarketa Rimi, od dužnosti
prema svom pijanom ocu, da sruši sve mostove. To naravno nije moglo biti
dalje od Lenine stvarnosti, ali je pronalazila sebe u toj pesmi. Lenu kakva je
mogla biti. I kakva je zapravo i bila. Jednu od one dve koje je videla u
dvostrukim staklima. Onu običnu, sivu. Tokom celog školovanja nasmrt se
plašila da će se otvoriti vrata učionice, da će neko ući i uperiti prstom u nju,
reći „Gotova si, znamo ko si, skidaj te fine krpice“. I onda bi joj dali neke
rite i objavili da će nadalje svi videti ko je zapravo ona: kopile. Godinu za
godinom sedela je šćućurena u svojoj klupi, krila se mirna kao bubica,
bacajući svaki čas pogled prema vratima, čekajući. Slušala šta njene
drugarice pričaju, strepeći od nagoveštaja da su je razotkrile. Strah i
povučenost drugi su kod nje tumačili kao nadmenost. A znala je i da
prenaglašava svoju ulogu bogate, uspešne, razmažene i bezbrižne
naslednice. Lepa naprosto nije bila, a ni pametna kao neke druge devojke iz
krugova u kojima se kretala, kao one koje su sa samouverenim osmehom
mogle tvrditi da „nemaju pojma“, blažene u izvesnosti da ostatak sveta od
njih nikad ništa drugo neće ni očekivati do da budu lepe. Ali Lena je morala
da se pretvara, da glumi lepotu. Pamet. Da je iznad svega toga. Ali to ju je
zamorilo. Samo je želela da sedne u Tonijev auto i kaže mu da je vozi što
dalje od svega. Negde gde može biti prava Lena, a ne te dve pritvorne
osobe koje su se međusobno mrzele. A Trejsi Čepmen pevala joj je da s
Tonijem može otići tamo.
Odraz u prozoru se pomeri. Lena se trgnu shvativši da to ipak nije
njeno lice. Nije je čula kad je ušla. Uspravivši se, izvadila je slušalice iz
ušiju.
„Dado, možeš da spustiš kafu tu na sto.“
Žena je posluša. „Leno, treba da ga zaboraviš.“
„Prekini!“
„Samo ti kažem. On ne može biti dobar za tebe.“
„Prekini, kad ti kažem!“
„Pst!“ Žena tresnu poslužavnikom o sto, a tirkizne oči joj sevnuše.
„Uzmi se u pamet, dete. Svi smo mi u ovoj kući morali tako kad su
okolnosti to nametale. Kažem ti to kao…“
 „Kao šta?“, frknu Lena. „Pogledaj se samo. Šta ti meni možeš da
budeš?“
Obrisavši ruke o kecelju, žena htede da je pomiluje po obrazu, ali joj
Lena odgurnu ruku. Žena uzdahnu kao kad padne kap u pun bunar, pa se
okrenu i ode. Čim su se vrata zatvorila za njom, zazvonio je crni telefon
pred Lenom. Srce joj je poskočilo. Otkako je Toni nestao, telefon nije gasila
niti se odvajala od njega. Zgrabila ga je. „Lena Galtung.“
„Ovde Hari Hule iz Odelje… Pardon, iz Centrale kriminalističke
policije. Dolazio sam kod vas. Izvinjavam se ako te prekidam u nečemu, ali
treba mi tvoja pomoć. Tiče se Tonija.“
Shvativši da gubi kontrolu nad svojim glasom, Lena upita: „Zar… Je l’
se nešto desilo?“
„Tražimo osobu koja je najverovatnije stradala u jednoj jaruzi
nadomak Ustaosa…“
Zavrtelo joj se u glavi, pod se peo, a tavanica spuštala.
„Nismo još pronašli telo. Pao je sneg, a područje pretrage je veliko i
opasno. Da li me čuješ?“
„D-da.“ Policajac nastavi, malčice promuklo:
„Kad pronađemo telo, vrlo je važno da ga što pre identifikujemo. Ali
znamo da je verovatno prekriveno ozbiljnim opekotinama. Stoga nam je
odmah potreban dnk osoba za koje sumnjamo da mogu biti ta žrtva. A pošto
se Toni već neko vreme vodi kao nestao…“
Leni je srce pokušavalo da se popne u grlo, da izleti na usta. A glas sa
druge strane veze samo je nastavljao da drži predavanje:
„Zato sam se pitao možeš li pomoći našim forenzičarima da dođu do
Dnk iz Tonijeve kuće.“
„K-kako?“
„Treba im dlaka iz četke za kosu, četkica za zube – znaće oni već šta.
Važno je da dobiju dozvolu od tebe kao njegove verenice, i da ih sačekaš
ispred njegove kuće s ključem.“
„N-naravno.“
„Mnogo ti hvala. Šaljem odmah forenzičara na Holmenski put.“
 Lena prekide vezu. Osetila je suze kako naviru. Vratila je slušalice u
uši.
Začula je Trejsi Čepmen kako peva poslednji stih o bekstvu brzim
autom, o odlasku u slobodu. A onda se pesma završila. Pustila ju je iz
početka.

OceanofPDF.com
 Šezdeset peto poglavlje
Kadok

Nidal je bio slika i prilika deindustrijalizacije Osla. One fabrike koje

nisu srušene kako bi ustupile mesto elegantno dizajniranim poslovnim
zgradama u čeliku i staklu, preuređene su u televizijske studije, restorane i
ogromne nepregrađene lokale golih zidova od cigle, sa nekamufliranim
cevima za vodovod i ventilaciju.
Ove potonje prostorije mahom su iznajmljivale marketinške agencije
signalizirajući time da su prevazišle tradiciju i da kreativnost jednako cveta
u jeftinim industrijskim prostorima koliko i u skupim, reprezentativnim
sedištima njihovih konkurenata u centru grada. Lokali u Nidalu nisu,
međutim, bili ništa povoljniji budući da sve marketinške agencije ipak
razmišljaju krajnje tradicionalno. To jest, prate modu i spremne su da plate
za ono što je moderno.
Ali vlasnici placa na kojem se nalazila zatvorena fabrika Kadok nisu
znali da se okoriste novonastalom situacijom. Kada je, pre četrnaest godina,
fabrika konačno zatvorena nakon više godina poslovanja s gubicima i
rasprodavanja psg-a budzašto u Kini, naslednici osnivača okomili su se
jedni na druge. I dok su se oni tako svađali kome šta pripada, fabrika je
samo propadala, usamljena iza ograda na zapadnoj strani Akerske reke.
Žbunje i drveće neometano je nicalo i s vremenom zaklonilo zgradu fabrike
od očiju prolaznika. Sa svim tim u vidu, Hariju se velik katanac na kapiji
učinio neobično nov.
„Precvikaj“, reče Hari policajcu s kojim je došao.
Čeljusti ogromnih klešta prošle su kroz metal kao kroz maslac, pa je
katanac eliminisan brže nego što je Hari dobio nalog za pretres. Tužilac u
Centrali zvučao je kao da ima pametnija posla nego da izdaje dozvole, tako
da je Hari držao svež nalog u ruci i pre nego što je stigao da dovrši
rečenicu, misleći kako ni Odeljenju za krvne delikte ne bi bilo na odmet
nekoliko takvih užurbanih i nemarnih pravnika.
Nisko popodnevno sunce ogledalo se u nazubljenim krhotinama
prozorskih stakala spram zidova od cigle. Atmosfera je bila svojstvena
svakoj napuštenoj fabrici. Suočen s građevinom zidanom za potrebe
užurbanog i efikasnog rada, ne vidiš ništa od toga. Odjeci udarca metala o
metal, povika znojavih ljudi, njihove psovke i smeh praćeni galamom
mašina što nemo bruje među zidovima, a vetar šiba kroz čađave, polupane
prozore njišući ljušture mrtvih buba u paukovoj mreži.
Na velikom ulazu u halu ipak nije bilo brave, pa njih petorica slobodno
uđoše u dugačku prostoriju akustičnu kao katedrala. Iznutra je pre izgledalo
kao da je došlo do nagle evakuacije nego do postepenog zatvaranja. Alat je
tu gde se i zatekao, na postolju burad s natpisom psg type 3 spremna za
utovar, plavi radni mantil prebačen preko stolice.
Zastali su nasred prostorije. U jednom uglu nalazio se objekat nalik na
kiosk u obliku svetionika, izdignut oko metar iznad poda. Za poslovođu,
pomisli Hari. Duž zidova prostirala se galerija koja se u dnu širila na pola
sprata. Tu su bile razne prostorije, kantina, administracija i tako to, zaključi
Hari.
„Odakle da počnemo?“, upitao je.
„Kao i uvek“, poče Bjern Holm obazirući se. „Od gornjeg levog ugla.“
„Šta tražimo?“
„Sto ili nekakvu radnu površinu od plavog eternita. Pošto je mrlja na
pantalonama nešto ispod zadnjeg džepa, nije ležala, već sedela.“
„Ako vi počinjete od prizemlja, kolega i ja ćemo gore sa
cvikcanglama“, reče Hari.
„Što?“
„Pa da vam pootvaramo vrata. Obećavamo da nećemo nigde
ejakulirati.“
„Ha-ha. Samo nemoj…“
„Ništa da diraš.“
Hari i policajac čije je ime zaboravio čim ga je čuo, pa ga je zvao
„kolega“, popeli su se uz spiralne stepenice. Metal je zapevao pod njihovim
nogama. Vrata na koja su izbili nisu bila zaključana. Kao što je Hari i
pretpostavio, to su bile kancelarije iz kojh je odnet sav nameštaj. Garderoba
s nizom metalnih ormarića. Zajednički tuševi. Ali nigde plavih mrlja.
 „Šta misliš da je ono tamo?“, upita Hari kada su stigli do kantine.
Pokazivao je uzana vrata s katancem u dnu prostorije.
„Ostava za hranu“, odvrati policajac spreman da izađe odatle.
„Stani!“
Hari priđe vratima. Zagrebao je noktom po naoko zarđalom katancu.
Prava rđa. Onda ga izvrnu da pogleda cilindar. Brava nije bila zarđala.
„Precvikaj“, reče Hari.
Policajac ga je poslušao. Hari otvori vrata.
Policajac coknu.
„Kamuflažna vrata“, reče Hari.
Iza vrata nisu naišli ni na ostavu niti na bilo kakvu drugu prostoriju,
već na još jedna vrata. S bravom koja je izgledala sasvim solidno.
Policajac odloži cvikcangle.
Hari se osvrnu i odmah spazi ono što mu treba. Veliki, crveni aparat za
gašenje požara koji je visio na uočljivom mestu posred kantine. Zar mu nije
Ejstejn svojevremeno pričao kako je materijal koji su proizvodili tamo gde
je njegov otac radio toliko zapaljiv da su radnici pušili čak dole, na obali
reke, a opuške bacali u vodu.
Skinuo je aparat sa zida i odneo ga do vrata. Uhvativši zalet od dva
koraka, nanišanio je ka bravi metalnom bocom kao da je ovan za
razvaljivanje vrata.
Vrata su naprsla oko brave, ali nisu izletela iz dovratka.
Hari ponovo nasrnu i piljevina se razlete po sobi.
„Šta to radite, jebote?“, povika Bjern iz prizemlja.
Iz trećeg pokušaja vrata se rezignirano otvoriše. Unutra je bio mrkli
mrak.
„Smem li da pozajmim tvoju baterijsku?“, upita Hari. Odložio je aparat
za gašenje požara i brisao znoj. „Hvala. Sačekaj me ovde.“
Hari zakorači u prostoriju. Zaudarala je na amonijak. Prešao je snopom
svetlosti duž zidova. Prostorija – za koju je procenio da je tri sa tri – nije
imala prozore. Osvetlio je crnu stolicu na rasklapanje, radni sto s lampom i
monitor marke Del. I najčešće upotrebljavana slova na tastaturi nisu
izgledala trošno. Sto uredan, od svetlog, nebojenog drveta, bez plavih mrlja.
U korpi za otpatke kaiševi papira, kao da je neko isecao slike. I zaista, tu je
bio i broj dnevnika Dagbladet kojem je nedostajao deo naslovnice. Kad je
pročitao naslov iznad isečenog kvadrata, Hari shvati da su došli na pravo
mesto. To je to.
„stradao u lavini“
Mahinalno je uperio baterijsku lampu ka zidu iznad radnog stola i
nekih plavih mrlja. Imao je šta da vidi.
Svi na jednom mestu.
Marit Ulsen, Šarlota Lol, Borgni Stem-Mire, Adela Vetlesen, Elijas
Skug, Jusi Kolka. I Toni Lejke.
Trudio se da diše duboko, iz stomaka. Da polako upija informacije.
Slike isečene iz novina ili ištampane na hartiji, verovatno sa internet glasila.
Sve osim Adeline. Srce mu je bubnjalo kao bas pokušavajući da dopremi
krv u mozak. Adelina slika bila je na fotografskom papiru i mutna, kao da
je snimljena objektivom, a potom uveličana. Iz vrata joj je nešto virilo.
Ogroman nož sa svetlom, žutom drškom. Hari se natera da odvoji pogled od
nje. Ispod slika visio je čitav niz pisama, takođe ištampanih sa računara.
Pročitao je uvodne reči jednog od njih:
stvar je vrlo prosta. znam koga si ubio.
ti ne znaš ko sam, ali znaš šta hoću.
pare. u protivnom stiže policija.
prosto, zar ne?
Tekst se nastavljao, ali Hari pretrča pogledom do dna lista. Nije bilo ni
pozdrava ni imena. Hari začu onog policajca kako opipava zid pored vrata
mrmljajući: „Ma mora negde biti prekidač.“
Hari obasja tavanicu. Četiri velike neonke.
„Mora“, odvratio je vrativši svetlosni snop na zid. Prešao je preko još
nekoliko plavih mrlja kada obasja još jedan list papira, desno i iznad slika.
U glavi mu tiho zapišta nekakav alarm. List je sa strane imao tragove
cepanja. Bio je izdeljen na redove i stupce ispisane rukom. I različitim
rukopisima.
„Evo ga“, začu se policajac.
 Hari se iz nekog razloga tad seti lampe na stolu. I plave tavanice. I
amonijaka. Istog časa shvati da se onaj alarm u njegovoj glavi nije aktivirao
zbog lista papira.
„Nemoj…“, poče.
Ali prekasno.
Tehnični gledano, ta eksplozija i nije bila eksplozija, već – prema
izveštaju koji će narednog dana potpisati načelnik vatrogasne službe –
eksplozivni požar izazvan električnim varničenjem kablova povezanih s
konzervom amonijaka, koji je pak zapalio supstancu PSG razmazanu po
tavanici i delu zidova.
Hari ostade bez daha kada je plamen u prostoriji proždrao sav kiseonik,
ujedno osetivši udar toplote odozgo. Instinktivno se bacio na pod i opipao
glavu misleći da mu gori kosa. Kada je podigao pogled, video je vatru kako
kulja iz zidova. Htede da udahne, ali uspeo je da obuzda taj refleks.
Pridigao se. Vrata su bila na samo dva metra odatle, ali prvo mora da
uzme… Posegnuo je za onim listom. Za istrgnutom stranicom iz knjige
gostiju planinskog doma na Hovasu.
„Skloni se!“ Policajac je stao na vrata sa aparatom za gašenje požara
pod mišicom i crevom u ruci. Hari je posmatrao mlaz iz creva kao na
usporenom snimku. Mrkožuti mlaz pogodio je zid. Mrki, umesto beli,
tečnost umesto praha. A i pre nego što je video čeljusti plamena koje su se
udvostručile, pre nego što mu je slatkasti miris benzina zagolicao nozdrve,
pre nego što je ugledao plamen kako se vraća kroz mlaz benzina do
policajca koji od šoka još nije pustio ručku na aparatu, Hari shvati zašto je
aparat za gašenje požara visio nasred kantine tako da ti ne može promaći,
crven i nov, kao da viče „upotrebi me!“
Hari potkači policajca ramenom u visini pasa i presamitivši ga preko
sebe, u juriš, posla unatraške u kantinu padajući i sam preko njega.
Skliznuli su pod sto oborivši usput nekoliko stolica.
Policajac, koji je ostao bez daha, mlatarao je rukama i nešto pokazivao
otvarajući i zatvarajući usta kao riba. Hari se osvrnu. Ka njima se, potmulo
tutnjajući, kotrljao crveni aparat za gašenje požara, sav u plamenu. Crevo je
za sobom ostavljalo trag od istopljene gume. Hari ustade i povuče policajca
prema vratima dok mu je štoperica u glavi kazivala da je vreme isteklo.
Izgurao je policajca koji se otetura na galeriju, pa se baci oborivši ga na pod
u istom trenutku kada je ono što će načelnik vatrogasne službe nazvati
pravom eksplozijom razneti sve prozore i zapaliti čitavu kantinu.
Studio gori. Eno ga na vestima. Hari Hule, nije li tvoj zadatak da služiš
i štitiš umesto da pališ i rušiš? Moraćeš da platiš nadoknadu. Ukoliko to ne
učiniš, oduzeću ja tebi nešto vredno. Treba mi samo sekund. Nemaš pojma
koliko bi mi to bilo lako.

OceanofPDF.com
 Šezdeset šesto poglavlje
Gašenje

Veče je palo na Nidal. Hari je sa ćebetom prebačenim preko ramena i

velikom kartonskom šoljom u ruci posmatrao vatrogasce s maskama za
kiseonik kako iznose poslednju burad psg-a koja će ikad izaći iz fabrike
Kadok.
„Šta, pokačio je slike svih žrtava na zid?“, ponovi Bjern Holm.
„Aha“, odvrati Hari. „Izuzev Julijane Verni, one prostitutke iz
Lajpciga.“
„A šta je sa onim papirom? Jesi li siguran da je to spisak gostiju s
Hovasa?“
„Sasvim. Pogledao sam knjigu gostiju dok smo bili gore. Upravo tako
izgleda.“
„Znači, bio si na pola metra od lista na kojem sigurno piše ime sedmog
gosta, ali ga nisi pročitao?“
Hari slegnu ramenima. „Ne znam, Bjerne, možda mi trebaju naočari za
čitanje. Jebiga, sve se jako brzo desilo, a moje zanimanje za taj papir opalo
je pod kišom benzina.“
„Dobro, dobro, nemoj da se…“
„Bilo je i nekoliko pisama. Jedno sam pogledao, izgledalo mi je kao
ucena. Može biti da mu je neko već na tragu.“
U susret im priđe vatrogasac. Odeća mu je šuškala i pucketala sa
svakim korakom.
„Vi ste iz Centrale, zar ne?“, zagrmeo je glasom između kacige i
čizama. Imao je zapovedničko držanje.
Hari klimnu potvrdno, premda ne odmah. Ali zašto da komplikuje
stvari?
„Šta se unutra zapravo desilo?“
„Ja sam se nadao da će tvoji to nama objasniti“, poče Hari. „Ali, uopšte
uzev, moglo bi se reći da je ilegalni zakupac fabričkog prostora imao
razrađen plan za nezvane goste.“
„Stvarno?“
„Trebalo je da shvatim čim sam video neonke na plafonu. Da su u
upotrebi, zakupac ne bi držao lampu na stolu. Prekidač je bio povezan s
nečim drugim, što je očigledno bio mehanizam za paljenje.“
„Tako, znači. Pa dobro, poslaćemo rano ujutru eksperte da istraže.“
„Na šta liči unutra?“, upita Holm. „Na šta liči soba u kojoj je izbio
požar?“
Vatrogasac odmeri Holma. „Psg na tavanici i zidovima. Na šta ti misliš
da liči, mali?“
Hari je bio umoran. Umoran od batina, straha i toga da stalno kaska za
nekim. Ali u tom trenutku ponajviše je bio umoran od odraslih muškaraca
koji zapišavaju svoju teritoriju. Progovorio je tiho, tako tiho da se
vatrogasac morao nagnuti kako bi ga čuo:
„Ukoliko te stvarno ne zanima zašto se moj forenzičar raspituje o
prostoriji u koju si maločas poslao brdo vatrogasaca s maskama,
preporučujem da iscrpno i koncizno ispljuneš sve što znaš. Jer je, vidiš, u
toj prostoriji jedan tip do detalja isplanirao sedam ili osam ubistava. A
potom ih i sproveo u delo. Zato bismo baš voleli da znamo ima li šanse da
odande izvučemo bilo kakav trag koji bi nas odveo do tog strašnog, užasnog
zlikovca. Da li sam ja bio koncizan?“
Vatrogasac se uspravi. I nakašlja. „Psg je ekstremno…“
„Vidi, zanimaju nas posledice, a ne uzroci.“
Vatrogasac se zacrvene, što nije bilo samo posledica susreta s vatrom.
„Izgorelo. Sve je izgorelo. Papiri, nameštaj, računar – sve.“
„Hvala, šefe“, reče Hari.
Dvojica policajaca posmatrali su vatrogasca kako odlazi.
„Moj forenzičar?“, ponovi Holm s gadljivom grimasom na licu.
„Mora nekad da zazvuči kao da sam i ja nekakav šef.“
„Pa da, što ne bi zajebavao nekog koga je upravo neko drugi zajebao.“
Hari klimnu umotavši se u ćebe. „Rekao je da je sve ’izgorelo’, zar
ne?“
 „Izgorelo. Kako si?“
Hari mrzovoljno pogleda dim koji je još kuljao kroz prozore fabrike na
svetlosti vatrogasnih reflektora.
„Kao da je i mene neko pojebao u ovoj fabrici“, odvratio je iskapivši
hladnu kafu.
Hari pođe autom sa Nidala. Već na prvom semaforu u Uelandovoj ulici
zazvonio mu je mobilni. Opet Holm.
„Na Institutu za sudsku medicinu su završili analizu sperme sa
Adelinih skijaških pantalona. Imamo DNK profil.“
„Zar već?“, iznenadi se Hari.
„Delimičan profil. Ali i to je bilo dovoljno da sa 93% verovatnoće
ustanove podudaranje.“
Hari se uspravi u sedištu.
Podudaranje. Najlepša reč na svetu. Možda još ima nade.
„Pa reci već jednom!“, povikao je.
„Moraš naučiti da uživaš u dramskoj pauzi“, reče Holm.
Hari zastenja.
„Dobro, dobro. Novi dnk profil odgovara dlaci sa Lejkeove četke za
kosu.“
Hari je zurio preda se.
Toni Lejke je silovao Adelu na Hovasu. To Hari nije očekivao. Zar
Toni Lejke? Nasilnik jeste, ali da siluje ženu koja je došla na putovanje s
drugim? Elijas Skug je video kako joj drži ruku preko usana, kako je
odvlači u klozet. Možda, kad se sve sabere, to ipak nije bilo silovanje?
A onda se – odjednom – sve i sabralo.
Hariju je bilo jasno kao dan.
Em ono nije bilo silovanje, em je otkrio i motiv.
Automobil iza Harija je trubio. Upalilo se zeleno svetlo.

OceanofPDF.com
 Šezdeset sedmo poglavlje
Kavaljer

U petnaest do osam jutro još ne beše pojačalo boje i kontraste. Okružen

zamrljanim crno-belim predelom Hari se parkirao pored jedinog automobila
na Vejentangenu i strčao do plutajućeg mola na čijoj je samoj ivici stajao
seoski policajac Skaj s pecaroškim štapom u ruci i cigaretom u uglu usana.
Pramičci magle su kao vata mestimično prekrivali crnu, kao nafta sjajnu
površinu jezera.
„Hule“, reče Skaj ne osvrćući se. „Baš si poranio.“
„Tvoja žena mi je rekla da ću te ovde naći.“
„Svakog jutra od sedam do osam. Ovo mi je jedina prilika da
razbistrim misli pre nego što krene smaranje.“
„Radi li riba?“
„Ne. Ali tamo u trsci ima štuke.“
„Zvuči poznato. Bojim se da smaranje danas počinje nešto ranije.
Došao sam zbog Lejkea.“
„A, da, zbog Tonija. Njegov deda po majci ima imanje u Rustadu, to ti
je na istočnoj strani jezera.“
„Dakle, nisi ga zaboravio?“
„Hule, ovo je malo mesto. Moj matori i stari Lejke su se družili, a Toni
je dolazio svakog leta.“
„Kako ti se činio?“
„Šta znam. Zabavan tip. Tonija su mnogi voleli, a naročito žene. Imao
je, onako, ženskastu lepotu – kao Elvis. A uspevao je da glumi misterioznog
tipa. Pričalo se da je odrastao sâm sa majkom koja je bila dosta nesrećna i
pijanica, pa ga je jednog dana oterao neki njen švaler jer mu se nije sviđao.
Ali se zato ženama ovde i te kako sviđao. A i on njima. Dešavalo se da
zapadne u probleme zbog toga.“
„Kao kad je bacio oko na tvoju ćerku?“
Skaj se trgnu kao da je riba zagrizla.
 „Tvoja žena“, objasni Hari. „Pitao sam je za Tonija, pa mi je ispričala
tu priču – da se Toni onomad zbog vaše ćerke pobio sa onim momkom
odavde.“
Policajac odmahnu glavom. „Ma nisu se pobili, bio je to pravi pokolj.
Nesrećni Ule je umislio da mu je Mija devojka samo zato što je bio
zaljubljen u nju i zato što ga je Mija pustila da je odveze s drugaricama u
diskoteku. Ule nije bio nikakav tabadžija, nego štreber. Ali nasrnuo je na
Lejkea, koji ga je svalio na zemlju, izvukao nož i… Gadna priča, nismo mi
ovde navikli na takve stvari.“
„Šta je uradio?“
„Isekao mu je pola jezika. Strpao u džep i otišao. Tonija smo uhapsili
samo pola sata kasnije u dedinoj kući, tražili smo mu deo Uleovog jezika
kako bi mu ga hirurzi prišili. Ali Toni nam je rekao da ga je bacio
vranama.“
„Zapravo me je zanimalo da li si sumnjičio Tonija za silovanje? Tada
ili bilo kad pre toga?“
Skaj snažno zamahnu.
„Kako bih ti rekao, Hule – Mija više nikad nije bila ona stara, vesela
devojčica. I dalje je, naravno, želela da bude s tim ludakom, ali takve su
devojčice u tom uzrastu. A Ule se odselio. Mučenik, svaki put kad
progovori setio bi se i on i svi ostali tog strašnog poniženja. Tako da bih
Tonija nazvao siledžijom. Ali ne i silovateljem. Jer onda bi to učinio i Miji.“
„Onda dakle…“
„Desilo se to u šumi iza one diskoteke. Toni je nešto pokušao, ali ga je
ona odbila. I on je to prihvatio.“
„Jesi li siguran? Izvini što te pitam, ali…“
Udica iskoči iz vode i uputi se k njima. Prvi jutarnji zraci sunca
probijali su se iskosa.
„Razumem, Hule, i ja sam policajac, znam s čime imate posla. Mija je
pristojna devojka i ne bi lagala. Pogotovo ne bi kad smo je izveli da
svedoči. Ako ti trebaju svi detalji, poslaću ti izveštaj. Jedino bih voleo da
poštedite Miju ponovne priče o svemu tome.“
„To neće biti neophodno“, odvrati Hari. „Hvala ti.“
 Hari je obavestio okupljene u sali Odin da je telo koje je video ispod
motornih sanki – a koje, uprkos pojačanim naporima, još nisu pronašli – na
prstima imalo giht, baš kao i Toni Lejke. Potom im je izneo svoju teoriju.
Sada se zavalio u stolici čekajući reakcije.
Pelikanka pogleda Harija preko onih naočara, ali zvučalo je kao da se
obraća svima okupljenima.
„Kako to misliš, dobrovoljan seks? Pobogu, čoveče, pa Adela je
dozivala upomoć!“
„To je Elijasu Skugu tek naknadno palo na pamet“, napomenu Hari. „I
on je isprva mislio da vidi dvoje ljudi u dobrovoljnom odnosu.“
„Ali žena koja povede momka na planinarenje neće imati seks s nekim
ko tu bane usred noći! Zar vi muškarci to stvarno ne možete da shvatite!“
Siktala je, a sa dredovima, koje je u međuvremenu uradila i koji joj nimalo
nisu pristajali, i likom je podsećala na pobesnelu Meduzu. Umesto Harija,
odgovorio je njegov sused:
„A zar ti stvarno misliš da ti tvoj pol automatski obezbeđuje nadležnost
u seksualnim sklonostima polovine Zemljine kugle?“ Erdal zaćuta da prouči
savršeno očišćen nokat na malom prstu. „Zar nismo već utvrdili da je Adela
partnere menjala često i vrlo spontano? Da je pristala na seks sa čovekom
kojeg je jedva poznavala usred noći u napuštenoj fabrici?“
Spustivši ruku, Erdal se posveti čišćenju domalog prsta mrmljajući
tako tiho da ga je samo Hari čuo: „Uostalom, jebao sam više žena od tebe,
ptičurino gadna.“
„Žene su bile slabe na Tonija, a i obrnuto“, poče Hari. „Toni je u dom
stigao kasno, Adelin kavaljer se nadurio i otišao da spava, pa su Adela i
Toni mogli nesmetano da flertuju. On je imao problema kod kuće, a ona
počela da gubi zanimanje za čoveka s kojim je došla. Uzbudili su se, ali
unutra je bilo previše sveta pa su se dogovorili da se nađu napolju kod
poljskog klozeta. Tamo su se malo ljubili, pipali, on ju je zagrlio s leđa,
svukao pantalone i od silnog uzbuđenja razmazao ono što na Odeljenju za
javni moral nazivaju „predejakulatom“ vrhom svog penisa po njenim
pantalonama za skijanje pre nego što joj ih je svukao i otpočeo odnos. A
ona je očigledno bučno izrazila svoje oduševljenje pa je probudila Elijasa
Skuga, koji ih je ugledao kroz prozor. Pretpostavljam da je probudila i svog
kavaljera, da ih je i on video. Ali cenim da je nju bilo baš briga. Međutim,
Toni je pokušao da je stiša.“
„Ali ako je nju bilo baš briga, što bi se on potresao?“, ubaci se
Pelikanka. „Uostalom, zar nije stigmatizacija zbog te vrste promiskuiteta
usmerena prvenstveno protiv žena, dok on muškarcima samo diže rejting.
Među drugim muškarcima, valja napomenuti!“
„Toni Lejke je imao bar dva dobra razloga da je utiša“, odvrati Hari.
„Kao prvo, on ne želi da vesti o njegovim kombinacijama na jedno veče
dopru do ušiju verenice iz žute štampe, naročito budući da mu je tastov
novac neophodan za spasavanje investicija u Kongu. Kao drugo, Toni Lejke
je iskusan planinar koji dobro poznaje taj predeo.“
„Pobogu, kakve sad to veze ima sa ovim?“
Neko se na to zacereka. Svi pogledaše ka čelu stola gde je sedeo
Mikael Belman i tresao se od smeha.
„Zbog lavine“, reče kroz smeh. „Toni Lejke se plašio da će Adelino
dranje izazvati lavinu.“
„Toni je znao da upravo ljudi izazovu više od tri četvrtine lavina u
kojima i sami stradaju“, reče Hari.
Salom se razleže smeh pomešan s nevericom. Čak je i Pelikanki na
usnama zaigrao kiseli smešak.
„Ali otkud ti ideja da ih je Adelin kavaljer video?“, upitala je. „I da je
nju baš bolelo uvo za to? Možda se samo malo zanela?“
„Zato što je“, poče Hari zavalivši se u stolici. „Adela već to radila.
Jednom tipu je poslala mms na kojem se jebe s drugim. Vrlo surova, ali
sasvim iskrena poruka. Njeni prijatelji tvrde da se posle tog planinarenja
više nije viđala s dotičnim kavaljerom.“
„Zanimljivo“, reče Belman. „Ali kuda to vodi?“
„Vodi do motiva“, odvrati Hari. „Prvi put u ovoj istrazi imamo moguć
odgovor na ’zašto’.“
„Napuštamo, dakle, teoriju o ludom serijskom ubici?“, upita Erdal.
„I Sneško je imao motiv“, ispravi ga Beata Len, koja je upravo ušla i
sela u začelje stola. „Izopačen, ali motiv.“
 „Ovo je još jednostavnije“, reče Hari. „Stara, dobra ljubomora. Motiv
za dva od tri ubistva u Norveškoj. I u većini drugih zemalja. Tako gledano,
ljudi su sasvim predvidivi.“
„Možda to objašnjava smrt Adele Vetlesen i Tonija Lejkea. Ali šta je sa
ostalima?“
„Morao je da ih ukloni“, odvrati Hari. „Kao mogući svedoci događaja
na Hovasu, mogli su reći policiji, ponuditi nam motiv koji nedostaje. Ili još
gore: svi oni su prisustvovali njegovom potpunom poniženju, javnom
neverstvu. Labilnoj osobi i samo to može biti dovoljan motiv.“
Belman pljesnu šakama. „Nadajmo se da ćemo uskoro dobiti odgovor
na neka od ovih pitanja. Čuo sam se sa Kronglijem, kaže da se vreme
popravilo, tako da sad u pretragu mogu da se uključe psi i helikopteri. Iz
kog razloga nisi ranije s nama podelio ideju da je žrtva pod sankama Toni?“
Hari slegnu ramenima. „Računao sam da ćemo ga brže pronaći, pa
nisam video razlog da nagađam naglas. Giht uostalom nije retka boljka.“
Belman zadrža pogled na Hariju, a potom se obrati ostalima:
„Narode, imamo osumnjičenog. Kako da ga krstimo?“
„Sedmi čovek“, predloži Erdal.
„Kavaljer“, presudi Pelikanka.
Nekoliko sekundi vladao je potpuni muk, kao da je prisutnima trebalo
vremena da svare informacije pre nego što će nastaviti.
„Sad, ne bih da vam se mešam u posao“, poče Beata Len sasvim
sigurna da svi prisutni znaju da Beata Len ne progovara o stvarima u koje
se ne razume. „Ali zar vama ne škripi nekoliko stvari u toj priči? Iako je
Lejke imao alibi za ubistva, šta je sa ostalim stvarima koje su ukazivale na
njega? Šta je sa onim pozivom Skugu s njegovog fiksnog telefona? I sa
oružjem nabavljenim u Kongu, u oblasti u kojoj Lejke ima ekonomski
interes? Je l’ to slučajnost?“
„Nije“, odvrati Hari. „Kavaljer nam od prvog dana skreće sumnju ka
Toniju Lejkeu. Julijani Verni je Kavaljer platio da ode u Kongo jer je znao
da će nam trag u tom delu sveta ukazati na Lejkea. A što se tiče tog poziva
iz Lejkeove kuće, danas sam konačno proverio nešto što je odavno trebalo,
ali što smo sasvim očekivano zanemarili jer smo mislili da se bližimo cilju,
pa smo se instinktivno branili od urušavanja sopstvenih dokaza. U vreme
kada je Skug primio poziv iz Lejkeove kuće, obavljena su i tri poziva iz
Lejkeove kancelarije na Akerskom keju. Lejke nije mogao biti na dva mesta
u isto vreme. Kladim se u dvesta kruna da je bio u kancelariji. Da li se neko
kladi u suprotno?“
Svi su ćutali, ali vidno uznemireni.
„Hoćeš reći da je Kavaljer zvao iz Lejkeove kuće?“, upita Pelikanka.
„Ali kako…“
„Kada me je Lejke posetio u Domu policije, ispričao mi je da mu je
nekoliko dana ranije neko provalio u podrum. To se podudara s datumom
poziva Skugu. Kavaljer je odande pokupio jedan bicikl kako bi sve
izgledalo kao najobičnija provala, dovoljno bezazlena da je samo
pribeležimo, ali ne i da joj pridamo bilo kakav značaj. Znajući da povodom
takvih provala obično ne uradimo ništa, Lejke je nije čak ni prijavio. A
Kavaljer nam je podmetnuo vrlo uverljiv dokaz protiv njega.“
„Kakvav ljigavac!“, ote se Pelikanki.
„Okej, prihvatam tvoje objašnjenje kako“, poče Beata Len. „Ali zašto?
Zašto je nameštao Lejkeu?“
„Zato što je shvatio da ćemo pre ili kasnije povezati žrtve sa
Hovasom“, reče Hari. „Čime će se broj osumnjičenih ograničiti samo na
one koji su zajedno prenoćili tamo. Iz dva razloga je iscepao onu stranicu iz
knjige gostiju. Kao prvo, kako bi on dobio imena, a ne mi, i na miru ih
lovio i pobio. Ali drugi razlog je važniji – hteo je da sakrije svoje ime od
nas.“
„Ima smisla“, reče Erdal. „A ne bi li se do kraja osigurao da nećemo
krenuti za njim, servirao nam je nekog ko će izgledati kao krivac. Tonija
Lejkea.“
„I zato je Toni Lejke morao poslednji da strada“, nadoveza se čovek
gustih brkova kao Fritjof Nansen, kom je Hari znao samo prezime. Tip do
njega, mlad, blistave kože i pogleda, kome Hari nije znao ni prezime, ubaci
se za njim: „Ali na njegovu žalost, Toni Lejke je imao alibi u vreme
ubistava. Pa pošto mu više nije vredeo kao žrtveni jarac, kucnuo je čas da
ubije neprijatelja broj jedan.“
 Temperatura u prostoriji beše porasla, kao da ju je zagrejalo bledo,
neodlučno zimsko sunce. Nekud su krenuli, konačno su se iskobeljali. Hari
opazi da se čak i Belman nagnuo ka stolu.
„Sve je to lepo i krasno“, reče Beata Len. Hari je čekao ono neminovno
„ali“, već je znao šta će ga pitati, već je znao da Beata samo izigrava
đavoljeg advokata, svesna da on već ima odgovor. „Zašto je onda Kavaljer
sve tako bespotrebno zakomplikovao?“
„Zato što su ljudi komplikovani“, reče Hari, svestan da je to odjek
nečeg što je već čuo i zaboravio. „Trudimo se da napravimo nešto
komplikovano, zamršeno, da upravljamo tuđim sudbinama ne bismo li se
osetili kao vladari sopstvenog univerzuma. Znate li na šta me je najpre
podsetila izgorela prostorija u Kadoku? Na kontrolnu sobu. Glavni štab.
Osim toga, uopšte nije izvesno da je Kavaljer planirao Lejkeovo ubistvo.
Možda je zapravo i hteo da ga uhapsimo i osudimo.“
U prostoriji je bilo tako tiho da je spolja dopirao cvrkut neke ptice.
„Ali zašto?“, upita Pelikanka. „Ako je već mogao da ga ubije? Ili da ga
muči?“
„Zato što bol i smrt nisu najgore što može da zadesi čoveka.“ Hariju se
ponovo učini da čuje onaj odjek u svojim rečima. „Najgore je poniženje. A
to je on želeo Lejkeu, da ga ponizi time što će mu oduzeti sve što ima.
Sunovrat, sramota.“
Hari opazi jedva primetan smešak na Beatinom licu. Klimnula je
potvrdno.
„Ali“, nastavio je. „Kao što je već rečeno, Toni je – na žalost našeg
ubice – imao alibi. I time se izvukao s rezervnom kaznom: sporom i sigurno
užasnom smrću.“
U tišini koja je usledila Hariju prolete kroz sećanje miris spaljenog
mesa. A onda, kao po naredbi, svi odjednom udahnuše.
„Pa šta ćemo sad?“, upita Pelikanka.
Hari podiže pogled. Ptičica koja je cvrkutala pod prozorom bila je
zeba. Uranila selica. To ljudima donosi nagoveštaj proleća, ali sama ptičica
će uginuti na prvom mrazu.
Jebem li ga, pomisli Hari. ‘Bem li ga.
OceanofPDF.com
 Šezdeset osmo poglavlje
Štuka

Jutarnji sastanak u Centrali se otegao.

