EDICIJA NORDIC NOIR

Knjiga Nº 3
Naslov originala:
MALIN PERSSON GIOLITO
STÖRST AV ALLT

Copyright © Malin Persson Giolito 2016

Published by agreement with Ahlander Agency
Translation copyright © 2019 za srpsko izdanje, Dokaz izdavaštvo
Učionica
Pored reda klupa s leve strane leži Denis; kao i obično, nosi majicu sa
grafičkim printom, farmerke koje mu loše stoje i razvezane patike.
Denis je iz Ugande. Kaže da mu je sedamnaest, ali izgleda kao debeli
dvadesetpetogodišnjak. On je učenik trgovačke škole, i živi u Solentuni
u domu za ljude kao što je on. Samir je završio pored njega, na boku.
Samir i ja smo u istom razredu jer je Samiru pošlo za rukom da ga
prime u specijalni program naše škole o međunarodnoj ekonomiji i
društvenim naukama.
Za katedrom je Krister, naš razredni starešina i samoproglašeni
društveni aktivista. Njegova šolja je prevrnuta i kafa mu kaplje na
nogavicu pantalona. Amanda, udaljena manje od dva metra, naslonjena
je na radijator ispod prozora. Pre samo nekoliko minuta, na njoj bi se
jedino uočili kašmir, belo zlato i sandale. Dijamantske minđuše koje je
dobila kada smo primile prvu pričest i dalje svetlucaju na sunčevoj
svetlosti ranog leta. Ali sada biste mogli pomisliti da je sva prekrivena
blatom. Ja sedim na podu na sredini učionice. U mom krilu je
Sebastijan, sin najbogatijeg čoveka u Švedskoj, Klasa Fagermana.
Ljudi u ovoj prostoriji ne idu jedni uz druge. Ljudi kao što smo mi
obično ne provode vreme zajedno. Možda na stanici metroa za vreme
štrajka taksista, ili u vagon-restoranu u vozu, ali ne u učionici.
Zaudara na pokvarena jaja. Vazduh je magličast i siv od barutnog
dima. Svi su upucani osim mene. Ja nemam ni ogrebotinu.
Sudsko saslušanje u slučaju B 147/66

Državni tužilac protiv Marije Norberg

Prva nedelja suđenja: ponedeljak

1.

Prvi put kada sam videla unutrašnjost sudnice bila sam razočarana.
Posetili smo jednu na školskom izletu i, naravno, do tada sam već
shvatila da švedske sudije nisu pogrbljeni starci sa kovrdžavim
perikama i u dugim odorama, i da optuženi neće biti luđak u
narandžastom kombinezonu, sa lisicama na rukama i penom na
ustima, ali ipak. Mesto je izgledalo kao nešto između medicinske
ustanove i konferencijskog centra. Dovezli smo se tamo u
iznajmljenom autobusu koji je vonjao na žvakaću gumu i znojave noge.
Optuženi je imao perut u kosi i nosio je pantalone ispeglane na crtu, a
bio je navodno kriv zbog izbegavanja poreza. Osim našeg razreda (i
Kristera, razume se), tu je bilo još samo četvoro ljudi koji su slušali
suđenje, ali tako malo sedišta da je Krister morao da donese rezervnu
stolicu iz hodnika kako bi imao gde da sedne.
Danas je drugačije. Mi smo u najvećoj sudnici u Švedskoj. Sudije
sede na stolicama od tamnog mahagonija sa visokim naslonima
tapaciranim somotom. Naslon stolice u sredini je viši nego na ostalim.
Tu sedi glavni sudija. Njega zovu „predsedavajući”. Na stolu ispred
njega je čekić sa kožnom drškom. Mali mikrofoni štrče ispred svakog
sedišta kao savijene slamke za pijenje. Lamperija na zidovima izgleda
kao hrastovina, kao da je stara nekoliko stotina godina, stara na dobar
način. Na podu između sedišta je tamnocrveni tepih.
Ja ne volim publiku. Nikada nisam želela da budem izabrana da
glumim Luciju1 na školskoj proslavi, ili da učestvujem u takmičenjima
talenata. Ali ovde je sve prepuno ljudi. I svi su tu zbog mene; ja sam
atrakcija.
Pored mene su moji advokati iz kancelarije Sander & Lestadijus.
Znam da Sander & Lestadijus zvuči kao starinarnica u kojoj se dvojica
znojavih gejeva sa monoklima i u svilenim kućnim ogrtačima gegaju
uokolo sa fenjerima skidajući prašinu sa buđavih knjiga i prepariranih
životinja, ali to je najbolja firma za krivično pravo u Švedskoj. Obični
kriminalci imaju jednog umornog advokata; mog advokata prati čitava
ekipa uzbuđenih pripravnika koji žele da postanu tipovi u odelima. Oni
rade u sitne sate u superfensi kancelariji u blizini Šepsbruna, svaki ima
po najmanje dva mobilna telefona, i svi osim samog Sandera misle da
su učesnici američke TV serije u kojoj jedeš kinesku hranu iz
kartonskih kutija na mnogo-sam-važan-i-zauzet način. Niko od
dvadeset dvoje ljudi koji rade kod Sandera & Lestadijusa se zapravo ne
zove Lestadijus. Lestadijus je umro - pretpostavljam od srčanog udara
- na neki mnogo-sam-važan-i-zauzet način.
Danas je ovde troje mojih advokata: Pjeder Sander, slavna ličnost, i
dvoje njegovih kolega. Mlađi kolega je riba sa ružnom frizurom i
probušenim nosem ali bez alkice u njemu. Verovatno joj Sander nije
dozvolio da nosi alku u nosu („Odmah skloni to đubre”). Ja je zovem
Ferdinand. Ferdinand je od onih osoba koje misle da je reč
„konzervativan” psovka i da je nuklearna energija smrtonosna. Nosi
odvratne naočare jer misli kako to dokazuje da je totalno provalila
patrijarhat, i mrzi me jer sam ja, po njenom mišljenju, glavni krivac za
kapitalizam. Prvih nekoliko puta kada sam se sretala sa njom, odnosila
se prema meni kao da sam luda modna blogerka sa ručnom granatom
u avionu. „Naravno, naravno!”, rekla je, ne usuđujući se da pogleda u
mene. „Naravno, naravno! Ne brini, mi smo tu da ti pomognemo.” Kao
da sam pretila da ću sve razneti na komade ako ne dobijem svoj
biodinamički sok od paradajza, bez leda.
Drugi pomoćni advokat je tip od četrdesetak godina sa krofnastim
stomakom, licem oblika palačinke, i osmehom koji govori „Kod kuće
imam filmove koje sam složio po abecedi u zaključanom ormaru.”
Palačinka je ošišan do glave. Tata voli da kaže da ne možeš verovati
osobi bez frizure. Ali sigurna sam da tata nije sam to smislio;
verovatno je to maznuo iz nekog filma. Moj tata stvarno voli da
izbacuje kratke citate.
Prvi put kada sam srela Palačinku, zadržao je pogled tačno ispod
moje ključne kosti, uvukao svoj debeli jezik nazad u usta, i zadovoljno
zaškripao: „Devojčice, šta da radimo? Izgledaš mnogo starije od
sedamnaest godina.” Verovatno bi počeo da dahće da Sander nije bio
tu. Ili možda balavi. Pustio bi da mu pljuvačka kaplje iz usta i kvasi mu
previše tesan prsluk. Nisam mogla da nateram sebe da mu ukažem na
to da mi je osamnaest godina.
Danas Palačinka sedi s moje leve strane. Doneo je aktovku i kofer s
točkićima prepun fascikli i dokumenata. Ispraznio je kofer i sada su
fascikle na stolu ispred njega. Jedine stvari koje su ostale unutra su
knjiga („Izloži svoj slučaj - pobeda je jedina mogućnost”) i četkica za
zube koja viri iz jednog od unutrašnjih džepića. Iza mene, u prvom redu
publike, sede mama i tata.

Kada sam bila na tom školskom izletu pre dve godine i čitavu
večnost, našem razredu je unapred predočen program puta, kako
bismo „mogli da cenimo značaj” i „bili u stanju da pratimo”. Sumnjam
da se to dogodilo. Ali smo se „dobro vladali”, kako je Krister rekao kada
smo krenuli nazad. On se plašio da nećemo moći da se suzdržimo od
kikotanja i vađenja svojih mobilnih telefona. Da nameravamo da
sedimo i igramo igrice i spavamo s bradama spuštenim na grudi kao
članovi parlamenta.
Sećam se Kristerovog ozbiljnog glasa dok je objašnjavao („Hej,
slušajte sada!”) da suđenje nije nešto u vezi sa čime treba da budemo
površni; u pitanju su životi ljudi. Nevin si dok sud ne presudi da si kriv.
Tako je rekao, nekoliko puta. Samir se zavalio unazad dok je Krister
govorio, balansirajući na svojoj stolici i klimajući glavom kao što je
uvek radio, na način zbog kog su ga svi profesori voleli. To klimanje je
govorilo Ja potpuno razumem, mi smo na potpuno istoj talasnoj dužini i
Nemam šta da dodam jer je sve što ste rekli tako pametno.
Nevin si dok sud ne presudi da si kriv. Kakva je to uvrnuta izjava? Ili
si sve vreme nevin, ili si to uradio, od samog početka. Zar ne bi trebalo
da sud pokuša da utvrdi šta je od to dvoje u pitanju, pre nego da
zaključuje šta se dogodilo? Policija i tužilac i sudija nisu bili tamo i ne
znaju tačno šta je ko uradio, pa kako onda sud može to da ustanovi kao
činjenicu?
Sećam se da sam Kristeru ukazala na ovo. Da sudovi greše sve
vreme. Silovatelji uvek bivaju oslobođeni. Čak nema nikakve svrhe
prijavljivati seksualni napad, jer i ako te na silu jebalo pola izbegličkog
kampa i gurali su ti flaše u vrednosti celog slučaja između nogu, nikada
neće poverovati devojci. A to ne znači da se to nije dogodilo, i da
silovatelj nije uradio to što je uradio.
„Nije tako jednostavno”, rekao je Krister.
Kakav tipičan profesorski odgovor: „To je odlično pitanje...”
„Razumem šta govoriš...” „Nije to sve tako crno-belo...” „Nije to tako
jednostavno...” Svi takvi odgovori znače samo jednu stvar: da nemaju
pojma o čemu pričaju.
Ali u redu. Ako je teško znati šta je istina a ko laže, ako ne možeš da
budeš siguran, šta onda radiš?
Negde sam pročitala da je istina „ono što odaberemo da verujemo”.
Što zvuči još luđe, ako je to uopšte moguće. Kao da neko može
jednostavno da odluči šta je istina a šta laž? Stvari mogu da budu i
istinite i izmišljene, u zavisnosti od toga koga pitaš? A ako neko kome
verujemo kaže nešto, pa, onda možemo prosto da odlučimo da je to
tako, možemo „izabrati da je to istina”. Kako neko uopšte može da
smisli nešto toliko idiotsko? Ako bi mi neko rekao da je „izabrao da mi
veruje”, odmah bih znala da je uveren da lažem ali će se pretvarati da
nije tako.
Moj advokat Sander izgleda uglavnom nezainteresovan za sve ovo.
Kaže samo „Ja sam na tvojoj strani”, dok mu lice izgleda kao thumbnail
sličica. Sander nije, kako da kažem, tip koji se lako uzbuđuje. Sve u vezi
s njim je opušteno i pod kontrolom. Nema ispada. Nema osećanja.
Nema gromoglasnog smeha. Verovatno nije plakao čak ni kada se
rodio.
Sander je potpuna suprotnost mom tati. Tata je daleko od „kul tipa”
(njegove reči) kakav bi želeo da bude. On škripi zubima u snu i skače
kada gleda fudbalske utakmice nacionalne reprezentacije. Moj tata se
naljuti, pobesni, zbog cepidlaka u lokalnim državnim službama,
komšije koji se nepropisno parkirao četvrti put u nedelju dana,
neshvatljivih računa za struju i kol-centara. Zbog kompjutera,
zvaničnika imigracione službe, dede, roštilja, komaraca, trotoara
neočišćenih od snega, Nemaca u redu za ski-lift i francuskih konobara.
Sve ga nervira, tera da viče i galami, lupa vratima i govori ljudima da
mu se skinu s vrata. Kod Sandera, međutim, najjasniji znak da je
popizdeo, da je skoro lud od gneva, je kada mu se pojavi bora na čelu i
kada cokne jezikom. A onda se sve njegove kolege prestrave i počnu da
mucaju i traže dokumente i knjige i druge stvari za koje misle da će mu
popraviti raspoloženje. Otprilike kao što se mama ponaša prema tati u
retkim prilikama kada nije iznerviran nego se ponaša savršeno mirno i
tiho.
Sander se nikada nije naljutio na mene. Nikada nije bio uzrujan
zbog nečega što sam mu rekla niti je gunđao zbog nečega što nisam
rekla, kao ni kada sam lagala a on to znao.
 „Ja sam na tvojoj strani, Majo.” Ponekad zvuči umornije nego inače,
ali to je sve. „Istina” nije nešto o čemu pričamo.
Uglavnom mislim da je dobro što je Sanderu stalo samo do onoga
što su policija i tužiteljka dokazali. Ne moram da brinem da li
namerava da dobro obavi svoj posao ili se samo pretvara da će ga
uraditi. To je kao da je uzeo sve mrtve i svu krivicu i sav bol i pretvorio
to u brojeve, a ako se jednačina ne slaže, onda on pobeđuje.
Možda to tako treba da se radi. jedan plus jedan ne može da bude
tri. Sledeće pitanje, molim.
Ali to meni naravno ne pomaže. Jer ili se nešto dogodilo ili nije.
Tako stvari stoje. Sve ostalo je samo okolišanje, slično onome što
filozofi rade, kao i (očigledno) advokati s vremena na vreme.
Konstrukcije. „Nije to tako jednostavno...”
Ali Krister, sećam se kako je uporan bio pre te posete sudnici,
stvarno je uradio sve što je mogao da nas natera da slušamo. Nevini ste
dok sud ne proglasi da ste krivi. Napisao je to na tabli: fundamentalni
princip prava. (Samir je ponovo klimnuo glavom.) Krister je tražio da
hvatamo beleške. Da to prepišemo. (Samir je prepisao. Iako teško da
mu je to bilo potrebno.)
Krister je voleo sve što je dovoljno kratko za pamćenje i što bi se
moglo pretvoriti u pitanje na testu. Tačan odgovor je donosio dva
poena na ispitu koji smo imali dve nedelje kasnije. Zašto ne jedan
poen? Zato što je Krister mislio da postoje siva područja u
zapamćenim odgovorima, da možeš da budeš skoro u pravu. Ne, jedan
plus jedan ne može da bude tri, ali delimično ću ti priznati odgovor jer si
ga dao u formi broja.
Poseta sudnici sa Kristerom organizovana je pre više od dve
godine. Sebastijan nije bio tu; on nije bio u našem razredu do naše
završne godine, godine koju je morao da ponavlja. Ja sam u to vreme
volela školu, baš sam je volela, sa svim svojim drugovima i profesorima
koje smo imali za različite predmete još od prvog razreda: profesor
hemije, Jonas, govorio je previše tiho, nikada nije pamtio ničije ime i
čekao je autobus noseći ranac sa prednje strane. Profesorka
francuskog, Mari-Luiz, sa svojim naočarima i frizurom poput maslačka,
uvek je tako revnosno sisala sićušne crne bombone da su joj usta
postajala mala i napućena kao šumska jagoda. Profesorka fizičkog
Frigan imala je kratku kosu i izgledala kao tek uglačana daska:
neodređenog pola, sa pištaljkom oko vrata i debelim, do sjaja glatko
izbrijanim listovima, uvek okružena vonjem sportskih čarapa i nečijeg
tuđeg znoja. Rasejana Malin, naša profesorka matematike sa
izblajhanom plavom kosom: bila je nezadovoljna i stalno je kasnila,
uzimala bolovanje u proseku dva dana nedeljno i kao profilnu na
Fejsbuku imala je fotografiju u tesnom bikiniju, kada je bila dvadeset
godina mršavija.
I Krister Svenson. Posvećen, na način koji je govorio hajde da se
nađemo na Marijatorjetu i zauzmemo stav, uobičajeno, na stereotipan
način. On je mislio da rok koncerti mogu da spasu svet od rata, gladi i
bolesti, i uvek je govorio tim preterano poletnim profesorskim glasom
koji niko nikada ne bi trebalo da koristi ni za šta drugo osim da natera
psa da maše repom.
Krister je svakog dana donosio termos domaće kafe u školu, sa
toliko šećera i mleka u njoj da je izgledala kao tečni puder za lice. Sipao
bi kafu u svoju šolju („Najbolji tata na svetu”) i doneo je sa sobom u
učionicu, pa je dopunjavao u toku časova. Krister je voleo rutinu, iste
stvari svakog dana, omiljenu pesmu podešenu na automatsko
ponavljanje. Verovatno je jeo jedno te isto za doručak od svoje
četrnaeste godine: neku vrstu obroka za skijaša biatlonca, na primer,
kašu sa brusnicama i punomasnim mlekom („Doručak je najvažniji
obrok u danu!”), sigurna sam da je pio pivo svaki put kada se nađe sa
prijateljima („ortacima”), jeo takose sa porodicom svakog petka i išao
u lokalnu piceriju (onu sa bojicama i papirima za klince) i delio flašu
domaćeg crnog vina sa „suprugom” kada je hteo da proslavi nešto
veliko i važno. Krister nije imao mašte, išao je na turistička putovanja
sa vodičem, nikada ne bi koristio korijander u kuvanju ni pržio hranu
na bilo čemu drugom osim na puteru.
Krister je postao naš profesor u prvom razredu srednje. Zalio se bar
jednom nedeljno kako je vreme postalo vrlo čudno („Više nema
godišnjih doba”), a svake jeseni se žalio da božićne ukrase postavljaju
sve ranije i ranije („Uskoro će verovatno postavljati božićnu jelku na
Sepsbrun čak i pre nego što letnji trajekti prestanu da saobraćaju”).
Žalio se na večernje tabloide („Zašto bi iko čitao to sranje?”) i
plesne šoue, Evroviziju i rijaliti programe („Zašto bi iko gledao to
sranje?”). Najviše od svega je mrzeo naše mobilne telefone („Jeste li vi
krave? Sa tim aplikacijama za ćaskanje koje stalno zvone i zveckaju, kao
da nosite zvona oko vrata... Zašto se gnjavite sa tim sranjima?”). Svaki
put kada se žalio izgledao je zadovoljno, mislio je da se ponaša
mladalački i „kul” (to nije samo tatina reč), i da je to dokaz da je toliko
blizak sa svojim učenicima da pred nama može da koristi reči kao što
je „sranje”.
Krister je gurao prstohvat duvana za žvakanje pod gornju usnu
posle svake šolje kafe i sakupljao upotrebljeni u maramicu, pa ga bacao
u kantu za smeće. Krister je voleo da sve bude čisto i uredno, čak i
njegovo smeće.
A kasnije, kada je suđenje za izbegavanje poreza završeno i kada
smo se vratili u školu, bio je zadovoljan. Mislio je da smo se „dobro”
držali. Krister je uvek bio „zadovoljan” ili „zabrinut”, nikada previše
veseo ili potpuno popizdeo. Krister je uvek želeo da barem delimično
prizna upamćene odgovore.
Krister je ležao kada je umro. Držeći se rukama za glavu i sa
kolenima prikupljenim uz grudi, manje ili više kao što moja mlađa
sestra Lina leži kada je u najdubljem snu. Iskrvario je do smrti pre nego
što je stigla hitna pomoć, i pitam se da li su njegova žena i deca osećali
da stvari nisu tako jednostavne u stvarnosti i da sam ja nevina jer
nijedan sud još nije presudio da sam kriva.
Prva nedelja suđenja: ponedeljak

2.

Mama mi je kupila odeću koju danas nosim. Ali isto je kao da sam u
crno-belom robijaškom kombinezonu. Nosim kostim.
A opet, devojke uvek nose kostim. Oblače se kao lepe, moderne
devojke, ili ozbiljne pametne devojke. Ili kao potpuno opuštene, nije me
briga kako izgledam devojke, sa kosom namerno vezanom u neuredan
konjski rep, pamučnim grudnjakom bez žice i skoro providnom
majicom kratkih rukava.
Mama je pokušala da me obuče kao savršeno normalnu
osamnaestogodišnju devojku koja je završila ovde bez sopstvene
krivice. U zatvoru sam se ugojila i između dugmadi su se pojavili mali
okrugli otvori. Izgledam kao prodavačica koja je navukla lekarski
mantil kako bi jurila za ljudima u tržnim centrima sa uzorcima kreme
za negu kože. Nemoj misliti da ćeš ikoga obmanuti.
„Izgledaš tako lepo, dušo”, šapnula je mama sa svog mesta u prvom
redu. Uvek to radi, baca na mene komplimente, kao smeće koje očekuje
da ću pokupiti i razvrstati. Izmišljeni komplimenti koji nemaju nikakve
veze sa stvarnošću. Ja nisam „prelepa” ni „dobra u crtanju”. Ne bi
trebalo da više pevam ili idem na časove glume posle škole. Strašno je
uvredljivo što mama tvrdi da bi trebalo, jer to dokazuje da nema pojma
u čemu sam ja zapravo dobra, ili kada zaista izgledam lepo. Moja mama
se ne zanima dovoljno za mene da bi uspela da mi uputi kompliment
koji je zaista tačan.
Moja mama, neobjašnjivo, nikada nije imala pojma. „Istrči napolje i
malo se igraj, ako hoćeš”, podsticala bi me u ovim poslednjim
mesecima kada nije imala snage da se pretvara kako želi da „budem
kraj nje i pričam kako sam provela dan”. Istrči napolje i malo se igraj?.
Bila sam dovoljno stara da glasam na izborima i naručim piće u baru.
Već tri godine sam mogla zakonito da se jebem. Šta je mislila da ću da
radim? Da se igram žmurke sa komšijskom decom? Jedan dva tri
spreman ili ne dolazim, zadihani krugovi po dvorištu da pogledam iza
onog istog starog žbuna, u istom starom ormaru, iza istog starog
polomljenog baštenskog suncobrana u garaži. „Da li si se dobro
zabavila?”, pitala bi me kada se vratim u odeći koja zaudara na travu.
„Da li bi okačila jaknu u podrum, dušo?”
Sinoć sam pričala s mamom telefonom. Glas joj je bio povišeniji
nego inače. To je glas koji koristi kada i neko drugi sluša ili kada radi
više stvari istovremeno. Mama skoro uvek radi više stvari
istovremeno, sređuje kuću, premešta stvari, briše nameštaj, razvrstava
odeću. Stalno je nervozna, napeta. Uvek je i bila; to nije moja krivica.
„Sve će biti u redu”, rekla je. Nekoliko puta. Reči su joj se saplitale
jedna o drugu. Ja nisam mnogo pričala. Samo sam slušala njen
previsoki glas. „Biće u redu. Ne brini, sve će biti u redu.”

Sander je pokušao da objasni šta će se dešavati tokom saslušanja,

šta mogu da očekujem. U zatvoru sam gledala informativni kratki film
u kome očajno loši glumci izvode suđenje dvojici tipova koji su se
potukli u kafani. Optuženi je proglašen krivim, ali ne po svim tačkama
optužnice već samo za, recimo, polovinu. Kada smo završili sa
gledanjem videa, Sander je pitao imam li nekih pitanja. „Ne”,
odgovorila sam.
Ono čega se najbolje sećam sa suđenja zbog izbegavanja poreza
kome je naš razred prisustvovao jeste da je bilo veoma tiho. Svi su
govorili prigušenim glasovima i svi ostali zvuci su postali prenaglašeni
- nečije tiho nakašljavanje, zatvaranje vrata, grebanje stolice po podu.
Ako je neko zaboravio da utiša telefon i u međuvremenu dobio SMS
poruku, ona bi zagrmela glasno kao kada se ugase svetla u bioskopu a
operater demonstrira kako su upravo instalirali novi saraund zvučni
sistem.
I dok je sve bilo tako tiho, izbegavač poreza je sedeo sklanjajući
masnu kosu sa čela. Kada je tužiteljka naglas pročitala optužnicu, čovek
je pogledao u svog advokata i prosiktao neke ogorčene prekore. Sećam
se da sam mislila kako je kreten. Zašto se pravio da je iznenađen?
Tužiteljka i kretenov advokat su naizmenično govorili, čitali naglas,
ponavljali iste stvari po dva ili tri puta i previše se nakašljavali.
Čitava predstava je bila neubedljiva. Ne zbog toga što „ništa nije
bilo kao u filmovima”, već zato što je svima koji su u to bili uključeni
bilo očajno dosadno; samom kriminalcu kao da je bilo teško da se
koncentriše. Čak i u stvarnosti, sve su to bili nikakvi glumci koji se nisu
potrudili ni da nauče svoj tekst.
Ipak, Samir ništa od toga nije smatrao besmislenim. On se nagnuo
napred na svojoj neudobnoj stolici, spustivši laktove na kolena, i
nabrao čelo. Ovo je bila njegova specijalnost: pokazivanje koliko je
revnostan, koliko ozbiljno shvata ozbiljne stvari. Samir je izgledao kao
da misli da su ti gubitnici u odelima od poliestera najsjajniji govornici
koje je ikada čuo u svom životu. A Krister je bio zadovoljan. Sudom i
ozbiljnim Samirom. Samir je retko morao da otvara usta da bi poljubio
Kristera u guzicu francuskim poljupcem. Kasnije smo mu se rugale
zbog toga, ja i Amanda. Volele smo da zadirkujemo Samira. Ali Labe ga
je potapšao po ramenu kao da je on njegov najmlađi sin i upravo je
postigao pobednički gol na fudbalskoj utakmici. „Samir kapira”, rekao
je Labe, a Samir se iscerio. „Samir uvek kapira.”
Stvari su i kod kuće stajale prilično dobro za vreme moje druge
godine u srednjoj školi. Mama i ja smo još uvek pričale o stvarima koje
nisu imale nikakve veze sa vremenom u koje ona misli da moram da se
vratim kući posle izlaska. Mama je bila ponosna na mene, ili bar na
način na koji me vaspitala. Hvalisala se svojim efikasnim metodama da
me navede da radim upravo ono što je potrebno da bi njoj život bio
lakši. Pričala je kako sam spavala po celu noć kada sam imala samo
četiri meseca, kako sam jela „sve” i sama držala kašiku kada sam prvi
put probala čvrstu hranu. Kako sam htela da krenem u školu godinu
dana ranije jer sam predškolsko smatrala dosadnim. Kako sam želela
da idem u školu sama još pre osme godine i kako sam „obožavala” da
budem sama kod kuće sa bebisiterkom. Rekla je da me pustila da
vozim bicikl bez pedala pre nego što sam počela da koristim pravi, i
zahvaljujući tome nikada nije morala da se saginje i drži prečku bicikla
kako ne bih pala. Tako da sam mogla da jednostavno puf! počnem da
vozim svoj bicikl, a ona je mogla da ide pored mene u svojoj cvetnoj
haljini i smeje se taman dovoljno glasno. Ono što je mama uradila za
mene, da olakša moj život, nikada se nije pokazalo, ali u to vreme, bila je
do kraja ubeđena da sam ja toliko opuštena i bezbrižna zahvaljujući
svemu onome što je ona uradila kako treba.

Danas je, ovde unutra, takođe tiho, kako mi se čini. Ali ne na isti
način kao za vreme suđenja zbog izbegavanja poreskih obaveza.
Vazduh kao da se zgusnuo od svih tih važnih ljudi koji čekaju da se dese
važne stvari. Tužiteljka i advokati su se verovatno usrali od straha da
će napraviti budale od sebe. Čak je i Sander nervozan, iako to uopšte ne
biste primetili ako ga ne poznajete.
Oni žele da pokažu od kakve su građe napravljeni. Kada je Palačinka
pričao o tome kako misli da će se postupak odvijati, koristio je fraze
kao što su „verovatnoća” i „naše šanse”, baš kao da je on moj
košarkaški trener, a ja igram centra. Želeo je da pobedi. Palačinka nije
umuknuo dok Sander nije coknuo jezikom.
Dnevna procedura je počela kada je glavni sudija obavio neku vrstu
prozivke. Nakašljao se u mikrofon i ljudi su prestali da se sašaptavaju.
Sudija je proverio da li su tu svi koji bi trebalo da budu tu. Nisam
morala da podignem ruku i kažem „prisutna”, već mi je sudija klimnuo
glavom i pročitao moje ime. Onda je klimnuo glavom mojim
advokatima i pročitao i njihova imena. Govorio je sporo, ali ne
pospano; kipeo je od tolike ozbiljnosti da je njegovo ružno odelo od
toga moglo da pukne po šavovima.
Sudija mi je poželeo dobrodošlicu, sasvim iskreno. Nisam rekla
hvala što ste me pozvali, jer nije to baš kao da bi uopšte trebalo da
odgovorim, ali mislim da, sve u svemu, radim sve kako treba. Izgledam
manje ili više onako kao što bi i trebalo. Ne osmehujem se, ne plačem,
ne guram prst ni u kakve telesne otvore. Leđa su mi prava ali ne
previše, i pokušavam da sprečim dugmad sa bluze da mi ne
pootpadaju.
Kada je glavni sudija rekao tužiteljki da može da počne, izgledala je
toliko napeto da sam pomislila da će ustati. Ali ona je samo privukla
stolicu bliže stolu, nagnula se prema malom mikrofonu u obliku
slamke, pritisnula dugme i pročistila grlo. Kao da zauzima početni
položaj za trku.
Tamo u advokatskoj čekaonici, gde smo sedeli pre nego što smo
ušli ovamo, Palačinka mi je rekao da ljudi stoje u redovima da bi dobili
mesto u sudnici. „Baš kao na koncertu”, izjavio je, skoro ponosno.
Sander je izgledao kao da želi da mu opali jednu iza ušiju.
Nema ničega u ovom suđenju što bi podsećalo na koncert. Ja nisam
rok zvezda. Ljudi koje sam privukla nisu razuzdane grupi devojke, oni
su samo lešinari. Kada me novinari koriste kao mamac na svojim
naslovnim stranicama, to zaudara na smrt, i hijene se još više napale.
Ali Sander je ipak želeo da saslušanje bude javno. Zapravo, zahtevao
je da medijima i širokoj publici bude dozvoljen ulaz, iako sam ja tako
mlada. Ne da bi se Palačinka osetio kao opak tip, nego zato što je „od
ključne važnosti sprečiti tužiteljku da monopolizuje medijske
izveštaje”. Ovo skoro sigurno znači da on jedva čeka da pokaže
sopstveni doprinos, ali možda takođe zamišlja da će oni koji me mrze
biti pokolebani samo ako dobiju priliku da čuju „moju verziju”. Sander
greši. To se neće dogoditi. Oni vole da me mrze. Mrze sve u vezi sa
mnom. Baš kao na koncertu? Deluje kao veoma malo verovatno da je
Palačinka ikada bio i blizu nekoj muzici uživo koja ne spada u
štrebersku kategoriju. Ako bih morala da pogađam, rekla bih da sluša
stanicu sa klasičnom rok muzikom i peva uz reklame za savršeni
porodični auto.
Pre devet meseci, nedelju dana nakon što se sve to dogodilo, došlo
je do nereda u Jušholmu. Gomila momaka se odvezla metroom do
Merbija, prešla na autobus 606, i odvezla se svih osam stanica do Trga
Jušholm. Kako bi mogli da „nauče one seronje nekoliko stvari”. Ili, kao
što se to jedan rečitiji među njima izrazio, „one jebene snobove”.
Neredi se obično događaju u zapuštenim kvartovima u kojima sami
izgrednici žive, među državnim zgradama i opštinskim centrima i
motociklistima koji su se skinuli sa droge i koji su „vođe mladih” i
„veza sa ljudima iz kraja” jer nijedan normalan poslodavac neće da ih
dodirne ni štapom. A kada u novinama kažu da „ulice gore”, obično
pričaju o izanđalim olupinama sa osveživačima vazduha u obliku
drveta okačenim na retrovizor, a ne potpuno osiguranim službenim
automobilima koji se prodaju čim jedan od električnih retrovizora
prestane da radi. Ali ne ovog puta.
Tri dana i tri noći, bio je to sveopšti rat na Trgu Jušholm i oko
Sebastijanove kuće dole na Strandvegenu, u najpomodnijoj ulici za
stanovanje, pored vode. Druge noći je učestvovalo pedesetak ljudi.
Sander mi je to rekao, pokazao mi je novinske članke.
Slomljeni izlozi starinskih radnji na trgu. Šta su tamo opljačkali?
Svaki je uzeo po bluzu sa kragnom koja se vezuje u mašnu, karirano
ćebe i kristalni bokal za vino? I gde su otišli nakon što su ih oterali od
Fagermanovog imanja? Gore do naše kuće? Da li su mogli da pronađu
put? A s obzirom na to koliko je moja mama smatrala da je važno
„pristojno reći dobar dan kako bi iskazao poštovanje” prvom prosjaku
koga vidiš da sedi ispred samoposluge na Vendevegenu sa papirnom
šoljom i ćebetom umrljanim urinom, šta bi ona preduzela u vezi sa
bejzbol palicama i Molotovljevim koktelima? „Hej, zdravo. Želim vam
prijatan dan. Uživajte u vikendu.” Pitam se šta je mama rekla
interventnoj jedinici državne policije u danima dok su njeni pripadnici
pomagali u „održavanju reda i mira” ispred naše kuće?
U novinama koje mi je Sander pokazao nagađalo se Zašto? Bilo da je
to imalo veze sa onim što smo Sebastijan i ja „simbolizovali”, čega smo
mi to bili „manifestacija”, i šta je ono što smo mi uradili „oslobodilo s
lanca”. Da li su neredi izbili zbog toga što je ono što se dogodilo bilo
tako neverovatno užasno? Da li su izgrednici bili dodatno ljuti jer smo
mi bili bogati, a oni nisu? Ili je nasilje izbilo isključivo zbog toga što je
grupa sitnih gangstera tražila razlog za tuču (i jer tog vikenda nije bilo
fudbalske utakmice na kojoj bi mogli da organizuju vandalske ispade)?
Koji god bio razlog, huliganima neće biti dozvoljen ulazak ovamo.
Galerija je uglavnom popunjena novinarima. Mnogi od njih kucaju
na laptopovima. Nikome nije dozvoljeno da pravi snimke; postoji
„zabrana fotografisanja”, i verovatno su takođe morali da ostave svoje
telefone na ulazu u sudnicu. U svakom slučaju, neki od novinara čak
koriste obične stare olovke i notese.
Tu je takođe i siroti crtač. Pomislili biste da sam neki Dikensov lik,
dete koje su izgrizle vaške i moglo bi da završi na vešalima. Ili neki tip
Elvire Madigan2 iz starinskih dnevnih novina. Zašto, čak i u ovom
vremenu i dobu, tragedija može da pogodi. Pevali smo tu pesmu u
srednjoj školi. Naravno, Amanda je plakala; bila je najlepša kad plače ali
nije stvarno tužna („predivna!”) - čime je privlačila još više pažnje nego
inače.
Amandu su opisali kao moju najbolju prijateljicu. U novinama, na
televiziji, u izveštajima o slučaju; čak je i moj vlastiti advokat tako
naziva. Moja najbolja prijateljica.
Da li je Amanda osoba sa kojom sam provodila najviše vremena,
izuzev Sebastijana? Da. Da li je Amanda osoba sa kojom sam najviše
razgovarala, izuzev Sebastijana? Da. Da li ona stoji pored mene na
otprilike 260 mojih fotografija na Fejsbuku? Da. Da li sam pričala s
njom preko Snepčeta u proseku dva sata dnevno tokom prva četiri od
šest meseci u telefonskim listinzima koje su istražitelji pribavili? Da.
Da li me je tagovala u preko stotinu #bff postova na Instagramu? Da.
Da. Da.
Da li sam volela Amandu? Da li je ona stvarno bila moja najbolja
prijateljica? Ne znam.
Prva nedelja suđenja: ponedeljak

3.

U svakom slučaju, volela sam da budem sa Amandom. Bile smo skoro

uvek zajedno. Sedele smo jedna pored druge na časovima i za vreme
ručka; zajedno smo radile domaći i bežale iz škole. Tračarile smo o
devojkama koje su nas nervirale („ne bih da budem kučka, ali...”), pele
smo se i koračale i trčale po raznim spravama u teretani, na putu za
nigde. Zajedno smo se šminkale, išle u kupovinu, satima razgovarale,
neprekidno se dopisivale preko telefona, smejale se kao što se smeju
devojke u filmovima kada jedna leži na stomaku na krevetu one druge
dok druga stoji na dušeku a spavaćica joj je previše kratka i koristi
četku za kosu kao mikrofon i mrda usnama uz neku dobru pesmu ili
imitira neku od štreberki iz škole.
Zajedno smo išle na žurke. Amanda se brzo napije. Uvek je išlo po
istom obrascu: kikot, smeh, ples, padanje, još malo smeha, ležanje na
sofi, tople suze koje su joj se slivale u uši, povraćanje, odlazak kući. Ja
sam uvek pazila na nju, nikada nije bilo obrnuto.
Volela sam da se družim sa Amandom, da mogu da se isključim iz
svega. Sa njom je izgledalo očigledno da je cilj života da se što više
zabavljaš. A njena poza glupe plavuše je takođe uglavnom bila stvarno
zabavna. Ako bih je upitala kakvo je vreme, ona bi rekla „japanke” ili
„grilonke”. Ili, ako bi bilo vrlo hladno, rekla bi „prokleto vreme za čaj
posle skijanja” i onda bi došla u školu u debelim hulahopkama,
čizmama za sneg i dugom kaputu sa okovratnikom od zečijeg krzna.
Bilo bi previše lako reći da je Amanda bila površna. Naravno, nikada
ne bi mogla da honorarno radi kao kolumnistkinja bilo kojih ozbiljnih
novina. Mislila je da je „represija užasna” i da je „rasizam užasan” i da je
„siromaštvo superužasno”. Zamuckivala je iznoseći sve svoje zaključke
i dvaput ponavljala sva svoja gledišta. Stvarno stvarno dobro, super
superušuškano i malo maleno sićušno. (Ovo poslednje je zapravo
triput, zar ne?) Njeni pogledi na politiku i jednakost i zapravo bilo koje
drugo pitanje koje si mogao da potegneš bili su zasnovani na tri i po
epizode istraživačkog izveštavanja koje je gledala (plačući) u seriji
„Zadatak: izveštavanje”. A kada je na Jutjubu gledala snimke najdebljeg
čoveka na svetu kako izlazi napolje po prvi put za trideset godina, rekla
je: „Psst! Ne sad, gledam vesti.”
Amanda je najviše volela da priča o svojim bojaznima. Nagnula bi se
bliže i šaptala o tome kako je teško imati poremećaj ishrane i nesanicu
(„To je stvarno super superteško”). U određenom periodu je tvrdila da
„mora” da izbegava zelenu boju i broj devet, da „mora” da izbegava
ivice trotoara („Mislim, nije da sam ja izabrala da ih izbegavam;
moram, inače mislim da ću umreti, stvarno umreti, mislim, zaista
umreti”). Ponekad bi pojačala ton ako ne bi dobila reakciju koju je
tražila. Pretvarala se da je opekotina koju je dobila kada je posle škole
pokušavala da napravi palačinke u stvari ožiljak od nečeg drugog,
nečega „o čemu radije ne bi pričala”. Ideja je bila da ljudi misle kako je
to od pokušaja samoubistva. Nije joj čak ni palo na pamet da sam im
možda ja rekla istinu.
Ali bilo bi previše jednostavno reći da je lagala, ili bar to nije bilo
jedino što je radila. Naravno, ponekad je mislila da je život bezvezan. I
mislila je da je anksioznost isto što i briga da bi mogla da zakasni na
autobus i da ima bulimiju jer je osećala mučninu ako pojede čokoladicu
sa orasima za manje od deset minuta.
Amanda je bila razmažena, naravno da jeste - razmazili su je njena
mama, njen tata, njen terapeut i čovek koji se brinuo o njenom konju.
Ali nije se tu radilo samo o odeći i stvarima. Po sredi je bilo nešto
drugo. Imala je isti stav prema svojim roditeljima, svojim profesorima
- svim autoritetima, uključujući i Boga - kao i prema ljudima u
uslužnim delatnostima, kao da su svi oni posluga u luksuznom hotelu.
Očekivala je da dobija pomoć oko svega, od bubuljice na nosu preko
izgubljene minđuše do hitne pomoći i večnog života. Pitanje da li Bog
postoji ili ne nije bilo nezanimljivo, ali naravno da bi on trebalo da
pomogne njenom rođaku koji ima rak jer je to „stvarno stvarno tužno”,
a njen rođak je „super supersladak, iako je ćelav”. Osećala je sažaljenje
prema ljudima s problemima, ali joj je smetalo što ljudi zauzvrat ne
osećaju isto sažaljenje prema njoj.
I bila je obuzeta sobom. Posvećivala je toliko vremena svojoj do
struka dugoj kosi da biste pomislili da je to njena baka na samrti. Ljudi
su mislili da je fina, ali nije bila istinski fina. Uvek je dvaput pitala da li
želiš mleko u kafi („Jesi li stvarno sigurna?”) i činila da se osećaš
debelom. Govorila je, „Stvarno bih želela da mogu da budem kao ti, i
jednostavno se opustim da me boli dupe kako izgledam” i „Auh, ti si
neverovatno fotogenična”, i očekivala bi da joj se zahvališ jer nije
kapirala da je to bila uvreda.
I naravno, mislila je da je „politika supervažna”. Ali nije bila politički
angažovana na način koji tera ljude da požele da se pridruže
omladinskim savezima i idu na kampovanje i bave se streličarstvom sa
drugim ljudima u šortsevima. Ona nikada ne bi ofarbala kosu u crnu ili
potpalila odgajalište kuna niti bi čak skupila snage da pročita novinski
članak o ozonskim rupama ili smanjivanju koralnih grebenova, i
definitivno nije bila politički angažovana na način na koji su svi
profesori mislili da Samir jeste, samo zato što je imao oca koji je bio
zatvoren i mučen zbog svojih uverenja.
Za Amandu, politika je značila da državno zdravstveno osiguranje
treba da plati operaciju podvezivanja želuca kojoj je nameravala da se
podvrgne ako ikada bude imala „recimo, šezdeset kila”. To je bilo
„jedino ispravno, s obzirom na poreze koje plaćamo”. A pod „mi” nije
mislila na svoju mamu, jer je jedini novac kojim je njena mama
raspolagala bio kusur koji je dobijala svaki put kada ode u
supermarket. Njena mama je ulagala taj novac u banku, na ono što je
nazivala „računom za cipele”, a Amanda je kolutala očima na taj račun;
ona ga je prezirala. Ispričala mi je sve o tome, ali samo zato što je
mislila da je njena mama idiot, a ne zbog toga što je mislila da je čudno
što bi njena mama mogla iz hira da zakaže porodično putovanje u
Dubai, sa sve letom u prvoj klasi i luksuznim hotelom, a morala je da
sakriva sa strane sitne pare kako bi mogla sebi da kupi nove farmerke
ne tražeći odobrenje za to.
Kako je Amanda postala deo zbirne imenice „mi” sa svojim tatom i
njegovim novcem, i kako je mislila da ona sama doprinosi ekonomiji,
nikada nije bilo jasno.
Za vreme jedne političke diskusije sa Kristerom nekoliko meseci
pre nego što se sve to dogodilo, došli smo do teme Ce Gevare.
„Ja mislim da je potpuno užasno ubijati decu”, rekla je Amanda.
„Mada nisam potpuno upućena u ono što se dešava na Bliskom istoku.”
Samir je sedeo dijagonalno iza nje u učionici, i morala je da na
trenutak zastane pre nego što je Samir shvatio da se obraća njemu.
 „Tako da potpuno razumem zašto mrziš Amerikance”, rekla je kada
je najzad uspela da susretne njegov pogled. Ne sećam se šta je Krister
rekao. Sećam se samo da je Samir pogledao u mene. Pravo u mene, ne u
Amandu. Mislio je da je moja krivica što Amanda ne zna koje bio Če
Gevara. Što ona ne zna razliku između Latinske Amerike, Izraela i
Palestine. I da je ona nekako stekla utisak da Samir ima neki duboki
problem sa SAD.
Bez sumnje, Amanda je bila politički angažovana na način sličan
onome sa Dizni kanala, i ponekad je bilo teško misliti kako je super
superšarmantna. Nas dve smo retko razgovarale o politici. To je meni
izazivalo glavobolju, a Amandu činilo mrzovoljnom jer je primećivala
koliko je primetno da ne zna o čemu priča.
Ali bilo je mnogo situacija, kao kada sam ležala na njenom tepihu i
slušala njen entuzijastični glas u stilu sada smo u zabavnom
tinejdžerskom filmu u kome svi uskaču u svoje kabriolete ne otvarajući
vrata - pažljivo kao da je u pitanju muzika iz lifta - u kojima sam mislila
kako smo ona i ja toliko različite da smo na kraju postale prilično
slične. Amanda se pretvarala da je uključena u razne stvari, a ja sam se
pretvarala da me nije briga. I bile smo toliko dobre u pretvaranju da
smo obmanule svakoga, uključujući i same sebe.

Tužiteljka još nije počela da priča o Amandi. Čuvala je to za

završnicu. Umesto toga, koncentrisala se na Sebastijana.
Sebastijan, Sebastijan, Sebastijan. Govoriće o njemu danima; svi će
govoriti o njemu. Sve vreme. Ako postoji iko ko u svemu ovome deluje
kao rok zvezda, to je Sebastijan. Sander mi je pokazao fotografije koje
su mediji našli i objavili. Sebastijanova crno-bela fotografija iz razreda
pojavila se na najmanje dvadeset naslovnih strana časopisa širom
sveta, uključujući Roling Stoun. Ali postoje i druge slike. Sebastijan leži
sa cigaretom u ustima. Sebastijan pijan, sa graškama znoja na čelu.
Sebastijan stoji na krmi svog čamca dok jedrimo kroz Jurgordsbrun
kanal na putu do Fjederholmarne a ja sedim kraj njegovih nogu
naslonivši glavu na njega. Ima jedna sa istog izleta na kojoj Samir sedi
pored mene i gleda u stranu, mimo nas. Izgleda kao da smo ga naterali
da krene sa nama. Kao da mu naša blizina izaziva morsku bolest.
Amanda sedi sa druge strane, belih zuba, preplanulih nogu, plavih
očiju, dok joj gomila kose leprša u pravom smeru. Denisa, naravno,
nema na ovim slikama. Ali ima Denisovih fotografija u izveštaju nakon
istrage. Sebastijan ima neke u svom telefonu - voleo je da slika Denisa
kada je pijan, tako da ne znam zašto se nisu dočepali i tih slika.
Činjenica je da postoje slike njega i Denisa zajedno, podjednako pijanih,
urađenih, ludih. Sebastijan izgleda strašno zgodno na svima. Denis
izgleda kao Denis.
Tužiteljka će pričati više o onome što je Sebastijan uradio nego o
bilo čemu drugom, jer kaže da šta god da je uradio, uradio je to zajedno
sa mnom. Ne znam kako ću uspeti to da slušam. Ali opasno je prestati
koncentrisati se. Jer onda će doći zvuci.
Zvuk kada su ušli u učionicu i odvukli me, zvuk kada je
Sebastijanova lobanja udarila o pod, zvučao je šuplje. To urla u meni;
čim spustim gard, vraća mi se. Zarivam nokte u dlanove, pokušavajući
da se izvučem. Ali ne pomaže. Ne mogu toga da se otresem. Moj mozak
me uvek odvlači nazad u tu jebenu učionicu.
Ponekad kada spavam, sanjam o tome. I o tome kako je bilo baš pre
nego što su došli. Kako sam rukom pokušala da mu zaustavim
krvarenje; ležao mi je u krilu, a ja sam pritiskala što sam jače mogla.
Nisam mogla da sprečim naviranje krvi u mlazu koliko god jako da sam
pritiskala. To je kao da pokušavaš da sprečiš vodu da se ne izlije kada
crevo počne da spada sa česme. Da li ste to znali, da krv može da pršti
tako jako? Da ju je nemoguće zaustaviti rukama? A Sebastijan je postao
hladan, još uvek mogu to da osetim, noću - iznova i iznova - kako su mu
ruke postajale sve hladnije i hladnije. Dogodilo se brzo. I sanjam kako je
Krister udahnuo po poslednji put. Zvučalo je kao kada sipaš živu sodu u
odvod cevi. Nisam znala da možeš da sanjaš o tome kakav je osećaj
dodirivati nečiju kožu i kakvi se čuju zvuci, ali možeš, jer ja to radim
sve vreme.

Pokušavam da izbegnem da gledam u ljude u sudnici koji su došli

da gledaju u mene. Čak nisam pogledom tražila ni tatu kada sam ušla.
Ali mama me je dodirnula dok sam prolazila. Bilo je nečega u njenim
očima što nisam prepoznala. Osmehnula mi se i nagnula glavu u stranu,
a usne su joj se izvile naviše u uglovima u izraz koji je verovatno
trebalo da me podseti šta mi je rekla preko telefona prethodnog dana.
Taj osmeh je govorio ovo će biti u redu. Ali zadrhtala je baš pre nego što
sam skrenula pogled, delić sekunde prerano, stresajući nešto sa sebe.
Pre nego što se sve ovo dogodilo, najveći izazov za moju mamu je
bio pokušaj da živi bez ugljenih hidrata. Dobijala je i gubila kilažu tako
munjevito da biste mogli da pomislite kako joj je to posao, i bila je
istinski ponosna na sebe kada je stavila hranu pod kontrolu. A sada je
evo ovde. Otprilike, sve je u tom izveštaju sa istrage. Ne samo o tom
danu. U njemu se govori o našim žurkama, šta je Sebastijan radio, šta
sam ja radila. O Amandi. Moja mama je volela Amandu. Volela je i
Sebastijana, bar isprva, ali verovatno to više ne želi da prizna.
Pitam se da li mama veruje u „moju priču”. Da li je „odabrala” da
veruje u nju. Ali ona ništa nije rekla o tome, a ja nisam pitala. Kako bih
mogla? Nisam videla mamu i tatu od saslušanja prilikom hapšenja, pre
mnogo meseci, a naši telefonski razgovori nisu bili baš poverljivi, čak
ni u pravnom smislu te reći.
Koliko je to uvrnuto? Devet meseci je prošlo otkad smo mama, tata
i ja bili u istoj prostoriji. Iako nismo bili zajedno ni u to vreme. Videla
sam ih samo kroz staklenu pregradu između te zatvorske prostorije
sudnice veličine naše učionice i niza sedišta za publiku na kojima sam
sigurna da su sedeli čitavih petnaest minuta pre nego što je sudija
objavio da će saslušanje biti obavljeno iza zatvorenih vrata, i svi su,
uključujući mamu i tatu, morali da se udalje.
Jecala sam za vreme saslušanja po hapšenju. Neprekidno. Već sam
plakala kada smo ušli unutra. Osećala sam se normalno otprilike koliko
i guska koju na silu kljukaju, sa istom takvom mučninom, a mama i tata
su izgledali prestravljeno.
Mama je nosila novu bluzu na saslušanju posle hapšenja, neku koju
nisam videla ranije. Pitam se šta je bila obukla tog dana, dok je sve bilo
još toliko nejasno. Pre nego što je saznala. Možda mislite da se bila
obukla kao mama koja je znala, znala bez ikakve sumnje, da je sve to
bila velika greška i da ništa od toga nije krivica njene ćerke. Ali ja
mislim da je bila obučena kao mama koja je uradila sve kako treba,
mama koja ne može biti okrivljena ni za šta, bez obzira na to šta se
dogodilo.