Bjern Holm je izlagao o forenzičkim nalazima iz Kadoka. Nisu
pronašli spermu niti bilo kakav drugi fizički trag počinioca. Prostorija u
kojoj je boravio zaista je potpuno izgorela, a od računara je ostala samo
hrpa metala iz koje se ništa nije moglo izvući.
„Verovatno je koristio internet preko neke nezaštićene mreže. Nidal ih
je pun.“
„Ali onda je sigurno ostavio elektronski trag“, ubaci se Erdal, ali to je
više zvučalo kao naučeni refren nego kao da bi on tu mogućnost mogao
razraditi.
„Naravno, mogli bismo da zatražimo pristup na tih nekoliko mreža
gore kako bismo tražili nešto što nemamo pojma šta je“, uzvrati Holm. „Ali
nemam predstavu koliko bi to nedelja potrajalo. Niti da li bismo išta
pronašli.“
„Prepusti to meni“, reče Hari. Već je krenuo prema vratima
ukucavajući neki broj u mobilni. „Znam koga da zovem.“
Ostavio je odškrinuta vrata za sobom pa je, dok je čekao da mu se neko
javi, slušao izlaganje nekog drugog istražitelja. Niko sa kim su razgovarali
nije viđao posetioca u Kadoku, ali to nije neobično pošto je fabrika
okružena žbunjem i drvećem, a tamo je zimi i vrlo mračno.
Konačno se javila. „Dobili ste sekretaricu Katrine Brat.“
„Halo?“
„Gospođica Brat je upravo otišla na ručak.“
„Katrina, izvini, ali ručak će morati da sačeka. Vidi…“
Slušala je kako joj Hari objašnjava šta mu treba:
„Kavaljer je na zidove pokačio fotografije koje su verovatno poskidane
sa stranica medijskih kuća na internetu. Sa onim pretraživačem možeš da
upadneš na mreže u tom području, pregledaš statistiku i nađeš ko je
posećivao vesti o ubistvima. Verovatno su mnogi…“
„…Ali niko koliko i on“, dovrši Katrina. „Samo ću zatražiti da mi
sortira po količini preuzetih sadržaja.“
„M-hm. Sve si razumela.“
„Kao brata brat. Brat – moje prezime, kapiraš?“
Hari se vratio ostalima.
Upravo su preslušavali poruku s Lejkeovog telefona na Harijevoj
govornoj pošti. Poslali su je u laboratoriju Tehničkog univerziteta u
Trondhejmu radi analize glasa koja im je ranije koristila u istraživanjima
pljački čak i više od video-snimaka pošto se glas – za razliku od izgleda –
čak i uz velik trud teško menja. Međutim, Bjernu Holmu su iz Trondhejma
javili da snimak neidentifikovanog zvuka – nekakvog kašljanja ili smeha –
u trajanju od jedne sekunde nije dovoljan da se napravi glasovni profil.
„Jebiga.“ Belman lupnu šakom o sto. „Da bar imamo nekakav profil
kako bismo s njim uporedili potencijalne osumnjičene, mogli bismo početi
da ih eliminišemo.“
„Koje potencijalne osumnjičene?“, promrmlja Erdal sebi u bradu.
„Signal iz bazne stanice nam kaže da se Lejkeov telefon u vreme tog
poziva nalazio nedaleko od centra Ustaosa“, reče Holm. „Ali signal je ubrzo
potom nestao, operater ima domet samo oko centra Ustaosa. Ali upravo
gubitak signala ukazuje na to da je telefon kod Kavaljera.“
„Zašto?“
„Čak i kad telefon nije u upotrebi, bazna stanica hvata njegov signal na
svaka dva sata. Pošto nije primala signal, znači da se telefon pre i posle
poziva nalazio negde u pustari oko Ustaosa. I prisustvovao lavinama,
mučenju i tako tome.“
Niko se nije nasmejao. Hari zaključi da euforija polako opada. Prišao
je svojoj stolici.
„Postoji još jedna mogućnost da nabavimo profil za poređenje koji je
Belman spomenuo“, poče polako, svestan da se više ne mora boriti za
njihovu pažnju. „Vratimo se na Lejkeovu kuću i onu provalu.
Pretpostavimo da je ubica provalio kod Lejkea kako bi odatle pozvao
Elijasa Skuga. To se desilo samo nekoliko dana pre nego što smo uhapsili
Lejkea. A sad, pretpostavimo da su naši forenzičari u skafanderima bili
onoliko revnosni koliko su izgledali kada sam ja tamo banuo, a Holma
strefilo… Nešto neočekivano.“ Bjern Holm izvi glavu u stranu pogledavši
ga kao da kaže: Poštedi me tih fazona. „Zar nemamo u tom slučaju i otiske
prstiju sa Holmenskog puta koji zapravo pripadaju… Kavaljeru?“
Sunce ponovo granu i obasja prostoriju. Ostali se zgledaše nekako
postiđeno. Tako prosto, tako očigledno. A da nikome od njih nije palo na
pamet…
„Dugo smo već ovde, ima mnogo novih informacija“, tada će Belman.
„Očigledno nam mozgovi polako trokiraju. Ali šta ti, Holme, misliš o
tome?“
Bjern Holm se lupnu po čelu: „Pa naravno da imamo sve otiske prstiju.
Pretresli smo kuću kao da je Lejke ubica, a to potencijalno mesto zločina, u
nadi da ćemo pronaći otiske žrtava.“
„Imate li dosta neidentifikovanih otisaka?“, upita Belman.
„Upravo u tome je i problem“, reče Bjern ne prestajući da se smeje.
„Lejkeu su jednom nedeljno dve Poljakinje čistile kuću. Bile su tamo šest
dana pre nas i vrlo temeljno obavile posao. Pronašli smo samo otiske samog
Lejkea, Lene Galtung, te dve Poljakinje i jedan nepoznat koji nije pripadao
nijednoj od žrtava. Kada je Lejke pušten pošto je izneo alibi, prestali smo
da tražimo vlasnika tih otisaka. Nego, nešto sad ne mogu da se setim gde
smo pronašli te neidentifikovane otiske.“
„Zato ja mogu“, ubaci se Beata Len. „Stigao mi je izveštaj sa crtežima
i fotografijama. Otisci leve ruke osobe X1 nalazili su se na površini onog
pretencioznog i nakaradnog pisaćeg stola. Dakle, ovako.“ Ustala je i
oslonila se levom šakom o sto. „Ako se ne varam, na tom stolu stoji i fiksni
telefon. Ovako.“ Desnom rukom pokazala je međunarodni znak za telefon s
palcem uz uvo i malim prstom ispred usana.
„Dame i gospodo.“ Belman zamahnu rukama široko se osmehujući.
„Da zlo ne čuje, rekao bih da imamo pravi trag. Holme, nastavi da tražiš tu
osobu X1. Ali obećaj mi da to nije muž jedne od Poljakinja, koji je banuo
da zove rodbinu u zavičaju.“
 Dok su izlazili iz sale za sastanke, Pelikanka priđe Hariju: „Izgleda,
Hari, da si bolji nego što sam mislila. Ali dok izlažeš sve te svoje teorije,
možda ne bi bilo loše da se tu i tamo ogradiš s jednim ’rekao bih’“
Osmehnula se i šaljivo ga munula kukom o kuk.
Hariju je osmeh prijao, ali onaj udarac kukom… U džepu mu je
zavibrirao telefon. Brzo ga je izvadio. Nije bolnica.
„Zove se Nešvil“, reče Katrina Brat.
„Kao grad u Americi?“
„Aha. Posećivao je stranice svih glavnih listova, iščitao sve što je ikad
napisano o ubistvima. E sad, loša vest: to je sve što imam za tebe. Nešvil je
zapravo ime računara koji je bio aktivan na internetu samo nekoliko meseci,
a pretraživao je isključivo stvari vezane za ubistva. Čini mi se skoro kao da
se Nešvil spremao za ispitivanje.“
„Da, to zvuči kao naš čovek“, reče Hari.
„Pa“, poče Katrina. „Onda tražite tipa s kaubojskim šeširom.“
„Molim?“
„Pa Nešvil. Meka kantri muzike i sve to.“
Nastupi pauza.
„Halo? Hari?“
„Tu sam. Da, da. Hvala ti, Katrina.“
„Je l’ me ljubiš?“
„Svuda.“
„Neka, hvala.“
Prekinuli su vezu.
Hari je dobio kancelariju s pogledom na Brin i upravo je posmatrao sve
ružne pojedinosti tog kraja kada mu neko pokuca na vrata.
Bila je to Beata Len.
„I, kako ti je u krevetu s neprijateljem?“
Hari slegnu ramenima: „Moj neprijatelj se zove Kavaljer.“
„Dobro je. Samo sam htela da ti javim – već smo provukli otiske kroz
bazu. Nema ih tamo.“
 „Nisam ni očekivao.“
„Pitanje je dana.“
„Baš mi je žao.“
„Hvala.“
Zgledali su se i Hariju tad sinu da će to lice ugledati i na sahrani.
Sićušno, bledo lice koje je već viđao na sahranama, posivelo, krupnih,
tragičnih očiju. Lice kao stvoreno za sahrane.
„O čemu sad razmišljaš?“, upitala je.
„Poznajem samo jednog ubicu koji je ovako ubijao.“ Hari odvrati
pogled prema prozoru.
„Šta, podsetio te je na Sneška?“
Hari polako klimnu.
Beata uzdahnu. „Obećala sam da ti neću reći, ali zvala me je Rahela.“
Hari je zurio u zgrade na Helsfiru.
„Pita za tebe. Rekla sam joj da si dobro. Nadam se da nisam pogrešila,
Hari.“
Hari udahnu duboko. „Nisi.“
Beata je još malo postajala na vratima. A onda se okrenu i ode.
A kako je ona? Kako je Oleg? Gde su? Šta rade kad padne mrak, ko se
tad stara o njima, ko ih čuva? Hari obori glavu i uhvati se za uši.
Samo jedan čovek zna kako Kavaljer misli.
Došlo je popodne i smrklo se, a da se ništa naročito nije dogodilo.
Kapetan, neizrecivo predusretljivi hotelski recepcioner, javio mu je da je
neko na adresi hotela Bristol tražio Isku Peler, onu Australijanku iz novina.
Hari mu je rekao da su to verovatno novinari, ali Kapetan je smatrao da se
čak i najgori novinarski ološ ipak predstavi imenom i kaže iz koje redakcije
zove. Hari mu je zahvalio, ugrizavši se za jezik kako ga ne bi zamolio da
mu javi ukoliko se još nešto desi. Na vreme se setio čemu bi to odvelo.
Onda ga je zvao i Belman. Sazvali su konferenciju za štampu, pa ako Hari
želi da učestvuje, mogli bi…
Hari je odbio na Belmanovo čujno olakšanje.
 Dobovao je prstima po stolu. Podigao slušalicu da pozove Kaju, ali je
odustao.
Potom ju je ponovo podigao i pozvao nekoliko hotela u centru grada.
Tamo se nisu sećali da je bilo ko tražio ženu po imenu Iska Peler.
Hari pogleda na sat. Želeo je piće. Došlo mu je da upadne u
Belmanovu kancelariju i pita ga gde je, koji moj, sakrio onaj opijum. Da
podigne pesnicu, gleda kako se ovaj brani…
Samo jedan zna…
Hari ustade šutnuvši stolicu, zgrabi kaput i izlete iz kancelarije.
Odvezao se do centra gde se krajnje nepropisno parkirao pred Norveškim
pozorištem. Ušao je na recepciju preko puta ulice.
Kapetan je svoj nadimak vukao još iz doba kada je radio kao čuvar u
tom hotelu. Za to je delom bila zaslužna jarkocrvena uniforma, a delom i
njegova navika da komentariše – i muštra – sve oko sebe. Osim toga, samog
je sebe doživljavao kao čoveka koji je na raskrsnici svih dešavanja u centru,
čoveka koji oseća puls grada, čovek koji zna. Doušnik s velikim „D“,
neprocenjiv točkić u policijskoj mašineriji koja motri na Oslo.
„Negde u malom, malom mozgu čujem taj specifičan glas“, poče
Kapetan gustirajući sopstvene reči. Hari opazi da njegov kolega za
recepcijom koluta očima.
„Nekako pešovanski“, zaključi Kapetan.
„Misliš, piskutav?“, upita Hari setivši se priče Adeline prijateljice.
Kako se ovoj nije sviđalo što njen kavaljer priča kao njen gej cimer.
„Ne, nego ovakav.“ Kapetan izvi ručice i stade da se glasno izmotava:
„Sereneee, pa šta si to uradiooo?“
Kolega, kom je na prsima pisalo seren, prasnu u smeh.
Hari mu zahvali i opet htede da ga zamoli da javi ako se još nešto desi.
Izašao je pred hotel, zapalio cigaretu i pogledao natpis iznad ulaza. Nešto
mu se… Istog časa spazio je automobil parking servisa iza svog automobila
i tipa u radnom odelu kako beleži njegovu adresu.
Hari pretrča ulicu mašući legitimacijom. „Policija, na zadatku.“
„Ne vredi, zabrana zaustavljanja važi za sve“, odvrati radno odelo
neprekidno beležeći. „Uloži žalbu.“
 „Pa“, poče Hari. „Znaš, i mi smo ovlašćeni da pišemo kazne za
nepropisno parkiranje.“
Tip mu se isceri: „Druže, ako misliš da ću ti prepustiti da sam sebi
napišeš kaznu – grešiš.“
„Pa, pre sam mislio da napišem za onaj tamo.“ Hari pokaza prstom.
„Ali to je vozilo parking…“
„Zabrana zaustavljanja važi za sve.“
Radno odelo ga ljutito pogleda.
Hari slegnu ramenima. „Uloži žalbu. Druže.“
Radno odelo ljutito zatvori beležnicu, okrenu se na peti i uđe u svoj
auto.
Čim je Hari skrenuo u Univerzitetsku ulicu, zazvonio mu je mobilni.
Gunar Hagen. Hari začu da inače besprekorno smiren glas načelnika
Odeljenja za krvne delikte sad podrhtava:
„Hari, moraš odmah da dođeš.“
„Šta se desilo?“
„Samo dođi. U Lagum.“
***
Hari je i izdaleka ugledao kako u dnu betonskog prolaza sevaju blicevi.
Čuli su se i glasovi. Pred vratima njegove prethodne kancelarije stajali su
Gunar Hagen i Bjern Holm. Jedna forenzičarka četkala je kvaku u potrazi
za otiscima prstiju, dok je neki tip koji je izgledao kao Holmov dvojnik
fotografisao otisak čizme u uglu do zida.
„Taj otisak je mator“, reče Hari. „Bio je tu i pre nego što smo se uselili.
Šta se dešava?“
„Jedan zatvorski čuvar je otkrio ovo na podu ispred vrata“, reče Hagen
podižući mrku kovertu u kesi za dokaze. Hari pročita kroz kesu svoje ime
na koverti. Ištampano na nalepnici koja je potom zalepljena za kovertu.
„Čuvar ne misli da je bila ovde duže od nekoliko dana, ali ljudi ne
zalaze u Lagum baš svaki dan.“
„Izmerićemo vlažnost papira“, ubaci se Bjern. „Ostavićemo
odgovarajuću kovertu ovde nekoliko dana i videćemo koliko će proći dok
se isto tako ne navlaži, pa ćemo onda izračunati kad je ostavljena.“
„Srediće to Istražitelji iz Majamija“, reče Hari.
„Doduše, ne znam šta bi nam vredelo da saznamo vreme“, primeti
Hagen. „Usput nema nikakvih kamera. A put je vrlo jednostavan – kroz
gužvu na recepciji, liftom u podrum i pravo ovamo. Do ulaza u zatvor ne
zaključavaju se nijedna vrata.“
„Pa da, zašto bi se ovde zaključavalo?“, reče Hari. „Je l’ vam smeta
ako zapalim?“
Nisu mu odgovorili, ali pogledi su rekli sve. Hari slegnu ramenima.
„Pretpostavljam da ću u nekom trenutku saznati i šta je bilo u toj
koverti“, reče.
Bjern Holm mu pokaza drugu kesu za dokazni materijal.
Na oskudnom osvetljenju nije se dobro videlo, pa Hari zakorači k
njemu.
„O, jebote“, reče ustuknuvši.
„Srednji prst“, objasni Hagen.
„Deluje kao da je prvo lomljen“, reče Hagen. „Lep, čist rez, nema
iskidane kože. Sekira. Ili baš velik nož.“
Sa drugog kraja Laguma dopreo je bat žurnih koraka.
Hari je zurio u prst. Bio je bled, bez krvi, ali vrh je bio plavičasto crn.
„Šta je ovo? Već ste uzeli otisak?“
„Jesmo“, odvrati Bjern. „I uz malo sreće, ubrzo ćemo dobiti odgovor.“
„Tipujem da je leva ruka“, reče Hari.
„Dobro opažaš, tako je“, odvrati Hagen.
„U koverti je bio samo prst?“
„Da. I sad znaš isto koliko i mi.“
„Možda.“ Hari je vrteo paklicu cigareta u ruci. „Ali ja znam još nešto o
tom prstu.“
„I mi smo se toga setili.“ Hagen se zgledao sa Holmom. Oni koraci su
se približavali. „Srednji prst na levoj ruci. Isti onaj koji si ti izgubio zbog
Sneška.“
 „Našla sam nešto“, prekide ih forenzičarka.
Svi se osvrnuše prema njoj.
Čučala je držeći nešto između palca i kažiprsta. Crnosivi predmet. „Zar
ovo ne liči na kamenčiće koje smo našli pored Borgni?“
Hari priđe. „Jeste. To je lava.“
U to do njih konačno dotrča momak kojem je na džepu košulje visila
policijska legitimacija. Zastao je pored Bjerna Holma, oslonio ruke o
kolena i čekao da dođe do daha.
„Šta je bilo, Kime Eriče?“, upita Holm.
„Našli smo čiji je“, prodahta momak.
„Da pogodim.“ Hari tutnu cigaretu u usta.
Ostali ga pogledaše.
„Toni Lejke.“
Kim Erik je bio iskreno razočaran: „Pa k-kako…“
„Ispod sanki mu je virila desna ruka i tu su bili svi prsti na okupu. Pa
ovo mora biti s leve.“ Hari pokaza glavom kesu sa prstom. „A prst nije
lomljen, već samo iskrivljen. Stari, dobri giht. Nije zarazan, ali je
nasledan.“

OceanofPDF.com
 Šezdeset deveto poglavlje
Krasnopis

Vrata kućice u nizu na Hovseteru otvorila je žena širokih ramena i

Harijeve visine. Strpljivo ga je pogledala, kao da je navikla na onih
nekoliko sekundi koliko je ljudima potrebno da se priberu.
„Da?“
Hari je prepoznao glas Fride Lašen, s kojom se dotad samo čuo.
Problem je samo što je uvek zamišljao krhku žencu.
„Hari Hule“, rekao je. „Pronašao sam adresu preko broja telefona. Da
li je Feliks kod kuće?“
„Nije, otišao je da igra šah“, odgovorila je ravnim tonom, kao po
navici. „Piši mu na mejl.“
„Ali voleo bih da popričam s njim.“
„O čemu?“ Stajala je na vratima tako da se ništa iza nije videlo, ali to
nije bila samo posledica veličine njenog tela.
„Pronašli smo komad lave. Zanima me da li potiče iz istog vulkana kao
onaj koji sam ranije slao.“
Hari je stajao dva stepenika ispod nje. Pokazao joj je kamenčić, ali ova
se nije pomerila s praga.
„Nemoguće je proceniti“, rekla je. „Piši Feliksu.“ Već je krenula da
zatvara vrata.
„Tja, lava kô lava“, reče Hari.
Oklevala je. Hari sačeka. Iz iskustva je znao da stručnjak nikad neće
odoleti da ispravi laika.
„Svaki vulkan ima poseban sastav lave“, počela je. „Ali i to varira od
erupcije do erupcije. Morate da analizirate kamen. Sadržaj gvožđa govori
mnogo toga.“ Lice joj je bilo bezizražajno, pogled nezainteresovan.
„Zapravo sam želeo“, nastavi Hari. „Da čujem malo više o ljudima što
putuju po svetu i posmatraju vulkane. Nemoguće da ih je mnogo, pa sam se
pitao ima li Feliks uvid u te krugove.“
 „Ima nas više nego što misliš“, rekla je.
„Dakle, i ti si u toj priči?“
Slegla je ramenima.
„Pa na koji ste se najskorije peli?“
„Oldoinjo Lengaj u Tanzaniji. I nismo se peli, nego smo ga posmatrali.
Bila je erupcija. Natrokarbonatitska magma. Lava isteče crna, ali u reakciji
s vazduhom posle nekoliko sati pobeli – kao sneg.“
Lice i glas naprasno joj behu živnuli.
„A zašto tvoj brat ne priča?“, upita Hari. „Da nije nem?“
Lice joj se ponovo ukoči. Glas joj je bio ravan i mrtav:
„Pošalji mejl.“
Tako je jako zalupila vratima da Hariju ulete prašina u oči.
Kaja se parkirala na Maridalskom putu. Preskočivši bankinu, oprezno
je krenula nizbrdicom ka šumarku u kojem se krila fabrika Kadok. S
baterijskom lampom u ruci probijala se kroz žbunje sklanjajući gole grane
koje su pretile da joj iskopaju oči. Senke su skakale po gustišu kao bešumni
vukovi, a čak i kada bi zastala da pogleda i oslušne, nije uspevala da
razabere šta je drveće, a šta senka od drveća na drveću – kao u sobi sa
ogledalima. Ali nije se plašila. Iako nije smela da otvori nijedna vrata,
mraka se, začudo, nije plašila. Oslušnula je hučanje reke. Ali čulo se još
nešto, zar ne? Neki zvuk kojem tu nije mesto. Produžila je. Nad jednim
stablom koje je oborio vetar nagnula se i zastala. Ali, kao po komandi,
nestadoše i svi ostali zvuci čim se ona stišala. Kaja duboko udahnu i dovrši
prethodni tok misli: kao da je prati neko ko ne želi da ga otkrije.
Osvrnula se, obasjala put iza sebe. Više nije bila toliko ubeđena da se
ne plaši mraka. Na svetlosti baterijske lampe njihalo se nekoliko grana, ali
valjda ih je upravo ona i pomerila u prolazu?
Okrenula se da produži svojim putem.
I vrisnula kada je baterijskom lampom obasjala mrtvački bledo lice
razrogačenih očiju. Ispustivši lampu, Kaja ustuknu, ali prilika pođe za njom
grokćući kao da se smeje. U tami je nazrela da se prilika sagnula, pridigla i
narednog trenutka uperila snop svetlosti njoj u lice.
 Zadržala je dah.
Groktavi smeh prestade.
„Drži“, reče kreštav muški glas i svetlost malčice poskoči.
„Šta?“
„Pa tvoju lampu“, reče glas.
Kaja prihvati lampu. Uperila je snop svetlosti malo sa strane, kako bi
mu obasjala lice, a da ga pritom ne oslepi. Plavokos, isturena vilica kao
fioka.
„Ko si ti?“, upita.
„Truls Berntsen. Radim s Mikaelom.“
Naravno, Kaja je znala za Trulsa Berntsena. Mikaelovu senku. Samo,
zar ga nije ovaj zvao Bivis?
„A ja sam…“
„Kaja Sulnes.“
„Pa da, ali kako zn…“ Progutala je pljuvačku i preformulisala pitanje.
„Šta radiš ovde?“
„Isto što i ti“, prokreštao je ravnim tonom.
„Stvarno? A šta ja to radim ovde?“
Ponovo je zagroktao. Ali joj nije odgovorio. Stajao je opuštenih ruku,
blago odmaknutih od tela. Jedno oko mu je igralo kao da ima nekakvu bubu
pod kapkom.
Kaja uzdahnu. „Ako radiš isto što i ja, onda držiš fabriku pod
prismotrom u slučaju da se vrati.“
„Da, za slučaj da se vrati“, ponovi taj Bivis ne skidajući pogled s nje.
„Pa nije sasvim neverovatno“, nastavila je. „Možda ne zna da je
izgorela.“
„Ćale mi je radio dole“, reče Bivis. „Pričao je da pravi PSG, iskašljava
psg i na kraju će se i pretvoriti u psg.“
„Je l’ ovde ima još neko iz Centrale? Je l’ vam Mikael naredio da
dođete?“
„Više nisi s njim, a? Sada si sa Harijem Huleom.“
 Kaju podiđe jeza. Kako za ime sveta ovaj čovek zna te stvari? Zar je
Mikael stvarno rekao nekome za nju?“
„Nisi bio na Hovasu“, rekla je ne bi li promenila temu.
„Zar nisam?“ Zagroktao je. „Imao sam valjda slobodan dan. Zbog
prekovremenog rada. Zato je Jusi bio.“
„Jeste“, odvratila je tiho. „Bio je.“
Načas je odvratila pogled da izbegne granu koju joj je nalet vetra
zanjihao u lice. Da li ju je pratio, ili je bio tu pre nje?
Kad je htela da ga to i upita, više ga nije bilo. Obasjala je obližnje
drveće. Nestao je.
***
U dva sata noću parkirala se u ulici, ušla na kapiju i popela se
stepenicama do žute kuće. Pritisnula je zvonce iznad oslikane keramičke
pločice na kojoj je krasnopisom pisalo porodica Hule.
Kada je pozvonila i treći put, neko se tiho nakašlja. Osvrnula se. Hari
je upravo vraćao službeni revolver u pojas. Mora da joj se prikrao s druge
strane kuće.
„Šta to radiš?“, upitala je prestravljeno.
„Dodatne mere opreza. Trebalo je da se najaviš.“
„M-možda nije trebalo da dolazim?“
Popevši se uz stepenice, mimoišao ju je da otključa vrata. Ušla je za
njim, zagrlila ga s leđa, privila se uz njega šutnuvši petom vrata. Otrgao se,
okrenuo, zaustio da nešto kaže, ali ga je prekinula poljupcem. Požudnim
poljupcem koji je vapio da bude uzvraćen. Zavukla je hladne ruke pod
njegovu majicu. Vrelina kože govorila joj je da ga je digla iz kreveta.
Izvukla mu je revolver iz pantalona i ovaj tupo lupnu o stočić.
„Želim te“, prošaptala je, gricnula ga za uvo i zavukla mu ruku u
pantalone. Ud mu je bio topao i mek.
„Kajo…“
„Hoću li te dobiti?“
Učinilo joj se da okleva, da se donekle opire. Drugom rukom ga je
obgrlila oko vrata, pogledala ga u oči: „Molim te…“
 Osmehnuo se. I mišići su mu se opustili. Poljubio ju je. Oprezno.
Opreznije nego što je želela. Nestrpljivo prostenjavši, otkopčala mu je
pantalone i čvrsto ga stegla ne pomerajući ruku. Želela je da ga oseti kako
raste.
„Jebi se“, prostenjao je podigavši je. Odneo ju je uz stepenice, šutnuo
vrata spavaće sobe i bacio je na krevet. Na majčinu stranu. Zabacila je
glavu i zažmurila osećajući kako je skida žustro i efikasno. Onda je osetila
toplotu koja je isijavala iz njegovog tela, a narednog trenutka nagnuo se nad
nju i na silu joj raširio butine. Dabome, pomislila je. Da se jebem.
Sa obrazom i uvom na njegovim grudima osluškivala je otkucaje srca.
„O čemu si razmišljao“, prošaptala je. „Dok si ležao znajući da
umireš?“
„O tome kako treba da živim“, reče Hari.
„Samo o tome?“
„Samo o tome.“
„Nisi poželeo da opet da vidiš one… koje voliš?“
„Nisam.“
„A ja jesam. Bilo je baš čudno. Strašno sam se plašila da ću nešto
izgubiti, ali onda me je to prošlo i obuzeo me je nekakav spokoj. Samo sam
zaspala. A onda si ti došao, probudio me, spasao.“
Pružio joj je svoju cigaretu i ona povuče dim. Zakikotala se.
„Hari, ti si pravi junak. Onaj što mu dodele medalju. A ko bi rekao kad
te vidi?“
Hari odmahnu glavom. „Vidi, srce, mislio sam samo na sebe. Nisi mi
ni pala na pamet dok se nisam domogao kamina.“
„Dobro, nisi, ali kad si stigao tamo, i dalje nije bilo mnogo vazduha.
Sigurno si znao da će vazduh nestati duplo brže ako iskopaš i mene.“
„Šta da ti kažem, uvek sam bio velikodušan prema ženama.“
Nasmejala se lupnuvši ga po grudima: „Junak!“
Hari povuče dim iz sve snage. „Ili mi je volja za preživljavanjem
predriblala savest.“
„Kako to misliš?“
 „Pa prvo sam napipao nekog ko je bio dovoljno jak da mi zadrži štap.
Shvatio sam da to mora biti Kolka, i da je živ. Iako sam znao da je pitanje
sekundi, minuta, umesto da iskopam njega, zagrabio sam po snegu da
iskopam tebe. Nisi disala. Mislio sam da si mrtva.“
„Pa?“
„Pa može biti da sam negde bio svestan da, ako iskopam onog ko je
mrtav, ovaj drugi može umreti u međuvremenu, pa ću imati sav preostali
vazduh za sebe. Teško je utvrditi šta pokreće čoveka.“
Zaćutala je. Napolju se začu režanje motocikla koje se ubrzo izgubi.
Motori u februaru. A danas je video i pticu selicu. Sve je ispalo iz ritma.
„Je l’ se uvek toliko preispituješ?“, upitala je.
„Ne. Možda. Nemam pojma.“
Još više se privila uz njega. „A šta sada preispituješ?“
„Kako sazna sve ono što zna.“
Uzdahnula je. „Ko, ubica?“
„I zašto se poigrava sa mnom. Zašto mi je poslao deo Lejkeovog tela.
Pitam se kako razmišlja.“
„A kako misliš da to saznaš?“
Ugasio je cigaretu u pepeljari na noćnom stočiću. Duboko udahnuo i
dugo, piskutavo izdahnuo. „Upravo u tome je stvar. Mogu saznati na samo
jedan način. Moram da pričam s njim.“
„S Kavaljerom?“
„Ne, s nekim ko je kao on.“
Polako je tonuo u san. Zurio je u nekakav klin koji je virio iz glave
nekom čoveku. Ali to lice mu je ove noći bilo poznato. Poznat portret,
video ga je mnogo puta. I nedavno. Strano telo u Harijevim ustima je
eksplodiralo i on se trgnu. I zaspa.

OceanofPDF.com
 Sedamdeseto poglavlje
Mrtav ugao

Hari je išao bolničkim hodnikom pored zatvorskog čuvara u civilu.

Dva koraka ispred njih išla je lekarka. Objasnila je Hariju kako stvari stoje,
pripremila ga na ono šta ga čeka.
Stigli su do jednih vrata koja čuvar otključa. Iza njih hodnik se
nastavljao još nekoliko metara. Duž levog zida bilo je troje vrata, a ispred
jednih stajao je čuvar u uniformi.
„Je l’ budan?“, upita lekarka dok je uniformisani čuvar pretresao
Harija. Klimnuo je, spustio na sto sve iz Harijevih džepova, otključao vrata
i zakoračio u stranu. Lekarka mahnu Hariju da sačeka, pa uđe sa čuvarem.
Ubrzo je izašla.
„Ne duže od petnaest minuta“, rekla je. „Oporavlja se, ali je još slab.“
Hari klimnu, udahnu i uđe.
Čim je ušao, zastao je. Vrata se polako zatvoriše za njim. Zavese su
bile navučene pa je jedina svetlost u prostoriji poticala od lampe iznad
kreveta. Svetlost je padala na priliku koja je ležala malčice pridignuto ali
pognute glave. Duga kosa mu je padala preko ramena.
„Priđi, Hari.“ Glas nije bio onaj stari, zvučao je kao škripa
nepodmazanih šarki. Ali Hari ga je prepoznao, i podiđe ga jeza.
Prišao je krevetu i seo na pripremljenu stolicu. Čovek podiže glavu, a
Hari se prenu.
Izgledao je kao da mu je lice prekriveno tečnim voskom, ohlađenim i
stegnutim u pretesnu masku koja mu vuče kožu čela i brade s lica. Usta su
mu bila tek rupica bez usana na kvrgavom predelu okoštalog tkiva.
Nasmejao se u dva kratka daha.
„Šta je, Hari, ne prepoznaješ me?“
„Prepoznajem ti oči“, odvrati Hari. „Dovoljno da znam ko si.“
„Ima li vesti od…“ Izgledalo je kao da usta nalik na šaranova
pokušavaju da se osmehnu. „Naše Rahele?“
 Hari se na to pripremio kao bokser na bol. Ipak, čuvši kako ta usta
izgovaraju njeno ime, stegnuo je pesnice.
„Pristao si da porazgovaramo o jednom čoveku. Za kojeg mislimo da
je kao ti.“
„Kao ja? Nadam se da je lepši.“ Opet ona dva dahtaja. „Čudno je to,
Hari, nikad nisam bio sujetan čovek. Mislio sam da su bolovi najgora strana
ove bolesti. Ali znaš šta je ipak najgore? Ovo propadanje. Gledaš se u
ogledalo i vidiš kako ovo čudovište nastaje pred tvojim očima. Još me
puštaju da idem sam u klozet, ali izbegavam da se pogledam u ogledalu.
Znaš, nekad sam bio lep.“
„Jesi li pročitao šta sam ti poslao?“
„Morao sam krišom. Doktorka Dulitl mi ne dâ da se zamaram.
Infekcije, zapaljenja, groznica. Znaš, Hari, ona stvarno brine za moje
zdravstveno stanje. Ko bi rekao, posle svega što sam uradio. Ja bih lično
više voleo da umrem. Nekad pozavidim svima koje sam… Ali to si već ti
sprečio, Hari.“
„Smrt bi ti bila preblaga kazna.“
Tad nešto sevnu u bolesnikovom pogledu, beli, ledeni blesak u
prorezima od očiju.
„Ja sam bar obezbedio sebi mesto u istoriji. Ljudi će čitati o Snešku.
Neko će prihvatiti moju zaostavštinu i oživeti moje zamisli. A ti, Hari, šta si
ti dobio? Ništa. Naprotiv, izgubio si i ono malo što si imao.“
„Tako je“, reče Hari. „Ti si pobedio.“
„Je l’ ti nedostaje srednji prst?“
„Pa. U ovom trenutku bih znao šta da uradim s njim.“ Hari podiže
glavu i pogleda ga pravo u oči. Gledali su se tako dok se naposletku
šaranska usta nisu otvorila. Smeh je zvučao kao pucanj s prigušivačem.
„Dobro je, Hari, bar nisi izgubio smisao za humor. Znaš da ću ti tražiti
nešto zauzvrat?“
„Plati pa se klati. Ali da čujem.“
Bolesnik se okrenu prema noćnom stočiću, podiže čašu vode i prinese
je otvoru na ustima. Hari pogleda ruku koja je držala čašu. Izgledala je kao
bela ptičja kandža. Kada je ispio, pažljivo je vratio čašu na stočić i
progovorio. Škripa njegovog glasa sada je bila tiša, kao da dopire iz
tranzistora čije su baterije na izdisaju:
„Mislim da su zatvorskim čuvarima nadležnim za mene napomenuli da
postoji ekstreman rizik od pokušaja samoubistva, kruže oko mene kao
kopci. I tebe su sigurno pretresli, zar ne? Plaše se da ćeš mi doneti nož ili
tako nešto. Ali, Hari, ja ne želim da gledam ovo raspadanje do kraja. Zar ne
misliš da je bilo dosta?“
„Ne“, odvrati Hari. „Ne mislim. Smisli nešto drugo.“
„Što me nisi samo slagao i pristao?“
„Zar bi to više voleo?“
Bolesnik odmahnu rukom. „Hoću da vidim Rahelu.“
Hari iznenađeno izvi obrvu. „Zašto?“
„Samo hoću nešto da joj kažem.“
„Šta?“
„To bi ostalo između mene i nje.“
Stolica zaškripa kada je Hari ustao. „Nema šanse.“
„Stani. Sedi.“
Hari sede.
Oborivši pogled, bolesnik se uhvati za pokrivač. „Nemoj pogrešno da
me razumeš, zbog onih ostalih se uopšte ne kajem. Ali Rahela je bila
drugačija. Bila je… Drugačija. Samo bih joj to rekao.“
Hari ga pogleda s nevericom.
„I, šta misliš?“, upita Sneško. „Pristani. Slaži ako moraš.“
„U redu“, slaga Hari.
„Hari, baš ne umeš da lažeš. Hoću da je vidim pre nego što ti
pomognem.“
„To ne dolazi u obzir.
„Zašto bih ti verovao na reč?“
„Zato što nemaš izbora. Kad moraju, i lopovi veruju lopovima.“
„Zaista?“
 Hari se bledo osmehnu. „Kada sam u Hongkongu kupovao opijum,
jedno vreme smo koristili klozet za hendikepirane u tržnom centru
Lendmark na Deveovom bulevaru. Ja bih ušao prvi, ubacio flašicu za bebe s
novcem u poslednji vodokotlić na desnoj strani. Onda bih se prošetao, malo
razgledao kopije satova, a kada bih se vratio, uvek bih zatekao svoju flašicu
– sa ugovorenom količinom opijuma. Slepo poverenje.“
„Kažeš da ste koristili to mesto samo ’jedno vreme’?“
Hari slegnu ramenima. „Jednog dana nisam zatekao flašicu. Možda me
je diler ispalio, možda nas je neko primetio pa maznuo pare ili drogu. Nema
garancija.“
Sneško se dugo zagleda u Harija.
***
Hari se hodnikom vraćao s lekarkom. Sada je zatvorski čuvar išao
ispred njih.
„Nisi se zadržao“, primetila je.
„Bio je kratak“, odvrati Hari.
Prošavši kroz prijem, Hari izađe na parking i otključa auto. Primetio je
da mu ruka podrhtava kada je gurnuo ključ u bravu. A kada se naslonio u
sedištu, osetio je i da mu je na leđima majica natopljena znojem.
Kratak.
„Pretpostavimo, Hari, da je on kao ja. Takva pretpostavka je nužna da
bi moja pomoć išta vredela. Pođimo od motiva. Mržnja. Usijana, ključala
mržnja. Na njoj preživljava, ona je kao magma koja ga greje iznutra. A baš
kao i magma, i mržnja je preduslov života, bez nje bi se sve zaledilo. Ali
ujedno pritisak te unutrašnje vreline vodi do erupcije, destruktivna snaga
teži da se oslobodi. A što više vremena prođe između erupcija, to su one
jače. Sada je ta erupcija u punom jeku. Što mi govori da uzrok treba tražiti u
daljoj prošlosti. Jer zagonetku ti neće rešiti postupci proistekli iz mržnje,
već uzrok te mržnje. Bez uzroka, postupci sami po sebi nemaju smisla.
Mržnja se s vremenom nadgrađuje, ali njen uzrok je prost. Nešto se desilo, i
sve proističe iz tog događaja. Otkrij šta se desilo, pa ćeš pronaći i njega.“
Otkud mu baš to poređenje s vulkanom?
Hari je vozio niz serpentine koje vode od Berumske bolnice.
 „Osam ubistava. Sada je na vrhuncu, sada je on glavni. Izgradio je
univerzum u kojem mu se čini da ga svi slušaju. On upravlja marionetama,
poigrava se s vama. A naročito s tobom, Hari. Teško je utvrditi kako te je
izabrao, možda slučajno. Ali pošto s vremenom svojoj volji potčinjava sve
više marioneta, sad traži dodatno uzbuđenje. Želi da porazgovara s
marionetama, da im bude blizu, da uživa u svojim trijumfima na najbolji
mogući način: u društvu onih koje je pobedio. Ali dobro se krije. Neće vam
se prikazati kao veliki strateg, već vam, naprotiv, može izgledati
nesposobno, naivno, neko koga ćete potceniti misleći kako nije u stanju da
izrežira tako zamršenu predstavu.“
Hari je vozio auto-putem prema centru. Upao je u kolonu. Prestrojio se
u žutu traku. Jebiga, ipak je policajac. I žuri, žuri. Usta su mu se sasušila,
kerovi su zavijali.
„Hari, on je negde blizu, u to sam gotovo siguran, nije mogao da odoli.
Ali prišao ti je iz mrtvog ugla. Ušunjao ti se u život nekako bezazleno, u
trenutku kada ti je pažnja bila usmerena na nešto drugo. Ili u trenutku
slabosti. Naći ćeš ga gde se sasvim uklapa. Kao komšija, drugar, kolega. Ili
neko ko je naprosto tu, tik iza neke osobe koja ti je bitnija od njega, to je
neko o kome razmišljaš samo u kontekstu te druge osobe. Seti se ko ti je
promakao kroz vidno polje. Jer negde je sigurno promakao. Već mu znaš
lice. Možda niste razmenili mnogo reči ali, ako je kao ja, sigurno nije
mogao da odoli. Hari, sigurno te je već dotakao.“
Parkirao se ispred hotela Savoj. Ušao je u bar.
„Izvolite?“
Hari prelete pogledom po polici iza šankera. Beefeater, Johnnie
Walker, Bristol Cream, Absolute, Jim Beam.
Tražio je čoveka koji zrači mržnjom. Koji blokira sva druga osećanja.
Čoveka oklopnog srca.
Pogled mu zastade. Malo ga je vratio. I zinuo. Bio je to božanstven
trenutak. I sve, sve se u njemu složilo.
Glas koji je začuo dopirao je iz velike daljine.
„Gospodine? Izvolite?“
„Da.“
„Jeste li se odlučili?“
Hari polako klimnu.
„Jesam“, reče Hari. „Odlučio sam se.“

OceanofPDF.com
 Sedamdeset prvo poglavlje
Radost

Gunar Hagen je držao olovku kažiprstima posmatrajući Harija Hulea,

koji za promenu nije ležao, već je sedeo na stolici s druge strane njegovog
pisaćeg stola.
„Tehnički gledano mi smo te privremeno ustupili Centrali i Belman ti
je nadređeni“, reče načelnik odeljenja. „Stoga, koga god da uhapsiš, donosiš
poene Belmanu.“
„A ako bih te – i dalje pričamo hipotetički – obavestio i prepustio
hapšenje nekome iz Odeljenja za krvne delikte, na primer Kaji Sulnes ili
Magnusu Skareu?“
„Čak i tako velikodušnu ponudu morao bih da odbijem, Hari. Kao što
rekoh, ruke su mi vezane dogovorima.“
„M-hm. Znači, Belman te još drži u šaci?“
Hagen uzdahnu. „Ako bih izveo tu akrobaciju da Belmanu preotmem
hapšenje u najvažnijoj istrazi u zemlji, Ministarstvo bi odmah saznalo i za
sve ostalo. Da sam, na primer, protivno njihovom nalogu poslao po tebe da
radiš na toj istrazi. To bi odmah ocenili kao oglušenje o naredbu. I okomili
bi se na čitavo odeljenje. Žao mi je, Hari, ali ne mogu.“
Hari je zurio zamišljeno preda se. „Okej, šefe.“ Skočio je sa stolice i
hitro pošao prema vratima.
„Stani!“
Hari zastade.
„Hari, zašto me baš sada to pitaš? Je l’ se dešava nešto što bi trebalo da
znam?“
Hari odmahnu glavom. „Samo malo hipotetišemo, šefe. To nam je
posao, zar ne?“
Hari je vreme do tri sata iskoristio da telefonira. Poslednjeg je pozvao
Bjerna Holma, koji je bez razmišljanja pristao da vozi.
„A nisam ti još rekao ni zašto“, reče Hari.
 „Nema potrebe.“ Bjern potom dodade naglašavajući svaki slog: „Ja te-
bi ve-ru-jem.“
Nastupila je pauza.
„Okej, valjda sam zaslužio“, reče Hari.
„Jesi“, odvrati Bjern.
„Čini mi se da sam ti se već izvinio, ali možda grešim?“
„Grešiš.“
„Stvarno? Okej. Iz-iz-iz… Jebote, nešto mi ne ide. Izv-izv-izv…“
„Nešto ti trokira motor, matori“, reče Bjern, a Hari je čuo da se
osmehuje.
„Pardon“, reče Hari. „Nadam se da ću imati otiske prstiju koje ćeš mi
proveriti pre nego što krenemo u pet. Ako se ne poklapaju, onda, kako bih ti
rekao – nema potrebe da voziš.“
„Zašto si tako tajnovit?“
„Zato što mi veruješ.“
U pola četiri Hari je pokucao na vrata mračne ostave u bolnici.
Otvorio mu je Sigurd Altman.
„Ćao, je l’ bi mogao da baciš pogled na ove slike?“
Pružio mu je štos fotografija.
„Malo su lepljive“, primeti Altman.
„Upravo su mi stigle iz komore.“
„Hm. Odsečen prst. Šta s njim?“
„Mislim da je vlasnik primio poveću dozu ketanomina. Pošto si
anestetičar, hteo sam da te pitam ima li šanse da pronađemo ketanomin u
prstu.“
„Da, naravno, sigurno se proširio po celom telu.“
Altman nastavi da prelistava slike. „Čini mi se da u ovom prstu nije
baš ostalo mnogo krvi, ali u teoriji bi i jedna kap bila dovoljna.“
„Onda je moje sledeće pitanje da li bi nam pomogao prilikom jednog
hapšenja večeras?“
„Što ja? Zar nemate svoje stručnjake?“
 „O ovome ti znaš više od njih. A i treba mi neko kome verujem.“
Altman slegnu ramenima i, pogledavši na sat, pruži Hariju slike.
„Završavam smenu za dva sata, pa…“
„Odlično. Doći ćemo po tebe. Altmane, postaćeš deo norveške
kriminalističke istorije.“
Bolničar se bledo osmehnu.
Mikael Belman je dobio Harija dok je ovaj ulazio u forenzičku
laboratoriju.
„Hari, gde si dosad? Nedostajao si nam na jutarnjem sastanku.“
„Mi-ka-e-le, zar mi ne veruješ? Plašiš se da negde pijančim?“
Belman je poćutao.
„Pošto raportiraš meni, samo želim da budem u toku.“
„Onda ti, šefe, raportiram da nemam šta da raportiram.“
Hari prekide vezu i uđe u Bjernovu kancelariju, gde ga je spremno
čekala i Beata.
„Šta si to hteo da nam ispričaš?“, upitala je.
„Jednu fantastičnu priču“, odvrati Hari sedajući.
Na pola te priče, kroz vrata proviri Loker.
„Evo šta sam našao“, reče pružajući im foliju sa otiscima prstiju.
„Hvala.“ Bjern preuze foliju, ubaci je u skener i sede za računar.
Otvorio je fasciklu sa otiscima sa Holmenskog puta i pokrenuo program za
poređenje.
Hari je znao da to traje samo nekoliko sekundi, ali je zažmurio
osećajući kako mu srce lupa iako je već znao. I Sneško je znao. Ono malo
što je rekao Hariju bilo je dovoljno. Sročio je reči, stvorio zvučni talas koji
je pokrenuo lavinu.
Mora biti tako.
Potrajaće samo nekoliko sekundi.
Srce mu je lupalo.
Bjern Holm se nakašlja. Ali nije progovarao.
„Bjerne“, poče Hari ne otvarajući oči.
 „Da, Hari?“
„Je l’ ovo jedna od onih tvojih dramskih pauza?“
„Jeste.“
„A je l’ sad prošla, govnaru?“
„Jeste. Podudaraju se.“
Hari otvori oči. Sunce je granulo u prostoriju, ispunilo ju je toliko da su
se lepo mogli okupati u njemu. Radost. Kakva radost, jebote.
Sve troje poustajaše istovremeno, zgledaše se usta otvorenih u nemom
pokliču. A onda se nespretno zagrliše sve troje, Bjern spolja, a Beata napola
spljeskana. Nastavili su da prigušeno uzvikuju, oprezno bacaju koske sve
dok Bjern nije izveo ono što Hari nikad ne bi očekivao od jednog ljubitelja
Henka Vilijamsa: pravi, pravcati moonwalk.