Saslušanje posle hapšenja obavljeno je tri dana po mom dolasku u

zatvor, i volela bih da nisam toliko plakala. Volela bih da sam slomila tu
staklenu pregradu kako bih mogla da pitam mamu o stvarima koje
zaista nisu bitne.
Htela sam da pitam da li je namestila moj krevet nakon što sam
otišla kod Sebastijana. Tanja nije radila petkom. Da li je ostao netaknut
dok nije došla policija? Ali šta je bilo posle toga? Šta se onda desilo? Da
li je Tanja počistila, ili su joj mama i tata zabranili da ulazi u moju sobu,
onako kao što roditelji rade kada im dete umre a oni ostave spavaču
sobu netaknutu trideset godina i ona ostane upravo onakva kakva je i
bila kada je njihovo dete poslednji put bilo tu?
Želela sam da su mama i tata tako uradili, želela sam da mi to kažu,
da kažu kako sve izgleda baš onako kao kada sam otišla, da policija
ništa nije promenila, da je život, moj život iz tog vremena, odranije,
zamrznut u vremenu, očuvan, obavijen u debele slojeve zavoja za
mumiju. Ako preživim ovo i ponovo se vratim kući, želim da mi
okruženje bude poznato.
Ali oni, naravno, nisu mogli to da kažu. I verovatno nije važno da li
je mama namestila taj krevet ili nije. Već sam znala da je policija
pretražila kuću, jer su mi to rekli dok su me ispitivali. I rekli su mi da su
uzeli moj kompjuter i moj telefon iz bolnice (morala sam da im dam
sve svoje lozinke, za svaki forum, svaku aplikaciju, svaki sajt koji sam
posećivala), a kada sam pitala šta su još uzeli, rekli su, „Većinu toga...
tvoj ajped i papire i... knjige, sveske, tvoju odeču sa žurke.” „Koju
odeču?”, pitala sam, a oni su odgovorili, kao da je to potpuno normalno
i uopšte nije uvrnuto, „Tvoju haljinu, tvoj grudnjak, i tvoje gaćice.”
Uzeli su moj prljav veš. Zašto su to uradili? Htela sam da razbijem
staklenu pregradu i zahtevam da mi mama to objasni, jer nisam želela
da pitam Sandera. „Zašto su uzeli moj veš, mama?” To sam želela da je
pitam. Nisam htela da pričam sa Sanderom o bilo čemu što je imalo
moje izlučevine na sebi.
A šta su mama i tata uradili sa stvarima koje policija nije uzela?
Htela sam i to da znam. Pitala sam se da li su dali Tanji da ispere moj
miris iz sve ostale moje odeće. Uvek sam mislila da ona voli da prostire
odeču da se suši. Da ispravlja nabore i šavove, izravnava pregibe. Da
kači džempere naopačke, sa rukavima koji vise nekako snuždeno, kao
da ih je neki duh ostavio za sobom. I da ostavlja uparene čarape, po dve
ispod svake štipaljke. Kako bi bilo lakše da se kasnije razvrstaju.
Pitala sam se da li su pustili Tanju da sve počisti za mnom. Ili je
mama svakog jutra gledala u nož za puter, onaj koji sam uvek
zaboravljala i ostavljala za sobom, i mislila, Ona je upravo bila ovde. A
sada je otišla.
Mama? Htela sam da vrisnem. Glasno. Šta se dešava?
Ali ispred mene je bila staklena ploča. A teško da sam imala
vremena i da sednem pre nego što je sudija udaljio sve posmatrače.
Nisam dobila nikakve odgovore; umesto toga sam zatvorena.
Jednom, davno pre svega ovoga, pitala sam mamu zašto me nikada
ne pita ni za šta važno. „Šta hoćeš da te pitam?”, čudila se ona. Nije čak
ni pokušala da pretpostavi.
 Danas je njoj i tati dopušteno da ostanu. Oni su rezervisali sedišta -
„najbolja” sedišta, pretpostavljam, skroz napred, najbliža meni (iako su
još uvek udaljeni nekoliko metara). A mama se ugojila. I dalje je
obučena kao mama koja nije uradila ništa pogrešno, ali ko zna, možda
je jela da ublaži stres? Proždirala masne špagete sa puterom, sirom i
kečapom. Gutala proste ugljene hidrate. S obzirom na ono što sam
uradila, imala je izgovor da uradi otprilike bilo šta, čak i dobije na
težini. Svi če to razumeti. A ionako če je prezirati, bila mršava ili ne.
Mami uvek pocrveni vrat kada je nervozna, a uvek postane
nervozna kada pokušava da objasni šta je htela da kaže. Nemoguće je
koncentrisati se na ono što govori; možeš samo da zuriš u mrlje na
njenom vratu. Verovatno zbog toga mama retko kaže šta misli - previše
je rizično. Drži se toga da pita šta tata misli. Ako je dobro raspoložen,
podeliće to s njom. A onda može da prođe čitavo veče a da mama ne
kaže „Mi uopšte više ne priiičamo jedno s drugim.”
Prevazilazi moju moć razumevanja kako može da bude toliko
zabrinuta što neko s njom ne razgovara dovoljno kada se ne usuđuje da
pita kako se taj neko možda oseća. Ali jaje nikada nisam mrzela zbog
toga što nema pojma ni o čemu. Mrzim je zato što ne želi da zna. A
najviše je mrzim kada mi govori kako se ja osećam.
„Znam da si zabrinuta.” „Znam koliko si uplašena.” „Znam kakav je
to osećaj.”
Moja mama je idiot. „Volela bih da mogu da se zamenim sa Majom.”
Da li je to ikada rekla? Ne meni, u svakom slučaju.
Prva nedelja suđenja: ponedeljak

4.

Glavna tužiteljka, Lena Pešon, priča i priča, gospode bože, tako mnogo
priča. Dvojica policajaca iz istražnog tima su sa njom. Pored njih su
advokati žrtava; oni su ovde da traže obeštećenje. Oni su takođe
nagomilali tone fascikli na stolu ispred sebe, malu biblioteku. Ovde
postoje dva velika ekrana, jedan na zidu iza mene i drugi identičan iza
njih. Trenutno se na ekranima vidi samo veći broj ikonica dokumenata;
slika deluje haotično, kao nasumično skrpljena prezentacija iz
modernih studija.3
Amandinim roditeljima nije dopušteno da sede za tužiteljkinim
stolom. Kao ni drugim porodicama. Oni, mislim, sede u publici. Ili
možda u susednoj prostoriji, gde ljudi mogu da posmatraju sudski
proces na trećem velikom ekranu. Verovatno ne žele da sede u istoj
prostoriji sa mnom.
Sander mi je rekao da je „dužnost” tužiteljke da „izloži” zašto smo
ovde. Šta ona misli da sam uradila i zašto zahteva maksimalnu kaznu.
„S obzirom na tvoje godine”, rekao mi je Sander, „ne bi trebalo da
dobiješ mnogo više od deset godina.” Zakon nalaže da osoba mlađa od
dvadeset jedne godine ne može da bude osuđena na doživotni zatvor.
Ali ako dobijem četrnaest godina, imaću trideset dve kada izađem iz
zatvora. A Palačinka mi je rekao za ljude koji zovu i pišu, i njemu i
Sanderu. (Palačinka je ponosan što i on dobija mejlove s izrazima
mržnje, a ne samo Sander; mogu to da čujem u njegovom glasu.) Čak mi
je ispričao za ljude koji su noću upali u naše dvorište i bacali izmet na
vrata; mama i tata su morali da ih operu mlazom pod pritiskom pre
nego što su otišli na posao. Ispričao mi je to kada Sander nije bio
prisutan.
 Tako da znam. Ljudi koji daju platu tužiteljki, poreski obveznici, šira
javnost, svi osim Pjedera Sandera i možda mame i tate, misle da deset
ili četrnaest godina nije dovoljno, misle da čak ni doživotna ne bi bila
dovoljna. Oni nisu zadovoljni time da mi samo unište život, oni žele da
umrem.

Sander je rekao da se danas neće dešavati mnogo toga. Ali kada je

tužiteljka pročitala imena žrtava, čula sam kako neko plače.
Nisam pripremljena za to. Mnogo pre nego što je glavna tužiteljka
Lena Pešon završila, sudnica je ispunjena zvukovima. Neko jauče. Da li
je to Amandina mama? Ne može da bude; ona nikada ne bi tako
zvučala. Možda su našli Denisovu mamu ili baku. Možda su je doveli
avionom kako bi mogla da sedi u ovoj u belo okrečenoj sali, kao Kvin
Latifa na Nobelovom koncertu.
Zvuči kao profesionalna narikača. Luda žena sa crnom maramom
omotanom oko glave, zabacuje ruke u vazduh, zuri u nebesa i stoji
tačno ispred televizijskih kamera, i samo vrišti nakon što je neko upao
u školski autobus i razneo sebe zajedno sa pedesetoro klinaca na
komade. Da li bi takva neka žena mogla da sedi ovde? Da li bi prošla
kroz bezbednosnu proveru?
Jedno je sigurno: novinari će prodavati ove jecaje već u prvom
bloku vesti. Izveštavaće o tome. Prenosiće uživo i tvitovati. Opisaće
kako je to izgledalo i zvučalo, u 140 slovnih znakova ili manje. A svi
moji nekadašnji „školski drugovi” će retvitovati, možda dodajući
uplakani emotikon, da pokažu koliko je to sve za njih lično. Pitam se
koliko je njih uspelo da stigne ovamo, Čekalo u redu satima, postaralo
se da ugrabe mesto da se „podsete” šta se njima nije dogodilo.
Ne želim ovo da slušam, ali moram da ostanem ovde. Zato
pritiskam dlanovima ploču stola. Tužiteljka ne prestaje da govori.
Nadam se da je skoro završila. Govori nešto o Amandi, nešto drugo o
Samiru, Denisu, Kristeru... Sebastijanu i njegovom tati. Predsedavajući
sudija izgleda nervozno; poigrava se čekićem na stolu ispred sebe i
zuri u jednog od čuvara.
Tužiteljka nastavlja da govori, uprkos jecajima. Klikne mišem, i na
ekranu se pojavljuju slike iz škole, a jaukanje u publici se pretvara u
nešto drugo - čuvar mora da kaže toj ženi da se utiša. A mene peče grlo,
moram da pritisnem dlanom usne kako bih bila sigurna da i ja ne
ispuštam zvuk. Tužiteljka treba da nauči da se izražava kraće i
efikasnije. Nije izgovorila nijednu rečenicu dovoljno kratku da bude
postavljena na Tviter. A ovo bi trebalo da bude „sažetak” onoga za šta
ona misli da treba da budem osuđena. Očekuje se da ovo suđenje traje
tri nedelje, a kada mi je Sander to rekao, mislila sam da to zvuči luđački
dugo, ali s obzirom na to koliko dugo traje ovaj kratki sažetak, vremena
možda i neće biti dovoljno.
Još uvek se ne okrećem; umesto toga, zurim u sto ispred sebe.
Pretpostavljam da će i o tome izvestiti u medijima. Da sam slušala
spisak mrtvih i ranjenih, da sam čula jecaje, ovaj prokleti plač, ne
pokazujući nikakve emocije. Oni vole da misle kako sam hladna kao led.
Neljudski.
Čitavo moje biće je problem za advokate, a ne samo činjenica da
Palačinka misli kako izgledam starija nego što stvarno jesam. Previše
sam visoka i previše jaka, grudi su mi prevelike, kosa preduga. Dobri
zubi, skupe farmerke. Nisam dete.
Danas ne nosim sat, ni nakit. Ali ne treba mi ništa od toga. Znaci ko
sam ja izvan zatvora jasni su kao preplanulost oko očiju posle nedelju
dana na Alpima. Zar tužiteljka nije skoro završila? Želim da napravim
pauzu, želim da promenim odeću, moram da obučem nešto drugo
umesto ove usrane tesne košulje. Sander kaže da će tražiti pauzu na
najmanje svakih dva sata. Mora da je vreme za jednu. Hoću da me
sprovedu u neku prostoriju gde ćemo biti samo nas četvoro i
Ferdinand može da me pita želim li kafu. Uvek kafa. Dovoljno sam
odrasla da sedim ovde, a svi odrasli piju kafu. Osim Palačinke, naravno
- on je jedina osoba starija od petnaest godina koju poznajem da pije
vruću čokoladu, čak i vruću čokoladu iz automata u prostorijama za
sastanke u zatvoru. Srče i pijucka onim crvenim usnama, čačka po šolji
kažiprstom da dohvati slatke kuglice na dnu. Moram da izađem,
moram da izađem odavde.
Ramena su mi klonula. Deluje kao da imam grč. Mislim o svom
poslednjem doručku kod kuće. O bilo čemu, samo da ne moram da
slušam. Sišla sam u kuhinju, baš kao i uvek. Mama i tata su oboje bili tu,
tata je čitao novine, mama je stajala i gutala velike gutljaje one zelene
sluzi na kojoj živi. Ona cedi sok iz kelja, spanaća i zelenih jabuka i meša
to sa avokadom u specijalnom sokovniku/blenderu koji košta 9000
kruna. Pre nego što je počela da pravi sokove, pila je posebnu vrstu čaja
koji je kupovala na veb-sajtu američke prodavnice zdrave hrane. Pila ga
je svakog jutra uz omlet napravljen od četiri belanca. Tanja je
izbacivala preostala žumanca, jednom nedeljno, dvadeset osam
žumanaca koja bi se stvrdnula u frižideru.
 „Nikako ne bih mogla da jedem žumanca”, rekla bi joj mama
smejući se, kao da je to šala u kojoj i Tanja učestvuje. „Ali možda ih ti
voliš, Tanja?”
Mama se uvek obraćala Tanji istim tonom. Istim sporim glasom,
kao da govori neposlušnom detetu. Mada se nikada nije tako obraćala
mojoj mlađoj sestri Lini, ili bilo kom drugom detetu, kad smo već kod
toga. Jedan glas za decu, drugi za kućnu pomoćnicu. Jedno malo
masovno ubistvo teško da će to promeniti. Drži glavu gore. Lutka sa
zaobljenim dnom u kome je olovna kugla, to je moja mama.
Voli da se pretvara kako su ona i Tanja dobre prijateljice, neka vrsta
koleginica. Zbog toga verovatno uvek pita Tanju da li želi nešto da
pojede. Ja nikada nisam videla Tanju da jede. Ili čak da pije bilo šta
drugo osim pola čaše vode, koju iskapi što brže može, naslanjajući se
na sudoperu. Ili da ide u kupatilo; nikada nisam videla Tanju da ide u
kupatilo. Možda ona sere u naše cvetne leje i piša u mamine zelene
sokove? Ili se uzdržava dok ne dođe kući. Uvek sam se pitala šta je
mama mislila da će Tanja uraditi sa tim preostalim žumancima.
Progutati ih kao Roki pred veliki bokserski meč, ili ih poneti kući da
napravi liker od jaja za svoju dosadnu decu? Nikada nismo upoznali
Tanjine klince, ali mama je naučila njihova imena iz istog razloga iz kog
pozdravlja prosjake. Kako je Elena ovih dana? Da li Saši ide dobro u školi?
Tog poslednjeg jutra na stolu su bili postavljeni sveže isceđen sok
(običan, od pomorandže), sir i puter, isečen paradajz i krastavac.
Mislim da je mirisalo na kafu i kajganu; nisam mogla da je vidim, ali
mislim da je to bila kajgana. Doručak je izgledao kao obred, ponude
iznete bogovima. Radio je bio isključen iz struje, kabl je mlitavo visio
poput amputiranog dela tela pored daske za seckanje. Moramo da
razgovaramo, govorio je. Mama i tata su želeli da budu ozbiljni. Da li je
iko zvao da im kaže? Policiji? Da li je iko zvao policiju? Nisam želela da
razgovaram. Odbijala sam. Mama me pogledala ništa ne govoreći, a ja
sam skrenula pogled takođe ništa ne govoreći. Onda je moj telefon
zazvonio. Bio je to Sebastijan.
Obećala sam mu da ćemo se zajedno odvesti do škole. On je
insistirao. „Moraš.” Ja to nisam želela; i dalje to nisam želela. Ali nisam
želela ni da ostanem kod kuće. Ko će pojesti sve ovo? Stigla sam to da
pomislim pre nego što sam nazula cipele i dograbila svoje ključeve. Bili
su na stočiću u hodniku. Da li će Tanja morati da sve to umota u foliju i
stavi u frižider? Ali Tanja je petkom bila slobodna. Imala je slobodan
dan petkom, a oni će doći i pretražiti našu kuću pre nego što se ona
vrati.
„Nemam vremena!”, doviknula sam mami i tati. „Možemo da
razgovaramo večeras.” Ali nisam imala nameru da ikada više
razgovaram sa njima. Kako bi oni uopšte to mogli da razumeju? Bilo je
prekasno.

Glavna tužiteljka Lena Pešon priča i priča, a ja se još uvek ne

okrećem da pogledam u publiku. Ne želim da rizikujem da ugledam
Amandinu mamu ili bilo koga drugog ko želi da dobijem večnu kaznu,
najbolje u formi smrti, ali ako ne takvu, onda bar da me zaključaju i
bace ključ. Zašto bi oni bili i najmanje zainteresovani za Sanderove
argumente o dokazima i sledu događaja i nameri i svemu ostalom? Čak
ni ja nisam zainteresovana.
A novinari, ne želim da gledam ni u njih. Ja kapiram šta oni hoće,
hoće da me objasne, da kažu kako sam takva i takva, da sam vaspitana
ovako a da su moji roditelji onakvi, da „mi nije bilo dobro”, „previše
sam pila”, „pušila travu”, slušala sam previše „pogrešne vrste muzike”,
provodila vreme s pogrešnim ljudima, nisam „prosečna devojka”.
Ubedila sam sebe u neke stvari, a nisam razumela neke druge.
Njih ne zanima da saznaju šta se desilo; žele da me zatvore u
najmanji prostor u koji mogu da me uguraju. Tako će im biti lakše da
me sklone u stranu. Oni žele da budu ubeđeni kako mi nemamo ništa
zajedničko. Tek onda će moći da spavaju noću. Tek onda će poverovati
da ono što se dogodilo meni nikada, nikada, nikada ne bi moglo da se
dogodi njima.
Tužiteljka, glavna tužiteljka Lena Pešon („Zovite me Lena”, rekla je
kada je prvi put bila prisutna na jednom od mojih saslušanja) sa svojim
kičastim minđušama (autentična verzija takvog kamenja mogla bi da
se prodaje sa naoružanim telohraniteljima dodatim pride), neravnim
šiškama i obrvama koje izgledaju kao da su iscrtane nalivperom, priča.
I priča i priča. Počinje da mi zuji u glavi. Ponovo rukom trljam usta.
Osećam da mi je ispod pazuha lepljivo; pitam se da li ljudi mogu da
vide tamne kolutove koji su se tamo formirali. Pešonova je kliknula na
jedan od dokumenata, očigledno nervozno. Izgleda da je za nju
nadljudski težak zadatak da koordiniše pokrete kako bi otvorila te
jebene slike. Ali sada prelazi malom tačkom gore-dole preko fotografije
da bi nam pokazala šta želi da pogledamo.
Sander me nije upozorio da će nam tako brzo pokazivati slike.
Tužiteljka nam već pokazuje slike, iako je ovo samo uvod. Koliko dugo
zapravo uvod može da traje? Zar se ovo nikada neće završiti? Moram
da se izvučem odavde. Gledam u Sandera, ali on mi ne uzvraća pogled.
Ona sada pokazuje nacrt škole. Lavirint hodnika, učionica, najbliži izlaz
za hitne slučajeve, sala za predavanja. Na nacrtu ne možeš da vidiš
koliko su niski plafoni u hodnicima. Ne možeš da vidiš koliko je mračno
u njima, čak i u sunčano jutro krajem maja.
Pokazuje na crtež da označi moj ormarić, gde je pronađena jedna od
Sebastijanovih torbi; pokazuje na vrata u dnu učionice, ona koja vode
napolje u dvorište. Tog dana su bila zaključana. Pretpostavljam da to
treba da objasni zašto policija nije ušla tuda (u medijima su ih
kritikovali zbog toga), mada ne baš da bi to bilo važno. Sve je bilo
završeno pre nego što je iko pozvao policiju. Ona pokazuje na vrata
koja vode u hodnik. Ona su bila samo zatvorena, ne i zaključana, ali ipak
ih niko nije otvorio dok nije bilo prekasno. Da li je iko osim policije
mogao išta da uradi? Kako? I ko? Prelazi na sledeću sliku, nacrt
učionice. Ja obaram pogled. Koliko dugo je već govorila? Deluje kao da
su u pitanju sati.

Zovite me Lena nastavlja svoje temeljno izlaganje. Čitala sam

izveštaj sa istrage, barem njegov najveći deo, i u njemu me ona
secirala. Zovite me Lena me rasekla, izvadila mi celu utrobu, omirisala
sadržaj moji h creva. Zovite me Lena je održavala konferencije za
štampu o meni svake nedelje, ponekad i više puta dnevno, već
mesecima. Analizirala je moj jebeni donji veš.
Zovite me Lena ružna kao govno glavna tužiteljka Pešon je sigurna da
me poznaje. To se jasno oseća u njenom glasu. Svaka reč je otkriveno
blago. Ona ih iznosi, jednu po jednu, na svetlost. Tako je zadovoljna.
Uverena je da zna sve o meni, ko sam ja i zašto. Šta sam uradila. Ne
pokazuje na mene, ali samo zato što nema potrebe za tim. Svi
pogledajte u Maju Norberg: ubicu, čudovište, ona sedi baš ovde pred
vama!
Svi već gledaju.

Sama optužnica, dokument koji iznosi ono što tužiteljka kaže da

sam uradila i za šta želi da budem osuđena, ima jedanaest strana i
sadrži detaljne opise. Postoje i dodaci, sa pojedinostima o žrtvama, ko
su one bile, šta im se desilo i šta sam ja uradila, koga sam ja upucala a
koga je upucao Sebastijan, i kako je sve to moja krivica. Ima tu i
fotografija, mišljenja pravnika, razgovora sa ljudima koji tvrde da me
poznaju, da su znali, da mogu da objasne. Glavna tužiteljka Lena Pešon
ima celu priču. Ona je dosledna od početka do kraja i svi veruju da je
istinita, čak i ako je još nisu čuli.
Pitam se na šta je mama mislila kada je rekla da če sve biti u redu.
Prva nedelja suđenja: ponedeljak

5.

Na kraju je stvarno uspela da iznese zaključak, glavna tužiteljka Lena

Pešon. Onda su se oglasili advokati žrtava. Oni hoće da platim
obeštećenje, ali to nije toliko mnogo novca. Samo jedan od advokata
govori duže od dva minuta. A kada su završili, Sander konačno pita
možemo li da napravimo pauzu. Predsedavajući sudija izgleda skoro
kao da oseća još veće olakšanje nego ja. Izlazimo iz dvorane. Ja sam u
sredini, Ferdinand i Palačinka levo i desno od mene. Sander ide ispred
nas.
Ulazimo u prostoriju koju su nam dodelili i zatvaramo vrata. Na
vrata je zalepljeno parče papira; na njemu piše ODBRANA OPTUŽENE.
Kao da iko ovde veruje da ću moći da se odbranim. Čudno je da je sudu,
gde bi trebalo da istina izađe na videlo, toliko teško da kaže ono što
misli jednostavnim jezikom, da se usudi da nazove stvari njihovim
pravim imenom.
„Želiš li nešto?”, pita Ferdinand. Ja ne odgovaram, samo čekam da
nastavi. „Kafu?”
Odmahujem glavom. Bele ljiljane u mojoj garderobi, mislim. Da sam
to izgovorila, Ferdinand bi se onesvestila, iz jednostavnog razloga što
nema smisla za humor i misli da sam ja od onih osoba koje vole bele
ljiljane. Ali ništa ne kažem.
Sander stoji sve vreme trajanja pauze. Ni on ništa ne govori. Pored
naše prostorije je pripadajući toalet; mislim da su nas zbog toga pustili
da budemo ovde iako je prostorija obično rezervisana za druge svrhe:
nećemo morati da koristimo iste toalete kao svi ostali. Ili drugi neće
morati da koriste isti toalet koji koristim ja. Smenjujemo se u toaletu.
Kada dođe red na mene, sedište na šolji je toplo.
 Vlada mrtva tišina. Niko ne pije nikakvu kafu. Ferdinand pijucka
vodu iz flašice. Suđenje traje već više od dva sata. Tužiteljkin kratki
pregled slučaja trajao je sat i četrdeset šest minuta.
Posle tačno dvanaest minuta, vraćamo se u dvoranu. Palačinka
zatvara vrata tako jako da ono parče papira spada sa njih. Ferdinand ga
ponovo zalepi na mesto. Zaboravila sam da pitam mogu li da se
presvučena.
Kada smo ponovo seli na svoja mesta, čujem kako tata pročišćava
grlo baš kada Sander treba da počne da govori. Moram sebe da
nateram da se ne okrenem i pogledam u njega. Umesto toga se
koncentrišem na Sandera. Sedimo tačno jedno pored drugog, i on mi
daje olovku i notes i kaže mi da zapišem sve što mi izgleda čudno ili
bilo koje pitanje koje želim da mu postavim.
„Važno je”, rekao je više puta nego što mogu da pobrojim, „da
osećaš da je sve ispalo kako treba.”
Dopada mi se Sander. Ali ne razumem uvek šta hoće da kaže. Ili,
tačnije, razumem sadržaj onoga što govori, samo značenje, ali retko
razumem misli koje stoje iza toga.
Da je sve ispalo kako treba? Da sam možda zadovoljna? Morala sam
da pitam na šta je mislio. Ali mogla sam i da se ne gnjavim sa tim, jer
sam dobila samo dugački, nerazumljivi govor o tome kako on „ulaže
žalbu na moj slučaj” i da ako kaže išta što se „ne uklapa u moje viđenje
sleda događaja”, onda moram da mu „ukažem na to”.
Posle izvesnog vremena, mislim da je shvatio koliko je idiotski
zvučao, jer je prestao da govori. Na trenutak je pogledao u mene pre
nego što je rekao: „Ako kažem nešto što će te naljutiti, uplašiti,
iznervirati, ili bilo šta tome slično, moraš to da mi kažeš. Ali ne možeš
to da kažeš odmah dok to govorim, dok tužiteljka i sudije mogu da čuju.
Zapiši, i pozabavićemo se time kasnije.”
Ima još stvari čiju svrhu ne razumem. Stvari za koje kaže da želi da
priča o njima („da ih potegne”) tokom suđenja. Smeta mi što on
očigledno priča o meni kada nisam tu, što „osmišljava taktiku” sa
Ferdinandom i Palačinkom i svim njihovim ostalim kolegama koje
jedva mogu da razlikujem jer svi izgledaju isto. On to radi bez mene.
Oni sede za dugim stolovima u advokatskoj kancelariji i raspravljaju o
„strategijama” kada ja nisam prisutna. Pretpostavljam da to rade dok
čačkaju po svojim kartonskim kutijama kineske hrane za poneti.
„Maja Norberg priznaje neke delove izlaganja činjenica, ali njena
umešanost ne može pokrenuti pitanje kriminalne odgovornosti”, kaže
Sander, a ja se pitam da li iko veruje da ovo znači da sam nevina, da li
če iko biti ubeđen da nisam uradila ništa loše, i pitam se šta ću napisati
u svom notesu kako bih navela Sandera da to objasni dovoljno dobro.
Sander kaže da moram da mu verujem, da je on uvek „potpuno
otvoren” sa mnom. A kakvu drugu mogućnost imam? I dalje nemam
pojma kako bi ovo ikada moglo da ispadne kako treba.
Sander ima čitavu kolekciju pogleda, različitih za različite ljude. Ima
fokusirani ali kao da mu je dosadno pogled, jer kada gleda pravo u onoga
koji govori i jasno je da ništa ne može da ga iznenadi, nema ničega što
bi iko mogao da kaže što on već nije shvatio. To je pogled koji je uputio
službenicima policije dok su me ispitivali i volim da zamišljam da na
taj način gleda novinare kada mu postavljaju pitanja na koja mu nije
dopušteno da odgovori („pravilo o neotkrivanju”). Trenutno gleda
sudiju i tužiteljku upravo na taj način: ljubazno umorno.
Pogled koji je usmerio na Palačinku je gori. Kada Palačinka kaže
stvari kao što su „Moraš da razbiješ nekoliko jaja ako hoćeš da napraviš
omlet” i „Čak i sat koji je stao dvaput dnevno pokazuje tačno vreme”,
Sanderovo lice dobija onaj njegov misliš li da si duhovit? pogled.
I tada ne želiš ništa više nego da Sander prestane da zuri. Jer
najbolje od svega je kada završi sa coktanjem jezikom i zaista nešto
kaže.
Pogled koji znači da je Sander izuzetno razočaran, da je očekivao
više ali će trpeti ovo jer nema izbora - to je pogled koji većina ljudi
dobija, bar s vremena na vreme. Ponekad Ferdinand dobije suprotno:
skoro zadovoljan pogled. Ali taj je gotovo podjednako uvredljiv, jer je
očigledno koliko je iznenađen što je ustanovio da ona ipak nije glupa.
Ono što Sander ne primećuje jeste način na koji Ferdinand gleda njega.
Ili ga za to nije briga.
Ali dopada mi se način na koji Pjeder Sander gleda mene. On ne želi
da se smejem njegovim šalama ili da ga pitam šta smera ili da se
raspitujem za njegovo mišljenje o nečemu. Sanderu nikada ne bi ni palo
na pamet da potajno pogleda u moje grudi. On je zainteresovan za ono
što kažem i uradiće svoj posao. Tačka.
Ne moram da se plašim kako mu je možda teško da sluša ono što
mu govorim. Ne moram da brinem da će biti povređen ili o tome kako
ću ga možda navesti da se oseća. On me gleda kao da sam odrasla, ili
bar zaslužujem da se prema meni tako odnose. Pretpostavljam da je to
Sanderov pogled za klijente. I to je jedan od razloga što je on slavna
ličnost.
 Ja sam „zadovoljna” Sanderom.
Ako bih pitala, tata bi rekao da je izabrao njega jer se „smatra da je
on najbolji”. Da li je Sander skup? Verovatno je skuplji nego što uopšte
mogu da zamislim, ali tata nikada ne bi pričao o tome. Jer to „nije
završeno”, a tata se drži pravila kada je u pitanju šta jeste, a šta nije
završeno.
Nije tako jednostavno kao što bi se moglo reći da je mamin novac
stari novac, a tatin novi. Nijedno od njih nije predstavnik više klase
kakav bi voleli da budu. Ali mama je bar odrasla s novcem, mnogo
novca, koji je deda zaradio potpuno sam zahvaljujući vrsti instrumenta
koji je koristio u hirurgiji kolena. Patentirao ga je još dok je bio na
Medicinskom fakultetu i pre nego što je farmaceutska industrija imala
vremena da shvati da je dedina skalamerija ne samo potpuno nova, već
i korisna. U roku od nekoliko godina postala je „nezaobilazna”
(mamina reč). „Svi” su je koristili „po celom svetu” (ponovo mamine
reći). Deda se „bezobrazno obogatio” od te stvari. (To ni u kom slučaju
nisu mamine reči. Deda, sa druge strane, govori to kad god stigne.)
Deda je prema novcu imao isti odnos kao i prema vremenu. Ono je
tu, on ga koristi, izgleda kao da ga ne ponestaje kako god da ga troši,
njemu se zaista posrećilo i mogao bi baš i da izvuče maksimum iz toga.
Možda je dedin stav bio ono što je učinilo mamu finansijski stegnutom.
A pod stegnutošću podrazumevam to što mama misli da je najvažnije
da je svi smatraju bogatijom nego što stvarno jeste, i pokušava da to
postigne pretvarajući se kako ne misli da je novac uopšte važan.
Mama voli da kaže da su starine u našoj kući došle „iz porodice”. Sat
u kuhinji, na primer - ona ne zna zasigurno da li je taj sat atraktivan ili
potpuno jebeno groteskan, pa se smeje kroz nos kada ga neko pomene
ili samo slučajno okrzne pogledom, i kaže „porodica” i zakoluta očima,
kao da je sat nasledstvo sa kojim je obavezna da živi kako se njeni
mrtvi preci ne bi okretali u svojim grobovima.
Sav naš nameštaj došao je sa raznih bankrotiranih imanja, a deda
ga kupio na licitacijama u Bukovskisu4 i zatim se umorio od njega pa
ga ubacio u našu kuću, ali mama to nikada ne bi rekla. Ne da je mogla
ikoga da zavara; niko živ nikada nije poverovao da je mama ličnost
kakva se pretvarala da jeste. Ali ona svejedno nastavlja da se pretvara.
A ljudi su uglavnom pristojni u vezi sa tim i ostavljaju je na miru.
Tatin novac teško da je star čak i petnaest minuta. A on ga nema
dovoljno da to nadomesti. Ali proveo je poslednju godinu srednje škole
u internatu nadomak Upsale dok su njegovi ispravni, superdosadni
roditelji iz srednje klase radili na irigacionom projektu za Treći svet u
severnoj Africi. I misli da ga je internat naučio šta je potrebno da se
uklopi, šta mora da radi kako bi ljudi iz više klase mislili da je on jedan
od njih. Naravno, greši.
Mora da je tata sada potpuno odlepio. Jer ljudi će ga videti tačno
onakvog kakav jeste. U novinama ga nazivaju investicionim brokerom.
Možda to ostavlja utisak na ljude, otkud znam? Ali svi koji su bitni znaju
da je „broker” nešto što si do trideset pete, maksimalno, a onda počneš
da radiš sa sopstvenim novcem, ili si inače ista takva sramota kao
konobarica sa obešenim sisama i proširenim venama. „Ja se bavim
konsaltingom”, čula sam ga jednom kako kaže. Sa iskrivljenim
osmehom koji je govorio da je to previše komplikovano da bi dodatno
objašnjavao. Na njegovoj poslovnoj posetnici piše „finansijski
menadžer”. To zapravo ne znači „investicioni broker”, ali je blizu.
Ljudi su uvek govorili da sam se umetnula na tatu. Mama to kaže
kad god se naljutim, a tata to kaže kad god dobijem rezultate ispita. Ali
sve u ovoj sudnici ukazuje na to da će tata zauvek ubuduće morati da
se zadovolji time da je „tata ubice Maje - investicioni broker”.
Čestitamo.
Pitam se čega se mama najviše plaši. Da li onoga što će se meni
dogoditi, ili onoga što se već dogodilo njoj. Zapravo me boli dupe šta je
od to dvoje posredi, ali ne želim da Lina bude uplašena. Razmišljanje o
tome koliko Lina mora da je uplašena je skoro jednako grozno kao
razmišljanje o učionici.
Nekada sam dovodila Linu u svoj krevet kada mi je bilo teško da
zaspim. Osećaj je gotovo uvek bio malo bolji kada je ona bila pored
mene, čak i onih poslednjih nedelja. Kosa joj se u snu kovrdžala na
vratu od znoja i uvek je dobro mirisala, čak i kada joj je kosa bila
prljava. Pretvarala bih se da je ona došla meni posle noćne more.
Ponekad bih joj to rekla: „Sanjala si neki strašan san, sećaš li se o čemu
je bio?” Ona bi me pogledala, isprva zbunjeno, a onda bi mi ispričala
svoj košmar. Najčešće je ta priča bila puna pojedinosti, izuzetno
dosadna i nepovezana, o mami i našoj kući i novoj igrački i možda
ponekom psu. Lina je želela psa više nego bilo šta drugo na svetu.
Nadam se da su joj mama i tata kupili jednog i pustili ga da spava s
njom u krevetu. Ali više od svega se nadam da spava u mom krevetu, da
uđe u sobu i legne u njega i da joj to pomaže da se oseti malo bolje nego
ranije.
Pokušavam da zamišljam kako Lina ne razume šta se dešava. Da ne
mora da bude ovde, tako da je pošteđena. Ali to mi ne uspeva naročito
dobro. Jer ne mogu da se pretvaram da će biti manje uplašena samo
zato što ne zna šta se dešava. Znam kako je to; upravo je obrnuto.

„Maja izjavljuje da nije kriva za optužbe iznete protiv nje. Njena

umešanost ne može da pokrene kriminalnu odgovornost. Maja nije
znala, niti bila upućena, za planove Sebastijana Fagermana, niti je bila
kriva za podsticanje ili bilo kakvo činjenje ili nečinjenje koje bi
rezultiralo kriminalnom odgovornošću. Ona u ovom zločinu nije
postupala ni sa kakvim stepenom namere da bi joj se pripisala takva
odgovornost. Maja priznaje da je pucala iz oružja navedenog u
izlaganju i uradila je to na navedenom mestu, ali to je uradila u
samoodbrani. Stoga se ne može smatrati krivom.”

„Kriminalna odgovornost... podsticanje... namera...” Te reči mi

odzvanjaju u glavi i prestravljena sam kada Sander govori na taj način,
jer to zvuči kao izgovori, kao da koristimo pravne pojmove i čudne reči
ni iz kog drugog razloga nego da izbegnemo da ljudima kažemo šta se
desilo. Ja želim da kažem. Boli me dupe do čega bi to moglo da vodi.
Najgore se već dogodilo. A onda se pitam da li Sander namerava da
govori podjednako dugo kao što je govorila tužiteljka. Ne verujem. Čini
se kao da je skoro završio, a prošlo je samo jedanaest minuta. Ne znam
da li je to dobro ili loše, ali to me takođe plaši. Zar ljudi neće misliti da
nije govorio isto toliko dugo jer nema šta da kaže? Prelazim rakom
preko notesa, prislanjam olovku na njega. Ali ništa ne zapisujem. Tri
minuta kasnije, Sander je završio sa pričanjem.

U stvarnom svetu, nisu bila potrebna čak ni tri minuta od trenutka

kada sam zatvorila vrata naše učionice dok nije ispaljen poslednji
hitac. Policija je upala u učionicu devetnaest minuta nakon što je
počelo.
Koliko je ljudi ušlo na ta vrata kada su se najzad otvorila? Bolničari
iz Hitne pomoći, policajci, gomile policajaca. Sa čizmama, vizirima,
teškim naoružanjem. Jedan od njih mi je nagazio na ruku; drugi me
šutnuo u šaku. Neko me povukao s poda, istrgnuo mi pušku. Bio je to
haos. Pojavio se uznemirujuće veliki broj ljudi. Da li su vikali? Mislim da
jesu. Ali ne sećam se da li sam išta rekla. Pre nego što su me i dodirnuli,
odvukli su Sebastijana. Dopustili su da oružje ostane sekundu duže
nego što su njega pustili da ostane sa mnom. Još uvek se pitam zašto.
Položili su me na nosila. Neko me obmotao ćebetom. Ne znam da li
sam ja bila prva koju su izneli. Ne verujem.
Jedan minut, možda minut i po - toliko je trajala pucnjava. Tako piše
u izveštaju sa istrage, ne moram to da pamtim. Ali ipak, ti proračuni me
zbunjuju. Ponekad kad razmislim o tome, deluje kao da je bilo završeno
za deset sekundi; ponekad mislim da sam tamo unutra bila godinama.
Kao u Narniji, gde završiš ako otvoriš pogrešna vrata ormara, a kada se
vratiš posle nekoliko godina rata sa Belom vešticom, nije prošao ni
minut.
Devetnaest minuta od kada sam zatvorila vrata učionice dok se
nisu ponovo otvorila. To bi svakako moglo da bude tačno. Više nego
dovoljno vremena da se sve završi. Ali to, naravno, zavisi od toga kada
tvrdiš da je počelo. Ne sama pucnjava, hoću da kažem, nego sve
zajedno. Policija i tužiteljka kažu da smo to planirali, Sebastijan i ja, da
je to narastalo i narastalo, naša izolovanost, naša mržnja, ali je takođe i
žurka od prethodne noći, poslednja svađa, bila okidač. Ljudi koji se
okupljaju ispred ove sudnice i gađaju kockama kaldrme jedni druge jer
mrze mene i sve što ja predstavljam, sigurna sam da će reći kako je sve
počelo sa kapitalizmom, ili monarhijom, ili konzervativnom vladom, ili
kada smo prestali da verujemo u nordijske bogove ili neku drugu
besmislicu za koju nemaju logično objašnjenje.
Ja sam jedina koja zna. Znam da je sve počelo i završilo se sa
Sebastijanom.

Jedno od mojih prvih sećanja, ne samo na Sebastijana nego na čitav

moj život, je na njega kako sedi na drvetu. Mama i ja smo prolazile
pored kuće Fagermanovih dok smo se vračale iz predškolskog. On je
imao samo pet godina, ali svi su več bili zaljubljeni u njega. Imao je
podužu, talasastu kosu koja mu se kovrdžala na čelu. Postavljao je
ozbiljna, teška pitanja i nije umeo baš dobro da se usredsredi, ali bio je
hiljadu posto uključen sve vreme. On je bio klinac sa kojim su svi dečaci
želeli da se igraju i o kome su sve devojčice šaptale. Čak su i naši
vaspitači iz predškolskog ljubomorno zurili u onoga kome bi zapalo da
mu zakopča jaknu, namesti šal, izvuče pravi par velington čizama sa
police za sušenje kada dođe vreme da se izađe napolje. A Sebastijan bi
odabrao svoju omiljenu vaspitačicu za taj dan. Aneli može da mi
pomogne. Lajla može da mi izuje čarape.
 Sebastijan me pozvao sa mesta na kojem je sedeo na drvetu. Bilo je
to toliko važno, takav ključni trenutak, da je ono čega se najviše sećam
to da nisam bila u stanju čak ni da mu odgovorim. Sigurna sam da je
mama rekla nešto o njihovom vrtu, kući, o tome čiji je on sin. (Ushićeno
mi je šapnula: Zar to nije Sebastijan Fagerman? Jeste li u istom odeljenju
u predškolskom? Kao da već nije znala; bila je potpuno svesna da
jesmo.) Ali sećam se samo da sam osetila žmarce po telu kada sam čula
njegov glas kako izgovara moje ime.
„Maja.” Više tvrdnja nego pozdrav. Nisam se javila. Mama verovatno
jeste. „Zdravo, Sebastijane”, kladim se da je rekla. „Nemoj da padneš
odozgo”, možda je dodala, ili nešto u tom smislu, dok sam ja naglo
izvlačila ruku iz njene. Nisam želela da se meša. To nije imalo nikakve
veze sa njom; nisam nameravala da joj dopustim da to uništi.
Samo nedelju dana kasnije, poljubili smo se dok smo se igrali u sobi
s jastucima. Ponekad mislim o tome, kako se nikada zapravo nismo
igrali, čak ni u predškolskom; samo smo se ljubili. Sa dečacima je radio
ono što dečaci rade: šutiraju loptu i jedni druge ili možda prave kule od
kockica da bi mogli ponovo da ih sruše. Ali sa mnom je to uvek bilo
fizički, on bi me dodirivao, milovao, mirisao mi kosu, opipavao mi
unutrašnju stranu ruke, navlačio pokrivač preko nas i privijao se uz
mene udišući moj dah; zbog toplote i nedostatka kiseonika osećala
sam vrtoglavicu. Čak i u predškolskom mu je bilo teško da igra
uobičajene igre sa devojčicama. Petogodišnji Sebastijan me je
dodirivao. Trajalo je možda nedelju ili dve, a onda sam morala da
čekam trinaest godina pre nego što me je ponovo otkrio. Da li mi je to
nedostajalo svih tih godina, kada se igrao sa drugima, izlazio sa
drugima, bio godinu dana ispred mene u školi i ja znala koje on, ali on
nije znao ko sam ja? Da, jeste.
„Ne možeš da određuješ šta če oni misliti o Sebastijanu”, rekao mi
je Sander više puta nego što mogu da nabrojim. „Ne smeš da se brineš
zbog toga kako če ga ljudi upamtiti. Moramo da se usredsredimo na
tebe. Moramo da obezbedimo da se ovo suđenje bavi onim stvarima
zbog kojih ti možeš da budeš pozvana na kriminalnu odgovornost.
Time i ničim drugim.”
Zbog kojih ja mogu da budem pozvana na kriminalnu odgovornost.
Kao da to nema nikakve veze sa onim što je Sebastijan uradio. Kao da
će to biti moguće razdvojiti, iščupati, odseći, oprati od ostalog.
Tužiteljka svakako nije mislila tako. Zovite me Lena misli da je sve to
povezano. Da li treba da napravim zabelešku u svom notesu kako
mislim da je u pravu?
Prva nedelja suđenja: ponedeljak

6.

Suse iz zatvora me čekala na parkingu kada smo završili za taj dan.

Nosi neku vrstu uniforme i osmehuje se, osmeh joj je širi nego što bi
trebalo da bude moguće, zubi su joj toliko beli da izgledaju bledoplavi.
Ti zubi izgledaju izmešteno na njenom sprejem potamnjenom licu, kao
da samo čekaju pravi trenutak da pobegnu. Suse pita kako je prošlo. Ne
mogu da se nateram da odgovorim, samo ulazim u auto i čvrsto
sklapam oči.
Dopušteno mi je da ponesem svoj notes. Još uvek ga držim u ruci.
Nisam napisala ni reči; umesto toga sam samo škrabala. Krugovi, jedni
unutar drugih, jedni povrh drugih, jedni pored drugih, mali, veliki,
ukrug, ukrug, ukrug.
Suse seda na zadnje sedište, pored mene. Mogu da osetim kako me
posmatra sa strane, ali ne kaže ništa više. Ostavlja me na miru. Kako je
prošlo?

Nisam slušala posebno pažljivo kada je Sander govorio o učionici.

Ali primetila sam kada je počeo da govori o meni. „Maja.” Vodio je
računa da koristi i ime i prezime svih uključenih u postupak svaki put
kada ih je pominjao, ali mene je nazivao „Maja”. Samo Maja, bez
prezimena, uvek Maja, iako je to samo nadimak; ja sam zapravo Marija.
Marija bi mogla da bude političarka, književnica, doktorka. Ubica.
Međutim, Maja, ona je slatka i bezopasna. Slatka kao bela maca, devojka
Pelea Svanslesa.5 Tužiteljka uvek kaže „optužena”, a jednom ili dvaput
je rekla i „Marija Norberg”. Nikada Maja, iako me uvek tako oslovljavala
kad god je bila prisutna kada su me ispitivali.
 „Važno je”, objašnjava Sander - mnoge stvari su važne u
Sanderovom svetu - „da sud upozna Maju.”
Ne znam kako bi Sanderove ideje ikada mogle da dovedu do nečega
drugog od onog što svi očekujemo, a u „svi” uključujem i samog
Sandera. Ali njegov kratki uvod, koji se uglavnom sastoji od pravničkog
žargona, ipak uspeva da pomene mamu i tatu, moju školu, kako je svet
odraslih mene izneverio, kako mi je bilo teško sve od kada je Sebastijan
ušao u moj život, kako sam se našla u situaciji iz koje nisam mogla da
se izvučem i kako sam imala samo osamnaest godina kada se to desilo
- „tek sam postala punoletna”.
Sander je rekao da sam „rano sazrela” i „inteligentna”, ali
„nesigurna” i „podložna manipulaciji”. Sander mi je dao IQ testove i
naterao me da razgovaram sa dva psihologa. Imao je mnoštvo gledišta
o tome ko sam ja i zašto sam uradila to što sam uradila a nisam uradila
mnoštvo drugih stvari koje je, po tužiteljkinom mišljenju, trebalo da
uradim.
Kada smo izašli na auto-put, Suse me uzela za ruku, a ja sam se
naslonila na njeno rame. Ja sam dobra učenica. Na način koji navodi
profesore da se osmehnu kada podigneš ruku, ali onda te nikada ne
prozovu jer više ne moraš ništa da dokazuješ. Učenici kao što sam ja
okruženi su posebnom aurom. Ja sam je imala još od prvog razreda.
Sve od tog prvog dana, kada sam imala stopostotni učinak na
nenajavljenom testu iz pravopisa. Sve od prvog puta kada sam tražila
više papira od onoliko koliko nam je profesor dao kada smo počeli da
radimo test. Ja sam bila jedina kojoj je trebao dodatni list papira.
Ja sam pametna, i svi profesori vole da veruju da je tako
zahvaljujući njima. Ja sam ono za šta profesori tvrde da „za to žive”,
pošto to nikako ne može da bude njihova plata.
Čekajte, izvinjavam se. Ja sam bila takva vrsta učenice. Više to
nisam. Sada sam konačni dokaz apsolutne propasti školskog sistema. A
Sander može da priča dok ne poplavi u licu o tome koliko sam
„pametna”, ali on to neće moći da promeni. Iz ovoga neću dobiti peticu.
A biti „pametan” je mač sa dve oštrice, bar ako tvrdite da je
nesrećan slučaj to što ste završili u učionici punoj mrtvih ljudi i da
ništa od onoga što ste uradili zapravo nije bila vaša krivica. Kada mi je
Sander rekao za rezultate IQ testa, bilo je nečega sličnog izvinjenju u
njegovom glasu. Kao da ja već nisam znala da su to loše vesti. Kao da
već nisam provela godine radeći sve što sam mogla kako bih se
pretvarala da sam obična.
 Radila sam ono što sve devojčice rade: žalila se na sve što radim,
pravila se da sam nervozna pre testova i da sam razočarana kada se
ispiti završe. „O zaboooga, nisam stigla do poslednjeg pitanja. Samo
sam nešto nažvrljala, kladim se da sam uradila stvarno loše.” Glumila
sam naivnost pred profesorima i prijateljima, momcima i drugim
odraslima, pretvarala se da sam gluplja nego što jesam, samo da bih
izbegla da izgledam previše zadovoljna sobom, ona misli da je tako
sjajna. Dovoljno sam pametna da shvatim koliko je uzaludno biti
pametan, koliko malo to znači i da je to odgovornost.

Za vreme današnjih uvodnih izlaganja, Sander nije ni pisnuo o IQ_

testu. Umesto toga je pričao o tome kako sam izmanipulisana, čemu
sam bila „podvrgnuta”, kako je to „uticalo” na mene, da je „Maji bilo
nemoguće da predvidi posledice”, da je „ključno da odgovornost bude
pripisana onima koji su zaista krivi” i da je čak još važnije setiti se da
„mi ovde pričamo o pravnoj odgovornosti”. Pred kraj je pustio da mu
se glas uspori, i stišao ga kako bi naterao ljude da stvarno slušaju.
„Ne dozvolite da budete zavarani”, rekao je. Glas mu je malo
podrhtavao, jer je advokat Pjeder Sander želeo da pokaže celoj sudnici
koliko je on emotivno uključen u ovo saslušanje. Da je ono što je rekao
novinarima, kako če ovo biti njegov „poslednji i najvažniji slučaj”, bila
istina, a ne nešto što je izmislio. Ja nisam tek bilo koji klijent za
Sandera, govorio je taj drhtavi glas. Ja sam Maja. Lažno optužena. Onda
je Sander podigao glas i zvučao je skoro ljutito. Zgađeno. „Jedino
Sebastijan Fagerman”, procedio je, „snosi pravnu odgovornost.”
A onda je zastao i spustio ruku na moje rame, puštajući je da tu
ostane dok je čekao da ne samo predsedavajući već i sve pomoćne
sudije pogledaju u nas. I dalje mogu da osetim, čak i ovde u kolima dok
sedim pored Suše, koliko je teška bila njegova ruka.
Onda je to rekao: „Naravno da želimo nekoga da okrivimo za ovu
tragediju. U ljudskoj prirodi je da traži objašnjenje. Ali ne postoje
dovoljni razlozi da se optuži Maja. Odgovorna strana je Sebastijan
Fagerman. On je mrtav.”
A tata je ponovo pročistio grlo. Mama je plakala. Ja sam duboko
udahnula.
Mama, tata i ja smo imali savršenu dramsku usklađenost, a Sander
je pričao samo o onome što se uklapalo u paragrafe zakona.
Kad smo skrenuli prema zgradi zatvora i auto usporio da bi Suse
mogla da pokaže svoju propusnicu, meni se glavobolja probila sve do
čela i stezala ga svojim kandžama. Progutala sam pljuvačku i sela
uspravno, ispravljajući leđa. Otvorila sam oči.
„Prošlo je dobro”, rekla sam Suse dok smo ulazile kroz kapiju u
zatvor. „Prošlo je dobro.”
Ambulantna kola, bolnica
7.

Čitavo područje bilo je ograđeno kordonom. Mogla sam da vidim veliku

grupu okupljenu u daljini dok su me na nosilima iznosili iz učionice u
kola Hitne pomoći, videla sam lepršanje policijske plavo-bele trake
celim putem koji vodi do škole; zamislila sam prepreke za zaustavljanje
rulje podignute između pašnjaka za krave i polja kukuruza.
Dok su me unosili u vozilo čula sam sirenu drugih ambulantnih
kola, koja su išla prema školi. Ili odlazila iz nje?
Ne znam kojim putem su ambulantna kola krenula dok su me
odvozili od škole do bolnice, jer nisam mogla da vidim ništa napolju.
Ležala sam na nosilima, ispod ćebeta, i želela da idem kući. Pretvarala
sam se da ambulantna kola samo idu prečicom, da ćemo uskoro stići u
Altorp, gde je mekana, pokošena staza za trčanje osvetljena cele noći
žutim svetlima, „toliko praktično” (mamine reči), da ćemo se provesti
pored terena za golf, „odmah iza ugla, toliko praktično” (takođe
mamine reči) i luke sa svim svojim barkama, sveže obojenim, koje su
upravo vraćene u vodu, spremne da isplove u arhipelag: „Živimo tik
pored raja” (da, opet mamine reči).
Sebastijan je porinuo svoju barku tri nedelje ranije; ostali smo na
njoj za Valpurgijsku noć. Sebastijan je spavao, ja sam ležala pored njega
gledajući u magličastu nebesku svetlost. To se dogodilo tako nedavno, i
znala sam da me ambulantna kola ne voze kući, ali sam želela više nego
što sam ikada želela bilo šta drugo da vidim mesta koja prepoznajem:
Norengsgorden sa njegovim teniskim terenima ispod izvijenih
krovova, pešačku stazu do škole „Viktor Ridberg” koja je previše strma
da se uz nju voziš biciklom, školu „Vaša”, kamenite staze na Ekudenu,
usku plažu na Barakudi, drveće duž Slotsbakena, mrežu za ljuljanje koju
je tata kupio pre nedelju dana. Kada bih samo mogla da ih vidim, to bi
značilo da se ništa nije dogodilo. Ali nije bilo prozora u kolima Hitne
pomoći i vozili smo se brzo, negde daleko, daleko, daleko.
 Da li će škole sada morati da budu zatvorene? Šta je sa maturom?
Da li će biti otkazana? Amandina maturska žurka? Ona je trebalo da
pravi svoju žurku poslednja od svih nas, i rekla je da ja moram da
održim govor: „Moraš, moraš, moraš!” Šta će se sada dogoditi sa
njenom proslavom? Ona je mrtva, zar ne? Čula sam je kako umire, čula
sam kako svi umiru, svi oni, svi su mrtvi, zar ne? Videla sam ih kako
umiru. Svi osim mene su mrtvi, a pre samo nekoliko trenutaka smo bili
živi.

Koliko je bilo sati? Da li je to bilo samo nekoliko sati nakon što se

žurka završila i išli smo pored Trga Jušholm, ja i Sebastijan? Završili
smo sa pričom, nije više bilo šta da se kaže, i on je išao ispred mene,
odbijajući da hodamo naporedo, i primetila sam da se ona sendvič-
tabla ispred pekare prevrnula. Da li su je ostavili napolju preko noći?
Bilo je toplo, bilo je to toplo proleće, skoro leto. Već duže od nedelju
dana vrućina je delovala rasipno, kao da je nimalo neće preostati za
letnji raspust. Sve vreme sam šetala sa Sebastijanom bosonoga jer su
me stopala bolela, i nosila sam cipele u jednoj ruci, držeći ih za kaiševe
koji se kopčaju oko gležnjeva. Pokušala sam da ga dodirnem drugom
rukom, ali on ju je odgurnuo. A ja sam ipak mislila da više nije ljut, da se
smirio. Izgledao je mirniji nego što je bio za dugo vremena. To je bilo
pre samo nekoliko sati, zar ne? Da li je Sebastijan sada mrtav?
Ta šetnja. Išli smo uz Aleju Henrika Palmesa. Ulica je bila potpuno
pusta, ali bilo je svetlo kao u podne i uskoro ćemo otići u školu i sve ih
ponovo videti. Denisa i Samira i ostale. Ali tu i tada, bili smo sami. Niko
nije išao iza nas, ispred nas, ili pored nas. Vile su bile daleko gore na
brdima, kola su bila parkirana u zatvorenim garažama, vrata su bila
zaključana, alarmi aktivirani. Čitav Jušholm je delovao napušteno;
nisam čula nikakve ptice, niti bilo kakve jutarnje zvukove, sve je
jednostavno bilo tiho. Smrtno tiho, kao u minutima posle eksplozije
nuklearne bombe, pomislila sam. Šta me navelo da pomislim na
nuklearne bombe? Da li sam to stvarno i pomislila, ili je to nešto što
mislim tek sad, naknadno? Sada je gotovo. Sve je gotovo.

Celim putem od škole do bolnice ležala sam na nosilima, slušajući i

ne videći. Vozili smo se već neko vreme kada sam čula još jednu sirenu
u daljini. Zar sirena nije značila „hitno”? Da još nije gotovo? Da je neko
još živ?
 „Zar nisu svi mrtvi?”, upitala sam policajca pored mene; mislim da
je to bio tip koji me izneo napolje. Policajac nije odgovorio. Nije me čak
ni pogledao. Već me je mrzeo.

Bolničko osoblje je nosilo gumene rukavice dok su me svlačili i

stavljali moju odeću u različite kese. Dozvoljeno mi je da se operem tek
mnogo sati kasnije. Videla sam tri različita doktora i četiri medicinske
sestre pre nego što su me pustili pod tuš. Pustila sam samo vruću vodu,
bez hladne. Stala sam pod mlaz dok još nije postao potpuno vreo, ali
jedva da sam osećala promenu temperature. Još uvek nisam mogla da
se oslobodim mirisa krvi. Vrata kupatila su bila otvorena, nije bilo
zavese ispred tuša, a jedna policajka je stajala naslonjena na dovratak i
sve vreme buljila u mene. Izvršili su bezbroj testiranja, uzimali su mi
briseve ispod noktiju, sa mene, iz mene, instrumentima od metala,
čudovišno velikim higijenskim pamučnim štapićima, i morala sam da
provedem noć u bolnici iako je sa mnom sve bilo u redu.
Tek mnogo kasnije sam shvatila da, kada je policija došla da
razgovara sa mnom, to je zapravo bilo ispitivanje; tek mnogo kasnije
sam shvatila zašto mi nije bilo dopušteno da razgovaram ni sa kim
osim sa policijom, zašto su medicinske sestre i lekari govorili „Nije
nam dozvoljeno da o tome pričamo sa tobom” glasovima za koje se
nisu čak ni trudili da zvuče saosećajno. Tek mnogo kasnije sam shvatila
zašto je prošlo nekoliko sati pre nego što sam mogla da vidim mamu i
tatu.
Druga žena je sedela pored mog kreveta, držeći svoju palicu. Kada
su me svukli i smestili u krevet, pitala sam je da li su mama i tata mrtvi.
Ne znam zašto sam to rekla. „Da li su moji mama i tata mrtvi?” Ali
mogla sam da primetim da ju je to učinilo nervoznom. Pozvala je
nekoga telefonom i onda se prva policajka vratila; imala je dečačke
kukove, natapiranu kosu kao iz osamdesetih i diktafon. Naškiljila je
prema meni i upitala zašto sam pitala da li su mi mama i tata mrtvi.
Zašto sam to želela da znam? Zašto, zašto, zašto? Nisam shvatala zašto
me to pita. Ne dok nije prošlo izvesno vreme.
Dve policajke su se smenjivale sedeći tu u bolnici i zureći u mene.
Mami i tati je dopušteno da me vide na pet minuta - mora da je bilo
kasno veče, možda ponoć - u prisustvu još jedne policajke. Bilo nas je
šestoro u mojoj malecnoj sobi, i mama je sedela na samoj ivici mog
kreveta. Ništa nije govorila, ništa nije pitala, ni „Šta se desilo?” ni „Šta si
uradila?”, čak ni „Kako se osećaš?” Nije mi rekla da će sve biti u redu ni
šta sada da radim, šta moram da uradim kako ne bih umrla, čak i da
sam to rekla, da ću umreti, da možda želim da umrem? Mama je samo
plakala. Mnogo puta sam je i ranije videla kako plače, ali nikada tako.
Bila je drugačija osoba. Izgledala je poremećeno, užasnuto. Mislim da
se plašila da sam to bila ja. Mislim da se plašila da me bilo šta pita, ili da
mi bilo šta kaže, jer se plašila šta ću da joj odgovorim.
Moguće je da im je policija (ili Sander) dala instrukciju da ne
postavljaju nikakva pitanja niti pričaju o onome što će mi se desiti, ali
moja mama nikada nije imala naviku da mi govori šta da radim.
Pokušala je da nabora svoje ukočeno čelo i „govori razumno”. Od svih
tipova mama koje je birala da bude, najčešće je koristila promišljenu
mamu. Onu koja želi da pokaže svojoj ćerki kako shvata da je njena
ćerka dovoljno zrela da preuzme ličnu odgovornost. Ne da mama
stvarno veruje u ovo, ali važno joj je da drugi ljudi veruju da je to istina.
Ali pretpostavljam da to nije bilo vreme da pokazuje kako je sjajna
majka bila. Povrh toga, šanse da bi uspela u tom trenutku, na tom
mestu, bile su prilično slabe. Tata je stajao iza nje. On je takođe plakao.
Nikada pre ga nisam videla da plače, čak ni na bakinoj sahrani.
„Pozvao sam Pjedera Sandera”, rekao je. Nije bilo mesta za
raspravu.
Ja sam zapravo znala koje Pjeder Sander. Pretpostavljam da svi
znaju koje on; on se pojavljuje u novinama i na televizijskim vestima
kad god brani nekog ubicu dece ili silovatelja. A u modnim tračerskim
časopisima kada se pojavi na nekoj premijeri ili proslavi sa kraljem - ne
samo na Nobelovom banketu, već i na proslavama na kojima kralj sam
odlučuje sa kim se druži. Bio je takođe i u bezbroj drugih televizijskih
emisija, gde dolazi kao stručnjak da priča o suđenjima na kojima niko
nije imao dovoljno sreće da angažuje njega.
To bi moglo da bude zabavno. To što će me braniti jedini advokat
za koga sam ikada čula, jedini koji stvarno postoji a ne samo da viče
„Prigovor, časni sude” na televiziji ili u filmovima, druži se sa kraljem,
od svih ljudi, tip koji je izašao pravo iz zemlje čuda.
Samo sam klimnula glavom.
Mama je takođe klimnula glavom. Izduvala je nos i zaklimala. Milion
histeričnih trzaja glavom. Možda su joj dali nešto da joj pomognu da se
pribere, ili bar da je spreče da govori. Bojala sam se da ću, ako otvorim
usta bez razmišljanja, ispustiti vrisak koji se nikada neće završiti.
Držala sam usta zatvorena. Klimala i odmahivala glavom. Uglavnom
klimala.
 Radi samo to, mislila sam. Drži usta zatvorena. Ne pričaj.
Tata se izmakao za pola koraka i odjednom sam pomislila da će mi
reći da kažem „hvala”. Da će spustiti glas za pola oktave onako kao što
je radio kada sam bila mala, i pitati „Kako se kaže, Majo?” Ali nije.
Otišao je.
Mislim da su možda mogli da ostanu duže. Sigurna sam da bi
policija volela da čuje stvarno dobar razgovor majke, oca i ćerke, od
srca srcu. Ali to se nije dogodilo. Mama i tata su otišli. Ne verujem da su
želeli da budu ovde.
Pre nego što je mama ustala, zagrlila me je. Zarila mi je nokte u
nadlaktice. Nagnula sam se napred da joj uzvratim zagrljaj, ali malo
prekasno i njena grudna kost se sudarila sa mojoj ključnom kosti. Da
nisam bila veća od nje, možda je mogla da me poljubi u čelo ili uradi
nešto slično, majčinski. Ali sada je to bilo nemoguće. Kada sam se
odmakla od nje, primetila sam da su joj rubovi očiju ružičasti, kao kod
laboratorijskog pacova. Mami se od plakanja razmazala sva šminka a
kasnije je nije popravljala. Razmere svega toga. Ambis koji je to
nagoveštavalo.
Kada su otišli, ušla je medicinska sestra sa dve pilule za mene. Bile
su u plastičnoj čaši. Uzela sam ih. Nagurala ih u usta. Progutala ih s
vodom iz malo veće plastične čaše. Onda je ona otišla ne zatvorivši
vrata za sobom. Jedna uniformisana policajka je i dalje ostala pored
mog kreveta, a druga ispred sobe.
Oni su, naravno, verovali da nameravam da se ubijem, da ne mogu
da živim sa sramotom onoga što sam uradila, ali to je bila još jedna
činjenica za koju mi je trebalo nekoliko dana da je shvatim. S naporom
sam otvorila usta i doviknula za njom. „Hvala”, uspela sam da kažem.
Ali verovatno bi bilo prikladnije da sam rekla da mi je žao.
Trebalo je da umrem, ali nisam. Umesto toga sam živa. Žao mi je.
Stvarno mi je žao. Nisam imala takvu nameru. Želim da umrem, kunem
se.
Ne znam da li sam spavala te prve noći. Ne verujem da jesam. Ali
jesam uspela da držim usta zatvorena. Nikada nisam počela da vrištim.

Sutra ujutro, u bolnicu je došlo dvoje policajaca. Temeljno sam

ispitana bez ikakvih osećanja. Žena, ona mršava sa natapiranom
kosom, ponovo je došla i sa sobom dovela mlađeg muškarca sa očima
koje su netremice zurile; on je stajao pola koraka iza nje. Možda je pre
toga sedeo ispred mojih vrata. U svakom slučaju, izgledao je kao da se
tek probudio. Naizmenično je buljio u nas dve. Na kraju se zablenuo u
mene. Razmišljala sam da uzvratim na isti način dok ne bude morao da
skrene pogled, ali nisam imala snage za to. Bila sam umorna, kao da ću
svakog trenutka zaspati.
Policajci nisu izgledali kao da im se žuri, ali ipak nisu hteli da sednu.
Ušao je lekar sa listom papira, i policajka ga je potpisala. Nisam morala
da se presvlačim; rekli su da mogu da nosim bolničku tuniku. Ionako će
mi biti data nova odeća kada stignemo tamo. Moju sopstvenu odeću,
moj telefon, moj kompjuter, moj ajped, moje ključeve od kuće i
školskog ormarića - sve su to uzeli.
Zatražila sam da odem u toalet i da operem zube. Pustili su me, ali
Natapirana me pratila u kupatilo. Okrenula se kada sam svukla gaćice,
bolničke gaćice, da piškim, ali videla sam je kako me gleda u ogledalu
dok sam se brisala.
Nisam pitala koliko dugo ću biti odsutna. Pre nego što smo izašli iz
sobe, policajka mi je stavila lisice na ruke, zadržavajući jedan prst
između metala i mog članka da se uveri da nisu previše stegnute. Onda
mi je privezala pojas oko struka i zakačila lisice na njega. Nisam ni
mislila da ću otići kući, ali ovo je možda bilo prvi put da sam shvatila
kuda tačno idemo. Iako mi je najšokantnije bilo to što su mi stavili
lisice.
„Da li vam je zaista dozvoljeno da ovo radite?”, pitala sam. „Ja sam
samo...” Htela sam da kažem kako sam samo dete, ili bar tinejdžerka,
ali sam se predomislila.
Novinari su se okupili ispred bolnice. Četiri muškarca sa foto-
aparatima i četiri žene sa mobilnim telefonima koje su stezale u ruci
stajali su tačno na ulazu. Još dvoje ili troje ih je stajalo malo dalje.
Nisu vikali kada sam izašla na vrata, ali izgledalo je kao da su se svi
okrenuli u istom trenutku. Dedini lovački psi su dizali njuške u vazduh i
počinjali da cvile čim bi deda nazuo gumene čizme. Ja sam za novinare
bila taj par gumenih čizama. Zvuk foto-aparata kao da je dopirao iz
daljine. „Sa pristojne udaljenosti”, prvo sam pomislila. Stajali su tako da
nisam morala da gledam u njih.
Dok sam čekala da policajka u civilu otvori zadnja vrata sivih kola u
koja je trebalo da uđemo, jedan od novinara je upitao kako se osećam.
Glas mu je bio tih; nisam ni primetila da stoji tako blizu. Trznula sam
se.
„Dobro, hvala”, odgovorila sam. Reči su mi same izletele. Zaboravila
sam da držim zatvorena usta, i iz njih je izašlo jedino što je bilo gore
nego da jednostavno počnem nekontrolisano da vrištim. Mogla sam
celim telom da osetim da je to potpuno pogrešno. „Mislim...”, pokušala
sam da dodam. A onda sam videla kako novinar skuplja oči. Nije osećao
sažaljenje prema meni.
Policajka me dograbila. Ona apsolutno nije želela da počnem da
govorim.
„Tvoji prijatelji su mrtvi...”, počeo je novinar. Ali nije mu bilo
dozvoljeno da nastavi.
Natapirana je izgledala kao da če udariti novinara. „Ako ne zavežeš
ovog trenutka, ako smesta ne prestaneš da postavljaš ta svoja pitanja,
rizikuješ ometanje naše istrage. Da li je to ono što želiš?”
Kasnije sam shvatila činjenicu da se Natapirana plašila da če
novinar otkriti ono što mi još nisu rekli, a policija je želela da vidi moju
reakciju na tu informaciju. Ali u tom trenutku sam mislila da je
Natapirana ljuta na mene, čak još ljuća nego što je bila pre, i pocrvenela
sam. Ja nisam neka krhka mala lepotica blede kože koja ume da slatko
pocrveni. Teško mi je da dišem i počnem da ispuštam kiseo, prodoran
znoj koji za sobom ostavlja slane fleke. Ali pokušala sam da se
pretvaram da je sve u redu i ispravila sam leđa.
Dok je Natapirana, sa svojim uskim kukovima i ravno podsečenim
noktima, preturala po džepovima tražeći ključeve kola a novinar
pokušavao da protumači poruku onoga što mu je ona upravo rekla,
vetar je dohvatio moju razvezanu kosu i oduvao je iza mene. Jakna koju
je Natapirana prebacila preko mojih ruku u lisicama pala je na zemlju. I
tako sam stajala, u prevelikoj bolničkoj tunici, bez grudnjaka, sa
bradavicama uperenim u najbližeg foto-reportera. Da mi lisice nisu
bile prikačene na pojas oko struka, verovatno bih počela da mašem.
Bio bi to luđački pokret u stilu upravo sam oborila svetski rekord na sto
metara, ispruženom rukom, raširenih prstiju, usmerenih prema
zanemeloj publici koja nije bila publika, već samo desetak iznenađenih
(u najmanju ruku rečeno) novinara neopranih zuba i u jučerašnjoj
odeći.
Čitavo telo me bolelo kada sam ušla u kola. Odeća me je pekla, kao
da mi je na koži plamen. Kao meduze, koprive, opekotine trećeg
stepena sa nabubrelim plikovima, o moj bože, toliko boli. Mislim da
sam drhtala. Stezala sam sigurnosni pojas koji mi je prelazio pravo
preko ruku; okrenula sam se na drugu stranu od Natapirane. Nisam
ponovo udahnula dok nismo izašle s parkinga i izvezle se na auto-put.
Pratila su nas troja kola. Održavala su rastojanje. Nisam mogla da ih
vidim kako grozničavo pozivaju redakcije, petljaju oko telefona da
pošalju fotografije, ali sam znala šta smeraju.
Moje slike. Maja Norberg, razmažena kučka iz Jušholma, ludača bez
dodira sa stvarnošću. Ubica. Maja Norberg je ludi ubica. Zašto bi inače
policija ovako reagovala? Zašto bi inače tinejdžerka bila prevožena sa
lisicama na rukama? Bilo je samo pitanje minuta kada ću se pojaviti na
novinskim stranicama, snimljena iz četrnaest različitih uglova, u
varijaciji na istu temu.
Natapirana se brzo smirila. Izgledalo je da joj ne smeta što nas
prate; gurnula je duvan za žvakanje ispod usne i namestila ga jezikom.
Podigla je bradu i pokazala mi limenu kutiju duvana da upita da li želim
malo. Odmahnula sam glavom.
O, moj bože, pomislila sam. Moramo li sada da postanemo bliske, ona
i ja? Poželela sam da sam se setila da tražim neko sredstvo protiv
bolova pre nego što smo krenule. Ili da sam pojela bilo šta što su mi
dali za doručak. Odjednom sam postala svesna koliko sam gladna. Kada
sam poslednji put jela? Mora da je to bilo juče. Ali mogla sam da se
setim samo cigarete koju sam popušila na balkonu stojeći pored
policajke. Niko nije pravio frku kada sam to zatražila. Trebalo im je
malo vremena da ustanove na kom balkonu mi je dopušteno da budem,
i još malo vremena dok mi nisu pronašli cigaretu, ali mimo toga su
smatrali da je to u redu. Dakle, sve što je bilo potrebno da prestanem
da potajno pušim cigarete bilo je masovno ubistvo.
Ali da li sam danas doručkovala? Ne. Da li sam juče ručala?
Definitivno nisam. Večerala? Ne, ne verujem da jesam.
Spustila sam glavu na prozorsko staklo i sklopila oči. Želela sam da
sam mahnula novinarima, uprkos lisicama na rukama. Onda bi kraljev
drugar mogao da uloži žalbu i tvrdi da sam luda.
Sudsko saslušanje u slučaju B 147/66

Državni tužilac protiv Marije Norberg

Prva nedelja suđenja: utorak

8.

Sva suđenja se odvijaju po istom obrascu. Postoje pravila kome je

dopušteno da govori i kojim redosledom. Sander je sve to objasnio.
Pažljivo sam ga slušala. Ne želim da me iznenade, želim da budem
pripremljena za sve to.
Drugog dana kada smo se sastali u prostoriji na čijim vratima je
trebalo da piše „ubica”, nije još bilo ni pola deset ujutro, ali neko iz
firme Sander & Lestadijns već je bio na skupoj pijaci u
Estermalmshalenu i kupio nam ručak za taj dan. Hrana je hladna, ali
ipak izgleda otprilike milion puta bolje od bilo čega što sam pojela u
prošlih devet meseci. Na stolu pored termosa s kafom je hrpa
čokoladica s mentom i tanjirići sa kockama šećera i mlekom u
minijaturnim plastičnim posudama. Prošlo je samo dva sata otkad sam
doručkovala, ali jedem čokoladu i umotavam omotače od folije u
loptice, od kojih pravim malu gomilu. Ne pitam da li još neko želi da
proba, ali pitam da li mogu da zapalim. Sander me moli da se „uzdržim”
(tipična Sanderova reč) jer nikada nećemo moći da izađemo iz ove
prostorije a da se novinari ne sjate oko nas, a osim toga,
„problematično je iz sigurnosne perspektive”.
Ferdinand pita da li umesto toga želim duvan za žvakanje. Naravno
da Ferdinand koristi duvan za žvakanje. Verovatno se i ne brije ispod
pazuha. Nekoliko mojih čuvarki u zatvoru takođe su ubeđene da su
duvan za žvakanje i obilje dlaka na telu ispravni koraci ka ženskom
oslobađanju. I da je nagoveštaj telesnog vonja znak prirodne lepote.
Ferdinand me podseća na njih, ali na jedan obrazovaniji način. Nisam
iznenađena što je duvan u limenoj kutiji koju mi je dodala rastresit, a
ne uvaljan u loptice.
 „Ne, hvala”, kažem. U poslednjih devet meseci su mi žene nudile
duvan za žvakanje više puta nego što se većini ljudi desi za čitavog
života.
„Zar ne znaš da je pušenje opasno?” Palačinka mi šapuće
promuklim glasom pravo u uho. „Mogla bi da umreš mlada.”
Ne mogu da provalim da li je ovo šala ili ne.
U svakom slučaju, tužiteljka će danas pričati o mojoj smrti. O tome
kako bi trebalo da sam mrtva.
Njen argument glasi ovako: Sebastijan i ja smo odlučili da se
osvetimo ljudima koji su nas izdali. Odvezli smo se u školu sa bombom
u jednoj torbi i vatrenim oružjem u drugoj, da ubijemo što više ljudi
možemo. Ubijanje je završeno kada je Sebastijan umro. Ja bi takođe
trebalo da budem mrtva, ali nisam, iako bi školske pucnjave trebalo da
izgledaju tako, ili se obično tako završe. Jedan ili više luđaka odluče da
se osvete svojim prijateljima, divljački pucaju sve dok mogu ili dok
policija ne stigne, a onda završe tako što ustrele jedno drugo, izvrše
samoubistvo ili se pobrinu da ih policija ubije. Ako se ne uplaše,
razume se. Samo kukavice prežive. A ja sedim ovde, veoma živa, u
stokholmskom oblasnom sudu, ispred sudnice broj l. Plašljivica, to je
jedini način da se protumači tužiteljkin argument.
Ne odgovaram na Palačinkine komentare. Čuvar otvara vrata i kaže
nam da možemo da uđemo. Dok Sander sakuplja svoje stvari, ja još
jednom gradim piramidu od kuglica od folije. Ferdinand me pita,
ponovo, da li želim malo duvana za žvakanje. Odmahujem glavom.
Mora da stvarno izgledam kao da mi je očajnički potrebna cigareta.
Onda „nikotinska žvaka!”, uzvikuje ona srećno: upravo je dobila
sjajnu ideju. Ferdinand čak ima vremena da prekopa po svojoj
vrećastoj torbi pre nego što Sander cokne jezikom. Nema nikakve
šanse da bi Sander dozvolio da žvačem žvaku tokom sudskog
postupka. Ulazimo i zauzimamo svoja sedišta.

Svetlucavi obrazi tužiteljke Zovite me Lena su rumeni. Možda je

započela dan stoječi na stepenicama ispred sudnice i držeći
konferenciju za štampu; vreme je danas lepo, sunčano i hladno. A
spremna sam da se kladim da ona obožava konferencije za štampu
napolju na stepeništu sudnice. Veoma važna osoba u veoma
uzbudljivom filmu. Ili je možda pešačila dovde, pošto je važno uključiti
vežbanje u svakodnevnu rutinu? Ako bih morala da pogađam, Lena
Pešon ide stepenicama umesto da se vozi liftom i misli kako to znači
da može pojesti dva peciva ili jednu marcipan rolnicu sa punčom
svakog dana na pauzi za kafu. Zovite me Lena takođe izgleda kao da
kupuje akcije i razmišlja o svom penzionom fondu, a završila je Pravni
fakultet ne uzimajući studentski kredit (jer osoba koja ima dugove
nikada nije slobodna!). Skoro da uopšte ne moram da se napregnem pa
da zamislim kako njena kuća izgleda (sa stilskom terasom): lamperija
od borovine u dnevnoj sobi, indijanske zamke za snove iznad dečjih
kreveta, najveća kolekcija keramičkih žaba u Švedskoj u staklenoj
vitrini... a sada je njen red da govori. Ponovo. Mrzim glavnu tužiteljku
Lenu Pešon.
Bilo je to devet meseci novinskih članaka i televizijskih programa, u
kojima je svakome, apsolutno svakome osim mene, bilo dopušteno da
priča, svakome osim mene je bilo dopušteno da plače u udarnom
terminu, svako osim mene je mogao da održi konferenciju za štampu
na apsolutno svakim jebenim stepenicama na kojima poželi, dok je
mom advokatu i mojoj porodici bilo zabranjeno da daju izjave za
javnost. A onda - kao zgrušana pavlaka na lososu punom dioksina - na
tužiteljku je red da govori. I sada će ona da ispriča priču o masovnom
ubici koji je trebalo da puca u sebe, ali nije imala dovoljno hrabrosti:
jebena kukavica, koja odbija da prihvati posledice, koja misli da može
da se izvuče sa tim. To sam ja.
Sander može da objašnjava dok ne promukne, a ja i dalje neću
razumeti zašto ona dobija pravo da počne. Tužiteljka dobija pravo da
priča gluposti o meni bar na dan, možda dva. A onda, nakon što je nama
dozvoljeno da govorimo, biće ponovo red na nju. Pozivaće svedoke
jednog po jednog, i svi oni će imati jednu stvar zajedničku: složiće se da
sam ja čudovište.
Današnji dan, i ne znam koliko još dana, biće dani glavne tužiteljke
Lene Pešon. Totalno i potpuno njeni. Mama je toliko bleda da izgleda
kao da nosi klovnovsku šminku; tatino čelo se sija. Sander je savršeno
opušten, mogao bi da bude i u svojoj dnevnoj sobi, i razgovara s
ljudima koje je pozvao na piće. Ali ja nisam bila pozvana na ovaj koktel
parti. Ja sam opružena na stolu sa posluženjem. Ja sam jedina koju će
pojesti, razdeljenu na porcije zajedno sa komadima torte.
Mi ćemo slušati. A onda ćemo gledati fotografije, crteže, oružje,
službene zapisnike. Čitaćemo moje imejlove. Moje SMS poruke. Moje
objave na Fejsbuku. Pretresaćemo koga sam zvala i koliko dugo smo
razgovarali. Raspravljaćemo o sadržaju mog kompjutera i mog
školskog ormarića. Čak ćemo pročitati belešku koju sam napisala na
unutrašnjoj strani korica jedne moje sveske, citat iz pesme: „Kada nije
ostalo više ništa da se čeka, i više ništa da se podnosi.” Po tužiteljkinim
rečima, ovo aludira na želju za smrću. Sledeće nedelje će Lena Pešon
dovesti druge ljude. Oni će pričati, ispričaće „sve”. Da to zavisi od Zovite
me Lene, moje prljave gaćice bile bi dodavane kroz dvoranu da svi
mogu da ih onjuše.
Mene su poslednju pustili da uđem. Sela sam na svoje mesto i
zagledala se u sto. Biće nemoguće da pričam sa mamom i tatom čak i
na časak, bogu hvala. Neće ih pustiti da me grle, dodiruju, nameštaju mi
kosu. Palačinka bi voleo da oni to mogu, jer novinari posmatraju sve
što radim, a Palačinka nema ništa protiv da novinari zure sve dok može
da kontroliše šta je ono što vide. On bi voleo da mama može da mi
skloni pramenove kose s lica i zadene mi ih iza uva.
Ona je to radila otkad pamtim. Da je neko slikao svaki put kada je to
radila - kažiprstom i palcem - bilo bi to kao jedan od onih nizova slika
kakve možeš da nađeš na Jutjubu. Ista tema trideset godina, snimci
otapanja glečera, ili promena zgodne seksi devojke u bezubu babetinu
za dve godine jer je pušila kristal met. Bezbroj fotografija koje se
smenjuju zaista brzo jedna za drugom. Majina kosa sklonjena s lica.
Kratka, paperjasta bebeća kosa. Duža, kovrdžava kosa male devojčice.
Šiške koje sam sama sebi oblikovala na zajedničkoj slici u
predškolskom. Onda kad sam izvukla sebi pramenove ne pitajući
prethodno mamu za odobrenje. Onda kad sam tražila da uvijem kosu
za prvu pričest. Nosim venac na proslavi Ivanjdana. Sjaj u kosi za
Lucijinu povorku. Pletenice sa kojih mi je spala vrpca za vezivanje.
Izuzetno duga kosa koja nije šišana jedanaest meseci oprana
zatvorskim šamponom.
Novinari bi pažljivo gledali ako bi mama petljala oko mene.
Palačinka bi se praktično usrao od sreće. Ostajem na svom mestu i
zurim u prazno. Kada Lena Pešon uključi svoj mikrofon, zvučnici
zapucketaju.
„Dobro došli”, kaže glavni sudija, uspevši da to zvuči kao izvinjenje.
Zatim prepušta reč tužiteljki. Njoj su obrazi i dalje rumeni.

„Zbog njenih postupaka u danima i satima koji su prethodili

ubistvima, optužena je kriva za podsticanje na ubistvo...”, čita iz svojih
beleški. „...s obzirom na to da su njeni postupci podstakli Sebastijana
Fagermana da...”
Zašto čita iz beleški? Da li je ovoj veštici zaista toliko teško da
zapamti za šta me optužuje? Da li je moguće da budeš tužilac čak i ako
si glup?
„Uvodno ubistvo bilo je prvi korak u zajedničkim planovima
Norbergove i Fagermana da izvedu napad u Jušholmskoj gimnaziji, u
učionici 412, istog tog jutra.”
Sada spušta svoje papire. Čak skida naočare za čitanje. „Pokazaću
da je optužena bila aktivno uključena i u pripremu i u sprovođenje ovih
planova”, nastavlja ona.

„Mi govorimo poslednji. To nam ide u korist”, rekla je Ferdinand.

Greši, naravno. Niko neće imati snage da sluša kada tužiteljka završi.
Niko neće želeti da pogleda u mene, a još manje da mi dopusti da
govorim. Ali šta mogu da uradim u vezi sa tim? Ništa.
Nije bitno šta ćemo mi reči; niko neće razumeti na šta mislim, niko
neće to prihvatiti kada kažem da smo svi igrali istu igru, samo u
različitim ulogama.
Sander če ispričati „moju stranu priče”. Ali biče prekasno; oni če do
tada već doneti svoje odluke.
Tužiteljka nastavlja da unedogled tupi o tome kako smo mi bili par,
Sebastijan i ja. Da je on bio moj dečko. Tužiteljka tvrdi da sam toliko
volela Sebastijana da je to ovladalo celim mojim životom. Da bih
uradila bilo šta za njega, za našu ljubav.
Lena Pešon nastavlja da izlaže kako če dokazati da je u pravu.
„Pozvaću sledeče svedoke...” „Svedočenje...” bla bla bla „Dokazi...” bla
bla. Ferdinand se pretvara da je saosećajna i upućuje mi tajni pogled
postrance. Prestani da buljiš. Palačinka menja raspored dve fascikle na
stolu. Sedi mirno. Pitam se zašto sam uopšte ovde. Oni su tako
beskorisni. Ferdinand bi trebalo da predstavlja dokaz da ne mrzim
ljude smeđe kože, a ja nisam mogla da se suzdržim a da je jednom ne
upitam kako se oseća u vezi sa tim što me brani. Postala je tako strašno
nervozna da sam mislila da će se upišati. Bila je to „jedinstvena prilika”,
promucala je. Ona je bila „počastvovana što joj je poveren” moj slučaj i
„nadala se da bi njeno iskustvo moglo da bude od pomoći”.
Kakva epska gomila gluposti. Ferdinand mrzi sve u vezi sa mnom i
ovim suđenjem. Mrzi to što je očigledno da nema dovoljno iskustva da
bude moj advokat, ali joj je ipak zapalo da sedi ovde u sudnici. Mrzi to
što je „prikladna” za moj slučaj, jer to znači da mora da dâ sve od sebe -
pred svim novinarima i njenim zavidljivim kolegama - da izgleda kao
Sanderova simbolična muslimanka iz centra grada, iako je rođena u
Sundsvalu i krštena u Švedskoj crkvi. Jasno je da misli, mada to nikada
ne bi rekla, kako je jedino što joj se dopada u vezi sa ovim suđenjem to
što ćemo izgubiti.
Lena Pešon nastavlja da govori.
„Prema izjavi patologa, pogledati dodatke devetnaest i dvadeset,
smrt Amande Sten je izazvana sa dva prva hica koje je optužena Marija
Norberg ispalila iz oružja broj dva. Nekoliko sekundi kasnije optužena
je još jednom opalila iz oružja broj dva. Ta tri pucnja, prema izjavi
patologa, videti dodatke sedamnaest i osamnaest, izazvala su smrt
Sebastijana Fagermana.”
Mi „prihvatamo ovaj deo opisa događaja”. Što znači da je to istina.
Ja sam ih ubila. Ja sam ubila Amandu. Ja sam ubila Sebastijana. I to nije
bilo iz ljubavi. Možemo da kažemo šta god hoćemo u vezi sa tim - ja
sam to ipak uradila.
Prva nedelja suđenja: utorak

9.

Nikada ne bih bila spremna da se kladim u to, ali glavna tužiteljka Lena
Pešon ipak uspeva da završi svoje uvodne napomene pre pauze za
ručak. Posle ručka (Ferdinand je otrčala da podgreje hranu pre nego
što smo je pojeli) vreme joj je da počne sa predstavljanjem
dokumentovanih dokaza. Postoji milijardu različitih izveštaja sa
obdukcije, dokumenata, policijskih beleški i čudnih skica, i još
izveštaja, izvoda iz mišljenja stručnjaka, i ja više ne mogu sve to da
pratim. Postaje sve lakše ne slušati: Lena Pešon čita naglas, Lena Pešon
čita iz svojih beleški, glas Lene Pešon je piskav, a pred kraj skoro i malo
promukao, trebalo bi da Lena Pešon pročisti grlo, ali ona to ne radi.
Sama optužnica ima samo jedanaest strana, ali tužiteljka nastavlja
da melje kao da bi trebalo da ih ima jedanaest hiljada. A ukupna
količina materijala i jeste otprilike tolika, u slučaju ako uračunaš čitav
izveštaj sa istrage.
Celog dana mi nije dopušteno da kažem ijednu reč, ali nije mi
dopušteno ni da odem. Moram da budem prisutna, da izdržim sve to.
Pokušavam da ne slušam ružnu Lenu.
Ona čita neke od naših poruka naglas. One koje sam slala
Sebastijanu, Amandi i Samiru. One koje sam dobijala od Sebastijana i
Amande. I Samira, naravno. Istovremeno, projektuje naše razgovore na
veliki ekran kako bi svi mogli da ih čitaju naporedo sa njom.
Besmisleno je zadovoljna načinom na koji ih je spojila u celinu. Svojom
pedagogijom.
Sećam se kako mi je Amanda pokazala pismo koje je njena baka
napisala pre nego što je umrla. U pismu su bile instrukcije kako želi da
bude obučena u sanduku i kakvu muziku treba da puštaju u crkvi. Bilo
je to neko klasično delo namenjeno da ga peva jedan određeni kvartet.
Amanda i ja nikada nismo čule ni za delo ni za kvartet. Ali Amanda je
rekla da je problem bio u tome što je bakina najbolja prijateljica umrla
prva, a na njenoj sahrani su puštali istu tu pesmu, tako da je njena baka
sada morala da smisli nešto drugo, jer nije želela da ljudi misle kako
nije u stanju da samostalno razmišlja. Ali naravno da će njena baka biti
mrtva kada pesma bude puštana. Prijateljica je takođe već bila mrtva. A
ipak je Amandinoj baki bilo važno da ne deluje kao imitatorka.
Ne mogu da shvatim zašto svi žele da budu originalni, jedinstveni,
čak i posle smrti. O ne, ne možeš jednostavno da pustiš Amazing Grace
kao neki trgovački putnik, moraš se pobrinuti da to bude posebno i
nezaboravno. Što znači da neki jadni seronja mora da peva Tears in
Heaven uz pratnju klasičnih par tonova na gitari kako ne bi rizikovao
da odeš na svoj večni počinak uz melodiju banalnosti. Baš kao i na
svakoj drugoj „ličnoj” sahrani.
Ljudi su patetični do samog kraja. A ne jedinstveni.
A sada je Amanda mrtva. Amanda, Sebastijan, svi ostali. Nisam
mogla da idem na sahranu nikoga od njih. Naravno, najveća prepreka
nije bilo to što nisam mogla da dobijem privremeni izlazak. Ali ipak
sam želela da znam kada su obavljene, i Sander mi je to rekao. Jedina
sahrana o kojoj nije mogao ništa da kaže bila je Sebastijanova, jer je
organizovana u tajnosti.
Pitam se da li je Sebastijan ikome rekao kakva želi da bude njegova
sahrana. Verovatno nije. On je samo pričao o smrti, ne o onome što će
se dešavati posle. Amanda je, s druge strane, sigurno mogla imati
gomilu ideja o tome kako njen „oproštaj” treba da prođe. Ali zašto bi
planirala nešto takvo?
Mora da je bio težak izazov organizovati Sebastijanovu sahranu.
Nisu baš mogli da pošalju pozivnice ili odštampaju smrtovnice. Umesto
cveća, molimo vas da razmislite o donaciji Lekarima bez granica.
Ali sigurno su morali nešto da urade, jel’ da? U privatnosti, u
prisustvu samo onih njemu najbližih, ko god to mogao da bude, pošto
ni njegov otac ni ja nismo mogli da dođemo. Pitam se kakvu su vrstu
muzike puštali. Da li su puštali jednu od omiljenih pesama
Sebastijanovog tate? Jer njih je najviše slušao. Pitam se kako su ga
obukli. Sigurna sam da su svi ostali morali da nose svoje „omiljene
majice kratkih rukava”. Jer se od svih mrtvih tinejdžera očekuje da
imaju omiljenu majicu kratkih rukava.
Pretpostavljam da su Sebastijanu obukli odelo. Verovatno je morala
da ga kupi Majlis, Klasova sekretarica. Neko skupo, konzervativne boje,
prikladno da u njemu bude kremiran masovni ubica.
Ako bih morala da pogađam, verovatno su organizovali crkveni
sprovod, sa pogrebom odmah posle toga, ili je Sebastijanov brat možda
rasuo prah u vetar, iznad nekog tajnog mora, kako bi izbegao
postavljanje nadgrobnog spomenika koji bi mogao da bude oskrnavljen
i da sve završi u novinama.
Pitam se da li je Sebastijanova mama bila tamo, pozvana da dođe sa
klinike za lečenje zavisnosti od pilula u Švajcarskoj ili sa humanitarnog
rada u Africi, ili sa nekog drugog mesta gde je traćila svoje vreme dok
se stanje njenog sina sve više pogoršavalo. Mogu da je zamislim:
ogromne sunčane naočare, toliko izbrijana, izdepilirana i doterana
laserom da joj je koža postala sjajna i providna kao meduza. Sa
narandžastim makom koji će staviti na kovčeg, možda? Ona nikada ne
bi donela ruže; ruže na sahrani su tako banalne, dok se sunčane
naočare koje čine da matore babe izgledaju kao muve zunzare, vrlo
čudno, smatraju otmenim.
Kada je glavna tužiteljka Lena Pešon pokazala slike iz učionice, čula
sam kako se moj tata promeškoljio na stolici. Ne moram da ga
pogledam da bih znala da je on taj kome je teško da mirno sedi. Ali kada
je pustila snimke sigurnosne kamere sa prilaznog puta ispred
Sebastijanove kuče, i snimak na kome možete da me gledate kako
nosim torbu od njegove kuće do kola i zatim sedam pored njega na
suvozačko sedište, u prostoriji je bilo toliko tiho da bi se čulo i kad
padne igla. Izgleda kao da mi je torba teška (i bila je). Kasnije su je našli
u mom ormariću. Ali bomba nikada nije eksplodirala, bila je
„neadekvatna” po rečima stručnjaka koje Lena Pešon nije citirala, jer se
to ne uklapa u njenu sliku nas dvoje kao čudovišta sa neograničenim
sredstvima na raspolaganju.
Uopšte se nisam pozdravila sa Linom tog jutra, kada sam poslednji
put izašla iz kuće. Ona je još uvek spavala. Pretpostavljam da je tog
dana duže spavala? Volela bih da sam svejedno ušla u sobu, da je
pogledam. Volim da gledam Linu dok spava (uvek na stomaku,
stegnutih šaka podignutih iznad jastuka). Pokušala sam da se setim
kada sam je poslednji put videla, o čemu smo pričale, šta je imala na
sebi, kako je izgledala, ali nisam mogla.
Mora da je tata uzeo tri nedelje odsustva na poslu kako bi mogao da
prisustvuje suđenju. Pitam se da li je morao da ostavi svoj mobilni
telefon prilikom sigurnosne provere i pitam se šta Lina radi dok su oni
ovde. Da li je sa dedom? Pitam se šta deda misli o svemu ovome. Da li
priča o tome sa Linom, gde sam ja? Kada je baka bila živa, njen odnos
sa dedom zasnivao se na činjenici da joj je deda sve pričao, a ona je
postavljala gomile propratnih pitanja kako bi deda mogao sve da joj
objasni. Ne zato što je želela ili morala da zna više kako bi razumela,
već zbog toga što je deda voleo da objašnjava razne stvari. Kada je baka
umrla, deda kao da se izgubio i postao zbunjen. Mi smo nastavili da mu
postavljamo nepotrebna pitanja, ali više nikada nije bilo isto. On je
ostario kada je baka umrla, nešto se već dogodilo sa njegovim stavom i
držanjem u vreme njene sahrane. Sada je star čovek (sa vodnjikavim
očima i nateklim kolenima), nikada ne ide u duge šetnje sa psima na
njihovim povocima niti pokazuje celom šakom biljke čije bi vrste
trebalo da umeš da navedeš. Ne znam da li deda ume da odgovori na
pitanja o meni. Ne znam ni da li se Lina usuđuje da ih postavi.

Više nego bilo šta drugo, nedostaje mi Lina. Sanjam kako spušta
svoju malu šaku, laku kao list breze, na moju ruku, gleda me, i pita
zašto. Ne znam, želim da kažem. Ali nema pitanja koje bi Lina mogla da
postavi a da ja mogu da odgovorim na njega. Ne želim da je ikada više
vidim.
Dok Zovite me Lena Lena Pešon govori, vrat počinje da mi se koči od
držanja glave uspravno. Kada priča o onome što smo nas dvoje napisali
jedno drugom, Sebastijan i ja, te noći kada je delovalo kao da se upravo
završio nuklearni rat, želela sam da glasno vrisnem.
Da! Čujem šta govoriš, ti pedagoška jebena kučko. Zaveži.
Sada ponovo čita iz svojih beleški.
„Kancelarija tužitelja traži osudu za sledeće zločine...” I onda
počinje da sve nabraja: „...podsticanje na ubistvo...” bla-bla... „ubistvo,
ili uništenje ljudskog života, ili namerno uništenje ljudskog života, ili
nenamerno uništenje ljudskog života...” bla-bla-bla, bla-bla-bla. Treba
joj petnaest minuta da istrese sve za šta treba da budem osuđena, ili
barem tako izgleda.
Zamišljam da je Sebastijanova sahrana na kraju bila prilično
neobična. Na Amandinoj su puštali - sto posto sigurno - Tears in
Heaven.
Zatvor, prvih nekoliko dana
10.