OceanofPDF.com
 Sedamdeset drugo poglavlje
Boj

Dvojica muškaraca stajala su na malom travnjaku bez trave između

manglerudske crkve i auto-puta.
„Zvali smo ga zemljana nargila ili zemljani bong“, reče muškarac u
motociklističkoj kožnoj jakni zabacivši duge, iskrzane pramenove kose u
stranu. „Leti bismo ovde popušili sve čega se domognemo. Na samo
pedeset metara od policijske stanice.“ Ponosno se osmehnuo. „Ja, Ula, Te-
Ve, njegova riba i još par njih. To su bila vremena.“
Pogled mu je odlutao, a Roger Jendem je beležio.
Nije mu bilo lako da dođe do Julea, ali na kraju mu je ušao u trag koji
ga je odveo do motociklističkog kluba u Alnabruu, gde se ispostavilo da
Jule jede, spava i provodi svoj život na slobodi, ne mrdajući dalje od
lokalne prodavnice gde je kupovao duvan i hleb. Jendem je i ranije
primećivao da zatvor ljude navikne na kretanje u poznatom okruženju, na
rutinu i sigurnost. No začudo, Jule je relativno brzo pristao da
porazgovaraju o minulim vremenima. Čarobna reč glasila je „Belman“.
„Ula je bila moja riba, i to je bilo do jaja, pošto je ceo Manglerud bio
zaljubljen u nju.“ Jule klimnu kao da se slaže sam sa sobom. „Ali niko tako
bolesno kao on.“
„Kao Mikael Belman?“
Jule odmahnu glavom. „Kao onaj drugi. Senka. Bivis.“
„Šta se desilo?“
Jule zamahnu rukama. Roger je već primetio kraste od uboda. Ptica
selica između heroina na slobodi i heroina u zatvoru. „Mikael Belman nas
je odrukao za krađu nekog benzina, a ja sam već imao uslovnu zbog nekog
šita pa sam morao u zatvor. Naravno, do mene su stigle priče da se Ula sad
viđa s Belmanom. Ali svejedno, kad sam izašao i hteo da odem po nju, onaj
Bivis mi je napravio sačekušu. Umalo me nije ubio od batina. Rekao mi da
je Ula njegova. I Mikaelova. U svakom slučaju – da moja nije. A ako se
ponovo pojavim i blizu…“ Jule pređe kažiprstom preko mršave guše po
kojoj je nicala brada. „Boleština. I prilično jeziva. Kada sam ispričao ekipi
kako me je Bivis umalo roknuo, niko mi nije verovao. Mislim, onaj kreten
što kaska za Belmanom i balavi mašući repom.“
„Ali spomenuo si i neku količinu heroina“, tada će Roger. Kad god bi
nekog intervjuisao o drogama, koristio je precizne termine, jer su izrazi iz
slenga u različitim krajevima grada označavali različite supstance. Na
primer, reč „smek“ označavala je na Hovseteru kokain, na Helerudu heroin,
a na Abildseu sve od čega se možeš uraditi.
„Ja, Ula, Te-Ve i njegova riba išli smo na bajkovima kroz Evropu –
bilo je to istog onog leta kad sam zaglavio. Doneli smo pola kile boja iz
Kopenhagena. Naravno, nas bajkere pretresaju na svakom prelazu, pa smo
ja i Te-Ve poslali ribe da same prođu. Jebote, znaš kakve mačke: letnje
haljinice, pogledi kô nevinašca, a svaka sa po četvrt kile boja u pizdi. Veći
deo smo prodali nekom dileru sa Tvejte.“
„Baš si iskren“, reče Roger beležeći. Reč „pizda“ stavio je u zagradu
da je posle zameni, a „boj“ je dodao na svoj spisak sinonima za heroin.
„Pa ono, zastareo slučaj, šta fali da ti ispričam. Fazon je što su tog
dilera sa Tvejte uhapsili. I ponudili mu smanjenje kazne ako odruka odakle
je nabavio robu. Što je to đubre i uradilo.“
„Kako znaš?“
„Ha! Pa sam mi je rekao kad smo nešto kasnije robijali zajedno u
Ulersmuu. Odrukao je imena i adrese svih četvoro, čak i Ule. Samo što im
nije ponudio i matični broj. Kako nam se samo posrećilo što je istraga
obustavljena.“
Roger je grozničavo škrabao po beležnici.
„A pogodi ko je vodio tu istragu na Stovneru? Ko je saslušao tog tipa?
Ko je morao predložiti da se istraga batali, obustavi? Ko je Uli spasao
guzicu?“
„Voleo bih da ti to meni kažeš, Jule.“
„Vrlo rado. Pizdokradica Mikael Belman.“
„Samo još jedno pitanje“, reče Roger znajući da je to pitanje ključno.
Može li se priča proveriti, može li se doći do njenog izvora. „Imaš li ime
tog dilera? Vidi, ništa mu neće biti, čak ga nećemo ni imenovati.“
 „Pitaš me da li bih ga drukao?“ Jule prasnu u smeh. „Pa naravno,
jebote!“
Diktirao mu je ime, a Roger ga zapisa na novoj stranici krupnim
slovima osećajući da mu se vilica zateže. Kezio se. Onda se sabra i uozbilji.
Ali znao je da će još dugo u ustima nositi slatki ukus senzacije.
„Pa hvala ti na pomoći“, reče Roger.
„Ne, hvala tebi“, reče Jule. „Ako sjebeš Belmana, onda smo kvit.“
„Da, inače, čisto iz radoznalosti: zašto misliš da ti je taj diler ispričao
da te je drukao?“
„Zato što se plašio.“
„Plašio? Čega?“
„Znao je previše. Hteo je da još neko sazna priču za slučaj da onaj
pandur ispuni svoju pretnju.“
„Zar mu je Belman pretio?“
„Ne Belman, nego njegova senka. Rekao mu je da će mu, ako samo
izusti Ulino ime, turiti u usta nešto što će ga ućutkati. Zauvek.“

OceanofPDF.com
 Sedamdeset treće poglavlje
Hapšenje

U šest sati i pet minuta volvo amazon Bjerna Holma izbio je na

tramvajsku stanicu pred Državnom bolnicom. Sigurd Altman je već čekao s
rukama u džepovima na đubretarcu. Hari mu mahnu sa zadnjeg sedišta da
sedne napred. Pošto se upoznao sa Sigurdom, Bjern pođe do obilaznice i
skrenu desno prema petlji na Sinsenu.
Hari se nagnu ka prednjim sedištima.
„Ovo će biti kao oni eksperimenti iz hemije u osnovnoj školi. Imaš sve
sastojke koji su ti potrebni za reakciju, ali ti fali katalizator, spoljna
komponenta, varnica da sve to pokrene. Informacije imam odavno, samo mi
je falilo nešto da ih sklopim kako treba. Moj katalizator je tip po imenu
Sneško. I jedna boca u polici iznad bara. Smem da zapalim?“
Tišina.
„Kapiram. Dakle…“
Ušli su u tunel na Brinu koji ih je odveo ka Rijenskoj petlji i
Manglerudu.
***
Truls Berntsen je sa napuštenog, praznog placa posmatrao padinu i na
njoj kuću Belmanovih.
Čudo jedno, koliko je samo puta tamo ručavao, igrao se i prespavao
dok su bili mali, ali otkako se Mikael tu uselio sa Ulom, nije nijednom
otišao.
A razlog je bio jednostavan: nisu ga zvali.
Dešavalo se i ranije da dođe tu i u popodnevnom sumraku posmatra
kuću ne bi li je video bar na tren. Nju, nedostižnu svima osim princu
Mikealu. Ponekad bi se zapitao da li Mikael zna. Da li ga zbog toga ne zove
u kuću? Ili je pak ona znala? I zato stavila Mikaelu do znanja, doduše ne
baš tim rečima, da im taj Bivis, s kojim je ovaj odrastao baš i ne mora biti
kućni prijatelj. Ne sada, kada se Mikaelova karijera konačno zahuktala,
kada je postalo važno kretati se u pravim krugovima, sretati se s pravim
osobama, slati ispravne signale. U tom slučaju, nije bilo taktički mudro što
se okružio utvarama iz prošlosti koje bi najbolje bilo zaboraviti.
O, sve je to on razumeo. Samo nije razumeo zašto njoj nije išlo u glavu
da je on nikad ne bi povredio. Naprotiv, zar se nije svih ovih godina samo
trudio da zaštiti nju i Mikaela? Nego šta, uvek je bio tu, motrio, čistio za
njima. Starao se o njihovoj sreći. Takva je njegova ljubav.
Gore su svetleli svi prozori. Da ne prave večeras neku zabavu? Jedu,
smeju se, piju vina koja se nikad nisu mogla pronaći u njihovoj prodavnici
pića na Manglerudu i pričaju onim novim govorom? Da li joj se od osmeha
cakle one predivne oči od kojih te duša zaboli samo ako ih pogledaš? Da li
bi ga udostojila nekog pogleda ako bi imao novca, ako bi se obogatio? Zar
bi to bilo dovoljno? Samo to?
Postojao je još malo u dnu miniranog placa. Pa pođe kući.
***
Amazon Bjerna Holma veličanstveno se zaneo u stranu na Rijenskoj
petlji.
Tabla je najavljivala skretanje za Manglerud.
„Gde ćemo?“, upita Sigurd Altman pridržavajući se za vrata.
„Tamo gde nam je Sneško rekao da idemo“, odvrati Hari. „U daleku
prošlost.“
Prošišali su skretanje.
„Ovamo“, reče Hari, a Bjern skrenu.
„Na auto-put?“
„Aha, idemo na istok. Do Liserna. Poznaješ li taj kraj, Sigurde?“
„Lepo je tamo, ali zašto…?“
„Zato što tamo počinje ova priča“, dovrši Hari. „Pre mnogo godina, na
jednoj igranci. Toni Lejke, čiji sam ti prst ranije danas pokazao na slici,
ljubi se na obodu šume sa Mijom, ćerkom policajca Skaja. Ule, koji je
zaljubljen u Miju, pošao je da je potraži i nabasava na njih. Ule, ljut i
slomljena srca, nasrće na tog uljeza i zavodnika Tonija. Ali utom nestaje
nasmejani šarmer kog svi vole i budi se zver. A kao i svaka zver kada se
oseti ugroženo, i ova napada tako besno i okrutno da Ule, Mija i ostali koji
su potom dotrčali ostaju paralisani. Pobesnela zver vadi nož i uspe Uleu da
odseče pola jezika pre nego što su ga odvukli. A Ule, iako je sasvim nevin,
mora da snosi svu sramotu. Sramotu zbog toga što su svi saznali za njegovu
neuzvraćenu ljubav, poniženje u ruralnom norveškom obredu parenja i što
će ga govorna mana uvek podsećati na taj poraz. I zato Ule beži, seli se. Jesi
li ispratio dosad?“
Altman klimnu.
„Prošlo je mnogo godina. Ule je pronašao svoje mesto, ima posao na
kojem ga vole i cene zbog njegove sposobnosti. Stekao je i prijatelje,
malobrojne ali dovoljne, važno je samo da oni ne saznaju njegovu
predistoriju. U životu mu još samo nedostaje neka žena. Imao je on poneku,
preko sajtova i oglasa za poznanstva, možda je neku upoznao i dok je
izlazio. Ali one brzo nestaju. I to ne zbog hendikepa s jezikom, već zato što
sa sobom neprekidno vuče onaj poraz kao ranac pun govana. Od
samopotcenjivačkih izjava, preko očekivanja da će biti odbijen do
sumnjičavosti prema ženama koje se ponašaju kao da ga stvarno žele, on na
sve strane odiše porazom, a od toga svako beži. A onda se jednog dana
nešto dogodi. On sreće ženu koja ne beži, iskusnu ženu koja mu čak
dopušta da iživi svoje seksualne fantazije, sastaje se s njim u napuštenoj
fabrici. Kao prvi signal da je ozbiljan, on je poziva na zimsko planinarenje.
Ta žena zove se Adela Vetlesen i donekle nevoljno pristaje da krene s njim.“
Bjern Holm skrenu prema deponiji na Grenmuu koja se pušila.
„Na planinarenju se lepo provode. Možda. A možda je i Adeli
dosadno, ipak je ona jedna nestalna priroda. Stižu u dom na Hovasu gde
zatiču još pet osoba. Marit Ulsen, Elijasa Skuga, Borgni Stem-Mire, Šarlotu
Lol i bolesnu Isku Peler, koja sama leži u groznici na spratu. Posle večere
loži se kamin, neki otvaraju bocu vina, drugi kreću na počinak. Kao Šarlota
Lol. I Ule koji čeka u vreći za spavanje da mu dođe Adela. Ali Adeli se ne
spava. Možda je i ona konačno nanjušila smrad. A onda se nešto dogodi. U
toku večeri stiže i poslednji gost. Zidovi su tanki i Ula začuje glas
pridošlice iz dnevne sobe. I trgne se. To je glas iz njegove najcrnje noćne
more i iz najdraže fantazije o osveti. Ali nemoguće da je on, nemoguće. Ule
osluškuje. Glas razgovara s Marit Ulsen. Neko vreme. Potom se obraća
Adeli. Čuje se i njen smeh. Ali s vremenom glasovi postaju sve tiši. Čuje
kako se ostali penju u susedne prostorije da legnu. Ali Adela ne stiže. Kao
ni čovek s poznatim glasom. A onda se više ništa ne čuje. Sve dok do njega
ne dopru zvuci spolja. Krišom prilazi prozoru, viri, vidi ih – prepoznaje
njeno ushićeno lice, njene uzbuđene uzvike. I shvata da se upravo dešava
nemoguće – da se istorija ponavlja. Jer prepoznaje i čoveka iza Adele, onog
koji se sprema da je uzme. To je on. Toni Lejke.“
Bjern Holm pojača grejanje. Hari se zavali u sedištu:
„Kad su svi ostali sutradan poustajali, Toni već nije bio tu. Ule se pravi
kao da se ništa nije dogodilo. Jer sada je jači, očvrsnuo je od svih tih godina
provedenih u mržnji. Zna da su ostali videli Adelu s Tonijem, da su
posvedočili njegovom poniženju, kao i onomad. Ali ponaša se smireno, jer
zna šta mu je činiti. Možda je upravo za tim i čeznuo, za tim poslednjim
podstrekom, za slobodnim padom. Nekoliko dana kasnije on ima plan.
Vraća se na Hovas, možda samo skokne na motornim sankama, krade
stranicu iz knjige gostiju s njihovim imenima. Jer neće on opet bežati od
svedoka svoje sramote, sad ima oni da pate. I Adela. Ali najviše će patiti
Toni. Toni ima da ponese isti onaj teret sramote koji je Ule nosio, njegovo
će se ime povlačiti po blatu, njegov će život biti uništen, na njega će se
okomiti isti onaj nepravedni Bog koji dopušta da nesrećno zaljubljene duše
ostanu bez pola jezika.“
Sigurd Altman otvori prozor samo malo i unutrašnjost automobila
ispuni se tihim fijukanjem.
„Ali Uleu za početak treba radno mesto, glavni štab u kojem će moći
da radi neometano i bez opasnosti da ga otkriju. A kud ćeš bolji izbor od
zatvorene fabrike u kojoj je jedne noći proživeo svoje najsrećnije trenutke?
Tamo Ule popisuje žrtve i kuje svoj detaljni plan. Naravno, prvo mora da
ubije Adelu Vetlesen jer jedino ona od svih gostiju zna sve o njemu. Čak i
ako se nekome predstaviš tamo gore, to se brzo zaboravi, a ne postoji kopija
one stranice iz knjige gostiju. Momci, je l’ stvarno ne mogu da zapalim?“
Opet tišina. Hari uzdahnu.
„A onda ugovara još jedan sastanak s njom. Pokupiće je kolima. Koja
je obložio najlonom. Odlaze na neko zabačeno mesto, recimo u Kadokovu
fabriku. Tamo vadi velik nož sa žutom drškom. Prisiljava je da napiše
razglednicu čiji joj sadržaj diktira i da je adresira na svog cimera u
Dramenu. Potom je ubija. Bjerne?“
Bjern Holm se nakašlja usporavajući: „Obdukcija je pokazala da joj je
probušio vratnu arteriju.“
„Izašao je iz auta. Slikao je spolja na suvozačevom sedištu, s nožem u
vratu. Fotografija. Potvrda njegove osvete, pobede. To je prva slika koja
dospeva na zid njegove kancelarije u fabrici.“
Na krivini neki automobil ulete u njihovu traku iz suprotnog pravca, ali
se na vreme sklonio zatrubivši im u prolazu.
„Možda je bilo lako ubiti je. Možda i nije. Kako bilo, on zna da je to
bilo ključno smaknuće. Na kraju se i nisu videli mnogo puta, ali on ne može
zasigurno znati koliko ga je spominjala prijateljima. Ali ukoliko policija
pronađe njen leš i uspe da je poveže s njim, svestan je da će im, kao
ostavljen ljubavnik, postati glavni osumnjičeni. Ukoliko je pronađu.
Međutim, ako ona samo naoko nestane, na primer tokom putovanja u
Africi, niko mu ne može ništa.
Zato Ule leš sakriva na dobro poznato mesto gde je voda duboka, a i od
kojeg lokalci mahom zaziru. Kod užare na jezeru Lisern. Potom putuje u
Lajpcig gde prostitutki Julijana Verni plaća da pod imenom Adele Vetlesen
otputuje u Ruandu i odande pošalje razglednicu koju je napisala Adela. Kao
i da mu kupi nešto u Kongu. Oružje za buduća ubistva. Leopoldovu jabuku.
Naravno, takvo oružje ne bira slučajno, ono treba da navede policiju na trag
Konga i tamošnjeg pustolova Tonija Lejkea. Po Julijaninom povratku u
Lajpcig, Ule joj isplati. I možda baš tada, dok posmatra Julijanino uplakano
lice sa spravom za mučenje u ustima, on oseti radost, sadistički zanos,
gotovo seksualno uzbuđenje koje se izrodilo nakon svih tih godina
usamljenih sanjarija o osveti. Julijanu baca u reku, ali leš isplivava i biva
otkriven.“
Hari udahnu duboko. Put se suzio, a šuma ih je opkolila s obeju strana.
„Tokom narednih nedelja on ubija Borgni Stem-Mire i Šarlotu Lol. Za
razliku od Adele i Julijane, on više ne pokušava da sakrije leševe, već
naprotiv. Ipak, policijska istraga nikako da se pokrene u smeru Tonija
Lejkea kao što se Ule nadao. Zato on mora nastaviti da ubija, mora im dati
još tragova, izvršiti pritisak na njih. Marit Ulsen, poslanicu u Skupštini,
ubija i izlaže nasred Frognerskog parka. Pa valjda će sad policija uvideti
vezu i pronaći čoveka sa Leopoldovom jabukom? Ali to se ne događa. I on
shvata da se mora umešati, pružiti im podstrek makar i uz rizik. Nadzire
Tonijevu kuću na Holmenskom putu sve dok ga ne vidi da odlazi. Onda
provaljuje kroz podrum, penje se u dnevnu sobu i otud zove sledeću žrtvu,
Elijasa Skuga, sa Tonijevog fiksnog telefona na radnom stolu. U odlasku
krade bicikl kako bi sve izgledalo kao najobičnija provala. Ule ostavlja
otiske prstiju na radnom stolu u dnevnoj sobi, ali to ga ne brine jer zna da
policija neće istraživati običnu provalu u podrum. Zatim putuje u Stavanger.
U tom trenutku njegov sadizam je na vrhuncu. Elijasa ubija tako što ga
zalepi za dno kade i samo malo odvrne česmu. Ljudi, benzinska pumpa! Je
l’ neko gladan?“
Bjern Holm nije čak ni usporio.
„Okej. A onda se nešto dogodi. Ule dobija pismo. Neko ga ucenjuje,
neko ko tvrdi da zna za Uleova ubistva i traži novac jer će se u protivnom
obratiti policiji. Ule smesta pomisli da to mora biti neko ko zna da je on bio
u domu na Hovasu, neko od dvoje preostalih. Iska Peler. Ili Toni Lejke. Isku
Peler je brzo isključio. Žena je iz Australije, otišla je kući i sigurno ne zna
da piše na norveškom. Toni Lejke, kakva ironija! Nisu se videli, ali ga je
Adela sigurno spomenula Toniju dok su se muvali. Ili je Toni video njegovo
ime u knjizi gostiju. Kako bilo, Toni je verovatno čitao u novinama o
ubistvima i sabrao dva i dva. Pritom se pokušaj iznude novca uklapa u ono
što mediji pišu o Tonijevoj finansijskoj situaciji. Očajnički mu trebaju pare
za projekat u Kongu. Ule mora da odluči. Iako bi najviše želeo da Toni živi
u sramoti, mora se opredeliti za drugu opciju pre nego što se stvari otmu
kontroli. Toni mora da umre. Ule prati Tonija. Seda za njim u voz do mesta
na koje Toni uvek odlazi, do Ustaosa. Prati tragove njegovih sanki do
zatvorenog planinskog doma okruženog provalijama i jarugama. I tu Ule
hvata Tonija. Toni prepoznaje utvaru, momka sa igranke, onog kojem je
odsekao jezik. I sigurno zna šta ga čeka. A Ule se sveti. On muči Tonija, i to
vatrom. Možda želi da sazna imena eventualnih saučesnika u ucenjivanju.
A možda to radi iz zadovoljstva.“
Altman žustro zatvori prozor.
„Hladno je“, reče šturo.
 „Dok se sve to događa, stiže vest da je Iska Peler otišla na Hovas. Ule
shvata da mu je konačno rešenje svih problema nadohvat ruke, iako
podozreva da je posredi zamka. Tad se seti snežnih nanosa na vrhu iznad
planinskog doma i upozorenja iskusnih planinara. Time je sve rešio. Možda
čak i s Tonijem u ulozi vodiča, postavlja dinamit i izaziva lavinu. Potom se
vraća, Tonija – živog ili mrtvog – baca niz liticu, a za njim šalje i sanke.
Ako ikad kojim slučajem otkriju njegovo telo, posumnjaće na nesreću.
Možda se čovek s teškim opekotinama uputio da zatraži pomoć i greškom
sleteo u jarugu.“
Oko njih se predeo otvorio. Izbili su na jezero u kojem se ogledala
mesečina.
„Ule trijumfuje, pobedio je. Sve ih je preigrao, sve je zavrnuo. A
zavoleo je igru, zavoleo je ulogu režisera čija uputstva svi moraju da
slušaju. Tako majstor koji je povezao sudbine osam stranaca u jednu veliku
dramu, odlučuje da se oprosti od nas. Da mi ostavi oproštajnu poruku.“
Zaselak, benzinska pumpa, tržni centar. Skrenuli su desno na kružnom
toku.
„Ule je Toniju odsekao srednji prst. I uzeo njegov mobilni. S njega me
je pozvao iz centra Ustaosa. Mog broja nema u imenicima, ali ga je Toni
Lejke memorisao među kontaktima. Ule ne ostavlja poruku, verovatno mu
se samo ćefnulo da me pozove.“
„Ili je hteo da te zbuni“, ubaci se Bjern Holm.
„Ili da nam pokaže svoju nadmoć“, nadovezao se Hari. „Kao kada nam
je i doslovno pokazao srednji prst time što nam je ostavio Tonijev pred
nosom, u Domu policije, ispred mojih vrata. Jer, može mu se. On je
Kavaljer, uzdigao se iznad sramote, uzvratio je udarac, osvetio se svima
koji su ga prezreli i njihovim prethodnicima. Svedocima. Kurvi. I
pizdokradici. A onda se desi nešto nepredviđeno. Njegov štab u Kadokovoj
fabrici je otkriven. Doduše, policija nema nijedan direktan dokaz protiv
Ulea, ali su mu se opasno približili. Zato Ule kaže svom načelniku da će
konačno iskoristiti nagomilani odmor i slobodne dane. Da ga neće biti neko
vreme. Avion poleće prekosutra.“
„U dvadeset jedan i petnaest za Bangkok preko Stokholma“,
izdeklamova Bjern Holm.
 „Mnogo detalja u ovoj priči su puka nagađanja, ali ne i ovaj kojem se
bližimo. Evo ga.“
Bjern skrenu s puta na šljunkom zasut prilaz velikoj drvenoj zgradi
ofarbanoj u crveno. Zakočio je i ugasio motor. Prozori su bili zamračeni, ali
su reklame na jednoj strani zgrade nagoveštavale da je tu nekad bila
bakalnica. Sa druge strane, pedesetak metara odatle, pod uličnom
svetiljkom stajao je zeleni džip čiroki.
Bilo je tiho. Bez vetra, bešumno, bezvremeno. Kroz vozačev prozor na
džipu kuljao je naviše dim cigarete spram ulične svetiljke.
„Mesto gde je sve počelo“, reče Hari. „Diskoteka.“
„Ko je ono?“, upita Altman pokazujući glavom prema džipu.
„Zar ga ne prepoznaješ?“ Hari izvadi paklicu cigareta i tutnu jednu sebi
u usta pohlepno posmatrajući onaj dim. „Pa naravno, ovo ulično osvetljenje
zna da bude varljivo. Matore sijalice su žute, pa pod njima plavi automobil
izgleda zeleno.“
„Gledao sam taj film“, reče Altman. „Dolina nestalih.“
„M-hm. Dobar film. Skoro pa u rangu Altmana.“
„Skoro.“
„U rangu Sigurda Altmana.“
Sigurd oćuta.
„I?“, poče Hari. „Jesi li zadovoljan? Da li je remek-delo ispalo onako
kako si zamišljao, Sigurde? Tačnije, Ule Sigurde?“

OceanofPDF.com
 Sedamdeset četvrto poglavlje
Bristol Cream

„Draže mi je Sigurd.“
„Šteta što se ime ne može promeniti tako lako kao prezime.“ Hari se
ponovo nagnuo prema prednjim sedištima. „Kad si mi rekao da si promenio
svoje obično prezime na -sen, nije mi palo na pamet da je slovo s u Ule S.
Hansen od Sigurd. Ali da li je to zaista pomoglo, Sigurde? Da li si sa novim
imenom postao druga osoba, ili si ipak ostao onaj stari koji je sve izgubio
baš na ovom šljunku ovde?“
Sigurd slegnu ramenima. „Bežimo koliko možemo. I s novim imenom
dogurao sam bar donekle.“
„M-hm. Danas sam svašta isproveravao. Kad si se preselio u Oslo,
upisao si Višu medicinsku. Zašto nisi Medicinski fakultet? Imao si odličan
prosek u srednjoj školi?“
„Presudilo je što nisam želeo javne nastupe.“ Sigurd se ironično
osmehnu. „Pretpostavio sam da se od mene to neće tražiti ako budem
bolničar.“
„Danas sam se čuo i s jednim logopedom. Rekao mi je da zavisi od
toga koji su mišići ozleđeni, ali da u teoriji i čovek sa samo polovinom
jezika može naučiti da priča skoro savršeno.“
„Malo je teško izgovarati glas s kad nemaš vrh jezika. Zar me je to
odalo?“
Hari je otvorio prozor i zapalio cigaretu. Uvukao je tako jako da se
čulo pucketanje papira.
„Bila je to jedna od stvari, ali nas je jedno vreme navodila na pogrešne
zaključke. Logoped mi je rekao da ljudi često povezuju šuškanje s
homoseksualnošću. Na engleskom se to i zove gay lisp, gej šuškanje, ali to
nije govorna mana u logopedskom smislu, već malo drugačiji izgovor glasa
s. Homoseksualci svesno koriste to šuškanje kao znak raspoznavanja. Koji
zapravo funkcioniše. Logoped mi je ispričao o lingvističkom istraživanju na
jednom američkom univerzitetu. Ispitivali su mogu li ljudi samo na osnovu
snimka govora utvrditi seksualno opredeljenje drugih. Uglavnom su
uspevali. Ali ispostavilo se da kad čuju šuškanje, odmah to protumače kao
gay lisp, pa i ne obraćaju više pažnju na druge govorne signale tipične za
heteroseksualni govor. Kada mi je recepcioner hotela Bristol rekao da je
čovek koji je tražio Isku Peler zvučao feminizirano, bio je žrtva istog tog
stereotipnog tumačenja. Tek kada mi je i imitirao glas dotičnog, shvatio sam
da se zakačio za šuškanje.“
„Ali sigurno to nije bilo dovoljno.“
„Nije. Ime Bristol nosi i jedan kraj Sidneja. U Australiji. Vidim da si
sad razumeo.“
„Stani“, ubaci se Bjern. „Ja nisam razumeo.“
Hari otpuhnu dim kroz prozor. „Sneško mi je rekao još nešto. Da će
ubica hteti da se približi, da mi se već vrzmao u vidnom polju. Da me je
dotakao. A kad mi je kroz vidokrug proletela boca šerija marke Bristol
Cream, konačno sam povezao. Negde sam video isti taj natpis. I rekao nešto
nekome. Nekome ko me je već dotakao. I tad sam najednom shvatio da me
je pogrešno razumeo. Rekao sam da je Iska Peler na sigurnom u Bristolu.
Dotični je zaključio da ona odseda u hotelu Bristol u Oslu. A to sam,
Sigurde, rekao tebi. U bolnici, posle lavine.“
„Imaš dobro pamćenje.“
„Neke stvari dobro pamtim. Kada sam konačno usmerio sumnju ka
tebi, otvorilo mi se još stvari. Kao kad si mi rekao da ketanomin u
Norveškoj mogu nabaviti samo stručnjaci za anesteziju. A jedan drugar mi
je jednom rekao da te mami ono što viđaš svaki dan. Ko gaji seksualne
fantazije o ženama u bolničkoj uniformi, možda radi u bolnici. A tu je i
naziv računara iz fabrike Kadok. Nešvil. Naziv filma koji je…“
„Robert Altman režirao 1975“, dovrši Sigurd. „Nedovoljno cenjeno
remek-delo.“
„A i ona stolica na sklapanje u tvom štabu bila je, naravno, režiserska.
Za velikog sineastu Sigurda Altmana.“
Sigurd oćuta.
„Ali tad još nisam shvatao šta bi ti bio motiv“, nastavi Hari. „Sneško
mi je rekao da ubicu pokreće mržnja. A da ta mržnja potiče od jednog
konkretnog događaja u dalekoj prošlosti. Možda sam tad već nesvesno
povezao. Jezik. Šuškanje. Zamolio sam jednu psihijatrijsku pacijentkinju iz
Bergena da malo proveri Sigurda Altmana. Trebalo joj je oko trideset
sekundi da u popisu stanovnika pronađe podatak o promeni imena i poveže
tvoje staro prezime sa presudom protiv Tonija Lejkea.“
Kroz prozor džipa izlete opušak cigarete ostavljajući za sobom
varničavi trag.
„Onda je ostalo samo pitanje vremenskog sleda događaja“, reče Hari.
„Proverili smo dežurstva u bolnici. Za dva ubistva navodno imaš alibi. Bio
si dežuran kada su ubijene Marit Ulsen i Borgni Stem-Mire. Ali oba ubistva
desila su se u Oslu, a niko od tvojih kolega se ne seća da li si tačno u to
vreme zaista bio na poslu. A pošto često radiš na različitim odeljenjima,
niko se neće začuditi što te nije video nekoliko sati. A ako se ne varam,
potvrdićeš mi i da si u slobodno vreme obično sâm. Kod kuće.“
Sigurd Altman slegnu ramenima. „Uglavnom.“
„Eto ga, onda.“ Hari pljesnu rukama.
„Stani malo“, reče Altman. „Ispričao si mi samo jednu pričicu. Dosad
nisam čuo ni za jedan dokaz.“
„A, da, to sam smetnuo s uma“, reče Hari. „Sećaš li se onih slika koje
sam ti danas pokazao? Rekao si da su lepljive dok si ih pregledao.“
„Šta s njima?“
„Na takvim slikama ostaju fantastični otisci prstiju. A tvoji se
podudaraju sa otiskom koji smo pronašli na pisaćem stolu u Tonijevoj
dnevnoj sobi.“
Sigurdu se izraz lica promeni kao da mu je konačno sinulo. „Pokazao
si mi ih… Samo da bih ih dodirnuo?“ Altman je nekoliko sekundi
posmatrao Harija kao skamenjen. A onda prekri lice rukama. Kroz njih se
začu jedan zvuk. Smeh.
„Mislio si skoro na sve“, reče Hari. „Zašto onda nisi osmislio i
nekakav pristojan alibi?“
„Nisam mislio da će mi trebati“, reče Altman kroz smeh. „Zar ga ne bi
svejedno prozreo, Hari?“
 Pogled iza naočara bio je suzan, ali ne i slomljen. Rezignacija. Hari je
to viđao i ranije. Olakšanje što su ga razotkrili, što će konačno moći da
ispriča.
„Verovatno“, odvrati Hari. „Ali zvanično ništa od ovoga nisam ja
prozreo, već onaj tamo u džipu. Zato će te on i uhapsiti.“
Sigurd skinu naočare da obriše suze od smeha. „Dakle, slagao si me
kad si rekao da ti trebam zbog ketanomina?“
„Jesam, ali nisam lagao da ćeš ući u istoriju norveške kriminalistike.“
Hari klimnu Bjernu, i ovaj blicnu farovima.
Iz onog džipa izađe neki čovek.
„Tvoj stari poznanik“, objasni Hari. „To jest, poznavao si njegovu
ćerku.“
Čovek pođe k njima, blago krivonog, podižući kaiš na pantalonama
kao svaki dugogodišnji policajac.
„Samo me je još nešto zanimalo“, reče Hari. „Sneško mi je rekao da će
mi ubica prići iz prikrajka, neprimetan, možda u trenutku moje slabosti.
Kako ti je to pošlo za rukom?“
Sigurd je vratio naočare na nos. „Svaki pacijent kog primimo mora da
nam navede ime najbliže osobe. Tvoj otac je očigledno naveo tebe, jer je u
kantini jedna sestra spomenula da na njenom odeljenju leži otac čoveka koji
je uhvatio Sneška, otac Harija Hulea glavom i bradom. Podrazumevao sam
da će istragu dodeliti tebi, imajući u vidu tvoju reputaciju. U tom trenutku
sam zapravo radio na nekom drugom odeljenju, ali sam zamolio načelnika
da uključim tvog oca u anestetičko istraživanje koje trenutno sprovodim jer
mi se uklapa u kontrolnu grupu. Mislio sam da ću, ako te upoznam, steći
nekakav utisak o tome kako se odvija istraga.“
„Misliš, da ćeš biti blizu. Opipati puls istrage i potvrditi svoju
nadmoć.“
„Kad si se konačno pojavio, morao sam izokola da se raspitujem o
istrazi.“ Sigurd Altman duboko udahnu. „Nisam hteo da zvučim sumnjivo.
Morao sam da se strpim, da pridobijem tvoje poverenje.“
„I uspeo si.“
 Sigurd Altman polako klimnu. „Hvala, i volim da mislim o sebi kao o
osobi od poverenja. Inače, onu prostoriju u fabrici sam zvao studio, kao
studio za montažu. Kad ste provalili tamo, poludeo sam. To mi je bio dom.
Kako sam samo pobesneo! Došlo mi je da ti isključim oca s respiratora,
Hari. Ali nisam. Hoću da to znaš.“
Hari oćuta.
„Samo me jedno zanima“, tada će Sigurd. „Kako ste otkrili onaj
napušteni planinski dom?“
Hari slegnu ramenima. „Slučajno. Kolega i ja smo morali tamo da
potražimo utočište. Izgledalo je kao da je neko upravo otišao odande. A na
peći sam video nešto što mi je ličilo na komadiće mesa. Trebalo mi je
vremena da to povežem s rukom koja je virila ispod sanki. Ličila mi je na
prepečenu kobasicu. Poslao sam lokalnog policajca u taj dom, sastrugali su
te komadiće i poslali na analizu dnk. Za nekoliko dana ćemo dobiti
odgovor. Inače, pronašli smo tamo i neke lične predmete. Na primer,
porodičnu fotografiju u fioci. Toni kao dete. Nisi dovoljno počistio za
sobom, Sigurde.“
Policajac je prišao prozoru koji je Bjern otvorio. Sagnuo se i preko
Bjerna obratio Sigurdu Altmanu.
„Zdravo, Ule“, reče Skaj. „Hapsim te zbog ubistva gomile ljudi čija bi
imena sad trebalo da ti izrecitujem, ali može da sačeka. Pre nego što ti
priđem s druge strane, želim da staviš ruke na kontrolnu tablu tako da ih
vidim. Staviću ti lisice i onda te vodim u jednu lepu i čistu ćeliju. Gospođa
je spremila ćufte s pireom od kelerabe, čini mi se da si to nekad voleo.
Kako ti to zvuči, Ule?“

OceanofPDF.com
OSMI DEO
OceanofPDF.com
 Sedamdeset peto poglavlje
Preznojavanje

„Šta ovo treba da znači, jebote!“

Bilo je sedam sati ujutru i zgrada Centrale kriminalističke policije
polako se budila. Na vratima Harijeve kancelarije stajao je Mikael Belman,
van sebe od besa, sa aktovkom u jednoj, a primerkom lista Aftenposten u
drugoj ruci.
„Je l’ me pitaš za te novine ili…“
„Da, za ovo te pitam!“ Belman tresnu novinama o Harijev sto.
Krupna slova prekrila su pola naslovne strane. Noćas uhapšen kavaljer.
Nadimak Kavaljer novinari su preuzeli istog dana kada su ga tako krstili u
sali za sastanke Odin. Da je uhapšen „noćas“ nije bilo sasvim tačno, pre će
biti da se to dogodilo u ranim večernjim časovima, ali zaslužni policajac
Skaj stigao je da izda saopštenje za štampu tek iza ponoći, posle poslednjih
televizijskih vesti, a tik pred zatvaranje brojeva sutrašnjih novina.
Saopštenje je bilo sažeto, satnica i okolnosti nisu navedeni, već samo
činjenica da je Kavaljer, nakon intenzivne istrage lokalne policijske uprave,
uhapšen pred nekadašnjim Domom kulture u Malom Enebaku.
„Šta ovo treba da znači?“, ponovi Belman.
„Pa valjda znači da je policija smestila iza rešetaka jednog od najgorih
ubica u norveškoj istoriji“, odvrati Hari pokušavajući da obori visoki naslon
na kancelarijskoj stolici.
„Policija?“, prosikta Belman. „Seoski policajac iz…“ Morao je da
proveri ime u novinama: „Malog Enebaka?“
„Pa valjda nije važno ko je rešio slučaj, važno je da je konačno
rasvetljen.“ Hari je pokušavao da napipa polugu na stolici. „Kako se ovo
podešava?“
Belman zakorači unatraške prema vratima da ih zatvori za sobom.
„Vidi, Hule.“
„Nisam ti više Hari?“
 „Umukni i pažljivo me saslušaj. Znam sve kako je bilo. Pričao si sa
Hagenom i saznao da ne možeš prepustiti hapšenje Odeljenju za krvne
delikte jer bi ga time doveo u opasnost. Pa pošto nisi mogao da pobediš,
opredelio si se za nerešen rezultat. Prepustio si sve zasluge i bodove nekoj
seljačini koja nema veze sa istraživanjem ubistava.“
„Zar ja, šefe?“ Hari mu uputi pogled nevinašca. „Pa jedna žrtva
pronađena je na teritoriji njegove policijske uprave, normalno je da su i oni
istraživali na svoju ruku. Verovatno je sam iskopao tu predistoriju s Tonijem
Lejkeom. Odličan istražni postupak, ako mene pitaš.“
Činilo se da pege na Belmanovom čelu menjaju sve dugine boje.
„A znaš li kako će ovo sve proći kod Ministarstva? Prepustili su istragu
meni, a ja im nedelju za nedeljom ne donosim nikakve rezultate. A onda
dođe jedan balvan iz neke zabiti i prestigne nas za nekoliko dana.“
„M-hm.“ Hari povuče ručicu i naslon se naglo zavali. „Ne zvuči baš
sjajno kad to tako postaviš, šefe.“
Belman je spustio dlanove na sto, nagnuo se i nastavio da sikće
odašiljući sićušne kapi pljuvačke ka Hariju. „Nadam se da ti ni ovo neće
zvučati sjajno, Hule. Po podne će jedna grudvica koju sam pronašao u tvom
stanu otići na analizu i u laboratoriji će utvrditi da je to opijum. Gotov si,
Hule!“
„Čekaj, šefe, a nastavak priče?“ Hari se ljuljao u stolici podešavajući
ručicu.
Belman se namršti. „Kakav nastavak, koji moj?“
„Šta ćeš reći novinarima i Ministarstvu kad vide datum na nalogu za
pretres koji je izdat na tvoje ime. I kad te pitaju kako to da samo dan pošto
si jednom policijacu pronašao opijum u kući, istog tog policajca angažuješ
na vodeće mesto u istrazi. Zli jezici bi rekli da, kad Centrala kriminalističke
policije vodi istragu na takav način, i nije neko čudo što ih je pretekao
seoski policajac s jednom ćelijom u stanici gde njegova žena uskače kao
zatvorski kuvar.“
Belman zinu trepćući.
„Eto ga!“ Hari se zavali sa zadovoljnim osmehom na licu pošto je
konačno podesio naslon. I zažmuri pred vazdušnim udarom kada su se
zalupila vrata.
Sunce beše izbilo iznad planinskih vrhova kada je Krongli zaustavio
motorne sanke i prišao Roju Stileu, koji je stajao pored nekakvog skijaškog
štapa zarivenog duboko u sneg.
„Šta je bilo?“
„Mislim da smo ga pronašli“, reče Stile. „Mislim da je ovo štap koji je
Hari Hule ostavio da obeleži mesto gde su pronašli telo.“
Policajac pred penzijom nikad nije gajio ambicije prema napredovanju.
Imao je gustu, sedu kosu, postojan pogled, a govorio je staloženim glasom
zbog kojeg su ljudi obično mislili da je on nadređen Krongliju, a ne
obrnuto.
„Stvarno?“, reče Krongli.
Pošao je za Stileom do ivice provalije. Stile mu pokaza. Dole, na
gomili kamenja, videle su se sanke. Krongli uze dvogled. Ugledao je i golu,
oprljenu ruku kako viri ispod njih.
„Majku mu. Konačno. Ili i jedno i drugo.“
Pab Naslovna strana počeo je da se prazni posle doručka kada Bent
Nurbe začu nekog kako se nakašljava. Podigao je pogled s Tajmsa, skinuo
naočari, načkiljio očima i pridošlici se osmehnuo onoliko koliko je umeo.
„Gunare.“
„Bente.“
Takvom pozdravu u vidu pukog izgovaranja imena naučili su ih u loži.
Gunara Hagena je to uvek podsećalo na mrave koji pri susretu razmene
feromone. Načelnik odeljenja sede ne skidajući mantil. „Javio si mi da si
otkrio nešto.“
„Tako je, jedan mladi kolega je nešto iščeprkao.“ Nurbe mu gurnu
mrku kovertu preko stola. „Izgleda da je Belman štitio svoju ženu u jednoj
istrazi o narkoticima. Slučaj je zastareo tako da bi se na sudu izvukli, ali u
štampi…“
„Niko se ne može izvući“, dovrši Hagen preuzimajući kovertu.
„Mislim da ga slobodno možeš otpisati kao pretnju.“
 „U svakom slučaju, stvari su sad došle u ravnotežu. I on je mene držao
u šaci. Osim toga, ovo mi možda neće ni trebati, jer ga je upravo porazio
neki lokalni policajac iz Malog Enebaka.“
„Pročitao sam tu vest. A valjda je stigla i do Ministarstva?“
„Prate oni gore novine, ništa njima ne promiče. Ali hvala ti u svakom
slučaju.“
„Nema na čemu, tu smo jedni za druge.“
„Ko zna, možda mi ovo ipak zatreba jednog dana.“
Gunar Hagen tutnu kovertu u unutrašnji džep mantila.
Odgovor nije dobio jer Bent Nurbe već beše nastavio da čita članak o
mladom američkom senatoru afričkog porekla po imenu Barak Obama.
Autor je mrtav ozbiljan tvrdio da bi taj jednog dana mogao postati
predsednik Sjedinjenih Država.
Kada se spustio u podnožje, Krongli se odazva onima gore i otkači uže.
Motorne sanke marke Arktik ket ležale su izvrnute u snegu. Probio se
ona tri metra do olupine pazeći gde staje, kao prilikom uviđaja. Dotakao je
sanke. Zaklatile su se, oslonjene na neka dva kamena. Onda udahnu
duboko. I prevrnu ih.
Žrtva je ležala poleđuške. Krongli prvo pomisli kako je verovatno
muškog pola. Glava i lice bili su mu stešnjeni između sanki i kamenja. Tako
je ličio na posluženje sa festivala morskih plodova. Nije morao ni da
dotakne izlomljeno telo – znao je da je mlohavo kao komad kuvanog mesa s
kojeg su odstranjene kosti, da mu je grudni koš spljeskan, kukovi i kolena
smrskani. Krongli ne bi ni identifikovao leš da nije bilo crvene karirane
košulje i jednog usamljenog mrkog, trulog zuba u donjoj vilici.