Prvi put sam srela Sandera samo nekih sat vremena nakon što su me
sproveli u zatvor. Morala sam nekoliko minuta da čekam u sobi za
posete pre nego što je on ušao. Sela sam na jednu od nekoliko velikih
stolica za odrasle i zagledala se u prostor dečje igraonice. Unutra je bio
minijaturni sto, slomljena kolica za lutku, plastični servis za čaj i
nekoliko knjiga izanđalih od čitanja; slikovnice i klasici Astrid
Lindgren. Lina nikada nije došla ovamo da me poseti. Ona je bila
pošteđena zatvorskih igračaka.
Svaki put kada bih se srela sa Sanderom rukovali smo se, i ni taj
prvi put nije bio izuzetak. Tog prvog dana izgledalo je kao da mi je on
gost, ali nisam znala šta da mu ponudim. Nasula sam čašu vode i
pružila mu je drhtavom rukom, ali nisam je prosula.
Prvi put kad smo se sreli, uglavnom je pričao on. Pitao me je kako
„ja gledam na optužbe”. Ali ja nisam znala kakve su optužbe. Sigurna
sam da mi je policija rekla, ali u tom trenutku nisam mogla da se setim
da li je neko od njih zaista došao i rekao to.
„Ti si osumnjičena za saučesništvo i...” Zvučao je iznenađeno kada
je shvatio koliko sam zbunjena. Pokušala sam da objasnim, ali to je
jednostavno bila zbrka.
Sander je klimnuo glavom i rekao mi da pokušam da idem po redu,
jednu stvar za drugom, da će sve postati jasnije „u toku dana” ili „vrlo
uskoro”, da verovatno treba da počnemo sa time što ćemo slušati šta
policija ima da kaže.
„Ti si pod opravdanom sumnjom za ubistvo, između ostalog”, rekao
mi je tada, savršeno normalnim glasom, „ali stepen sumnje će
verovatno biti povećan pre nego što se ovaj dan završi”, pojasnio je.
Kao da će to sve učiniti lakšim za razumevanje.
Neposredno pre nego što je otišao, dao mi je kesu punu odeće, moje
vlastite odeće. Mora da ju je dobio od moje mame. Ovo je izgledalo
praktično na način koji nisam očekivala. Nisam imala vremena ni da
zaplačem pre nego što je on otišao dalje.

Poslužavnik sa hladnom hranom čekao me kada sam se vratila u

svoju ćeliju. Spustila sam kesu na pod ćelije; ništa nisam pojela. Rekla
sam ne, hvala kada mi je neko ponudio da podgreje hranu i umesto
toga sam legla na krevet, na leđa, zureći pravo gore u plafon nebrojeno
mnogo polučasovnih intervala (obilazili su me na svakih pola sata jer
su još uvek mislili da ću se ubiti), a onda su došli da mi kažu da ću biti
ispitana. Natapirana policajka od jutros se vratila kada su me prevezli
ovamo iz bolnice. Sa njom je bio još jedan policajac. I tu je, naravno, bio
i Sander. On se takođe vratio. I doveo je Ferdinanda. Ona se predstavila
suvim usnama, pružajući mi znojavu ruku. Ime joj je bilo Evin (nije
rekla prezime). Natapirana se presvukla u drugu odeću, a čak i ova
nova je izgledala kao da je oprana na pogrešnoj temperaturi. Čekali su
me u posebnoj sobi za ispitivanje.
Dali su mi da pročitam transkripte svih ispitivanja, mada teško da
je to bilo potrebno - sećala sam ih se do sitnih pojedinosti. Svi ti dani i
nedelje kada je izgledalo kao da sam samo klimala ili odmahivala
glavom. U to vreme nisam razumela baš ništa, ali sada se svega sećam.
Soba za ispitivanje u omladinskom popravnom centru nalazila se u
istoj zgradi kao i „moja soba”; bila je čak i na istom spratu. Imala je
mrazom okovane prozore. Bilo je nemoguće videti išta napolju, osim
izmaglice bezimenih boja i nijansi. Senke švedske novembarske
večeri? Ili noći? Ali bio je skoro već jun. Gde je sunce? Sećam se da sam
pomislila. Da li im je stvarno dopušteno da ispituju ljude usred noći?
Pitala sam koliko je sati.
„Jesi li gladna?”, pitao me kolega Natapirane. Stalno su pričali o
hrani. Jedi, jedi, jedi. Mora da su švedski kriminalci gomila bulimičara.
Odmahnula sam glavom.
Bilo je pet sati, kako mi je policajac rekao. Pet ujutru? Pomislila sam,
ali nisam pitala. Kako bilo, trebalo bi da napolju bude svetla. Još uvek je
maj, zar ne?
Kada završimo čekaće me večera, nastavio je on. Dakle, popodne je.
Nisam bila gladna. Nisam mogla da zamislim da ću ikada ponovo
uspeti da jedem.
Smestili su me na neku vrstu naslonjače. Sander i Ferdinand su seli
pored mene, zajedno sa kolegom Natapirane, na normalne stolice za
normalnim stolom. Policajac nije nosio uniformu nego nešto slično
pidžami; mora da su to bile neispeglane pantalone od odela. Predstavio
se, a ja sam mu odmah zaboravila ime. Da li je bio ovde u bolnici i
prethodnog dana? Nisam mogla da se setim. Ali zar ne bi trebalo da ga
se setim? Ta kosa očigledno nije bila češljana otkako se probudio
prošle nedelje a to se, bar u teoriji, ne bi moglo zaboraviti. Njegovo
nakašljavanje bi se useklo u pamćenje svakome ko je morao da ga
sluša. Nekoje ovde zaudarao na jučerašnje cigarete; mora da je to bio
on. Ponovo sam ga upitala kako se zove, i on je ponovio naprasitim
tonom. Opet nisam upamtila. Nije važno, pomislila sam i klimnula
glavom.
Ispitivanje će biti snimano; Natapirana je pokazala na kameru
iznad vrata i drugu tačno naspram nas. Ona je zvučala budnije od svog
kolege, i izgleda da je, uprkos njenim farmerkama iz supermarketa, bila
neka vrsta šefa istrage. I njoj sam klimnula glavom, baš kada sam
pronašla sasušen opušak uguran u pukotinu između okvira stolice i
jastučeta.
Bilo je nemoguće sedeti normalno na mojoj stolici. Nisam shvatala
zašto su želeli da napola ležim. Nisam želela da sedim zavaljena; tako
mi je bilo teško da dišem, ali nisam mogla da smislim kako da to
objasnim pa sam ipak morala tako da sedim. Mogla sam da osetim
kako mi se od toga stvara podvaljak i ponovo sam se uspravila, ali sam
morala da sedim postrance kako ne bih bila nagnuta unazad.
Natapirana me oslovljavala po imenu. Često. Majo. U stilu kol-
centra. „Zdravo, Majo. Da li si se predomislila po pitanju krivice? Ne?
Majo?” Ponekad je pokušavala da izgleda saosećajno. Onda je
upotrebila pokaži-mi-na-lutki-gde-te-je-dodirivao glas.
„Majo. Možeš li da mi kažeš... možeš li da objasniš kako si se
umešala u ovo? Majo? Šta misliš, zašto si ovde, Majo? Nadam se da
razumeš, Majo, da moramo...”
A onda bi se vratio glas iz kol-centra.
„Kako si, Majo? Želiš li nešto da popiješ, Majo? Misliš li da sada
možemo da počnemo, Majo? Misliš li da bi mogla... Majo... Majo?”
Nekoliko puta sam odmahnula glavom. Kada je izgledala zbunjeno,
umesto toga bih klimnula glavom, dok ne bi počela ponovo da govori.
Izvadila je prazan list papira i tupu olovku. To definitivno nisam
razumela. Da li je trebalo da ih ja koristim? Da zapišem svoje
odgovore? Da li je mislila da sam gluvonema?
Kada ništa nisam uradila, počela je da žvrlja po papiru. Skica. Prvo
veliki pravougaonik - učionica, a onda mali pravougaonici unutar nje -
katedra i klupe. Označila je prozore i vrata prema hodniku. Postavljala
je pitanja dok je crtala. Ali posle izvesnog vremena je odustala od
postavljanja pitanja o učionici. Nekoliko puta je pokušala da me navede
da pričam o onome što sam radila pre toga. „Šta si doručkovala, Majo?
Kako si došla u školu, Majo?”
Da li me je dovezla mama? Odmahivanje glavom. Da li sam se do
škole odvezla autobusom? Odmahivanje glavom. Da li me je Sebastijan
dovezao? Klimanje. Ta pitanja su bila neka vrsta zagrevanja,
pretpostavljam. Priča o nečemu drugom. Kao trčanje u mestu. Istezanje
mišića.
Natapirana je posle nekog vremena odustala i od toga.
„Sebastijan je bio tvoj dečko, Majo”, iznenada je rekla, i to nije
zvučalo kao pitanje. Nisam bila pripremljena za to. Ne znam zašto, ali
nisam očekivala da to pita. Delovalo je previše banalno. Da li će mi
pokazati fotografije mrtvih, kao što uvek rade na televiziji? Stekla sam
utisak da če početi da raspoređuje slike leševa po stolu kao karte za
igranje. Da če ih nacrtati na skici, označiti obrise njihovih tela. Amanda,
Samir, Sebastijan, Krister, Denis.
Sklopila sam oči. I tu je bio on. Sa očima koje su uvek videle pravo
kroz mene. Rukama koje moja koža nikada neće zaboraviti. Njegovo
telo, on ceo, svi grubi i mekani delovi, tvrdi i oštri, njegov miris, kakav
je osećaj bio kada prodre u mene, i njegova težina na meni. Pre svega
to. Njegovo telo na mom. Sve dok nisu došli da me odvedu iz učionice.
Da ga uzmu od mene. Da odnesu njegovo telo.
Sebastijan, naterala sam sebe da pomislim. Oni hoče da pričam o
Sebastijanu. Ništa više.
Ne, pomislila sam. Samo klimni glavom. „Mhmmm.” Ništa ne govori.
U glavi sam čula zavijanje. Pritisnula sam je rukama kako se ne bi
raspala.
Sebastijan je uvek slušao omiljenu muziku svog tate, uvek, stalno, i
kada smo se prvi put poljubili (ne u predškolskom - kada me stvarno
poljubio po prvi put), nazvao me je Slatka Meri Džejn. Tada to nisam
znala, ali i to je bilo iz jedne od omiljenih pesama njegovog tate. Popela
sam se na vespu i upravo stavila svoju kacigu. Rekao je to i dao mi
džoint koji mu je bio u ustima. Donja usna mu se sijala od pljuvačke.
Odmahnula sam glavom. Mama i tata su nas verovatno špijunirali kroz
prozor; nisam razumela kako može da bude toliko drzak. Ne, hvala.
Onda me je poljubio, nagnuo se napred, razdvojio mi usne jezikom.
Kada se odmakao, gurnuo je džoint u moja napola otvorena usta.
„Majo”, šapnuo je, a ja sam povukla dim i nisam se zakašljala. Pustio me
je da tri puta povučem pre nego što me ponovo poljubio. Sebastijan me
ljubio, a ja sam pušila travu na nekoliko koraka od svojih roditelja.
Mogla sam da klimnem glavom. „Mhmmm.” On je bio moj dečko. Ili
sam mogla da odmahnem glavom. „Bilo je več završeno.” Niko ionako
ne bi razumeo.
Voleo je da mi stavlja svoje slušalice, pušta mi omiljene pesme svog
tate dok me ljubi, rukama mi milujuči kožu. Dok me grli. Odbijajući da
me pusti. Odbijao je da me pusti, da me ostavi, odbijao je.
Da li je on bio moj dečko? To pitanje nije zasluživalo odgovor.
„Rekla sam mu da više ne mogu”, šapnula sam. Ne znam da li me je
čula. „Da mora da se završi.”
Rekla sam to, zar nisam, posle one zadnje šetnje? Ili sam to samo
pomislila?
Ne mogu da se setim da li je Natapirana pogledala u mene, ali
sećam se da joj se glas usporio.
„Slušaj”, počela je. „Moraš da razumeš da pre nego što neko može
početi da primenjuje mere koje smo preduzeli u tvom slučaju... ti si tek
napunila osamnaest, zar ne?”
Klimnula sam glavom, iako nije bilo potrebe. Ona je svakako znala
koliko imam godina.
„Dakle, neuobičajeno je za mlade ljude da budu zatvoreni u izolaciju
sa punim ograničenjima, na način na koji smo uradili s tobom. Ti
shvataš kako to znači da postoji još nešto što treba da pređemo, ne
radi se samo o tome da ti viđaš, ili si se viđala, s momkom koji je
uradio nešto... da si bila sa Sebastijanom... Ima tu još nečega.”
Klimnula sam glavom.
Sander se ispravio na stolici. „O čemu se ovde radi?”, upitao je.
„Preći ćemo uskoro na to, do detalja, kada završimo sa materijalom
koji imamo. Ali imamo još toga, i trenutno zapravo mogu samo da
apelujem na tebe da nam odmah sve kažeš, i da je to za tvoje sopstveno
dobro, jer mislim da možeš da nam kažeš više o tome nego što si nam
do sada rekla.”
Opet sam klimnula glavom, iz čiste inercije, pa se pokajala zbog
toga i odmahnula glavom. Sander je bio sav kao na iglama.
„I moramo da te obavestimo o dodatnim optužbama.”
Odjednom se svaka reč činila važnijom nego što je bila pre, čak i pre
nego što bi ih izgovorila.
„To ima veze sa onim što se događalo pre nego što ste otišli u školu,
ti i Sebastijan. Sa Sebastijanovim tatom.” Kada ja ništa nisam rekla,
nastavila je. „Misliš li da treba nekoliko minuta da porazgovaraš sa
svojim advokatom? Ovde možemo da napravimo pauzu.”
Odmahnula sam glavom.
„Da li bi želela na trenutak da popričaš sa svojim advokatom,
Majo?”
„Ne”, rekla sam. Ne. Zašto bi trebalo da to radim?
A onda mi je rekla šta je Sebastijan uradio nekih sat vremena pre
nego što sam se odvezla u školu sa njim. Pričala je, objašnjavala,
postavljala pitanja. Usta su joj se pokretala. Postavljala je sve više i više
pitanja.
Ali ja ništa nisam rekla. Umesto toga sam zinula. I došao je. Vrisak.
Ništa više. Samo vrisak. Nisam mogla da prestanem.
11.

Vrištala sam dok grlo nije počelo da me peče a telo prestalo da mi

funkcioniše, i trideset dva sata nakon što sam izašla iz te učionice,
najzad sam zaspala. Bio mi je potreban samo histerični napad, doktor u
odelu, injekcija u ruku. Ali nisam dugo spavala. A kada sam se
probudila, čula sam cvrkutanje u glavi. Fragmente muzike, stihove koji
su došli odnekud, nisam mogla da se setim odakle.
Nisam više bila u „mojoj sobi”, mestu na koje su me na početku
doveli; bila sam u ćeliji sa nadzorom. Naravno, nikada pre nisam videla
neku, ali nije moglo da bude sumnje da sam upravo u njoj. Nije bilo
nijednog prozora. Samo gumeni dušek na podu pored odvodne rupe
veličine klozetske šolje. Mislili su da će mi biti muka. Jedan zid je bio
potpuno prekriven zamagljenim ogledalom.
Pokušala sam da izbegnem da gledam u tom pravcu, u ogledalo, jer
sam shvatala da odande motre na mene, otpozadi, kao da sam riba u
akvarijumu. Umesto toga sam zurila u plafon. Čekala sam da se plafon
uruši, ili postane mekan kao jogurt, razdvoji se, rascepi poput rane, i da
se kroz rupu pruži ruka da me izvuče odavde, gore i nekuda daleko. Ali
mami i tati nikada ne bi palo na pamet da urade tako nešto. Oni su me
se sada plašili, videla sam to tamo u bolnici, bili su prestravljeni.
Njihova ćerka je ubica, zaslužila je ovo, trebalo bi da bude mrtva, zašto
nije umrla? Da li su mama i tata živi? Sada sam shvatila zašto se policija
ponašala tako čudno kada sam to pitala.

Sticajem okolnosti, ja sam plačljivica. Plačem u bioskopu. Kada

vidim reklame sa bebama ili kada neko peva tako fantastično da su svi
iz žirija u emisiji The Voice potpuno oduševljeni i ustaju da aplaudiraju
i kažu Sada! Tvoj novi život počinje sada! Plačem kada je neko ljubazan
iako ne mora da bude i plačem kada se naljutim, a ne uspeva mi da
objasnim zašto. Nesrećan kraj filma u bioskopu? ja plačem. Srećan kraj?
Ja plačem. Takva sam osoba. Ali sada nisam plakala. Nije bilo zbog čega
da se plače, baš ničega. Nesrećan kraj je tužan samo ako postoji
alternativa, ako to deluje nepošteno. Ne ako je neizbežan. U tom slučaju
nema svrhe.
Nisam mislila da ću ponovo moći da zaspim. Mislila sam da ću
morati da ležim tu na tom dušeku čitavu večnost. Riba iz akvarijuma
nasukana na suvo. Ali odjednom sam osetila koliko sam znojava.
Mokra. U kosi, između nogu. Smrzavala sam se. Dlanovi su me boleli,
toliko mi je bilo hladno. Toliko sam drhtala da nisam mogla da se
pomerim. Nije bilo ćebeta u ćeliji i drhtala sam sve jače i jače. Koža me
je svrbela. Ispod kose. Na dlanovima.
Onda sam odustala i pogledala u zid sa ogledalom. Tamo su svuda
bili ljudi, jednostavno sam to znala. Mogla sam da ih osetim kako se
kreću tamo iza, svuda oko mene, gledaju me iako ja ne mogu da vidim
njih. Oko staklene posude u kojoj plivam, u kojoj plutam sa stomakom
okrenutim nagore. Na časovima verskog obrazovanja pričali smo o
ludom danskom umetniku koji je u muzeju napravio izložbu zlatnih
ribica. Sa blenderima u kojima je u svakom bilo po deset ribica. Ako su
posetioci to želeli, mogao je da pritisne dugme i pokrene blender.
Zzzzt! Jedna sekunda. Smuti od zlatnih ribica. Da li su me snimale
kamere? Da, naravno da jesu. Da li su morali da mi kažu ako su me
posmatrali? Ne. Nisu morali da pitaju pre nego što me svuku, zabiju
igle u mene, daju mi lek koji nisam tražila. Nisam zatvorila oči. Ljudi su
bili oko mene a ja ih nisam videla, oni će otvoriti vrata, ponekad, često,
s vremena na vreme. Ja ću ih zaboravljati i pamtiti i neko će ući i
dodirnuti me i ruke će mu se zalepiti na moju kožu. Zzzzt!
Kako bih mogla ponovo da zaspim? Kako bi mala bela pilula u
plastičnoj čaši mogla da me natera da se prepustim? Injekcija? Nikada.
Nisam mogla to da rizikujem. Ako bih sklopila oči, sve bi se ponovo
vratilo.

Policija je tražila da počnem od početka. Onda su mi rekli da je Klas

ustreljen. Sebastijan je ubio prvo njega. Kada sam došla u
Sebastijanovu kuću tog jutra, Klas Fagerman je ležao mrtav u kuhinji.
„Šta ti misliš o Klasu, Majo?”
„Šta ti je on uradio, Majo?”
„Šta si o tome mislila, Majo? Šta si mislila kada je Klas to uradio,
Majo?”
 „Možeš li da nam kažeš šta si rekla Sebastijanu o njegovom ocu,
Majo?”
„Možemo li da razgovaramo o onome što si napisala Sebastijanu
kada si došla kući?”
Oni su već znali; zbog toga su i pitali.

Rekli su da smo Sebastijan i ja odlučili da njegov tata mora da umre.

Da ostali moraju da umru.
„Zašto su morali da umru, Majo?”
Rekli su da smo Sebastijan i ja odlučili da umremo zajedno, da je
trebalo da to bude kraj, ali da ja nisam mogla to da uradim. Rekli su da
je normalno plašiti se umiranja.
„Da li si se uplašila kada si videla šta to znači? Kada si shvatila da će
se sve završiti, Majo?”
Ja nisam znala čak ni šta je bio početak. A sada ležim ovde, u ćeliji u
kojoj ljudi mogu da me gledaju, ali ja ne mogu da gledam napolje. Još
uvek nije bilo gotovo.

U jednom od mnogih potencijalnih početaka, Sebastijan i ja smo

voleli da boravimo u kučići pored bazena. Ona se nalazila u levom krilu
kuće. Rezervna spavaća soba u tom krilu nikada nije bila zauzeta, ali na
bračnom krevetu su uvek bili čisti čaršavi i unutra je bilo lepo i sveže. I
svuda su bili zvučnici - na plafonu, po podu, u svakom uglu. Akustika je
bila najbolja u kućici pored bazena, muzika je prigušivala tiho brujanje
sistema za održavanje. Sve te reči, melodije, one najpoznatije. Njegove
pesme. Moje. Naše. One su nas obuzimale, počivale pored nas, obavijale
nas.

Pitala sam se šta su mi dali u toj injekciji, jer je osećaj bio kao da se
skidam sa droge. U glavi mi je zujalo, kao da tražim stanice na radiju,
slušajući svaku po pet sekundi i zatim se prebacujući na sledeću.
Statički šum između svake frekvencije, a zatim pet sekundi pravog
zvuka kada se stanica uključi. Beli šum. Zvuk. Beli šum. Zvuk.
Klasje prezirao one koji koriste drogu; čula sam ga kako to kaže. Bio
je to samo jedan od mnogih razloga što je mrzeo Sebastijana.
I dok sam trljala grubi zid ćelije jednom rukom (nije bio mekan kao
jogurt), mislila sam kako je to bilo pre mnogo vremena. Mora da je
prošla čitava večnost. Ili se upravo dogodilo? Da, uzela sam nešto noć
pre toga, jer kada se sve to dešavalo bila sam napeta, nervozna,
urađena, uplašena. Klas je bio dostojan prezira, mrzela sam ga, bio je
grozan prema meni i još grozniji prema Sebastijanu. Nekoje morao da
kaže Sebastijanu da nešto nije u redu sa njegovim tatom. Da on nije čist
u glavi. Zbog toga sam rekla te stvari Sebastijanu. Zbog toga je on uradio
to što je uradio?
Kada sam sela na ivicu dušeka, shvatila sam da sam bosa. Pod mi je
bio hladan pod tabanima, skoro mekan. Kada sam prebačena u pritvor,
zamenili su moje bolničke papuče parom nekakvih sandala bez traka za
vezivanje. Ali sada ni njih nije bilo. Na obilaznici Vendevegen obično sa
kablova za struju vise patike. Negde sam čula da ako u Njujorku vidiš
cipele kako vise sa stuba ulične rasvete, to znači da tu možeš da kupiš
heroin. U Jušholmu definitivno nisi morao da stojiš napolju i smrzavaš
se da bi kupio drogu. Mama i tata su držali umotane džointe u kutiji za
cigare u biblioteci. Stajali su u zaključanoj vitrini i bili su toliko stari i
suvi da sumnjam da bi uopšte mogao da ih popušiš, ali za mamu i tatu
je bilo uzbudljivo več i samo da znaju da ih imaju nekoliko kod kuće. Za
svaki slučaj. Kao da su njih dvoje ikada bili ta vrsta ljudi, ona vrsta koja
ima šanse da ostvari sve svoje „za svaki slučaj” i „hajde da ovo
uradimo” i „zašto da ne”. Pitam se da li je policija pronašla njihovu
zalihu kada nam je pretraživala kuću, ili je mama imala vremena da je
baci. Možda su rekli da je to moje. Ja bih radije popušila zečije
brabonjke nego što bih poharala mamin i tatin bedni štek.

Legla sam na pod, sa glavom tik iznad odvodne rupe. Prošlo je

mnogo vremena otkad nisam ništa uzimala ovoliko dugo. Prestala sam
sa svim tim. Zar nisam? Skoro, u svakom slučaju. To je bio samo jedan
od mnogih razloga što je Sebastijan uvek bio toliko ljut na mene, jer
sam rekla ne. Rekla sam ne, zar ne? Rekla sam da je bilo dosta?
U glavi mi je zujalo; osećala sam mučninu.
Sebastijan je imao nekog tipa koga je mogao da pozove. Da „pozove
taksi” ili „naruči picu” ili „zakaže čišćenje bazena”. Zavisilo je od
situacije do situacije. Šifre nikada nisu bile previše teške za
provaljivanje. „Dve klasične hrskave pice sa više sira. Kolutići od luka. I
flaša fante. Ima nas četvoro.” Ali onda je otkrio Denisa, i „dostavljač
pica” mu više nije trebao.
Što se tiče droga, Denis je bio iznenađujuće inventivan.
Da li je trebalo da im to ispričam? Da li policija želi da zna kako je
Sebastijan nabavljao svoju drogu? Da li bi trebalo da kažem da je za sve
kriva droga? Oni će misliti da je za sve kriva droga. Da li je dobro ako je
za to kriva droga? Da li Sander želi da to kažem? Treba li da pričam o
žurkama? Sebastijanove žurke su bile fantastične. On je bio legenda.
Mašta drugih ljudi zaustavljala se na starim vinima njihovih roditelja i
koktelima napravljenim sa dom perinjonom; oni su mislili da je
dovoljno da plate gomilu petnaestogodišnjakinja u bikinijima da
poslužuju hranu na godišnjoj večernjoj zabavi samo za momke, ali ne i
Sebastijan. On je iznajmljivao pojačala, profesionalne konobare,
brodove, cirkuske trupe, kuvare iz televizijskih šoua, vatromete, pica-
majstore iz Napulja, a jednom je platio avionsku kartu jutjuberu iz
Njujorka da dođe na žurku sa nama. Jutjuber je bio previše razvaljen da
bismo shvatili šta priča, ali spavao je sa jednom od Amandinih
prijateljica sa časova jahanja i dve nedelje kasnije postavio je klip
naslovljen „Žurka sa Šveđanima”. Imao je više od dva miliona pregleda.
Sebastijan nije imao granica. Svi su voleli njegove žurke. Svi su
voleli njega i sve u vezi sa njim, bar na početku. Svi su želeli da budu sa
njim, ali niko mu nije bio bliži od mene. Sebastijan je želeo da provodi
više vremena sa mnom nego sa bilo kim drugim. On ne može da preživi
bez tebe, Majo. Sebastijan i ja smo odlazili sa večera pre nego što bi iko
od ostalih završio sa jelom, silazili sa plesnog podijuma dok su svi
ostali još igrali, išli u kućicu pored bazena, zaključavali je iznutra i
puštali da se ostali zabavljaju bez nas. Kada smo želeli da odu,
Sebastijan bi isključio struju. Kada muzika stane, odlazili su, bar većina
njih. Mi smo ležali nagi na podu kućice pored bazena i slušali šištanje
mašina, koje se nikada nisu isključivale, povezanih na neki posebni
generator.
Sebastijan je izabrao mene. To je bilo neobjašnjivo, nikada nisam
razumela zašto, trebalo je da nađe neku lepšu, izuzetniju. Ali kada je
izabrao mene, ja sam postala sve to. Postala sam jedinstvena. Mama i
tata jedva da su znali šta će sa sobom, bili su toliko srećni. Sebastijan!
Ni u njihovim najluđim snovima.
Isprva su bili zaista srećni zbog Sebastijana. Da li treba to da
kažem? Da li policija želi da zna koliko su svi voleli Sebastijana? Koliko
je Sebastijan voleo mene? Voleo me je čak i kada sam ga izdala, i
ponovo me je izabrao jer me je voleo, više nego što me voleo bilo ko
drugi. Ja sam volela Sebastijana.
Ali mrzela sam njegovog tatu. Mrzela sam mrzela mrzela Klasa
Fagermana. Želela sam da umre.
12.

Ostala sam u ćeliji za nadzor preko noći. Posle nekog vremena (sat
vremena? dva?) sa ustima blizu odvoda, ponovo sam se popela na
dušek. Da li sam zaspala? Da li sam vrištala? Koliko mi je trebalo da se
ponovo probudim? Ne znam, ali u glavi mi je bilo drugačije; zidovi su
delovali tvrđe. Sklupčala sam se. Šaptala njegovo ime. Na početku je
imalo tako sladak ukus, ali kasnije, kao zaleđeni šećer koji mi se topio
na jeziku, zalepilo mi se za nepce i ispunilo mi usta gorkom žuči i
povratila sam, daleko od onog praktičnog odvoda u podu. Nekoje ušao i
oprao to. Dao mi čašu vode, obrisao mi usta i ponovo otišao.

Kada sam bila dovoljno stabilna da se vratim u „moju sobu”, gde su

postojali prozor i krevet (i gde sam i dalje bila izolovana od svih
ostalih), nastavljeno je moje ispitivanje sa Natapiranom. Isprva je uvek
ona bila ta koja je vodila ispitivanja. Njenim kolegama je retko bilo
dopušteno da postave više od nekoliko uzgrednih pitanja; oni su samo
sedeli u uglu i čistili nokte i s vremena na vreme bili zamenjivani.
Sigurna sam da su Natapiranu smatrali savršenom osobom da
razgovara sa mnom. „Mlada žena.” Ja sam mislila da je potpuno jadna.
Uvek je bila živahna na početku sastanka. To je bio deo kada je
stalno izgovarala moje ime. Bila je vedra kao voditeljka dečje emisije.
Pred kraj bi postajala sve umornija i nervoznija. Onda bi joj se glas
spustio za oktavu, i počela bi da govori kao u loše prevedenoj
kriminalističkoj drami.
„Stvarno? Tako bi ti volela da objasniš te poruke?”
„Čujem te, Majo, čujem te. Ali teško mi je da razumem zašto bi to
napisala ako nisi stvarno tako mislila. Da li često govoriš stvari koje ne
misliš?”
Na neki način me podseća na psihologa kod koga me mama
naterala da idem odmah nakon što je Lina rođena (uvrtela je sebi u
glavu da če to biti problem za mene, da dobijem sestru kada već imam
toliko godina). Taj psiholog je čitao u „ABC psihologije” da treba da
pusti pacijenta, da mi dozvoli da govorim slobodno jer ću mu onda
ispričati stvari koje sam u stvari želela da sačuvam u sebi, samo da bih
izbegla neprijatnu tišinu.
Natapirana je često isprobavala istu taktiku. Baš kao sa
psihologom, ovo je dovelo do toga da smo nas dve sedele u sobi za
ispitivanje ne razgovarajući. U psihologovoj ordinaciji je moglo da
prođe deset minuta da niko ne progovori ni reči. Ovde to nikada nije
trajalo dugo jer se Sander protivio („Moja klijentkinja ne može da
odgovori na vaša pitanja ako ih ne postavite.” „Ne može se očekivati od
moje klijentkinje da pogađa šta biste vi hteli da znate.”), iako je izgleda
stvarno mislio da je apsurdno zabavno kada ja ništa neću da kažem, a
policajci završe sedeći i zureći u svoje plastične šolje sa hladnom
kafom na čijoj se površini nahvatala skrama. Ponekad je i Sander ćutao,
zavaljen u svojoj neudobnoj stolici, skrštenih ruku i zatvorenih očiju
kao da spava ili meditira, dok je za to vreme njegova satnica nastavljala
da otkucava.
A kada sam stvarno odgovorila na pitanje, o žurci od prethodne
noći, na primer, svađi sa Klasom, mojim SMS porukama, ili onome što
smo rekli kada smo razgovarali telefonom, kada smo odlučili da ćemo
se odvesti u školu zajedno, ili o čemu smo pričali kada smo otišli u tu
šetnju nedugo pre nego što ću otići kući, nije prošlo dugo pre nego što
je Natapirana još jednom postavila potpuno isto pitanje.
„Već sam odgovorila na to”, rekla sam.
„Molim te, ponovi mi”, uzvratila je Natapirana.
A Sander je uzdahnuo.

Natapirana bi se iznervirala, čak ponekad i naljutila, ali nikada nije

izgubila kontrolu i nikada nije počela da galami i viče. Uvek me gledala
istim vlažnim pogledom: ni ljutito, ni ljubazno, ni tupo, samo
bezizražajno. Njene kolege nisu bile baš toliko dobre. Ali ako bi podigli
glas, Natapirana bi ih udaljila, smesta, bez rasprave, i ničim ne odajući
da je to bilo naređenje. Tražila bi im da joj nešto donesu; vodu,
dokumente, neke grickalice, ili možda „nešto toplo za piće”. Tako da su
njene kolege držale glas pod kontrolom i samo zurile u mene, kako bi
im bilo dopušteno da ostanu.
Najgori od svih je bio jedan momak od nekih dvadeset pet godina.
On je došao pred kraj prve nedelje, i mrzeo me je više nego što je mrzeo
sve devojke koje su ga odbile jer si mogao da zaključiš, čim ga pogledaš,
koliko je loš u krevetu. Ali nikada nije dopustio da Natapirana vidi
način na koji me je posmatrao. Jer da je to videla, verovatno bi bio
poslat na prinudni odmor, ili bar premešten u drugu jedinicu, kao, na
primer, u onu koja kontroliše da li ljudi prebrzo voze.
Kako sam znala da me je mrzeo? Zato što me podsetio na situaciju
kada sam povela Sebastijana sa dedom u lov. Dedini drugari u lovu bili
su sedmorica dobro uhranjenih, samozadovoljnih direktora koji su
dremali u šumi, pili već pre ručka i pričali laži: O ne, nisam ranio jelena,
bio je to samo nesmotren promašaj, sve samo da bi izbegli praćenje
ranjenih životinja sa psom koji trči tako brzo da su osećali ukus krvi u
ustima posle samo deset metara. Ja sam se pridružila Sebastijanu na
njegovoj čeki umesto da idem u hajku.
Sebastijan je ponekad lovio sa svojim tatom, tako da su mu dali
prilično dobro mesto, iako je možda bio premlad da sam drži čeku.
Deda je bio srećan što nas vidi; pozdravio je Sebastijana kao da je
odrastao čovek i odmerio ga pogledom skupivši oči kada je prebacio
pušku preko ramena. Sebastijan je bio tiši nego obično. Dok smo stajali
u krugu oko vođe lova i primali instrukcije, takođe je bio mirniji nego
inače. Kada smo krenuli prema mestu gde je trebalo da ostanemo,
izgledalo je kao da korača potpuno sam, gotovo u transu. A kada smo
zauzeli svoje mesto da čekamo da se hajka približi našem području,
pretvorio se u novu osobu koju nikada pre nisam videla; bilo je to kao
da mu krv ključa u telu. Sedela sam odmah pored njega, ali mogla sam
da ga udarim u rame a on ne bi ni primetio da sam tu. Sebastijan je
celim svojim bičem bio usmeren na šumu, na životinje koje če ubiti, i
kada je jelen iskočio ispred nas, skoro kao na usporenom snimku, i
okrenuo glavu prema nama baš kada je Sebastijan ustao, nagnuo se
napred i podigao pušku, kroz glavu mi je proletelo da če Sebastijan
pojuriti napred i nasloniti cev na jelenov vrat. Umesto toga je samo
opalio. Dva brza pucnja i jelen je pao na bok, pre nego što je uopšte
imao vremena da nas primeti. A kada je Sebastijan prišao i čučnuo
pored jelena, pomislila sam da če iz džepa izvaditi nož i zabiti mu ga u
kožu, samo da bi okrvavio ruke, samo da bi iz neposredne blizine
osetio kako jelen umire. Ali nije uradio ni to, samo je disao u kratkim,
oštrim naletima. Kosa mu se ukovrdžala na čelu od znoja. Kasnije su ga
hvalili. Deda mi se osmehnuo, kao da zaslužujem priznanje, ali ja sam
otišla u krevet pre večere, rekavši da me boli stomak.
 Kada me taj policajac pogledao, izvan vidokruga Natapirane, to me
podsetilo na to kako se Sebastijan ponašao u tom lovu. Jer nije bilo
važno što sam uhapšena, zatvorena - taj tip iz policije bi me ubio zato
što je samo moja krv mogla da ga umiri. Htela sam da mu kažem da me
podseća na Sebastijana, da vidim kako bi reagovao, ali nisam to
uradila.
Sudsko saslušanje u slučaju B 147/66

Državni tužilac protiv Marije Norberg

Prva nedelja suđenja: petak

13.

Ustala sam sa svog osamdeset centimetara širokog ležaja i pozvonila

na zvonce. Jedan i po metar od mog kreveta do vrata. Kada sam bila
mala, želela sam da se razbolim. Onda bi mi bilo dopušteno da celog
dana ležim u krevetu, jedem šta god želim (marmeladu na belom
tostu), čitam („Harija Potera”), surfujem na internetu na telefonu,
gledam filmove, slušam muziku.
Ne želim da idem na sud. Možda mogu da ostanem ovde ako budu
mislili da sam bolesna. Da ostanem ovde u „mojoj sobi”.
Živela sam u ženskom zatvoru već dva meseca. Pre ovoga sam
provela sedam meseci u popravnom domu za mlade. „Specijalne
okolnosti” (pravnički termin za situacije kada ne moramo da se držimo
sopstvenih pravila) nalagale su da moram da ostanem tamo, iako
obično tamo žive samo momci. Muškarci iza rešetaka se moraju držati
razdvojeno od žena po svaku cenu - to može čak da bude razlog zašto
su uopšte i zatvoreni. Ali za mene su napravili izuzetak. Nabrojali su
gomilu posebnih okolnosti: ženski zatvor je bio pretrpan, ja ću ionako
biti držana u izolaciji, oni nemaju nameru da me puste da provodim
vreme sa drugim pitomcima ove ustanove, omladinski kazneno-
popravni centar ima bolje „resurse” za „ovu vrstu situacije”. I tako
dalje. Ali pravi razlog je bio samo da se pokaže „javnosti” da se ne
odnose prema meni previše blago. U pitanju su bile specijalne
okolnosti, što je značilo da moraju da mi daju specijalni tretman kako
bi uverili stanovništvo da mi ne daju nikakve specijalne privilegije.
Premestili su me u drugi zatvor nakon što je jedan pitomac u
dvorištu za vežbu pored moga vrisnuo „PIČKO, TI JEBENA PIČKO”
dvadeset četiri puta zaredom (brojala sam). Nikada nisam videla kako
izgleda, ali glas mu je na kraju bio promukao. Možda su me premestili
zbog njega.
Ali to za mene nije predstavljalo nikakvu stvarnu razliku. Sobe su
ovde bile skoro identične. Po zidu kupatila su bili naškrabani drugačiji
grafiti, ali je iznad identičnog metalnog lavaboa bila identična metalna
ploča. Toalet (koji je takođe bio od metala) nije imao sedište i nameštaj
od borovine je bio isti. A ovde je takođe bilo momaka, u drugom krilu,
ali ih ni ovde nikada nisam viđala.
Sela sam na krevet, čekajući da me puste napolje. Da mi je neko
rekao, kada su me dovezli iz bolnice u zatvor i skinuli mi lisice i
bolničku tuniku, pa mi dali krute, zelene pantalone, podjednako krutu
zelenu bluzu, bele gaćice i beli grudnjak, da ću ovako sedeti ovde
najmanje devet meseci, prilično sam sigurna da ga ne bih slušala i
definitivno ga ne bih razumela. Ali bih ipak radila upravo ono što sam
radila na početku: počela da čekam kada ću da izađem.
U to vreme, dok sam još verovala da će mi biti dopušteno da odem
kući nekoliko sati kasnije, nikada nisam oblačila ništa osim zatvorske
odeće. Ta kruta tkanina mi je grebala kožu i nije htela da se prilagodi
mom telu. Oblačila sam je uprkos činjenici da mi je Sander doneo moju
odeću. „Moja odeća je moj identitet”, volela je Amanda da kaže, glasom
koji je otkrivao kako misli da je to superpametno (takođe je otkrivao
da je to smislio neko drugi). Kada sam stigla ovde, shvatila sam da je
bila u pravu. Nisam želela čak ni da pogledam svoju odeću; bilo je
neuporedivo logičnije zakopčati grudnjak koji mi je premali i obući
gaćice sa tankim lastišem koji je pucao kada ih obučem. Zatvorska
odeća je značila da ne moram da budem ja. Bilo je to neverovatno
olakšanje. Broj jedan na spisku razloga „za”.
A šta je sa „mojom sobom”? Kakva je ona? Ćebe u mojoj ćeliji vonja
na prašinu i jeftin deterdžent, bez omekšivača. Nije naročito udobno,
ali bar nikada neću završiti u izveštaju o traćenju novca poreskih
obveznika.
Svake druge nedelje daju mi novu četkicu za zube, mali sapun i
pastu za zube, spakovane u papirnu kesu. Svake druge nedelje pitaju
me da li mi trebaju ulošci. Dva centimetra debeli, previše kratki ulošci.
Ja klimnem glavom i kažem „da, molim”, svaki put. Držim ih u svom
ormaru bez vrata. Soba je zapravo malo veća od mog nekadašnjeg
ormara. Jasno mi je šta čuvari misle svaki put kada zaključavaju vrata.
Jadna mala bogatašica. Njihovu zluradost kada se slomim i moraju da
me stave pod stalni nadzor. Naravno da je zatvor gori od kineskog
mučenja vodom za devojku koja nikada nije kampovala bez jastuka i
mobilnog telefona najnovije proizvodnje. Čudi me što češće ne doživljava
nervni slom.
Gore u jednom uglu, tik ispod plafona, pored mog kreveta, nalazi se
utičnica za TV, ali nema TV-a. Postoji još jedna utičnica, sa
uzemljenjem i sigurnosnim prekidačem, pored noćnog stočića, ali
nema digitalnog budilnika. Bila sam pod punom restrikcijom, da se ne
bih mešala u istragu. Kada je istraga završena, ukinuli su nekoliko tih
mera, ali većina ih je ostala; po Sanderovim rečima, oni će igrati igre sa
mnom sve dok se ne donese presuda i mi ništa ne možemo u vezi sa
tim. Specijalne okolnosti. Sve u vezi sa mnom ponovo iznosi specijalne
okolnosti u prvi plan. Nikada mi nije bilo jasno kako moj sat, onaj koji su
mi oduzeli u bolnici, može da ometa istragu, a još manje kako bi još
uvek mogao da predstavlja problem. Ali nema svrhe raspravljati se.
„Izaberi svoje bitke”, kaže Sander, zvučeći kao savetnik o bračnim
odnosima u dnevnom televizijskom programu. Jednostavno ću morati
da se nosim sa tim dok me ne premeste tamo gde ću služiti kaznu. To je
tvoja vlastita krivica, pičko, jebena pičko. Specijalna bogata jebena
kučko. Dakle: ako želim da znam koliko je sati, moram da pozvonim na
zvonce i pitam nekog od čuvara.
Ustajem i još jednom pritiskam dugme zvonca, ovog puta ga držeći
malo duže. Ako misle da sam se iznervirala, mogli bi da mi daju moj sat,
ili uključe prokleti digitalni budilnik. Koliko rizično može da bude ako
me puste da pratim koliko sporo vreme prolazi?
Ovih dana mi je dozvoljeno da čitam novine. Izgleda da je Sander
procenio da se za to vredi boriti. Čak mi je doneo i one koje sam
propustila za vreme preliminarne istrage jer misli da bi trebalo da
znam šta su u njima pisali. („Optužuju te za više stvari nego što ih ima
u zvaničnoj optužnici, a čak se ni sud ne usuđuje da to ospori.”) Ali date
su mi samo prave, štampane novine. Nemam internet, pa ne mogu da
pratim šta su o meni govorili na Tviteru. Ne mogu da čitam o #maja
#ubica #jušholmmasakr. Nema Gugla, nema Fejsbuka, nema primanja
anonimnih Snepčet poruka, crnih skrinšotova na mom fidu sa
porukom moraš-da-umreš.
Razlog „za” broj dva.
Pritiskam prokleto dugme zvonca po treći put pre nego što legnem
na krevet da čekam da dođu i otvore vrata. Mogu da dohvatim ivicu
stola na drugoj strani sobe dok tako ležim. Osećam kao da bih mogla da
raširim ruke i oduprem se o zidove. Ovo nije dom. Ne moram da
budem u našoj užasnoj kući. Razlog „za” broj tri.
Mi živimo u modernoj kućerini na izdeljenom komadu zemljišta,
okruženi autentičnim vilama s početka dvadesetog veka; naša kuća
pretenduje da bude nešto što nije. Prvi put kada sam je videla pomislila
sam da će mi trebati 3-D naočare da vidim kako stvarno izgleda. Kada
smo se uselili u nju, u ulaznom hodniku je bila mala fontana. Stajala je
tu i grgotala nekoliko nedelja pre nego što su naši poljski najamni
radnici došli i uklonili je da postave novi pod, ne samo preko rupe, već
u celom hodniku. Tata kaže da se čovek koji je kupio plac i izgradio
kuću „bavio di-džej biznisom”, da je bio „neka vrsta muzičara koji niti
svira sopstvene instrumente niti piše sopstvene pesme”.
„Muzičar” je napravio dovoljno širok prilazni put da se do kuće
doveze hamer, ali je zaboravio da napravi dovoljno široku okretnicu
kako bi mogao da parkira kola okrenuta u suprotnom pravcu. „To je
verovatno razlog”, voleo je tata da kaže, „što su prodali kuću a da u njoj
nisu živeli ni jednog dana. Jer ne moraš da znaš da voziš u rikverc da bi
dobio američku vozačku dozvolu.”
To je jedna od tatinih omiljenih priča; ispričao ju je više puta nego
što mogu da izbrojim i svaki put se smejao. To je dokaz da ima gorih
skorojevića od njega, pretpostavljam. Ili je inače samo ljubomoran zato
što se on nikada ne bi usudio da vozi hamer. Moj tata stvarno želi da
bude opušten tip, u odelu i majici kratkih rukava, bez čarapa, „tip
muzičara” ili IT milionera, neko ko se ne stidi što mu se sviđaju TV
serije iz osamdesetih čija je radnja smeštena u Majami.
Ali istovremeno, tata se previše brine da se ne prehladi; to bi moglo
da poremeti njegove treninge za maraton. Nosi vunene čarape do
kolena sa srebrnim nitima za izvlačenje vlažnosti, čak i ispod
pantalona od odela. Jednom nedeljno, petkom, skida kravatu posle
ručka i kači je na svoju kancelarijsku stolicu pre nego što se vrati poslu.
To je to. To je najviše opušteno što će moj tata ikada postići.
Još uvek mi je zabranjeno da primam posete. Tati i mami nije
dopušteno da me vide. Razlog „za” broj četiri.

Četvrti put kada sam ustala i pritisnula dugme zvonca, zadržala

sam ga četiri ili pet sekundi, odbrojavajući u sebi da se ne bih uplašila i
prestala: jedan Misisipi, dva Misisipija, tri Misisipija... onako kao što je
baka brojala za vreme oluje između sevanja munje i udara groma. Ne
mogu da čujem zvonce u svojoj ćeliji, ali znam da zvoni tamo kod
čuvara. Prilično glasno. Mora da je iritirajuće. Ali ja nisam bolesna i ne
mogu da smislim nikakav način da iko poveruje da jesam, tako da bih
mogla i odmah da krenem tamo.
Prošle noći je Suse obećala da ću prvo otići pod tuš. Pre doručka.
„Čim se probudiš”, rekla je. Postala sam prilično dobra u određivanju
kada je noć prošla. Trebalo bi da bude pet sati ujutro. Trebalo bi da
mogu da ubedim čuvara da nije previše rano.
Moja strana priče. Moj red. Ne danas, ali možda u ponedeljak.

Sander je obećao da se danas neće desiti ništa od ključne važnosti.

Tužiteljka će završiti svoj pregled dokumentovanih dokaza, koji je
trajao duže nego što je planirano, tako da smo već probili vremenski
raspored. Sander može da počne sa svojim izlaganjem tek kada to bude
završeno. Ali čak i ako on počne danas, ja neću imati šta da radim osim
da sedim tamo i slušam, i moraću da se vratim u zatvor vrlo rano jer
čak i sudije (i advokati, pretpostavljam) žele da provedu prijatan petak
uveče sa svojom decom. Takođe će me ostaviti na miru preko celog
vikenda, obećao je Sander, tako da mogu da se odmaram i spavam i ne
moram da dolazim na sud da slušam Zovite me Lenu ni Palačinku ni bilo
koga drugog.
Danas je zapravo pogrešan dan da glumim bolest. Treba da
sačekam dok Sander ne iznese svoje uvodno obraćanje. Tada će biti
vreme za moju „priču”. Ponedeljak ili utorak, utorak ili ponedeljak, u
zavisnosti od toga dokle ćemo stići danas. Ja ću ostati na svom
uobičajenom mestu, Sander je rekao da ne moram da se premeštam;
ne postoji klupa za svedoke na kojoj sediš i gledaš u publiku. Niti
moram da se zakunem na Bibliji; i to mi je obećao. A on će mi
postavljati pitanja koja smo prešli milion puta, i ja ću odgovarati na
njih pravo u uključen mikrofon. Sve što kažem biće snimljeno i svi koji
su došli da bulje u mene moći će da čuju šta govorim.
Obično je potrebno vremena da čuvar dođe i otvori vrata, ali skoro
nikada nije trajalo ovako dugo. Pritiskam dugme još tri puta, brzim
ubodima, iako znam da ih stvarno ljuti kada neprekidno zvoniš. Šta ako
je čuvar zaspao? Možda još nije ni pet sati, možda je tek četiri? Ako još
nije prošlo tri sata, neću otići na tuširanje. Oni će verovatno biti toliko
iznervirani da će me pustiti da čekam do poslednje sekunde.
Ako bih danas bila bolesna, čitavo suđenje bilo bi odloženo za jedan
dan. Moj dan će biti odložen. Možda je ipak dobra ideja da baš sada
budem bolesna, iako mi niko neće dati nikakvu marmeladu na tostu.
Ne želim da budem ovde celi vikend znajući da čim se on završi,
moram da govorim na sudu. Ali ne znam kako to da odglumim. Nema
šanse da će me ostaviti samu sa toplomerom, to bi značilo smrtnu
opasnost. Mogla bih da ga grizem dok ne pukne i progutam sadržaj da
bih se izvukla odavde. Devojka u ćeliji pored moje je progutala olovku
pre nekoliko nedelja. Morali su da je odvezu ambulantnim kolima. U
hodniku je bio haos, bilo je nemoguće da to ne primetimo, čak i mi u
izolovanim ćelijama. Navela sam Suse da mi ispriča šta se desilo. Bila je
toliko šokirana da je to zaista i uradila.
Prvih nedelja koje sam provela u zatvoru bila sam pod neprekidnim
nadzorom da ne bih izvršila samoubistvo. S vremena na vreme, dok
sam bila u svojoj ćeliji, neko od čuvara bi naišao i pitao: „Kako ide?”
Nakon što bi mi jedan dao ručak a drugi odneo prazan poslužavnik,
otvorili bi vrata i samo buljili u mene delić sekunde pre nego što ih
ponovo zatvore. Nisu hteli da me ostave samu. Nastavljali su sa tim
dvadeset četiri časa dnevno. Nije bilo kucanja. Zveckanje brave.
Otvaranje vrata. Buljenje. Zatvaranje vrata.
Isprva me to činilo nervoznom, jer je ponekad izgledalo kao da
dolaze na svakih pet minuta, a ponekad sam mislila da je prošlo po
nekoliko sati između provera. Zato sam počela da ih pitam, svaki put
kada bi došli, koliko je sati. Samo da znam. Uz to sam se plašila da će
pasti noć a ja to neću znati. Pokušala sam da ubedim sebe kako ću moći
da vidim da se smračilo kroz prozor, ali pošto mi je na početku bilo
tako teško da se setim kada sam poslednji put spavala (Možda sam
spavala nekoliko noći i zaboravila to? Možda sam koliko juče još bila
kod kuće?), zahtevala sam da znam koliko je sati, i zapisivala sam to u
svesci koju sam dobila od čuvara zajedno sa (stvarno kratkom)
olovkom. (Iz nekog razloga, pretpostavljam da nisu mislili da ću je
progutati. Ili je inače bila toliko mala da ne bi predstavljala veliku
opasnost i ako bih to uradila.)
Trećeg - ili četvrtog - dana dali su mi hrpu časopisa od pre godinu
dana, sa muškim temama o finansijama, ratu, automobilskim gumama
i golim ženama, najbolje sve odjednom. Nekoliko dana kasnije, doneli
su nekoliko stripova i tri izgužvane knjige u mekom povezu. Prelistala
sam ih, od prednje do zadnje korice i obrnuto, ali nisam uspela nijednu
da pročitam.