OceanofPDF.com
 Sedamdeset šesto poglavlje
Redefinisanje

„Šta kažeš?“, upita Hari prislanjajući telefon uz uvo kao da nije dobro
čuo.
„Kažem ti da leš pod sankama nije Toni Lejke“, ponovi Krongli.
„Nego?“
„Od Utmo. Lokalni samotnjak. Dobro je poznavao kraj i uvek je nosio
jednu te istu crvenu košulju. Njegove su i sanke. Ali sam zbog zuba sasvim
siguran. Jedan jedini krnjetak trulog zuba. Ko zna šta je bilo s preostalim
zubima i protezom.“
Utmo. Proteza. Hari se priseti da mu je Kaja pričala o vodiču koji ju je
odvezao na sankama do Hovasa.
„Ali prsti“, reče Hari. „Zar nisu kvrgavi?“
„Ma jesu. Sirotog Utma je baš mučio giht. Belman mi je rekao da ti
lično javim. Nisi se baš ovome nadao, Hule?“
Hari se odgurnu na stolici od stola. „Recimo da nisam baš to očekivao.
Postoji li mogućnost da je nesrećni slučaj, Krongli?“
Ali odgovor je znao i unapred. Te noći bilo je vedro, na mesečini bi se
čak i bez farova videla onolika provalija. Da ne pominjemo kako je čovek
dobro poznavao taj kraj. I vozio tako sporo da je pao na samo tri metra od
vertikalne linije.
„Zaboravi, Krongli. Pričaj mi o opekotinama.“
Nastupila je kraća tišina pre nego što je dobio odgovor.
„Po rukama i leđima. Koža na rukama je popucala, vidi se crveno
meso. Delovi leđa su mu ugljenisani. A između lopatica mu se utisnuo
motiv…“
Hari je zažmurio. Setio se reljefa na peći u napuštenom planinskom
domu. I komadića mesa koji su se pušili.
„Liči mi na jelena. Je l’ bi to bilo sve, Hule? Sad moramo da ga…“
„To je sve, Krongli. Hvala.“
 Hari prekide vezu. Neko vreme je razmišljao. Nije Toni Lejke. To je,
doduše, menjalo neke pojedinosti, ali ne i celu sliku. Utmo je samo još
jedna žrtva Altmanovog osvetničkog pohoda, mora da mu se ovako ili
onako isprečio na putu. Dobili su Lejkeov prst, ali gde je ostatak tela? Tad
Hariju kroz glavu prolete još jedna misao. Šta ako nije mrtav. Šta ako je
negde zatočen. Na nekom mestu za koje samo Altman zna.
Hari pozva Skaja.
„Neće ni sa kim da priča“, reče Skaj žvaćući nešto. „Osim sa
advokatom.“
„A ko mu je advokat?“
„Johan Kron. Znaš li tog tipa? Izgleda kao dečačić, a…“
„Poznajem ja Johana Krona odlično.“
Hari pozva Kronovu kancelariju. Prebacili su ga na njegov lokal. Kron
je zvučao napola predusretljivo, a napola odbojno, baš kao i svaki ozbiljan
advokat odbrane u susretu sa istražnom vlašću. Saslušao je Harija. A onda
mu je odgovorio.
„Žao mi je. Osim ukoliko postoji konkretan dokaz da moj klijent drži
zatvorenika ili na neki drugi način dovodi drugo lice u opasnost time što
neće da kaže gde se ono nalazi, ne mogu ti dozvoliti da razgovaraš sa
Sigurdom Altmanom u ovom trenutku, Hule. Teretite ga za vrlo ozbiljne
stvari i ne moram da ti pričam kako je moj posao da sada zastupam njegove
interese na najbolji moguć način.“
„Slažem se“, reče Hari. „Ne moraš.“
Završili su razgovor.
Hari pogleda kroz prozor naniže ka centru grada.
Stolica je bila nesumnjivo vrlo udobna, ali njegov pogled lutao je u
pravcu stare, poznate staklene zgrade na Grenlandu.
A onda ukuca još jedan broj.
Katrina Brat zacvrkuta kao ptičica.
„Otpuštaju me za nekoliko dana“, reče.
„A ja mislio da si tu dobrovoljno.“
 „Svejedno, moraju da mi napišu otpusnu listu. Čak se i radujem. Kad
mi istekne bolovanje, nude mi administrativni posao u policijskoj upravi.“
„To je dobro.“
„Je l’ ti nešto treba?“
Hari joj objasni.
„Dakle, moraš da potražiš Tonija Lejkea bez Altmanove pomoći“, reče
Katrina.
„Aha.“
„Imaš li predlog odakle da počnem?“
„Samo jedan. Odmah pošto je Toni nestao, proverili smo da li je noćio
negde u blizini Ustaosa. Ali sada sam proverio i za proteklih nekoliko
godina – gotovo nikad nije imao zabeležena noćenja u blizini Ustaosa,
izuzev nekoliko boravaka u planinskim domovima. Što je malo čudno jer je
navodno veoma često odlazio gore.“
„Možda je odlazio u domove, ali se nije potpisivao i plaćao.“
„Nije on taj tip“, reče Hari. „Nego, pitam se da nema Toni gore
nekakvu vikendicu za koju niko ne zna.“
„Okej. Je l’ to sve?“
„Jeste. U stvari, vidi šta možeš da saznaš o kretanjima Oda Utma u
proteklih nekoliko dana.“
„Hari, jesi li još sâm?“
„Kakvo je to pitanje, jebote?“
„Pa, zvuči mi kao da imaš nekoga.“
„Stvarno?“
„Aha. Lepo ti stoji.“
„Stvarno?“
„Kad me već pitaš – ne.“
Ispravivši ukočena leđa, Aslak Krongli pogleda naviše ka kamenjaru.
Jedan od istražitelja dozivao je već drugi put, sada vidno uzbuđen:
„Ovamo!“
 Aslak tiho opsova. Završili su uviđaj, jedva nekako su uspeli da izvuku
sanke i Oda Utma iz provalije. Posao je bio dug i težak jer je jedini prilaz
provaliji bio odozgo, užetom, a i silazak je bio dovoljno komplikovan.
Tokom pauze jedan od momaka je ispričao šta mu je u najvećem
poverenju došapnula sobarica iz hotela: čaršavi u sobi Rasmusa Ulsena,
muža one ubijene žene iz Skupštine, bili su prekriveni krvavim mrljama.
Sobarica je prvo pretpostavila da je u pitanju menstrualna krv, ali je posle
čula da je Rasmus Ulsen u hotelu odseo sâm, da je njegova žena bila na
Hovasu.
Krongli mu je odgovorio da postoje dve mogućnosti. Ili je Rasmus
priveo neku lokalnu žensku u hotelsku sobu, ili mu je žena došla ujutru pa
su stigli da se izmire i pojebu pre nego što su napustili sobu. Tip je
promrmljao da to nije morala biti menstrualna krv.
„Ovamo!“
Kakvo smaranje. Aslaku Krongliju se išlo kući. Da ruča, popije kafu i
spava. Da ostavi sve to sranje za sobom. Podmirio je dugove u Oslu i ne
pada mu na pamet da više ikad ode tamo. Nikad više u tu žabokrečinu.
Ovog puta ima da održi to obećanje.
Doveli su i kera kako bi izvukli sve deliće Utma iz snega, i baš taj ker
je najednom pojurio uz kamenjar i stao da laje nekih stotinak metara više od
njih. Stotinak vrlo strmih metara. Aslak je razmišljao šta da radi.
„Je l’ nešto bitno?“
Tip mu je odgovorio i deset minuta kasnije Aslak se popeo i zurio u
ono što je ker iskopao iz snega. Duboko uglavljeno među stene, odozgo se
nikako ne bi moglo uočiti.
„U jebote“, reče Aslak. „Ko je sad pa ovo?“
„Sigurno nije onaj Toni Lejke“, odvrati kerovođa. „Ostale su samo
kosti, za to treba godinama da ležiš na ovoj ledari.“
„Osamnaest godina.“ To je rekao Roj Stile. Stari policajac prišao im je
zadihan.
„Osamnaest godina je ležala ovde.“ Čučnuvši, Roj Stile pognu glavu.
„Kako znaš da je žena?“, upita Aslak.
 Stile pokaza kukove na kosturu. „Žene imaju širu karlicu. Nestala je i
nikad je nismo pronašli. Ovo je Karen Utmo.“
Krongli začu nešto njemu dotad nepoznato u glasu Roja Stilea.
Podrhtavanje. Uznemireno, tužno. Ali lice mu je ostalo ono staro,
bezizražajno, zagonetno.
„Bokca mu, znači da je stvarno tako bilo“, ubaci se kerovođa. „Bacila
se niz liticu zbog tuge za sinom.“
„Ne bih rekao“, odvrati Krongli. Ova dvojica ga pogledaše. Krongli
gurnu mali prst u pravilnu, okruglu rupicu na čelu lobanje.
„Je l’ to… Od metka?“, upita kerovođa.
„Aha.“ Stile opipa i potiljak lobanje. „Nema izlazne rane, cenim da
ćemo metak naći u lobanji.“
„A kladim se i da metak odgovara Utmovoj pušci“, dodade Krongli.
„Bokca mu“, ponovi kerovođa. „Misliš da je stvarno ubio svoju ženo?
Ma ko to radi? Zar da ubiješ nekog koga si voleo? Zato što misliš da ona i
tvoj sin… U pičku materinu!“
„Osamnaest godina“, reče Stile dok je stenjući ustajao. „Još sedam
godina i zločin bi zastareo. To se valjda zove ironija. Sve te godine strepiš
da će te otkriti. A vreme prolazi. I onda, nadomak slobode – bam! – ubiju te
i završiš u istoj provaliji kao i ona.“
Krongli ponovo zažmuri. Da, pomisli, ima ljudi koji bi ubili voljenu
osobu. Ima ko to radi. Ali nema slobode. Nema. Više nikad neće otići tamo.
Johan Kron je voleo da bude pod svetlošću reflektora. Ne postaješ
najtraženiji advokat u zemlji ako je ne voliš. Kada je bez trenutka oklevanja
prihvatio da brani Sigurda Altmana Kavaljera, znao je da će reflektora biti
više nego ikada u njegovoj pažnje vrednoj karijeri. Već je postigao cilj da
obori očev rekord kao najmlađi advokat koji je dobio pravo zastupanja pred
Vrhovnim sudom. Još u dvadesetim godinama Kron je proglašen zvezdom u
usponu, čudom od deteta. Ali to mu je možda malo udarilo u glavu, u
mladosti nije bio naviknut na toliku pažnju, dok je bio onaj iritantan klinac
što se stalno javlja na času, što stalno juri pravo društvo, a opet poslednji
sazna gde će biti žurka u subotu – ako uopšte i sazna. Ali sada su se mlade
asistentkinje i pripravnice crvenele i kikotale kada bi im uputio kompliment
ili ih pozvao na večeru posle prekovremenog rada. A pozivi su pljuštali sa
svih strana – predavanja, debate na radiju i televiziji, čak i pokoja
premijera, što je njegova žena veoma cenila. Može biti da su mu te stvari
previše odvraćale pažnju u proteklih nekoliko godina. Primetio je da opada
broj dobijenih procesa, pažnja koju im mediji posvećuju, ali i broj novih
klijenata. Ništa od toga još nije rušilo njegov ugled u javnosti, ali svejedno
je znao da mu suđenje poput Altmanovog treba. Treba mu nešto zvučno da
se vrati tamo gde pripada – u sam vrh.
Stoga je Johan Kron ćutke saslušao mršavog čoveka sa okruglim
naočarima. Saslušao je priču Sigurda Altmana, ne samo najmanje verovatnu
priču koju je ikad čuo, već i priču u koju je i poverovao. Johan Kron je sebe
već video u sudnici, čuo je sebe kako vrhunskom retorikom agituje i
manipuliše, ne gubeći ipak iz vida načela pravosuđa – bila je to poslastica i
za laike i za sudije. Stoga se isprva veoma razočarao kada je doznao
Altmanov plan. Ali setio se kako ga je otac učio da je advokat tu zbog
klijenta, a ne obratno, pa je prihvatio zadatak. Jer Johan Kron zapravo i nije
bio loš čovek.
A kada je izašao iz Okružnog zatvora gde je Altman prebačen u toku
dana, Kron uvide da taj zadatak, uprkos svojoj neobičnosti, nosi izvestan
potencijal. Kad je stigao u kancelariju, prvo je pozvao Mikaela Belmana.
Iako su se pre toga sreli samo jednom – naravno, povodom nekog ubistva –
Johan Kron je odmah shvatio s kim ima posla. Kobac lako prepozna drugog
kopca. Stoga je Kron i sada bio prilično siguran kako se Belman mora
osećati posle onog hapšenja na selu o kojem su pisale jutrošnje novine.
„Belman.“
„Ovde Johan Kron.“
„Dobar dan, Krone.“ Zvučao je formalno, ali ne i netrpeljivo.
„Zar je stvarno dobar? Rekao bih da su te malo skrajnuli od jutros.“
Kratka pauza. „Šta si hteo, Krone?“ Procedio je to kroz zube. Besan je.
Johan Kron je sad bio siguran u svoj uspeh.
Hari i Seka su ćutke sedeli pored očevog bolničkog kreveta. Na
noćnom stočiću i još dva dodatna stola stajale su vaze prepune cveća koje je
pristizalo proteklih dana. Hari je u nekom trenutku iščitao sve posvete. Na
jednoj od njih pisalo je „Dragom, dragom Olavu“. U potpisu „tvoja Lisa“.
Hari nikad nije čuo ni za kakvu Lisu, a kamoli pomislio da bi u očevom
životu mogla biti ijedna žena osim njihove majke. Ostalo cveće slali su
kolege i komšije. Verovatno su načuli da mu se bliži kraj. Pa su slali to
cveće iako su znali da ga neće videti, ne bi li umirili grižu savesti što dotad
nisu odvojili vreme da ga obiđu. Hariju je cveće oko kreveta ličilo na
lešinare iznad odra. Teške, oklembešene glave na tankim vratovima. Crveni
i žuti kljunovi.
„Hari, ne smeš ovde da telefoniraš!“, prošapta Seka strogo.
Hari izvadi telefon i pogleda ekran. „Izvini, Seko, ali ovo je važno.“
Katrina Brat je odmah prešla na stvar. „Lejke je nesumnjivo dosta
boravio u Ustaosu i okolini“, reče. „U proteklih godinu dana kupovao je
karte preko interneta, plaćao karticom benzin na pumpi u Gejlu. A kupovao
je i namirnice, uglavnom u Ustaosu. Nego, tu se izdvaja jedna faktura za
građevinski materijal, isto u Gejlu.“
„Građevinski materijal?“
„Aha. Ušla sam da pogledam fakturu. Daske, ekseri, alat, žica,
betonski blokovi, cement. Više od trideset hiljada kruna. Ali izdata je pre
četiri godine.“
„Misliš li isto što i ja?“
„Da je gore nešto dograđivao?“
„Gore se na njegovo ime ne vodi ništa što bi mogao da dograđuje, to
smo već proverili. Ali ako odsedaš u hotelu ili u planinskom domu, onda ne
kupuješ tolike namirnice. Mislim da je Toni protivzakonito podigao
vikendicu na teritoriji nacionalnog parka. Rekao mi je da sanja o takvoj
lokaciji. Naravno, jednu dobro sakrivenu kolibu, mesto gde može biti
daleko, daleko od svih. Ali gde?“ Hari shvati da je ustao i da šparta po sobi.
„Tja, ko će ga znati“, odvrati Katrina Brat.
„Stani! U koje doba godine je kupovao građu?“
„Ček’ da vidim… Na fakturi piše šesti jul.“
„Ako je zidao na skrovitom mestu, to mora biti podalje od puteva.
Spomenula si i nekakvu žicu?“
„Jesam, a mislim i da znam za šta mu je trebala. Šezdesetih, kada su
bergenski bogataši zidali vikendice na vetrometinama oko Ustaosa, koristili
su čelične žice da ih fiksiraju.“
„Dakle, Lejkeova kuća je na nekoj zabačenoj vetrometini i on je tamo
prebacio građu koju je platio trideset hiljada kruna. Tu je sigurno bilo
nekoliko tona. Kako to prebaciti usred leta kad nema snega pa ne možeš da
vučeš sankama?“
„Konjima? Džipom?“
„Preko reka, močvara, uzbrdo? Pokušaj ponovo.“
„Nemam pojma.“
„Ali ja imam. Već sam video i sliku. Čujemo se.“
„Stani.“
„Da?“
„Rekao si mi da proverim šta je Utmo radio nekoliko dana pred smrt.
Doduše, o njemu nema mnogo podataka u svetu elektronskih informacija,
ali bar je nešto telefonirao. Jedan od poslednjih poziva upućen je Aslaku
Krongliju. Ali izgleda da je dobio govornu poštu. A poslednji pravi
razgovor obavio je sa sas-om. Proverila sam rezervacije u njihovoj bazi.
Poručio je avionsku kartu do Kopenhagena.“
„M-hm. A ne zvuči mi kao tip koji je mnogo putovao.“
„U to budi siguran. Izdat je pasoš na njegovo ime, ali njegovog broja
nema ni u jednom sistemu prodaje karata. U prethodnih dvadeset pet
godina, samo da napomenem.“
„Dakle, čovek koji nije ni mrdnuo iz rodnog grada. A sad najednom
leti za Kopenhagen. Kad je uopšte trebalo da putuje?“
„Juče.“
„Okej, hvala.“
Prekinuvši vezu, Hari zgrabi kaput. U dovratku zastade. Pogleda tu
divnu gospođicu, svoju sestru. Htede da je pita hoće li se snaći sama, bez
njega. Ali se uzdrža od tog glupog pitanja. Zar se ikad nije snašla?
„Ćao“, reče.
Jens Rat sišao je na recepciju firme. Pod sakoom mu je košulja bila
mokra od znoja. Preznojio se jer su mu upravo javili da ga traži neki
policajac. Nekoliko godina ranije Rat je došao u dodir sa Ekokrimom,
policijskom jedinicom za suzbijanje privrednog kriminala, ali istraga je
obustavljena. Ipak, otad bi ga oblio hladan znoj i kad ugleda patrolna kola.
A sada je Jens Rat osećao da su mu se pore širom otvorile. Policajac ustade
sa stolice, a niski Rat podiže glavu uvis da ga vidi. Policajac se uspravi do
četvrt metra iznad Jensove glave, pa mu kratko ali čvrsto stegnu ruku.
„Hari Hule, Odeljenje za… Centrala kriminalističke policije. Došao
sam zbog Tonija Lejkea.“
„Ima li novosti?“
„Da li bismo mogli negde da sednemo, Rate?“
Posedali su u Korbizjeove fotelje, a Rat diskretno mahnu recepcionerki
Venke da im ne donosi kafu, što je inače bio protokol kad dođu investitori.
„Hoću da nas odvedeš do njegove vikendice“, reče policajac.
„Kakve vikendice?“
„Vidi, Rate, znam da neću dobiti kafu ovde. Ne mari, i meni se strašno
žuri. Takođe, znam i da je Ekokrim obustavio istragu o tebi, ali je mogu
ponovo pokrenuti samo jednim pozivom. Možda ni ovaj put neće pronaći
nikakav dokaz protiv tebe, ali će te blokirati na duži period od onog koji
vam je bio potreban da sazidate vikendicu kolegi i bratu po sudbini Toniju
Lejkeu. Zar ne?“
Jedini talenat Jensa Rata bio je taj što je brže i pouzdanije od ostalih
umeo da izračuna isplativost. Nije mu trebalo više od sekunde da reši
računicu koja mu je upravo zadata.
„U redu.“
„Krećemo sutra u devet ujutru.“
„Ali kako…“
„Isto kao što ste i otpremili građu. Helikopterom.“ Policajac ustade.
„Samo još jedno pitanje. Toni je strašno pazio da niko ne sazna za tu
vikendicu. Čak ni njegova verenica Lena nije znala za nju. Kako ste
onda…?“
„Faktura za građevinski materijal iz Gejla i slika vas trojice u radnim
odelima na hrpi dasaka pred helikopterom.“
Jens Rat kratko klimnu. „Pa naravno. Ta slika.“
 „Ko je uopšte snimio?“
„Pilot. Pre nego što smo krenuli iz Gejla. A Andreas je smislio kako je
kul da je priložimo uz saopštenje o otvaranju investicionog fonda. Mnogo
bolje nego da smo u odelima i sa kravatama. A Toni se složio jer na njoj
izgleda kao da je to naš helikopter. Kako bilo, finansijski mediji je stalno
koriste.“
„Zašto nam niste vas dvojica rekli za tu vikendicu kad je Toni nestao?“
Jens Rat slegnu ramenima. „Nemoj pogrešno da me shvatiš, i nama je
važno koliko i vama da se Toni vrati. Imamo taj projekat u Kongu koji će
otići dođavola ako on pod hitno ne izmisli još deset miliona. Ali dosad je
Toni nestajao samo kad to želi. Zna da se stara o sebi, ne zaboravi da je
ratovao kao najamnik. Pretpostavljam da upravo sada negde pijucka piće
držeći pod rukom neku divlju lepoticu i smeje se jer je već rešio problem.“
„M-hm“, reče Hari. „Pretpostavljam da mu je onda ta divlja lepotica
odgrizla prst. Budi na Fornebuu sutra u devet.“
Jens Rat je posmatrao policajca kako odlazi, pitajući se zašto se znoj ne
sliva već lipti, uskoro će sav isteći.
Kada se Hari vratio u bolnicu, Seka je još bila tu. Prelistavala je neki
časopis i grickala jabuku. Hari pogleda jato lešinara. Stiglo je još cveća.
„Izgledaš mi umorno, Hari“, reče Seka. „Trebalo bi da odeš kući.“
Hari se tiho nasmeja. „Ti treba da ideš, sediš ovde sama pola dana.“
„Nisam bila sama.“ Osmehnula se vragolasto. „Pogodi ko je bio?“
Hari uzdahnu. „Izvini, Seko, ovih dana se ubih pogađajući.“
„Ejstejn!“
„Ejstejn Ejkeland?“
„Da! Doneo je čokoladu. Ne tati, nego meni. Izvini, celu sam je
pojela.“ Tako se nasmejala da joj se oči izgubiše u obrazima.
Kada je otišla da prošeta, Hari pogleda telefon. Dva propuštena poziva
od Kaje. Gurnuo je stolicu do zida i zabacio glavu.

OceanofPDF.com
 Sedamdeset sedmo poglavlje
Otisak

U deset sati i deset minuta pre podne helikopter je sleteo na uzvišenje

zapadno od Halingskarvea. U jedanaest sati locirali su vikendicu.
Bila je tako dobro skrivena u terenu da je bez Jensa Rata nikad ne bi
pronašli iako su znali gde se otprilike nalazi. Kamena kuća bila je uzidana
visoko na istočnoj, zaklonjenoj strani planine, dovoljno visoko da je ne
zakači lavina. Kamenje je dovučeno iz okolnih oblasti, a ugrađeno je u dve
stene koje su predstavljale stražnji bočni zid. Nije bilo uočljivih pravih
uglova. Prozori, ponajviše nalik na puškarnice, bili su tako duboko usađeni
da se o njih nije odbijala nikakva svetlost.
„E, to se zove planinska kuća“, reče Bjern Holm skidajući skije.
Odmah potom upao je do kolena u sneg.
Hari objasni Jensu da im nadalje više ne trebaju njegove usluge, te da
se može vratiti u helikopter da ih sačeka s pilotom.
Pred vratima sneg već nije bio toliko dubok.
„Ovde je neko nedavno čistio“, zaključi Hari.
Vrata su imala okov sa običnim katancem koji je brzo podlegao
Bjernovim napadima pajserom.
Pre nego što su otvorili, debele zimske rukavice zamenili su hirurškim
od lateksa, a na gojzerice su navukli plave plastične kese. Potom su ušli.
„Opa“, tiho će Bjern.
Čitava vikendica sastojala se od jedne prostorije dimenzija oko pet sa
tri metra i ponajviše je podsećala na kapetanovu kabinu s prozorima nalik
na brodske i obilovala je jednostavnim rešenjima za uštedu prostora.
Podovi, zidovi i tavanica bili su prekriveni grubim, neobrađenim daskama
prefarbanim s nekoliko slojeva bele boje ne bi li istakle ono malo svetla što
je prodiralo u prostoriju. Kraći desni zid zauzimala je jednostavna radna
ploča sa sudoperom i zatvorenom policom. Divan uz kraći zid očigledno je
služio i kao krevet. Nasred prostorije stajao je sto za ručavanje i jedna –
samo jedna – stolica sa šipkama na naslonu, zamrljana farbom. Pod jednim
prozorom bio je i stari pisaći sto sa izrezbarenim inicijalima i nedovršenim
stihovima. Levo, uz duži zid gde kamen nije bio prekriven daskama, stajala
je crna peć. Zarad uštede toplote čunkovi su skretali udesno uz kamen pre
nego što su produžili uvis. Košara je bila puna brezovog granja i novina za
potpalu. Na zidu su visile karte tog područja, ali i Afrike.
Bjern pogleda kroz prozor iznad pisaćeg stola.
„E, a ovo se zove pogled. Jebote, odavde se vidi pola Norveške!“
„Nego da mi počnemo“, reče Hari. „Pilot nam je dao samo dva sata,
nailaze oblaci sa obale.“
Mikael Belman je, kao i obično, ustao u šest sati. Prvo je malo
džogirao na trenažeru u podrumu, da se razbudi. Opet je sanjao Kaju.
Sedela je na motociklu i grlila čoveka kojem se lice nije videlo od kacige i
vizira. Izgledala je presrećno kada mu je u prolazu mahnula i osmehnula se
šiljatim zubićima. Ali zar nisu već ukrali taj motor, zar nije njegov? Nije bio
siguran, raspuštena kosa bila joj je tako duga da je prekrivala registarsku
tablicu.
Posle trčanja Mikael se istuširao i popeo u prizemlje da doručkuje.
Psihički se pripremio da pogleda jutarnje novine koje mu je Ula – kao i
uvek – ostavila pored tanjira.
U nedostatku slika Sigurda Altmana, alijas Kavaljera, objavili su sliku
seoskog policajca Skaja. Stajao je ispred svoje stanice prekrštenih ruku, sa
zelenim kačketom dugačkog oboda na glavi. Kao lovac na medvede, jebote.
Naslov:
„Uhapšen Kavaljer?“ A pored, iznad slike smrskanih žutih sanki:
„Otkriveno još jedno telo na Ustaosu.“
Belman prelete pogledom preko teksta u potrazi za rečju „Centrala“ ili
– još gore – za svojim imenom. Na naslovnici ipak nije bilo ničeg. Dobro
je.
Prelistao je do stranice na kojoj se nastavljala priča, a tu je već naišao
na tekst sa sve slikom:
Rukovodilac istrage pri Centrali kriminalističke policije Mikael
Belman rekao je u kratkoj izjavi za štampu da ne želi opširnije da govori
pre nego što Kavaljer bude saslušan. Kao i da nema komentara povodom
toga što je baš policija Malog Enebaka obavila hapšenje.
– Opšte gledano, mogao bih reći da je rad u policiji uvek timski rad.
Nama u Centrali nije važno ko prvi stigne devojci.
Ovo poslednje baš i nije morao da kaže. Bila je to puka laž, koju će kao
takvu svi prozreti i koja je nadaleko smrdela na ogorčenost.
Ali nema veze. Ako je ono što mu je advokat Kron juče rekao
telefonom stvarno tačno, Belmanu se ukazala zlatna prilika da sve to
ispravi. Štaviše. Da sam prvi stigne devojci. Znao je da će Kron tražiti
visoku cenu, ali i da neće on morati da je plati. Već onaj prokleti lovac na
medvede. Sa sve Huleom i njegovim Odeljenjem za krvne delikte.
Zatvorski čuvar je otvorio vrata, a Mikael Belman uzmaknu da
propusti Johana Krona. Kron je insistirao da se razgovor – koji, dakle, nije
bio formalno saslušanje – obavi na najneutralnijem mogućem terenu. Pošto
nije dolazilo u obzir da Kavaljer napusti Okružni zatvor gde je bio u
pravom apartmanu od ćelije, Kron i Belman su sastanak ugovorili u sobi za
posete koje se koriste za privatne susrete zatvorenika s porodicom. Unutra
nije bilo kamera niti mikrofona, bila je to najobičnija prostorija bez prozora,
koju se uprava ovlaš potrudila da oplemeni miljeom na stolu i goblenima po
zidovima. Budući da su se tu uglavnom odvijali ljubavni susreti, opruge na
spermom natopljenom trosedu toliko su popustile da je na oči Belmanu
Kron utonuo u nju kad je seo.
Sigurd Altman je pak sedeo za stolom. Belman sede preko puta njega,
da budu u istoj ravni. Altmanovo lice bilo je ispijeno, duboko usađenih
očiju i isturene vilice koja Belmana podseti na slike izgladnelih Jevreja iz
Aušvica. Ili pak na čudovište iz Osmog putnika.
„Ovakvi razgovori nisu baš po propisu“, poče Belman. „Stoga moram
insistirati da se ono što bude rečeno ne beleži niti prenosi dalje.“
„A nama treba garancija da će krivične vlasti ispuniti preduslove za
priznanje“, odvrati Kron.
„Dajem vam svoju reč“, reče Belman.
„Na čemu ponizno zahvaljujem. I šta još?“
 „Još?“ Belman se kiselo osmehnu. „Šta biste još hteli? Da potpišem
pismeni ugovor?“ Prokleti, nadmeni govnar odbrane.
„To bi bilo odlično.“ Kron mu gurnu list papira na sto.
Belman je piljio u hartiju, prelećući pogledom preko rečenica.
„Naravno, bez preke potrebe ga nećemo nikome pokazivati“, reče
Kron. „A dokument će biti vraćen kad se ispune svi ugovoreni preduslovi.
A ovo je…“ Kron pruži Belmanu penkalo. „Dipon. Najbolja pisaljka na
svetu.“
Belman prihvati penkalo i spusti ga preda se na sto.
„Ako priča bude valjala, potpisaću.“
„Ako je ovo mesto zločina, dotični je lepo počistio za sobom.“
Bjern Holm se podbočio i obazreo po sobi. Prevrnuli su prostoriju
naopačke, pootvarali sve fioke i ormare, lampama tražili tragove krvi i
pokupili otiske prstiju. Bjern je na stolu povezao svoj laptop sa skenerom za
otiske prstiju veličine kutije šibica. Takvi skeneri se odnedavno koriste i po
aerodromima za identifikaciju putnika. Dosad su svi otisci pripadali samo
jednoj osobi: Toniju Lejkeu.
„Nastavi.“ Hari je klečao ispod lavaboa i rastavljao plastične cevi.
„Mora biti tu negde.“
„Šta?“
„Ne znam. Nešto.“
„Ako ćemo nastaviti, trebalo bi malo da založimo.“
„Pa ti založi.“
Bjern Holm čučnu pored peći, otvori vratanca i stade da cepa i gužva
novine iz košare.
„Nego, šta si to ponudio Skaju pa je pristao na ovu ujdurmu? Rizikuje
poprilično ribanje ako istina ispliva na videlo.“
„Ne rizikuje on ama baš ništa“, odvrati Hari. „Ništa što je rekao, nije
slagao. Pogledaj njegove izjave. Samo su mediji izvlačili pogrešne
zaključke. A u protokolu ne piše apsolutno ništa o tome ko sme da uhapsi
osumnjičenog. Nisam ni morao ništa da mu ponudim. Rekao mi je da sam
mu manje antipatičan od Belmana, i to mu je bio dovoljan razlog.“
 „Samo to?“
„Pa. Pričao mi je i o svojoj ćerci, Miji. Ona nije baš sjajno prošla u
životu. Skaj smatra da ju je ona igranka zauvek obeležila. Svet je po selu
pričao da je Mija bila u vezi i sa Uleom, kao i da se nije samo nevino
ljubakala s Tonijem kad ih je Ule uhvatio na delu. Skaj obojicu vidi kao
uzroke svih ćerkinih problema.“
Bjern odmahnu glavom. „Na sve strane samo žrtve.“
Hari mu priđe ispruženog dlana. Na njemu je bilo nešto nalik na
komade žice isečene sa ograde. „Ovo sam pronašao u sifonu. Imaš li
predstavu šta je?“
Bjern preuze komadiće metala da ih prouči.
„Ej!“, povika Hari. „Vidi ovo!“
„Šta?“
„Novine. Vidi, ona konferencija za štampu kada smo najavili da dolazi
Iska Peler.“
Bjern Holm pogleda Belmanovu sliku koja je se pojavila kada je
iscepao prethodnu stranicu za potpalu. „Jebote, jeste.“
„Možda postoji otisak prsta na naslovnoj…“ Hari pogleda peć gde je
upravo gorelo prvih nekoliko stranice novina.
„Izvini“, reče Bjern. „Mogu da proverim na poleđini.“
„Okej. A inače, zanimaju me i ova drva.“
„Što?“
„Drveća nema kilometrima uokolo. Mora da negde čuva veću količinu
drva. Proveri ti te novine, a ja ću da se promuvam napolju.“
Mikael Belman je posmatrao Sigurda Altmana. Nije mu se dopadao
njegov hladni pogled, koščato telo, istureni zubi koji su gurali usne napred,
živčani pokreti i ono beznadežno šuškanje. Ali Sigurd Altman nije ni morao
da mu se sviđa, budući da je već bio njegov spasitelj i dobročinitelj. Sa
svakom Altmanovom reči Belman je bio sve bliži pobedi.
„Pretpostavljam da si pročitao Huleov izveštaj o pretpostavljenom
sledu događaja“, poče Altman.
 „Misliš, izveštaj seoskog policajca Skaja?“, ispravi ga Belman. „Skajev
pretpostavljeni sled događaja?“
Altman se lukavo osmehnu. „Može i tako. Harijeva priča je bila
iznenađujuće tačna, ali njen problem je što sadrži samo jedan opipljiv dokaz
– moje otiske prstiju iz Lejkeove kuće. Pa, recimo da sam ga jednom
posetio. I da smo pričali o starim, dobrim vremenima.“
Belman slegnu ramenima. „A ti misliš da bi porota progutala tu priču?“
„Pa, volim da o sebi razmišljam kao o osobi koja uliva poverenje.
Ali…“ Altman se iskezi pokazujući desni. „Ja neću ni izlaziti pred porotu,
zar ne?“
Hari je pronašao zalihu drva. Bila su naslagana pod jednim ispustom u
steni i prekrivena zelenom ciradom. U panj za cepanje drva bila je zarivena
sekira, pored nje je ležao i nož. Hari se obazre, šutnu malo po snegu. Ništa
posebno nije pronašao. Ali nešto mu se zakačilo za cokulu. Prazan, beli
plastični kalem. Hari se sagnu. Sa strane je još stajala etiketa. Deset metara
zavoja. Šta to traži ovde?
Izvivši glavu u stranu, Hari se zagleda u onaj panj. U crnu mrlju koju
je upio. Pa u nož. Dršku. Žuta, glatka. Šta će jedan nož na panju za cepanje
drva? Naravno, moguća su brojna objašnjena, pa opet…
Spustio je levu šaku na panj i podvio prste, sve osim patrljka srednjeg.
Oprezno je izvukao nož držeći ga sa dva prsta samo za vrh drške.
Sečivo je bilo oštro kao britva. S tragovima supstance za kojom Hari vazda
traga u svom poslu. Poskočio je i kao dugonogi los potrčao kroz dubok
sneg.
Bjern podiže pogled sa računara kada je Hari uleteo u kuću. „Samo
Lejkeovi otisci, bojim se“, uzdahnu.
„Ima krvi na oštrici“, Hari će, zadihan. „Proveri otiske na dršci.“
Bjern pažljivo preuze nož, pa zasu crnim prahom lakirano žuto drvo i
oprezno dunu.
„Samo jedan komplet otisaka, ali odličan“, reče. „Možda čak ima i
ćelija epitela.“
„Yess!“, uzviknu Hari.
„O čemu se radi?“
 „Ko god da je ostavio te otiske, odsekao je i prst Toniju Lejkeu.“
„Stvarno? Otkud ti…“
„Na panju za cepanje drva ima krvi. A poneo je i gazu da previje ranu.
Pritom, mislim da sam i ranije video ovaj nož – na uveličanoj fotografiji
Adele Vetlesen.“
Bjern Holm tiho zviznu, pa pritisnu foliju za otiske uz dršku tako da se
prah zalepi za nju. Potom spusti foliju na skener.
„Sigurde Altmane, možda će te tvoj brbljivi advokat spasti od otisaka
na Lejkeovom pisaćem stolu“, prošaputao Hari kada je Bjern pokrenuo
pretragu po bazi. Obojica su pomno pratila plavu liniju u prozoru koja je u
trzajima ispunjavala pravougaono polje. „Ali otiska na ovom nožu vala
neće.“
Ready…
Found 1 match.91
Bjern Holm kliknu da se prikaže rezultat.
Hari je zurio u ime koje se pojavilo na ekranu.
„Jesi li i dalje siguran da je ova osoba odsekla prst Toniju?“, upita
Bjern Holm.

OceanofPDF.com
 Sedamdeset osmo poglavlje
Pogodba

„Kad sam video Adelu i Tonija kako se jebu kao zečevi ispred onog
poljskog klozeta, sve mi se vratilo. Sve što sam nekako uspevao da zatrpam.
Sve ono što mi je psiholog rekao da sam ostavio za sobom. A bilo je upravo
suprotno, sve vreme sam u sebi negovao zver na lancu, hranio je dok nije
narasla i strahovito ojačala. Hari je to u potpunosti pogodio. Isplanirao sam
osvetu čiji je cilj bio da ponizim Lejkea isto onako kao što je on ponizio
mene.“
Sigurd Altman obori pogled na svoje šake i osmehnu se.
„Ali nadalje je Hari pogrešio. Nisam želeo da Adela strada, već samo
da osramotim Tonija Lejkea pred svima, a naročito pred budućom
tazbinom, pred Galtungom, koga je hteo da izmuze za svoj bajkoviti
projekat u Kongu. Jer što bi se inače frajer kao što je Lejke ženio onom
bledunjavom nesretnicom Lenom?“
„Pa jest“, uzvrati Belman osmehnuvši mu se ne bi li pokazao da mu
drži stranu.
„Zato sam napisao Toniju pismo u Adelino ime. Pisao sam da je
navodno zatrudnela s njim i da hoće da zadrži bebu. Ali samohranoj majci
treba sredstava, pa je mora isplatiti, a ona će zauzvrat kriti ko je otac.
Četiristo hiljada u prvoj turi. Ugovorio sam sastanak na parkingu iza
prodavnice Lefdal u Sandviki, dva dana kasnije, tačno u ponoć. Onda sam
pisao i Adeli, predstavio se kao Toni i zakazao joj jebačinu na istom tom
mestu, u isto vreme. Pretpostavio sam da će joj parking biti po ukusu, ali i
da, kako bih rekao, ona i Toni nisu baš razmenili adrese i brojeve telefona.
Uz to sam računao da neće odmah saznati za jadac, ne pre nego što ja
dobijem ono što mi treba. Nacrtao sam se tamo već u jedanaest i čekao ih u
kolima sa spremnim foto-aparatom. Plan mi je bio da snimim sastanak, bilo
da se on završi jebanjem ili svađom, pa da sve to uz propratnu priču
pošaljem Anešu Galtungu. I to je sve.“
Sigurd pogleda Belmana i ponovi. „To je sve.“
 Belman klimnu, a Sigurd Altman nastavi: „Toni je stigao ranije.
Parkirao se, izašao i obazreo se. Potom je nestao negde pod drvećem prema
reci. Sakrio sam se iza volana. Potom je stigla i Adela. Otvorio sam prozor
da čujem. Čekala je, obazirala se, pogledala na sat. Toni joj je bio tik iza
leđa, neverovatno kako ga nije čula. Na moje oči je izvadio ogromnu
laponsku nožekanju i stegao je laktom oko vrata. Koprcala se dok ju je
nosio do svog auta. Tek kada je otvorio vrata, video sam da su sedišta
presvučena najlonom. Nisam čuo šta joj je rekao, ali sam uključio kameru i
zumirao ih. Video sam da joj je utrapio neku olovku, pisala je nešto što joj
je on očigledno diktirao.“
„Razglednicu iz Kigalija“, reče Belman. „Sve je unapred isplanirao.
Kako bi se vodila kao nestalo lice.“
„Samo sam slikao, ne razmišljajući ni o čemu drugome. Sve dok ga
odjednom nisam video kako podiže ruku i zariva joj nož u vrat. Nisam
mogao da verujem rođenim očima. Krv je šiknula na šoferšajbnu.“
Njih dvojica nisu ni primetili da se Kronu oteo uzdah.
„Malo je sačekao držeći joj nož u vratu, kao da čeka da joj isteče sva
krv. Potom ju je podigao, izneo iz auta i ubacio u prtljažnik. Kad je krenuo
nazad da sedne za volan, zastao je pod uličnom svetiljkom kao da njuši
vazduh. I tada sam ugledao isti prizor kao onomad na igranci, kada mi je
zario nož u usta: razrogačene oči, iskeženo lice. Dugo pošto se odvezao sa
Adelom, nisam mogao da se pomerim, bio sam ukočen od straha. Shvatio
sam da neću ništa slati Anešu Galtungu. Ili bilo kome drugome. Jer sam
upravo postao saučesnik u ubistvu.“
Sigurd pribrano srknu vodu iz čaše na stolu i baci pogled ka Kronu,
koji mu potvrdno klimnu.
Belman se nakašlja. „Tehnički gledano, nisi bio baš saučesnik u
ubistvu, eventualno bi se mogao teretiti za iznudu ili obmanu. Mogao si da
se zaustaviš na tome. Naravno, bilo bi ti neprijatno, ali mogao si da se
obratiš policiji. Još si imao i slike kao dokaz.“
„Svejedno, bio bih optužen i osuđen. Tvrdili bi da ja bolje od bilo koga
znam koliko Toni ume da bude nasilan pod pritiskom, da sam sve to
organizovao s predumišljajem.“
 „Zar ti ni u jednom trenutku nije palo na pamet da bi se to moglo
desiti?“, upita Belman praveći se da ne vidi Kronov upozoravajući pogled.
Sigurd Altman se osmehnu. „Nije li čudno, glavni inspektore, što nam
je često najteže da prepoznamo sopstvene namere? I da ih upamtimo?
Iskreno, teško mi je da se setim šta sam mislio da će se dogoditi.“
Zato što nisi hteo da se setiš, pomisli Belman, ali klimnu uz jedno „m-
hm“ kao da zahvaljuje Altmanu što mu je pružio taj novi uvid u dubine
ljudske duše.
„Danima sam razmišljao šta da radim“, nastavi Altman. „Pa sam se
vratio u dom na Hovasu i iscepao stranicu iz knjige gostiju sa imenima i
adresama svih koji su bili tamo one noći. A onda sam ponovo pisao Toniju.
Ovog puta sam se potpisao kao Borgni Stem-Mire. Pisao sam kako Borgni
zna šta je uradio i zašto, da ga je videla kako se jebe sa Adelom Vetlesen na
Hovasu. I ona je tražila pare. Pet dana kasnije pročitao sam da je Borgni
pronađena mrtva u nekom podrumu. I tu je sve trebalo da se završi. Policija
bi istražila ubistva i uhapsila Tonija. Samo je to trebalo da uradite – da ga
uhvatite.“
Sigurd Altman beše povisio glas, Belman se smeo zakleti da je video
suze kako naviru u oči iza okruglih naočara.
„Ali vi niste ništa otkrili, niste imali pojma. Zato sam morao da ga
hranim novim žrtvama, pretim u ime drugih gostiju sa spiska iz planinskog
doma. Isecao sam slike žrtava iz novina i kačio ih na zid svog studija u
fabrici Kadok pored kopija pisama koja sam slao u njihovo ime. Čim bi
Toni nekog ubio, javio bih se kao sledeći ucenjivač tvrdeći da je zapravo on
slao prethodno pismo u tuđe ime i sad tražio još veću svotu za doživotno
ćutanje, pošto je broj žrtava na Tonijevoj duši rastao.“ Altman se nagnu
prema Belmanu, glas mu je sad zvučao napaćeno. „Sve sam to radio da
pomognem vama. Pa ubice greše, zar ne? Što više ubijaju, veće su šanse da
ih uhvatite.“
„A oni su sve veštiji u onome što rade“, primeti Belman. „Pritom, ne
zaboravi da za Tonija Lejkea nasilje nije nikakva novost. Kad neko onoliko
dugo ratuje kao najamnik po Africi, sigurno će okrvaviti ruke. Baš kao i ti.“
„Zar su moje ruke krvave?“, vrisnu Altman. „Pa ja sam provalio kod
Tonija da zovem Elijasa Skuga kako biste vi imali trag u listingu poziva.
Vama su ruke krvave zato što niste radili svoj posao! Kurve poput Adele i
Mije, ubice poput Tonija. Da vam…“
„Sigurde, dosta je bilo.“ Johan Kron ustade. „Hajde da napravimo malu
pauzu.“
Altman zažmuri, podiže ruke i odmahnu glavom.
„Dobro sam, dobro sam, bolje da što pre ovo odradimo.“
Johan Kron pogleda svog klijenta, pa Belmana, a onda opet sede.
Altman drhtavo udahnu. Pa nastavi:
„Posle, recimo, trećeg ubistva Toni je, naravno, shvatio da ni sledeće
pismo neće biti od osobe koja ga potpisuje. Ali svejedno je nastavio da ih
ubija, sve okrutnije. Kao da želi da me zastraši, da me natera da se
povučem, da mi pokaže kako će nastaviti da ubija sve dok ne stigne i do
mene.“
„Ili je hteo da se reši mogućih svedoka koji su ga videli s Adelom“,
reče Belman. „Znao je da na Hovasu nije bilo više od sedmoro ljudi, samo
nije mogao da dođe do spiska sa imenima.“
Altman se zasmeja. „Pa zar ne! Kladim se da je otišao na Hovas da
proveri knjigu gostiju. Ali je našao samo marginu iscepanog lista. Toni-
Poni!“
„A šta je bio tvoj motiv da nastaviš?“
„Kako to misliš?“, upita Altman naprasno se pribravši.
„Pa mogao si odavno da napišeš policiji anonimnu dojavu. Da nisi i ti
želeo da se rešiš svedoka?“
Altman izvi glavu u stranu gotovo dotaknuvši uvom rame. „Kao što
rekoh, glavni inspektore, teško je objasniti zašto radiš to što radiš. Našom
podsvešću upravlja nagon za preživljavanjem koji je daleko racionalniji od
svesne misli. Možda je moja podsvest uvidela da sam bezbedniji ukoliko
Toni ukloni sve svedoke. Onda niko ne može reći da sam bio tu, niti me
jednog dana prepoznati na ulici. Ali na ta pitanja nikad nećemo saznati
odgovor, zar ne?“
***
Peć je razdragano pucketala.
 „Ali zašto bi, pobogu, Toni Lejke sam sebi odsekao prst?“, upita Bjern
Holm.
Sedeo je na divanu dok je Hari preturao po kutiji s lekovima koju je
pronašao u dnu jedne kuhinjske fioke. Naišao je na još rolni zavoja, kao i na
melem za zaustavljanje krvarenja od kojeg se krv ubrzano zgrušava. Datum
proizvodnje melema bio je pre samo dva meseca.
„Altman ga je prisilio“, reče Hari proučavajući neku mrku bočicu bez
etikete. „Morao je da ponizi Lejkea.“
„Ne zvučiš mi baš ubeđeno u to što pričaš.“
„Naravno da sam ubeđen, jebote“, reče Hari odvrnuvši zapušač.
Omirisao je sadržaj bočice.
„Stvarno? Ovde nema nijednog otiska koji nije Lejkeov, svuda okolo
su Lejkeove zift crne dlake i njegovi otisci cipela. Četrdeset dva, Hari.“
„Pa temeljno je počistio za sobom. Podseti me da ovo pošaljem na
analizu.“ Hari tutnu mrku bočicu u svoj džep.
„Počistio? Šta? Ovo očigledno nije mesto zločina. A pričamo o tipu
koji je ostavio sočne otiske prstiju na Lejkeovom pisaćem stolu u Oslu? Pa i
sam kažeš da je ostavio svinjariju u onom napuštenom planinskom domu
gde je ubio Utma? Ne, Hari, nešto ne verujem u to. A ne veruješ ni ti.“
„U pičku materinu!“, dreknu Hari. „U tri lepe pičke materine.“ Uronio
je glavom u šake zureći u sto.
Bjern Holm tad podiže onaj komadić metala iz sifona i zagreba noktom
kažiprsta po žutoj oplati. „Inače, mislim da znam šta je ovo.“
„Stvarno?“, reče Hari ne podižući glavu.
„Gvožđe, hrom, nikl i titanijum.“
„Molim?“
„Kad sam bio mali, nosio sam fiksnu protezu. Nova proteza podešava
se savijanjem i seckanjem.“
Hari naglo podiže glavu. Piljio je pravo u onu mapu Afrike, u zemlje
koje su se međusobno sklopile kao delovi slagalice. I u Madagaskar koji je
ostao sa strane kao delić koji se nije mogao uklopiti.
„Kod zubara…“
 „Ćut’!“ Hari podiže ruku. Sad je znao. Nešto je upravo došlo na svoje
mesto. Čulo se samo pucketanje u peći i hučanje vetra koji je jačao napolju.
Dva delića slagalice, ostavljena po strani, sad su se uklopila u sliku. Deda
sa Liserna. Deda po majci. I fotografija iz napuštenog planinskog doma.
Porodična fotografija. Ali ne Tonijeva, već Utmova. Giht. Šta mu je ono
Toni Lejke rekao? Nije zarazan, ali je nasledan. Nasmejani dečak s velikim
zubima. I čovek zatvorenih usta kao da krije neku mračnu tajnu. A krio je
svoje trule zube i protezu. Kamenčić. Smeđecrni kamenčić koji je pronašao
u kupatilu tog doma. Zavukao je ruku u džep. Još je bio tu. Hari ga dobaci
Bjernu.
„Reci mi“, poče progutavši pljuvačku. „Nabasao sam na to – da nije
možda zub?“
Bjern ga podiže ka svetlosti. Pa zagreba noktom. „Mogao bi biti.“
„Moramo nazad“, reče Hari, a dlake na vratu su mu se nakostrešile.
„Odmah. Jebiga, nije ih Altman pobio.“
„Nego?“
„Nego Toni Lejke.“
„Ali sigurno si pročitao u novinama da je Toni Lejke oslobođen iz
pritvora“, reče Belman. „Zato što je, naime, imao nešto što se zove alibi.
Postoje dokazi da se u vreme smrti Borgni i Šarlote nalazio na nekom
drugom mestu.“
„Ne znam ništa o tome“, reče Sigurd Altman prekrstivši ruke. „Znam
samo da je na moje oči zario nož u Adelu. A da su posle svakog mog pisma,
navodni pošiljaoci stradali.“
„Jesi li svestan da te ovo sve čini saučesnikom u ubistvu?“
Johan Kron se nakašlja. „A jesi li ti svestan da tebi i tvojoj Centrali
nudimo pravog ubicu na tanjiru? To rešava sve tvoje interne probleme, sve
zasluge su tvoje, a još dobijaš i svedoka koji će na suđenju reći da je video
kako Toni Lejke ubija Adelu Vetlesen. Sve ostalo ostaje među nama.“
„A tvoj klijent će odšetati?“
„Takav je dogovor.“
„A šta ako je Lejke sačuvao pisma, pa ona iskrsnu tokom suđenja?“,
upita Belman. „Onda smo u problemu.“
 „Upravo zato mi se i čini da neće iskrsnuti.“ Kron se osmehnu. „Je li
tako, glavni inspektore?“
„A šta je s tim fotografijama Adele i Tonija?“
„Izgorele su u Kadoku“, odvrati Altman. „Pokleti Hule.“
Mikael Belman polako klimnu. Pa uze penkalo. Dipon. Olovo i čelik.
Teško. Ali kad ga je stavio na hartiju, njegovo ime se takoreći samo
ispisalo.
„Hvala“, reče Hari. „Primljeno.“
U odgovor mu stiže nekakvo krčanje, a potom se više ništa nije čulo
osim monotonog brujanja motora helikoptera kroz slušalice.
Hari odgurnu mikrofon i pogleda kroz prozor.
Zakasnio je.
Upravo je razgovarao s kontrolom leta na aerodromu Gardermun u
Oslu. Oni su iz bezbednosnih razloga raspolagali svime živim, pa i
spiskovima putnika. Potvrdili su Hariju da je Od Utmo prethodnog dana
otputovao sa unapred rezervisanom kartom za Kopenhagen.
Predeo se lagano kretao pod njima.
Hari ga je zamišljao s pasošem u ruci, pasošem čoveka kog je mučio i
ubio. Službenik ili službenica za šalterom ionako bi samo rutinski proverili
da li se ime u pasošu podudara sa imenom na rezervaciji, a čak i ako bi
slučajno pogledali sliku, pomislili bi – kakva grozna proteza na odraslom
čoveku. Onda bi podigli pogled, ugledali istu tu protezu na možda čak i
veštački potamnjenim zubima pred sobom, fiksnu protezu koju je Toni
Lejke savijao i seckao ne bi li je navukao na svoje porcelanske solitere od
zuba.
Proleteli su kroz pljusak. Kapi su eksplodirale o pleksiglas, da bi se
potom slile u drhtavim prugama i nestale. Nekoliko sekundi kasnije, kao da
pljuska uopšte nije ni bilo.
Prst.
Toni Lejke je sam sebi odsekao prst i poslao ga Hariju ne bi li konačno
zavarao trag, ne bi li policija otpisala Tonija Lejkea, zaboravila, obustavila
istragu. Da li je slučajno odabrao isti onaj prst koji nedostaje i Hariju, da li
je želeo da se poistoveti s njim?
 Ali šta će onda sa onim neoborivim Tonijevim alibijem?
Hariju je i ranije palo na pamet, ali tada je pomisao odbacio zato što su
hladnokrvne ubice retkost, odstupanje, izopačene duše u pravom smislu
reči. Ali šta ako je postojao još jedan, da li je Toni Lejke stvarno imao
saučesnika?
„Jebote!“, reče Hari dovoljno glasno da se završetak reči preneo na tri
preostala para slušalica u helikopteru. Primetio je da ga Jens Rat gleda. A
možda je Rat i bio u pravu. Možda Toni Lejke upravo sada negde pijucka
piće držeći pod rukom neku divlju lepoticu i smeje se jer je već rešio
problem.