Trebalo mi je nekoliko nedelja da prestanem da se ponašam kao

kažnjenik doživotno utamničen u srednjevekovnom zatvoru (koji se ne
češlja i okrvavljenim patrljcima noktiju urezuje broj dana koje je tu
proveo u betonski zid ćelije). Ali posle nekih mesec dana mogla sam da
gledam novinske reklame za penzione fondove i pivo i sredstva za
negu kose i da ih razumem. Zadržala sam svesku. Ponela sam je sa
sobom kada su me prebacili u ženski zatvor, delimično da se podsetim
da sam se osećala normalnije, a delimično da ne bih zaboravila da sve
ima svoju rutinu. Ali pre svega zato što su moje beleške dokazivale da
su oni dolazili na svakih pola sata. Tako da je bilo i te kako dovoljno
vremena da se ubijem - dvadeset devet minuta, tačnije rečeno. Shvatila
sam da to deluje umirujuće na mene, iako ne znam kako bih uopšte
izvela to sa umiranjem. Ploča od nerđajućeg čelika na zidu iznad
lavaboa („ogledalo”) nije mogla da se polomi, tako da nisam mogla da
je upotrebim da presečem vene. Ćebe na krevetu (i dodatno na polici)
bili su od čudnovato baršunastog materijala koji je više ličio na
kompresovanu prašinu iz usisivača nego na tkaninu, a moji čaršavi su
bili od papira. Nema šanse da bi mogli da se upotrebe da se obesim.
Torba koju mi je Sander dao imala je kaiš koji se nosio preko ramena,
ali čuvar ga je otkačio i odneo. Možda sam mogla da iscepam majicu i
farmerke i napravim improvizovani konopac, ali nisam znala gde bih
mogla da ga zakačim. Sa moje strane vrata nije bilo kvake, i nije bilo
nikakvih kuka na zidovima ni na plafonu. Nikada nisam htela da se
ubijem, pa nikada nisam morala da razmišljam kako to da uradim.
Izgleda da su zatvorski čuvari mislili kako bi trebalo da želim da
umrem. Verovatno su bili u pravu.

Baš kad sam htela da ponovo pritisnem dugme, čuvar dolazi,

iznerviran, baš kao što sam i očekivala. Pola šest je. Spavala sam duže
nego što sam mislila. Dozvoljeno mi je da se istuširam. Sapunom i
šamponom koje sam kupila u kantini.
Mama je pokušala da mi pošalje čitav kofer kozmetike, ali Sanderu
nisu dopustili da mi ga uruči. Pretpostavljam da su se plašili da če
mama unutra sakriti neke droge ili reči ohrabrenja u sredstvu za rast
trepavica, otkud znam? (Niko nije komentarisao činjenicu da moja
mama misli da je za njenu ćerku, navodnog ubicu, važno da vodi računa
o svojim trepavicama.)
Dali su mi da vidim spisak predmeta koje mi neće dozvoliti da
imam kod sebe. To je bila odluka na koju sam mogla da se žalim. Zajebi;
odlučila sam da ne biram ni tu bitku.
Pametna mala bogatašica.
Prva nedelja suđenja: petak

14.

Kada sam se vratila sa tuširanja, obukla sam se i dobila poslužavnik sa

svojim doručkom: rolnicama sa sirom i margarinom koje imaju ukus
plastike i čajem sličnim sirćetu koji uopšte nisam ni popila. Suse je ušla
u sobu dok sam se šminkala ispred ploče od nerđajućeg čelika što sam
bolje umela. Sela je na ivicu kreveta i gledala kako razmazujem
maškaru koju mi je mama poslala i za koju mi je zapravo dopušteno da
je dobijem. Suse če me odvesti na suđenje.
Suse retko radi rano ujutru, kasno noću ili vikendom. I obično
odlazi rano petkom. Ali ne danas - ona će me takođe dovesti nazad sa
suđenja, i nosi svoju uniformu čuvara. Ponekad navrati da me pozdravi
nakon što se presvuče. U tim slučajevima obično nosi crnu atletsku
majicu i iscepane farmerke i blistavu ljubičastu maškaru a njene
nemilosrdno počupane obrve su obojene u kao ugalj crnu boju. Suse
izgleda kao neko ko uzima potrošačke kredite da plati turistički
aranžman na Tajlandu i šest meseci kasnije, i dalje podjednako
preplanula, biva iskritikovana u onoj emisiji „Zamka luksuza” na TV3
jer je potrošila celu platu na cipele iz Zapposa. Suse ima dete i „momka
koji diže tegove” (Susine reči). Ima ćerkino ime (Nebo ili Anđeo ili
nešto u tom stilu) istetovirano u boji na ramenu, ali ne možeš to da
vidiš kada nosi duge rukave. Na poslu uvek nosi duge rukave.
Suse mi često donosi razne stvari da bih imala šta da radim. Danas
je donela kesicu slatkiša i DVD, nešto bljutavo (uvek je bljutavo); na
omotu je devojka koja je napučila usne i isturila dupe dok vodi
četrnaest pasa na povocima. još uvek nemam televizor, ali Suse je
ubedila noćnu smenu da dokotrlja portabl TV („TV kolica”) u moju
ćeliju, i misli da bih mogla da gledam neki film kada se vratim iz
sudnice. „Da skreneš misli.”
„Ako ne zaspiš do deset sati, Majo”, kaže mi ona, „onda uzmi pilulu
za spavanje.” Kada joj nisam odgovorila, nastavila je: „I obećaj mi da
ćeš izlaziti napolje na pauzama i u subotu i u nedelju.”
Suse je moja dadilja. Suse misli da su jutarnje rutine i svež vazduh
(nema lošeg vremena, samo loše odeće!) najvažnija stvar u životu, sa
mogućim izuzetkom tegova i proteinskih napitaka u tetrapaku.
Suse me gnjavi. Trebalo bi da se upišem na kurseve („studiranje”,
tako ona to naziva, iako nemam nikakvih predmeta koje bih studirala).
Treba da idem da vežbam u „teretani” (sobi bez prozora sa trakom za
trčanje, dve sprave za dizanje tereta, i joga prostirkom koja odvratno
zaudara i toliko je kruta da ostaje umotana sama od sebe). Trebalo bi
da zakažem sastanke sa sveštenikom, psihologom, lekarom, bilo kime
ko bi mogao ili ne bi mogao „da mi pomogne da prođem kroz sve ovo”.
Ponekad kažem važi, samo da je ućutkam.
„Da, mama”, kažem. To zasmejava Suše; dopada joj se to. Da bi bila
moja mama, trebalo bi da je ostala trudna u osmoj godini života. Ali
njoj se sviđa da bude starija od mene, bolja od mene. Suse nikada ne bi
govorila o sebi kao o mojoj tamničarki. Nikada je čak nisam čula da
kaže ni „službenica popravne ustanove”. Ona ne želi da prizna da me
čuva ili da voli da preuzima previše odgovornosti za činjenicu da se
osećam jebeno grozno.
Retko imam snage da se protivim. Zato klimnem glavom. Zapravo
ne znam sa čime se slažem. Sa gledanjem filma ili slatkišima ili sa
izlaskom na pauzu. Sa svim tim, možda. Danas sam veoma umorna.
Umorna, ali nažalost ne i bolesna.
„Onda ću te upisati za vežbanje u dvorištu sutra ujutru”, zaključuje
Suše. Strava. „Moraću” da se probudim rano i imaću „priliku” da
uživam u zatvorskom dvorištu za vežbanje u potpunom mraku
februarskog jutra. Osmehujem joj se što lepše mogu. Ona ustaje da ode.
Ne grli me, ali mogu da zaključim da to želi. Možda ona nije neko ko
uzima potrošačke kredite uprkos svojoj odeći, ali je definitivno neko ko
grli ubice i zaljubljuje se u pogrešnog tipa (kladila bih se da je otac
njenog deteta u zatvoru i da je radila kao njegova starateljka/zatvorski
čuvar/mama, ali to je sada završeno, jer njena ćerka mek mora da bude
na prvom mestu), i voli da preobrati beznadežne slučajeve, zbog toga je
ovde, u mojoj ćeliji, na ivici mog kreveta. Namešta mi kolica sa
televizorom i otvara mi slatkiše jer misli da se o meni treba brinuti i da
ona treba da bude moja mama.
 I odjednom pomislim na moju mamu, moju pravu mamu. Nemam
vremena da zaustavim samu sebe, i sećam se njenih besmislenih
pouka: kada nosiš makaze, uvek ih drži za sečivo, uvek stavljaj noževe u
mašinu za sudove sečivom nadole, pogledaj na obe strane pre nego što
pređeš ulicu, pošalji mi poruku kada stigneš, nemoj da slušaš muziku
dok trčiš u šumi, nemoj da hodaš kroz parkove kada počne da se
smrkava, nikada se ne vraćaj kući sama noću, nikada, nikada ...jebeno
prokleto sranje.
Mislim na mamu jer se ne pazim dovoljno, i pre nego što je Suse
stigla da ode, već plačem. Suze samo teku i grozno je, jer sada moram
ponovo da se šminkam, a Suse počinje da me grli, o zaboga, naravno da
počinje, ništa ne može da je spreči da me dodiruje, da stoji previše
blizu, da pokazuje da joj je stalo, čim je dobila i najmanji izgovor. A sada
me više ne grli; umesto toga mi obuhvata lice rukama i briše mi suze, i
sada nam ponestaje vremena, iako sam se istuširala tako rano i iako
sam samo želela da se obučem i krenem, ne da pričam, i definitivno,
definitivno ne da se grlim.
Jednom kada smo bile u avionu, mama i ja, imala sam možda šest ili
sedam godina, došlo je do turbulencije, jake turbulencije, stegnula sam
maminu ruku što sam jače mogla i plakala sam, a mama mi je šapnula
„Bićemo dobro”, i tešila me je i bila potpuno mirna dok sam ja mislila
da ću umreti.
Ne želim da mislim na mamu.
Kada Suse konačno ode da proveri kada čemo krenuti u sudnicu,
gledam šta mi je donela jer danas je petak. To je veliko pakovanje
gumenih bombona.
Sander je objasnio šta će se dešavati što je bolje mogao, ali to nije
pomoglo. Iza ovih zidova, ni on ni ja nemamo kontrolu. Ako se
prepustim i prihvatim jednu od tih zabranjenih misli, neću više moći
da se pokrenem. Postajem paralizovana od straha; moj život je zauvek
nestao. Ako dobiješ rak, posle šest godina bez vračanja simptoma
proglase te ponovo zdravim, ali ja nikada neću biti proglašena
zdravom, nikada. Nije važno da li ću biti osuđena na doživotni zatvor ili
boravak u popravnom domu za mlade, Sanderova prava leđa i napola
zainteresovan izraz lica mi neće pomoči. Sve če otići dođavola. Ja sam
napisala Sebastijanu da njegov tata ne zaslužuje da živi. Uradila sam to
da bi Sebastijan shvatio da mi je stalo, da bih mu stavila do znanja da
razumem koliko je njegov tata sjeban. Napisala sam da želim da umre,
jer sam mislila da ako bi Sebastijan mogao da se okane svog oca,
osećao bi se bolje. Da bi želeo da živi.
Pokušavam da kažem sebi da, jednom kada se suđenje završi, više
neću morati da odgovaram ni na kakva pitanja. Ali znam da su to samo
puste želje. Nikada se neću izvući od svih tih pitanja, a oni nikada,
nikada neće biti zainteresovani za odgovore jer su već zaključili da
znaju ko sam ja.
Mrzim gumene bombone. Ubacujem kesicu u kantu za smeće sa
poklopcem zakačenu na zid i ponovo počinjem da plačem.
Prva nedelja suđenja: petak

15.

Pre nego što smo stigle u sud, smirila sam se. Ferdinand želi da mi dâ
kapi za moje pocrvenele oči; Palačinka je odlepio. Misli kako je
„odlično” što se jasno vidi da sam plakala (on ne želi da uopšte
stavljam šminku, jer bez nje izgledam mlađe), ali Ferdinand svejedno
pokušava da mi dâ bočicu, i več sam pomislila kako će njih dvoje početi
da razmenjuju udarce kada je Sander jednostavno uzeo kapi i dao mi ih.
Čak imam vremena za nekoliko poteza četkicom da naneseni
Ferdinandovu ugalj-crnu vodootpornu maškaru pre nego što počnemo.
Moram da čekam u advokatskoj sobi dok Sander i ostali ulaze. Kada je
došao red na mene, neki čovek i žena stoje leđa uz leđa ispred druge
sudnice, i oboje razgovaraju mobilnim telefonom. Dok prolazim pored
njih, žena podiže pogled i oči nam se susreću na delič sekunde pre nego
što joj sine, pre nego što shvati (To je omi), i ja skrećem pogled. Mogu
da čujem glas preko telefona iza mojih leđa, uzbuđen; ona govori
španski.
Mama i tata su na svojim mestima, kao i sudije i advokati. Svi su tu.
Mama izgleda podbulo, kao da je provela pola noći pijući i zaspala ne
skidajući šminku. Ali moja mama se nikada ne napija. Ona pije vino. Ona
i tata idu na zabave sa drugim četrdesetpetogodišnjacima, tematske
zabave (na primer „Džejms Bond” ili „Holivud”), tako da žene mogu da
se obuku u stilu osamdesetih, u mini-suknje sa šljokicama koje su
kupile na svom poslednjem putovanju u Njujork, i slušaju disko muziku
i izvode ptičji ples. Onda mogu da piju koktele i drže govore tokom
večere i smeju se onome što su radile dok su bile tinejdžerke i školske
drugarice. Muškarci hvataju oko struka tuđe supruge i oslovljavaju
jedni druge sa „brate”.
 Mislim da su se mama i tata svađali. Ranije, svađali su se oko
sitnica kao stoje, na primer, činjenica da tata ostavlja podignutu dasku
na šolji. Ne kada su drugi ljudi mogli da ih čuju; kada su išli na večere
gde su žene trebale da budu ujedinjenje u uobičajenim razgovorima o
svojim šašavim muževima, mama bi se samo šalila u stilu „Nisam ja ta
koja obično ima glavobolju, hi hi...” A tata je morao da odgovori „He he,
trenutno nemam glavobolju - kako se vi osećate, dragi prijatelji, zar
nije vreme da završimo za večeras?”
Voleli su da se hvale „seksi problemima”, kao da je mama želela
seks, da je toliko želela da se tuca da je tata morao da se brani od nje.
Ali kada se večera završi, kada su zanatski hleb i francuski sir pojedeni,
kada je maslinovo ulje sa svojim nijansama ukusa dima sklonjeno
(„Dobili smo ga od naših dobrih prijatelja, oni imaju kuću nadomak
Firence, napravljeno je od njihovih vlastitih maslina”), a porcelan „sa
buvljaka” (koji je zapravo bio iz Herodsa) smešten u mašinu za sudove,
napaljenost je uvek prestajala i zamenjivala ju je banalnost.
Previše piješ, previše radiš, zašto si puštao Josanu da se kači za tebe
cele noći, spuštaj prokletu dasku na šolji, koliko to teško uopšte može da
bude?

Pitam se oko čega su se jutros svađali. Pitam se da li je Lina bila

tamo, da li su je odvezli do vrtića na putu ovamo, i pokušavam da im se
osmehnem. Oni pokušavaju da mi uzvrate osmehom.
Pretpostavljam da je daska na šolji pala na listi prioriteta, a
verovatno u poslednje vreme nisu pozivani ni na kakve tematske
zabave.
To je samo jedna od stvari koje dobiješ kada imaš ćerku koja je
optužena za masovno ubistvo. Pošteđen si klišea; postaješ zaista
jedinstven.

Uskoro će Sander govoriti o žrtvama. Jednoj po jednoj. Onda će

napraviti pregled gde sam ja tačno bila u svakom određenom trenutku,
i govoriće utišanim glasom, u tačno odgovarajućem ritmu. Kada poželi
da sudije slušaju, oni će slušati, a kada poželi da budu zbunjeni, biće
zbunjeni. A ja ću sve vreme sedeti tu pored njega, i svi će moći da me
pogledaju.
Svi žele da pogledaju, ali niko ne želi da sluša. Oni očekuju ono što
misle da već znaju. Ljudi vole da kažu kako deca veruju u ono što žele
da veruju, ali prava istina je da je nemoguće obmanuti decu. Odrasli, s
druge strane, hoće da odluče koja priča najbolje odgovara njihovim
uverenjima. Ljude ne zanima šta drugi kažu ili misle, kroz šta su prošli,
kakve zaključke su doneli. Ljude zanima da čuju samo ono što misle da
već znaju.
Ovo mi nikada nije palo na pamet pre nego što je počela istraga.
Alije odmah postalo očigledno. A Natapirana je bila najgora od svih.
Ako bih slučajno rekla ono što je očekivala da kažem, širom bi otvorila
oči, one bi joj bukvalno narasle, i nije bila čak ni naročito suptilna u
tome. Poskakivala bi na stolici kao da joj se piški. Nije shvatala da je to
činilo još očiglednijim koliko je uzbuđena u vezi s tim.
Sander je potpuna suprotnost u odnosu na Natapiranu. Nikada ne
znam šta želi da kažem. Na samom početku, rekao bi „Ti nisi
odgovorna za istragu”. Odgovorna za istragu? Šta je time hteo da kaže?
Da treba da ućutim? Da lažem? Da ne pomažem policiji?
Sander je rekao da moram sve da kažem njemu pre nego što to
kažem policiji. Nikada nije objasnio da li je to značilo da treba da
ispričam onako kako je bilo, kažem mu iskreno i otvoreno, kako bi
onda mogao da mi kaže šta apsolutno ne smem da ispričam policiji.
Nikada nije tražio od mene da lažem ili ćutim ili da kažem neku ili neku
drugu određenu stvar. Ali istovremeno, rekao bi, „Odgovaraj samo na
pitanja koja ti postave...” To je bilo neshvatljivo. Na koja bih inače
odgovarala?
Da li je postojalo još nešto što je Sander nastojao da postigne?
Nemam pojma. Nisam čak razumela ni da li on uopšte išta „nastoji” da
postigne.
U tom smislu, bilo je lakše pričati sa policijom. Znala sam da oni
imaju plan: hteli su da me zatvore. Što sam brže mogla da smislim šta
da kažem što njima ide naruku, brže sam mogla da ih se otarasim. A u
početku jesam želela da ih se otarasim. Nisam želela da moram da
razgovaram sa njima. Želela sam samo da ostanem u svom krevetu, u
svojoj sobi, gde je bilo tiho.
Ali posle dve nedelje ispitivanja koje je vodila Natapirana, poslali su
momka tamnoplave kose od nekih trideset pet godina da me on slomi.
Nosio je zavrnute rukave, sedeo je široko razmaknutih nogu i pitao
baršunastim glasom, „Kako si, Majo?”
Shvatila sam da je bio veoma popularan među devojkama u svojoj
srednjoj školi u Jenćepingu ili Enčepingu ili Linčepingu ili nekom
drugom jebenom -ćepingu. Shvatila sam da je plan bio da se zaljubim u
njega i poželim da mu sve ispričam. Ali nisam se zaljubila. Mislila sam
da je smešan. Čudno je bilo to što sam, uprkos tome i uprkos činjenici
da sam tačno znala šta su mislili kako ću reagovati, ipak želela da mu
ispričam. Kada je -ćeping momak rekao kako zna da sam mrzela Klasa
Fagermana, da sam samo pokušavala da pomognem Sebastijanu, da
sam pokušavala da mu budem „dobra devojka”. Kada je rekao da bi i on
takođe bio „stvarno jebeno ljut” da je bio na mom mestu, bilo je to kao
da je pritisnuo neko dugme: počela sam da plačem automatski kao na
kraju lošeg filma.
Kao da je u mene bilo uprogramirano da ga pustim da se brine za
mene. Htela sam da kažem, Da! Rekla sam mom momku da ubije svog
oca i odlučili smo da se osvetimo i završimo sa svima, jer sam želela da
oseća sažaljenje prema meni (Da! Jadna sam!), a onda sam želela da
kaže koliko mu je žao mene i onda je mogao da ide, a policija bi dobila
ono što je htela i ostavila bi me na miru.
Sander mi je pomogao, sada to shvatam. Isprva sam mislila da je
uvrnut, kada je odjednom zahtevao da napravimo pauzu usred
ispitivanja. Nije prekinuo mene, pa čak ni policiju, ali je na neki način
želeo da me podseti ko sam bila i ko sam sada, da se pobrine da to ne
zaboravim.

„Dobro, dakle...” Sudija kao da je ispljunuo ove reči u mikrofon.

„Vreme je da nastavimo postupak...” Nastavio je da melje.
Kada je bujica reči naizgled malo popustila, Sander je zatražio
odobrenje da kaže nekoliko reči o rasporedu suđenja. Sudija je klimnuo
glavom, iznerviran, a Sander je objasnio da je s obzirom na moje
„zdravstveno stanje izuzetno važno” da završimo dnevni raspored u tri
sata, najkasnije. Postoji nešto za šta Sander „mora da se pobrine” i, eto,
uspeva da ponovo pomene moje godine, „izuzetno dug i težak period u
pritvoru” koji sam morala „da izdržim”, i sudija ponovo klima glavom,
podjednako iznervirano. Jasno je da mu ne prija da ga podsećaju na
ovo, i kada Sander završi, sudija nastavlja da nabraja šta će dan
„sadržati”.
Ranije sam mislila da je čudno što Sander uvek raspravlja o
rasporedu, da ne želi da završi sa ovim suđenjem što je pre moguće,
nego istrajava u podnošenju žalbi kako ne može da bude prisutan ovog
ili onog dana u drugoj nedelji postupka, i ovog ili onog dana u trećoj
nedelji. Suđenje je već jednom odgađano, jer je sudija insistirao da ga
vodi bez prekida i ometanja. A ja sam shvatila da bi bilo bolje za mene
ako je suđenje izdeljeno na nedelje, četiri dana jedne nedelje, tri dana
sledeće, dva i po treće i tako dalje, jer što je suđenje razdeljenije, veće
su šanse da će sudija zaboraviti o čemu smo pričali prethodnog puta. A
meni ide u prilog ako je njima teško da sve jasno sačuvaju u glavi. Sve
što budu smatrali nejasnim i nelogičnim može da bude samo prednost.
Ako slučaj ne bude izgledao kristalno jasno sudijama, onda ružna Lena
nije uradila svoj posao kako treba. Čak i ako se Sander ne nada da će
„pobediti”, može da se raduje što će tužiteljka izgubiti.
Sanderov plan o iseckanom suđenju je sjeban. Sastajaćemo se
svakog dana, po čitav dan, dok ne bude završeno. Ali Sander i dalje
insistira na tome da priča o rasporedu svaki put kada mu se pruži
prilika.
Onda dolazi red na tužiteljku. Ona ima samo nekoliko dokumenata
koje želi da predoči. Ali glavni sudija postavlja mnogo pitanja. Zbog
toga ovo traje duže nego što je planirano. Svi se pretvaraju da ovo nije
krajnje iritantno.
Kada tužiteljka najzad završi, reč dobijaju advokati žrtava. Oni
počinju da pretresaju dokumente koji bi trebalo da pokažu zašto ja
treba da platim obeštećenje. Ja sam „izazvala nepopravljivu štetu”. I
odjednom, u deset minuta do dvanaest, baš između dvojice advokata,
Sander traži pauzu za ručak. Da, to je možda ranije nego obično, ali
Sander izgleda misli kako je to pitanje života i smrti.
Sander oteže, odjednom shvatam. On ne želi da počne da govori
danas; želi da to odgodi.
Sudija predlaže da nastavimo do jedan pre nego što napravimo
pauzu, kako bismo imali vremena da obradimo zahteve za obeštećenje.
Zbog ovoga Sander izgleda još više iznervirano. Čitava njegova pojava
zrači ogorčenjem zbog njihove nesposobnosti da shvate kako sam ja
premlada da izdržim takvo naprezanje za nivo šećera u mojoj krvi.
Pošto su se natezali oko ovoga sigurno nekih petnaest minuta,
sudija najzad pristaje na pauzu za ručak. Moramo da se vratimo u
jedan.
Ne verujem da će biti ovoliko napeto kada Sander bude govorio.
Kada on govori, nikada ne izgleda ni najmanje nervozno, i ne mora da
razmišlja šta će da kaže.
Čak i kada je imao uvodno izlaganje, pričao je o tome šta sam znala i
šta nisam znala, i šta sam uradila, ali pre svega šta nisam uradila.
Sander najviše voli da govori o onome što nisam uradila.
Pre nego što smo Sebastijan i ja otišli u školu, na primer. Kada sam
se vratila kod Sebastijana nakon što sam prespavala kod kuće, ušla sam
u njegovu kuću i ostala tamo jedanaest minuta pre nego što smo
ponovo izašli. Na prilaznom putuje postojala sigurnosna kamera, ali ne
i u kući. Niko nije mogao zasigurno da zna šta se dešavalo dok sam
stajala u hodniku i čekala Sebastijana.
Čekala? Da li sam to radila? Kako je to moguće? Tužiteljka je rekla
da sam radila gomilu drugih stvari, da nisam samo čekala jedanaest
puta po šezdeset sekundi. Sander kaže da nisam radila ništa. To je
dosta vremena. Čitava večnost, mogli biste da kažete. Zar nisam mislila
da je to dosta vremena? Jesam li samo sedela tamo u hodniku s rukama
u krilu? Zar nisam čak ni gledala u svoj telefon? Proveravala FB ili
Instagram? Snepčet? Zar nisam ostavila ni jedan jedini emotikon ili
lajk, poput kamenčića ili mrvica hleba koje su Ivica i Marica prosipali za
sobom kada je njihov tata želeo da se izgube i umru od gladi u šumi?
Zar ne postoji nikakav dokaz da nisam radila ono što tužiteljka tvrdi?
Ne, nažalost ne postoji. Nije to bio insta-trenutak.
Prva nedelja suđenja: petak

16.

Kada smo pojeli ručak a advokati žrtava završili sa svim svojim stoga i
bilo da i opravdano i racionalno i namerno i voljno, ostalo je tačno
petnaest minuta pre početka obećane pauze radi prijatnog petka s
porodicom. Sander je uzbuđeniji nego što sam ga ikada videla.
„Ovo je neprihvatljivo”, kaže on svojim najotrovnijim glasom. „Sada
nikako ne možemo početi sa izlaganjem našeg slučaja.” Jedan kratki
trenutak mislim da će se sudija u sredini usprotiviti. Ali nije. On samo
kaže „u redu” i završava postupak za taj dan. Ni tužiteljka se ne protivi.
Zato sakupljamo svoje fascikle i olovke i papire i akten-tašne, i
odlazimo, ranije nego što je planirano pošto je suđenje odloženo. Sada
počinje čekanje ponedeljka.
Ali moj prevoz nazad do zatvora još nije došao. Završavamo sedeći
u našoj sobi, ja i Sander, Ferdinand i Palačinka. Svi žele da idu kući, ali
ni Ferdinand ni Palačinka se ne usuđuju da zatraže da odu. Sander neko
vreme korača napred i nazad po sobi pre nego što se okrene prema
Ferdinandu.
„Hoču da proveriš kako idu pregovori između zastupnika Denisa
Orjeme i Fagermanovih advokata.”
Ferdinand klima glavom.
U učionici, Sebastijan je prvo pucao u Denisa. Novine su napravile
veliku priču od činjenice da je crni momak prvi poginuo.
Ali Sebastijan nije bio rasista, boja Denisove kože nije bila problem.
Bez obzira na to što je nekoliko novinara želelo da pretvori ovo u
tragediju sa rasnim konotacijama jer jušholmski snobovi ne mogu da
podnesu ljude koji ne izgledaju baš kao oni, činjenica je da niko od
roditelja nije imao problem sa time što su klinci iz drugih kvartova išli
u našu školu. Na neki način, čak je bilo obrnuto. Taman dovoljno crni
momci i pametni Samir bili su dobrodošli na Instagram stranici
Jušholmske gimnazije baš koliko i živopisna fotografija sa pijace u
Marakešu na bljutavom politički korektnom fidu moje majke. Takvi
učenici su dokaz (sa filterom ili bez njega) uzbudljive politike škole,
nastavnog programa koji je tolerantan i bez predrasuda i nudi
višeslojno obrazovanje.
Ali Denis je bio drugačiji. On nije bio zgodni tip s kožom boje bele
kafe iz okoline pomodnog Sedera, nije bio proizvod ljubavne veze
između kikotave plavuše i Afrikanca koji je došao preko programa
razmene studenata. Nije dobio ime po nekom soul pevaču, a koža mu
nije bila odgovarajuće svetla da bi se uklapao u kategoriju „uzbudljivo”.
Denis je mljackao dok je jeo, postavljao uvrnuta pitanja previše glasno,
smejao se pogrešnim stvarima. Ako se Denis penjao uz stepenice,
toliko bi ostao bez daha da nekoliko minuta nije mogao da radi ništa
osim da se dlanovima osloni na butine, sagne se, skupi ramena i
šištavo diše. Možda je imao astmu. Ali, pre svega, bio je u lošoj formi i
živeo na transmastima natopljenim kečapom. Denis, okružen bar
trojicom ortaka iz trgovačke škole, uvek je prvi ulazio u kafeteriju i
uvek poslednji odlazio iz nje. A trgovački smer nije bio jedna od stvari
kojom bi škola mogla da se pohvali; taj ogranak je bio smešten u
produžetak zgrade, odvojen od glavnog dela u kome smo mi ostali
imali nastavu. Jedini razlog što smo uopšte znali ime jednog od
momaka iz stručne škole bio je taj što je uvek imao droge za prodaju.

Sanderovo čelo je naborano od zabrinutosti. Bore su toliko duboke

da se vide i sa strane. Okreće se prema Palačinki.
„Takođe treba da se nakratko sastanemo u nedelju popodne i
razgovaramo o tome kako da skrenemo pažnju suda na druge aspekte
Orjemovog života.”
Tužiteljka je pridala veliku važnost tome da bi svi trebalo da
budemo veoma tužni zbog Denisa. Kako je on pobegao iz Afrike čak
ovamo, potpuno sam, živeo u starateljskim porodicama pod pretnjom
deportacije i tako dalje i tome slično. Mislim da je Sanderovo čelo
naborano jer nije sasvim siguran kako da pokaže sudijama da mi
žalimo Denisa (jer smo dobri ljudi), da osećamo sažaljenje prema
pokojnom debelom dileru droge, a da ih ipak podsetimo na to ko je on
zaista bio (odnosno, Sebastijanov debeli diler droge) ne izgledajući kao
da smo puni predrasuda.
 Ali činjenica je da su svi imali predrasude u vezi sa Denisom. Svi do
poslednjeg politički korektnog novinara, svi do poslednjeg pomoćnog
sudije, svi ovi advokati, bez obzira na to koga zastupaju - njihove ideje
o Denisu su toliko jasne da bi isto tako mogli da imaju i istetovirane
kukaste krstove na čelima. Denis nije bio „prijatelj” i nije bio „kul” (čak
ga ni Krister ne bi nazvao takvim). Denisu je bilo „teško da se
koncentriše” (profesorsko objašnjenje zašto je njegov profesor morao
svakog jutra da ga izvlači iz autobusa da bi uopšte stigao na čas).
Denisov švedski je bio smešan, ponekad prilično smešan. Nikada nije
razgovarao sa devojkama a da ih ne skida pogledom, a njegov ples je
izgledao kao čas aerobika koji je krenuo po zlu. Denis nije bio čak ni
simpatično muzikalan; verovatno bi mogao da ima manje sluha samo
da je bio zaista gluv.
Denis je mislio da je moderno da koristi pomade, i češkao se po
svojoj lepljivoj kosi podjednako ljupko kao što se češao i po međunožju.
Devojke sa kojima se družio (u tržnom centru Tebi ili na stokholmskoj
centralnoj železničkoj stanici) imale su umetke za kosu, lažne nokte,
lažne trepavice i mlitave stomake koji su im kipeli preko farmerki.
Stalno su bezuspešno pokušavale da podignu farmerke toliko da im se
ne vidi žleb između guzova. Imale su neshvatljive tetovaže u dnu leđa i
na ramenima, i koristile parfeme što izazivaju glavobolju, žvakale su
žvake otvorenih usta i mislile da je pomfrit povrće. Verovatno su na
žurkama posluživale pržene viršle i snikers čokoladice ako već nisu
poručile dovoljno roštilja i piće sa bearnez sosom. Denisove „sestre”
(da, one su oslovljavale jedna drugu sa „sestro”) i „braća” govorili su
„hej, čoveče” i „’de si čovek” kada su se pozdravljali. Nameštali su
kažiprst i palac u obliku pištolja i ciljali jedni u druge iz razloga koje
niko nije mogao da razume, i preglasno su se smejali besmislenim
vicevima. Niko nije zamišljao da će Denis postati rečiti, prikladno
liberalni političar kada odraste.
Nema dokaza, ni tehničkih ni bilo kakvih drugih, koji mene
povezuju sa Denisovom smrću. Ja nisam ubila Denisa. Sander će
očigledno ukazati na ovo. Takođe će dati sve od sebe da navede sve
prisutne da shvate kako nisam imala baš nikakvog razloga da želim da
ubijem Denisa.
Osim te poslednje noći, Denis mi nikada nije dao kokain, hašiš ni
bilo šta za pušenje. Sebastijan mi je davao šta god da sam htela. Nisam
poznavala Denisa i nisam želela da ga upoznam; Denis nije želeo da
upozna mene. Ako je razgovarao sa Sebastijanom dok sam ja prisutna,
stajao je čupkajući odeću i pokušavajući da mi ne gleda u grudi. Ali
nikada nije razgovarao sa mnom. Nikada nije razgovarao sa „nečijom
tuđom ribom”; smatrao je da „ribe” zaslužuju poštovanje samo kada
izlaze sa „bajom” kome moraš da ukažeš poštovanje. Te poslednje noći,
kada ga je Klas izbacio napolje, plakao je, tekle su mu lepljive suze i
bistre sline iz nosa, koje nije brisao već ih je samo puštao da teku.
Plakao je jer će izgubiti drogu koju je doneo da proda a koja, naravno,
nije pripadala njemu. Da ga Sebastijan nije ubio nekoliko sati posle
toga, sigurno bi ga umesto toga ubio njegov snabdevač.
Bilo bi apsurdno tvrditi da sam ja želela da Sebastijan ubije Denisa.
A bilo bi još apsurdnije tvrditi da sam morala da ga ubeđujem da to
uradi.
Kada je policija otvorila Denisov ormarić posle pucnjave, pronašli
su nenapunjen pištolj. Znam da Sander hoće da napravi veliku frku i
oko tog pištolja. On nikada neće znati zašto ga je Denis imao, ali
pokušaće da to iskoristi da svakoga natera da razume kako je Denis
živeo opasnim životom. Skoro podjednako opasnim kao Sebastijanov,
ili znatno opasnijim od njegovog, u zavisnosti kako gledaš na to.
Novinari tvrde da smo se odnosili prema Denisu kao prema
kućnom ljubimcu, ali ne otkrivaju da mi teško da smo bili najgori. Na
primer, ako bi neko navukao Denisu majicu Ralph Lauren, trebalo bi
manje od dvadeset minuta da uprava škole zatraži pretres njegovog
ormarića kako bi se pronašao ostatak ukradene robe. I štaviše, Denis je
zaradio gomilu para zahvaljujući Sebastijanu. Sa svakom nedeljom koja
je prolazila, Denisov džins je postajao sve skuplji, a među debelim
naborima sala na njegovom vratu krili su se sve skuplji zlatni lančići.
Ali niko nikada nije dovoljno dugo gledao u Denisa da to primeti.
Možda su profesori i odrasli u kući gde je živeo mislili da je taj njegov
nakit lažan; možda nisu imali pojma koliko su skupe bile njegove ružne
patike. Ali mislim da ih pre svega nije bolelo dupe kako on dolazi do
svojih para, sve dok nije krao stvari od drugih učenika. Jer trebalo je da
prođe samo još nekoliko meseci pre nego što bi Denis morao da
„pobegne” iz kuće u kojoj je živeo kako bi izbegao deportaciju, kada
njegov izmišljeni rođendan pokaže da mu je osamnaest godina. A onda
bi se oslobodili njega i svih problema koje je uzrokovao. Da li su
profesori bili uzrujani što će Denis biti deportovan? Samo da bi
sačuvali privid. U stvari su osećali olakšanje zbog toga.
Niko nije verovao da će Denis popraviti svoje ponašanje kada
odraste. Denis nije čak ni znao šta to znači; nije umeo da pravilno
napiše „ponašanje”, a njegov jeftini pripejd telefon nije imao
automatsko ispravljanje teksta da mu pomogne u vezi sa tim.
A tužiteljka i njeni ortaci novinari mogli su da do promuklosti viču
kako niko ne bi trebalo da istrpi ono što je istrpeo Denis, ali niko od
njih ga nije dovoljno žalio da preduzme išta u vezi sa tim dok je bio živ.
Svi su se odnosili prema njemu kao prema čoveku osuđenom na
propast i pre nego što je ubijen. Sebastijan ga je barem plaćao.
Ja nisam ubila Denisa; nisam ga čak ni osuđivala gore nego što ga je
ostatak sveta već bio osudio. To je ono što Sander želi da kaže sudu, ja
mislim, ali ne zna kako da tome pristupi.
Pre dan ili dva, glavna tužiteljka Lena je naglas pročitala neke SMS
poruke koje sam poslala Amandi u vezi sa Denisom. „On je lud, ali će
verovatno uskoro biti mrtav”, rekla sam u jednoj od njih. Ona duža koju
sam poslala Sebastijanu sadržala je rečenicu: „Moraš da ga ukloniš iz
svog života.”
„Potreban nam je jasan način da opovrgnemo ove poruke”, govori
Sander sada. „A želim da to uradimo ne dotičući se drugih poruka. One
nemaju nikakve veze jedne sa drugima. To je naš glavni smer
delovanja. Da ih držimo razdvojene.”
Sander se još nije okrenuo prema meni, gleda samo u Ferdinanda i
Palačinku. Pretpostavljam da oni obično razmatraju ono što se
dešavalo i šta mora da se uradi posle završetka svakog dana, ali
uglavnom sačekaju dok se ne vratim nazad u zatvor. Izgleda da
Ferdinand i Palačinka misle da im Sander zvoca.
„Ne bi trebalo da naiđemo na neki veći problem u poništavanju
važnosti poruka o Denisu. Potpuno je razumljivo što Maja nije želela da
Sebastijan provodi vreme sa njim”, kaže Sander. Ferdinand neubedljivo
klima glavom. „Niko ne može da krivi Maju što je htela da Denis
nestane iz Sebastijanovog života.” Palačinka odmahuje glavom
podjednako malodušno. Oni su ovo čuli hiljadu puta. Morali su da
slušaju Sandera kako razgovara sam sa sobom nebrojeno mnogo puta.
Mislim da je Sander u pravu. Ali niko neće priznati to da je Denis bio
jedini koji je nastradao, ja uopšte ne bih ni bila zatvorena. Niti će iko
priznati da bi i oni sami radije ubili Denisa nego da dopuste da se
sprijatelji sa njihovom decom, jer se plaše da će izgledati kao rasisti. Ali
ja ne mislim da se Denis osećao kao naš kućni ljubimac. Njega nije
bolelo dupe kako se mi odnosimo prema njemu; hteo je samo da zaradi
što više može pre nego što ode.
„Moram da počnem sa vremenskim sledom događaja i, posebno,
našim pogledom na događaje te noći.” Sander i dalje razgovara sam sa
sobom; Ferdinand i Palačinka se i dalje pretvaraju da slušaju. „Ali kada
budem govorio o žrtvama, počeću sa Denisom i Kristerom. Oni su
najmanje problematični.”
Ubistvo Kristera je deo uopštene tvrdnje da sam ja pomogla
Sebastijanu da uradi to što je uradio. Ako ljudi poveruju u to, onda sam
saučesnik i u Kristerovoj smrti, a ako ne poveruju, onda neću biti
osuđena.
Možda je Krister ubijen „slučajno”. Ili je možda svako od odraslih ko
je pokušavao da govori Sebastijanu kako da živi svoj život zasluživao
da umre. Sander mi je rekao da ne želi da nagađa o tome šta je
Sebastijan želeo ili nije želeo. Ni tužiteljka ne zna zašto je Sebastijan
ubio Kristera. Možda se samo našao na pogrešnom mestu u pogrešno
vreme, ili možda Sebastijana nije bilo briga ko umire - što više njih, to
bolje? Stvari koje su pronašli u mom ormariću ukazuju da je hteo da
ubije mnogo više ljudi. O čekaj, izvini. Po tužiteljkinim rečima, to
dokazuje da smo Sebastijan i ja želeli da pobijemo pola škole.

Ranije ove nedelje, kada je tužiteljka govorila o Samiru, ja sam

plakala. Nisam želela da plačem, jer sam znala da je to ono što
Palačinka želi da radim, ali nisam mogla da se suzdržim. Htela sam da
kažem nešto da ih nateram da prestanu da slušaju tužiteljku, ali pošto
mi je dopušteno da govorim samo kada na mene dođe red, umesto
toga sam plakala.
Nisam plakala kada je tužiteljka rekla da sam, čak i da mi Sebastijan
nije sve otvoreno rekao, čak i da nisam videla mrtvo telo Klasa
Fagermana kada sam bila u njegovoj kući, morala imati vremena u tih
jedanaest minuta da shvatim da je Klas mrtav, pogotovo ako se u obzir
uzmu poruke koje sam poslala Sebastijanu te noći i jutra. Kada je rekla
da smo Sebastijan i ja to zajedno planirali, i sve ostalo takođe, da smo
želeli da ubijamo i da umremo zajedno, samo sam gledala pravo ispred
sebe ne pokazujući nikakvu reakciju. Slušala sam kako tvrdi da je, čak i
da nisam shvatala koliko je Sebastijan ozbiljan, čak i da sam bila
dovoljno glupa da ne shvatim kako su u torbama oružje i eksploziv koje
hoče da ponese u školu, trebalo da shvatim i usprotivim se, a pošto se
nisam usprotivila, ja sam saučesnica. I ubistva koja sam počinila... ja ih
jesam počinila, postoje forenzički dokazi koji to potvrđuju, rekla je
tužiteljka, ponavljala je forenzički dokazi iznova i iznova, volela je te
reči, glas joj je postajao toliko napet od njih da je skoro pucao. Ali ja
sam ostala mirna.
A kada je pričala o Amandi, Ferdinand mi je spustila ruku na rame.
Ta ruka je bila laka i mršava, i jedva da me je i okrznula, a ja sam morala
da ugrizem sopstvenu ruku da ne bih vrisnula.
Niko ne misli da je katastrofa što sam ubila Sebastijana. Oni misle
da je trebalo da to uradim i ranije. Ali ubila sam Amandu, a to se ne
može opravdavati.
„Bila je to samoodbrana”, reći će Sander za hice koje sam ispalila.
„Nije bilo namere.” „Samoodbrana.”
Upotrebiće gomilu različitih reči da objasni kako je to bila greška.
Ne bi me trebalo smatrati odgovornom za to; moji postupci su bili
usmereni ka otklanjanju veće opasnosti.
Ali duboko u sebi ja znam da nisam pokušavala da se odbranim na
bilo koji svestan, razuman način. Nisam mislila „upomoć”, nisam
mislila „moram da ubijem Sebastijana ili će on ubiti mene”. Nemoguće
je objasniti užas koji sam osećala; bilo je to kao da se nešto dogodilo
mom telu dok mi se duša spremala da umre.
Plakala sam nekoliko puta ove nedelje. Ali ne zbog toga što je
Palačinka to želeo. Ne pretvaram se da plakanje pomaže.

Kada su kola iz zatvora najzad došla po mene, Palačinka se nudi da

otprati mene i čuvara do njih. Novinari nas čekaju dok izlazimo iz lifta
na parking. Umorna sam. Slikaju ogromnim foto-aparatima, čuje se ono
škljocanje: mitraljezi za prigušivačima. Suse nam se pridružuje i
postavlja se ispred mene, prebacuje mi ruku preko ramena. Ja okrećem
lice prema njenom vratu, ona je stvarno viša od mene, skoro je
groteskno visoka, tako da to možda izgleda simpatično. Kao da mi je
mama.
Sigurna sam da Palačinka voli to što nas slikaju dok se ona odnosi
prema meni kao prema bebi. To čini da izgledam mlađe i više kao
devojčica i tužnije. Možda je čak dojavio medijima na koja vrata ćemo
izaći, gde mogu da stoje kako bi nas uslikali.
„Majo”, doziva jedan novinar. „Šta misliš kako je danas prošlo?”
Ne odgovaram; puštam Suse da me ugura na zadnje sedište. Sedam
što dalje mogu od foto-aparata. Prozori su zatamnjeni. Ali vidim
Palačinku kako prilazi novinarima. Čudno je što nas je pratio do kola.
Obično je dovoljno da to uradi čuvar. On i ja nismo baš vodili neki
superzanimljiv razgovor koji nije želeo da prekine. I zar ne bi trebalo da
još uvek bude na savetovanju sa Sanderom, da pričaju o situaciji i,
znate već, o tome kako je prošlo? Šta Palačinka radi ovde? Mora da želi
da se uveri da se ponašam kako treba. A zašto bi se on brinuo kako se
ponašam da već nije znao da će na mokrom parkingu stajati novinari?
Palačinka neće da začuti o tome koliko su „oni” zainteresovani za
mene. Ko sam ja zapravo. Važno je da mi moj tim „da ličnost”, da
postanem „osoba”. Čitava moja odbrana počiva na ovome, sudeći po
onome što Palačinka kaže. „Ko sam ja.” Kako da ne. Čim smo dobili
pristup izveštaju sa istrage, Sander je započeo milion sopstvenih
istraga da bi dvostruko proverio zaključke do kojih su došli tehnička
analiza i istraga. Ali izgleda da se Palačinka uglavnom koncentriše na
navođenje „njih” da me razumeju. Mada nije sasvim jasno ko su „oni”,
jer ne verujem da misli na sudije. Bar ne samo na sudije.
Suse me tapše po ramenu. Puštam je da me uzme za ruku. Sada niko
ne može da me vidi. Da, vozačeva vrata su odškrinuta, ali izgleda da
foto-reporteri to nisu primetili. Mogu da čujem Palačinku kako
razgovara sa novinarima tihim ali razgovetnim glasom.
„Ne možemo trenutno da govorimo, siguran sam da to razumete.
Bio je ovo naporan dan.” Zvuči umorno, mnogo umornije nego što je
zvučao u liftu dok smo silazili na parking. „Maja je uzrujana. Ovo je
teško za nju. Ona je tako mlada...” Eto, ponovo je to rekao. Pitam se da li
novinari počinju da misle kako je to namerno ponavljanje. „Nije
uobičajeno da devojka njenih godina bude zatvorena tako dugo. Ona je
imala izuzetno dug i težak period pritvora.”
Pokušavam da zaspim u kolima. Umorna sam. To je saosećajni
Palačinka dobro primetio. Ali greši u vezi sa drugim delom. Zatvor nije
preterano teška stvar. Ne da je to prijatno mesto za boravak, ni u kom
slučaju nije. Ne da je hrana sjajna, nikako nije, ali mnogo toga mogu da
izbegnem dok sam tamo.
Svaki dan u zatvoru je tačna kopija prethodnog, naročito otkad su
prestali da me sve vreme ispituju. To je takvo jebeno olakšanje. Nema
iznenađenja. Nema novih ljudi. Sva hrana ima potpuno isti ukus, bile to
ćufte, bakalar ili kajgana. Doručkujem, ručam i večeram. Jedan sat u
dvorištu za vežbu, jedan sat u teretani (gde se samo pretvaram da
vežbam). Kursevi. Deset minuta pod tušem. Ležim na svom krevetu,
ležim na podu, koristim toalet, slušam kako ljudi prolaze, pokušavam
da čitam, slušam muziku, spavam više nego ikada u životu. Jedini
posetilac koga viđam je Sander. Ali verovatno ću ovaj vikend provesti
sama. Niko neće razgovarati sa mnom, iznenaditi me, naterati me da
razmišljam.
 Danas nismo imali vremena da počnemo da izlažemo svoj slučaj, ali
kada vikend prođe, biće vreme za moju stranu priče, o Sebastijanu i
meni, ljubavi i mržnji i o tome kako sam ga izdala.
Sebastijan i ja
17.