OceanofPDF.com
 Sedamdeset deveto poglavlje
Propušteni pozivi

U dva sata i petnaest minuta helikopter je sleteo na Fornebu,

nekadašnji aerodrom na samo dvanaest minuta vožnje od centra Osla. Kada
su Hari i Bjern Holm ušli na vrata Centrale kriminalističke policije, a Hari
pitao recepcionera zašto se ni Belman niti bilo ko drugi iz rukovodstva
istrage ne javljaju na telefon, dobio je odgovor da su svi zajedno na
sastanku.
„Ali zašto nas nisu zvali, jebote?“, promrmlja Hari grabeći niz hodnik
dok je Bjern kaskao za njim. Širom je otvorio vrata ne pokucavši. Sedam
glava se izviše da ih pogledaju, a osma, Belmanova, nije ni morala pošto je
on sedeo u čelu stola, okrenut prema vratima, a ostali su dotad posmatrali
njega.
„A evo i Stanlija i Olija“, šaljivo će Belman, a Hari shvati na osnovu
kikotanja ostalih da su ih spominjali u odsustvu. „Gde ste bili?“
„Pa, dok su Snežana i sedam patuljaka sastančili, mi smo otišli do
Lejkeove vikendice“, odvrati Hari bacajući se na slobodnu stolicu u začelju
stola. „A imamo i vesti za vas. Nije Altman ubica, uhapsili smo pogrešnog
čoveka. Ubica je Toni Lejke.“
Hari nije znao kakvu je reakciju očekivao. Ali svakako nije očekivao
ono što se dogodilo: reakcija je u potpunosti izostala.
Glavni inspektor se zavali u stolici sa ljubopitljivim osmehom na licu.
„Mi uhapsili pogrešnog čoveka? Ako se ne varam, Skaj iz Malog
Enebaka našao je za shodno da uhapsi Sigurda Altmana. A što se tiče
informativne vrednosti tvoje novosti, ona je krajnje bezvredna. Toniju
Lejkeu samo možemo ponovo poželeti dobrodošlicu.“
Hari prelete pogledom sa Erdala na Pelikanku, a potom se vrati na
Belmana dok mu je mozak radio kao lud. Doneo je jedini moguć zaključak.
„Altman“, reče. „Altman vam je rekao da je Lejke ubica. Znao je to
sve vreme.“
 „Ne samo da je znao“, odvrati Belman. „Već je on, isto kao Lejke onu
lavinu na Hovasu, izazvao čitav ovaj talas ubistava. Skaj je uhapsio nevinog
čoveka, Hari.“
„Nevinog?“ Hari odmahnu glavom. „Belmane, lično sam video
fotografije u fabrici. Altman je sigurno umešan, samo još ne znam kako.“
„Ali mi znamo“, reče Belman. „Pa, ako bi mogao privremeno da
prepustiš stvar u ruke nama…“
Hari je već čuo reč koja će uslediti: odraslima. No umesto toga Belman
je sročio: „…koji raspolažemo činjenicama, pa se posle priključi kad budeš
obavešten. Može, Hari? To važi i za tebe, Bjerne. Nego, da nastavimo.
Dakle, šta sam ono rekao. Da, nije isključeno da je Lejke imao saučesnika
koji je izveo najmanje dva ubistva, ona dva za koja Lejke ima alibi. Znamo
da je u trenutku smrti Šarlote i Borgni Lejke bio na sastancima prepunim
svedoka.“
„Lukavo đubre“, reče Erdal. „Lejke je, naravno, pretpostavio da će
policija povezati sva ubistva, pa da će se rešiti sumnje i za sva ostala ako
nabavi čvrst alibi za samo neka od njih.“
„Da“, složi se Belman. „Ali ko mu je saučesnik.“
Predlozi, komentari i pitanja pljuštali su na sve strane oko Harija.
„Teško da je motiv Tonija Lejkea da ubije Adelu Vetlesen ona svota od
četiristo hiljada kruna za koju je ucenjivan“, ubaci se Pelikanka. „Pre će to
biti strah šta će se desiti ako se pročuje da je neka druga žena zatrudnela s
njim. Onda bi ga Lena Galtung ostavila, a on bi mogao da se pozdravi s
Galtungovim milionima za projekat u Kongu.
„A šta je s drugim investitorima za Kongo?“, povika onaj momak
besprekornog tena. „Šta je s trojicom njegovih partnera?“
„Lejkeova sudbina u potpunosti je sjedinjena s tim projektom u
Kongu“, reče Belman. „Ali niko od njegovih finansijera ne bi ubio dvoje
ljudi zbog deset procenata udela u projektu – ti tipovi su navikli na dobitke i
gubitke. Osim toga, Lejke je morao sarađivati s nekim kome veruje lično,
ali i profesionalno. Ne zaboravite i da je u ubistvima Borgni i Šarlote
korišćeno isto oružje. Kako se ono zvaše, Hari.“
„Leopoldova jabuka“, reče Hari ravnim tonom, još blago ošamućen.
 „Možeš li malo glasnije?“
„Leopoldova jabuka.“
„Hvala. Iz Afrike. Gde se Lejke borio kao najamnik. Zato ne bi bilo
loše pretpostaviti da je Lejke angažovao nekadašnjeg kolegu, pa bi valjalo
krenuti odatle.“
„Ako je koristio plaćenog ubicu za drugo i treće ubistvo, zašto nije i za
ostala?“, upita Pelikanka. „Onda bi imao potpun alibi.“
„A sigurno bi dobio i popust na toliku količinu“, ubaci se tip s
brkovima kao Nansen. „Plaćeni ubica ne bi svejedno dobio više od
doživotne.“
„Možda je tu bilo faktora koje još ne vidimo“, reče Belman. „Banalnih
razloga – dotični nije imao vremena, ili Lejke nije imao para. A tu je i
najčešći uzrok svemu u kriminalističkoj istrazi: možda je naprosto samo
tako ispalo.“
Svi za stolom stadoše saglasno da klimaju glavom. Činilo se da je čak i
Pelikanka zadovoljna tim odgovorom.
„Ima li još pitanja? Nema? Onda bih iskoristio ovu priliku da zahvalim
Hariju Huleu što nam je dosad pomagao. Ali pošto više nema potrebe za
njegovim ekspertskim mišljenjem, on se od ovog trenutka vraća na
Odeljenje za krvne delikte. Bilo je zanimljivo posmatrati istragu ubistava iz
jednog drugog ugla, Hari. Možda ovaj put nisi razrešio ubistva, ali ko zna?
Dole na Grenlandu te možda više ne čekaju ubistva, ali ima tu i drugih
zanimljivih zločina. Još jednom – hvala. A sad me, narode, čeka
konferencija za štampu.“
Hari pogleda Belmana. Morao je da mu se divi. Onako kako se čovek
divi bubašvabi koju pusti niz vodu u klozetskoj šolji, a ova opet izgamiže. I
opet. Sve dok ne nasledi čitav svet.
Minuti, jedan po jedan, pa i sati, proticali su lagano, monotono, u
talasima pokraj kreveta u Državnoj bolnici. Naišla je neka sestra, pa otišla,
dolazila je i Seka, i otišla. Cveće se neprimetno prikradalo.
Hari je opazio da često porodice postaju nestrpljive od čekanja da
njihov bližnji poslednji put udahne vazduh, pa se naposletku i mole da smrt
oslobodi ovoga. Tačnije, da oslobodi njih same. Ali za Harija nije bilo tako.
Nikad se nije osećao bližim ocu nego sada, u toj nemoj prostoriji gde se sve
svodilo na sledeći udah, sledeći otkucaj srca. Posmatrajući Olava Hulea,
Hariju se činilo da je i sam tamo gde i on, u spokojnom bivstvovanju
između života i ništavila.
Istražitelji iz Centrale mnogo su toga videli i shvatili. Ali jednu
očiglednu vezu nisu otkrili. No ona je sve rasvetljavala. Bila je to veza
između imanja Lejkeovih i Ustaosa. Između glasina o utvari i dečaku
nestalom sa Utmovog imanja i čoveka koji je te visoravni nazivao „svojim
predelom“. Između Tonija Lejkea i dečaka s fotografije okruženog ružnim
ocem i prelepom majkom.
Povremeno bi Hari bacio pogled na mobilni telefon i pozive koje je
propuštao. Hagen. Ejstejn. Kaja. I opet Kaja. Moraće uskoro da joj se javi.
Pozvao ju je.
„Smem li da dođem večeras kod tebe?“, upitala je.

OceanofPDF.com
 Osamdeseto poglavlje
Ritam

Kiša je dobovala o daske plutajućeg mola. Hari priđe s leđa čoveku na

ivici.
„Dobro jutro, Skaje.“
„Dobro jutro, Hule“, odvrati policajac ne okrećući se. Vrh pecaroškog
štapa nakrivio se od najlona koji ga je vukao ka trsci na suprotnoj obali.
„Grize?“
„Ma kakvi“, reče Skaj. „Zaglavila se u prokletoj trsci.“
„Žao mi je. Jesi li video današnje novine?“
„Ovde u unutrašnjosti nam stižu tek u toku prepodneva.“
Iako je znao da to nije tačno, Hari klimnu.
„Ali verovatno pišu o meni kao o seoskoj ludi“, nastavi Skaj. „Kako
sada gradski momci iz Centrale moraju da počiste šta sam zasrao.“
„Kao što rekoh: izvini.“
Skaj slegnu ramenima. „Nemaš za šta da mi se izvinjavaš. Sve si mi
rekao kako jeste, znao sam u šta se upuštam. A bilo je i zabavno, priznajem.
Znaš, ovde se retko kad bilo šta dešava.“
„M-hm. Ali ne pišu mnogo o tebi, uglavnom ih zanima to što je Toni
Lejke ipak ubica. I obilato citiraju Belmana.“
„U to ne sumnjam.“
„Uskoro će otkriti i ko je Tonijev otac.“
Skaj se osvrnu ka Hariju.
„Trebalo je ranije da se setim, naročito zato što smo spomenuli
promenu imena.“
„Sad te, Hule, više ne pratim.“
„Pa baš ti si mi i rekao, Skaje. Rekao si mi da je Toni živeo na
Lejkeovom imanju. A Lejke mu je deda po majci. Toni je uzeo majčino
prezime.“
 „To i nije naročito neobično.“
„Možda i nije. Ali u ovom slučaju imao je dobar razlog. Toni se kod
dede krio – majka ga je tamo poslala.“
„Otkud ti to?“
„Koleginica.“ Kako je to rekao, Hariju nozdrve zagolica njen miris od
prethodne noći. „Ispričala mi je priču koju je čula od policajca u Ustaosu.
Priču o porodici Utmo, o ocu i sinu koji su se mrzeli toliko da su svi strepeli
kako će se poubijati.“
„Poubijati?“
„Proverio sam dosije Oda Utma. Kao i sin, bio je poznat po prekoj
naravi. U mladosti je robijao zbog ubistva iz ljubomore. Posle se preselio u
pustaru, venčao s Karen Lejke i dobio sina. Sin je zašao u pubertet i već tad
je bio zgodan, visok i šarmantan. Dva muškarca i jedna žena skoro sasvim
izolovani od sveta. A jedan muškarac je već ubio iz ljubomore. Izgleda da
je Karen Lejke pokušala da spreči tragediju. Krišom je poslala sina od kuće
i ostavila njegove cipele u blizini lavine koja se nedavno sručila.“
„Ja za to nisam znao, Hule.“
Hari polako klimnu. „Nažalost, uspela je samo da odloži tragediju.
Upravo su otkrili njeno telo u jaruzi, s rupom od metka na čelu. Samo
nekoliko metara odatle njen muž i ubica pronađen je izlomljen pod svojim
motornim sankama. A pre toga pretrpeo je mučenje, spaljena mu je koža na
leđima i rukama i svi zubi su mu počupani. Pogodi ko mu je to uradio.“
„O gospode…“
Hari tutnu cigaretu među usne.
„Kako si otkrio vezu?“, upita Skaj.
„Porodične sličnosti, nasleđe.“ Hari zapali cigaretu. „Otac i sin. Možeš
pokušati da pobegneš od toga, ali će te svejedno pratiti. Mislim da je Od
Utmo nekako zaključio da ubistva gostiju sa Hovasa znače da je i on sam
gonjen, da ga juri duh pokojnog sina. Zato se sklonio sa imanja u napušten
planinski dom, zaklonjen brojnim provalijama. Sa sobom je poneo i sliku
svoje porodice, porodice koju je uništio. Zamisli prestravljenog ubicu, koji
se možda i kaje zbog svog zločina, samog sa svojim mislima.“
„Da, kazna ga je već stigla.“
 „A ja sam naišao na tu fotografiju. Toni je imao sreće da liči na majku.
Teško je bilo prepoznati odraslog Tonija u dečaku sa slike, ali već tad je
imao one velike, bele zube. Dok je otac svoje krio. Tu su se razlikovali.“
„Zar mi nisi rekao da si ih povezao zahvaljujući porodičnim
sličnostima?“
Hari klimnu. „Nasledna bolest.“
„To što su obojica ubice?“
Hari odmahnu glavom. „Mislim bukvalno na bolest, Skaje. Ne, obojica
su patili od gihta. Jutros sam dobio i dokaze srodstva. Analiza dnk iz
komadića mesa na peći i Lejkeove kose pokazuje da su otac i sin.“
Skaj klimnu.
„Pa“, poče Hari. „U svakom slučaju, došao sam da ti zahvalim na
pomoći i da se izvinim zbog ishoda. Bjern Holm pozdravlja tvoju ženu,
kaže da nikad nije probao bolje ćufte sa pireom od kelerabe.“
Skaj se kratko osmehnu. „Svi to kažu. Čak su se i Toniju dopale.“
„Stvarno?“
Skaj slegnu ramenima vadeći nož iz futrole na kaišu.
„Pa, rekao sam ti da je Mija bila zaljubljena u tog tipa. Onih dana
nakon što je napao Ulea nožem, dovela ga je kući na ručak kad je znala da
ja neću biti tu. Moja žena nije ništa rekla kad su banuli, ali ja sam, naravno,
poludeo kad sam čuo za to. Strašno smo se svađali, znaš već kako je s
devojkama u tom uzrastu kad se zacopaju. Pokušavao sam, govorio joj da je
Toni nasilnik, a bio sam baš glup. Jer trebalo je da znam – što im gore stvari
pričaš o njihovom izabraniku, to im je više stalo do njega. Jer onda valjda
umisle da su njih dvoje sami protiv svih. Pa i sam si viđao kako žene šalju
pisma u zatvor najgorim ubicama.“
Hari klimnu.
„Mija je htela da pobegne od kuće, da ga prati na kraj sveta, tome nije
bilo kraja.“ Skaj preseče najlon i stade da namotava.
Hari je pratio povlačenje omlitavelog najlona. „M-hm. Na kraj sveta?“
„Aha.“
„Razumem.“
 Skaj prestade da namotava i pogleda Harija. „Ne“, reče odlučno.
„Šta – ne?“
„Ne, nije ono što misliš.“
„A šta mislim?“
„Da su se Mija i Toni kasnije opet sastajali. On je raskinuo s njom i
otad se više nikad nisu videli. Nastavila je život bez njega. Mija nema
nikakve veze sa svim ovim, jasno? Imaš moju reč. Taman joj je krenulo
malo nabolje, kad te molim nemoj…“
Hari klimnu vadeći iz usta cigaretu koja se ugasila na kiši.
„Ne radim više na toj istrazi“, reče. „Ali tvoja reč bi mi svejedno bila
dovoljna.“
Kada je krenuo s parkinga, Hari ugleda u retrovizoru Skaja kako
pakuje svoj pecaroški pribor.
Bolnica. Uhvatio je ritam. Vreme više nije bilo isprekidano
događajima, već je nesmetano proticalo. Došlo mu je da im zatraži dušek za
pod. Bilo bi mu skoro kao u Čungkingu.

OceanofPDF.com
 Osamdeset prvo poglavlje
Farovi

Prošla su tri dana. Još je bio živ. Svi su bili živi.

Niko nije znao gde je Toni Lejke, lažnom Odu Utmu se u
Kopenhagenu izgubio svaki trag. Jedan dnevni list objavio je na naslovnici
fotografiju Lene Galtung sa šalom preko glave i velikim naočarima za
sunce u najboljem stilu Grete Garbo. Naslov je glasio: „Nema komentara“.
A sada ni nju više niko nije video već dva dana, navodno se krila u očevoj
kući u Londonu. Brojne novine objavile su i Tonijevu sliku u radnom odelu
ispred helikoptera. „Kavaljer nestao“, pisalo je danas. Toni je preuzeo taj
nadimak, verovatno zato što se odomaćio u narodu, a i bolje je pristajao
Lejkeu nego Altmanu. Začudo, niko iz medija još nije uspeo da poveže
Tonija Lejkea sa imanjem Utmovih. Očigledno su Tonijeva majka, a docnije
i on sam, dobro zatrli tragove.
Mikael Belman držao je konferencije za štampu svakog dana. U
televizijskom nastupu ispoljio je svoje pedagoške sposobnosti, uz neodoljivi
osmeh objašnjavajući kako je slučaj rešen. Bila je to, naravno, njegova
verzija. A to što počinilac nije uhapšen zvučalo je tek kao zanemarljiv
propust – važno je bilo da je Toni Kavaljer Lejke razotkriven, neutralisan i
izbačen iz igre.
Svake večeri noć je padala nekoliko minuta kasnije. Svi su čekali
proleće – ili mrazeve. Bar nešto od toga, ali i jedno i drugo je izostalo.
Svetlost farova promače po tavanici.
Hari je ležao na boku i zurio u dim cigarete koji se kovitlao po
vazduhu u složenim i nimalo predvidivim putanjama.
„Baš si se ućutao“, reče Kaja privijajući mu se uz leđa.
„Ostaću ovde do sahrane“, reče. „Posle odlazim.“
Povukao je dim. Ćutala je. Onda je, na svoje iznenađenje, osetio nešto
toplo i vlažno na lopaticama. Ostavivši cigaretu na rubu pepeljare, okrenuo
se prema njoj.
„Ti to plačeš?“
 „Pa, onako.“ Šmrknula je i nasmejala se. „Ne znam šta mi je.“
„Hoćeš pljugu?“
Odmahnula je glavom i obrisala suze. „Mikael me je zvao danas. Hteo
je da se vidimo.“
„M-hm.“
Prislonila mu je glavu na grudi. „Zar nećeš da čuješ šta sam mu
odgovorila?“
„Samo ako ti želiš da mi kažeš.“
„Odbila sam ga. A on mi je rekao da ću zažaliti. Da ćeš me odvući sa
sobom na dno. I da ti to ne bi bio prvi put.“
„Pa. U pravu je.“
Podigla je glavu. „Ali meni to ništa ne znači, kako ne shvataš? Išla bih
s tobom bilo gde.“ Suze joj ponovo potekoše niz obraze. „Ako ideš ka dnu,
idem i ja s tobom.“
„Ali dole nema ničega“, reče Hari. „Nema ni mene. Videla si me u
Čungkingu. Bilo bi nam isto kao posle lavine – u istoj kući, samo sami i
napušteni.“
„Ali onda si me pronašao i izvukao. Tako bih mogla i ja tebe da
izvučem.“
„A šta ako ja ne želim da se izvučem? Ne bi mogla da me namamiš još
jednim bolesnim ocem.“
„Ali, Hari, ti me voliš. Znam da me voliš. Pa valjda je to dovoljan
razlog. Zar ti nisam ja dovoljan razlog?“
Hari je pogladi po kosi, pomilova joj obraze i poljubi suzu koja su mu
se uhvatila na prst.
„Jesi.“ Tužno se osmehnuo. „Dovoljan si razlog.“
Uzela je njegovu ruku i poljubila mu prst tamo gde je maločas i on to
uradio.
„Nemoj“, prošaptala je. „Samo mi nemoj reći da upravo zato i odlaziš.
Da ne bi i mene povukao sa sobom. Pratiću te do kraja sveta, razumeš?“
Privukao ju je k sebi. Istog časa, osetio je da se nešto otkačilo, opustilo
kao mišić koji je dotad bio napregnut, a da toga nije bio ni svestan. Opustio
se, otkačio, prepustio padu. A bol koji je dotad osećao naprasno se rastopio,
pretvorio u neku toplinu koja se proširila krvotokom opuštajući telo, šireći
spokoj. U slobodnom padu osetio se toliko slobodno da mu se nešto steglo
u grlu. Znao je da je jednim delom sebe upravo to i priželjkivao onda na
mećavi iznad kamenjara.
„Do kraja sveta“, prošaptala je već dišući malo ubrzanije.
A farovi su promicali preko tavanice.

OceanofPDF.com
 Osamdeset drugo poglavlje
Crvena

Još ne beše svanulo kad je Hari seo pored očevog kreveta. U bolničku
sobu ušla je medicinska sestra sa šoljom kafe, pitala ga da li je doručkovao i
bacila mu neki bulevarski magazin u krilo.
„Znaš, moraš nečim da se zanimaš“, rekla je izvivši glavu u stranu.
Činilo se da će ga pomilovati po obrazu.
Hari je poslušno prelistavao časopis dok se sestra bavila njegovim
ocem. Ali ni žuta štampa mu nije pomogla da skrene misli sa slučaja.
Fotografije Lene Galtung sa premijera, gala večera, u novom poršeu.
Naslov je glasio „Nedostaje joj Toni“, a ta tvrdnja potkrepljena je izjavama
ne Lene lično, već njenih poznatih prijatelja. Objavili su i sliku kapije pred
jednom kućom u Londonu, ali ni tamo niko nije video Lenu. Ili je bar niko
nije prepoznao. Ali i uveličani snimak iz daljine na kojem je crvenokosa
žena stajala ispred banke Crédit Suisse u Cirihu. Autori teksta zaključili su
da je to Lena Galtung na osnovu izjave Leninog stiliste koji je, oceni Hari,
debelo plaćen za taj citat: „Tražila mi je da joj napravim mini-val i ofarbam
kosu u boju cigle.“ A o samom Toniju pisali su kao o „osumnjičenom“ za
nešto što je ponajviše podsećalo na osrednji skandal u visokom društvu, a
ne jedan od najgorih pokolja u istoriji zemlje.
Hari ustade i izađe u hodnik da pozove Katrinu Brat. Iako još nije bilo
ni sedam sati, Katrina je bila budna. Tog dana je izlazila iz bolnice. Posle
vikenda čekao ju je posao u bergenskoj policijskoj upravi. Nadala se da će
bar u prvo vreme sve biti mirno. Doduše, teško je bilo zamisliti da Katrina
Brat ikad miruje.
„Imam samo još jedan zadatak za tebe“, rekao je.
„A onda?“, upitala je.
„Onda nestajem.“
„Nikom nećeš nedostajati.“
„…više nego tebi?“
„Ono je, dušo, bila tačka.“
 „Zanima me ciriška banka Crédit Suisse. Da li Lena Galtung ima račun
kod njih. Jer trebalo bi da je za očevog života već nasledila neku svotu. Sad,
švajcarski bankari su lukavi, pa će ti verovatno trebati malo više vremena.“
„Nema problema, ušla sam u štos.“
„Dobro je. A zatim bih da mi proveriš kretanja jedne žene.“
„Lene Galtung?“
„Ne.“
„Nego? Kako se onda zove ta zverka?“
Hari joj je izdiktirao.
U osam sati i petnaest minuta Hari se parkirao ispred bajkovite kuće na
Voksenkolu. Okolo je stajalo još nekoliko automobila, a Hari je kroz kapi
kiše na šoferšajbnama nazreo umorna lica i duge objektive paparaca.
Izgledali su kao da su tu probdeli noć. Hari pozvoni na kapiju i uđe.
Žena tirkiznih očiju dočekala ga je na vratima.
„Lena nije ovde“, rekla je.
„A gde je?“
„Negde gde je ovi neće pronaći“, odvratila je pokazujući glavom ka
automobilima pred kapijom. „A vi ste posle onog poslednjeg saslušanja
obećali da je više nećete dirati. Zadržali ste je tri sata.“
„Znam“, slaga Hari. „Ali sada sam zapravo želeo da pričam s vama.“
„Sa mnom?“
„Smem li da uđem?“
Povela ga je u kuhinju, pokazala mu glavom jednu stolicu, pa se
okrenula da sipa kafu iz aparata na radnoj ploči.
„Voleo bih da čujem celu priču.“
„Koju priču?“
„Priču o tome kako ste vi Lenina majka.“
Šolja kafe pade na pod i razbi se u paramparčad. Žena se povede,
osloni o radnu ploču. Video je kako joj se grudni koš širi i skuplja. Načas je
oklevao, ali onda udahnu i reče šta je nameravao:
„Obavili smo analizu dnk.“
 Ljutito se osvrnula: „Kako? Ali vi nemate…“ Naglo je zaćutala.
Hari je pogleda pravo u tirkizne oči. Nasela je na njegov blef. Osetio je
blagu neprijatnost. Možda usled stida. Kako bilo, prošla je.
„Izlazi!“, prosiktala je.
„Gde? Kod njih?“ Hari zamahnu glavom u pravcu paparaca. „Uskoro
napuštam policiju, idem na put. Dobro bi mi došlo malo kapitala. Kad
nekom stilisti plate dvadeset hiljada kruna da im kaže koju mu je farbu za
kosu Lena tražila, šta mislite, koliko para dobije neko ko im kaže ko je
stvarno Lenina majka?“
Žena zakorači k njemu, već je zamahnula rukom da ga udari, ali joj
onda na oči navreše suze i ljutiti blesak u očima zgasnu. Skrhano se
stropoštala na obližnju stolicu. Hari opsova u sebi, nije morao biti toliko
okrutan. Ali nije bilo vremena za suptilan pristup.
„Žao mi je“, počeo je. „Ali samo pokušavam da spasem vašu ćerku. I
treba mi vaša pomoć. Razumete li?“
Spustio je šaku preko njene, ali ona izvuče svoju.
„On je ubica“, nastavi Hari. „Ali nju to ne zanima. Ipak će učiniti kao
što je naumila.“
„Šta će učiniti?“, šmrknu žena.
„Pratiće ga na kraj sveta.“
Nije odgovorila, samo je odmahnula glavom tiho plačući.
Hari je čekao. Ustao je, nalio kafe u šolju, sa rolne istrgao parče ubrusa
i spustio ga na sto ispred nje. Potom sede. Čekao je. Srknuo kafu. I još malo
sačekao.
„Rekla sam joj da ne radi isto što sam i ja“, poče žena šmrkćući. „Ne
sme da voli nekoga samo… Samo zato što se uz njega oseća lepom.
Lepšom nego što jeste. Prvo misliš da je blagoslov kad ti se desi, a zapravo
je prokletstvo.“
Hari je još čekao.
„Kad jednom vidiš kako u njegovim očima postaješ lepotica, to je
kao… Kao čarolija. I zato ostaješ s njim. Uporno ostaješ nadajući se da ćeš
mu ponovo to ugledati u očima.“
 Hari je čekao.
„Odrasla sam u kamperskoj prikolici. Putovali smo, lutali, nisam
mogla da krenem u školu. Kad sam imala osam godina, pokupila me je
socijalna služba. Sa šesnaest godina počela sam da radim kao čistačica na
Galtungovom brodogradilištu. Aneš je bio već veren kad sam zatrudnela. A
pare nisu bile njegove, već njene. Aneš je već dosta prokockao na berzi, a
cene tankera su pale. Oterao me je. Ali ona je otkrila. Njena ideja je bila da
zadržim dete i da ostanem kod njih kao kućna pomoćnica, a da Lenu
podižemo kao Anešovu ćerku. Jer ona nije mogla da ima dece, pa su
takoreći usvojili Lenu. Oduzeli su mi je. Pitali su me kakvo bi detinjstvo
imala uz mene. Samohranu majku, neobrazovanu, bez igde ikoga, da li bih
stvarno mirne savesti mogla lišiti svoje dete života u blagostanju? Bila sam
mlada, preplašena, mislila sam da su u pravu, da je tako najbolje.“
„I niko za to nije znao?“
Uzela je ubrus sa stola da izduva nos. „Čudo jedno kako je lako
obmanuti ljude kada žele da ih obmaneš. A čak i oni koji nisu naseli, nisu to
pokazivali. Nije bilo ni važno. Ja sam samo pozajmila matericu za
Galtungovog naslednika, i šta sad?“
„I to je bilo to?“
Slegla je ramenima. „Nije. Ipak sam imala Lenu. Dojila sam je,
hranila, menjala joj pelene, spavala s njom. Naučila je da priča, vaspitala je.
Ali svi smo znali da je to samo privremeno, da ću jednog dana morati da je
pustim.“
„Pa jeste li?“
Gorko se nasmejala. „Može li majka ikad da pusti svoje dete? Ćerka
može majku. Lena me prezire zbog toga što sam učinila. Zbog ovoga što
sam. Ali evo, sad ona radi isto.“
„Prati pogrešnog čoveka na kraj sveta?“
Slegla je ramenima.
„Znate li gde je?“
„Ne. Znam samo da je otišla za njim.“
Hari srknu kafu. „Ali ja znam gde je kraj sveta“, reče.
Oćutala je.
 „Mogu da probam da vam je vratim.“
„Ali ona ne želi da se vrati.“
„Mogu da probam. Uz vašu pomoć.“ Hari joj pruži list papira. „Šta
kažete?“
Pročitala je. A onda podiže pogled. Šminka joj se slivala iz tirkiznih
očiju niz upale obraze.
„Hule, zakunite se da ćete mi vratiti ćerku živu i zdravu. Zakunite se.
Ako to učinite, može.“
Hari se zagleda u nju.
„Kunem se“, reče.
Kada je izašao iz kuće i pripalio cigaretu, setio se njenih reči. Majka
nikad ne može da pusti. I Oda Utma koji je sa sobom poneo sinovljevu
sliku. Ali ćerka može. Može li? Otpuhnuo je dim. Može li i on sam?
Gunar Hagen birao je povrće u svojoj omiljenoj pakistanskoj bakalnici.
Pogledao je s nevericom svog višeg inspektora. „Opet hoćeš u Kongo? Da
tražiš Lenu Galtung? A to kao nema nikakve veze sa ubistvima?“
„Isto kao i prošli put“, reče Hari uzimajući neko povrće koje nikad
ranije nije video. „Tražimo nestalo lice.“
„Koliko je meni poznato, Lenin nestanak nije prijavio niko osim žute
štampe.“
„Sad jeste.“ Hari iz džepa mantila izvuče list papira i pokaza Hagenu
potpis. „Njena biološka majka.“
„Dobro, a kako da objasnim Ministarstvu da potragu počinjemo baš u
Kongu?“
„Imamo trag.“
„Kakav trag?“
„U magazinu Se o her pročitao sam da je Lena Galtung tražila da joj se
kosa ofarba u boju cigle. Pošto nikad nisam čuo da se u Norveškoj koristi
takav naziv za crvenu nijansu, zapamtio sam ga.“
„Šta si zapamtio?“
„Da je isti naziv pisao pod stavkom ’boja kose’ u pasošu Julijane Verni
iz Lajpciga. Svojevremeno sam zamolio Gintera da potraži pečat iz Kigalija
u njenom pasošu, ali oni pasoš nisu našli. Siguran sam ga je uzeo Toni
Lejke.“
„Pasoš? I?“
„I sada je kod Lene Galtung.“
Hagen ubaci kineski kupus u korpu polako odmahujući glavom.
„Putovanje u Kongo pravdaš nečim što si pročitao u trač rubrici?“
„Ne, pravdam onim što sam saznao – tačnije, što je Katrina Brat
saznala – o nedavnim kretanjima Julijane Verni.“
Hagen pođe prema kasiru na podijumu uz desni zid. „Hari, Vernijeva je
mrtva.“
„Ovih dana mrtvi ljudi nešto mnogo putuju avionom. Ispostavilo se da
je Julijana Verni – ili, pretpostavimo, žena sa kovrdžavom kosom boje cigle
– kupila avionsku kartu od Ciriha do kraja sveta.“
„Kraja sveta?“
„Gome u Kongu. Sutra rano ujutru.“
„Pa onda će je uhapsiti kad otkriju da putuje s pasošem žene koja je
mrtva već više od dva meseca.“
„Proverio sam sa Ikao. Kažu da nekad prođe i do godinu dana pre nego
što se pasoš preminule osobe izbriše iz svih registara. Što znači da je neko
mogao stići u Kongo i sa pasošem Oda Utma. Osim toga, mi nemamo
sporazum o saradnji sa Kongom. A i tamo nije naročito teško platiti za
puštanje na slobodu.“
Dok je kasir pakovao namirnice, Hagen se masirao po slepoočnicama u
nadi da će preduhitriti neizbežnu glavobolju.
„Pa onda je uhvatite u Cirihu. Pošalji švajcarsku policiju na aerodrom.“
„Bolje da je pratimo. Lena Galtung će nas odvesti do Tonija Lejkea,
šefe.“
„Odvešće nas dođavola, Hari.“ Plativši, Hagen preuze kesu i izmaršira
na Grenlandslejre, u susret kiši, vetru i užurbanim prolaznicima podignutih
kragni i oborenih pogleda.
„Čekaj, ne razumeš. Bratova je otkrila i da je Lena Galtung pre
nekoliko dana ispraznila svoj račun u Cirihu. Dva miliona evra. Nije baš da
ti se zavrti u glavi od te cifre i definitivno nije dovoljno za finansiranje
celokupnog projekta rudnika. Ali dovoljno je da se pregrmi kritična faza.“
„Nagađanja.“
„Pa šta će joj inače, koji kurac, dva miliona evra u kešu? Daj, šefe, ovo
nam je jedina šansa.“ Hari produži korak ne bi li pratio svog šefa. „U
Kongu posle nećeš naći nekoga ko ne želi da bude pronađen. Jebote, pa ta
zemlja je veća od cele zapadne Evrope i uglavnom se sastoji od prašuma u
koje beli čovek nije ni kročio. Moramo udariti sada, šefe. Posle će te Lejke
proganjati u noćnim morama.“
„Hari, za razliku od tebe, ja nemam noćne more.“
„Jesi li i porodicama žrtava rekao koliko dobro spavaš noću, šefe?“
Gunar Hagen naglo zastade.
„Izvini, šefe“, reče Hari. „Malo sam preterao.“
„Jesi. A zapravo mi nije jasno što me gnjaviš za odobrenje, nije kao da
si se ranije obazirao na to.“
„Pa, šefe, mislio sam da će ti prijati ako stekneš utisak da ti odlučuješ.“
Hagen mu uputi upozoravajuć pogled. Hari slegnu ramenima: „Pusti
me da ovo obavim, šefe. Posle možeš da mi daš otkaz zbog oglušavanja o
naređenje. Preuzeću svu odgovornost na sebe, u redu je.“
„Je l’ u redu?“
„Pa svejedno bih dao otkaz posle ovoga.“
Hagen se zagleda u Harija. „Dobro“, reče. „Idi.“ I produžio je ulicom.
Hari pohita za njim. „Dobro?“
„Da. Zapravo je i od početka bilo sasvim u redu.“
„Stvarno? Pa što mi odmah nisi rekao?“
„Kako bih stekao utisak da stvarno ja odlučujem.“

OceanofPDF.com
DEVETI DEO
OceanofPDF.com
 Osamdeset treće poglavlje
Kraj sveta

Sanjala je kako stoji pred zatvorenim vratima. Iz šume se začuo

usamljeni, hladni krik ptice. Bilo je to čudno jer je dan bio blistavo sunčan.
Otvorila je vrata…
Probudila se sa glavom na njegovom ramenu i sasušenom balom u uglu
usana. Glas kapetana saopštio im je da sleću u Gomu.
Pogledala je kroz prozor aviona. Sivkasta pruga na istoku najavljivala
je dolazak novoga dana. Prošlo je dvanaest sati otkako su krenuli iz Osla.
Za šest sati sleteće i avion iz Ciriha sa Julijanom Verni na spisku putnika.
„Pitam se zašto nam je Hagen onako spremno dozvolio da pratimo
Lenu“, reče Hari.
„Pa valjda si upotrebio dobre argumente.“ Kaja zevnu.
„M-hm. Delovao mi je previše opušteno. Rekao bih da ima nekog keca
u rukavu. Nešto zbog čega je siguran da neće nadrljati zbog ovoga.“
„Možda zna nešto o nekome na visokom položaju u Ministarstvu?“,
predloži Kaja.
„M-hm. Ili o Belmanu. Možda je saznao za vas dvoje.“
„Sumnjam.“ Kaja je čkiljila očima ka tami. „Dole uopšte nema
svetala.“
„Izgleda da je nestalo struje“, reče Hari. „Ali valjda aerodrom ima
sopstveni agregat.“
„Eno tamo ima struje.“ Pokazala je ka crvenkastoj svetlosti severno od
grada. „Šta je ono?“
„Njiragongo“, reče Hari. „Nebo sija od užarene lave.“
„Ma je li moguće?“ Pribila je nos uz prozorsko okno.
Hari iskapi vodu iz čaše. „Hajde da još jednom ponovimo koji nam je
plan.“
Klimnula je uspravivši sedište.
 „Ti ostaješ na aerodromu i pratiš dolaske, da li svi sleću po planu. U
međuvremenu, ja ću u šoping. Od aerodroma do centra se stiže za samo
petnaest minuta, tako da se sigurno vraćam pre nego što sleti Lenin avion.
Ti je prati, gledaj ko je došao po nju, ne ispuštaj je iz vida. Pošto je mene
već videla, ja ću ostati u taksiju ispred aerodroma dok ne izađete. A ako se
desi nešto neočekivano, odmah me zovi. Okej?“
„Okej. Jesi li siguran da će prenoćiti u Gomi?“
„Nisam ja ni u šta siguran. U Gomi rade još samo dva hotela, a u njima
Katrina nije pronašla rezervaciju na imena Verni ili Galtung. Severni i
zapadni izlaz iz grada kontroliše gerila, a južnim putem ti do prvog grada
treba osam sati vožnje.“
„Zar stvarno misliš da je Toni dovukao Lenu ovamo samo da bi je
izmuzao za pare?“
„Jens Rat mi kaže da je projekat u kritičnoj fazi. Vidiš li ti neki drugi
razlog?“
Kaja slegnu ramenima. „Šta ako je i jedan ubica u stanju da voli nekog
toliko da naprosto hoće da bude s njom? Zar je to toliko nezamislivo?“
Hari klimnu. Možda je to značilo „da, u pravu si“. A možda i „da,
nezamislivo je“.
Začu se zujanje i škljocanje kao od kamere na usporenom snimku.
Avion je spustio točkove.
Kaja pogleda kroz prozor.
„I ne sviđa mi se taj tvoj šoping, Hari. Ne volim oružje.“
„Lejke je nasilan tip.“
„I ne sviđa mi se što izigravamo inkognito policajce. Ne bismo mogli
da prokrijumčarimo oružje u Kongo, to razumem, ali mogli smo da
zatražimo pomoć lokalne policije pri hapšenju.“
„Kao što rekoh, nemamo sporazum o izručivanju. Sem toga, nije
isključeno ni da jedan lovator kao što je Lejke drži lokalne policajce na
platnom spisku. Mogli bi da ga upozore.“
„Teorija zavere.“
 „Aha. I čista matematika. Od plate policajca u Kongu ne možeš da
prehraniš porodicu. Opusti se, Van Borst je fini čikica koji drži gvožđaru i
dovoljno je profi da drži jezik za zubima.“
Uz kratku škripu točkova avion je sleteo na pistu.
Kaja je čkiljila kroz prozor. „Šta će ovde tolika vojska?“
„UN dovodi pojačanje. Gerilci su pritisli u proteklih nekoliko dana.“
„Koji gerilci?“
„Hutu, Tutsi, Maji-Maji. Ko će ih znati.“
„Hari?“
„Molim?“
„Daj da odradimo ovo i da se što pre vratimo kući.“
Klimnuo je.
Već beše svanulo kada je Hari prišao koloni taksija ispred aerodroma.
Razmenio je po nekoliko reči sa svakim taksistom dok nije konačno
pronašao jednog koji dobro govori engleski. Koji ga odlično govori. Bio je
to čovečuljak budnog pogleda, sede kose, a slepoočnice i obode visokog,
blistavog čela prekrivale su mu debele vene. Engleski koji je govorio bio je
krajnje originalna kombinacija oksfordskog izražavanja s jakim afričkim
naglaskom. Hari objasni taksisti da mu njegove usluge trebaju za čitav dan.
Rukovali su se, razmenili trećinu ugovorene cene u dolarima i imena: Hari i
doktor Duigame.
„Doktor engleske književnosti“, pojasni taksista prebrojavajući novac
pred svima. „Ali pošto ćemo biti zajedno čitav dan, možeš me zvati i Sol.“
Otvorio je vrata hjundaija punog ulubljenja. Hari mu objasni kuda da
vozi, putem ispod izgorele crkve.
„Zvuči kao da si već dolazio ovamo“, reče Sol vozeći urednom
asfaltnom prugom koja se pretvorila u mesečev predeo pun kratera čim su
izbili na glavni put.
„Jesam, jednom.“
„Trebalo bi da pripaziš, onda“, nastavi Sol uz osmeh. „Hemingvej je
napisao da, kad jednom otvoriš dušu Africi, nećeš više želeti nigde drugde
da ideš.“
 „Zar je Hemingvej to napisao?“, upita Hari podozrivo.
„Jeste, ali Hemingvej je stalno pisao takve romantične bljuvotine. Pijan
je lovio lavove i posle pišao svoj viski po njihovim telima. Zapravo se u
Kongo ne vraća niko ko ne mora.“
„A ja sam morao.“ Hari se osmehnu. „Nego, pokušao sam da dobijem
vozača s kojim sam išao prošli put, Džoa iz humanitarne organizacije. Ali
nije mi se javljao na telefon.“
„Džo je otišao“, reče Sol.
„Otišao?“
„Pokupio je porodicu, ukrao kola i pošao za Ugandu. Goma je pod
opsadom. Pobiće nas sve. I ja uskoro nameravam da odem. Džo ima dobar
auto, možda će i uspeti.“
Hari je prepoznao crkveni toranj kako štrči iz ruševina koje je proždrao
Njiragongo. Čvrsto se držao dok je auto manevrisao između rupa na puta. U
nekoliko navrata začula se gadna škripa i lupanje po dnu automobila.
„Sačekaj me ovde“, reče Hari. „Dalje ću pešaka. Brzo se vraćam.“
Izašavši, Hari udahnu sivu prašinu, mirise začina i natrule ribe.
Krenuo je niz ulicu. Neki tip, očigledno pijan, pokuša da se očeše
ramenom o njega, ali se, promašivši, zatetura ka kolovozu. Hari začu da mu
je dobacio nekoliko teških reči. Produžio je. Ni prebrzo, ni presporo. Kada
je stigao do jedine kamene kuće na stazi između prodavnica, prišao je
vratima, zalupao i sačekao. Iznutra se začuše hitri koraci. Previše hitri da bi
bili Van Borstovi. Vrata se odškrinuše i Hari ugleda crno lice i jedno oko.
„Van Boorst home?“,92 upitao je.
„No.“93 Zlatni zub blesnu joj u gornjoj vilici.
„I want to buy some handguns, miss van Boorst.94 Možeš li mi
pomoći?“
Odmahnula je glavom. „Sorry. Goodbye.“95
Hari hitro gurnu stopalo u dovratak. „Dobro plaćam.“
„No guns. Van Boorst not here.“96
„A kad se vraća, gospođice?“
 „Ne znam. Nemam vremena.“
„Tražim jednog Norvežanina. Toni. Tall. Handsome. You’ve seen him
around?“97
Opet je odmahnula glavom.
„Da li se Van Borst večeras vraća kući? Važno je, gospođice.“
Pogledala ga je. Odmerila. Polako, od glave do pete. Pa opet od peta
naviše. Nežne usne se razdvojiše otkrivajući zube.
„You a rich man?“98
Hari oćuta. Trepnula je sanjivo, nešto prigušeno blesnu u crnim očima.
Onda se lukavo osmehnula. „Thirty minutes. Come back then.“99
Hari se vratio do taksija. Smestivši se na suvozačevo mesto, rekao je
Solu da ga vozi do banke. Onda je pozvao Kaju.
„Evo me na dolascima“, rekla je. „Ništa nisu javili osim da je avion iz
Ciriha na putu.“
„Uzeću nam sobu u hotelu, pa se vraćam do Van Borsta da pokupujem
šta treba.“
Hotel se nalazio istočno od centra, prema granici sa Ruandom. Parking
na glazuri od lave ispred recepcije bio je ovenčan drvećem.
„Posadili su ih nakon poslednje erupcije“, objasni Sol kao da je
pročitao Harijevu pomisao kako u Gomi skoro pa i nema drveća. Dobio je
dvokrevetnu sobu na spratu niske zgrade uz samu obalu jezera, s terasom
iznad vode. Popušio je cigaretu posmatrajući svetlucavi odraz sunca na
površini vode i odblesak na naftnoj platformi u daljini. Pogledao je na sat,
pa se vratio na parking.
Sol se po svoj prilici sasvim prilagodio gustom i sporom saobraćaju u
kojem se kretao: vozio je polako, a tako se i kretao i govorio. Parkirao se
pored zidina crkve, podalje od Van Borstove kuće. Ugasio motor, okrenuo
se prema Hariju i zamolio ga učtivo ali odlučno za drugu trećinu iznosa.
„Zar mi ne veruješ?“ Hari izvi obrvu.
„Verujem u tvoju iskrenu želju da mi platiš“, odvrati Sol. „Ali u Gomi
je novac sigurniji kod mene, nego kod tebe, gos’n Hari. Žalosno ali
istinito.“
 Hari klimnu potvrdno na tu argumentaciju, pa mu izbroja zatraženu
svotu. Onda upita Sola ima li pri sebi nekakav težak i čvrst predmet veličine
pištolja, nešto poput baterijske lampe. Sol klimnu otvarajući pregradu
ispred Harija. Hari uze lampu, uglavi je u unutrašnji džep sakoa i pogleda
na sat. Prošlo je dvadeset pet minuta.
Pošao je ulicom hitro, gledajući pravo preda se. Ipak, krajičkom oka
spazi da se prolaznici okreću za njim, da odmeravaju njegovu visinu,
težinu, napetost u hodu, ali i izbočinu pod sakoom na mestu unutrašnjeg
džepa. Video je i da odustaju.
Prišao je vratima, pokucao.
Začuo je iste one lagane korake.
Vrata se otvoriše. Kratko ga je osmotrila, a onda joj pogled odluta
preko njegovog ramena, ka ulici.
„Brzo, uđi“, rekla je povukavši ga za mišicu u kuću.
Hari zakorači preko praga. Zastao je u polutami kuće. Sve zavese bile
su navučene, osim na prozoru iznad kreveta gde ju je prilikom prethodne
posete video kako leži polugola.
„Nije još došao“, rekla je na svom svedenom ali efikasnom engleskom.
„Uskoro će.“
Hari klimnu posmatrajući onaj krevet. Pokušao je da je zamisli na
njemu, sa ćebetom preko bedara. Svetlost koja pada na nju. Ali nije uspeo.
Jer nešto drugo je vapilo za njegovom pažnjom, nešto što nije štimalo, što je
nedostajalo ili nije trebalo da bude tu.
„Jesi li došao sâm?“, upitala je zaobišavši ga da bi sela na onaj krevet.
Desnom rukom se oslonila o dušek kako bi joj bretela na haljini skliznula s
ramena.
Hari je šarao pogledom u potrazi za onom greškom. Napokon ju je
otkrio. Bio je to kolonizator i eksploatator, kralj Leopold.
„Jesam“, reče automatski, ni sam ne znajući zašto. „Alone.“100
Više nije bilo portreta kralja Leopolda. Sledeća misao pratila je
prethodnu u stopu. Van Borst neće doći. Nema više ni njega.
Hari zakorači k njoj. Okrenula se prema njemu i obliznula vlažne,
crvenkastocrne usne. Sad je već video i šta je zamenilo sliku belgijskog
kralja. Senzualno lice s negovanim brkovima. Edvard Munk. Već je znao
šta mu se sprema, htede da se osvrne, ali nešto mu je govorilo da je već
prekasno, da već stoji na zacrtanom mestu.
Pokret iza sebe nije video, ali ga je predosetio. Nije ni osetio precizan
ubod u vrat, već samo dah uz slepoočnicu. Vrat mu se sledio, paraliza je
zahvatila leđa i potiljak, noge ga izdadoše kada je supstanca doprla do
mozga lišavajući ga svesti. Pre nego što ga je potpuno progutala tama, Hari
stiže još i da se začudi nad brzinom kojom deluje ketanomin.