Postali smo par leto pre ubistava, Sebastijan i ja. Stokholm je zahvatio
tako strašan toplotni talas da posle tri nedelje njegovog trajanja ljudi
čak više nisu ni pričali o vremenu. Zalili su se na pokvarene klima-
uređaje, led koji ima ukus prljavih čarapa i lepljivi sladoled u
samoposlugama 7-Eleven, ali ne i na vrućinu - ona je postala životna
činjenica. Niko nije mogao da zamisli da će se vreme ikada promeniti.
Ja sam radila poslednju smenu mog letnjeg posla, kao noćna
recepcionerka u hotelu u centru grada, kada se pojavio Sebastijan.
Provela sam tri nedelje, od deset uveče do sedam ujutru, javljajući se na
telefon, primajući rezervacije, poništavajući rezervacije, pozivajući
dodatno osoblje za posluženje doručka i čišćenje, slušajući pijane Fince
(„Gde su fine devojke?”) dok su pitali mogu li da im donesem neki
alkohol gore u sobe („Budi fina devojka, hoćeš li, hi hi”). Ispod pulta je
postojalo dugme za uzbunu, ali nikada nisam morala da ga upotrebim.
Ponekad bi se neko ispovraćao po sebi, obično u svojoj sobi, ali nisam
morala da brinem ni o tome. Jednom je neki tip isekao vene; upozorio
je policiju na to davno pre nego što je to uradio.
Na putu do posla naletela sam na umorne turiste. Bili su na putu do
nekog jeftinog restorana ili iz njega: roditelji iskolačenih očiju sa
decom u napred okrenutim kolicima ili tromi Nemci u sandalama, sa
zgužvanim mapama grada u ruci. Nije to bio stresan posao, nije bio ni
težak, bio je prilično dobro plaćen, i donosio mi je „iskustvo” (tatina
reč). Tata je bio „za” moj letnji posao; mislio je da je okružen slatkom
atmosferom Ingvara Kamprada6 i mladih preduzetnika. Mama je želela
da se vraćam kući taksijem svakog jutra, ali tata nije mogao to da
prikaže kao troškove firme, pa je odustala.
Sebastijan je bio u izlasku u jednom obližnjem klubu, i ušao je da se
posluži toaletom. Te noći sam radila sama; moja koleginica je otišla
kući ranije, nešto u vezi sa rođendanom njenog sina.
 Nismo imali odobrenje da puštamo ikoga osim naših gostiju da
koristi toalet, ali ja nikada ne bih rekla ne Sebastijanu. Nikada nisam
otkrila kako je znao da ću te noći raditi tu, nisam čak znala ni da zna ko
sam ja. Prošlo je mnogo vremena otkad smo zajedno išli u predškolsko.
Sebastijan je bio godinu dana stariji od mene; da nije morao da
ponavlja završnu godinu, već bi maturirao. Ali sada je trebalo da
budemo u istom razredu. Znala sam to. Svi su znali da Sebastijan mora
da ponavlja završnu godinu. A onda je ušao u lobi baš tog hotela u
kome sam radila.
„Majo”, rekao je svojim sigurnim glasom; uopšte nije izgledao
iznenađen što me vidi, a meni je srce na trenutak zastalo, baš kao kada
smo bili u predškolskom. Ostao je dok nije došlo vreme da krenem
kući. Krenuli smo peške, grad je bio prazan i svežiji nego prethodnog
jutra; išli smo jedno pored drugog kroz Humlegorden, uz
Engelbrektsgatan do stanice Estra. Odatle smo vozom otišli do Esbija,
u Jušholmu. U vozu je seo pored mene, i kada smo stigli do univerziteta
legao je položivši mi glavu u krilo i zaspao bez dodatnih komentara.
Kada je voz stao na našoj stanici, pomilovala sam ga po čelu da ga
probudim i on je pogledao u mene. Onda je podigao ruku i palcem
prešao preko moje donje usne. To je bilo sve.
Tog istog popodneva otišla sam na letovanje s mamom, tatom i
Linom. Mama je odlučila da ćemo putovati kroz Evropu, ali prvo smo
avionom odleteli do Ženeve, gde smo iznajmili auto koji će nas
prevoziti između raznih malih luksuznih hotela koje je mama izabrala
na veb-sajtu koji je obećavao „tajna” i „jedinstvena” iskustva.
Tata je vozio. Tata je uvek vozio kada su u kolima bili i on i mama
(osim kada su bili na nekoj žurci). Kilometar za kilometrom, menjali
smo radio-stanice koje su počinjale da šušte. Slušali smo istu muziku iz
jedne zemlje u drugu; svi di-džejevi su zvučali isto, sa istim veselim
smehom i prijateljskim zvucima utišavanja („pssst, Rijana, pssst,
Arijana Grande!”). Di-džejevi su, razume se, govorili različite jezike, i u
Italiji su puštali više italijanskih pesama a u Francuskoj je bilo više
francuskih, ali u celini je zvučalo svuda isto, a ja sam se ionako osećala
kao u nekoj vrsti šoka. Sebastijan je eksplodirao u mojoj glavi. Bila sam
na pogrešnom mestu sa pogrešnim ljudima, sedela sam pored Line i
njene kese za povraćanje na zadnjem sedištu, i pretraživala internet.
Nije me bilo briga što su mi mama i tata prigovarali zbog mojih
troškova rominga, pretraživala sam svuda, surfovala sam po internetu
kao luda, ali nisam mogla da pronađem ništa o tome gde se on nalazi, a
nisam se usuđivala da pitam ikoga ko ga je poznavao ili da ga dodam za
prijatelja negde gde on već nije dodao mene. Zato sam sedela u kolima
postajući sve očajnija i uspaničenija jer mi je šansa klizila iz ruku.
Sebastijan mi je ležao u krilu, gledao je u mene i onda sam ja otišla.
Koliko sam samo glupa mogla da budem?
Bili smo već deveti dan na odmoru, u Vilfranš sir Meru nadomak
Nice, kada je nazvao. Telefon mi je zavibrirao u znojavoj ruci; sačuvao
je moj broj i došao po mene vespom. Tata je izgledao iznenađeno;
mama je delovala skoro šokirano. Sebastijan nas je sve sačekao u lobiju
našeg hotela i pozvao mamu i tatu „i Linu, naravno” (kako je znao
njeno ime?) na večeru „na čamcu” te večeri. „Čamac” njegovog tate bio
je ukotvljen u luci u Nici, i videla sam kako mama cupka u mestu jer nije
znala kako će uspeti da kupi novu haljinu na vreme, a tata se naduvao
do svoje dvostruke veličine jer je Sebastijanov tata bio nešto mnogo
više od „potencijalnog klijenta”. Klas Fagerman je bio potencijalni novi
život.
Sebastijan se pretvarao da ne primećuje ništa od ovoga. On je samo
gledao u mene.
Amanda je rekla Sebastijanu gde se nalazimo, a Sebastijan je
odlučio da dođe istog tog jutra. Sve je to bilo toliko neverovatno da je
bilo na ivici nadrealnog. Otišla sam sa njim, sedeći iza njega na vespi.
Obuhvatila sam ga rukama oko struka i sve se pretvorilo u uske
priobalne puteve i sve je bilo strmo i toplo i dvaput sam spavala sa
njim u njegovom velikom ovalnom krevetu na jahti (ispod belog
čaršava) pre nego što su mama, tata i Lina došli da večeraju sa nama i
Sebastijanovim tatom gore na palubi, ispod milion zvezda.
Jahta je bila duga skoro šezdeset metara. Paluba je bila glatka kao
svila, boje sirupa, sva u mesingu i srebrnim detaljima, zlatu i belom
mermeru. Sunce je već bilo zašlo kada je posluženo prvo jelo. Sedeli
smo na najvišem delu palube, koji je bio osvetljen odozdo, duž linije
vode i oko palube; baršunastocrna noć nam se upijala u kožu i imali
smo više konobara nego što sam mogla da izbrojim, a mama i tata su
češće gledali u mene nego inače. Lina je htela da mi sedi u krilu.
„Prestao sam da se nadam da ću videti Sebastijana ovde”, rekao je
Sebastijanov tata mojim roditeljima široko se osmehujući.
„Pretpostavljam da treba da zahvalim Maji što je odlučio da nas
počastvuje svojim prisustvom.”
Jedva sam uspevala da prestanem da gledam u Klasa Fagermana te
prve noći. On je bio fantastičan pripovedač, čaroban zabavljač, i bio je
čak još otmeniji nego što je izgledao na fotografijama. Mama se
kikotala, ushićena kao ptičica. Kupila je novu haljinu i u kosi je nosila
nešto što je izgledalo kao lovorov venac od listova od lažnog zlata.
Naravno, zlato je bilo pravo, inače se nikada ne bi usudila da nosi nešto
što izgleda tako jeftino.
Sebastijan me obgrlio rukom, a Klas Fagerman je pričao priče o
ljudima za koje nikada nisam čula. Smeh mog tate postajao je sve više
maničan. Sebastijanov tata je uglavnom dobro uspevao da navede ljude
da se opuste; nikada se nije plašio onih pauza koje nastaju kada ljudi
koji se ne poznaju moraju da provode vreme zajedno; nisu mu smetali
čutanje ili nakašljavanje ili dosadni razgovori. On se samo osmehivao i
nastavljao da priča, a njegove šale su navodile ljude da se smeju s
olakšanjem. Te prve večeri nisam prozrela sve to, nisam sumnjala
kakva je on uistinu vrsta čoveka. Mama je bila toliko pripita da je pojela
svoj desert, a Lina je zaspala na sofi; jedan član posade broda ju je
pokrio tankim pokrivačem iako je vazduh bio topao i blag.
Jednom mi je Klas rekao „Ja sam bogat, znaš”, i nije to kazao da bi se
hvalisao, već da objasni odakle potiče. Bio je bogat na način koji je to
gotovo činilo njegovom nacionalnošću. Živeo je u zemlji koja je bila
samo njegova. To nije imalo veze sa geografijom. Jer istinski bogati
Šveđani su sličniji istinski bogatim Japancima ili Italijanima ili
Arapima nego bilo kojim drugim Šveđanima. A tata se tome divio, jer je
Klas Fagerman našao put do svoje nacionalnosti sasvim sam, bez
nasleđa ili privilegija, bar ne u smislu imanje u Sermlandu i šume u
Norlandu i brodogradilište u Geteborgu i članstvo u kraljevoj lovačkoj
družini.
Tata je mrzeo „decu investicionih fondova” i njihova „besmislena
ulaganja iz hobija”. Ponekad bi došao kući s posla i pričao nam o
njihovim projektima. „Ako želiš da rizikuješ kapital da razviješ
aplikaciju koja ti govori koliko košta litar mleka, postoje na desetine
dvadesetogodišnjaka sa zapuštenim imanjem, prastarom titulom i
novom investicionom firmom koji misle da je prosečnom liku
potrebna aplikacija da to shvati, jer tatini sinovi nikada nisu morali da
nauče da je cena istaknuta baš tu na polici u supermarketu.”
Štaviše, idioti iz investicionih fondova nisu bili „stvarno bogati”, a
baš ta osobina je bila jedino što su uspeli da postignu sami: da ne
postanu stvarno bogati.
„To je jednostavno tragično”, odgovarala bi mama. (Tatina reč; ona
ih je koristila kada razgovara sa njim.) „Tragično.”
 A mama je sa svoje strane umela da nam ispriča kako je neka njena
koleginica s fakulteta ili prijateljica prestala da radi. „Pretpostavljam da
će joj muž kupiti radnju za uređivanje enterijera”, rekla bi mama, jer
baš kao što tata nije voleo ljude koji su nasledili novac, mama je mrzela
žene svojih godina koje su uradile ono o čemu je ona maštala: odustale.
Mama je korporativna pravnica u javnom preduzeću i zarađuje
otprilike upola manje od tate. Smanjila je broj radnih sati kada se Tina
rodila „da ne bi pukla”, ali nije želela da prestane da radi. Pretvarala se
da je sve u redu i da još uvek ima mnogo posla. Niko joj nije verovao, a
ponajmanje ne tata.
„Trebalo bi da umesto toga spiskaju pare na loto”, nastavljao je tata.
„Bolje su šanse za sticanje profita.” (Uvek je nastavljao svoju priču čak i
ako je mama pričala o nečemu drugom; njihovi najbolji razgovori uvek
su vođeni po ovom obrascu.)
Ali suočeni sa Klasom Fagermanom, i mama i tata su se pretvorili u
grupi devojke koje zamagljenog pogleda prate bojbend. Mesecima
nakon što smo Sebastijan i ja postali par, tata je nastavljao da priča o
Klasu Fagermanu svaki put kada ostanemo nasamo. Pričao je o tome
kako je Klas Fagerman pretvorio krizom zahvaćenu firmu koju je
nasledio u „jedno od najveća tri bogatstva u Švedskoj”. Uspeo je jer
„nije bio zadovoljan sečom šuma i traženjem zlata u nekom potoku u
Norlandu”; umesto toga je počeo da ulaže u grane visoke tehnologije
(kao, na primer, u kablove i mikročipove; nikada nisam bila
raspoložena da posvetim mnogo pažnje tim pričama). Tata se toliko
ugledao na Klasa Fagermana da nije čak uspevao ni da bude zavidljiv.
„Jedino u vezi sa Klasom Fagermanom što nije jedinstveno”, rekao
mi je jednom, „jeste to što se oženio bivšom drugom pratiljom mis
Švedske. Fagerman je jedan od najvećih ljudi koje je Švedska ikada
imala. On će ući u istoriju.”

A te prve noći na jahti, meni se Klas takođe dopao. Zbog njega sam
se osećala kao da me smatra posebnom. Kada se šalio, osećala sam se
duhovito samo zato što sam se smejala u pravom trenutku. Kada je
pričao o Sebastijanovom bratu Lukasu, o tome šta on radi na Harvardu,
i koliko je pametan, mislila sam da je baš simpatično što je toliko
ponosan na njega. Kada je rekao da je „uvek bilo očigledno da će Lukas
daleko dogurati”, osećala sam se kao da sam inicirana u neku privatnu
porodičnu tajnu, u stvari koje bi Klas ispričao samo nekolicini ljudi.
Mislila sam da tata koji se hvališe svojim starijim sinom takođe mora
da bude ponosan i na mlađeg. Nisam uviđala da je njegova ljubav
prema sinovima bila uslovljena, da je čovek morao da postiže rezultate
kako ga Klas Fagerman ne bi prezirao.
Sebastijan i ja smo odlučili da odemo sa večere negde oko ponoći.
„Razmišljali smo o noćnom kupanju.”
„I šetnji po plaži.”
Mama mi je obujmila lice obema rukama kao da misli da sam
devica a ovo moja prva bračna noć, a tata me je gledao sa nečim što je
zaista podsećalo na ponos.
„Moja mala devojčica”, verovatno je rekla mama.
„Lepo se ponašaj”, možda je rekao tata. A onda se iscerio
Sebastijanu i rekao „Nemoj da uradiš ništa što bih ja uradio”, jer je moj
tata uvek govorio takve stvari.
„Kada bih samo mogao da razumem šta vidiš u njemu”, rekao je
Klas Fagerman. „Trebalo bi da znaš da je on na svoju majku.” I
nasmejali smo se, svi mi, čak i ja jer je to bilo pre nego što sam shvatila
da se Klas nikada ne šali kada govori okrutne stvari Sebastijanu.
Osim tog komentara, nismo pričali o drugoj pratilji mis Švedske,
Sebastijanovoj mami. Ne te noći, i jedva ikada posle toga. Nju nije
zamenila mlađa verzija nje same; ona je jednostavno nestala. Ili je bar
preseljena, nije bila prisutna, nije bila važna. Da li je ostavila Klasa, ili je
on šutnuo nju? Mislim da to nikada nisam saznala. A u poređenju sa
Klasom Fagermanom, ona je bila toliko nevažna da nikada nisam
mislila o njoj, čak ni i o činjenici da je nema.

Pre nego što smo Sebastijan i ja postali par, imala sam četiri
momka. Prvi je bio Nils. Imali smo dvanaest godina, skoro trinaest, i
smuvali smo se u mraku na žurci na koju me pozvala njegova sestra
bliznakinja. Sa zvučnika se čula Kristina Agilera i on me je poljubio brzo
i jako i pali smo na sofu i ljubili se sve dok mi od toga nisu ostale
natekle usne i vlažne gaćice. Dodirivao mi je grudi, i to je bilo nešto
najbolje što sam ikada osećala, ali nikada nismo spavali zajedno,
nikada nam nije ni palo na pamet. Tri nedelje kasnije bilo je završeno, i
trebalo mi je još dva meseca da to shvatim jer je bio letnji raspust, i
provela sam devet nedelja gledajući njegovu sliku i pišući razglednice
(„Ja sam kod bake i dede na selu, pada kiša i gledala sam ’Zle
mrtvace’”). Ja od njega nisam dobila nikakve razglednice. Kada je škola
ponovo počela, nije hteo ni da mi se javi i to je bilo to.
Našla sam svog drugog pravog dečka šest meseci kasnije. Bio je
godinu stariji od mene (imao je više od četrnaest i po!) i napisao je da
misli da sam lepa na tabli s rasporedom vožnji na autobuskom
stajalištu pored škole. Trebalo je negde između šest i osam minuta da
taj trač dopre do mene, a ja sam bila dovoljno pametna da shvatim
kako je to do sada najveća stvar u mom životu. Skoro već
petnaestogodišnji Anton imao je pune usne i kovrdžavu plavu kosu. Bili
smo zajedno sedam nedelja, toliko dugo da su nas praktično smatrali
venčanim. Ali jednog petka uveče, na razrednoj zabavi u školi
„Friberga”, napio se od izmešanih pića koja je sipao u staru flašicu od
šampona i izjavio „Ti si premlada, Majo. Moramo da krenemo svako
svojim putem.” (Da, to su stvarno bile njegove reči.) Bila sam
postiđena, na neki naopak način, ali nisam bila zaista ljuta. Ništa u toj
vezi nije bilo naročito zanimljivo: ni Anton, ni njegovi poljupci, od kojih
mi je donja polovina lica ostajala mokra, ni čitav njegov hajde da
budemo par pristup.
Posle toga je došao period u kome su mi se dopadali samo mnogo
stariji momci. Oni nisu imali pojma ko sam ja, bilo zbog toga što se
zapravo nikada nismo upoznali ili zbog toga što smo se sretali samo
dok sam gledala u njihove vratove i leđa šest mesta ispred mene u
autobusu. Ne sedam se imena nijednog od njih. A čim sam napunila
petnaest, upoznala sam Markusa.
Markus je imao šesnaest. Pušio je hašiš, svirao bas i pisao pesme, a
njegova mama je pozirala Ričardu Avedonu.7 Išao je u srednju školu u
centru grada, „Estra real”, i svi, apsolutno svi su znali ko je on, a kada
smo Amanda i ja ušle na vrata dupleksa u fensi ulici blizu Karlaplana,
Markus i njegov bend su bili na gornjem spratu i svirali
neprepoznatljive obrade pesama. Žurka se odvijala punom parom
nekoliko sati, i svako od nas je dobio po parče lepljive čokoladne torte i
kremasto piće s ukusom vanile od momka sa bubuljicama na licu i
ljubičastim lakom na noktima. Oznojila sam se od plesanja u dnevnom
boravku iz kog je bio iznet nameštaj i nijednom nisam pomislila koliko
smešno izgleda kada ljudi zabacuju ruke u vazduh i tresu glavom. Onda
je nestalo struje i došli su vatrogasci i objasnili da je struja isključena u
celom kvartu Estermalm; „postoji razlog zbog čega vam je potrebna
dozvola da održite koncert.” Dva uniformisana policajca su ušla posle
vatrogasaca i otprilike tada sam shvatila da sam urađena po prvi put u
životu. Amanda i ja smo se zaključale ujedno od kupatila i pokušavale
da ne umremo od smeha. Nismo imale pojma da li je to bilo od torte ili
pića s ukusom vanile ili od oboje. Sedele smo tamo dok policija nije
otišla a Markus pokucao na vrata. Bio je go i nosio je svećnjak sa pet
upaljenih sveca. Napunio je kadu i kada je to zatražio, skinula sam
odeču i kupala se s njim, a Amanda je zaspala na peškiru na
popločanom podu kupatila.
Markus je imao duge šiške koje su mu omogućavale da nikoga ne
mora da gleda u oči, i jednog popodneva kasnije te nedelje izgubila sam
nevinost sa njim na prekrivačem zastrtom krevetu njegovog oca. Nije
bilo loše, nije bolelo, i osećala sam neverovatno olakšanje što nije
primetio da to nikada pre nisam radila. Kada sam ga zvala (zvala sam
ga na kućni telefon jer se nikada nije javljao na mobilni i jer sam mu
poverovala kada je rekao da je „odabrao da ne koristi mobilne
telefone”), pravio se da nije kod kuće. Mogla sam da provalim po glasu
njegove mame koliko ju je to nerviralo, ali nastavila sam da ga zovem i
na mobilni i na fiksni telefon; nije bilo važno što sam shvatila da mu se
ne sviđam, jednostavno nisam mogla da prestanem. Markus i ja smo
spavali četiri puta na različitim žurkama (obično bi počelo tako što
smo se kupali zajedno; uvek se kupao na žurkama) i pokušala sam da
se pravim da je, kada je rekao da voli moje grudi, to značilo da voli
mene. Poslednji put kada smo spavali zajedno, bilo je to ponovo na
prekrivaču (nikada nismo imali seks ispod jorgana), malo pre deset
sati uveče, okrenuo se na drugu stranu dok sam ja sopstvenom
majicom brisala stomak i onda mi je rekao da je u vezi sa Teres,
skraćeno Tesi. I stoga nismo mogli da „nastavimo ovako”.
Iste noći, dva i po sata kasnije, upoznala sam tu devojku sa psećim
imenom kada su ona i Markus izašli iz kupatila. Koker španijelka Teši
je nosila bademantil; Markus je ponovo bio go. A ja nisam bila ljuta do
tog trenutka, ali tada sam to sakrila i samo otišla.
Sa sledećim momkom, ja sam bila ta koja je prekinula. On se zvao
Oliver i rekao je da me voli (ne samo moje grudi) posle samo nekoliko
dana. Kada sam mu odgovorila da se i on meni sviđa, da je „sladak” ali
da nismo „jedno za drugo” (postala sam profesionalka, znala sam sve
što je moglo da se zna o ljubavi, i šta tačno treba da kažem), počeo je da
me zove svakog dana, čak i kada nije bio pijan, i svake večeri mi šalje
SMS poruke da mi „poželi laku noć”.
Spavali smo zajedno nekoliko meseci nakon što je bilo gotovo, ali
onda se Sebastijan pojavio u lobiju mog hotela i ništa od onoga što sam
doživela pre nije imalo ništa zajedničko sa Sebastijanom. Sve je bilo
potpuno novo. Nije se radilo samo o tome što sam krenula iz početka.
Sebastijan je bio moj početak.
 Ne mogu da se setim da li sam pitala roditelje da li je u redu da
putujem sa Sebastijanom umesto da nastavim obilazak Evrope sa
njima, ali mora da jesam jer su na večeru doneli novi kofer, verovatno
najskuplji koji je moja mama mogla da nađe, sa svim mojim stvarima u
njemu.
Prvo jutro sam se probudila pre Sebastijana; uvek mi je bilo teško
da spavam na novim mestima. Sebastijan je bio duboko usnuo i nisam
htela da ga budim. Kada sam izašla na palubu, Klas je sedeo tamo i
doručkovao sa presavijenim švedskim novinama u jednoj ruci.
„Dođi i sedi”, pozvao me je. „Šta bi želela za doručak?”, upitao je ne
podižući pogled sa novina.
Kada sam završila kafu i uzela kroasan (mislila sam da je to logičan
izbor doručka na jahti na Mediteranu), Klasje spustio novine i
prijateljski me pogledao. Ne sećam se šta me je tačno pitao, da li je
uopšte imao nekih pitanja, ali razgovarali smo i osećala sam kako moja
nervoza popušta. Ostao je dok se Sebastijan nije pojavio i seo pored
mene u gaćama i snežnobeloj majici kratkih rukava, neočešljane kose.
U tom trenutku je Klas ustao, uzeo novine i otišao. Nisu rekli dobro
jutro jedan drugome.
Ostalo je bilo sedamnaest dana dok ne počne škola i Sebastijan i ja
ne postanemo drugovi iz razreda. Ostali smo na Klasovoj jahti petnaest
dana i isto toliko noći. Odmah sledećeg jutra otplovili smo prema
italijanskoj obali. Bili smo na putu za Kapri i nije bilo ničega osim
ažurnog mora i svežih povetaraca, a svaka noć je bila isto onako topla
kao prva. Ponekad bi stali nasred pučine i spustili mali motorni čamac
sa palube - sa njega smo mogli da skačemo i ronimo ili da se skijamo
na vodi. Jednom je po nas došao helikopter (sleteo je na palubu) i
odvezao nas na trke Formule i, gde smo dobili mesto tačno pored linije
cilja i osmehivali se jedno drugom okruženi grmljavinom motora.
Nikada nisam naučila imena svih onih koji su bili na jahti, iako sam
pokušala. Sandro (kapetan) me je puštao da postavljam na hiljade
pitanja o mestima pored kojih smo prolazili, a glavni kuvar Luiđi je
naučio da volim limunadu i grčki jogurt, dinju i kroasane za doručak, i
salatu sa piletinom ili fetom za ručak, kao i da pijem kafu bez mleka. U
sauni, koja je bila na istoj palubi kao bioskop i tačno pored teretane,
puštali su laganu muziku punu zvonjave zvončića i žena koja je tamo
radila (Zoe) mi je radila manikir i pedikir i masirala me uljem koje je
mirisalo na pastu za zube i zrnca vanile. Tapkala je uokolo bosonoga i
nikada je nisam viđela nigde drugo osim u tom delu broda.
Volela sam taj brod, volela sam sve koji su tu radili, svi su izgledali
srećno kada bih ih videla i bila sam fascinirana koliko sam se brzo
navikla na sve to, koliko je prirodno delovalo ostati tu i jednostavno
pustiti da dani prolaze. Uveče smo jeli sa Klasom. Izgledalo je da je
njemu važno da budemo tu iako jedva da bi ikada pojeo išta više od
glavnog jela sa nama. Postavljao bi mi pitanja, po četiri ili pet zaredom,
i onda bi se povukao, ali tih sat vremena koliko bi sedeo sa nama
puštala bih da nas greje toplota njegove pažnje. Slušao nas je dok smo
pričali, klimajući glavom; s vremena na vreme bi bio u izuzetno
dobrom raspoloženju i onda bi pričao sa nama o temama koje je
smatrao važnim.
Jednom prilikom, mora da je to bila moja peta ili šesta noć na
brodu, Sebastijanov tata nas je odveo u restoran. Krenuo je da večera
sa poslovnim poznanikom i želeo je da pođemo sa njim. Nismo ga pitali
zašto, ali pretpostavljala sam da će zbog nas njihov sastanak biti
opušteniji i manje formalan.
Restoran se nalazio na zaravni u jednom planinskom selu, nedaleko
od Bonifača. Plan je bio da poslednji delić puta pređemo peške; sve
boje su nestale u mraku, a pored luke je bio parkiran kamion i sa njega
je lepršala cerada, podižući se i spuštajući na vetru. Napolju je i dalje
bilo toplo, iako je sunce zašlo, a to samo mesto zaudaralo je na smeće.
Poslovni poznanik, Italijan, govorio je engleski kroz nos sa vrlo jakim
akcentom. Već je bio pijan.
„Pomozi mi”, rekao je Italijan Sebastijanu, pružajući mu ruku sa
zdepastim prstima. Sebastijan je pustio moju ruku i uhvatio čoveka
ispod miške. Kada smo ušli u malo selo, bilo mi je teško da hodam po
kaldrmi u cipelama i nije mi smetalo što idemo tako sporo. Starac je
psovao i znojio se, bez ustezanja se naslanjajući na Sebastijana i
zastajući na svakih dvadeset metara da povrati dah. Kada smo se
najzad našli ispred restorana, čovek je spustio vlažan poljubac na
Sebastijanov obraz, upadljivo blizu njegovih usta. Sebastijan se trgnuo,
a njegov tata je otvorio vrata restorana. Klas Fagerman se okrenuo
prema Italijanu i mahnuo mu rukom da on uđe prvi.
„Nikada ne bih stigao dovde da nije bilo tebe, Sebastijane”, rekao je
Italijan, najzad puštajući Sebastijanovu ruku.
„Lepo je znati da on može da bude od koristi”, rekao je Klas. „To je
novost za sve nas.”
Nisam shvatala zašto je ljut, ali svakako je bio. Sve što sam saznala
u vezi sa Klasom Fagermanom okrenulo se naglavačke. On nije
pokrenuo nijedan razgovor otkako smo otišli sa jahte; ako sam ja išta i
rekla, nije me čuo - gledao je u daljinu, okretao se u stranu, išao ispred
nas, jedva reagujući ako bi mu se neko obratio. Meni se stomak zgrčio,
a Sebastijan nije gledao ni u šta, ponajmanje ne u mene. Međutim,
Italijan je izgledao potpuno neuznemireno.
Dali su nam sto pored prozora. Restoran je bio toliko blizu ivice
litice da je izgledalo kao da lebdi iznad mora. Dole u luci su se videla
svetla sa brodova, a na ulazu u zaliv je treperio svetionik, na mestu gde
je naša jahta bila ukotvljena. Sebastijanov tata je naručio za sve nas ne
pitajući nas šta hoćemo da jedemo. Italijan se smejao toliko glasno da
su se gosti na drugoj strani restorana okrenuli, a mi smo zapanjeno
slušali dok je menjao Klasovu narudžbu: drugo predjelo, i svakako ne to
glavno jelo, postoji nešto u vezi sa Korzikancima i hobotnicama, svi to
znaju, apsolutno svi, i Sebastijanov tata ništa nije rekao, samo je skoro
neprimetno klimnuo glavom konobaru, a kada je stigla vinska karta
pustio je Italijana da je uzme i naruči šta hoće. Ali Klas nije pio nikakvo
vino i jedva da je i dotakao predjelo.
Dok smo čekali glavno jelo, ja sam morala u toalet. Kada sam se
vratila, Italijan se premestio pored moje stolice. Pokazao mi je da
sednem na njegovo ranije mesto. Sebastijan se nije bunio. U jednom
trenutku, Sebastijan je pokušao da ustane, možda da bi došao do mene.
„Sedi, za ime božije”, rekao mu je Klas na švedskom. „Misliš li da
možeš da obaviš taj zadatak? Da sediš i držiš zatvorena usta?”
Sebastijan je seo. Nije gledao u mene. Ali se osmehnuo, mehanički i
široko, ništa ne rekavši.
Kada Italijan nije pokušavao da navede Sebastijana da peva
„švedske pesme”, pričao je o poslu. Imao je firmu za prodaju; toliko
sam uspela da razumem. I dok je postajao sve ushićeniji, mi ostali smo
postajali sve tiši. Baš sam se pitala da li če Italijan od pića preči iz faze
obične razdraganosti do prave izbezumljenosti kada je Sebastijanov
tata obavio telefonski poziv, nakratko razgovarao, pa dodao telefon
Italijanu. Kada je on prekinuo vezu, Klas je podigao čašu i pustio
Italijana da je okrzne svojom. Olakšanje koje sam osetila bilo je toliko
opipljivo da mi se skoro smučilo.
Pojeli smo četiri jela, sir, dva deserta i popili kafu uz čokoladne
praline na srebrnastom poslužavniku, mini-puslice i slatkiše s
marmeladom pre nego što je došlo vreme da pođemo kuči.
Sebastijanov tata je nekako uspeo da naruči da u restoran donesu
invalidska kolica, i Italijan je zaspao u njima dok ga je jedan od ljudi s
Fagermanove jahte vozio nazad dole u luku. Baš pre nego što su
izgurali kolica na palubu on se probudio, naglo ustao, i izjavio da ide u
šetnju („Idem da prohodam!”). Sebastijan i ja smo otišli u krevet.
Oko četiri ujutru, probudili su me glasovi na prednjoj palubi. Kada
sam se uspravila u krevetu, Sebastijan me povukao nazad. „Samo
ostani ovde”, bilo je sve što je rekao. „To nema nikakve veze sa nama.”
Doručkovali smo sami.
„Tvoj otac je otišao”, obavestio nas je jedan od članova osoblja
obučen u belo, čije ime još nisam znala. „Rekao je da možete uzeti
njegovu sobu. Uskoro ćemo je pospremiti.”
Sunčali smo se kada je Italijan izašao na palubu. Lice mu je bilo
modro i izubijano, a ruka mu je bila okačena u povoj prebačen preko
vrata. Izgledalo je da je u gipsu. Stajao je na tri metra udaljenosti i nije
prilazio.
„O, moj bože”, uspela sam da izgovorim. Ustala sam. „Šta se desilo?”
Italijan je samo odmahnuo glavom.
„Nemoj da ideš u šetnju po plaži kasno noću”, rekao je uz iskrivljen
osmeh. Onda se okrenuo Sebastijanu da pita „Da li je tvoj otac ovde?”
Sebastijan me povukao nazad na stolicu na sklapanje.
„Ne”, rekao je sklopljenih očiju.
„Možeš li da...”, započeo je Italijan.
„Ne”, ponovo je rekao Sebastijan.
Italijan je otišao kasnije tog dana, a mi smo prešli u apartman
Sebastijanovog tate. Sada smo imali dva kupatila umesto jednog. I još
bolji pogled, na prednju stranu, preko mora; pretpostavljam da je to bio
isti pogled koji je imao i kapetan. U jednom kupatilu je mogao da se
otvori krov iznad kade i tamo smo te večeri jeli, sami.
„Da li je tvoj tata pretukao tog Italijana?”, upitala sam kasnije te
noći dok smo ležali u spoljašnjem bazenu na palubi. „Zato što je
flertovao s tobom?”
Sebastijan nije bio ljut. Samo je rekao: „Ne. Naravno da nije.”
Nasmejala sam se od olakšanja, pokušavajući da se pretvaram kako
je to bila šala. Ali Sebastijan se nije nasmejao. Podigao je obe ruke i
naslonio se na ivicu bazena, sklopljenih očiju okrenutih prema crnom
nebu.
„Jednom sam pitao tatu. Kada je mama nestala. Šta joj je uradio,
zašto je ona... kako je on... naveo da se iseli...” Zaćutao je.
„Šta je rekao?”
 „Tata je rekao... Naša porodica ne mora da iznosi smeće. Mi imamo
ljude koji to rade za nas.”
Htela sam da pitam šta je time hteo da kaže. Šta je on to govorio?
Da li je Sebastijanovu mamu izbacio, da li je Italijana prebio, neko koje
radio za Klasa? Ali izgubila sam sled misli. Sebastijan je plakao. Nije
jecao, nos mu nije curio, ali je plakao. A ja nisam znala šta da kažem.
Uzela sam njegovo lice između dlanova i poljubila ga. Ljubila sam sve
jače i jače, i duže nego ikada pre, a on mi je uzvraćao sve dok više
nisam želela ništa osim da prodre u mene. A kada je to uradio, skoro
odmah sam svršila, uvek sam svršavala brže od njega, više puta od
njega, i jače.
Devet dana nakon toga, otputovali smo kući avionom iz Napulja;
bili smo jedini putnici u avionu. Noć pre toga sam čula Sebastijana
kako priča sa svojim tatom preko telefona. Klasje smatrao da nema
razloga da uzmemo firmin avion, da možemo da putujemo
komercijalnim letom, a ipak nas je mlažnjak čekao kada smo došli na
aerodrom. Auto nas je dovezao sve do stepenica za ukrcavanje. Nismo
morali da prolazimo ni kroz kakve sigurnosne provere.
Jahta je otplovila dalje bez nas. Plovila je cele godine sa
kompletnom posadom. Računali su da će za nedelju dana izaći iz
Sredozemnog mora. Ne verujem da mi je uopšte palo na pamet koliko
je to nadrealno, taj svet plavetnila kao sa razglednice i blistavog sunca i
dokonog manikiranja, dok nismo skrenuli sa auto-puta na izlazu za
Jušholm i sve je izgledalo isto kao kada sam otišla mesec dana pre toga.
Potpuno isto, iako se sve promenilo.

Sleteli smo na aerodrom Broma. Tamo su nas opet čekala kola na

pisti. Jedan od članova posade odneo je naše kofere do kola. Sebastijan
je izgledao umorno, i mislim da nisam očekivala da i dalje budemo par
kada škola počne. Iz nekog razloga, bilo mi je teško da poverujem da on
želi da budem deo njegovog svakodnevnog života, u meri u kojoj je
uopšte imao svakodnevni život. Jednostavno je izgledalo prirodno da je
to bila letnja šema - za njega uzgredni doživljaj, a za mene najbolje
nedelje u mom životu. Kola su me odvezla do kuće i nisam znala kako
da se oprostim sa njim, kako da mu se za sve zahvalim, ali Sebastijan je
ušao sa mnom u kuću i rukovao se sa tatom (tatino liceje poprimilo
onaj izraz koji odrasli imaju kada bi trebalo da se pretvaraju kako su
opušteni, ali u stvari samo što se nisu upišali od uzbuđenja). Mene je
poljubio u obraz i rekao „Vidimo se sutra”, i onda je otišao.
 Sutra ujutru je bio prvi dan škole. Sebastijan mi je poslao SMS u
pola osam (ali nijedan prethodne večeri ili noći) i zamolio me da se
nađem sa njim na raskrsnici ispod moje kuće. Pokupio me je tu, i
pomislila sam da je to zbog toga da bi mogao da raskine sa mnom pre
početka škole. Otprilike na pola puta do tamo počela sam da plačem,
možda zato što sam htela da završim sa tim - morala bih da plačem
kada se završi, pa sam mogla da počnem i odmah. Kada je primetio da
plačem, zaustavio se na proširenju, isključio motor, oborio moje
sedište i opkoračio me. Uvukao mi je ruke ispod košulje i milovao me
po leđima ljubeći me, pa me poljubio strastvenije, dodirujući me, i
privukao me bliže. Mogla sam da osetim koliko mu se ukrutio i
iznenadila sam se koliko sam olakšanje osetila, koliko sam se plašila da
više neće želeti da bude sa mnom.
Odšetali smo ruku podruku od parkinga do škole, i delovalo je baš
kao u filmu o srednjoj školi u kojoj se najpopularniji momak odjednom
pojavi sa ružnom ribom sa naočarima i čudnom frizurom, nakon što je
ona doživela preobražaj i ispostavilo se da je prava zgodnica. Ne da
sam ja ranije bila štreberka, i ne da je Sebastijan bio neka vrsta
zagriženog sportiste sa zalizanom kosom sa razdeljkom sa strane i
usnama stalno izvijenim u osmeh, ali sve u vezi sa našim ulaskom u
školu izgledalo je kao da je nekako naslikano pastelnim bojama.
Amanda je, naravno, već znala da smo nas dvoje zajedno. Sačekala
nas je pored zone za pušenje, gde me je zagrlila, a onda prebacila ruke
Sebastijanu oko vrata. Na trenutak je visila kao ukras za jelku pre nego
što se Sebastijan iskobeljao iz njenog stiska i zatim smo ušli u školu.
Sebastijan je morao nešto da obavi pre prozivke, pa smo se
razdvojili kod ormarića. Kada se pozdravio sa mnom, ponovo me je
poljubio u obraz i osećaj je još više bio kao na filmu. Amanda je
zakolutala očima, baš kao što bi uradio njen lik u filmu (nije nosila
odeću čirlidersice, ali osim toga je sve bilo savršeno). Samo što se nije
raspala na komade, toliko je bila zadovoljna što će odjednom imati
središnju ulogu u Sebastijanovom životu. Što će od sada Sebastijan biti
deo naših života. Ljudi sa kojima se družio prošle godine su krenuli
dalje, na faks, na stažiranje u kompanijama svojih očeva ili na učenje
jezika u SAD. Sada je bio red na nas. A Amanda je bila presrećna. Ali,
naravno, nije to rekla - samo je istrtljala nešto o tome kako bi
Sebastijan i ja trebalo da „uzmemo sobu!”, a ja sam zabacila glavu i
nasmejala se, savršeno procenivši koliko to treba da bude glasno, sve
po scenariju.
 Postoji nekoliko slika Sebastijana i mene sa našeg putovanja po
Mediteranu. Ja izgledam srećno, zadovoljno i neopterećeno, kao
devojka koja vrišti i smeje se dok je njen dečko prska pre nego što
sasvim uđe u vodu. Osmehujem se i oči su mi blistave. Izgledam srećno
uprkos činjenici da mi je sada, mnogo kasnije, teško da se setim da sam
se osećala srećnom. Možda je sreća slična nesreći u smislu da je
potrebno neko vreme da je razumeš. Isprva ne osećaš ništa. Osećanja
dolaze kasnije, možda ne pre nego što je razlog za njihovo postojanje
odavno nestao.
Tek sada, mnogo kasnije, zaista shvatam da Sebastijan nikada nije
izgledao srećno. Čak ni na tim prvim fotografijama.
18.

Ali za nas ostale, prvih nekoliko nedelja škole bile su čudesne. A prvi
dan je bio najbolji od svih. Amanda nije bila jedina koja je mislila da je
to što je Fagermanov mlađi sin krenuo u naš razred najsjajnija stvar
koja joj se ikada dogodila; svi naši drugovi iz razreda su se pitali i
pričali o tome i nadali se od prošlog polugodišta, kada su počele
glasine da če morati da ponavlja završnu godinu. Sada je to postala
stvarnost, a ja sam bila u središtu svih zbivanja.
Kada je došlo vreme za prozivku, Sebastijan je i dalje bio negde
napolju. Amanda i ja smo ušle u učionicu same i sele na svoja
uobičajena mesta. Krister nije pitao šta smo radili tokom letnjeg
raspusta, naravno da nije. Sigurna sam da negde u planu nastave ili
školskim pravilima piše da ne treba da postavljate takva pitanja,
nikako ne smete dopustiti klincima da pišu sastave „Moj letnji
raspust”, jer bi to moglo učiniti da se oni koji sebi nisu mogli da priušte
da putuju „osećaju izostavljeno”. Sudeći po zaključcima roditeljskog
saveta, „osećati se izostavljeno” („drugačije”), najgora je stvar koja
nekome može da se dogodi - to, i vending-aparati u školskoj kantini. A
oni vole besmislene plitkoumnosti sve dok one čine da udruženje
deluje saosećajno. Kao da bi pomoglo ako bi profesori izbegavali
postavljanje tog određenog pitanja. Mi smo tačno znali gde je bio svako
od nas, ili barem šta nije radio.
Krister je dao sve od sebe da pronađe drugu temu za razgovor. Nije
komentarisao Amandin ten u stilu osamdesetih, ni Alisine praznične
pletenice („O, moj booože, mama me naterala da ih napravim, mislim,
večeras ih skroz skidam, mislim, booože...”), ni Jakobovu slomljenu
ruku (slomio je skijajući na vodi, svi su to znali, verovatno čak i
Krister). A definitivno nije komentarisao ni činjenicu da je Sofija
izgledala kao da je izgubila dvadeset kila otkako se škola završila pre
dva meseca (iako mu je trebalo nekoliko sekundi da ukloni izraz šoka
sa svog lica). Umesto toga je bio spreman da priča o apsolutno svemu
drugom.
Krister je pitao da li smo pročitali „neku dobru knjigu”. Samir je bio
jedini od momaka koji je odgovorio. Sedeo je dodatno ispravljenih leđa
i ispalio tri naslova; Krister je pokušavao da izgleda kao da tačno zna
koje su to knjige, ali nije postavio nikakva propratna pitanja, pa sam
pretpostavila da nije imao pojma.
„Pročitao si samo tri knjige ovog leta?”, upitao je.
A Samir se osmehnuo, ali samo uglom usana, onako kao što je
obično radio kada bih mu ja rekla tako nešto, a onda je gurnuo ruku u
svoju gustu kosu. Ponekad dok je razmišljao o nečemu namotavao bi
uvojak kose oko kažiprsta. Ukrug i ukrug i ukrug, dok ne bi počelo da
izgleda kao da je zaustavio cirkulaciju u prstu. Uzvratila sam mu
osmehom. Samir i ja smo se ovako ponašali još od naše prve godine u
Jušholmu. Prepirali smo se, raspravljali, svađali. Oboje smo se
pretvarali da ne mislimo da je ono drugo ikada u pravu, ili da je reklo
nešto duhovito. Bio je dobar osećaj što ovo nije moralo da se promeni
samo zbog letnjeg raspusta.
„Naravno da ne”, rekao je on. „Pomenuo sam samo tri najbolje. Tako
da bi ostalo dovoljno vremena za vaše...” Zastao je.
Pomogla sam mu. „Ja nisam čitala nikakve knjige o konjima, nikakve
stripove o menstrualnim problemima...”
„Ali volela si onu o tinejdžerima koji umiru od raka i zaljubljuju se
jedno u drugo?”
Amanda je poskočila kao da je neko udario. „Da!”, rekla je srećno.
„To je tako tužno, nikada pre u životu nisam toliko plakala.”
Samir je pogledao u mene. Oboje smo mislili isto: Amanda nije
pročitala knjigu; samo je gledala film. Ali ništa nismo rekli. A onda je u
učionicu ušao Sebastijan. Da li smo reagovali na činjenicu da je kasnio
već prvog dana u školi? Možda. Samo nekoliko nedelja kasnije
reagovaćemo ako se pojavi na vreme.
Rekao je jedno uzgredno „Izvinite”.
Krister je lagano klimnuo glavom.
Sebastijan je seo pored mene; nije morao čak ni da zamoli Amandu
da pređe u susednu klupu. A kada je ona napravila dva koraka do
najbliže slobodne stolice, zakolutala je očima i zasvirala zamišljenu
violinu.
Mogla sam da osetim kako moji drugovi iz razreda kapiraju jedno
po jedno, bilo je jasno vidljivo, kao da se gas u boji polako širio između
klupa. Od prvog reda, gde sam sa jedne strane sedela ja a Samir sa
druge, do poslednjeg gde je sedela Mela sa svojim pirsingom u nosu i
crnim lakom na noktima. Svi su shvatili da smo nas dvoje zajedno, i ta
atmosfera koja je okruživala Sebastijana, mešavina divljenja i
radoznalosti (i nameštenih izraza mene stvarno nije briga za njega),
širila se uokolo, ali bilo je to prvi put da je to imalo veze sa mnom, ili je
barem delimično imalo veze sa mnom.
Jednom sam čitala o glumici koja se u detinjstvu selila svake
godine. Rekla je da je svaki put kada bi počela školska godina nalazila
istu zbirku tipova: popularni klinac (poprilično zao), najbolji drug
popularnog klinca (još zlobniji), štreber, klinac koji je najgori na
fizičkom i klinac bez ijednog prijatelja. Kao da je postojao određeni
broj uloga koje je trebalo odigrati u svakom razredu, i sve što je ona
trebalo da uradi kada pređe u novu školu jeste da shvati koja uloga je
slobodna, koju će ona igrati u godini koja je pred njom.
]a sam uvek igrala istu ulogu: dobra učenica, ne najpopularnija ali
blizu tome, ne žrtva nasilnika, ne nasilnica, uvek u društvu klinca koji je
najviše kul, ali nikada u vezi sa klincem koji je najviše kul. Nikada mi
nije palo na pamet da bih mogla da preuzmem novu ulogu, ali sam to
uradila. A to je činilo čak i Sofijin The Biggest Loser preobražaj bledim u
poređenju sa mojim.
Sebastijan me uzeo za ruku ispod klupe i osetila sam kako mi se lice
zažarilo.
Krister je postavio još jedno pitanje, ali meni je promaklo o čemu se
radilo. Gledao je u mene i čekao odgovor. Okrenula sam se prema
Samiru. Možda je mogao da mi pomogne nekim zajedljivim
komentarom; to mi je uvek davalo nagoveštaj šta se dešava i šta treba
da kažem. Ali on nije gledao u mene. Leva ruka mu je bila savijena na
klupi, onako kao što ju je uvek držao kada je pisao, i zurio je u svoju
svesku. Niko osim Samira nije hvatao beleške prvog dana škole. Rukom
je stezao olovku, debelu crnu olovku, pravo nalivpero. Zglavci su mu
bili beli. Ali ništa nije zapisivao.
Morala sam da se ponovo okrenem prema Kristeru. „Izvinite”, rekla
sam. „Nisam čula...”
Krister se nasmejao. Verovatno mu je laknulo što je konačno
saznao najvažnije vesti od letos, što neće morati da se raspituje da bi
saznao.
„Sebastijane”, rekao je umesto da ponovi pitanje, „da li si ti pročitao
išta dobro ovog leta?”
 Samir nije bio jedini koji se nasmejao, ali je bio jedini koga sam
čula. Nije zvučalo kao da je to smatrao naročito zabavnim.
19.

Ne, Samir nije bio srećan što se Sebastijan priključio našem razredu.
Sebastijan i Samir se nisu slagali, a to je postalo očigledno čim je
Krister zatražio od nas da se predstavimo Sebastijanu pošto je on nov
u razredu. Sebastijan je izgledao kao da nije već znao Samirovo ime.
Možda je to bila osveta za Samirov glasan smeh, ali je takođe bilo
moguće da nije imao pojma. Ali kada se Samir pretvarao da ne zna ko je
Sebastijan, izgledao je zbog toga glupo, jer su apsolutno svi u našoj
školi znali za Sebastijana.
Samir je bio jedini koji je bio uznemiren; mi ostali smo bili ushićeni.
Čak su i profesori izgledali srećno što je Sebastijan ovde. Da je iko pitao
Kristera u tih prvih nekoliko dana škole, on bi rekao nešto u stilu kako
„Sebastijan zaslužuje drugu šansu”. U prve dve nedelje, puštali su
Sebastijana da kasni, pojavljuje se kad god se oseti raspoloženim za to,
izlazi nasred časa; profesori nisu komentarisali. Kada nije imao svoje
stvari sa sobom (što znači uvek), samo bi rekli „Možeš da radiš zajedno
s Majom”, ili bi ga pustili da pozajmi profesorov kompjuter.
Krister nikada ne bi priznao da je znao da Sebastijan nikada neće
diplomirati. Svako zaslužuje drugu šansu. Ipak, Samir nikada nije dao
Sebastijanu ni prvu šansu.

Trebalo je da prođe tačno devet dana pre nego što je Sebastijan

organizovao prvu žurku u tom polugodištu. Klas je bio negde na putu, a
Sebastijanov brat Lukas se vratio u Boston. Amanda i ja smo prve
došle. Mislim da sam rekla da možemo da mu pomognemo, ali još sa
prilaznog puta se jasno videlo da to nije ta vrsta žurke. Sebastijanu
nikada nije bila potrebna „pomoć” oko njegovih žurki.