OceanofPDF.com
 Osamdeset četvrto poglavlje
Ponovo zajedno

Kaja je grickala donju usnu. Nešto je pošlo naopako.

Ponovo je pozvala Harija.
Opet joj se javila govorna pošta.
Skoro tri sata presedela je na terminalu koji je ujedno bio i za dolaske i
za odlaske, a plastično sedište žuljalo ju je kako god da sedne.
Začula je buku avionskog motora. Ubrzo zatim je jedini monitor u
prostoriji, kutijetina koja je visila o dve žice s tavanice, saopštio da je avion
na letu kj337 iz Ciriha upravo sleteo.
Osmotrila je sve osobe koje su ulazile u hol na svaka dva minuta i
zaključila da među pridošlicama nema Tonija Lejkea.
Pokušala je još jednom da pozove Harija, ali je prekinula vezu pre
nego što se uspostavila. Shvatila je da to čini samo iz apatije, samo da bi
uradila nešto, bilo šta.
Otvoriše se vrata pored traka za prtljag i na njih izađoše prvi putnici s
ručnim prtljagom. Kaja skoknu do zida pored vrata, odakle su se videla
imena na plastificiranim značkama i listovima hartije koja su taksisti
pokazivali putnicima. Među njima nije bilo imena Julijana Verni ili Lena
Galtung.
Vratila se do svog plastičnog sedišta, gde sede na svoje dlanove, mokre
od znoja. Šta da radi? Nabacivši velike naočare za sunce, zurila je u vrata.
Sekunde su prolazile. Ništa se nije dešavalo.
Lena Galtung se gotovo sasvim sakrila iza velikih ljubičastih naočara
za sunce i krupnog crnca koji je išao ispred nje. Kosa joj je bila crvena i
kovrdžava, a nosila je teksas jaknu, kaki pantalone i solidne, planinarske
cokule. Vukla je koferče na točkiće veličine propisane za ručni prtljag. Nije
imala tašnu, već samo jedno metalno koferče.
Ništa se nije desilo. Sve se dešavalo. Prošlost i sadašnjost proticale su
naporedo, i Kaja nekim čudom uvide da je to prilika koju je čekala. Prilika
da postupi ispravno.
Ne gledajući pravo u Lenu Galtung, ali i ne ispuštajući je iz levog
krajička oka, Kaja uze torbu i smireno ustade čim je ova prošla pored nje.
Izašla je za Lenom na blistavu svetlost dana. Lena se dotad nikome nije
obratila, a Kaja zaključi na osnovu njenog odlučnog i hitrog koraka da je
ova dobila detaljne instrukcije šta da radi. Prošavši pored taksija, prešla je
ulicu i ušla na zadnja vrata tamnoplavog rendž rovera koja joj je otvorio
neki crnac u odelu. Pošto je zalupio vrata za njom, vratio se za volan. Kaja
ulete na zadnje sedište prvog taksija u koloni, nagnu se ka prednjem sedištu
i, razmislivši šta bi rekla, shvati da nema drugog načina da se to sroči:
„Follow that car.“101
Odraz taksistinog lica u retrovizoru izvio je obrve. Pokazala mu je auto
pred njima, taksista klimnu s razumevanjem, ali nikako nije prebacivao u
brzinu.
„Double pay“,102 reče Kaja.
Taksista kratko klimnu puštajući kvačilo.
Pozvala je Harija. I dalje joj se nije javljao.
Vukli su se glavnom ulicom ka zapadu. Ulice su bile prepune kamiona,
zaprega i automobila s tovarima kofera na krovu. S obe strane kolovoza
išao je svet noseći velike zavežljaje odeće i drugog imetka na glavama.
Mestimično je dolazilo i do potpunog zakrčenja u saobraćaju. Taksista je,
shvativši svoj zadatak, vodio računa da između njih i Leninog prevoza u
svakom trenutku bude bar po još jedno vozilo.
„Gde će svi ovi ljudi?“, upita Kaja.
Taksista odmahnu glavom stavljajući joj do znanja da je ne razume.
Kaja ponovi to pitanje na francuskom, ali uzalud. Naposletku je upitno
uperila prst u ljude koji su tumarali uporedo s automobilima.
„Re-fu-gee“, odgovori joj taksista. „Go away. Bad people coming.“103
Kaja klimnu.
Poslala je Hariju još jedan sms. Trudila se da suzbije paniku.
U centru grada, glavni put delio se na dva kraka. Rendž rover skrenu
ulevo. Nešto niže ponovo je skrenuo levo i nastavio da se trucka prema
jezeru. Stigli su u jedan sasvim drugačiji kraj grada, gde su se iza visokih
ograda uzdizale velelepne vile okružene urednim baštama s drvećem koje je
pravilo hlad i štitilo od znatiželjnih pogleda.
„Old“, reče taksista. „The Bel-gium. Co-lo-nist.“104
Među vilama nije bilo mnogo saobraćaja, pa mu Kaja pokaza da drži
veće odstojanje od automobila koji su pratili, iako je sumnjala da bi Lena
Galtung uspela da ih razotkrije. Kada je rendž rover zastao stotinak metara
ispred njih, Kaja reče taksisti da i on prikoči.
Neki čovek u sivoj uniformi otvorio je gvozdenu kapiju, propustio
automobil i zatvorio je za njim.
Leni Galtung poskoči srce. Tako je poskočilo i kada se javila na telefon
i začula njegov glas. Rekao joj je da je u Africi. I pozvao je da dođe. Bila
mu je potrebna. Samo ona je mogla da mu pomogne. Da spase taj
fantastični projekat koji nije bio samo njegov, već sad postaje i njen. To je
bio njegov posao, muškarcima treba posao. Budućnost. Siguran život negde
gde deca mogu da rastu.
Vozač otvori vrata i Lena Galtung izađe. Sunce nije bilo onako strašno
kao što je strepela. Pred njom se ukazala veličanstvena vila. Stara, zidana
polako, kamen po kamen. Od starog novca. Kao što bi je i oni zidali. Kada
je upoznala Tonija, on je bio tako opterećen njenim porodičnim stablom.
Galtunzi su bili pravo norveško plemstvo, jedno od retkih koja nisu uvozna.
Stalno je to ponavljao. Možda mu zato nikako nije govorila da je ista kao i
on: skromnog, običnog porekla, skorojevićka, običan kamen na urvini.
Ali sada će oni stvoriti jedno novo plemstvo, zablistaće kao dijamanti
usred kamenjara. Gradiće.
Vozač se peo ispred nje uz kamene stepenice do ulaznih vrata koja im
je otvorio naoružan čovek u maskirnoj uniformi. Ušli su u hol gde je sa
tavanice visio veličanstven kristalni luster. Lena je znojavom rukom stezala
ručku metalnog kofera u kojem je nosila novac. Mislila je da će joj srce
iskočiti iz grudi. Kako li joj izgleda kosa? Vidi li se da nije spavala tokom
dugog puta? Neko je silazio niz široko stepenište koje je vodilo na sprat.
Ne, to je bila neka crnkinja, verovatno služavka. Lena joj se osmehnu
ljubazno, ali ne suviše prisno. Ova joj uzvrati nimalo stidljivim, gotovo
drskim kezom u kojem blesnu zlatan zub, a potom izađe na vrata iza nje.
Eno ga.
 Stajao je pored gelendera na spratu i posmatrao ih sa visine. Visok,
tamnokos, u svilenom penjoaru. Na grudima mu je svetleo onaj divni,
debeli ožiljak. Osmehnuo se. Osetila je da diše ubrzano. Taj osmeh.
Obasjao bi njegovo lice i njeno srce jače nego svi kristalni lusteri ovoga
sveta.
Polako je krenuo niz stepenice.
Spustila je koferče i potrčala mu u susret. Raširio je ruke da je zagrli.
Konačno u njegovom naručju. Osetila je njegov miris, jače nego ikad, ali
mešao se s nekom drugom, jakom i oštrom notom. Verovatno je tako
mirisao onaj penjoar, sad je tek uvidela da mu je ta elegantna kućna haljina
od svile malo kratka u rukavima, a i prilično pohabana. Tek kad je osetila
njegov pokušaj da se iskobelja, shvatila je koliko ga čvrsto drži. Žurno ga je
pustila.
„Ali dušo, pa ti plačeš“, rekao je kroz smeh pogladivši joj prstom
obraz.
„Stvarno?“ I sama se nasmejala obrisavši se ispod očiju u nadi da joj se
nije razmazala šminka.
„Imam jedno iznenađenje za tebe“, rekao je hvatajući joj ruku. „Dođi.“
„Ali…“ Osvrnula se i videla da je metalno koferče već nekud nestalo.
Popeli su se stepeništem na sprat i ušli u spavaću sobu, veliku i svetlu.
Duge, tanane zavese lelujale su na povetarcu s terase.
„Jesi li spavao?“, upitala je pokazujući glavom ka nenameštenom
krevetu s baldahinom.
„Nisam.“ Osmehivao se. „Sedi ovamo. I zažmuri.“
„Ali…“
„Leno, samo me poslušaj.“
Učinilo joj se da čuje nagoveštaj nervoze u njegovom glasu, pa ga je
žurno poslušala.
„Uskoro stiže šampanjac i tada ću te nešto pitati, ali prvo bih da ti
ispričam jednu priču. Jesi li spremna?“
„Jesam.“ Već je znala. Znala je da je kucnuo čas koji je tako dugo
iščekivala. Trenutak koji će pamtiti do kraja života.
 „Hoću da ti ispričam priču o sebi. Postoje neke stvari koje smatram da
bi trebalo da znaš pre nego što mi odgovoriš na to pitanje.“
„Dobro.“ Osećala se kao da joj mehurići šampanjca već teku u krvi. S
naporom je obuzdala smeh koji je navirao.
„Rekao sam ti da sam odrastao s dedom, da su mi roditelji rano umrli.
Ali nisam ti rekao da sam živeo s njima sve do petnaeste godine.“
„Znala sam!“, uzviknula je.
Toni izvi obrvu. Tako lepo, tako divno oblikovanu obrvu, pomislila je.
„Oduvek sam znala da kriješ neku tajnu, Toni“, dodala je kroz smeh.
„Ali imam je i ja. Hoću da znamo sve jedno o drugome, baš sve!“
Toni se lukavo osmehnu. „Pa onda me nemoj prekidati, Leno, dušo.
Moja majka je bila vrlo religiozna žena. Oca je upoznala na molitvi. On je
tada upravo pušten iz zatvora gde je služio kaznu zbog ubistva iz
ljubomore. Hrista je upoznao u zatvoru. Mojoj majci je to zvučalo kao
nekakva biblijska priča, on je bio grešnik, pokajnik kome mora pomoći na
putu do spasenja i večnog života, ujedno se time pročistivši i od sopstvenih
grehova. Tako mi je objasnila zašto se udala za tu svinju.“
„Šta…“
„Ćut’! Moj otac se zbog tog ubistva iskupljivao time što je svaki čin
koji nije u slavu Boga proglasio grehom. Nisam smeo da radim ništa što su
druga deca radila. Ako bih mu se usprotivio, popio bih kaiš. Često me je i
provocirao, govorio mi da u Bibliji piše kako se Sunce vrti oko Zemlje. Ako
bih ga ispravio, prebio bi me. Kad sam imao dvanaest godina, otišao sam s
majkom do poljskog klozeta. Uvek smo tako išli. Kad smo izašli, prebio me
je lopatom jer je smatrao da je to greh, da sam previše mator da bi me
mama vodila u klozet. Obeležio me je za čitav život.“
Lena proguta pljuvačku, a Toni pređe kažiprstom kvrgavim od gihta
preko vrha ožiljka na grudima. Tek tada je spazila da mu nedostaje srednji
prst.
„Toni! Šta ti je s…“
„Ćut’! Otac me je poslednji put prebio kad sam imao petnaest godina.
Šibao me je kaišem više od dvadeset minuta bez prekida. Hiljadu trista
devedeset dve sekunde. Šibao me je padajući u sve veću vatru zato što sam
se rasplakao. Na kraju se umorio, morao je da stane jer ga je zabolela ruka.
Trista četrdeset osam udaraca. Te noći sam čekao da zahrče, ušunjao se u
njihovu spavaću sobu i kapnuo mu kiselinu u oko. Vrištao je, a ja sam ga
ščepao i šapnuo mu da ću ga ubiti ako me samo još jednom pipne. Osetio
sam kako se na to ukočio, shvatio je isto što i ja – da sam jači od njega. I da
znam šta nosim u sebi.“
„Šta, Toni?“
„Ubicu.“
Leni srce zastade. Nemoguće. Ne može biti moguće. Pa rekao joj je da
nije on, da su pogrešili.
„Od tog dana išli smo i motrili jedan na drugoga kao zveri. A i mama
je znala da će biti ili on ili ja. Jednog dana mi je rekla da je on u Gejlu
kupio još municije za pušku. Morala je da me skloni, već je sve ugovorila s
dedom. Deda je bio udovac, živeo je sam na Lisernu i znao da me mora
sakriti kako ovaj ne bi krenuo za mnom. I ja sam pobegao. Mama je
namestila da izgleda kao da sam stradao u lavini. Otac je izbegavao druge
ljude, pa je mama oduvek obavljala sve kontakte sa strancima. Mislio je da
je prijavila moj nestanak, ali je zapravo samo jednom čoveku rekla šta je
uradila i zašto. Ona i lokalni policajac Roj Stile su… Pa, dobro su se
poznavali. Stile je mudro uvideo da policija ne bi mogla da me zaštiti od
oca niti obrnuto, pa joj je pomogao da mi zatre trag. Meni je bilo dobro s
dedom. Sve dok nisam čuo vest da je mama nestala u planinama.“
Lena pruži ruku. „Jadni moj Toni.“
„Rekao sam ti da žmuriš!“
Trgla se od osornosti u njegovom glasu. Brzo je privukla ruku k sebi i
zažmurila.
„Deda mi je zabranio da odem na sahranu. Niko nije smeo znati da sam
živ. Kad se vratio kući, ispričao mi je od reči do reči šta je sveštenik rekao
na sahrani. Tri rečenice. Tri rečenice o najlepšoj i najjačoj ženi na svetu.
Poslednja je glasila: ’Karen je lako hodila zemljom’. Ostatak vremena
pričao je o Hristu i o razrešenju od grehova. Tri rečenice i priča o razrešenju
od grehova koje ona nikad nije počinila.“ Lena začu da Toni teže diše.
„’Lako je hodila’. Prokleti pop je propovedao kako ona nije ostavila
trag za sobom. Hajde da pređemo na Bibliju. Deda je prešao preko toga kao
da ništa nije bilo. Ali znaš šta, Leno? To je bio najvažniji dan u mom životu.
Razumeš?“
„Ovaj… ne, Toni.“
„Znao sam da je tamo sedela i svinja koja ju je ubila. I zakleo sam se
da ću se osvetiti. Da ću mu pokazati, i njemu i svima. Tog dana sam rešio
da, ma šta se desilo, neću završiti kao on. Ili kao ona, kao tri rečenice. A
razrešenje od grehova ne treba ni meni niti onoj svinji koja je tamo sedela,
ima obojica da gorimo. Bolje to nego da delimo raj sa ovakvim Bogom.“
Nastavio je tiše: „Niko, niko mi neće stati na put. Razumeš li me sada?“
„Da.“ Lena se osmehnu. „I zaslužio si, Toni. Sve si zaslužio. Toliko si
se trudio!“
„Drago mi je što si tako puna razumevanja, dušo. Jer sad ide ostatak
priče. Jesi li spremna?“
„Jesam.“ Lena pljesnu rukama. Videće i ona, ona što sedi tamo kod
kuće, zavidna, usamljena i ogorčena, što ne dozvoljava ćerki jedinici da
iskusi pravu ljubav.
„Sve mi je bilo nadohvat ruke“, poče Toni, a Lena oseti da joj je
spustio ruku na koleno. „Ti, novac tvog oca, ovaj projekat ovde. Mislio sam
da ništa ne može poći naopako. Sve dok nisam jebao onu napaljenu
ženturaču na Hovasu. Nisam ni zapamtio kako se zove sve dok nisam dobio
pismo od nje. Pisala mi je da je trudna i tražila pare. Stala mi je na put,
Leno. Pažljivo sam isplanirao. Prekrio sam sedišta najlonom. Uzeo neku
praznu razglednicu koju sam sačuvao iz Konga i naterao je da napiše tekst
kojim bi obrazložila svoj nestanak. A onda sam joj zario nož u grlo. Zvuk
krvi koja kaplje po najlonu, Leno… To je nešto sasvim posebno.“

OceanofPDF.com
 Osamdeset peto poglavlje
Munk

Leni se učini kao da joj je neko zakucao ledenicu u lobanju. Ipak,

ponovo je zažmurila. „Ti si… Ti si je ubio? Ženu sa kojom si… Sa kojom si
spavao gore na planini?“
„Leno, moj libido je jači od tvog. Kad ti nećeš da mi ispuniš neke želje,
ima ko će.“
„Ali ti… Ti si hteo da ti…“ Glasne žice su joj podrhtavale od plača.
„To nije prirodno!“
Toni se kratko nasmeja. „Ali ona, Leno, nije imala ništa protiv. Nije ni
Julijana. Premda sam nju debelo plaćao.“
„Julijana? Toni, o čemu ti pričaš?“ Lena je opipavala pred sobom kao
da je slepa.
„Jedna nemačka kurva iz Lajpciga s kojom sam se redovno viđao. Ta
radi šta hoćeš za pare. Radila je.“
Lena oseti da joj se suze slivaju niz obraze. Govorio je tako pribrano,
to je celu stvar činilo nestvarnom. „Toni, reci mi da to nije istina. Molim te,
prekini, odmah.“
„Ćut’. Stiglo mi je još jedno pismo. Sa sve slikom. Možeš samo
zamisliti kako sam se šokirao kad sam video sliku Adele s mojim nožem u
grlu. Pismo je potpisala Borgni Stem-Mire. Tražila je pare da ne prijavi
ubistvo Adele Vetlesen. Shvatio sam da je moram skloniti s puta. Ali trebao
mi je alibi za vreme ubistva ukoliko me policija poveže sa Borgni i
pokušajem ucene. Zapravo sam mislio da pošaljem Adelinu razglednicu
sledeći put kad dođem ovamo, ali mi je pala na pamet bolja ideja. Zvao sam
Julijanu i poslao je ovamo, u Gomu. Otputovala je kao Adela, poslala
razglednicu iz Kigalija, otišla kod Van Borsta i kupila jabuku koju sam
smislio da poslužim Borgni. Julijanu sam po povratku dočekao u Lajpcigu.
Ona je zapravo prva okusila jabuku.“ Toni se kratko nasmeja. „Mučenica,
mislila je da je to neka nova seksi igračka.“
„Ti… Ubio si i nju?“
 „Jesam. A onda i Borgni. Pratio sam je. Dok je otključavala kapiju
svoje zgrade, prišao sam joj s nožem. Odvukao sam je u podrum gde je već
sve bilo spremno. Katanac. Jabuka. Ubrizgao sam joj ketanomin i otišao u
Šijen na sastanak sa investitorima gde su me čekali svi svedoci sa alibijem.
Jer znao sam da će, dok ja nazdravljam belim vinom, Borgni sama obaviti
posao s jabukom. Uvek tako bude. Posle sam se vratio do podruma,
pokupio svoj katanac kojim sam zaključao Borgni, izvadio joj jabuku iz
usta i otišao kući. Tebi. Vodili smo ljubav. Pretvarala si se da si svršila. Zar
se ne sećaš?“
Lena odmahnu glavom. Nije bila u stanju da progovori.
„Žmuri, kad sam ti rekao.“
Osetila je njegovu ruku na čelu, njegove prste kako joj, kao
pogrebnikovi, prelaze preko kapaka. Nastavio je, kao za sebe:
„Voleo je da me tuče. Sada to razumem. Razumem taj doživljaj moći
dok nekome nanosiš bol, dok posmatraš kako ti se povinuje, kad znaš da je
tvoja volja na zemlji kao i na nebu.“
Sad je prepoznala njegov miris. Bio je to miris polnog organa.
Ženskog. Ponovo je progovorio, sada tik uz njeno uvo: „S vremenom, kako
sam ih ubijao, nešto se dogodilo. Čini mi se da je njihova krv zalila seme
koje je oduvek tu bilo. Konačno sam razumeo šta sam onomad video u
očevom pogledu. Prepoznavanje. Jer kao što je on tada u meni prepoznao
samog sebe, i ja sam počeo da viđam njega u ogledalu. Svidela mi se moć.
Ali i nemoć. Zavoleo sam igru, rizik, ujedno i vrh i ivicu ponora. Jer ako
stojiš na vrhu planine, dok ti je glava u oblacima i čuješ rajske horove, ništa
to ne vredi ako ujedno ne čuješ i buktinju pakla pod sobom. Moj otac je to
znao. A sad znam i ja.“
Leni su pred očima poigravale crvene mrlje.
„Ali tek nekoliko godina kasnije shvatio sam koliko ga zapravo mrzim.
Bilo je to na nekoj igranci, stajao sam s jednom devojkom napolju, u
šumarku. Neki klinac je nasrnuo na mene. Video sam kako mu ljubomora
seva iz očiju, u njemu sam prepoznao oca kako nasrće lopatom na mene i
mamu. Tom klincu sam isekao jezik. Uhapsili su me, osudili. Saznao sam
šta zatvor učini čoveku. I zašto otac nikad nije spominjao godine na robiji.
Dobio sam relativno kratku kaznu, ali svejedno, umalo sam poludeo tamo.
Dok sam tako sedeo u četiri zida, shvatio sam šta mi je činiti. Morao sam da
ga strpam u zatvor zato što je ubio mamu. Ne da ga ubijem, već da ga
zatvorim, da ga živog zakopam. Ali prvo mi je trebao dokaz, mamini
posmrtni ostaci. Zato sam gore u planini sagradio vikendicu, daleko od svih
kako niko ne bi prepoznao momka koji je nestao u petnaestoj godini.
Godinu za godinom pretraživao sam visoravan, kvadratni kilometar po
kvadratni kilometar, počeo bih čim krene da se topi sneg. Uglavnom sam
tragao noću, kad nikoga nema, pretresao sam svaku jarugu i svako mesto
gde je bilo odrona. Kad sam baš morao, noćio sam u planinskim domovima,
jer tamo ionako odsedaju stranci u prolazu. Ali svejedno, neko od meštana
me je sigurno primetio, počeli su da pričaju kako duh Utmovog sina pohodi
okolinu.“ Toni se zakikotao. Lena je otvorila oči, ali on to nije primetio,
upravo je proučavao muštiklu koju je izvukao iz džepa penjoara. Brzo je
opet zažmurila.
„Pošto sam ubio Borgni, stiglo mi je pismo od neke Šarlote. Tvrdila je
da je ona poslala prethodno pismo. Shvatio sam da se neko poigrava sa
mnom, da je verovatno opet neki blef, da to može biti bilo ko od ljudi one
noći sa Hovasa. Otišao sam gore da pogledam knjigu gostiju, ali stranica od
te noći bila je iscepana. Ubio sam i Šarlotu. I čekao sledeće pismo. Stiglo
je. Pa sam ubio Marit. A onda i Elijasa. Posle mi više niko nije pisao. A
onda sam pročitao u novinama kako policija traži da se svi koji su proveli
onu noć na Hovasu prijave. Znao sam da, naravno, niko ne može znati da
sam bio tamo, ali ako bih se prijavio, možda bih saznao od policije ko je još
bio tamo. Ko se okomio na mene. I koga još treba ubiti. Otišao sam pravo
policajcu za kojeg sam pretpostavio da najviše zna, nekom Hariju Huleu.
Pokušao sam da od njega saznam o preostalim gostima, ali bezuspešno.
Umesto toga došao je onaj Mikael Belman iz Centrale kriminalističke
policije da me uhapsi. Rekli su mi da je neko zvao Elijasa Skuga sa mog
telefona. I tada sam shvatio. Uopšte se nije radilo o novcu, već je neko
pokušavao da me skloni. Pošalje u zatvor. A ko bi hladnokrvno posmatrao
kako ljudi ginu zbog tog… Tog krstaškog pohoda protiv mene? Ko bi me
toliko mrzeo? A onda je stiglo i poslednje pismo. Ovog puta nije bilo
potpisa, samo je napisao da je one noći i on bio na Hovasu, nevidljiv, kao
utvara. Ali da ga ja vrlo dobro poznajem. I da dolazi po mene. I tada sam
shvatio da me je konačno pronašao. Bio je to otac.“
 Toni udahnu.
„Planirao je da mi uradi isto što sam i ja smislio za njega. Da me živog
sahrani, da me strpa doživotno iza rešetaka. Ali kako mu je sve to pošlo za
rukom? Pomislio sam da je nadzirao dom na Hovasu, možda je načuo šta se
tamo desilo. Možda je već neko vreme znao da sam živ i krišom motrio na
mene. Jer, kad sam se verio s tobom, počele su da izlaze moje slike u
novinama, a čak bi i on povremeno bacio oko na novine. Ali morao je imati
i nekog saučesnika, nemoguće da mi je on provalio u kuću u Oslu ili slikao
Adelu s nožem u grlu. A možda je ipak i bio on? Saznao sam da se ljigava
svinja evakuisala s porodičnog imanja, ali on nije znao da sam ja u
međuvremenu, tragajući za maminim telom, bolje upoznao teren i od njega
samog. Pronašao sam ga u napuštenom domu gore u Čeljustima. Radovao
sam se kao malo dete. Ali to nije bio vrhunac koji sam očekivao.“
Lena začu šuštanje svile.
„Mučio sam ga, ali to mi je pričinilo manje zadovoljstva nego što sam
se nadao. Slepi kreten me isprva nije ni prepoznao. Doduše, to i nije bilo
tako loše. Jer sam hteo da u meni vidi ono što sam nikad nije postigao.
Uspeh. Hteo sam da ga ponizim. Umesto toga, opet je u meni video sebe.
Ubicu.“ Toni uzdahnu. „I tad sam uvideo da ni sa kim nije sarađivao. A da
sam nije imao sposobnosti za onako nešto, bio je suviše kilav i preplašen.
Kukavica. Lavinu na Hovasu sam izazvao u panici, jer sam tada već
shvatio: lovio me je neko drugi. Nevidljiv, nečujan, posmatrao me je iz
prikrajka, disao u taktu sa mnom. Morao sam da se sklonim, da pobegnem
iz Norveške. Negde gde me neće pronaći. I eto, dušo, zato smo sad ovde.
Na obodu džungle veličine zapadne Evrope.“
Lena se nekontrolisano tresla. „Zašto mi ovo radiš, Toni? Zašto si mi
ispričao sve… to?“
Osetila je njegov dodir na obrazu. „Zato što ti to zaslužuješ, dušo. Zato
što se zoveš Galtung i zato što ćeš dobiti dug govor kad umreš. Zato što je
ispravno da znaš sve o meni pre nego što mi odgovoriš.“
„Šta treba da ti odgovorim?“
„Da li ćeš se udati za mene.“
Zavrtelo joj se u glavi. „Da li ću… ja…“
„Leno, otvori oči.“
 „Ali ja…“
„Otvori oči, kad ti kažem.“
Poslušala ga je.
„Ovo je za tebe“, rekao je.
Lena iznenađeno udahnu.
„Čisto zlato“, reče Toni. Sunce tupo odblesnu u tamnožutom metalu
poviše hartije na salonskom stočiću između njih. „Hoću da ga staviš.“
„Da…Stavim?“
„Naravno, pošto potpišeš naš bračni ugovor.“
Lena je treptala u nadi da će se probuditi iz košmara. Šaka s kvrgavim
prstima prešla je preko stola, spustila se poviše njene. Oborila je pogled,
posmatrala mustru na njegovom svilenom penjoaru boje burgunca.
„Znam šta misliš“, počeo je. „Novac koji si donela neće trajati večno,
ali brak će mi doneti izvesna prava da te nasledim. Pitaš se hoću li te ubiti.
Zar ne?“
„Hoćeš li?“
Toni se tiho nasmeja i stegnu joj ruku. „Leno, planiraš li da mi se nađeš
na putu?“
Odmahnula je glavom. A samo je želela da se nađe nekome. Njemu.
Kao u transu, prihvatila je penkalo koje joj je pružio. Prislonila ga na
hartiju. Njene suze pogodile su potpis razlivajući mastilo. Zgrabio je list.
„Odlično.“ Dunuo je u potpis, a onda pokaza glavom ka salonskom
stočiću. „Hajde onda da to stavimo.“
„Toni, šta ti to znači? Pa ovo nije prsten?“
„To znači da treba da zineš.“
Hari trepnu. S tavanice je visila jedna jedina, upaljena sijalica. Ležao je
poleđuške na nekakvom dušeku. Bio je nag. Isti onaj san, samo što sada nije
spavao. Iznad njega je iz zida štrčao klin, a na klinu proboden portret
Edvarda Munka. Norveška novčanica. Usta su mu bila toliko otvorena da
mu se činilo kako će mu već lomljena vilica pući. Osećao je takav pritisak
kao da će mu glava eksplodirati. Nije sanjao. Dejstvo ketanomina je
popustilo, a od bola više nije mogao da zaspi. Koliko već tu leži? Koliko će
još proći dok ne poludi od bola? Oprezno je okrenuo glavu da pogleda po
sobi. Još je bio u Van Borstovoj kući, ali sad je bio sâm. Nije bio vezan,
mogao je da ustane kad god poželi.
Pogledom je ispratio nit koja je bila privezana za kvaku ulaznih vrata.
Zategnuta nit vodila je ka suprotnom zidu prostorije. Pažljivo je okrenuo
glavu na drugu stranu. Nit je prolazila kroz kariku na zidu i vraćala se pravo
do njegovih usta. Leopoldova jabuka. Zamka. Ulazna vrata otvarala su se
na spolja. Čim ih neko bude otvorio, oslobodiće se šiljci koji će mu iznutra
proburaziti lobanju. Ako se bude previše mrdao, može ih i sam osloboditi.
Hari zavuče palac i kažiprst u uglove usana. Napipao je šipčice. Uzalud je
pokušao da zavuče prst ispod jedne od njih. Spopao ga je napad kašlja i
zamračilo mu se pred očima jer nije mogao da udahne. Onda je shvatio. Od
pritiska šipčica natekla mu je sluzokoža oko dušnika, uskoro se može i
ugušiti. Zamka na kvaci. Odsečen srednji prst. Da li je to bila puka
slučajnost, ili je Toni Lejke bio dobro upoznat sa slučajem Sneška i sad
pokušavao da ga nadmaši?
Hari šutnu o zid napinjući glasne žice. Ali metalna kugla ugušila je
njegov vrisak. Odustao je. Negde je pročitao da ugriz čoveka nije mnogo
slabiji od ajkulinog. Ipak, mišićima vilice je jedva potisnuo šipčice na kugli
pre nego što su mu opet širom otvorile usta. Činilo mu se da kugla pulsira
kao živo gvozdeno srce u ustima. Opipao je nit koja mu je virila iz usta.
Svim instinktima poželeo je da povuče, da izvuče tu kuglu. Ali Van Borst
mu je pokazao šta će se onda dogoditi, svojim očima je video slike žrtava.
A da nije video…
I tog trenutka Hari shvati ne samo kako će on umreti, već kako su i one
druge stradale. I zašto su stradale na taj način. Đavolski jednostavno. Tako
đavolski jednostavno da ga je samo sam đavo mogao smisliti.
Lejkeov alibi. Tačnije, njegovi saučesnici. Bile su to same žrtve. Kada
su se Borgni i Šarlota probudile iz narkoze, nisu imale pojma šta im je u
ustima. Borgni je zaključao u podrum. Šarlota je bila napolju, ali nit iz
njenih usta bila je zakačena za unutrašnjost prtljažnika one olupine. Ma
koliko pokušavala da grebe i cima vrata prtljažnika, nije uspela da ih otvori.
Bila su zaključana. Nijedna od njih dve nije mogla da pobegne sa mesta na
kojem su se nalazile, pa su učinile krajnje predvidivu stvar. Povukle su nit.
Da li su znale šta će se desiti? Da li im je od bola sumnja ustupila mesto
nadi, nadi da će se povlačenjem niti šipčice povući nazad u tu misterioznu
kuglu? I dok su se te devojke polako ali sigurno rukovodile nadom koja je
nadvladala svaku sumnju i dovela do konačnog postupka, Toni Lejke je već
bio daleko, na večeri s klijentima ili na prezentaciji, siguran da će one
dovršiti posao koji je započeo, obezbedivši mu najbolji mogući alibi za
trenutak smrti. Strogo gledano, čak ih i nije on ubio.
Hari promrda glavom da vidi koliko se sme kretati, a da ne zategne
čeličnu nit.
Mora nešto preduzeti. Bilo šta. Zastenjao je, učinilo mu se da se nit
zateže, zadržao je dah, pogledao je ka vratima. Već je očekivao da će ih
neko otvoriti, da će…
Ništa se nije dogodilo.
Pokušao je da se seti Van Borstove demonstracije. Koliko su šipčice
štrčale kad ne naiđu na otpor. Ako bi samo zinuo još malo, ako bi se
vilice… Zažmurio je. Shvatio je koliko mu neobično normalno i očigledno
zvuči ta zamisao, jedva da joj se uopšte opirao. Naprotiv, osetio je
olakšanje. Olakšanje što će naneti sebi još bola, što će možda i stradati u
pokušaju da preživi. Logično, jednostavno, mrak sumnje razvejao se pred
jednom svetlom, jasnom i sumanutom idejom. Hari se prevrnu na stomak
privivši glavu uz kariku kako bi malo olabavio nit. A onda se oprezno
pridigao na kolena. Opipao je vilicu, pronašao mesto. Tačku u kojoj se sve
steklo: bol, vilični zglob, čvorište nerava i mišića koji su jedva nekako
držali njegove vilice na okupu posle onog incidenta u Hongkongu. Neće
moći sam sebe da udari dovoljno jako, trebaće mu težina celog tela.
Pažljivo je opipao onaj klin. Štrčao je oko četiri centimetra iz zida. Običan
gvozdeni klin sa širokom glavom. Uz dovoljnu težinu, slomiće sve što mu
se nađe na putu. Hari je nanišanio pažljivo prislonivši vilicu uz glavu klina,
pa se pridiže računajući pod kojim uglom treba da padne. Koliko duboko
klin treba da udari. Koliko duboko ne sme da udari. Vrat, nervi, paraliza.
Računao je. Ne baš pribrano i hladnokrvno, ali je računao. Naterao se da
proračuna. Glava klina nije stajala pod pravim uglom u odnosu na telo,
povijala se na unutra, tako da ne bi baš sve povukla za sobom prilikom
izlaska. Naposletku pokuša da razmisli šta je možda prevideo. A onda
shvati da to samo njegov mozak vapi za odlaganjem.
 Duboko je udahnuo.
Telo ga nije slušalo. Bunilo se, opiralo. Nije dopuštalo glavi da padne.
„Idiote!“, pokuša Hari da uzvikne, ali se začulo samo siktanje. Osetio
je da mu se niz obraz skotrljala topla suza.
Dosta cmizdrenja, pomislio je. Vreme je da se malo umire.
I pustio je glavu da padne.
Klin ga je prihvatio uz sočan coktaj.
Kaja napipa mobilni telefon. Karpentersi su upravo uzviknuli
„Stop!“105 u tri glasa, na šta im je Keren Karpenter odgovorila „Oh yeah
wait a minute“.106 Tako se telefon oglašavao kada stigne poruka.
Napolju se smrklo naglo i okrutno. Triput je pisala Hariju, rekla mu šta
se desilo, da se parkirala u ulici nedaleko od vile u koju je ušla Lena
Galtung. Čekala je njegovu poruku i molila ga da dâ neki znak života.
Bravo. Dođi po mene u ulicu južno od crkve. Nije teško naći, jedina
kamena kuća. Slobodno možeš ući, otključano je. Hari.
Prenela je uputstvo taksisti koji klimnu, zevnu i uključi motor.
Dok su išli naniže jarko osvetljenim ulicama, Kaja mu je napisala
„stižem“ u odgovor. Vulkan je obasjao večernje nebo kao užarena sijalica
brišući sve zvezde. Na takvoj svetlosti sve je poprimilo nekakav, gotovo
neprimetan, crvenkasti odsjaj.
Petnaest minuta kasnije nalazila se u mračnoj, izbombardovanoj ulici.
Ispred jedne prodavnice visio je parafinski fenjer. Ili je struja ponovo
nestala, ili je u tom delu grada i inače nije bilo.
Taksista je prikočio i pokazao joj. Van Borst. I zaista, stigli su pred
jednu onižu, kamenu kuću. Kaja se obazre. Nešto dalje uz ulicu stajala su
dva rendž rovera. Dva mopeda prokašljucala su pored njih, s farovima koji
su poskakivali. Kroz jedna vrata dopirao je težak zvuk afričke muzike. Tu i
tamo videla bi odsjaj žara cigarete u belim očima.
„Wait here“,107 rekla je taksisti zavlačeći kosu pod kačket. Zalupivši
vrata, prigušila je upozorenje koje joj je doviknuo. Uputila se pravo prema
kući. Nije gajila nikakve iluzije o tome kakve su šanse samoj belkinji u
gradu poput Gome posle zalaska sunca. Ali sada je tama bila njen saveznik.
 Nazrela je vrata oivičena crnim blokovima lave, znala je da mora
požuriti, da je polako sustiže, da ga mora preduhitriti. Spotakla se, ali je
održala ravnotežu, produžila je dišući na usta. Stigla je. Spustila ruku na
kvaku. Uprkos znatnom padu temperature posle zalaska sunca, niz leđa i
među grudima slivali su joj se potoci znoja. Oslušnula je. Kakva tišina. I
onda je bilo tiho…
Plač joj je stezao grlo kao gust beton.
„Hajde“, prošaptala je. „Nemoj sada.“
Zažmurila je. Usredsredila se na disanje. Odagnala je sve misli.
Uspeće. Misli su isticale. Delete, delete.108 Tako je. Još samo jedne pomisli
da se reši, i može da otvori vrata.
***
Harija je probudio nekakav trzaj u uglu usne. Otvorio je oči. Smrklo se.
Verovatno se onesvestio. A onda spazi da se nit iz metalne kugle koja mu je
još bila u ustima lagano zateže. Srce mu se pokrenulo, ubrzalo, lupalo je
punom parom. Prislonio je usta tik uz kariku znajući da mu to neće mnogo
pomoći ako neko otvori vrata.
Pruga svetlosti pala je na zid iznad njega. Tamo je svetlucala krv.
Prineo je prste ustima, oslonio ih na vrhove zuba u donjoj vilici i pritisnuo.
Načas mu se zamračilo pred očima od bola, ali osetio je da se vilica spušta.
Iščašio ju je! Dok je jednom rukom gurao vilicu, prstima druge ruke uhvatio
je kuglu i pokušao da je izvuče.
Pred vratima se začu neki zvuk. U pičku materinu! Još nije prevukao
kuglu preko zuba. Gurnuo je vilicu još malo. Činilo mu se da zvuk
slomljenih kostiju i pokidanog tkiva potiče iz samog uha. Možda uspe
dovoljno da razvuče vilice da kugla izađe sa strane, ali smetao mu je obraz.
Spazio je da se kvaka pomera. Nema vremena. Isteklo je. Vreme ovde
prestaje.
Kaja se posvetila i onoj poslednjoj pomisli. Poruka. Naći. Ući. Hari
nije koristio tolike infinitive. Otvorila je oči. Šta joj je ono rekao na verandi
kad su pričali o Fanteovoj knjizi? Da nikad ne šalje poruke. Jer ne želi da
izgubi dušu, da ostavi pisani trag za sobom. Dosad joj nije poslao nijednu
poruku. Mogao je da je pozove. Nešto nije štimalo, ovog puta to nije bio
puki izgovor koji je mozak smislio kako ne bi otvorila vrata. Klopka.
 Kaja oprezno skloni ruku sa kvake. Osetila je strujanje toplog vazduha
na vratu. Kao nečiji dah. Zanemarivši ono „kao“, osvrnula se.
Bilo ih je dvojica. Lica su im se stopila sa tamom.
„Looking for someone, lady?“109
Doživljaj već viđenog obuzeo ju je i pre nego što je odgovorila:
„Wrong door, that’s all.“110
Istog trenutka začula je zvuk paljenja motora. Osvrnula se i ugledala
zadnja svetla svog taksija kako se udaljavaju niz ulicu.
„Don’t worry, lady“, reče onaj glas. „We paid him.“111
Okrenula se i oborila pogled. Na pištolj uperen u nju.
„Let’s go.“112
Kaja je razmotrila mogućnosti, što nije dugo potrajalo budući da
alternative nije bilo.
Pošla je ispred njih ka onim rendž roverima. Kad su se približili, na
jednom od njih se otvoriše zadnja vrata. Ušla je. Unutra je mirisalo na
kolonjsku vodu i novu kožu. Vrata se zatvoriše za njom. Ugledala je osmeh.
Velike, bele zube. Začula je mek, razdragan glas:
„Zdravo, Kajo.“
Toni Lejke je nosio sivo-žutu maskirnu uniformu. U ruci je držao
crveni mobilni telefon. Harijev.
„Stigla ti je poruka da možeš slobodno ući. Šta te je sprečilo?“
Slegla je ramenima.
„Fascinantno“, rekao je izvivši glavu u stranu.
„Šta?“
„Uopšte mi ne deluješ uplašeno.“
„A što bih?“
„Zato što ćeš uskoro umreti. Zar to stvarno nisi shvatila?“
Kaji se nešto steglo u grlu. Iako je deo njenog mozga vikao kako su to
prazne pretnje, da je ona policajac i da Toni sigurno ne bi toliko rizikovao,
nije uspevao da nadjača drugi deo mozga koji joj je govorio da Toni Lejke
zna tačno kako stvari stoje. Da su ona i Hari lude kamikaze vrlo daleko od
kuće, da nemaju ovlašćenje, pojačanje i mogućnost povlačenja. Da nemaju
šanse.
Lejke pritisnu dugme da otvori prozor pored sebe.
„Go finish him and bring him up here“,113 rekao je onoj dvojici i
zatvorio prozor.
„Da si otvorila ona vrata, sve bi se završilo sa malo više stila“, reče
Lejke. „Mislio sam da dugujemo Hariju pesničku smrt. Ali moramo se,
izgleda, zadovoljiti pesničkim opraštanjem.“ Nagnuo se napred da pogleda
nebo. „Kakva divna crvena boja, zar ne?“ Sada je već i sama videla. I čula u
njegovom glasu. A onaj deo njenog mozga, onaj iskreni, sada joj je govorio
da će stvarno umreti.

OceanofPDF.com
 Osamdeset šesto poglavlje
Kalibar

Kinzonzi pokaza Udriju Van Borstovu kamenu kuću i reče mu da priđe

rendž roverom do samih vrata. Video je svetlo iza zavesa setivši se da je
mister Toni rešio da ga ostave upaljeno. Da bi belac video šta ga čeka.
Kinzonzi izađe iz auta. Sačekao je da Udri izvuče ključ iz motora i izađe.
Naredba je bila jednostavna: ubij, donesi. U njemu nije budila nikakva
osećanja, ni strah, ni radost – čak ni uzbuđenje. Bio je to zadatak kao i svaki
drugi.
Kinzonziju je bilo devetnaest godina. A borio se od svoje jedanaeste.
Tada je vojska PDLA, People’s Democratic Liberation Army, upala u
njegovo selo. Njegovom bratu smrskali su glavu kundakom kalašnjikova, a
dve sestre su mu silovali prisiljavajući oca da to gleda. Posle je komandant
zapretio ocu da će, ukoliko ne bude imao odnos s mlađom ćerkom pred
svima njima, ubiti Kinzonzija i stariju sestru. Ali pre nego što je komandant
uspeo da završi rečenicu, otac se bacio na nečiju mačetu. Svi su se smejali.
Kad su napustili selo, Kinzonzi je po prvi put za mnogo meseci dobio
pravi obrok i beretku za koju mu je komandant rekao da će nadalje biti
njegova uniforma. Dva meseca kasnije Kinzonzi je već imao kalašnjikov i
ubio prvog čoveka. Tačnije, ženu u nekom selu koja je odbila da preda
ćebad njihovoj vojsci. Već beše napunio dvanaest godina kada je stao u red
iza drugih vojnika da siluje neku devojčicu nedaleko od sela gde je i sam
regrutovan. U jednom trenutku mu je palo na pamet da to može biti njegova
sestra – bila je približno tih godina. Ali kada joj je pogledao lice, shvatio je
da se više ne seća kako su mu izgledali roditelji, brat i sestre. Nestali su,
kao izbrisani.
Kada je s dvojicom saboraca četiri meseca kasnije odsekao svom
komandantu obe ruke i čekao da iskrvari do smrti, nije to bio čin osvete ili
mržnje, već im je protivnički CFF, Congo Freedom Front, obećao bolje
dnevnice. Pet godina je živeo od prinosa CFF-ovih pohoda u džunglu
Severnog Kivua, ali su sve vreme morali da se klone drugih gerilaca, a sela
su s vremenom bila toliko orobljena da ih više nisu mogla prehraniti. Ubrzo
se CFF našao u pregovorima s državnom vojskom oko polaganja oružja u
razmenu za amnestiju i zaposlenje. Ali pregovori su zapeli na pitanju
dnevnica.
Iz očajanja i gladi CFF je počeo da napada rudnike koltana, iako su
rudarske korporacije imale znatno bolje oružje i borce od njih. Kinzonzi
nikad nije zamišljao da će živeti dugo niti da će umreti drugačije do u borbi.
Stoga nije ni trepnuo kada je došao sebi i ugledao cev puške nekog belca
koji mu se obraćao na nepoznatom jeziku. Kinzonzi mu je samo klimnuo da
ga dokrajči. Ali dva meseca kasnije njegove rane su se zacelile, a imao je i
novog poslodavca – rudarsku korporaciju.
Onaj belac bio je mister Toni. Mister Toni ga je dobro plaćao, ali bi i
na najmanju naznaku nelojalnosti reagovao nemilosrdno. Pričao je s njima i
bio je najbolji gazda kojeg je Kinzonzi dotad imao. Kinzonzi ne bi oklevao
ni sekund da ga ubije ukoliko bi mu se to isplatilo, ali tako nešto naprosto
nije bilo isplativo.
„Požuri“, reče Kinzonzi Udriju puneći pištolj. Znao je da belac ne
mora umreti baš istog trenutka kada oni otvore vrata i aktiviraju metalnu
kuglu u njegovim ustima, pa je rešio da ga odmah ubije ne bi li se što pre
pridružili mister Toniju i devojkama na Njiragongu.
Neki čovek koji je dotad pušio na stolici ispred susedne prodavnice
ustade i pobeže u mrak ljutito gunđajući.
Kinzonzi pogleda kvaku. Prvi put je tu bio kada su došli po Van Borsta.
Tek tada je video i čuvenu Almu. Van Borst, koji je do tog trenutka spiskao
sve pare na Singapur sling, reket i nimalo jeftinu Almu, veoma glupo je
rešio da ucenjuje Tonija Lejkea preteći mu da će sve reći policiji. Kad su
došli, Belgijanac nije delovao iznenađeno, već rezignirano, i samo je
požurio da iskapi piće u ruci. Isekli su ga na poveće komade kojima su
nahranili neočekivano debele svinje pred izbegličkim kampom. A mister
Toni je preuzeo Almu, Almu sa onim njenim bokovima, zlatnim zubom i
napaljenim, sanjivim pogledom. Ona je bila još jedan razlog zbog kojeg bi
Kinzonzi smestio mister Toniju metak u čelo. Kada bi se to isplatilo.
Kinzonzi pritisnu kvaku. I snažno povuče vrata. Otvorio ih je samo
napola jer je za njih bila vezana čelična nit koja je vodila u kuću. Istog časa
začuo se glasan škljocaj i zveket metala o metal kao kad gurneš bajonet u
metalne kanije. Potom se vrata otvoriše do kraja.
Povukavši Udrija za sobom, Kinzonzi uđe u kuću. Zalupio je vrata za
njima. Gorak miris povraćke pekao mu je nozdrve.
„Upali baterijsku.“
Udri ga je poslušao.
Kinzonzi je zurio u dno sobe. Sa golog klina na zidu iznad kreveta
visila je novčanica natopljena krvlju koja se dalje slivala niza zid. Na
krevetu, u barici žutog izbljuvka, ležala je krvava metalna kugla iz koje su,
kao zraci sunca, štrčale dugačke igle. Ali tu nije bilo belog policajca.
Vrata. Kinzonzi se hitro okrenu s pištoljem uperenim ispred sebe.
Ali tamo nije bilo nikoga.
Kleknuo je da pogleda ispod kreveta. Ni tu nije bilo nikoga.
Udri otvori vrata jedinog ormara u prostoriji. Bio je prazan.
„Pobegao je“, reče Udri Kinzonziju, koji je prepipavao dušek na
krevetu.
„Šta je to?“, upita Udri kada je prišao.
„Krv.“ Kinzonzi uze baterijsku lampu od Udrija. Osvetlio je pod.
Krvavi trag nestajao je nasred sobe. Kapak s gvozdenom ručkom. Prišao je
kapku, podigao ga i obasjao mrak pod njima. „Udri, idi po pušku.“
Njegov drugar izađe iz kuće. Vratio se s puškom AK-47.
„Pokrivaj me“, reče Kinzonzi pa pođe niz merdevine.
Kad je stigao u podnožje, obema rukama je uperio baterijsku lampu i
pištolj u istom smeru osvrćući se svuda oko svoje ose. Obasjao je ormare i
vitrine duž zidova. Zatim i zasebnu policu sa grotesknim, belim maskama.
Jedna je imala obrve sa šiljcima, druga, vrlo uverljiva, imala je crvena usta
koja su na jednoj strani sezala do uveta, treća, šupljeg pogleda imala je
istetovirana koplja po obrazima. Prešao je snopom svetlosti na naspramni
zid. I naglo zastao, trgnuvši se. Oružje. Puške. Municija. Mozak je čudesan
računar. U deliću sekunde on je u stanju da prikupi hiljade podataka i
ukombinuje ih u tačan odgovor. Kada je Kinzonzi vratio lampu do maski,
već je znao tačan odgovor. Svetlost je obasjala belu masku sa asimetričnim
ustima kroz koja su se videli kutnjaci. Crveni odblesak. Istovetan odblesku
u krvi gore, na zidu ispod onog klina.
Kinzonzi nikad nije zamišljao da će živeti dugo niti da će umreti
drugačije do u borbi.
Mozak naloži prstu da stisne obarač.
Za samo delić sekunde mozak ga je poslušao. A mozak je ujedno
dovršio svoju računicu. Dobio je rezultat, znao je konačan ishod.
Hari je znao da postoji samo jedno rešenje. Više nije smeo da čeka.
Ponovo je zamahnuo glavom ka onom klinu, ovog puta nešto više. Jedva je
i osetio kada mu je klin probio obraz i udario o metalnu kuglu u ustima.
Onda se spustio na krevet, oslonio glavu o zid i zavalio trudeći se da
zategne mišiće obraza. Isprva se ništa nije dogodilo, ali onda je nastupila
mučnina. I panika. Ako sad povrati, dok mu je Leopoldova jabuka još u
ustima, ima da se udavi. Ali nije imao vremena da to spreči, stomak mu se
već zgrčio u nameri da pošalje prvu turu uz jednjak. U očajanju Hari opet
pridiže glavu i kukove. A onda se pustio. Začuo je kako mu klin kida, cepa
obraze. Krv mu je pokuljala u usta i niz dušnik terajući ga da se nakašlje,
klin ga je udario o prednje zube. Sad je mogao da uhvati kuglu, ali prsti mu
skliznuše s krvavog metala. Zavukao je ruku iza nje da je gurne rastvarajući
vilicu drugom rukom. Čuo je kako metal škripi po zubima. A onda je –
svom silinom – povratio.
Možda je upravo pod potiskom sadržaja iz njegovog želuca jabuka i
izletela. Glave oslonjene o zid, Hari je posmatrao blistavu smrtonosnu
napravu okupanu u njegovoj povraćki, na dušeku ispod karike.
Onda je ustao. Nag i slab, ali slobodan.
Prvo se oteturao do vrata, ali onda se setio zašto je uopšte dolazio u tu
kuću. Tek iz trećeg pokušaja uspeo je da podigne kapak u podu. Na
merdevinama se okliznuo o sopstvenu krv i sleteo u podnožje i mrkli mrak.
Dok je dahtao na betonskom podu, začuo je zvuk automobila kako staje
pred kućom. Ubrzo i glasove, otvaranje i zatvaranje vrata. Hari se pridiže,
opipa merdevine u tami i u dva poteza se pope da zatvori kapak iznad sebe.
Uto se začu otvaranje vrata i strašni škljocaj jabuke.
Polako se spuštao sve dok nije osetio hladan beton pod stopalima.
Onda je zažmurio, pokušavši da se priseti, da prizove prizor od svoje
prethodne posete tom mestu. Polica sa leve strane. Kalašnjikov. Glok. Smit
& veson. Futrola sa merklinkom. Municija. To je bio redosled. Napipao je
put pred sobom. Prsti mu udariše o cev puške. Zatim je dotakao hladan
čelik gloka. A evo i dobro poznatih kontura revolvera smit & veson, kalibar
38, baš kao i njegov službeni pištolj. Uzevši revolver, nastavio je da
opipava u potrazi za municijom. Vrhovi prstiju dotakoše drvo. Odozgo su
dopirali ljutiti glasovi, bat koraka. Samo da skine poklopac. Sad mu treba
malo sreće. Zavukao je ruku i zgrabio neku kartonsku kutiju. Opipao je
metke u njoj. U pičku materinu, preveliki su! Čim je podigao poklopac na
sledećem drvenom sanduku, gore se otvorio kapak. Zgrabio je prvu kutiju,
mora se nadati da je to pravi kalibar. U to se u podrumu pojavila svetlost.
Skučen krug nalik na reflektorski obasjao je podnožje merdevina. Na toj
svetlosti Hari je uspeo da pročita etiketu. 7,62 milimetra. U pizdu lepu
materinu! Hari pogleda policu. Eno ga. Odmah u sledećem sanduku.
Kalibar 38. Svetlosni snop napusti pod i zaigra po tavanici. Hari je spram
otvora na tavanici ugledao obris čoveka s kalašnjikovom u ruci. Niz
merdevine se spuštao drugi čovek.
Mozak je fantastičan računar.
Još kad je Hari podigao poklopac na sanduku i zgrabio prvu kutiju,
mozak već beše izračunao. Da nema vremena.

OceanofPDF.com
 Osamdeset sedmo poglavlje
Kalašnjikov

„Da nije rudnika, ovde ne bilo ni puteva“, reče Toni Lejke dok su se
truckali uzanim kolskim putem. „Preduzetnici poput mene jedina su
uzdanica da će ovaj narod ikad stati na noge, napredovati, civilizovati se.
Alternativa je da ih prepustimo onome čime su se oduvek bavili –
međusobnom ubijanju. Na ovom kontinentu svako je istovremeno i lovac i
plen. Treba to imati na umu kad vidiš molećiv pogled izgladnelog afričkog
deteta. Ako ga tad nahraniš, sledeći put ćeš videti njegov pogled preko cevi
automatske puške. A on neće znati za milost.“
Kaja oćuta. Zurila je u crvenokosu ženu na suvozačevom sedištu. Lena
Galtung se nije pomerala, samo je sedela uspravno, zabačenih ramena.
„U Africi je sve u ciklusima“, nastavi Toni. „Kiše, suše, noć i dan, jedi
i budi pojeden, živi i umri. Postoji samo prirodan tok stvari, ništa se ne
može promeniti, plivaj nizvodno, preživi što duže možeš, uzmi šta ti se nudi
– više od toga ne možeš. Život tvojih predaka je i tvoj život, nećeš ništa
promeniti, razvoj je nemoguć. Nije to neka afrička filozofija, već samo
sabrano iskustvo generacija. A to iskustvo mora se promeniti. Iskustvo
menja način razmišljanja, a ne obratno.“
„A šta ako su iskusili da ih beli ljudi samo eksploatišu?“, primeti Kaja.
„Predstavu o eksploataciji usadili su im isti ti belci“, reče Toni. „Ali taj
pojam je dobro došao nekim afričkim vođama kako bi okupili podanike oko
zajedničkog neprijatelja. Još od ukidanja kolonijalne uprave šezdesetih
godina oni su zloupotrebljavali grižu savesti kod belaca da se domognu
vlasti i otpočnu pravu eksploataciju. Smešno je koliko se belci kaju što su
kolonizovali Afriku. Veruj mi, Kajo, ovom narodu je bilo znatno bolje pod
Belgijancima. Pobune nikad nisu utemeljene u volji naroda, već u žudnji
pojedinaca za moći. To su samo grupice koje su upadale u kuće Belgijanaca
ovde na obali jezera zato što su mislili da u njima ima nekih lepih stvarčica
koje su želeli. Tako je oduvek bilo, tako je i sada. Zato ovde sve kuće imaju
po dvoja vrata, na suprotnim stranama: jedna na koja će upasti pljačkaši i
druga kroz koja će pobeći ukućani.“
 „Tako ste, dakle, izašli iz one vile, a da vas nisam primetila?“
Toni se nasmeja. „Da li si ti stvarno mislila da nas pratiš? Pa imam vas
na oku otkako ste stigli. Goma je mali grad, s malo novca i preglednim
ustrojstvom vlasti. Strašno ste ti i Hari naivni što ste došli sami.“
„Ko je sad naivan?“, upita Kaja. „Šta misliš da će se dogoditi kad se
ispostavi da je dvoje norveških policajaca nestalo u Gomi?“
Toni slegnu ramenima. „Otmice nisu baš retkost u Gomi. Ne bi me
čudilo da lokalnim vlastima uskoro stigne pismo od nekog gerilskog
pokreta sa zahtevom za nečuvenu svotu u razmenu za vas dvoje. Kao i za
oslobođenjem imenovanih zatvorenika koji su poznati protivnici režima
predsednika Kabile. Pregovori će potrajati nekoliko dana, ali će propasti
zbog nerealnih zahteva otmičara. A onda vas više niko nije video. Ovde je
to, Kajo, svakodnevica.“
Kaja pokuša da uhvati Lenin pogled u retrovizoru, ali je ova gledala u
stranu.
„A šta je s njom?“, tada će Kaja. „Zna li ona, Toni, da si pobio sve one
ljude?“
„Sada zna“, odvrati Toni. „I razume me. To se zove prava ljubav, Kajo.
I zato ćemo se Lena i ja večeras venčati. A vi ste pozvani.“ Nasmejao se.
„Upravo smo krenuli u crkvu. Mislim da će atmosfera biti vrlo svečana
kada se budemo jedno drugome zakleli na večnu odanost. Zar ne, Leno?“
Utom se Lena nagnula u sedištu i Kaja uvide zašto je sedela onako
uspravno. Ruke su joj na leđima bile vezane ružičastim lisicama. Toni se
nagnu, zgrabi Lenu za rame i naglo je povuče unazad. Lena se okrenu
prema njima, a Kaja se trgnu. Jedva je prepoznala Lenu Galtung. Lice joj je
bilo podbulo od plača, na jednom oku imala je otok, a usta su joj bila
otvorena i zaokrugljena. U središtu tog kruga blesnu odsjaj u metalu. Iz te
zlatne kugle visila je kratka, crvena vrpca.
A ono što je Toni potom izrekao, do Kaje je doprlo kao odjek jedne
druge prosidbe, u snežnoj grobnici: „Dok nas smrt ne rastavi.“
Hari zamače za policu s maskama u istom trenutku kada je i ona prilika
zakoračila sa merdevina i okrenula se sa sve baterijskom lampom. Nije
imao gde da se sakrije, mogao je samo da odbrojava dok ga ovaj ne spazi.
Hari zažmuri kako ga snop svetlosti ne bi zaslepio. Levom rukom otvorio je
kutiju s municijom. Zgrabio je četiri metka, prsti su znali tačno da odmere
taj broj. Desnom rukom cimnuo je pištolj da izbaci burence ulevo. Trudio se
da mu pokreti dođu automatski, sami od sebe, onako kako ih je uvežbavao u
osami Kabrini grina kada je iz čiste dosade vežbao brzopotezno punjenje
revolvera. Ali sada nije bio sam, i nije mu bilo dovoljno dosadno. Prsti su
mu se tresli. Snop svetlosti ga je pogodio i Hari ugleda crvenu unutrašnjost
svojih kapaka. Bio je spreman da začuje pucanj, ali ovaj je izostao. Nestala
je i svetlost. Nije mrtav, zasad. Prsti ga poslušaše. Poubacivali su metke u
četiri od šest slobodnih komora opušteno, hitro, samo jednom rukom.
Burence škljocnu u ležište. Otvorio je oči i u tom trenutku svetlost ga
pogodi pravo u lice. Zaslepljen, Hari opali u sunce.
Svetlost poskoči, prelete preko tavanice i nestade. Odjek pucnja
zadržao se praćen tihim kotrljanjem baterijske lampe koja se vrtela oko
svoje ose šaljući snop svetlosti uokolo kao svetionik.
„Kinzonzi! Kinzonzi!“
Baterijska lampa se zaustavila pored police. Hari iskorači da je
dohvati, pa se baci poleđuške na pod, ispruži ruku s lampom u stranu što je
dalje mogao od tela, pa se odupre nogama o policu i skliznu prema
merdevinama stigavši tačno pod otvor u tavanici. Zasula ga je kiša metaka,
šibali su beton oko baterijske lampe odašiljući komadiće šuta koji su mu
padali po rukama i grudima. Onda je nanišanio i opalio u pravcu pognute
prilike iznad otvora. Tri uzastopna hica.
Prvi je pao kalašnjikov, bučno je tresnuo Hariju pored glave. Potom
pade i čovek. Hari je jedva stigao da se prevrne na bok pre nego što je
dotakao zemlju. Bez ikakvog otpora. Meso. Mrtav teret.
Nekoliko sekundi vladala je tišina. A onda Hari začu Kinzonzija – ako
je to bilo ime ovog u podrumu – kako tiho stenje. Hari ustade sa lampom
još uperenom u stranu. Na podu pored Kinzonzija ležao je glok. Hari ga
šutnu u stranu. Zgrabio je kalašnjikov.
Drugog čoveka odvukao je što dalje od Kinzonzija i osvetlio ga
baterijskom lampom. Kao što je Hari i predvideo, ovaj je, baš kao i on sam,
zaslepljen lampom pripucao pravo u izvor svetlosti. Harijevo iskusno oko
odmah je spazilo da su mu pantalone natopljene krvlju u predelu prepona,
kao i da mu metak verovatno nije napustio telo, premda ga nije ni ubio.
Krvavo rame, jedan metak je, dakle, prošao kroz pazuh. Zato je prvo pao
kalašnjikov. Ali ni ta rana nije objašnjavala zašto čovek ne diše.
Obasjao mu je lice. Tačnije, zašto dečak ne diše.
Metak ga je pogodio u bradu. Imajući u vidu ugao iz kojeg je Hari
pucao, tane je produžilo kroz usta, probilo nepce i prodrlo u mozak. Hari
uzdahnu. Nije mogao imati više od šesnaest-sedamnaest godina. A lep
dečak, nema šta. Uludo bačena lepota. Hari ustade, prisloni cev puške
mrtvacu uz glavu i glasno povika:
„Where are they? Mister Leike. Tony. Where?“114
Malo je sačekao.
„What? Louder. I can’t hear you. Where? Three seconds. One –
two…“115
Hari stisnu obarač. Kalašnjikov je očigledno bio podešen na
automatsku paljbu, pošto je bljunuo bar četiri hica pre nego što je Hari
uspeo da ga zaustavi. Zažmurio je kada je osetio pljusak na licu, a kada je
otvorio oči, dečakovog lepog lica više nije bilo. Primetio je da mu se niz
nago telo sliva nešto toplo.
Prišao je Kinzonziju. Opkoračivši ga, uperio mu je baterijsku lampu u
lice, a cev puške stavio na čelo. Ponovio je pitanje od reči do reči.
„Where are they? Mister Leike. Tony. Where? Three seconds…“
Kinzonzi je otvorio oči. Video je beonjače kako trepere. Strah od smrti
preduslov je da preživiš. Bar u Gomi sigurno je tako.
Kinzonzi mu je odgovorio polako i razgovetno.

OceanofPDF.com
 Osamdeset osmo poglavlje
Crkva

Kinzonzi je ležao nepomično. Visoki belac spustio je baterijsku lampu

na pod tako da je sada obasjavala tavanicu. Kinzonzi ga je posmatrao kako
oblači Udrijevu odeću, kako cepa njegovu majicu i dronjcima obavija bradu
i glavu da prekrije ranu zbog koje mu je vilica zjapila sve do uha. Zategao
je taj zavoj kako mu donja vilica više ne bi visila sa strane. Krv je pred
Kinzonzijevim očima natapala pamuk.
Odgovorio je belcu na ono malo pitanja koja mu je postavio. Gde.
Koliko njih. Čime su naoružani.
Sada je belac skinuo sa police nekakvo crno koferče, otvorio ga i
pregledao sadržaj.
Kinzonzi je znao da će umreti. Mlad i nasilnom smrću. Ali možda ipak
ne još, ne i večeras. Stomak ga je pekao kao da mu je neko prosuo kiselinu
po njemu. Ali to se dâ pregurati.
Belac ustade, zgrabi Udrijev kalašnjikov. Prišao je Kinzonziju, nadvio
se nad njim na kontrasvetlu od lampe. Ogromna prilika glave umotane u
belo. Tako su umotavali glave mrtvaca pre nego što ih sahrane. Ako će ubiti
Kinzonzija, učiniće to sada. Ali belac mu umesto toga baci zavoje od
majice koji su mu pretekli.
„Help yourself.“116
Kinzonzi ga je čuo kako stenje dok se peo uz merdevine.
Kinzonzi je zažmurio. Ako ne bude previše čekao, možda stigne da
zaustavi najgore krvarenje pre nego što se onesvesti od gubitka krvi. Samo
treba da se popne, ispuže na ulicu, pronađe nekog. Ako mu se posreći,
možda taj neko ne bude od sorte lešinara iz Gome. Možda pronađe Almu.
Možda je uzme za sebe. Jer Alma više nije imala čoveka. A ni Kinzonzi
poslodavca. Kinzonzi je, naime, video šta je u koferu koji je veliki belac
poneo sa sobom.
Hari je zaustavio rendž rover pred niskom kamenom ogradom crkvene
porte, naspram izubijanog hjundaija koji ga je još čekao.
 Iza šoferšajbne video se žar cigarete.
Ugasivši farove, Hari otvori prozor i proturi glavu kroz njega.
„Sole!“
Žar cigarete se pomerio. Taksista izađe.
„Hari. Šta ti se desilo s licem…“
„Stvari nisu pošle po planu. Nisam računao da ću te naći ovde.“
„Zašto? Pa platio si me za čitav dan.“ Sol pogladi haubu rendž rovera.
„Dobar auto. Jesi li ga ukrao?“
„Pozajmio.“
„Pozajmio si auto. Da nisi i odeću?“
„Jesam.“
„Crvena je od krvi. Krvi prethodnog vlasnika?“
„Ostavićemo tvoj auto ovde da se odmori, Sole.“
„Hari, želim li ja da prihvatim ovu vožnju?“
„Verovatno ne želiš. Znači li ti nešto ako ti kažem da sam jedan od
dobrih momaka?“
„Žao mi je, Hari, ali u Gomi smo zaboravili šta to znači.“
„M-hm. Znači li ti nešto sto dolara?“
„Dvesta“, odvrati Sol.
Hari klimnu.
„…pedeset“, dovrši Sol.
Hari izađe iz auta da prepusti Solu volan.
„Jesi li siguran da su tamo?“, upita Sol izbivši na put.
„Jesam“, odvrati Hari sa zadnjeg sedišta. „Neko mi je jednom rekao da
se samo odande može iz Gome dospeti na nebo.“
„Meni se to mesto ne dopada“, reče Sol.
„Stvarno?“ Hari je otvorio koferče pored sebe. Merklinka. Uputstvo za
sastavljanje puške bilo je ištampano na unutrašnjosti poklopca. Hari se
bacio na posao.
„Zli demoni. Ba-toje.“
 „Zar ti beše nisi studirao na Oksfordu?“ Delovi puške voljno su se
sklapali uz tihe, podmazane škljocaje.
„Vidim, nisu čuo za vatrene demone.“
„Nisam, ali zato za ove jesam.“ Hari mu pokaza čauru koju je izvadio
iz zasebnog odeljka u sanduku. „I kladio bih se na njih protiv Ba-toja.“
Čaura zlatne boje svetlucala je na oskudnom svetlu s tavanice
automobila. Tane unutar nje imalo je šesnaest milimetara u prečnicu.
Najveći kalibar na svetu. Balističar s kojim je Hari sarađivao na slučaju
Crvendaća rekao mu je da kalibar merklinke prevazilazi sve granice
zdravog razuma, čak i ako si naumio da loviš slonove. Zapravo je pogodniji
za obaranje drveća.
Hari je namestio i optički nišan. „Dodaj gas, Sole.“
Prebacio je cev preko naslona praznog suvozačevog sedišta i isprobao
obarač držeći oko malo podalje od nišana zbog truckanja. Nišan bi trebalo
podesiti, kalibrirati, naštelovati. Ali za to nije bilo vremena.
Stigli su. Kaja pogleda kroz prozor. Raštrkana svetla pod njima
predstavljala su Gomu. U daljini se videla i platforma na jezeru Kivu.
Mesečina se ogledala u zelenkastocrnoj vodi. Poslednja deonica puta bila je
najobičnija staza koja se u serpentinama uvijala ka vrhu dok su farovi šarali
po crnom, golom, vanzemaljskom predelu. Kad su izbili na vrh, na potpuno
ravni kameni tanjir prečnika stotinak metara, vozač je usmerio auto prema
suprotnom kraju kroz maglu belog, nemirnog dima koji je tik iznad kratera
Njiragonga poprimao crvenu boju.
Vozač isključi motor.
„Smem li nešto da te pitam?“, poče Toni. „Dosta sam o tome
razmišljao proteklih nedelja. Kakav je osećaj kad znaš da ćeš umreti? Ne
mislim na strah kad znaš da ti je život ugrožen, kroz takve situacije sam i ja
prolazio. Zanima me kako je kad si u potpunosti svestan da ti se život
završava ovde i sada. Možeš li mi to… Preneti?“ Toni se nagnu kako bi je
pogledao u oči. „Ne moraš da žuriš, sroči najbolje što znaš.“
Kaja ga pogleda. Sve vreme je očekivala talas panike. Ali on je izostao.
Skamenila se kao predeo oko njih.
„Ne osećam ništa“, rekla je.
 „Ma hajde“, uporno će Toni. „Ostali su bili toliko prestravljeni da nisu
umeli ništa da mi odgovore, samo su nešto trabunjali. Šarlota Lol je samo
blenula, kao u šoku. Elijas Skug nije bio u stanju da priča razgovetno. Moj
otac je plakao. Da li je to samo haos, ima li tu misli? Osećaš li tugu?
Kajanje? Ili olakšanje što više ne moraš da se opireš? Pogledaj, na primer,
Lenu. Ona je digla ruke, svemu je pristupila kao žrtveno jagnje, što i jeste.
Ali kako se ti, Kajo, osećaš? Koliko čezneš da se odrekneš kontrole?“
Kaja spazi iskrenu radoznalost u njegovom pogledu.
„A ja bih tebe pitala koliko dugo si čeznuo da uspostaviš kontrolu,
Toni.“ Prešla je jezikom po usnoj duplji u potrazi za vlagom. „Dok si ubijao
ljude po diktatu neke nevidljive osobe za koju se ispostavilo da je klinac
kojem si svojevremeno isekao jezik? Umeš li da mi odgovoriš na to?“
Toni pogleda preda se odmahujući glavom, možda na neko drugo
pitanje.
„Nije mi ni palo na pamet dok nisam pročitao na netu da je stari, dobri
Skaj uhapsio mog nekadašnjeg zemljaka. Mali Ule. Ko bi rekao da ima
muda za to?“
„Misliš, mržnje?“
Toni izvadi pištolj iz džepa uniforme. Pogledao je na sat.
„Hari kasni.“
„Doći će.“
Toni se nasmeja. „Ali na tvoju žalost, bez pulsa. Inače, dopao mi se taj
Hari. Stvarno. Zabavno je bilo poigravati se s njim. Pozvao sam ga sa
Ustaosa – dao mi je svoj broj. Njegova govorna pošta rekla mi je da će biti
van dometa nekoliko dana. Pukao sam od smeha. Naravno, lukava lisica
otišla je na Hovas.“ Toni je držao pištolj na dlanu jedne ruke, a drugom je
pogladio crni lakirani čelik. „Kad sam ga posetio u Domu policije,
prepoznao sam da je isti kao ja.“
„Čisto sumnjam.“
„Pa kako nije? Posvećen čovek, zavisnik. Čovek koji čini sve što mora
da dobije ono što hoće, koji će čak gaziti i preko leševa. Nije li tako?“
Kaja oćuta.
Toni pogleda na sat. „Izgleda da ćemo ipak početi bez njega.“
 Doći će, pomisli Kaja. Moram da mu kupim vreme.
„I onda si pobegao“, počela je. „Sa očevim pasošem i protezom.“
Toni je pogleda.
Znala je da on zna zašto ga zapitkuje. Ali mu se i sviđalo da se hvali
kako ih je sve nasamario. Svi oni to vole.
„Znaš šta, Kajo? Voleo bih da me otac sada vidi. Ovde, na vrhu moje
planine. Da me vidi i razume. Pre nego što ga ubijem. Da razume, kao i
Lena, zašto mora umreti. Nadam se da i ti razumeš, Kajo.“
Sada ju je već obuzimao strah, više nalik na fizički bol nego na paniku
pred kojom se urušavala razborita misao. Vid joj je bio bistar, sluh čist,
misao jasna. Jasnija neko ikada, pomislila je.
„Počeo si da ubijaš kako bi prikrio prevaru“, počela je, sad već malo
promuklo. „Kako bi sačuvao Galtungove milione. Sada si izvukao milione
od Lene, ali hoće li ti to biti dovoljno?“
„Ne znam.“ Toni se osmehnu stežući dršku pištolja. „Videćemo.
Napolje.“
„Zar je zaista bilo vredno, Toni? Vredno svih ovih života?“
Kaja naglo udahnu kada joj je prislonio cev pištolja uz rebra. Prosiktao
joj je uz uvo.
„Kajo, pogledaj oko sebe. Ovo ti je kolevka čovečanstva. Pogledaj
malo koliko vredi ljudski život. Neko umre, još njih se rodi, sve je to jedna
ista trka, kruženje, i jedno i drugo po sebi nemaju mnogo smisla. Ali igra im
daje smisao. Pasija, strast. Neke budale to nazivaju kockarskim ludilom, ali
sve je u igri. Ona je baš kao i Njiragongo, guta i briše sve pred sobom, ali je
ujedno i preduslov sveg života. Da nije te pasije, tog smisla, te lave unutra,
sve okolo bi bio samo mrtav, smrznut kamen. Imaš li ti, Kajo, strasti? Ili si i
ti kao mrtav vulkan, ljudska pahulja o kojoj će na sahrani reći samo tri
rečenice?“
Kaja se otrgnu. Toni se zacerekao.
„Jesi li spremna za venčanje, Kajo? Jesi li spremna da te otopimo?“
Osetila je smrad sumpora. Vozač joj je otvorio vrata, pogledao je
ravnodušno i uperio u nju nekakav kratež. Čak i u autu, deset metara od
ruba kratera, vrelina je pekla. Nije se pomerila. Crnac je nagnu grabeći je za
ruku. Pustila ga je da je izvuče. Nije se opirala, ali se postarala da mu bude
dovoljno teška kako bi malčice izgubio ravnotežu i pao nauznak kada ga
udari. Bio je neočekivano mršav i verovatno nešto niži od nje. Udarila ga je
laktom, znajući da tu ima više snage nego u pesnici, kao i da su vrat,
slepoočnica ili nos najpoželjnije mete. Pogodila je, nešto krcnu i čovek pade
ispuštajući onaj kratež. Odigla je stopalo od zemlje. Učili su je da će
oborenog protivnika najefikasnije neutralisati ako mu zgazi butinu.
Kombinacija pritiska celom težinom odozgo i potiskom podloge odozdo
smesta će izazvati krvarenje i sprečiti protivnika da ustane i da te prati.
Alternativa je da zgazi grudni koš i vrat uz mogućnost smrtonosnog ishoda.
Posmatrala je goli vrat kada mesečina obasja lice oborenog čoveka.
Oklevala je samo delić sekunde. Nije mogao biti stariji od Evena.
A onda je neko ščepa straga priljubivši joj ruke uz telo i izbivši joj
vazduh iz pluća. Podigao ju je, a ona se bespomoćno koprcala. Toni joj, sad
razdragano, šapnu na uvo: „Bravo, Kajo. Imaš pasiju, želiš da živiš.
Obećavam ti da ću mu skresati platu.“
Oboreni dečak pred njom se pridigao grabeći oružje. Njegov pogled
više nije bio ravnodušan, već je sevao od besa.
Toni joj zategnu ruke iza leđa. Osetila je kako joj se tanak plastični
kaiš urezuje u ručne zglobove.
„Dakle“, poče Toni. „Gospođice Sulnes, smem li vas ponizno zamoliti
da budete kuma na mom i Leninom venčanju.
I tek tada – konačno – obuzela ju je panika. U njenom mozgu više nije
bilo misli, sve se izbrisalo i ustupilo mesto nepatvorenom užasu. Vrisnula
je.

OceanofPDF.com
 Osamdeset deveto poglavlje
Venčanje

Kaja je pogledala sa ruba grotla. Zapahnuo ju je vreli vazduh. Od

otrovnog dima već joj se vrtelo u glavi, ali možda joj se slika zapravo
mutila od titranja usijanog vazduha, možda je zato dole, u ponoru, lava
podrhtavala u nijansama crvene i žute. Pramen kose pao joj je preko lica, ali
nije ga mogla skloniti jer su joj ruke bile svezane plastičnim kaišićima na
leđima. Stajala je rame uz rame sa Lenom Galtung. Kaja zaključi da je ova
sigurno drogirana jer je samo zurila preda se kao mesečar. Živa utvara u
belom, a u njoj samo zima i pustinja. Kao lutka u venčanici na prozoru
jedne užare.
Toni je stajao iza njih. Osetila je njegovu ruku na krstima.
„Uzimaš li ovog što stoji pokraj tebe, obećavaš li da ćeš ga voleti,
ceniti i poštovati u dobru kao i u zlu…“, šaputao je.
Objasnio im je da to ne čini iz okrutnosti, već iz praktičnih razloga.
Ovako neće ostaviti trag za sobom, već tek pokoje pitanje. Ljudi
svakodnevno nestaju u Kongu.
„Ovim vas proglašavam supružnicima.“
Kaja je mrmljala molitvu. Bar je mislila da je to molitva, sve dok nije
začula reči: „…jer nikad ne možemo biti zajedno.“
Bile su to reči iz Evenove oproštajne poruke.
Začu se grmljavina motora u nižoj brzini. Farovi pređoše preko
nebeskog svoda. Na suprotnoj strani kratera pojavio se drugi rendž rover.
„A evo i ostatka društva“, reče Toni. „Mahnite im na rastanku,
devojke.“
Hari nije znao kakav će prizor zateći kada izbije na plato pored kratera.
Kinzonzi mu je rekao da su tu, pored devojaka, samo mister Toni i vozač.
Ali da obojica imaju automatske puške.
Pre nego što su izbili na vrh, Hari je ponudio Solu da izađe, ali ovaj je
odbio: „Hari, ja nemam više nigde nikoga. A ti si možda stvarno na strani
dobra. Osim toga, platio si mi za čitav dan.“
Prikočili su i stali po strani.
Farovi su obasjali suprotnu stranu kratera, grupicu od troje ljudi na
njegovom rubu koje je odmah prekrio oblak. Ali Hari je već video sve što
treba i sračunao: iza njih troje, jedan čovek s kratežom. Jedan parkiran
rendž rover. I nula vremena. A onda se oblak razvejao i Hari opazi da Toni i
onaj drugi, štiteći oči rukama, posmatraju njihov automobil, kao da nešto
očekuju.
„Ugasi motor“, reče Hari sa zadnjeg sedišta oslanjajući cev merklinke
na sedište pred sobom. „Ali ne i farove.“
Sol ga je poslušao.
Čovek u maskirnoj uniformi kleknu i s kundakom puške na ramenu
uperi cev ka njima.
„Blicaj im“, reče Hari prislanjajući oko uz nišan. „Očekuju nekakav
signal.“
Zatvorio je levo oko, odagnao levu polovinu sveta. Bleda lica,
činjenicu da kroz nišan vidi Kaju, Lenine nadute obraze, da su to presudne
sekunde. Odagnao je i tirkizne oči u koje je gledao kada je rekao: „Kunem
se.“ I odjek pucnja u odgovor na njihov pogrešni signal, tup udar kada je
metak pogodio karoseriju praćen još jednim. Eliminisao je sve što se nije
ticalo prelamanja svetlosti u šoferšajbni, u vrelom vazduhu iznad kratera,
verovatnoće da metak zanese udesno u smeru kretanja oblaka pare. Znao je
da ga sad nosi samo jedno: adrenalin. Da je ta opijenost kratkog daha, da ga
može napustiti svakog trenutka. Ali dokle god srce šalje krv u mozak, i ne
treba mu više od trenutka. Jer mozak je čudesan računar. Glava Tonija
Lejkea bila je delimično zaklonjena Leninom, ali je malčice štrčala iznad
nje.
Nanišanio je Kajine šiljate zubiće. Pomerio nišan ka sjajnoj kugli u
Leninim ustima. Malčice podignuo nišan. Nije naštelovan. Slučajnosti.
Poslednja trka, položite uloge.
Sa leve strane bližio se oblak pare.
Uskoro će ih progutati, a Hari, kao da mu je podaren trenutak
vidovitosti, znao je da kad taj oblak prođe, na suprotnoj strani više neće biti
nikoga. Hari stegnu prst. Kaja trepnu tačno iznad središta mete na nišanu.
Kunem se.
Proklet je. Konačno.
Činilo se da će unutrašnjost automobila eksplodirati od praska, da će
mu rame izleteti iz ležišta. Na šoferšajbni videla se samo jedna bela rupica.
Krvavocrveni oblak prekrio je sve na suprotnoj strani kratera. Hari drhtavo
udahnu i sačeka.

OceanofPDF.com
 Devedeseto poglavlje
Marlon Brando

Hari je plutao poleđuške. Plutao, tonuo. Tonuo u jezero Kivu dok se

krv, njegova i tuđa, mešala s vodom, sjedinjavala s njom, gubila se u velikoj
dremci svemira dok su se zvezde iznad njega utapale u crnu, hladnu vodu.
A na dnu mir, tišina, ništavilo. Sve dok ipak nije izronio na mehuru metana,
kao plavičasti leš u noći, kojem parazit mili i gori pod kožom. Morao je da
izroni iz jezera Kivu, morao je još da živi. Da čeka.
Otvorio je oči. Ugledao je hotelsku terasu nad sobom. Prevrnuo se i
preplivao nekoliko metara do obale. Izašao je iz vode.
Uskoro će svanuti. Uskoro će se ukrcati na let za Oslo. Uskoro će ući
kod Gunara Hagena i reći mu da je sve gotovo. Da ih više nema, da su
zauvek nestali. Da njih dvoje nisu uspeli. A onda će i sam pokušati da
nestane.
Podrhtavajući, umotao se u veliki beli peškir i popeo stepenicama do
sobe.
Kada je onaj oblak nestao, sa druge strane kratera više nije bilo nikoga.
Automatski je nišanom potražio onog što je pucao na njih.
Pronašao ga je i htede da opali, ali je tek tad shvatio da mu gleda u
leđa, da vozač već beži ka automobilu. Odmah potom upalio se motor
drugog rendž rovera, automobil ih je mimoišao i nestao.
Hari je vratio nišan na mesto gde je video Kaju, Tonija i Lenu.
Naštelovao je optiku. I ugledao đonove. Tri para.
Onda je bacio pušku, iskočio iz automobila i potrčao duž kratera sa
pištoljem u ruci. Trčao je, molio se. Pao na kolena kraj njih. I pre nego što
je pogledao, znao je da nije uspeo.
Otključao je vrata hotelske sobe. Otišao u kupatilo, skinuo mokri zavoj
s lica koji su mu dali na recepciji. Privremeni šavovi držali su obraz na
okupu, vilica je bila u nešto gorem stanju. Pored kreveta čekala ga je
spakovana torba. Odeća u kojoj je nameravao da putuje visila je preko
stolice. Izvadivši paklicu cigareta iz džepa pantalona, izašao je na balkon i
seo na plastičnu stolicu. Hladnoća mu je malo umirila bol u vilici i obrazu.
Posmatrao je srebrnkastu površinu jezera koje neće više videti do kraja
života.
Bila je mrtva. Metak prečnika jedan i po centimetar prošao joj je kroz
desno oko, razneo desnu stranu potiljka i proterao ga sa Tonijevim velikim,
belim sekutićima ovome kroz lobanju gde je na izlazu otvorio krater i sve to
rasuo po području od sto kvadratnih metara magmatske stene.
Hari je povratio. Izbljuvao je zelenu sluz po njima i pao nauznak.
Iz paklice je izvukao dve cigarete. Tutnuo ih je obe u usta. Zubi su mu
toliko cvokotali da su poskakivale. Avion uzleće za četiri sata. Sa Solom je
ugovorio vožnju do aerodroma. Hari je bio toliko iscrpljen da je jedva
gledao na oči. Ipak, niti je želeo niti je mogao da spava. Prve noći utvarama
je bila zabranjena poseta.
„Marlon Brando“, rekla je.
„A?“ Hari pripali cigarete i pruži joj jednu.
„Mačo glumac kog nisam mogla da se setim. Pa on ima najženskastiji
glas od svih njih. Još i ženske usne. A jesi li primetio da uz sve to i šuška?
Nije baš upadljivo, ali čuje se. Možda uvo ne prepozna, ali mozak je u
stanju da registruje.“
„Znam na šta misliš“, reče Hari uvukavši dim. Pogledao ju je.
Pronašao ju je isprskanu krvlju, komadićima mesa, kostiju i moždane
mase. Trebalo mu je strašno dugo da joj raseče plastične kaiševe na leđima,
prsti su mu naprosto otkazali poslušnost. Kada ju je konačno oslobodio,
ustala je, ali on je ostao na sve četiri.
Nije pokušao da je spreči kada je zgrabila Tonija za kragnu uniforme i
gurnula leš preko ruba kratera. Hari nije ništa čuo, samo šapat vetra, dok ju
je gledao kako zuri u dno kratera. Onda se okrenula.
Klimnuo joj je. Nije morala ništa da objašnjava. Moralo je tako.
Onda je upitno klimnula ka telu Lene Galtung. Ali Hari je odmahnuo
glavom. Morao je da razmotri šta je praktično, a šta moralno. Koje su
diplomatske posledice toga da majka može sahraniti ćerku. Da li je istina
bolja od laži koja bi život učinila podnošljivijim. A onda je ustao, podigao
Lenu Galtung umalo se ne stropoštavši pod teretom mršave, mlade devojke.
Prišao je rubu ponora, zažmurio, od čežnje se načas poveo. A onda ju je
pustio. Otvorio je oči, pogledao. Već je bila tek puka tačkica. A onda ju je
progutao dim.
„Ljudi svakodnevno nestaju u Kongu“, rekla je Kaja dok ih je Sol
vozio s planine, a on je grlio na zadnjem sedištu.
Znao je da će izveštaj biti kratak. Nisu našli nikakav trag. Nestala lica.
Mogu biti bilo gde. A odgovor na sva pitanja koja im upute može biti samo
jedan: ljudi svakodnevno nestaju u Kongu. Pa i kada ga bude pitala žena s
tirkiznim očima. Jer tako će biti najlakše za sve. Bez leševa, bez rutinske
istrage koje odeljenje za unutrašnja pitanja sprovodi svaki put kad policajac
ispali metak. Bez mučnog međunarodnog incidenta. Istraga se neće
obustaviti, bar ne zvanično, ali dalja potraga za Lejkeom biće tek
simbolična. Lena Galtung će se i dalje voditi kao nestalo lice. Nije imala
kartu na svoje ime do Konga, nije se prijavila tamošnjim vlastima. Tako je
najbolje, reći će Hagen. Najbolje za sve. Bar za one koji su bitni.
A žena tirkiznih očiju će klimnuti, prihvatiće njegovu priču. Ali možda
će i znati, ako bude čula ono što on ne izrekne. Moći će da bira hoće li čuti
od njega da joj je ćerka mrtva, da joj je nanišanio pravo u oko umesto tamo
gde je pretpostavio da bi bilo tačno, malo udesno. Ali nišanio je ovako da
metak ne bi otišao previše udesno i povredio njegovu koleginicu koja je bila
zajedno s njim na zadatku. Moći će da bira između toga i laži koja će
oblikovati zvučne talase između njih, laži koja joj nudi nadu umesto
praznog groba.
Presedali su u Kampali.
Sedeli su na plastičnim sedištima pred gejtom i posmatrali avione kako
sleću i uzleću. Kaja mu je zaspala na ramenu.
Onda se probudila. Nešto se dogodilo. Nije znala šta, ali nešto se
promenilo. Temperatura u prostoriji. Ritam otkucaja Harijevog srca. Ili crte
njegovog bledog, iznurenog lica. Videla ga je kako vraća mobilni telefon u
džep.
„Šta je bilo?“, upitala je.
„Zvali su iz bolnice“, odvrati Hari, a pogled mu je odlutao od nje ka
velikim prozorima, betonskom horizontu i bleštavo plavome nebu.
„Umro je.“
OceanofPDF.com
DESETI DEO
OceanofPDF.com
 Devedeset prvo poglavlje
Poslednji pozdrav

Na sahrani Olava Hulea padala je kiša. Došlo je onoliko ljudi koliko je

Hari i očekivao – nije bilo onoliko sveta koliko i na maminoj sahrani, ali
nije bilo ni bolno prazno.
Posle su Hari i Seka ispred crkve primali saučešće od nekih matorih
rođaka za koje nikad nisu čuli, očevih kolega iz škole koje nikad nisu videli
i ostarelih suseda čija su imena prepoznali, ali ne i lica. Jedini koji nisu
izgledali kao da su sledeći na redu bile su Harijeve kolege iz policije: Gunar
Hagen, Beata Len, Kaja Sulnes i Bjern Holm. Ejstejn Ejkeland je
definitivno izgledao kao da mu je duša u nosu, ali za to je bilo zaslužno
pijančenje od prethodne noći. Preneo je pozdrave i saučešće od Klompe,
koji nije mogao da dođe. Hari je pogledom potražio ono dvoje koje je video
u zadnjoj klupi, ali očigledno su otišli pre iznošenja kovčega
iz crkve.
Hari je okupljene pozvao u restoran Šreder na pivo i sendviče sa
faširanim šniclama. Malobrojni koji su se odazvali imali su mnogo toga da
kažu o neobično ranom proleću, a malo šta o Olavu Huleu. Ispivši svoj sok
od jabuke, Hari im je zahvalio što su došli, izvinio se, objasnio da ima neki
dogovor i otišao.
Zaustavio je taksi i rekao taksisti jednu adresu na Holmenkolu.
U brdima iznad grada još se po baštama zadržala pokoja krpica snega.
Na prilazu velikoj, crnoj drvenoj vili srce mu je teško zalupalo. Lupalo
je još teže kada je pozvonio na dobro poznata vrata i iza njih začuo korake.
Poznate korake.
Izgledala je kao i uvek, kao što će uvek izgledati. Tamna kosa, nežne
smeđe oči, vitki vrat. Ma nek se nosi, bila mu je toliko lepa da ga je
zabolelo.
„Hari“, rekla je.
„Rahela.“
„Šta ti se desilo s licem? Videla sam u crkvi.“
 „Ništa. Kažu da će lepo zarasti“, slagao je.
„Uđi, staviću nam kafu.“
Hari odmahnu glavom. „Čeka me taksi. Je l’ Oleg kod kuće?“
„Eno ga gore u sobi. Da ga pozovem?“
„Neki drugi put. Koliko ostajete?“
„Tri dana. Možda i četiri. Ili pet. Videćemo.“
„Onda bih voleo da se uskoro vidimo. Ako vam bude odgovaralo.“
Klimnula je. „Ne znam da li sam postupila ispravno.“
Hari se osmehnu. „Ko će to znati?“
„Mislim, u crkvi. Što smo otišli da… Da ne smetamo. Imao si druge
stvari na umu. Uostalom, došli smo zbog Olava. Znaš da su se on i Oleg
lepo složili, obojica onako rezervisani. Takve stvari treba ceniti.“
Hari klimnu.
„Hari, Oleg te stalno spominje. Možda nisi ni svestan koliko mu
značiš.“ Oborila je pogled. „Možda ni ja nisam bila svesna.“
Hari se nakašlja. „Ovde, dakle, ništa niste dirali otkako…“
Rahela brzo klimnu kako ne bi morao da dovrši rečenicu. Otkako je
Sneško pokušao da ih ubije upravo u toj kući.
Hari je pogleda. Samo je želeo da je vidi, da joj čuje glas. Da oseti njen
pogled na sebi. Nije želeo da je pita. Ponovo se nakašljao. „Moram nešto da
te pitam.“
„Šta?“
„Možda ipak da odemo časkom do kuhinje.“
Ušli su. Seo je za kuhinjski sto preko puta nje. Izneo joj je celu stvar
polako i iscrpno. Saslušala ga je ne prekidajući.
„Želi da ga posetiš u bolnici. Da te moli za oproštaj.“
„Zašto bih pristala na to?“
„Na to moraš sama da odgovoriš, Rahela. Ali neće još dugo.“
„Čitala sam da takvi bolesnici mogu dugo da požive.“
„Ali on neće još dugo“, ponovi Hari. „Razmisli, ne moraš sada da mi
odgovoriš.“
 Sačekao je. Trepnula je. A onda joj oči zasuziše, čuo je gotovo
bešuman plač. Udahnula je drhtavo: „Šta bi ti, Hari, uradio?“
„Ja bih odbio. Ali ja sam prilično loš čovek.“
Nasmejala se kroz suze. Hari se začudi što je uopšte moguće da čoveku
toliko nedostaje neki zvuk, konkretan pokret vazduha. Koliko čoveku može
nedostajati nečiji smeh.
„Moram da krenem“, reče.
„Zašto?“
„Preostala su mi još tri sastanka.“
„Preostala? A onda?“
„Zvaću te sutra.“
Hari ustade. Sa sprata se čula muzika. Slayer. Slipknot.
Kada je seo u taksi i rekao sledeću adresu, setio se njenog pitanja. A
onda? A onda je završio. Onda je slobodan. Možda.
Vožnja je bila kratka.
„Ovo će možda malo duže potrajati“, reče taksisti.
Duboko je udahnuo, otvorio kapiju i uputio se ka kući iz bajke.
Činilo mu se da ga kroz kuhinjski prozor prate tirkizne oči.