„Nemoj to da shvataš lično! Mislim, ljudi bez sumnje mogu da jedu

šta god hoće. Ali ja to jednostavno ne mogu da podnesem.”
Amanda nije ni zagrizla svoj hamburger sa halumi sirom; samo ga
je držala između kažiprsta i palca, razgledajući ga s jedne na drugu
stranu, pažljivo, pokušavajući da pronađe deo sa najmanje kalorija.
Odmeravala je pogledom moje parče mesa kao da je to žigosana,
antibioticima napumpana krmača u prepunom betonskom svinjcu. Ja
sam obrisala malo sosa sa ugla usana, klimnula glavom i progutala.
Sunce se spuštalo i većina ljudi je već bila večerala. Nije ostalo više
od tri hamburgera na roštilju i iznajmljeni „roštilj-majstor” je
malodušno pritiskao loptice od mesa, od čega je mast kapala na ugalj.
Sićušni, gnevni plamičci su poskakivali i ponovo se gasili. Konobar u
spido gaćicama u bojama američke zastave hodao je bos niz mekani
travnjak sa poslužavnikom sa fišecima od novina punim pomfrita.
Sebastijan je nestao negde u kući zajedno sa pet-šest momaka koji su
uvek išli za njim ako bi ih pustio.
Amanda i ja smo sedele na kamenom popločanoj terasi i gledale
dole u vodu.
„Gde je Šibe?”, pitala se ona. Ona je bila jedina koja je tako zvala
Sebastijana.
Slegnula sam ramenima.
„Da li je Labe već došao?”
Ponovo sam slegnula ramenima. Baš kada se Sebastijan pridružio
našem razredu, Labe je otišao. On nije morao da ponavlja godinu, ali je
na kraju morao da pređe u drugu školu. Labe je bio jedini od nas koji je
poznavao Sebastijana odranije, što je verovatno bio razlog zbog koga je
Amanda uvrtela sebi u glavu da će on biti njen novi dečko. Ali
Sebastijan nije imao najbolje prijatelje, imao je roj pčela oko sebe. A od
pre nekoliko dana, onaj džukac lutalica Denis mu se motao oko peta.
Amanda je uzdahnula i spustila svoj napola pojeden hamburger. Ja
sam već završila svoj i bacila se na pomfrit. Ispružila sam fišek prema
Amandi. Ona je odmahnula glavom i ne pogledavši u njega. Voda ispod
nas je svetlucala olovnosivo. Svetiljke iz saune su obasjavale dok.
Mogla sam da vidim dve tamne senke na prednjoj palubi jednog od dva
brodića koje je Klas Fagerman ukotvio ovde. Par se mazio u korpi za
ljuljanje okačenoj na jedno od četiri stabla u dvorištu. Pet-šest
devojaka sedelo je na tremu, za stolom sa mozaičkom pločom i
rasparenim stolicama od kovanog gvožđa. Pušile su, pile belo vino i na
smenu pokazivale jedna drugoj ekrane svojih mobilnih telefona.
Sebastijan mi je prišao s leđa, uzeo me za ruku, povukao me na noge i
obgrlio rukom.
„Sranje, kakva dosadna žurka”, požalio se.
Onda je otrčao na dok i skočio u vodu, usput skidajući odeću sa
sebe. Ja sam potrčala za njim, brzo skidajući sve osim donjeg veša, i
takođe skočila u vodu. Plivali smo brzo. Voda više nije bila naročito
topla, ali kada je kliznuo kroz vodu do mene imao je erekciju. Raširila
sam noge i smestila mu ih na kukove, i dok su svi njegovi gosti još bili
tamo na kopnu, on je prodro u mene. Nisam čak morala ni da skinem
gaćice, samo sam ga pustila da ih povuče u stranu ispod vode. Ne znam
da li je svršio, ali kada se zaustavio, vratili smo se na obalu. Sebastijanu
je bilo toliko hladno da su mu usne pomodrele; zubi su mu cvokotali.
Amanda je našla bademantile i dala nam ih dok smo se peli uz lestvice.
Sebastijan me uzeo za ruku i otrčali smo u saunu.
„Ova žurka je mrtva”, rekao je.
Čvršće sam umotala bademantil oko tela iako je unutra bilo
pretopio i sela bliže vratima. Samir i Denis su sedeli na gornjoj klupi.
Denis se prenuo kada je Sebastijan progovorio, kao da je bila njegova
krivica što žurka nije ispunila Sebastijanova očekivanja.
Kada je Sebastijan video Samira, nasmejao se; bio je iznenađen. I
nije bio jedini. Ja sam mislila da se Samir nikada neće pojaviti ovde. I
bilo je čudno videti ga sa Denisom. Oni se nisu poznavali, zar ne?
Sebastijan je bacio svoj bademantil na pod i stajao nag, sipajući
vodu na grejač i puštajući da se para podigne do plafona pre nego što je
ponovo seo, ali nekoliko minuta kasnije je izašao, još uvek nag.
„Kakav jebeni smor. Ova žurka je sranje.”
Denis je krenuo za njim. U poslednje vreme je uvek išao pola koraka
iza Sebastijana, ne skidajući pogled sa njegovih leđa; ja to nisam
kapirala. Denis je kružio okolo, ispred Sebastijana, tik pored njega, u
tajanstvenim krugovima, bez ikakvog objašnjenja. Više je ličio na
šišmiša nego na psa lutalicu.
Samir i ja smo ostali sami.
„Da li si došao sa Labeom?”, upitala sam. Labe i Samir su se
sprijateljili kada je Samir došao u naš razred u prvoj godini. I dalje su se
družili, iako je Labe promenio školu.
Samir je klimnuo glavom i na trenutak me gledao pre nego što je
prišao da sedne pored mene. Nije izgledao kao inače; lice mu je možda
bilo malo podbulo i definitivno je bio ozlojeđen, ozbiljno ozlojeđen. Ja
nikada nisam volela da sedim u sauni, ali nisam mogla baš odmah da
odem, Samir bi pomislio da sam se postidela od njega.
 „Nisam mislila da ćete ti i Sebastijan...”, počela sam, ali on me je
prekinuo.
„Labe me je pitao da li želim da dođem.”
Onda je ućutao. Ali nije morao više ništa da kaže, potpuno sam
shvatila. Pitaj bilo koga da li želi da dođe u Sebastijanovu kuću i on će
odmah zaboraviti sve gluposti koje je o njemu pričao ranije i prihvatiti
poziv. Ako dobiješ šansu, prihvatiš je. Tako da možeš da kažeš da si bio
tamo ako te iko pita šta si radio za vikend. Tako da možeš uzgredno da
ubaciš u nepovezanom razgovoru, Dakle, bio sam na toj žurci u kući
Sebastijana Fagermana, da, baš tog! Sina Klasa Fagermana...
Pitam se zašto sam mislila da je Samir drugačiji. Ali zašto je bio
toliko ljut?
Za svakoga od nas osim Labea, ovo je bilo prvi put da smo pozvani
na jednu od Sebastijanovih žurki. Noćas je došlo samo nekoliko ljudi sa
kojima se ranije družio; većina njih je već završila srednju školu.
Samir se nagnuo prema meni. Ionako je sedeo previše blizu, i sada
je njegova noga pritiskala moju nadlakticu. Mirisao je na znoj. Čudan
miris. Nije delovalo kao da pripada Jajoglavom Samiru, sa njegovim
ispeglanim farmerkama i dvostruko uvezanim patikama, da pripada
Samiru-vođi-razreda.
„Mislio sam da dođem ovamo i vidim šta je tu toliko velika stvar. A
tvoj udrogirani dečko je ispravno shvatio bar jednu stvar. Jer ovo jeste
jebeni smor.” Samir je odmahnuo glavom i nagnuo se još bliže. „To jest,
pod pretpostavkom da ne voliš da ušmrkuješ sranja sa kućnim
crncem.”
Pretpostavljam da sam se isprva jednostavno osećala šokirano.
Nikada pre nisam čula Samira da govori tako, ni meni, ni bilo kome
drugom. Ustala sam da odem. Htela sam da se zabavljam, nisam
nameravala da ga pustim da sedi ovde i osuđuje me. Ali Samir se u
deliću sekunde našao na vratima i zaprečio mi put.
„Da li šmrče crte pravo sa tvog golog stomaka?” Sauna mi je
izazivala klaustrofobiju. „Da li je Denisu dozvoljeno da prisustvuje
zabavi? Bonus zbog toga što je dao Sebastijanu da proba najnoviju
robu?”
„Jesi li završio?” Da li je on to pokušavao da bude duhovit? Nije tako
delovalo.
Spustio je glas. „Znaš, oni među nama koji žive u stvarnom svetu,
mi izbegavamo Denisa jer je luđak. Prodavao bi krek u porodilištu ako
bi ga pustili da uđe unutra.”
 Srce mi je kucalo previše brzo. Nisam znala da li je Samir mogao da
primeti da sam urađena, ako je zbog toga bio ljut, ali htela sam da
odem.
„Zar ne kapiraš?” Samirov glas je podrhtavao. „On je ništa, Majo. On
je niko. Ako skloniš sve ovo”, mahnuo je rukom pokazujući na saunu,
pružajući mali prst kao da su drveni zidovi orošeni kondenzacijom Sala
ogledala u Versaju, „on je zanimljiv otprilike koliko i zatvorena
konzerva.”
Samir se najzad odmakao. Brzo - peškir koji je vezao oko struka se
otpustio i on ga je ponovo pritegnuo, jako.
I tada sam shvatila: Samir je bio pijan. Nikada pre ga nisam videla
pijanog. Ali pretpostavljam da za sve postoji prvi put, čak i za najboljeg
đaka u razredu. Osetila sam toliko olakšanje da sam zamalo pukla. On
ne zna šta priča. Otvorila sam vrata, pijani tipovi nisu bili vredni
utrošenog vremena. Nije bilo svrhe u pokušaju da se raspravljam sa
njim. Ali onda sam se predomislila i okrenula prema njemu.
„U stvari, kapiram”, rekla sam. „Tebi se ne dopada Denis; nikome se
ne dopada. Ali ko je tebi kupio cirku noćas? Ako si ranije već pio sa
Labeom, mogla bih da se opkladim da možeš da se zahvališ Denisu za
piće. Ne dopada ti se Sebastijan. U redu. Ti ga čak i ne poznaješ, ali u
redu. Ipak, došao si ovamo i sediš u njegovoj sauni i brišeš se njegovim
peškirom, ali i to je takođe u redu. On je dovoljno dobar za to.”
Unutra je bilo nemoguće disati, toliko je bilo vruće. Obrisala sam
nos rukavom bademantila dok sam izlazila.

Muzika je grmela iz kućice pored bazena. Tri devojke iz drugog

odeljenja završne godine trčale su odozdo sa plaže; prošle su pored
mene na putu do saune iz koje sam upravo izašla. Žurka kao da se
udvostručila po obimu za kratko vreme dok sam bila odsutna.
Sebastijan je uvek pozivao ljude koje ne poznaje, obično devojke.
Upoznao bi ih negde u gradu, možda dok su čekale u nekom redu, i
sažalio bi se na njih i njihove flasterom zalepljene žuljeve, pa bi ih
pozvao na žurku kod sebe nekoliko puta pre nego što bi se umorio od
njihovih uskih haljina i H&M naočara i pozvao bi neke druge devojke.
Ali nikada nije izgledao zabrinuto da bi stvari mogle da iskoče iz
koloseka. Verovatno zato što je bilo nemoguće upasti na Fagermanovu
žurku. Ne da su nas telohranitelji ikada gnjavili, ili gurali nos u bilo šta
što smo radili, ali oni su uvek bili prisutni, na tačno odgovarajućoj
udaljenosti.
 Amanda me pozvala sa plesnog podijuma. Bila je u bikiniju i
raspustila je kosu. Nije izgledalo kao da je bila na plivanju. Tri metra
dalje stajao je Labe, u raskopčanoj košulji, i buljio u nju.
„Hajde”, promrmljala je ona, dišući mi u vrat.
Radile smo to i ranije. Amanda je volela publiku, a ja sam bila deo
njenog omiljenog nastupa.
Muzika je tutnjala. Još uvek sam bila u bademantilu, ali Amanda mi
ga je svukla i prislonila mi dlan na leđa; zabacila je glavu i igrale smo
toliko blizu jedna drugoj da su nam se kukovi dodirivali. Bile smo bose.
Ona je još uvek imala grudnjak na sebi. Moje gaćice su i dalje bile malo
vlažne od plivanja, ali sklopila sam oči i pokušala da usporim puls.
Muzika - morala sam da se koncentrišem na muziku. Nije bilo važno šta
je Samir mislio. On je jednostavno bio pijan; nije znao šta priča.
Sebastijan je stajao pored stereo-uređaja. Gledao nas je neko
vreme, pa stao pored nas i jednom rukom obgrlio Amandu a drugom
uhvatio mene oko struka. Volela sam Sebastijanove ruke. Kada me je
zgrabio, skoro previše jako, osećala sam se lepo. Povukla sam mu ruku
više uz moja leđa i on je pustio Amandu, gurnuvši je prema Labeu, koji
se nasmejao i uhvatio je. Sebastijan je želeo da dodiruje mene, a ne nju.
Bio je znojav; čelo mu se sijalo, a oči su mu bile usmerene na nešto
u daljini. Pogledala sam u Amandu. Labe je stajao ispred nje, podižući i
spuštajući ruke u nekom pokretu kao da kreči zid. On nikada nije
stvarno plesao. Samo ironično. To je bilo nešto što je radio da bi bio
ljubazan prema onima od nas koji su voleli da plešu. Kako bi pokazao
da nas ne osuđuje, iako nije sasvim shvatao poentu.
Podigla sam bademantil sa poda i Sebastijan mi ga je prebacio
preko ramena; nisam mogla da pronađem pojas. Izašla sam iz kućice
pored bazena i prošla kroz dnevni boravak i kuhinju, pored Denisa;
Sebastijan mu je rekao da ostane u kuhinji sa svojom robom. Denis me
ljubopitljivo pogledao dok sam prolazila, ali odmahnula sam glavom i
nastavila da hodam, gore na drugi sprat, u Sebastijanovu sobu. Ljudima
iz obezbeđenja nikada nije dopuštano da ulaze u kuću osim ako ne bi
bili pozvani. Niti je unutra bilo ikakvih sigurnosnih kamera, a tu odluku
je doneo Sebastijanov tata. Njegovi razlozi su bili očigledni. Klas nije
želeo da bilo šta što se događa u njegovoj kući bude snimljeno
kamerom. Takve stvari su mogle da se iskopiraju, distribuiraju, koriste
za učene. Kada sam ušla u Sebastijanovu sobu, navukla sam grudnjak i
Sebastijanove bokserice. Onda sam otišla u kupatilo. Veče je tek počelo
i htela sam da osušim kosu. Srce mi je i dalje prebrzo kucalo, ali ja
nisam bila drogerka (kakva starinska reč je to uopšte bila?), samo sam
počela prebrzo, nisam bila naviknuta na to, trebalo je da nešto popijem,
i samo pijem ostatak noći, to je sve, ali prvo sam morala da umirim
puls. Penje brujao i zatvorila sam oči pred toplim vazduhom. Nisam
žurila da se vratim u prizemlje. Držala sam zatvorene oči i disala.
Udisala sam kroz nos a izdisala na usta. Kada sam osušila kosu, čula
sam ih. Momci, nekoliko njih, i možda jedna devojka. Muzika je stala.
Kada sam ušla u kuhinju, dva telohranitelja su držala Samira za
ruke. Denis je stajao naslonjen na zid, a nos mu je krvario. Iza njega je
slika vinske flaše, ulje na platnu, visila nakrivljena. Denis je izgledao
više iznenađeno nego ljutito.
„Pustite me.” Samir je stajao neprirodno mirno, onako kao što radiš
kada se praviš da si trezan. Nije govorio previše glasno, ali svi su mogli
da ga čuju.
Jedan od telohranitelja je pogledao u Sebastijana. On je klimnuo
glavom.
„Vreme ti je da ideš kući”, rekao je telohranitelj Samiru.
„Ne bih ostao ovde ni da mi platiš.”
Sebastijan se okrenuo prema meni. Stajao je na vratima.
Progovorio je leđima okrenut Samiru.
„Pobrinite se da ovaj drugi ne krvari po čitavoj kuhinji, molim vas. I
on sada treba da ide kući.”
Samir me pogledao pravo u oči iza Sebastijanovih leđa. Usne su mu
se pomerale; pokušavao je da još nešto kaže. Samo meni. Usnama je
oblikovao neku reč. Izgledalo je kao „hajde”. Hteo je da pođem sa njim.
Ili je mrmljao na nekom drugom jeziku? Arapskom? Farsiju? Nisam
mogla da se setim čak ni koji jezik je Samir govorio. Nije me bilo briga.
Naravno, palo mi je na pamet da se sviđam Samiru, i on se sviđao
meni. Ali sada, ovde u Sebastijanovoj kući, on se odjednom pretvorio u
pijanog moralistu. Smatrao je svojom dužnošću da me skrene sa staze
greha. Vitez sa podignutim kopljem.
Neprijatno. Smatrala sam da se sramoti. Htela sam da ode, htela
sam da skloni svoje pravedničko lice koje je govorilo ja svoj život
shvatam ozbiljno i odjuri kući. Nisam tražila njegovu zaštitu, nije mi
bila potrebna, ja nisam bila neka bespomoćna princeza koja izlazi sa
pogrešnim princem.
Momak sa matematičkog smera je povukao Sebastijana za ruku.
„Čekaj”, usprotivio se matematičar. „Kako ja da...”
„Ne brini”, odgovorio je Sebastijan. „Imamo toga u izobilju.”
 Sebastijan me uzeo za ruku. Krenuli smo prema kućici pored
bazena. Muzika je ponovo zagrmela. Ništa ozbiljno se nije desilo. Denis
je izbačen. Samir je otišao kući. Sebastijan mi je sklonio kosu s vrata.
Udahnula sam njegov miris, hladan i svež, volela sam kako je mirisao.
Volela sam kako je činio da se osećam. Bilo mi je zabavno sa njim. Uvek
smo se zabavljali. Niko ne bi trebalo da se stidi toga što može da se
provede.
Sebastijan je šapnuo: „Vidiš? Nije žurka ako se nešto ne polomi.
Sada je ova žurka najzad počela.”
20.

Vikend posle Sebastijanove žurke je prošao vrlo brzo. U subotu smo

izašli u grad, Sebastijan i ja, Labe i Amanda. U nedelju smo mama, tata,
Lina i ja izašli u restoran sa dedom. Mama je gunđala jer je bila
„umorna”, a tata je gunđao jer smo bili u restoranu sa dedom. Više
nisam razmišljala o Samiru, bar ne mnogo. U ponedeljak ujutro,
Sebastijan me odvezao do škole. On je morao da „obavi neke stvari”.
Nisam znala šta je to značilo, ali nije me bilo briga. Ovo se dešavalo pre
nego što su takve stvari počele da me brinu. Posle ručka sam imala dva
slobodna časa. Amanda je bila bolesna, a Sebastijan se nije javljao na
telefon.
U školskoj biblioteci obično nije bila neka velika gužva, ne otkada
su blokirali internet na zajedničkim kompjuterima. Ali nisam bila
sama: Evi iz drugog odeljenja završne godine sedela je na suprotnoj
strani prostorije. Imala je uzak nos i nosila je suknje sa cvetnim
dezenom i sokne uz razne vrste cipela, čak i baletanke. Evi je prošle
godine pobedila na školskom takmičenju iz kreativnog pisanja (koje je
organizovao Rotari klub), iako je u to vreme bila tek u trećem razredu.
Njena priča je bila o bratu ometenom u razvoju i svi su mislili da je
istinita, što je verovatno bio razlog što je pobedila. Kada se ispostavilo
da ona čak ni nema brata, već samo potpuno normalnu sestru, ljudi su
bili razočarani a mnogi od njih čak i ljuti, jer su mislili da je „varala”.
Niko nije ukazao na ono što je bilo očigledno: to je samo njenu priču
učinilo utoliko boljom.
Dve devojčice iz prvog razreda su sedele na sofi nekoliko metara od
mog stola. Prelistavale su neki modni časopis i delile slatkiše iz kesice.
Pričale su taman dovoljno glasno da sam mogla da čujem kako su
skraćivale sve reči. To je tada bila glavna fora, svi iz prvog razreda su
tako pričali. Amanda i ja smo takođe smišljale sopstvene reči i izraze
dok smo bile mlađe. Ali ovo sranje je bilo potpuno besmisleno. Činilo je
da žargon Pipi Duge Čarape deluje prefinjenije od latinskog.
„Hej, mila... slušaj! On me izluuuđ, ’oće li d’ bude sa mnom ili ne? To
mi tako ide na nerv.”
Druga je klimnula glavom ne podižući pogled sa časopisa.
„Total psiho.”
Pre nekoliko dana smo na času engleskog raspravljali o
Bekdelovom testu, koji možeš da upotrebiš da bi ustanovio da li je film
feministički ili nije. Morao si da postaviš tri pitanja: Postoje li bar dve
žene čije se ime pominje u filmu? Da li one razgovaraju jedna sa
drugom (bez muškarca u blizini)? I da li razgovaraju o nečemu drugom
osim o muškarcima?
Profesor je naveo gomilu filmova koje je skoro svako gledao i
morali smo da odredimo da li oni ispunjavaju kriterijume. Nisu ih
ispunjavali (što smo se ljubazno pretvarali da nismo razumeli od
samog početka; zašto bi nas inače i pitao?), i naravno, mislila sam da je
grozno što stvari tako stoje, i shvatala sam zašto ljudi misle da je važno
da žene u filmovima doprinose još nečim osim dijalogom o
muškarcima, ali, u stvarnosti, devojke sve vreme pričaju o momcima.
Čak se i mama i njene prijateljice žale na svoje muževe (i na to koliko
su oni beznadežni slučajevi) kad god im se za to pruži prilika. Devojke
u debatnom klubu, sa svojim odelima i članstvom u klubu mladih
ekonomista, klinke na časovima glume sa svojim dramama na
francuskom i turističkim aplikacijama na telefonima, ove najbolje
drugarice tu tik pored mene - sve one imaju jednu stvar zajedničku:
pričaju o momcima. Njihovim momcima, momcima drugih devojaka,
momcima koje žele, momcima kojih žele da se otarase. Samo o
momcima, sve vreme. Možda, želela sam da ukažem, ne bi trebalo da se
žalite na to kako ste prikazane u filmovima kada su ti prikazi prilično
dobar odraz stvarnosti.

Samir je toliko jako gurnuo vrata kada ih je otvorio da su tresnula u

policu sa brošurama Kraljevskog instituta za tehnologiju, pravnih
studija u Upsali i kursa matematike za odrasle. Samirove noge su
nekako bile preduge u odnosu na ostatak tela, što je činilo da izgleda
kao da je uvek u žurbi. Zastao je pored pulta za informacije i istrgnuo
slušalice telefona iz ušiju. Pokreti su mu bili istrzani, uvek puni viška
energije, uvek za jednu misao, jedan odgovor ispred, pre nego što je iko
drugi uopšte i počeo da razmišlja. Valjda bi zbog toga bilo i previše lako
pretpostaviti da je napet. Ja nikada nisam tako mislila. Ali ovog puta je
izgledao nervozno.
Primetio me je pre nego što sam se setila da se pretvaram kako ga
nisam videla, a tada je već bilo prekasno. Skoro je dotrčao do mene.
„Mogu li da sednem na minut?”
Pretvarala sam se da gledam na drugu stranu.
„Hej... mila.” Jedna devojčica je šaputala drugoj, ali je to i dalje bilo
više nego dovoljno glasno da ih Samir i ja čujemo. „Imaš li neke
tampone?” Postiđeno se nasmejala. „Zaboravila sam da ih ponesem.”
Imala sam tampone u svojoj torbi. Mogla sam da sednem pored njih,
kažem „nema na čemu” i jednostavno ignorišem Samira. On se nikada
ne bi mešao u razgovor o ženskim telesnim tečnostima. To bi ga
definitivno učinilo napetim. Uzgred, da li razgovor o menstruaciji
ispunjava Bekdelov test? Verovatno. Ali da li je to što imaš
menstruaciju i dalje feministički ako je nazivaš „šifra crveno”?
„Majo?” Samir je još uvek stajao ispred mene, pokušavajući da me
pogleda u oči.
Ja ne radim ovde, moraćeš da se obratiš osoblju.”
Izgledao je iznenađeno. „Ha? Šta bi trebalo da ih pitam?”
Ja ne mogu da određujem ko će da sedi ovde. Ali ako ti sedneš, ja
odlazim.”
On ništa nije rekao. Onda je podigao ruke uvis i nakašljao se. „Neće
dugo trajati. Samo sam hteo da se izvinim.” Spustio je ruke. „Hteo sam
da kažem da mi je žao zbog onoga u petak. To je bilo glupo. Ne znam
zašto sam sve to rekao, valjda sam bio pijan.”
Najbolje drugarice na kauču su prestale da pričaju. Pretvarale su se
da su se udubile u neki članak u časopisu koji je jedna držala na krilu.
„Sta, bio si pijan?”, rekla sam ja. Samir je prepoznao sarkazam u
mom glasu i pognuo je glavu. Devojke su ćutale kao zalivene, nisu htele
da propuste ni reč od ovoga.
„Nije trebalo da dođem na tu žurku i zaista nije trebalo da te onako
napadnem. Sebastijan je taj koji mi se ne sviđa. Nije trebalo da...”
„Da li se uopšte sećaš šta si mi rekao?”
Klimnuo je glavom. „Da, nažalost.”
Šiške su mu pale preko čela. Izgledao je kao da očekuje da ga
išibam. Da li je znao koliko je sladak? Naravno da jeste. S vremena na
vreme je u njegovim manirima bilo nečega što je izgledalo veoma
uvežbano; bio je i te kako svestan kako izgleda. Ovako je izgledao kada
je želeo oproštaj; ja nisam bila prva koja je bila izložena njegovom
postiđenom izgledu. Ali istovremeno, izgledao je stvarno ljutito na
žurci, istinski ljutito, a ne samo kao da je pobesneo od pića.
Ovo je bila nova Samirova strana. On je uvek izgledao tako
ravnodušan, skoro nezainteresovan za Amandu i mene i naše živote
izvan škole. Nikada nikoga nije pitao šta je radio za vikend, a ja sam
uvek pretpostavljala kako misli da smo prilično smešni. I odjednom
sam shvatila da me je to razočaralo, to što nikada nije hteo da priča sa
mnom, samo sa mnom, o stvarima koje nisu bile vezane za školu.
Ali sada kad je konačno pričao sa mnom, bila je to priča o
Sebastijanu. Priča o momcima, pomislila sam. Uvek priča o momcima.
Svi sa devojkama pričaju o momcima, čak i momci. Ovo mi je iskočilo u
glavi pre nego što sam uspela da to sprečim i osmehnula sam se, ne
namerno, osmeh mi se jednostavno sam pojavio na licu. Hoću da on
priča o meni. Sa mnom. O nečemu drugom, a ne o Sebastijanu. Samir mi
je uzvratio osmeh. Nije to bio njegov uobičajeni podrugljivi osmeh -
ovaj je više izražavao olakšanje.
Upravo tada se iz zvučnika čulo zvono koje je nateralo najbolje
prijateljice da odjure na čas sa svojim ogromnim tašnama i modnim
magazinima. Samir je privukao stolicu i seo nasuprot mene. Napučio je
usne na način za koji sam pretpostavila da bi trebalo da bude grimasa
za selfi.
„Sebastijan je tvoj mili”, zacičao je. „Ja to total kapiram.” A onda je
ponovo promenio ličnost. Spustio je ruku na naslon, spustio se nisko
na stolici, razmaknuo noge i rekao, sa jakim akcentom: „Baja je tvoj kul
lik. A ti si njegova kul riba, opuštena devojka, nema dalje, poštovanje.”
Nasmejala sam se. Užasno je glumio gangstera. Ali bio je zgodan, i
kakve veze ima ako je to znao? I ponovo se pojavio, Samirov izazivački
osmeh. Bože, koliko mi je nedostajao.
21.

Prošlo je nekoliko nedelja. Šest ili sedam možda? Usred oktobra,

odlučili smo da za vikend odemo u Labeovu kuću na selu. Labe ju je
zvao „farma”, ali to je u stvari bio stari zamak. Porodica Labeovog tate
posedovala je to imanje od, recimo, Srednjeg veka. Porodica Labeove
mame imala je slično mesto na nekih dvadeset kilometara odatle, ali
tamo nikada nisam bila. Samir je takođe pošao. Ne sećam se šta sam
mislila o tome - možda da je to u redu? Ne verujem da me je to učinilo
nervoznom, ili da sam mislila da je glupo. Naravno, postojala je
napetost između Samira i Sebastijana, ali to nije bilo nešto zbog čega je
trebalo brinuti.
Amanda i ja smo ležale na stolicama na rasklapanje, obe ispod
ćebeta, obe sa telefonom u ruci. Proleteo je žuti leptir - trepereći kao
list na vetru - preko niske trave na livadi dole prema vodi. Verovatno je
do tada već trebalo da bude mrtav, ali jesen je bila neubičajeno topla.
„Ako bi imala jednu želju”, rekla je Amanda, „i mogla da dobiješ bilo
šta na svetu, šta bi poželela pre svega ostalog?”
Iza nas, vrata kuhinje su bila odškrinuta. Labeova mama,
Margareta, slušala je operu i kuvala; nije želela nikakvu pomoć, ali s
vremena na vreme bi izašla i stala nedaleko od nas, s rukama na
kukovima i poluosmehom na licu. Njoj se dopadalo što smo ovde. Mi
smo obožavale da budemo u njenoj kući.
Amanda je otvorila oči i zaškiljila u mene.
„Ne znam”, odgovorila sam. Nisam bila raspoložena da odgovaram
na Amandina pitanja. A nikada ne vredi truda pričati o onome što želiš
kada ni u čemu ne oskudevaš.
„O, ma daj”, pobunila se Amanda. „Mora da postoji nešto što želiš.”
Amanda je volela da postavlja pitanja koja kao da su bila iz neke
društvene igre sa unapred ispisanim karticama, sa „temama” koje
navode učesnike „da se otvore”. Volela je da postavlja propratna
pitanja o odgovorima drugih ljudi skoro isto toliko koliko je volela da
daje sopstvene odgovore na pitanja koja je smislila.
„Hajde, Majo.” Amanda je ustala, podigla jednu ruku ka nebu a drugu
položila na srce. „Ja ću početi.” Pročistila je grlo. „Želim mir u svetu i
hranu za svu decu.”
Amanda se pretvarala da namešta dijademu za mis na glavi, a ja
sam se nasmejala.
„Ali ozbiljno, Majo.” Sela je pored mene. „U sledećem polugodištu
maturiramo. Onda sve počinje. Ja idem u London na stažiranje, znaš?
Biću tamo šest nedelja i tata kaže da ću morati da radim pola noći.
Definitivno ću morati da radim foto-kopiranje i donosim kafu i tome
slično, moraš da budeš spremna na sve to, ali i dalje se pitam kako ću
se osećati. Misliš li da će to biti kao pravi posao? Da to što radim znači
nešto? Poenta je u tome da želiš da napraviš razliku, zar ne? Stvarnu
razliku. Trebalo bi da želiš nešto da uradiš za svet i za druge ljude i da,
kao, radiš dobre stvari, jel’ da?”
Nisam odgovorila.
„Jer to je, kao, naravno da želim to da radim. Zar ne žele svi?”
Nervozno se nasmejala. „Ali iskreno rečeno, najviše od svega bih volela
da znam šta želim. Ili šta znači uraditi nešto. Kao, imati plan. Shvataš li
šta govorim?”
Klimnula sam glavom. Ovo je bio uobičajeni Amandin razgovor.
Amanda je uvek govorila stvarno očigledne stvari i pitala da li sam
shvatila na šta je mislila. A onda bi postala sva sumnjičava i
sentimentalna i oči bi joj se napunile suzama.
„Shvataš li šta govorim?”
Ovo je mogao da bude znak da misli kako sam prilično tupava, da
mi je teško da je pratim, ali u stvari je želela da je uverim da nije bila
toliko glupa koliko se osećala.
„Shvatam”, odgovorila sam. I osmehnula se.
Labeova mama je ponovo izašla u baštu.
„Ne znam da li mogu da obećam mir u svetu, ali za deset minuta će
biti hrane za svu decu. Možeš li da odeš da pozoveš momke, dušo?”
Labeova mama je skinula rukavicu za rernu i prešla nadlanicom preko
Amandinog obraza. Amanda i Labe su bili zajedno manje od mesec
dana, a ipak su Labeova mama i ona već razvile puni odnos
svekrva/snaha. Ja sam bila sa Sebastijanom i više nego dvostruko duže
od toga, a čak i ako još nisam mrzela njegovog tatu, bilo je to uglavnom
samo zato što jedva da sam ga uopšte i viđala.
 Ipak, pre tri dana Klas je bio kod kuće. Zvali su ga iz škole, i do pet
sati pojavio se da razgovara sa Sebastijanom. Mene je poslao kući, ali
znala sam šta se sprema. Sebastijan je otprilike sasvim prestao da
dolazi na časove. Odvezao bi me do škole skoro svakog dana, i ponekad
bi ostajao u dvorištu sa Denisom po nekoliko sati, ali uglavnom bi
ponovo otišao pravo nazad kući. A iako Klas nikada nije bio kod kuće u
toku dana, svejedno je morao da zna za to.

Jeli smo u takozvanoj letnjoj kuhinji, koja se nalazila odmah pored

bašte. Margareta je na sto postavila iskrzani porcelan sa cvetnim
dezenom, različitim na svakom tanjiru. Duraleks čaše su bile mutne od
godina ispiranja u mašini za sudove. Labe je prišao i stao pored
Amande. Ona je stajala na svom mestu, držeći se za naslon svetloplave
vindzor stolice (da, već je imala svoje vlastito mesto za stolom).
Kada ju je poljubio u obraz, tiho se nasmejala; bilo je očigledno da
misli kako je to zvučalo vrlo seksi. Labe se izgleda slagao; izvio je leđa
pod čudnim uglom kako bi mogao da spusti bradu na njeno rame.
Izgledali su zaljubljeno i potpuno trapavo.
Štaviše, Labe je pustio uske brkove kao kod Fredija Merkjurija, iz
šale, razume se, da pokaže kako je toliko siguran da nije gej da nije
važno ako izgleda kao gej. Amanda je čupnula nekoliko dlaka tačno
iznad Labeove izvijene usne, pa se okrenula prema njegovoj mami i
upitala: „Misliš li da če ovo dugo nastaviti da nosi, Magi?”
„Pa...” Margareta je pogledala u svog sina. Nije izgledala naročito
impresionirano. „Mislim da ću zadržati svoje mišljenje za sebe.”
Uhvatila sam Samirov pogled. Pogledao je u mene i skoro
neprimetno protrljao gornju usnu kažiprstom i palcem, i usta su mu se
stegnula a nozdrve raširile u nameštenom izrazu ja sam gospodarovog
zamka. Morala sam da spustim pogled na sto da se ne bih nasmejala.
Labe i Amanda i Samir su sedeli sa jedne strane stola, pri čemu je
Samir bio pored Labeove mame, a Sebastijan i ja sa druge strane. Jeorg,
Labeov tata, sedeće naspram Margarete, u čelu stola. On je ušao u
prostoriju baš kada smo zauzimali svoja mesta; nosio je klompe,
farmerke, majicu kratkih rukava sa rupom na ramenu i naočare za
čitanje podignute na čelo. Pre nego što je seo, pružio je Samiru
presavijene novine.
„Da li si video za šta se Tirol8 zalaže u današnjem Fajnenšel
tajmsu?”, upitao je. Samir je počeo da čita. Ali Labeova mama mu je
blago izvukla novine iz ruku i spustila ih na radnu ploču.
„Nema čitanja za stolom.”
Sebastijan je seo na svoje mesto pre nego što je Labeova mama
stigla da izvuče svoju stolicu, i pružio svoju čašu za vino prema
Labeovom tati.
„Meni je osamnaest godina”, pokušao je on.
„Kisela voda”, izjavila je Margareta. Ona i njen muž su krišom
razmenili poglede. Razgovarali su o ovome ranije. „Možeš da piješ
kiselu vodu čak i ako ti je osamnaest.”
Da li je možda Sebastijanov tata tražio od njih da ne daju alkohol
Sebastijanu? Klas je znao da Sebastijan pije. Nekoliko puta sam ja
morala da odvezem Sebastijanov auto do kuće, iako još nisam imala
vozačku dozvolu. Jednom je Klas stajao na prilaznom putu dok sam se
parkirala. Sebastijan mi nije rekao šta je njegov tata rekao na to, a kada
sam pitala, odgovorio je „Pitaj me o nečemu o čemu stvarno želim da
razgovaram, hoćeš li?” i ja sam odustala. Možda Klas nije znao da
nemam dozvolu. Ili je možda znao i shvatao to ozbiljno.
Amanda i ja smo pomogle Margareti da postavi hranu na sto. Prvo
jelo je bila čorba od krompira i praziluka. U drugoj zdeli je bila hrskava
slanina od divljeg vepra, a hleb je još bio topao.
„Mislio sam da si ti vegetarijanka”, rekao je Sebastijan kada je
Amanda prebacila poveću količinu slanine na svoj tanjir.
„Drugo je kada je u pitanju divlja životinja”, rekla je ona, i obrazi su
joj tek blago porumeneli. Amanda je potpuno zaboravila na
vegetarijanstvo čim je prvi put razmenila francuski poljubac sa
Labeom. Prošle nedelje je išla u lov na losa sa Labeom i Sebastijanom.
Ja nisam mogla da dođem - mama me je naterala da idem na dedinu
rođendansku večeru - ali Amanda je učestvovala u hajci, vaćarila se na
čeki, tucala u vreći za spavanje i skvasila je svoje lovačke čizme po prvi
put otkako ih je kupila.
„Ići ću na kurs za sticanje dozvole za lov”, rekla je, dodajući činiju
Samiru. On ju je prosledio Margareti ne posluživši se.
„Naravno da hoćeš”, promrmljao je Samir, tek malčice preglasno. A
ja sam se osmehnula skrivajući se iza salvete. Osetila sam da me
Sebastijan gleda.
„Kakva sjajna ideja”, rekao je Labeov tata suvo. „Ni u kom slučaju
nije uzaludno provoditi vreme u prirodi.”
Amanda je u svakoj vezi uvek glumila savršenu suprugu. Jednom je
(kada smo tek krenule u drugi razred) izlazila sa basistom jedne grupe
iz Stokholma koji je tvrdio da imaju ugovor sa Sonijem. Tom prilikom je
čak bila savršena grupi devojka.
„Pa, o čemu da pričamo?”, upitao se Labeov tata kada smo napola
pojeli čorbu.
„Možemo da pričamo o politici nulte kamatne stope”, rekao je
Samir. „Kako da ne”, promrmljao je Sebastijan. „Najlepše molim,
možemo li da pričamo o politici nulte kamatne stope?”
„To je bila šala”, odgovorio je Samir. Glas mu je bio hladan kao led.
„Da li si ikada čuo za šalu?”
„Urnebesno”, rekao je Labe. „Stvarno, prokleto duhovito. Nulta
kamatna stopa, ha ha ha. Ali ovo što ti i tata pričate, sve te vaše knjige i
novine i teme i situacije i tokovi... da li samo pokušavate da me
naterate da se osećam glupo, ili imate neki drugi plan koji ja
jednostavno ne kapiram jer sam previše glup?”
„Ne brini”, ponovo se oglasio Samir. „Odmah ću prestati da se
šalim.”
„Dobro, dobro”, rekla je Margareta tapšuči Samira po ruci. „Hajde
da ne budemo takvi. U redu, Laše Jakobe?” Labeovi roditelji nikada
nisu zvali Labea „Labe”. Ali nikada pre nisam čula da Margareta koristi
njegovo dvostruko ime; zvučalo je kao iz starinskih filmskih vesti.
Pretpostavljam da je to bio način da mu pokaže da misli ozbiljno. Ali
Labe je nastavio da jede, bezbrižno.
Jeorg je pokušao da pomogne. „Niko ne misli da si glup, Laše.
Odlično ti ide još otkako si krenuo u školu u Sigtuni.” Ubacio je parče
hleba u usta. „Zahvalni smo ti, Sami. Bio si od ogromne pomoći.”
„Čitava dva ispita.” Labe je podigao dva prsta. „Dva. A sjajno znači
da sam prošao. Dobio sam trojku i četiri minus. Sami me je
iskritikovao. Sami misli da je sve osim petice isto kao da sam dobio
jedinicu.”
„Ne razumem zašto bi se zadovoljio ičim osim petice”, rekao je
Samir. „Ja se slažem s tvojim tatom. Ti nisi glup.”
Bilo je nečega u tom odgovoru. Možda je previše naglasio reč „ti”.
Ali svi su jasno čuli šta je Samir mislio, šta je insinuirao, mada nije
otvoreno rekao: Za razliku od Sebastijana, ti nisi glup.
„Znam o čemu možemo da pričamo umesto o politici nulte
kamatne stope...”, započela je Amanda, ali bilo je prekasno.
„Koliko te plaćaju?” Sebastijan je gledao pravo u Samira. „Jesu li to
neke dobre pare?”
Jeorg i Margareta su bili majstori da se pretvaraju da je sve u redu.
Labe još nije bio do kraja obučen u tome, ali kada nam je Jeorg
pokazivao galeriju s portretima gore u „velikoj kući”, i ukazao na
izdajnike, one koji su počinili oceubistvo i preljubu, pa pomenuo koliko
je nezakonite dece bilo poslato iz zamka u selo, Labe se našalio kako je
„zadrži okamenjeno lice” bila parola sa porodičnog grba. A sada su
mogli da je prikazuju na delu: neutralni izrazi, lica na kojima se nijedan
mišić ne pomera, nijedna usna se ne podiže pri pogledu na Sebastijana.
Ali Samir je s oklevanjem odmahnuo glavom dok su mu oči
naizmenično preletale sa Jeorga na Margaretu, levo-desno, levo-desno,
bez gledanja u oči. A Sebastijan nije odustajao. Govorio je sporije i
glasnije, kao da je Samiru teško da ga razume.
„Koliko. Te. Plaćaju? Koliko zarađuješ od poučavanja Labea?”
„Sebastijane”, rekla je Margareta, tiho ali i dalje nemarno, „pojedi
svoju čorbu.” Jeorg je ponudio Labeu korpu sa hlebom. Ovaj je
odmahnuo glavom.
„Izvinite.” Sebastijan je podigao ruke dajući znak da odustaje i
nasmejao se. Spustio je glas taman toliko da bi ostali mogli da se
pretvaraju da ništa nisu čuli. „Nije moja briga koga vi uključujete na
svoj platni spisak.”