OceanofPDF.com
 Devedeset drugo poglavlje
Slobodan pad

Mikael Belman ušao je u Okružni zatvor na glavni ulaz. Ugledao je

Sigurda Altmana kako u pratnji čuvara prilazi šalteru.
„Zar nam već odlazite?“, upita čuvar za šalterom.
„Da.“ Altman mu pruži jednu cedulju.
„Jeste li se poslužili nečim iz mini-bara?“
Drugi čuvar se tiho zasmeja na tu, nesumnjivo redovnu, zatvorsku šalu.
Ovaj u šalteru otključa jedan ormarić, izvadi Altmanove stvari i pruži
mu uz širok osmeh: „Nadamo se, gospodine Altmane, da je boravak ispunio
vaša očekivanja, kao i da vas nećemo videti opet.“
Belman otvori vrata da propusti Altmana. Sišli su niz stepenice.
„Napolju su novinari“, poče Belman. „Stoga ćemo kroz Lagum. Kron
te čeka u kolima iza Doma policije.“
„Stari maher“, reče Altman s kiselim osmehom na licu.
Belman ga nije pitao na koga se to odnosilo. Spremao se da mu postavi
neka druga pitanja. Poslednja. A imao je četiristo metara da mu ovaj
odgovori. Brava je zazujala i on otvori vrata od Laguma: „Pošto sam
ispunio svoj deo dogovora, zanima me još nekoliko stvari.“
„Izvolite, viši inspektore.“
„Zašto nisi rekao Hariju da je pogrešio čim si shvatio da će te
uhapsiti?“
Altman slegnu ramenima: „Želeo sam da čujem njegovu pogrešnu
interpretaciju. Jer bila je sasvim logična. Nelogično mi je bilo samo što su
me hapsili u Malom Enebaku. Čemu to? A kad nešto ne razumeš, bolje je
da držiš jezik za zubima. Pa sam ćutao dok mi nije sinulo, dok nisam
sagledao čitavu sliku.“
„A šta si video na toj slici?“
„Sebe na klackalici.“
 „Kako to misliš?“
„Već sam, naravno, znao za sukob između Centrale kriminalističke
policije i Odeljenja za krvne delikte. A sada sam u tome video šansu za
sebe. Pošto sam se i ja našao na toj klackalici, od mene je zavisilo na koju
će stranu da pretegne.“
„Ali zašto nisi Hariju ponudio isti onaj dogovor kao što si meni?“
„Kad si na klackalici, uvek je bolje da se obratiš onome ko gubi. Taj je
očajniji i ponudiće ti više za nagodbu. Prosta teorija igre.“
„A otkud ti to da Hari nije gubio?“
„Nisam bio baš siguran, ali bio je tu još jedan faktor. Harija sam već
donekle upoznao. Nije on kao ti, Belmane, čovek od kompromisa. Njega
lična slava ne zanima, samo želi da hvata loše momke. Sve loše momke.
Čak i kad bi uvideo da je Toni Lejke glavni glumac, mene bi proglasio
režiserom, pa teško da bih prošao bolje od njega. Računao sam da bi
karijerista kao što si ti malo drugačije gledao na stvari. A Johan Kron se
složio sa mnom. Da bi ti video ličnu dobit u tome da uhvatiš pravog ubicu.
Ti znaš da ljude zanima ko je nešto uradio, ko je stvarno ubio, a ne ko je sve
to smislio. Kad neki film ispadne promašaj, režiseru će ići naruku što je u
glavnoj ulozi Tom Kruz, jer će se svi okomiti na ovoga. Svetu i medijima
odgovaraju jednostavne priče, a moj zločin je posredan, previše
komplikovan. Sud bi mi nesumnjivo dodelio doživotnu kaznu, ali cela ova
istraga nije se vrtela oko sudova, već oko politike. Ako su mediji i narod
zadovoljni, zadovoljno je i Ministarstvo pravde i svi odlaze koliko-toliko
zadovoljni kući. A to što ću se ja izvući s kratkom, možda čak i uslovnom
kaznom, mala je cena za takav ishod.“
„Kako za koga“, reče Belman.
Altman se kratko nasmeja. Odjek smeha nadjačao je bat njihovih
koraka. „Primi savet od nekoga ko zna. Pusti to niz vodu. Nemoj se ždrati.
Nepravda je kao klima. Ako je ne podnosiš, moraš da se odseliš. Nepravda
nije deo mašinerije, već sama mašinerija.“
„Ne mislim na sebe, Altmane. Ja mogu da živim s tim.“
„A ni ja ne mislim na tebe, Belmane, već na nekoga ko ne može.“
 Belman klimnu. Njemu je situacija definitivno bila sasvim podnošljiva.
Zvali su ga iz Ministarstva. Naravno, nije ministar lično, ali reakcija se
mogla protumačiti na samo jedan način. Bili su zadovoljni. Ishod će biti
povoljan kako za Centralu, tako i za njega lično.
Popeli su se stepenicama na svetlost dana.
Johan Kron izađe iz svog plavog audija pružajući ruku Sigurdu
Altmanu dok su prelazili ulicu.
Belman je posmatrao oslobođenika i njegovog advokata sve dok plavi
audi nije skrenuo ka Tejenu.
„Što se ne javiš kad već svraćaš, Belmane?“
Belman se osvrnu. Bio je to Gunar Hagen. Stajao je na pločniku s
druge strane ulice, bez sakoa, prekrštenih ruku.
Belman pređe ulicu da se rukuje s njim.
„Neko me je, vidim, ocinkario“, reče.
„Kod nas sve izađe na videlo“, reče Hagen, pa protrlja ruke kao da mu
je hladno sa širokim osmehom na licu. „Kad smo kod toga. Krajem idućeg
meseca imam sastanak u Ministarstvu.“
„Aha“, nemarno će Belman. Znao je vrlo dobro povod za taj sastanak.
Reorganizacija. Smanjenje ljudstva. Prenos nadležnosti u istragama
ubistava. Ali nije znao kakve to veze ima sa izlaskom stvari na videlo.
„Ali ti to već sigurno znaš“, nastavi Hagen. „Pa obojici su nam tražili
da sačinimo preporuku za reorganizaciju istrage najtežih krvnih delikata.
Rok za predaju se bliži.“
„Pa ne verujem da će mnogo značiti šta mi budemo napisali.“ Belman
je odmeravao Hagena pokušavajući da shvati na šta ovaj cilja. „Pozvali su
nas da iznesemo svoje mišljenje tek onako, radi mira u kući.“
„Ali šta ako obojica kažemo da je sadašnja organizacija bolje rešenje
od premeštanja svih istraga u jedan centar?“, upita Hagen cvokoćući.
Belman se kratko nasmeja. „Hagene, nisi se baš dobro obukao.“
„Možda. Ali znam i šta bih mislio kada bi tu novu jedinicu za ubistva
predvodio čovek koji je svojevremeno zloupotrebio svoj službeni položaj da
oslobodi buduću suprugu optužnice zbog šverca heroina. Uprkos navodima
svedoka.“
Belman ostade bez daha. Izgubio je ravnotežu, sila teže ga je preuzela,
naježio se, a želudac mu se popeo u grlo. Bila je to njegova noćna mora, u
snovima možda i uzbudljiva, ali u stvarnosti nemilosrdna. Pad bez užeta.
Pad alpiniste.
„Belmane, rekao bih da je i tebi malo zima.“
„Jebi se, Hagene.“
„Ja?“
„Šta hoćeš?“
„Šta ja hoću… U krajnjoj liniji želim da se policija poštedi još jednog
javnog skandala koji dovodi u pitanje integritet svakog pojedinačnog
službenika. A što se tiče reorganizacije…“ Hagen zavuče glavu među
ramena trupkajući po zemlji. „Može se, naravno, desiti da Ministarstvo
svejedno želi da smesti sve istrage ubistava na jedno mesto. Ako bi me
neko pitao da rukovodim takvom jedinicom, sigurno bih to razmotrio. Ali
zapravo ne mislim da stvari loše funkcionišu i sa ovim poretkom. I dalje
ubice uglavnom budu kažnjene, zar ne? Pa ako bi i moj parnjak u ovoj priči
izneo istu takvu ocenu, založio bih se da nastavimo svako u svojoj kući. Šta
ti, Belmane, misliš o tome?“
Mikael Belman se trgnu. Uže ga je ipak zadržalo.
Pojas ga je stegao, činilo mu se da će ga i prekinuti, kičma mu je
pucala pod tolikim opterećenjem. Kombinacija bola i oduzetosti. Visio je
negde između neba i zemlje, bespomoćan i ošamućen. Ali živ.
„Moram da razmislim, Hagene.“
„Samo ti razmišljaj. Ali nemoj predugo. Znaš, bliži se rok za predaju
predloga. Moramo se usaglasiti.“
Belman je pogledom otpratio Hagena kako trči nazad u Dom policije.
A onda se osvrnuo i pogledao krovove Grenlanda. I čitav grad. Svoj grad.

OceanofPDF.com
 Devedeset treće poglavlje
Odgovor

Hari se već neko vreme vrteo u krug po dnevnoj sobi kada je telefon
zazvonio.
„Ovde Rahela. Šta radiš?“
„Gledam šta ostaje“, reče Hari. „Kad neko umre.“
„I?“
„Mnogo toga. A opet, ništa posebno. Seka je rekla šta će ona uzeti, a
sutra dolazi tip koji otkupljuje zaostavštinu. Nagovestio je da bi mi dao oko
pedeset hiljada za praktično sve u kući. A to… Ne znam…“
Nije uspeo da se izrazi.
„Razumem“, rekla je. „Tako je i meni bilo kad je tata umro. Stvari koje
su njemu bile toliko dragocene, toliko mu značile, odjednom gube smisao.
Kao da njihova vrednost nestaje s njim.“
„Ili možda mi imamo potrebu da sve raskrčimo i krenemo od nule.“
Hari pređe u kuhinju. Pogledao je fotografiju koju je okačio ispod
kuhinjskog ormarića. Sliku iz Sofijine ulice. Oleg i Rahela.
„Nadam se da ste se lepo rastali“, reče Rahela. „Rastanak je bitan.
Naročito onome ko ostaje.“
„Pa ne znam“, odvrati Hari. „Nas dvojica se nikad nismo ljudski ni
upoznali. Izneverio sam ga.“
„Kako?“
„Zamolio me je da mu prekratim muke. Ali nisam.“
Neko vreme je poćutala. Hari oslušnu zvuke u pozadini. Aerodrom.
A onda se ponovo oglasila: „A misliš li da je trebalo?“
„Da“, reče Hari. „Mislim. Sada tako mislim.“
„Nemoj više razmišljati o tome. Sada je kasno.“
„Zaista?“
„Da, Hari. Prekasno je.“
 Opet su zaćutali. Hari začu neki unjkavi glas kako najavljuje
ukrcavanje na let za Amsterdam.
„Dakle, rešila si da ga ne obiđeš?“
„Ne mogu, Hari. Izgleda da sam i ja loš čovek.“
„Pa ništa, sledeći put ćemo se potruditi da budemo bolji.“
Čuo je da se osmehnula. „Je li to uopšte moguće?“
„Nikad nije kasno da probaš. Pozdravi Olega, reci mu da sam ga
pozdravio.“
„Hari…“
„Da?“
„Ništa.“
Kad je prekinula vezu, Hari je još neko vreme zurio kroz prozor.
A onda je otišao na sprat da se spakuje.
Doktorka je sačekala Harija ispred toaleta. Otpratila ga je do kraja
hodnika i zatvorskog čuvara.
„Stanje mu je stabilno“, rekla je. „Možda ga i vratimo u zatvor. Zašto
ga ponovo obilaziš?“
„Hteo sam da mu zahvalim što nam je pomogao u jednoj istrazi. I
prenesem odgovor u vezi sa jednom željom koju je izrazio.“
Hari skinu sako, pruži ga čuvaru i raširi ruke da ga ovaj pretrese.
„Samo pet minuta. Ne više od toga. Dogovoreno?“
Hari klimnu.
„Ući ćemo s tobom“, reče čuvar ne uspevajući da odvrati pogled od
Harijevog unakaženog obraza.
Hari izvi obrvu.
„To su pravila civilne posete“, pojasni čuvar. „Načuli smo da si podneo
ostavku u policiji.“
Hari slegnu ramenima.
Zatvorenik nije ležao u krevetu, već je sedeo na stolici kraj prozora.
„Pronašli smo ga“, reče Hari dovlačeći drugu stolicu do njega. Čuvar je
ostao pored vrata, ali sigurno ih je čuo. „Hvala na pomoći.“
 „Ispunio sam svoj deo dogovora“, odvrati zatvorenik. „Šta je s
tvojim?“
„Rahela ne želi da dođe.“
Zatvorenik nije promenio izraz lica, ali se stresao kao pred naletom
ledenog vetra.
„Kad smo bili u Kavaljerovoj vikendici, pronašli smo jednu bočicu u
kutiji s lekovima“, poče Hari. „Dao sam je na analizu. Ketanomin. Koristio
ga je da omami žrtve. Jesi li čuo za tu supstancu? U većim dozama je
smrtonosna.“
„Zašto mi to pričaš?“
„Nedavno sam je probao. U neku ruku mi se dopala. Ali znaš mene, ja
volim svakojake supstance. Pričao sam ti šta sam radio u klozetu tržnog
centra u Hongkongu.“
Sneško ga pogleda. Pa krišom osmotri i čuvara pre nego što će vratiti
pogled na Harija.
„A, da“, reče ravnim tonom. „U onoj kabini skroz…“
„Desno“, reče Hari. „Nego, kao što rekoh, hvala. I izbegavaj ogledala.“
„I ti.“ Sneško mu pruži bledu, žgoljavu ruku. Hari je pogleda. I
naposletku prihvati.
Dok su mu otključavali vrata u dnu hodnika, osvrnuo se i spazio da se
Sneško gega za njim u pratnji čuvara. A onda zamakoše u toalet.

OceanofPDF.com
 Devedeset četvrto poglavlje
Providne nudle

„Zdravo, Hule.“ Kaja mu se osmehnu podigavši glavu.

Sedela je za šankom na niskoj stolici, na svojim šakama. Pogled joj je
bio prodoran, usne rumene, obrazi sjajni. Hari tek tad shvati da je prvi put
vidi našminkanu. Kao i da je grešio u nekadašnoj, naivnoj pretpostavci da
kozmetika ne pomaže lepoj ženi da bude još lepša. Nosila je jednostavnu,
crnu haljinu, a na grudnoj kosti počivala joj je kratka ogrlica od bisera koji
su sa svakim njenim udahom i izdahom hvatali odsjaj prigušenog
osvetljenja.
„Je l’ me dugo čekaš?“, upita Hari.
„Ne“, rekla je ustajući pre nego što je on stigao da sedne. Privukla ga
je k sebi i oslonila mu glavu na rame. „Samo mi je malo hladno.“
Ne obazirući se na poglede drugih gostiju, nije ga puštala, već mu je
zavukla šake pod sako i protrljala duž košulje ne bi li se zagrejala. Hari
začu diskretno nakašljavanje. Čovek sa držanjem šefa sale ljubazno mu se
osmehnu.
„Čeka nas sto“, protumačila je Kaja sa osmehom.
„Sto? Mislio sam da smo došli na piće.“
„Pa moramo da proslavimo završetak istrage. Unapred sam odabrala
meni. Nešto sasvim posebno.“
Dobili su sto u izlogu krcatog restorana. Konobar je upalio sveće,
nasuo cider od jabuke, vratio bocu u kiblu i otišao.
Podigla je čašu. „Živeli.“
„Čemu nazdravljamo?“
„Tome što će naše odeljenje nastaviti po starom. Što ćemo zajedno
hvatati nevaljalce. I tome što smo sada ovde. Zajedno.“
Otpili su. Hari spusti čašu na stolnjak. Pa je malo pomeri. Podnožje je
ostavilo mokar trag. „Kajo…“
 „Hari, imam nešto za tebe. Reci mi šta u ovom trenutku želiš najviše na
svetu.“
„Vidi, Kajo…“
„Šta?“ Ushićeno se nagnula prema njemu.
„Rekao sam ti da ću opet otići. Putujem sutra.“
„Sutra?“ Nasmejala se, ali osmeh joj je svenuo kada im je konobar
spustio teške, bele salvete u krilo. „Ali gde?“
„Daleko.“
Kaja je ćutke zurila u stolnjak. Poželeo je da je uhvati za ruku. Ali nije.
„Nisam ti, dakle, bila dovoljna?“, prošaptala je. „Ovo ti nije bilo
dovoljno.“
Hari je strpljivo sačekao da joj uhvati pogled. „Ne“, reče. „Nije bilo
dovoljno. Ni tebi, ni meni.“
„Šta ti znaš šta je dovoljno?“ Glas joj je već podrhtavao od plača.
„Znam podosta o tome“, reče Hari.
Kaja je teško disala trudeći se da kontroliše glas: „Je l’ zbog Rahele?“
„Jeste.“
„Uvek je sve zbog nje, zar ne?“
„Da, sve je zbog nje.“
„Ali sam si rekao da te neće,“
„Neće me ovakvog kakav sam sada. Zato moram da se opravim, da se
sredim. Razumeš li?“
„Ne, ne razumem.“ Dve sićušne suze skupile su joj se na donjim
trepavicama. „Ti si već sasvim u redu. A ti ožiljci su samo…“
„Dobro znaš da ne mislim na te ožiljke.“
„Da li ću te ikada ponovo videti?“, upitala je hvatajući one dve suzice
noktom kažiprsta.
Zgrabila ga je za ruku, stegla je tako čvrsto da su joj zglobovi pobeleli.
Hari je pogleda. Pustila ga je.
„Neću ponovo dolaziti po tebe“, rekla je.
„Znam da nećeš.“
 „Nećeš se ti snaći.“
„Verovatno neću“, odgovorio je uz osmeh. „Ali ko uopšte to ume?“
Izvila je glavu u stranu. A onda se osmehnula pokazujući oštre zubiće.
„Umem ja“, rekla je.
Sedeo je sve dok spolja nije začuo prigušeno zatvaranje vrata
automobila i paljenje dizel-motora. Oborio je pogled na stolnjak i htede da
ustane kad je krajičkom oka spazio duboki tanjir i začuo glas šefa sale:
„Po daminoj porudžbini specijalno za vas iz Hongkonga. Li Juanove
providne nudle.“
Hari je zurio u tanjir. Eno je, još sedi na stolici. Restoran je samo
mehur sapunice i sad će se odvojiti, odlebdeće iznad grada. Kuhinja se
nikad neće isprazniti, mehur nikad neće sleteti.
Ustao je, htede da ode. A onda se predomislio. Seo je i uzeo štapiće.

OceanofPDF.com
 Devedeset peto poglavlje
Saveznici

Hari je izašao iz restorana gde više nije bilo igranki i spustio se niz
padinu do Pomorske škole u kojoj više nije bilo đaka. Produžio je do
bunkera koji su svojevremeno štitili okupatora. Dole su se grad i zaliv
skrivali u magli. Automobili su oprezno mileli sevajući žutim mačjim
očima. Iz magle izroni i tramvaj kao iskežena utvara.
Jedan automobil prikoči pored Harija i on uskoči na suvozačevo mesto.
Sa radija je curela medena patnja Kejti Melue i Hari očajnički posegnu za
dugmetom da je ukine.
„Jebote, na šta ličiš!“, zgroženo će Ejstejn. „Koji te je mamlaz zašivao?
Dobro, bar ne moraš da kupuješ masku za Noć veštica. Nemoj da se smeješ,
raspašće ti se faca.“
„Obećavam da neću“, reče Hari.
„Kad smo kod toga“, poče Ejstejn. „Danas mi je rođendan.“
„E jebiga. Pa srećan ti rođoš. Evo ti pljuga na poklon.“
„Baš sam to i priželjkivao.“
„M-hm. Ništa manje skromno?“
„Kao šta, na primer?“
„Mir u svetu.“
„Ako ikada doživiš mir u svetu, znaj da je neko detonirao kapitalca.“
„Okej. A imaš li neku ličniju želju?“
„Ništa posebno. Možda novu savest.“
„Novu savest?“
„Pa ova stara me malo grize. Što ti je fensi odelo. Mislio sam da imaš
samo ono drugo.“
„Ovo je ćaletovo.“
„Au jebote, pa mora da si se skupio.“
„Jesam“, reče Hari nameštajući kravatu. „Skupio sam se.“
 „Na šta liči Ekeberški restoran?“
Hari je zažmurio. „Sav je fin.“
„A sećaš li se kakav je krš bio kad smo se ufuravali tamo kao klinci.
Koliko smo ono imali godina? Šesnaest?“
„Sedamnaest?“
„Zar nisi ti jednom plesao sa Killer Queen?“
„Umalo.“
„Užas. Kad samo pomisliš da je milfara naše mladosti sada u
staračkom domu.“
„Milfara?“
Ejstejn uzdahnu. „Pogledaj u rečniku.“
„M-hm. Nego, Ejstejne?“
„Da?“
„Zašto smo mi počeli da se družimo?“
„Pa valjda zato što smo bili prve komšije.“
„Samo zbog toga? Zbog demografske slučajnosti? Zar nema tu i
nekakve duhovne bliskosti?“
„Nešto nisam primetio da ima. Čini mi se da nam je samo jedno bilo
zajedničko.“
„Šta?“
„Niko drugi nije hteo da se druži s nama.“
Ćutke su skrenuli u narednu krivinu.
„Osim Klompe“, primeti Hari.
Ejstejn frknu. „A i njemu su toliko smrdele noge da niko drugi nije
mogao da sedi pored njega.“
„Da“, reče Hari. „Ali mi smo uspeli.“
„Da, u tome smo pobedili“, reče Ejstejn. „Ali jebote, al’ je smrdelo.“
Nasmejali su se uglas. Neusiljeno. I tužno.
Ejstejn je parkirao taksi na mrku travu i ostavio otvorena vrata. Hari se
popeo na krov bunkera i seo klateći nogama. Iz taksija je Springstin pevao o
zimskoj noći, braći po krvi i reči koja se mora održati.
Ejstejn pruži Hariju bocu džim bima. Iz grada je dopirao usamljeni
vapaj sirene, a potom je zanemoćao i nestao. Hariju otrov oprži grlo i
stomak. Povratio je. Ali drugi gutljaj je već nekako prošao. Treći sasvim
glatko.
Zvučalo je kao da Maks Vejnberg pokušava da probuši bubanj.
„Često pomislim kako bih voleo da se bar kajem“, poče Ejstejn. „Ali
jebote, čak ni to. Mislim da sam naprosto od svog prvog svesnog trenutka
prihvatio da sam grozna mrcina. A ti?“
Hari se zamisli. „Ma ja se kajem za sve živo. Ali to je verovatno zato
što imam previše dobro mišljenje o sebi. Tripujem da sam stvarno mogao
da napravim drugačije izbore.“
„Ali nisi, jebote.“
„Možda ne ovog puta. Ali neki sledeći put, Ejstejne. Sledeći put.“
„Zar se to ikad desilo, Hari? Ikad u čitavoj usranoj istoriji
čovečanstva?“
„Ako se nešto nije desilo, ne znači da se i neće desiti. Ako pustim ovu
flašu, ne znam unapred da li će pasti. Jebote, koji je to filozof rekao? Hobs?
Hjum? Hajdeger? Sigurno neki ludak na H.“
„Nisi mi odgovorio.“
Hari slegnu ramenima. „Mislim da je moguće učiti. Problem je što
učimo previše sporo, uglavnom prekasno ukapiramo stvari. Na primer,
može se desiti da te neka voljena osoba zamoli za pomoć, za jedan čin iz
ljubavi – da joj prekratiš muke. A ti odbiješ jer nisi još naučio, nisi stekao
taj uvid. A kad konačno ukapiraš, već je kasno.“ Hari cugnu još malo. „Pa
onda taj čin iz ljubavi preneseš na nekog drugog. Možda čak nekog koga
mrziš.“
Ejstejn preuze bocu od njega. „Nemam pojma o čemu mi sad pričaš, ali
zvuči sjebano.“
„Nije nužno. Nikad nije kasno za dobra dela, zar ne?“
„Valjda si hteo da kažeš – uvek je kasno?“
 „Ne! Ja sam uvek mislio da nas prevelika mržnja odvlači od drugih
poriva. A moj otac je mislio drugačije. Da su mržnja i ljubav ista valuta. Da
sve počinje iz ljubavi, da je mržnja samo poleđina.“
„Amin.“
„Ali onda to znači da može i obratno – da se vratiš iz mržnje u ljubav.
Da je mržnja samo polazna tačka iz koje učiš da sledeći put stvari obaviš
drugačije.“
„Mislim da ću se od tvog optimizma sad i ja ispovraćati, Hari.“
Stigao je refren s prodornim orguljama, upornim kao cirkularna testera.
Ejstejn izvi glavu u stranu da otrese cigaretu. A Hariju dođe da
zaplače. Jer najednom je spoznao sve godine koje su postale njihov život,
koje su postali oni sami. Spoznao ih je u načinu na koji je njegov drugar
otresao pepeo onako kako je to uvek činio, povijen u stranu kao da ga teška
cigareta vuče naniže, nagnute glave kao da mu svet izgleda bolje iz kose
perspektive, na zemlju pod strehom u školskom dvorištu, u praznu pivsku
flašu na žurci gde su upali kao padobranci, na hladan, goli betonski bunker.
„Osim toga, Hari, omatorio si.“
„Otkud ti to?“
„Kad počneš da citiraš ćaleta, znači da si omatorio. Da si istrčao
svoje.“
A Hari se tek tad setio odgovora na njeno pitanje šta želi najviše na
svetu. U tom trenutku najviše je želeo da ima oklopno srce.

OceanofPDF.com
 Epilog
Olovni, crni oblaci vukli su se nad Viktorijinim vrhom, najvišom
tačkom u Hongkongu, ali kiše su konačno prekinule svoje neprestano
kapanje koje je počelo još u septembru. Sunce se probilo i ogromna duga
stvorila je most između hongkonškog ostrva i Kauluna. Hari je zažmurio
prepuštajući se suncu koje mu je grejalo lice. Vreme se prolepšalo taman
uoči večerašnjeg otvaranja sezone na hipodromu Hepi veli.
Hari začu čavrljanje na japanskom. Prošli su pored klupe na kojoj je
sedeo i produžili svojim putem. A tu su se popeli žičarom koja još od 1888.
prevozi turiste i lokalno stanovništvo na čist vazduh. Hari otvori oči i stade
da lista program trka.
Hermanu Kluitu se javio čim je stigao u Hongkong. Ovaj mu je
ponudio posao – lokator debitora, to jest tragač za dužnicima koji su
pokušavali da pobegnu od svojih dugova. S takvim mehanizmom naplate
Kluit više ne bi morao da prodaje dugove Trijadama uz nezanemarljiv
popust, a ni da razmišlja o njihovim okrutnim metodama.
Preterano bi bilo reći da se Hariju dopadao taj posao, ali bio je dobro
plaćen i jednostavan. Njegov zadatak bio je samo da locira dužnike, ne i da
uteruje dugove. Međutim, ispostavilo se da ih Harijeva pojava – metar
devedeset tri i upadljiv ožiljak od ugla usne do uha – neretko nagna da na
licu mesta izmire račune. A tek ponekad je bio primoran da se posluži
pretraživačem skrivenim na jednom nemačkom serveru.
No najvažnije je bilo da se kloni alkohola i droge. Što mu je dotad
uspevalo. Tog dana na recepciji su ga dočekala dva pisma. Kako su mu ušli
u trag, nije imao pojma, ali je sumnjao na Kajinu umešanost. Na jednom
pismu stajao je žig policijske uprave Osla. Hari je pretpostavio da je od
Gunara Hagena. Za drugo nije morao ni da pretpostavlja ko je pošiljalac,
strme linije Olegovog još pomalo detinjastog rukopisa odmah je prepoznao.
Oba pisma stavio je u džep sakoa ne odlučivši da li će ih pročitati i kada.
Hari je spustio program pored sebe na klupu. Začkiljio je prema
kineskom kopnu gde je žuti smog iz godine u godinu bivao sve gušći. Ali
tu, na vrhu, vazduh je bio skoro sasvim svež. Oborio je pogled ka Srećnoj
dolini. I grobljima zapadno od ulice Vong Nai Čung, izdeljenim na parcele
za protestante, katolike, muslimane i hinduiste. Odatle se video i hipodrom.
Znao je da se džokeji i konji već zagrevaju za večerašnju trku. Uskoro će
pohrliti i publika: hrabri i obeshrabreni, srećni i nesrećni. Oni koji tu dolaze
da ispune svoje snove, drugi koji samo žele da sanjaju. Neproračunati
gubitnici, ali i oni što gube uprkos svim proračunima. Svi su već tu dolazili,
i svi se sada vraćaju, baš kao i utvare sa groblja, stotine žrtava velikog
požara na hipodromu u Srećnoj dolini 1918. Jer večeras je sigurno došao
red na njih da prevare verovatnoću, da izmole slučajnost, da napakuju
džepove šuškavim hongkonškim dolarima i da nekažnjeno ubiju. Za
nekoliko sati i oni bi pohrlili na kapije, iščitali program, ispunili tikete
današnjim dublovima, trilinzima, kareima, pobedama i nagradama –
odabranim kockarskim božanstvima. Spremno bi se poređali pred šalterima
sa ulozima u ruci. Većina bi iznova odumirala sa svakim prolaskom kroz
cilj, ali bi potom sačekali još petnaest minuta, do nove trke i spasenja. Svi
osim takozvanih bridge jumpera, onih što se čitavim svojim imetkom klade
na samo jednog konja u samo jednoj trci. Ali niko se ne žali. Svi poznaju
verovatnoću.
A opet, dok neki poznaju verovatnoću, drugi već znaju i ishod. Na
jednom hipodromu u Južnoj Africi nedavno su otkrili cevčice zakopane u
zemlju ispod boksa. Cevčice su sadržale potisnut vazduh i minijaturne
strelice sa anestetikom. Samo jednim pritiskom na daljinski upravljač
strelica je mogla završiti u stomaku bilo kojeg konja.
Katrina Brat ga je izvestila da se u izvesni šangajski hotel prijavio gost
po imenu Sigurd Altman. A od Hongkonga do Šangaja je nepunih sat
avionom.
Hari je ponovo bacio pogled na naslovnu stranu programa.
Drugi već znaju i ishod.
„To je samo igra“, rekao bi Herman Kluit. Možda zato što uvek dobija.
Hari pogleda na sat, pa ustade i pođe ka tramvajskoj stanici. Imao je
dojavu za jedno grlo u trećoj trci.

OceanofPDF.com
 O autoru
Ju Nesbe (1960) pisac je, muzičar i ekonomista. Njegovi romani o
inspektoru Hariju Huleu postigli su veliki uspeh kako kod brojnih čitalaca,
tako i kod kritike. Nesbe je debitovao 1997. romanom Flaggermusmannen
(Čovek-šišmiš), koji mu je doneo nagradu kluba Riverton i skandinavski
Stakleni ključ za najbolji kriminalistički roman u toj godini. Za njim su
usledili romani Kakerlakkene (Bubašvabe, 1998) i Crvendać (dobitnik
nagrade Udruženja knjižara Norveške za 2000). Nesbe je takođe autor
zbirke pripovedaka Karusellmusikk (Muzika s karusela, 2001) i istoimenog
muzičkog albuma. Hari Hule se vraća publici u romanima Odmazda (2002)
i Solomonovo slovo (2003). Po romanu Lovci na glave snimljen je film.
Knjige su prevedena na 37 jezika, dobile su čitav niz priznanja i prodaju se
u ogromnim tiražima. Kritičari širom sveta odaju Nesbeu priznanje što je
proširio granice kriminalističkog žanra, i danas on važi za vodećeg
evropskog pisca u tom žanru.

OceanofPDF.com
 Napomene
[←1]
Engl.: Umorni? (Prim. prev.)

[←2]
Engl.: Dođite nam opet. (Prim. prev.)

[←3]
Engl.: Šta hoćeš? (Prim. prev.)

[←4]
Engl.: Tražiš li hašiš, gospođice? (Prim. prev.)

[←5]
Engl.: A zabavu? (Prim. prev.)

[←6]
Engl.: Pogrešna vrata, ništa više. (Prim. prev.)

[←7]
Engl.: A, ne, dobra vrata. Dobra. Ovde je zabava. (Prim. prev.)

[←8]
Engl.: Neka hvala. (Prim. prev.)
[←9]
Engl.: Sad ćemo da ti pokažemo. (Prim. prev.)

[←10]
Engl.: Ali nema bogzna šta da vidi, zar ne? (Prim. prev.)

[←11]
Engl.: Zar ne, Jau-je? (Prim. prev.)

[←12]
Kin.: Hvala. (Prim. prev.)

[←13]
Engl.: Dolijao si. (Prim. prev.)

[←14]
Engl.: Nema budućnosti. (Prim. prev.)

[←15]
Engl.: Ne, hvala. (Prim. prev.)

[←16]
Engl.: Priviđaju mi se mrtvi. (Prim. prev.)

[←17]
 Engl.: Nepopravljivo. (Prim. prev.)

[←18]
Engl.: Dugo te nije bilo. (Prim. prev.)

[←19]
Engl.: Ne mrdaj. (Prim. prev.)

[←20]
Engl.: Ruke uvis. (Prim. prev.)

[←21]
Engl.: Je l’ te poslao gos’n Kluit? (Prim. prev.)

[←22]
Engl.: Trijade. Zar nisi čuo da sam vratio dug? (Prim. prev.)

[←23]
Engl.: Šta onda hoćeš od mene? (Prim. prev.)

[←24]
Engl.: Pa da vidimo… Gospodin Jusi Kolka. (Prim. prev.)

[←25]
Engl.: Ponovi? (Prim. prev.)
[←26]
Engl.: Odličan poslovni potez. (Prim. prev.)

[←27]
Engl.: Igra je završena. (Prim. prev.)

[←28]
Engl.: Zvezda je rođena. (Prim. prev.)

[←29]
Engl.: Na božanskoj misiji. (Prim. prev.)

[←30]
Engl.: Šta ja time dobijam. (Prim. prev.)

[←31]
Engl.: Daleko… sve što je ostalo tek treba pronaći. (Prim. prev.)

[←32]
Po norveškom zakonu članovi vanbračne zajednice mogu nakon nekoliko godina zajedničkog
života uzeti zajedničko prezime.

[←33]
Engl.: Nema jačeg. (Prim. prev.)

[←34]
Jap.: Žao mi je. (Prim. prev.)
[←35]
Engl.: Istraga zaključena. (Prim. prev.)

[←36]
Engl.: Sledeći. (Prim. prev.)

[←37]
Engl.: Poslom? (Prim. prev.)

[←38]
Engl.: Da. (Prim. prev.)

[←39]
Engl.: Gde? (Prim. prev.)

[←40]
Eng.: Ovde piše da ćete odsesti u hotelu Gorila u Kigaliju. (Prim. prev.)

[←41]
Engl.: Samo noćas. (Prim. prev.)

[←42]
Engl.: Sutra idem za Kongo, prenoćiću u Gomi i onda se vraćam kući sa ovog aerodroma.
Bliže mi je ovako nego preko Kinšase. (Prim. prev.)
[←43]
Engl.: Želim vam prijatan boravak u Kongu, zauzeti čoveče. (Prim. prev.)

[←44]
Engl.: Osamsto hiljada. (Prim. prev.)

[←45]
Engl.: Sasecite visoka debla. (Prim. prev.)

[←46]
Engl.: U Ruandi je dobro. (Prim. prev.)

[←47]
Engl.: Jezero Kivu. Vrlo lepo, vrlo duboko. (Prim. prev.)

[←48]
Engl.: Nije to oblak. (Prim. prev.)

[←49]
Engl.: Planina ubica. (Prim. prev.)

[←50]
Engl.: Još oružja i bombi. Nkunda se probija ka gradu. Strašno jak. Mnogi sad beže –
izbeglice. Možda je i gos’n Van Borst pobegao. Nisam ga dugo video. (Prim. prev.)

[←51]
Engl.: Zar ga ti poznaješ? (Prim. prev.)
[←52]
Engl.: Svi znaju gos’n Vana. Ali on ima Ba-Maguje u sebi. (Prim. prev.)

[←53]
Engl.: Ba… – kako? (Prim. prev.)

[←54]
Engl.: Tera te da piješ alkohol. I otima ti osećanja. (Prim. prev.)

[←55]
Fr.: Uđite. (Prim. prev.)

[←56]
Engl.: Skandinavski naglasak. (Prim. prev.)

[←57]
Engl.: Danski sigurno nije. Mogao bi biti švedski, ali bih ipak rekao da je norveški. Je li?
(Prim. prev.)

[←58]
Engl.: Vi ste stručnjak za akcente? (Prim. prev.)

[←59]
Engl.: Najozbiljnije vam kažem, mesje. (Prim. prev.)
[←60]
Engl.: Kakav podrum – ovo je prizemlje. Bar je bilo. (Prim. prev.)

[←61]
Engl.: Đavolski koristan. (Prim. prev.)

[←62]
Engl.: Dobar pokušaj. (Prim. prev.)

[←63]
Engl.: U redu. (Prim. prev.)

[←64]
Engl.: Tražite, dakle, kopiju imigracione kartice izdatu na ime… Da li biste mogli da mi
ponovite? (Prim. prev.)

[←65]
Engl.: Sletela je na ovaj aerodrom 25. novembra. A pronalazaču sledi nagrada. (Prim. prev.)

[←66]
Engl.: Jebiga, ovo je Afrika. (Prim. prev.)

[←67]
Engl.: Tako je. (Prim. prev.)

[←68]
Engl.: A sada, policajče. (Prim. prev.)
[←69]
Nem.: Hvala lepo, Gintere. (Prim. prev.)

[←70]
Nem.: Mali Hari. Tako je. (Prim. prev.)

[←71]
Nem.: Hvala. (Prim. prev.)

[←72]
Engl.: Sećaš li se? (Prim. prev.)

[←73]
Engl.: Carstvo zla. (Prim. prev.)

[←74]
Engl.: Uzoran momak. (Prim. prev.)

[←75]
Engl.: Istražni intervju. (Prim. prev.)

[←76]
Engl.: Teško. (Prim. prev.)

[←77]
 Engl.: Odavde mi se čini da ti kontrolišeš golo govno. (Prim. prev.)

[←78]
Engl.: Holy – sveti. (Prim. prev.)

[←79]
Engl.: Holi, ovde Nil Makormak. Kako si? I gde si to? (Prim. prev.)

[←80]
Engl.: Saslušao sam Isku Peler. (Prim. prev.)

[←81]
Engl.: Čuvaj mi se. (Prim. prev.)

[←82]
Engl.: Kasapljenje. (Prim. prev.)

[←83]
Engl.: Da se žrtvuješ za tim. (Prim. prev.)

[←84]
Engl.: Donekle. (Prim. prev.)

[←85]
Engl.: Važi. (prim. prev.)
[←86]
Mrki pacov. (Prim. prev.)

[←87]
Engl.: Sredio sam te. (Prim. prev.)

[←88]
Jelo norveške nacionalne kuhinje slično gulašu. (Prim. prev.)

[←89]
Engl.: mali genijalac. (Prim. prev.)

[←90]
Engl.: Stigli ste na odredište. (Prim. prev.)

[←91]
Engl.: Spreman. Pronađen 1 rezultat. (Prim. prev.)

[←92]
Engl.: Je l’ tu Van Borst? (Prim. prev.)

[←93]
Engl.: Ne. (Prim. prev.)

[←94]
Engl.: Treba mi oružje, gospođice Van Borst. (Prim. prev.)
[←95]
Engl.: Žao mi je. Doviđenja. (Prim. prev.)

[←96]
Engl.: Nema oružja. Van Borst nije ovde. (Prim. prev.)

[←97]
Engl.: Visok. Zgodan. Jesi li ga videla? (Prim. prev.)

[←98]
Engl.: Jesi li bogat? (Prim. prev.)

[←99]
Engl.: Pola sata. Onda dođi. (Prim. prev.)

[←100]
Engl.: Sâm. (Prim. prev.)

[←101]
Engl.: Prati onaj auto. (Prim. prev.)

[←102]
Engl.: Plaćam dvostruko. (Prim. prev.)

[←103]
 Engl.: Iz-be-gli-ce. Idu. Loši dolaze. (Prim. prev.)

[←104]
Engl.: Staro. Bel-gija. Ko-lo-nisti. (Prim. prev.)

[←105]
Engl.: Stani! (Prim. prev.)

[←106]
Engl.: O, da, stani malo. (Prim. prev.)

[←107]
Engl.: Čekaj me ovde. (Prim. prev.)

[←108]
Engl.: Obriši, obriši. (Prim. prev.)

[←109]
Engl.: Tražiš nekog, gospođice. (Prim. prev.)

[←110]
Engl.: Pogrešna vrata, ništa više. (Prim. prev.)

[←111]
Engl.: Ne brini, gospođice. Platili smo mu. (Prim. prev.)
[←112]
Engl.: Hajdemo. (Prim. prev.)

[←113]
Engl.: Dokrajčite ga i donesite ovamo. (Prim. prev.)

[←114]
Engl.: Gde su? Gde je Lejke? Toni. Gde? (Prim. prev.)

[←115]
Engl.: Molim? Ne čujem – glasnije. Gde su? Imaš tri sekunde. Jedan – dva… (Prim. prev.)

[←116]
Engl.: Posluži se. (Prim. prev.)

OceanofPDF.com