Ne sećam se o čemu smo pričali posle toga. Ali sigurna sam da je

Margareta razmišljala o nekoj temi za razgovor dok je Jeorg dovršavao
svoju čorbu. Promena teme je bila još jedna porodična specijalnost. A
mi ostali smo davali sve od sebe da ih pratimo. Kada je Margareta
završila sa jelom i sa pričanjem, Jeorg je ustao i odneo tanjire; svi osim
Sebastijana su pokušali da mu pomognu, ali Jeorg nas je oterao nazad
na naša mesta. Tek kada se glavno jelo našlo na stolu Margareta je
ponovo spustila ruku na Samirovu. Onda je namestila stolicu da bude u
liniji sa tanjirom i uzela svoj escajg.
„Reci nam, Samire, kako su ti roditelji?”
Ja sam pre sat vremena dobila isto pitanje. Amanda ga je dobila još
pre nego što smo sa prilaznog puta stigli do zapadnog krila kuće, gde
ćemo i prenoćiti. Margareta je uvek sve nas pitala kako su nam
roditelji, bilo da ih je poznavala ili ne. Sebastijan je morao da priča kako
Lukasu ide u SAD. Margareta je sve pratila. Bilo je vrlo malo verovatno
da će ikada sresti Samirove roditelje osim na roditeljskom sastanku.
Ali se svejedno interesovala.
„Prilično su dobro”, rekao je Samir.
„Gde tvoja mama sada radi?”
 „U bolnici Hudinqe.”
„Stvarno!” Margareta i Jeorg su pogledali jedno u drugo preko stola.
„Onda je sve završeno sa njenom licencom za rad? O, jako sam srećna
što to čujem.”
„Ne.” Samir je obrisao usta. Progutao je zalogaj, pa počeo da brzo
govori stišavši glas. „Radi kao pomoćna medicinska sestra dok... čeka.
Ali ona voli da radi u bolnici.”
Jeorg je odmahnuo glavom. „Neverovatno je da ne možemo bolje da
iskoristimo resurse koje imamo u ovoj zemlji. Neverovatno.”
„To je čudno. Mogao bih da se zakunem...” Sebastijan nije ni
dotakao svoju hranu. „Mogao bih da se zakunem kako si rekao da je
tvoja mama pravnica. Labe?” Okrenuo se prema Labeu. „Zar ti nisi
pričao kako je Samir, kada je krenuo u Jušholm, pričao svakome ko je
hteo da ga sluša da je njegova mama pravnica?” Sebastijan je otezao
reći, čineći ih dužim nego što su zaista bile. Kada Labe nije odgovorio,
ponovo se okrenuo prema Samiru. „Ali možda ona ima dve diplome.
Prilično impresivno, Sami.”
Sebastijan nije bio pijan. Ne verujem ni da je uzimao nešto drugo.
Ali Samirov nadimak kao da mu je narastao u ustima, nadimak koji nije
koristio niko osim Labea i njegovih roditelja. Sami. Sebastijan je učinio
da to zvuči kao ime roba.
„Moj tata je pravnik. Mama je lekar.”
„Aha!” Sebastijan je zabavljeno klimnuo glavom. „Naravno. To je to,
razume se. A tvoj tata pravnik, šta on radi ovde u Švedskoj?” Samir nije
odgovorio. „Vozi taksi, zar ne?” Ponovo je pogledao u Labea. „Zar nisi
rekao da misliš da nas je Samirov tata dovezao kuči iz kluba pre nekih
mesec dana?” Labe i dalje nije odgovarao, a Samir je pobledeo u licu.
„Pa reci mi, dragi Sami, kako to da svi imigranti koji dođu ovamo i
počnu da rade kao mašinovođe u metrou i kućne spremačice...?”
Frknuo je kroz nos. „Izvini, koji voze taksije i rade kao pomoćno
medicinsko osoblje. Kako to da su svi oni u stvari bili doktori i
arhitekte i nuklearni fizičari u svojim zemljama? Svi do poslednjeg.
Tvoja mama”, Sebastijan je prstima napravio navodnike u vazduhu,
„lekarka je u dobrom društvu. Jer nema nijedne jadne male kućne
pomoćnice koja je zaista radila kao kućna pomoćnica i u svojoj
domovini. Ne ako veruješ u ono što svi govore. Da li je iko radio na kasi
u supermarketu u Siriji ili išao po parkingu u Iranu i skupljao prazne
flaše? Nema šanse. Samo doktori i inženjeri i pravnici i...”
„Dostaje bilo, Sebastijane.” Jeorgov glas je bio tih. On je dostigao
granicu svoje sposobnosti da se pretvara kako je sve u redu. Ali
Sebastijan ga nije poslušao. Odmahnuo je rukom prema nama i
namestio izraz lica kakav nikada pre nisam videla kod njega.
„Zar se nikada ne upitate zašto je to tako?” Niko od nas nije
odgovorio.
Ponovo se okrenuo prema Samiru. „Šta radite sa ljudima koji
nemaju bar šest godina fakulteta? Da li ih streljate na licu mesta kako
vam ne bi preuzeli poslove?”
Klas Fagerman, pomislila sam. On izgleda kao njegov tata.
Margareta je uhvatila Samira za ruku kada je ustao. Odmahnula je
glavom gledajući ga u oči. Onda se okrenula prema Sebastijanu.
„Sebastijane”, počela je. Margareta je bila direktorka u ministarstvu
spoljnih poslova, u nekom odeljenju čiji naziv sam zaboravila, i u
njenom glasu se jasno osećalo da je naviknuta na sastanke i pregovore,
okolnosti u kojima mora da ostane ljubazna iako je besna. Njen prijatni
majčinski glas je odavno nestao. Faza pretvaranja da je sve u redu
odavno je završena.
„Slušaj me pažljivo.” Margareta je govorila polako. „Neke stvari je
teško razumeti. Kao prvo, teško je poverovati da mnoge izbeglice koje
su uspele da stignu sve do Evrope, sve ovamo gore do Švedske, teško je
razumeti da su to ljudi...”
Bešumno je uzdahnula. Mislim da je htela da kaže kao ti i ja, ali se
predomislila.
„To su, ne uvek ali često, ljudi koji su imali sređene živote, bili
finansijski stabilni, i da, imali dobre diplome. Zbog čega je tako?” Nije
sačekala odgovor. „Zato što su ljudi koji su stigli do Švedske mogli da
plate cenu prevoza cele svoje porodice do boljeg života. Potreban je
novac da se to uradi. Ne mnogo novca u tvom svetu, Sebastijane, ali
trebalo bi da možeš to da razumeš. Ti imaš utisak da su svi koji dođu
ovamo visokoobrazovani. To nije tačno. A podjednako je netačno i
tvrditi da će svi visokoobrazovani ljudi koji dođu ovamo lagati o svojoj
prošlosti. Jer su mnogi od novih Šveđana akademski obrazovani.
Najsiromašniji i najobespravljeniji ljudi u ratom razorenim zemljama o
kojima mi ovde pričamo retko uspevaju da stignu čak do Švedske. To je
duboko uznemirujuće, ali nije razlog da se ovako ponašaš i izvaljuješ
stvari o kojima očigledno ništa ne znaš.”
„Svakako”, rekao je Sebastijan. Nije čak ni zvučao ljutito. Kao da nije
primećivao prezir u Margaretinom glasu. „Stvarno je sjajno za Švedsku
što su došli ovamo. A oni ljudi koji su pokušali da naprave grad od
šatora u parku Humlegorden, oni stvarno izgledaju kao da pripadaju
apsolutnoj eliti. Inteligencija svojih domovina.”
Margareta se nakašljala. „Poznajem te celog tvog života,
Sebastijane. Odbijam da verujem da si stvarno toliko vulgaran.”
Kada je zastala da udahne, Labeov tata je uskočio da pomogne.
Sklonio je presavijenu salvetu koju je držao u krilu.
„Sebastijan i ja idemo da malo prošetamo”, rekao je normalnim,
svakidašnjim tonom. Obrisao je usta i ustao. „Ideš li?”
Ništa u Jeorgovom glasu nije odavalo ništa drugo osim da je možda
malo umoran; zvučao je kao da je morao da prekine večeru kako bi
primio važan telefonski poziv s posla. Ali kada je stao pored
Sebastijana, čekajući da on krene za njim, mogla sam da vidim kako mu
se mišići vilice stežu i opuštaju.
„Šta je, jebote, ovo?”, nasmejao se Sebastijan. Ali privid bezbrižnosti
na njegovom licu je nestao. „Hoćete da odem? Dok taj grebator Samir
sedi ovde i laže vas u lice?”
„Nemoj ovo dodatno da pogoršavaš.” Jeorg je uzeo Sebastijana
podruku. Čvrsto ga stegnuvši, izvukao ga je iz stolice i poveo ga iz
prostorije.
Prošlo je nekoliko minuta pre nego što se Jeorg vratio. Ne znam šta
smo mi radili u međuvremenu. Labe je nastavio da zuri u sto. Amandi
su oči bile suzne. Margaret je nešto mrmljala sa Samirom. Ja nisam
slušala. Da mi kolena nisu podrhtavala, ustala bih i otišla.
„Sebastijan je zaključio da je najbolje da ode kući”, objasnio je Jeorg
pre nego što je ponovo seo.
Okrenuo se prema meni. „Mislio sam da bi bilo najbolje da ti
ostaneš, Majo.”
Klimnula sam glavom.
„Sebastijan nije bio u stanju da bude u bilo čijem društvu, pogotovo
ne u tvom”, nastavio je Jeorg dok je istresao poslednje ostatke hrane na
svoj tanjir. „Njegov tata i ja smo se složili u vezi sa tim.” Ponovo sam
klimnula glavom. Bila sam previše šokirana da bilo šta drugo uradim.
„Kako je otišao kući?” Margareta je ustala da odnese prazne tanjire.
„Zamolio sam Džona da ga odveze.”
Labe i ja smo bili u istom razredu od osnovne škole do prošle
godine, kada je promenio školu. Slušala sam Margaretin ravni, plemićki
glas u kom se osećala dosada kada je razgovarala sa direktorom škole,
školskim domarom, bezbrojnim profesorima i sa drugim roditeljima.
Zamišljala sam kako tim glasom drži predavanja premijeru. Svih tih
godina, mama, tata i ja smo gledali kako Margareta jednostavno
zahteva „ovo ćemo da uradimo” (bilo da je problem bio u rasporedu
vožnji autobusa gradskog prevoza koji se nije poklapao sa rasporedom
časova, ili nacionalnom nastavnom programu koji nije uključivao nešto
što je Margareta smatrala važnim, ili u tome što vreme nije bilo
dovoljno dobro za turnir u softbolu). I svaki put kada bi Margareta
iznela zahtev, zvučala je kao da traži samo malu, sićušnu uslugu. Ona je
mogla da nazove kralja, pročisti grlo i kaže „Čujte, moram da od vas
tražim jednu sićušnu uslugu.” A kralju nikada ne bi ni palo na pamet da
je odbije. Niko nije govorio ne Margareti; ona ni prema kome nije
osećala strahopoštovanje.
Želim da Margareta razgovara sa Klasom, pomislila sam. Ona može
da ga natera da sluša. Htela sam da je uzmem za ruku i kažem; Pričaj sa
njim. Ali ništa nisam rekla. Samo sam sedela tu, postiđena. To je bilo
prvi put da sam se stidela što sam Sebastijanova devojka.
„Dakle, čuo si se s njegovim ocem, to je dobro”, promrmljala je
Margareta. „Pa, šta je naš dragi Klas imao da kaže?”
Naš dragi Klas. Margareti se on nije dopadao.
Jeorg je slegnuo ramenima. Nekako polovično, ne kao da će da kaže
Nije me briga nego pre Šta da ti kažem? Ili Ti već znaš odgovor i mi tu
ništa ne možemo. Jeorg je takođe mislio da je Klas arogantni gad.
„Kasnije ćemo razgovarati o tome, Magi.”
Ja i dalje ništa nisam govorila. Nisam gledala ni u koga, pogotovo ne
u Samira.
„Da li bi neko želeo italijanske puslice?” Margareta je odgurnula
svoj tanjir ispred sebe. „Sa domaćim sladoledom?”
Svi su hteli sladoled. Naterala sam se da ga i ja jedem. Natrpala sam
usta desertom, pokušavajući da sa njim progutam svoje brige. Da li je
Sebastijan bio ljubomoran? Da li se osećao ugroženo? Zašto je to uradio?
Gutala sam sladoled toliko brzo da me zabolela glava. Progutala sam
još malo.
To je trajalo nekoliko minuta. Mislim da je Amanda rekla „Nemoj da
ga slušaš”, obraćajući se Samiru, a onda su ostali uspeli da započnu
priču o izletu u Dansku na koji su Labeovi roditelji išli kada su bili
mladi, na rok festival. Padala je kiša i nisu mogli da podignu šator jer je
blato bilo previše duboko. A kasnije su pričali o nekome koje živeo u
istom đačkom domu kao i Labe. Taj neko je mesečario.
„Bar tri puta nedeljno bi otišao sve do kantine i onda bi se popeo na
veliki sto, opružio se na njemu i tu spavao.”
 Smejali su se nekoliko puta, i svaki put kada bi se nasmejali zvučali
bi malo prirodnije, malo opuštenije. Uzeli su drugu porciju sladoleda.
Onda smo se zahvalili na večeri i svi su pomogli u pospremanju
kuhinje. Niko nije pominjao Sebastijana.
Mog dečka.
Pretvarali su se da je sve u redu. Ali šta je trebalo da radim? Dva
sata posle toga, gledali smo film u dnevnom boravku kada je Jeorg ušao
da se izvini u Sebastijanovo ime. Zaboravila sam koji je to bio film, ali
nismo se čak ni potrudili da isključimo zvuk dok nam je Jeorg
prepričavao njihov razgovor.
Sebastijan je „stigao kući”. Jeorg je razgovarao sa njim telefonom i
Sebastijan je hteo da Jeorg „prenese izvinjenje” (Jeorgove reči).
Izvinjenje je bilo opširno i sveobuhvatno, i mada je Jeorg bio taj koji ga
je izgovarao, zvučalo je kao da je dato na silu, kao nešto što bi čovek
izmislio kada je zaboravio rođendan nekoga ko mu nije važan.
Samir je ležao na kauču na pola metra od mene. Jednu rukuje
podmetnuo pod glavu. Na trenutak sam spazila tamne, kovrdžave
malje ispod rukava njegove majice. Unutrašnja strana nadlaktice mu je
bila tako bleda da se sijala u svetlosti sa televizora. Gledao je u Jeorga
dok je recitovao izvinjenje, a onda promrmljao „U redu je, skroz u redu,
nema problema, hvala”, i kada je to završeno i Jeorg otišao, Samir je
ponovo pogledao u televizor, ali nije izgledalo kao da gleda u ekran, već
samo zuri u prazno.
Kada je ustao i pomenuo da ide da se prošeta, sačekala sam tačno
četiri minuta pre nego što sam i ja ustala.
„Idem na spavanje”, rekla sam.
„Laku noć”, rekla mi je Amanda.
„Lepo spavaj”, rekao je Labe.
Onda sam isključila telefon i ostavila ga u sobi u kojoj ću prespavati.
Samir je sedeo dole pored vode. Rukama je obgrlio kolena. Bilo je
hladno i veoma mračno. Videla sam ga samo kao senku, obasjanu
svetlošću iz kuće. Mesec je zurio u nas preko vode.
„Ne treba mi da me tešiš”, rekao je kada sam sela pored njega.
„Znam.”
Iz blizine sam mogla da vidim koliko ga sve ovo muči.
Počešao se po ruci, ali teško da je moglo da se radi o ujedu komarca.
„Ne moraš da mi govoriš da sam glup.”
„Zašto bih ti to rekla?”
„Sranje, bio je to prvi dan, kada sam tek krenuo u školu. Bio sam
tako jebeno nervozan. Znam da vi ostali niste, jer ste se poznavali, svi
se poznaju sedamnaest generacija unazad, ali za mene je to bio tako
luđački dan, svi ste bili uvrnuti, petnaestogodišnjaci koji odmah pitaju
od čega roditelji onih drugih ’zarađuju za život’. Koliko je to bolesno?”
„Prilično bolesno”, priznala sam. Ja te nikada nisam pitala čime se
tvoji roditelji bave.
Bili smo daleko od glavnog puta, trebalo je više od dvadeset minuta
hoda po pošljunčenoj stazi da se dođe na samo imanje, a ipak sam
mogla da čujem slabašno brujanje koje mora da je poticalo od
saobraćaja, jer se nije uklapalo uz ostale zvukove; nije se uklapalo uz
zvukove drveća, šume, životinja.
„Šta je tvoja mama?”
„Kako to misliš?”
„Pretpostavljam da nije ni pravnica, kao što si rekao Labeu, ni lekar,
kao što si rekao Jeorgu i Margareti, pa šta je ona onda?”
Samir je iščupao busen trave iz zemlje na kojoj je sedeo. Za njim je
izleteo grumen zemlje i pogodio me u nogu.
„Nikada nisam rekao da je mama pravnica. Labe je to pogrešno
upamtio. A mama uvek kaže da bi volela da postane lekar. Bila je dobra
učenica, ali je morala da prekine. A sada je sjebana. Jedva da može da
odsluša deset minuta vesti na švedskom, tako da nema šanse da bi je
ovde primili na Medicinski fakultet. Uz to mora da radi. A ona voli da
bude pomoćna medicinska sestra.”
„Da li je tvoj tata pravnik?”
Prošlo je malo vremena pre nego što je Samir odmahnuo glavom.
„Ja takođe zarađujem. Plaćaju me dvesta kruna na sat, ali...” Nije
nastavio. „Valjda bi trebalo da budem zahvalan.”
„Zahvalan za šta?”
„Za to što me Jeorg i Margareta nisu izbacili, što su se umesto toga
zadovoljili time da izbace tvog momka rasistu.”
„Sebastijan nije rasista.”
Samir je frknuo kroz nos. „Prestani da ga braniš. Nemoj da budeš
jedna od onih koji ga prate kao ovce, Majo. Koji ga puštaju da radi i
govori šta god hoće.”
Sada je na mene bio red da budem ljuta. „Sebastijan tačno zna zašto
se ljudi vrzmaju oko njega. Misliš li da on to ne kapira? Ali profesori mu
ne povlađuju - da su to radili, ne bi morao da ponavlja godinu. A da li
mu je večeras bilo dozvoljeno da radi i govori šta god hoće? Meni se
čini da su ga izbacili napolje.”
 „Drugačije je sa Jeorgom i Margaretom.”
„Kako to?”
„Znaš ti to. Ali da nisam potreban Labeu da bi diplomirao, izbacili bi
me napolje.”
„Ne bi.”
„Da li stvarno veruješ u to?”
„Naravno da verujem. Nemaš ti pojma, Samire. Mislim da oni znaju
da tvoja mama nije lekar i da tvoj tata nije pravnik. Jer činjenica je, oni
nisu glupi. Verovatno im je žao tebe jer misliš da moraš da lažeš zbog
nečega tako glupog. Meni te je žao jer misliš da treba da lažeš u vezi sa
tim. Ti si taj koji jesi, i to nema nikakve veze sa onim što rade tvoji
roditelji. Nas uopšte nije briga odakle si došao. Ako tvoja mama nikada
nije išla na faks i tvoj tata vozi taksi a ti si ipak ispao ovako sjajan, to je
samo dokaz da se boriš više nego mi ostali. Ljudima se još više
dopadaš zato što si taj koji jesi iako si došao iz...”
Samir me prekinuo toliko brzo da sam videla kako mu iz usta
poleće pljuvačka.
„Ti to uopšte ne kapiraš. Svi ste vi tako prokleto naivni. Mislite da
znate o čemu pričate, ali potpuno jebeno grešite.”
„Nemoj da vičeš.”
On nije utišao glas.
„Ne vičem. Ali grešiš ako misliš da dobra priča nije potrebna. Treba
samo da gledaš Idol ili Xfaktor ili jebenog Majstora poslastičara, ili kako
god da se to zove, kako bi razumela da je propratna priča polovina
svega toga. Svi vi želite da budete iznenađeni kada debeljuca peva kao
zvezda, želite da se osećate zadovoljno kada uspe „uprkos malim
šansama”, i želite da verujete kako je samo loša sreća što moji roditelji
takođe ne žive u Jušholmu i ne rade kao lekari i pravnici, da je to
nepravda u kojoj vi definitivno ne učestvujete, ali možete da kažete da
je to pogrešno i osećate se loše što se bolje ne brinemo o imigrantima,
kada bi oni samo bili malo više Šveđani, učili svoj novi jezik brže, učili
malo vrednije, i onda bi američki san bio nadohvat ruke. Vi volite
američki san. Vi volite Zlatana. Sranje, svi ga toliko volite. Izgleda kao
da je jednostavno mnogo bolje kada Zlatan kaže da nikada nije pročitao
knjigu i da devojke ne umeju da igraju fudbal, jer takvi su imigranti; oni
su ženomrsci, neobrazovani su, ali vi ih svejedno volite jer ste
tolerantni i prihvatate druge, a Zlatan ima tako prijatan, šarmantan
osmeh. Vi mislite da je sve u integraciji i nesrećnim okolnostima, i da
će svi uspeti ako se samo budu borili za to, i...”
 „Koji ’vi’?” Počela sam da plačem. Nisam mogla da se suzdržim. A
Samir se trznuo, kao da sam ga udarila.
„Šta je?”, upitao je. „Šta nije u redu?”
„Stalno govoriš ’vi’. Rekao si ’vi’ mislite ovo i ono i ’vi’ osećate ovo i
ono, pa hoću da znam ko su ti ’vi’?”
Samir se ugrizao za donju usnu.
Ja sam nastavila. „Samire. Svi shvataju da je tebi teže. Samo budale
veruju da vi samo treba da naučite švedski i onda će sve predrasude
nestati. Margareta i Jeorg nisu budale. Ne treba da se plašiš da...”
„Ti”, rekao je i uzeo me za ruku. „Majo. Ti znaš šta osećam prema
tebi. Labe je sjajan momak, a Margareta i Jeorg su fini.” Sedeo je toliko
blizu mene da sam mogla da osetim koliko ubrzano diše. „Ti si... ti
tačno znaš na šta mislim kada kažem ’vi’. Mislim vi, ti i svi tvoji...”
Odmahnuo je drugom rukom, pokazujući na vrt, šumu, vodu, gore
prema plemićkoj kući, prema oba krila, gostinskoj kući, lovačkoj kolibi
u kojoj je Džon živeo, kućici za čamce. „Ti znaš ko ste vi, ali ne shvataš
ostatak. Ja se vas ne plašim. Ne radi se o strahu. Ti to jednostavno ne
shvataš.” Onda mi objasni.
Okrenuo se prema meni. Ruka mu je okrznula moj kuk. Usta su mu
bila blizu, blizu mene.
I pomislila sam da će me poljubiti. Ali on se nije ni pomerio. Umesto
toga smo samo sedeli. On je disao; ja sam disala. Nisam se usuđivala da
ga pogledam. Kada sam ustala, on je ostao tamo gde je bio. Vratila sam
se do kuće ne okrećući se; ušla sam u svoju sobu i zatvorila vrata. Kada
sam legla na krevet, uzela sam svoj mobilni i uključila ga. Sebastijan mi
je poslao jednu SMS poruku. Samo jednu: „Ako nameravaš da se
kresneš sa njim, nadam se da ćeš koristiti zaštitu.”
22.

Kako smo se Sebastijan i ja „vratili” na ono što smo imali pre tog
vikenda kod Labea? I nismo. Ali nastavili smo dalje. Da, mislim da sam
ubedila sebe da treba tako da razmišljam, u pojmovima „pre” i „posle”.
Ne, ne mislim da se Sebastijan izvinio. Da, jesam rekla „Ja nikada ne
bih... kako možeš tako da misliš o meni?” (jer sam morala da kažem
nešto o poruci koju mi je poslao), i da, otišla sam iz Labeove kuće
pravo kod Sebastijana i imali smo seks dok sam ga iznova i iznova
uveravala da nikada ne bih i govorila ti si jedini koga volim.
Seks pomirenja bi trebalo da bude najbolji seks, ali nije. To je seks
kada si tužan i ljut ali ne toliko tužan i ljut da posle nekog vremena ne
možeš da se pretvaraš da je sve u redu. A uskoro sam bila tužna i ljuta
zbog nečega drugog a ne vikenda kod Labea, a to je bilo gore jer
Sebastijan nije ni rekao ni uradio ništa posebno. Samo sam htela da
stvari budu drugačije i ponekad sam pokušavala da se pretvaram da i
jesu.
Dani su prolazili. Novembar je prošao. Bila je prva nedelja Adventa.
Sve je bilo vredno proslave, po Sebastijanovom mišljenju, a ja sam
davala sve od sebe da se složim sa njim.

U klubu Montage bilo je mnoštvo ljudi, možda čak i više nego

obično. Došli smo tamo ranije nego inače, a ipak smo morali da se
nekoliko minuta laktovima probijamo kroz masu pre nego što je
izbacivač video da smo to mi i uvukao nas unutra. Uvek su puštali
Sebastijana unutra čim bi se pojavio. Uvek, uvek, uvek. Obično su
puštali nas ostale da zaobiđemo red, iako bi došli bez Sebastijana, ali
tako nikada nije išlo baš toliko brzo.
Denis je još uvek bio napolju, stajao je pognutih ramena. On nikada
ne bi ušao u Montage bez Sebastijana, a Sebastijan je retko želeo da on
ulazi. S vremena na vreme bi se prošetao oko bloka, u perjanoj jakni
podignutoj do brade, sa kapuljačom na glavi i rukama koje su mu se
klatile ispred tela kao da su previše teške da bi njima upravljao. Ali
Denis se nije žalio. Zahvaljujući Sebastijanu, imao je više mušterija
nego ikad, a oni su plaćali znatno više nego pacovi iz kanalizacije koje
bi mogao da okupi oko sebe ako bi dilovao na Trgu Sergels.
Klub je bio okićen za Božić, sa sijalicama u boji i debelim
svetlucavim vencima, srebrnim kuglama i Svarovski kristalima na jelki
na sredini plesnog podijuma. Amanda i Labe jedva da su i prošli kroz
vrata a već su počeli da se ’vataju na sofi u VIP separeu. Labe je napola
ležao na leđima, a Amanda odmah pored, prebacivši nogu preko njega.
Njihovi jezici, poput dva slepa, gola pacova, videli su se sa strane svaki
put kada bi se poljubili.
Pola sata nakon što smo ušli, Sebastijan je bio toliko urađen da je
osoblju počelo da bude teško da ne obraća pažnju na to. Još dvojica
momaka iz obezbeđenja pridružili su se onima koji su već stajali pored
jednog izlaza. Posmatrali su ga. Verovatno su čekali da zaspi ili se
onesvesti. Tek tada će moći da ga pošalju kući.
Svaki put kada bi obezbeđenje pokušalo da se umeša pre nego što
se Sebastijan obeznani, nastalo bi opšte sranje. Nedelju dana ranije,
jedan od njih ga je uhvatio za ruku kada je pokušao da skine pantalone
momku koji se progurao do šanka ispred njega. Izbacivač je bio
prilično ljubazan; bio je to stisak koji je govorio mislimo da je možda
vreme da pođeš kući. „Hoćeš li da ti pozovemo taksi?” Ali Sebastijan je
popizdeo. Tako da je morao da ostane. Vlasnik kluba je došao i uspeo
da ga odvede u jednu od privatnih prostorija. Zamolio me je da sedim
tamo sa njim, što sam i uradila, sve dok Sebastijan nije zaspao a Labe
mi pomogao da ga odvučem do kola.
Ipak, i dalje su ga uvek puštali da uđe. Uvek, uvek, uvek. Stizao je
poslednji, a ulazio prvi. Sve drugo bi bilo isto tako nezamislivo kao da
pustiš jednu od princeza da stoji napolju trupkajući nogama po
pločniku kako bi se zagrejala.
Nisam znala šta mu je Denis smućkao ove večeri, bilo je to skoro
uvek nešto novo, ali šta god da je bilo, teško da ga je učinilo sanjivim.
Probijao se uokolo po klubu kao da nekoga traži. Ukrug i ukrug. Iznova i
iznova. S vremena na vreme bi prošao pored mene, zatražio da
sednemo na istu sofu sa Amandom i Labeom, ali pre nego što bi prošlo
deset sekundi već mu je bilo dosta toga i hteo je da ode za šank.
Nekoliko minuta smo stajali za šankom. Zaboravio je na piće koje je
poručio pre nego što je šanker uspeo da ga izmeša i ponovo je naručio
isto piće od drugog šankera. Zatim je oba pića ostavio na šanku,
uhvatio me za ruku i odvukao me na plesni podijum, pa me tamo
ostavio jer „mora da ode u toalet”. Nekoliko minuta kasnije, videla sam
ga kako ponovo luta okolo, izvijajući vrat i okrećući glavu. Išao je ukrug
i ukrug. Iznova i iznova.
„Da idemo odavde? Gde da idemo? Ovde se ništa ne dešava. Da
idemo odavde? Samo moram da odem u toalet, i onda možemo da
idemo odavde.”
Pokušala sam da igram. Pokušala sam da se napijem. Cak sam
pokušala da pričam sa Amandom, što je bila smejurija jer ona nije
želela da priča, nije mogla da priča. Teško je pričati kada dobijaš
masažu krajnika, ja to kapiram, prilično je nezgodno pričati čak i ako
samo imaš nečiji jezik u uhu, i tu je takođe shvatam, teško je
koncentrisati se. Ali ja bih volela da razgovaram sa njom. Da se
nadvikujem sa muzikom, naginjem blizu i nemam čak ni šta da kažem,
već samo da se smejem nečijim ružnim pantalonama ili čudnoj frizuri.
Umesto toga sam pokušala da pratim Sebastijana. Da slušam njegova
pitanja. Ona nisu zahtevala odgovore.
„Hoćeš da sada idemo? Jesi li bio u toaletu?”
„Zašto? Bože, tako nisi kul. Tek smo došli. Hoćeš nešto da piješ?”
Bila sam umorna od Sebastijana. Od Amande i Labea, od svih njih, od
svega ovoga. Bila sam umorna od toga da budem mlada i da se
zabavljam, pomalo ludujem, stojim na hladnoći, pijana vrištim ispred
kuće u kojoj je žurka ili unutar VIP dela kluba. Bila sam umorna od
svega toga, ali sam nastavljala sa tim što sam bolje umela. Iz noći u noć,
iz noći u noć. Ukrug i ukrug i ukrug. Budila sam se ujutro subotom i
nedeljom i nalazila plavu kartu u džepu, zgužvanu zajedno sa
celofanom sa kutije cigareta, i izmišljala pitanja poput 0, moj bože, kako
sam stigla kući? Trljala sam plave pečate noćnih klubova na nadlanici,
makazicama za nokte presecala narukvice sa festivala. A onda bih to
ponovo rekla, te fraze koje svi ponavljaju: Bože, bila sam toliko pijana i
Ničega se ne sećam i Sranje, to je bilo potpuno neverovatno.
Ali više se uopšte nisam zabavljala. Nisam zaboravljala kako sam
došla kući. Uvek sam dolazila kući na isti način. Pobrinula bih se da
Sebastijan stigne kući. Sedela bih tamo dok je on bio napola svestan ili
igrala video-igre ili samo pokušavala da nađem „nešto da radim”.
Nisam želela više ništa od toga, ali nisam znala ni šta želim umesto
toga. Da raskinem sa njim? Šta bih radila ako bi se moja veza sa
Sebastijanom okončala? Da li bih se i dalje družila sa ostatkom ekipe?
Nisam imala plan. Nisam želela da imam plan. Samo sam htela da život
ponovo bude zabavan.
Sebastijan bi odlepio ako bih ga ostavila. Već je odlepio. Nisam sada
mogla da raskinem sa njim. Uradiću to uskoro, kada se stvari malo
smire, ali trenutno ništa nisam mogla da kažem. Posmatrali smo ga, ja i
ljudi iz obezbeđenja, ali ništa nismo rekli; znali smo da je uvek moguće
pomeriti granicu za koju smo znali da će je on neizbežno prekoračiti.
Ništa nismo rekli jer smo se pretvarali da će sve biti u redu, iako smo
znali da će sve da se sruši. Izbacivači su se grupisali u timove od po
dvojice ljudi, ali ja sam bila sama. Niko od nas ništa nije uradio. Ja sam
bila samo statista. Svi smo bili statisti. To se dešava kada se nađeš na
Sebastijanovoj strani. Statista koji nema svoj tekst. Ako bih išta rekla,
to bi bilo izbačeno u montaži. To je bilo lako ignorisati; niko nije morao
da odgovara ni na šta što ja kažem.
„Zašto ne odemo kući?”
„Ovo jebeno mesto, ovaj jebeni grad. Gospode bože, toliko je
dosadan, to je takva septička jama. Pakao. Hajdemo u Barselonu. Tamo
ima jedan neverovatan tapas bar pored one crkve, čekaj, stani malo, to
je u Palmi, zar ne? Moram samo da odem u toalet. Naruči mi nešto za
piće. Odmah se vraćam, samo treba nešto da proverim. Treba mi piće.
Moram samo da odem u toalet. Jebiga, hajdemo odavde, gospode bože,
toliko je dosadno. Možeš li da kažeš tom jebenom di-džeju da mora da
pušta nešto dobro? Hajdemo u Njujork. Samo moram da odem do
toaleta, proverim nešto, gde je dođavola Denis, on mora da... izađi i
dovedi ga, reci mu da treba da pričam sa njim, gospode bože, ovo je
tako jebeno dosadno.”
Rekla sam Amandi: „Ne znam da li ga više volim.” Pričale smo o
tome. Ona je rekla: „Sigurna sam da će uskoro sve biti bolje.” Ali ona i
Labe su se izmakli. Ponašali su se čudno još od onog vikenda kod
Labeovih roditelja. Za njih, definitivno je postojalo „pre” i „posle”. Znala
sam da su se videli sa Samirom ne pozivajući nas, znala sam da misle
da je problem u Sebastijanu. Ali kada su hteli da dođu ovamo, da izađu,
da odu negde, i dalje smo im bili dovoljno dobri. Da izbegnu čekanje u
redu. Mi smo sa njim.
Noću bi mi misli proletale kroz glavu. Kada bih legla pored
Sebastijana i vrat mu bio znojav, on bi se prenuo iz sna, okrenuo prema
meni, privukao me uz sebe.
Postoje reči koje možeš da osetiš celim telom. Reči mogu da
pokrenu osećanje koje pripada drugom delu mozga a ne onom koji
očekuješ. Dobre reči izazivaju osećaj toplote. Moja mama je šaptala
„pssst...” kada sam bila mala i nisam mogla da spavam („Moja mala
devojčica, pssst... spavaj sada, dušo...”). Ili ton tatinog glasa kada je zvao
„Majo!” i mogao si da čuješ kako je želeo da svi znaju da sam ja njegova
ćerka, da mi pripadamo zajedno, on i ja. I bakin glas kada je čitala priču
(„Bilo jednom...”). Sebastijanovo „Volim te”, baš dok je tonuo u san,
poslednjim ostacima daha.
Ne znam. Nije sve bilo loše. Nije uvek bilo samo loše.
„Njegov tata mora nešto da preduzme”, rekla mi je Amanda, i
nikome više. „Sebastijanu je potrebna pomoć.” Amanda je mislila da to
ima veze sa drogama, da ako bi Sebastijan samo malo usporio, voleli
bismo se isto kao pre. Amanda je u pravu, pomislila sam. Naravno da je
Amanda u pravu. Naravno da volim Sebastijana.
Nemoj ništa da uradiš. Nemoj ništa da kažeš Pričaj sa njim. Pomozi
mu.
Ali nisam mogla ništa da kažem. Niko ništa nije rekao. Šta je bilo ko
od nas trebalo da kaže?
Htela sam da izađem. Htela sam da odem. Htela sam da bude
gotovo.
Sebastijan će odlepiti. Odlepio je. Sebastijan je lud. On je bolestan.
Moram nešto da uradim. Potrebna mu je pomoć.
Volela sam ga. Naravno da sam ga volela.
23.

Amanda je zaspala u stolici pored moje. Lucijina dijadema joj je spala

na rame, a na kolenu je imala veliku rupu na hulahopkama. Na bini je
stajala žena sa nenormalno visokim potpeticama, sićušnim
minđušama i ogromnim muškim satom. Njena blistava, kao ugljen crna
kosa, izgledala je kao da joj je potrebno posebno sedište u avionu. Bila
je Amerikanka, „glavna urednica najčitanije finansijske publikacije u
zapadnom svetu” (tako ju je Krister predstavio).
„Vi ste učenici smera za međunarodnu ekonomiju, u sklopu
specijalnog programa, zar ne?”
Mi smo zabrujali u znak potvrde, iako mnogi od prisutnih uopšte
nisu bili na smeru za međunarodnu ekonomiju. Drugi učenici trećeg
razreda sa trogodišnjih smerova su takođe bili tu. A uz to i gomile
roditelja (uglavnom očeva), koji su verovatno izbegli povorku Svete
Lucije svoje dece. Roditelji su obavešteni da njima nije dopušteno da
postavljaju pitanja ili zauzimaju sedišta, tako da su stajali pokraj
zidova, a na svakih deset metara među njima je stajao tip širokih
ramena u odelu i sa slušalicom na uhu: obezbeđenje američke dame.
„A oni među vama koji ne proučavaju ekonomiju će u svakom
slučaju morati ovo da trpe.”
Mi smo se složno nasmejali dok je Amerikankin osmeh postao širok
poput ulaza u trajekt za prevoz automobila.
Čak je i Sebastijan bio tu. Tog jutra smo ga Amanda i ja probudile u
pet sati Lucijinim pesmama. Onda je nama i još nekim momcima
ponudio „doručak”. Ali kada sam odbila da se vozim u školu sa
Sebastijanom u njegovim kolima, on se iznervirao. Sada je sedeo na
drugoj strani dvorane.
Ovo predavanje je sponzorisao „anonimni dobročinitelj”. Pitala sam
Sebastijana da li je to bio Klas, a izraz njegovog lica mi je rekao da je to
bilo glupo pitanje. Govorkalo se da je predavanje koštalo 350.000
kruna, ali niko od profesora nije hteo da priča o tome.
Američka dama je bila više od glavne urednice; imala je doktorat iz
ekonomije i časopis Tajm ju je proglasio jednom od najuticajnijih
osoba na svetu. Postala je popularna zahvaljujući svom kanalu na
Jutjubu, gde je objašnjavala ekonomska pitanja koristeći Barbiku i
Kena, Barbikinu kuću i Barbikin auto. Snimak sa najviše pregleda bio je
posvećen američkoj finansijskoj krizi. Na tom snimku, crna Barbi je
glumila prinudno iseljenu vlasnicu kuće (samohranu majku troje dece).
Ona nije mogla da plaća hipoteku, a stari dobri Ken je glumio direktora
banke Leman braders. Amerikanka je namestila lutke da pričaju: Ken je
bio uobražen i uzdržan, dok je crna Barbi psovala i govorila lošiji
engleski nego prosečan švedski polaznik predškolske ustanove koji
mašta da postane reper. Ali niko nije optuživao crnu Barbiku da se
služi rasističkim stereotipima. Previše je ličila na Crnu Barbiku da bi se
iko usudio. Njeni kritičari su mislili da je previše radikalna, da koristi
gruba uopštavanja da bi iznela svoje zaključke. Ja sam mislila da bi
neko trebalo da joj kaže bar da bude suptilnija sa šminkom. Kraće
veštačke trepavice bi napravile ogromnu razliku.
Danas će ona pričati o budućnosti svetske ekonomije. Podnaslov je
bio Rast ili slom, iza čega je trebalo da stoji znak pitanja, ali ga nije bilo.
„Ima li ovde nekoga ko mrzi ekonomiju? Ko zapravo planira da
gradi karijeru baveći se nečim važnim?” (Diskretan smeh.) „Pametna
odluka. Ne možete verovati ekonomiji.” (Glasniji smeh.)
Zaokružila je rukom pokazujući celu dvoranu. „Imenujte jednog
opasnog ekonomistu.”
„Karl Marks”, doviknuo je neko iz zadnjih redova.
Ona je klimnula glavom.
„Milton Fridmen”, doviknuo je Samir. On je sedeo napred.
Amerikanka se zadovoljno osmehnula. „Upravo na to sam htela da
ukažem.”
Podigla je plastičnu flašicu s vodom i otpila gutljaj.
„Ekonomisti su opasni iz jednostavnog razloga što globalna
ekonomija utiče na ljude. Sve ljude. Tako da, bilo da proučavate
ekonomiju ili ne, bilo da mislite ili ne mislite da je sve u novcu ili da ste
vi iznad materijalnih stvari, slušajte pažljivo. Pričaću o vama.”
Dok je Barbi mahala kažiprstom prema publici, svetla u dvorani su
se ugasila. Iza pozornice se pojavio džinovski ekran i ona je bez
dodatnih pojašnjavanja počela da nabraja lomove u ekonomiji
dvadesetog veka, brojeve, istorijske događaje, opšte pravo glasa, Prvi
svetski rat, Veliku ekonomsku krizu, Drugi svetski rat, ekonomski bum.
Ispred nje su se uzdizale hologramske tabele i vrtele trodimenzionalne
kocke i kugle, dijagrami i grafike rasta populacije, prosečnih primanja,
prosečnog životnog veka. Ovo je izgledalo kao da je stiglo pravo iz
nekog filma o Džejmsu Bondu. Imala je čak i hologram Frenklina
Delanoa Ruzvelta koji je nekoliko sekundi stajao na bini pored nje,
izgovarajući nekoliko rečenica iz svog govora o Nju dilu. Čak ni Amandi
nije bilo teško da ostane budna.
Barbi je govorila brže od sportskog komentatora. Krister je klimao
glavom u ritmu njene intonacije. Glava mu se spuštala i podizala kao da
mu je iz vrata ispao neki zavrtanj. Krister je bio oduševljen kao kuče u
liftu, pogođen nekom vrstom psihičke opijenosti.
„Mnogi ljudi su ubeđeni da je ekonomija nauka vođena silama koje
su slične zakonu gravitacije. Troškovi i prihodi. Ako ispustiš čašu, ona
pada na pod i lomi se. Bankrotiraš ako trošiš više nego što zarađuješ.”
Barbi je pogledala u redove roditelja u odelima i sakoima, pustila da
joj pogled sklizne dole na nas, učenike, pa nastavila da propoveda.
Kada su počela pitanja i odgovori, Krister je krenuo da trčkara
okolo sa bežičnim mikrofonom. Sebastijan se prvi javio. Amerikanka
mu se osmehnula još pre nego što je ustao. Dakle, Klas jeste ovo platio.
Odjednom sam osetila poriv da odem. Crna Barbi i Ken Fagerman.
Ako je Sebastijan poslat ovamo da prati šta najnovija i najmodernija
miljenica finansijskog sveta ima da kaže, i Klas i moderna miljenica če
biti razočarani.
Sebastijan je zvučao umorno; zapinjao je u govoru, ali je uspeo da
postavi pitanje koje je bilo napisano na njegovoj kartici, i dok je Barbi
odgovarala, Krister je krenuo prema sledećem učeniku od koga je
traženo da pripremi svoje pitanje.
Kada je došao red na mene, vratila sam mikrofon Kristeru pre nego
što je Amerikanka i započela svoj odgovor. Nisam imala nameru da
pokušavam s postavljanjem bilo kakvih propratnih pitanja na silu.
Amerikanka mi je zamišljeno klimnula glavom. Pretvarala se da ne
misli kako je moje pitanje glupo (bila su dozvoljena samo glupa pitanja
na koja je Krister unapred znao odgovore) i dobila je aplauz za svoj
odgovor. Ovo je bila njena pedeset treća varijacija na „s jedne strane i
sa druge strane i u mojoj studiji ovog problema ističem mnoge nove
faktore... oni ukazuju da je odgovor daleko od toga da bude očigledan.”
3-D tehnologija je isključena. Amandini očni kapci su izgledali ozbiljno
teški. Pokušavala je da nađe udobniji položaj. Barbi je bila sva uglađena
i površna, nikada ne bi rekla ništa sa čime se svi prisutni ne slažu. Ona
je ispunjavala zadatak za koji je bila plaćena.
Ali onda je došao red na Samira. Uzeo je mikrofon od Kristera i
počeo.
„Pre nekoliko meseci ovde u školi smo organizovali imitaciju
parlamentarnih izbora.” Samirov glas je podrhtavao. Zvučao je
nervozno. „Svi učenici su ubacivali provizorne glasačke listiće, i dve
izmišljene rasističke stranke su dobile više od trideset pet posto
glasova.”
Krajičkom oka sam videla kako Kristerov pogled preleće uokolo po
sali. Ovo nije bilo unapred pripremljeno pitanje. Zbunjeno je posegnuo
za mikrofonom, ali Amerikanka je pokazala na Samira; želela je da on
nastavi da govori. A Samir je prebacio mikrofon u drugu ruku, izvan
Kristerovog domašaja.
„Škola je zaključila da rezultate ne treba shvatati ozbiljno, da je
ispalo tako samo zato što se grupa učenika udružila i odlučila da
sabotira vežbu.”
„Ali?” Amerikanka je bila zainteresovana.
Neko iz publike je doviknuo: „Drži se teme, Samire.” Jedan od očeva
u pozadini sale je viknuo „Mislim da si ti došao na pogrešno
predavanje, sinko”, ali Barbi je podigla ruku i sala se ponovo utišala.
„Nastavi.”
„Niko nije shvatao te školske izbore ozbiljno. Ali to je dobar primer.
Jer mi smo naučeni da se u politici radi samo o tome... kako je svaki
problem u svakoj evropskoj zemlji izazvan imigracijom, ratom izvan
granica Evrope i islamskim terorizmom. Stvarima izvan kontrole
političara. Pričamo samo o tome, da su islamski fundamentalisti
najveća pretnja. Ali istovremeno, kod kuće, sve je više milijardera, a
siromašni postaju sve siromašniji. Jedan posto stanovnika planete
poseduje pedeset posto svih sredstava na planeti. Najsiromašnija
polovina čovečanstva poseduje manje od pet posto svih sredstava na
planeti. Mi ne pričamo o tome. Hoću da kažem...” Samir je pročistio
grlo, na trenutak izgubivši zalet. „Zar ne bi trebalo da pričamo o načinu
na koji ta ekonomska pitanja utiču na naše blagostanje i demokratiju;
zar ne utiču na našu demokratiju i, mislim, kao, na naše društvo?”
Jedan momak koji je sedeo nekoliko redova iza Samira počeo je da
pevuši „Internacionalu”. Kroz salu se proširio oprezan smeh. Ali Barbi
je ponovo podigla svoju propovedničku ruku i utišala ih.
„Reci mi... Samir, tako se zoveš? Reci mi, Samire, šta ti misliš kakve
veze ovi konflikti u našem društvu imaju veze sa ekonomijom?”
„Ja mislim da bi ekonomisti trebalo da upotrebe svoje cifre da dođu
do konkretnih rešenja problema koji stvarno postoje. Ništa ne znači
ako kažete da moramo da uložimo hiljadu milijardi u infrastrukturu
ako nam ne kažete odakle bi taj novac trebalo da dođe. Pogotovo ne
kada se raspravlja samo o tome kako ne možemo nešto da priuštimo
jer nas imigracija previše košta.”
Nešto se desilo sa Amerikankinim osmehom. Izgledao je drugačije,
i trebalo mi je malo vremena da shvatim da je ovaj novi osmeh iskren.
Samirov glas je postao čvršći. „Naravno da su javna ulaganja sjajna
stvar, ali težak deo je odlučivanje ko treba da podmiri račune. A niko se
ne usuđuje da kaže da ovi ljudi ovde treba da plate.”
U sali se čulo glasno mrmljanje. Raspoloženje se promenilo; nije to
bio bes, ali je atmosfera bila kao da je sala puna odraslih koji žele da
objasne kako stvari stoje. Mogla sam zaista da osetim kako očevi iz
zadnjeg reda žele da se nakašlju i kažu Samiru (i Barbi), Vi nemate
pojma o čemu pričate. Jer oni naravno nisu imali nikakvih problema sa
imigracijom. Zasigurno ne! Ali trenutno smo pričali o švedskoj
industriji, hteli su oni da kažu. Mi bi trebalo da damo poslove i
društveno blagostanje i nove domove svim tim pridošlicama. Ne
možete da nas sakatite porezima. Znala sam šta hoće da kažu, jer sam
čula tatu kako priča o tome. A očevi u zadnjem redu su naizgled
zaboravili da su obećali da neće postavljati nikakva pitanja, jer je četiri
ili pet njih krenulo za korak napred podignutih ruku. Bilo je jasno da
nisu navikli da podižu ruku, ali su se vrpoljili u mestu. Neki od njih su
istovremeno gledali na četrnaest različitih strana pokušavajući da kažu
kakav simpatičan ali naivan momak i svi želimo da pokrenemo revoluciju
dok smo mladi, a nekoje nategnutim šapatom izjavio „Zaboga, odgajili
smo komunistu!” na šta je neko drugi počeo nekontrolisano da se
kikoće.
Amerikanka nije obraćala pažnju na njih; umesto toga je privukla
stolicu i sela.
„To su gluposti!”, viknuo je momak koji je malopre pevušio
„Internacionalu”.
Barbi je podigla pogled.
„Da li su?”, rekla je, pokazavši publici još jedan osmeh kao iz
reklame za pastu za zube. Ne brini, govorio je taj osmeh. Ja sam na
tvojoj strani. „U redu je, nećemo pričati o imigracionoj politici. Ja ne
znam dovoljno o tome. Ali možemo da pričamo o tome kako
finansiramo troškove države, kako finansiramo socijalnu pomoć i
zdravstvo. To je pitanje koje ima veze sa temom, zar ne?” Sačekala je
mrmljanje u znak potvrde. „Jedan posto ljudi na svetu poseduje pedeset
posto svih sredstava na planeti. Staviše, osamdeset pet najbogatijih
ljudi na svetu poseduje isto onoliko kao i cela siromašnija polovina
svetskog stanovništva zajedno...” Zastala je i umekšala glas; možda se
šalila? Možda je iskosa gledala u Sebastijana. „Oni bi stali u nekoliko
redova u ovoj sali. Zar to nije problem?”
Jedan od očeva to više nije mogao da trpi. Iako mu nije ustupljena ni
bina ni mikrofon, doviknuo je „Izviniteeee”, ali Barbi nije čak ni
pogledala u njegovom pravcu. Umesto toga je polako krenula preko
bine dok se nije zaustavila ispred Sebastijana. Dakle, trebalo bi da
Sebastijan dokaže da može da predstavlja Fagerman grupu, pomislila
sam, i stomak mi se zgrčio. Ona želi da joj Sebastijan pomogne da
započne pravu raspravu. Ja sam želela da Sebastijan ustane i ode.
Odlazi, mislila sam. Ti mrziš politiku. A onda mi je kroz glavu prošla
zabranjena misao: Ti si previše glup za ovu raspravu.
Barbi je nastavila da govori. Bila je samo nekoliko metara udaljena
od Sebastijana. Ton joj je bio nemarniji nego ikad. Ali smatrala je da se
podrazumeva da je on sluša.
„Postoji čvrsto uverenje da se iz ekonomske perspektive isplati biti
izuzetno darežljiv prema milijarderima. Zbog toga imamo zemlje kao
što je Švedska, gde čak i socijaldemokrate misle da je nulti porez za
bogate razuman.” Mahnula je rukom prema roditeljima. „Nemate
predstavu koliko bi srećan moj računovođa bio kada bih rekla da se
selim u Švedsku. A ja čak i nisam milijarderka.”
Onda se ponovo okrenula prema Samiru.
„Ali šta se onda dešava? Kada ostatak stanovništva, ljudi koji nisu
čak ni milioneri, jadnici, šta se dešava kada shvate da oni finansiraju
sve javne troškove? Šta če oni da urade?”
Naglašeno je pokazala na Samira.
On je još uvek držao mikrofon. Odmah je odgovorio, kao da je samo
čekao na njenu komandu. „Oni če se buniti.”
„Možeš da budeš siguran u to da hoće.”
Njen prirodni osmeh se ponovo pojavio. A očevi su se utišali.
Krister je izveo nešto što je ličilo na pokušaj piruete. Ovo nije očekivao.
„Oni če se buniti”, nastavila je Barbi. „Kako? U krvavoj revoluciji? Da
li če tvoji roditelji biti odvučeni na gradski trg da im tamo odseku
glave? Mi to ne želimo. Tako da je verovatno bolje ako možemo da
pustimo imigrante da budu žrtveni jarčevi.”
Amerikanka je zaškiljila i zagledala se u dno sale.
„Vi se smejete”, izjavila je. Ali niko se nije smejao. Niko nije rekao ni
reči. Niko osim Samira. Iz njegovog glasa je nestala sva ona
nesigurnost odranije i odjednom je izgledao deset godina stariji.
Nikada nisam razmišljala o tome koliko je njegov engleski bio dobar.
„Više klase nikada u istoriji nisu očekivale da će izgubiti svoju moć;
one su uvek iznenađene.”
„Potpuno tačno.” Amerikanka je klimnula glavom, okrećući se da
izazivački pogleda u Sebastijana.
On nije imao mikrofon. Sedeo je klonulo u svojoj stolici dok je
odgovarao, ali mi smo svejedno mogli da ga čujemo.
„Ovo je prosto glupo. Ko daje ljudima poslove? Da li si to možda ti,
Samire? Ili tvoj tata, vozač taksija?”
Sebastijan se nasmejao što je glasnije mogao. Ali nisu mu se
pridružili čak ni momci koji su sedeli pored njega.
Amerikanka je nakratko pogledala u Sebastijana, blago nakrivila
glavu u stranu, pa se onda ponovo okrenula prema Samiru i mahnula
mu rukom da odgovori. On je klimnuo glavom.
„Glupo je verovati u to da što je više milijardera, tim bolje za
Švedsku.”
Barbi je klimnula glavom i preuzela reč kada je Samir zastao da
udahne.
„A možemo da pričamo i o tatama koji voze taksi. Jer šta se kod tog
tate dešava sa njegovim osećajem dužnosti poreskog obveznika?”
Nemoj ništa da kažeš, pomislila sam gledajući Sebastijana. Ćuti.
A Sebastijan nije pokušao da kaže ništa ni glupo ni vulgarno.
Zabacio je glavu unazad i prekrstio ruke na grudima kao da pokušava
da nađe udoban položaj za spavanje.
„Mislim da smo sada skrenuli sa teme.” Amerikanka se nakašljala.
„Pre nego što me sopstveno obezbeđenje izvuče odavde kako ne bi
izbili neredi...”
Pogledala je u Samira i red roditelja pored zida, u Kristera, koji kao
da je plivao u mestu stojeći sa strane. Ali onda je ponovo počela da
govori. Njene rečenice su delovale promišljenije sada kada joj nisu
trebali hologrami i bleštave slike.
„Da li su nam potrebni milijarderi da otvaraju radna mesta?
Prosperitet? Uspešne kompanije? Bogati pojedinci svakako mogu da
budu dobri za ekonomiju...” Podigla je bradu ka zadnjim redovima. „Ja
nemam problem sa činjenicom da je moguće postati milioner. Čak ne
osećam potpunu odbojnost prema milijarderima.” Klimnula je glavom
prema Sebastijanu, koji se pretvarao da spava. „Ja zapravo verujem u
kapitalizam, iako neki od mojih sugrađana misle da svako sa mojom...
sa mojim izgledom mora da bude komunista.”
Krister se zakikotao, ali nije mogao da navede nikoga da se smeje
sa njim.
„Ali mislim da ti pokušavaš da ukažeš na drugačiji zaključak,
Samire. Da kažeš da postoji granica koliko nejednako društvo može da
postane i nastavi da bude stabilna demokratija. I u pravu si. Objasniću
zašto.”
Vladala je mrtva tišina. Svi su želeli ovo da čuju. Nismo se uopšte ni
pomerali na svojim sedištima.
„Moramo da budemo oprezni u vezi sa društvenim ugovorom. Obe
strane moraju da ispune svoju stranu sporazuma. Moramo da imamo
razumljivu jednačinu. Nije pošteno ako sistem socijalne i zdravstvene
zaštite finansiraju ljudi niskih ili srednjih prihoda. Ako velike
korporacije plaćaju manje poreze nego njihovi mali i srednji
konkurenti. Društveni ugovor ne izgleda tako. A kada medicinska
sestra plaća veći porez na prihod nego osoba koja je nasledila
bogatstvo... Vi nemate porez na bogatstvo u Švedskoj. Uopšte nikakav.”
Oblikovala je nulu palcem i kažiprstom. „Niti imate porez na
nasledstvo. Nula posto. Drugim rečima, oni koji ne moraju da plaćaju
porez na prihod ako nisu raspoloženi za to, ne moraju uopšte da
plaćaju porez. Da li je to u skladu sa društvenim ugovorom? Da li je to
ono na šta se u Bibliji misli sa onim Ko ima daće mu se, i imaće u izobilju
?” Zastala je i otpila malo vode. „Čak ni mi u SAD nismo toliko
velikodušni. I ne verujem da moraš da budeš komunista da bi shvatio
kako se suprotstavljene strane u SAD približavaju tački ključanja. Bilo
bi pogrešno verovati da te suprotstavljene strane nemaju nikakve veze
sa ekonomijom. A ja se slažem s tobom, Samire. Nije luđačka zavera
reći da postoje oni koji izvlače korist kada se bolest društva može
pripisati manjinama. Pretvarajući se da te probleme izazivaju”,
napravila je znake navoda u vazduhu, „crnci ili, kao tridesetih godina
prošlog veka, Jevrejiili, kao što ih danas zovemo u Evropi, imigranti.”
Na tome je stala. Tišina je potrajala nekoliko sekundi. Niko u
prostoriji nije želeo da prizna da bi mogla da postoji veza između
njihovog novca i antiimigracionog raspoloženja. Mi nismo rasisti, mi
smo na pravoj strani, mi nismo proste, neobrazovane švedske demokrate.
Ali pošto Barbi nije prozvala nikoga određenog, nije bilo načina da
protestuju. Onda je Amerikanka skoro neprimetno skrenula pogled ka
satu na zidu, ispravila leđa i pokazala na Samira.
„Vidi ti to. Zar ovo nije bilo neočekivano zabavno?”
U sali je bilo toliko tiho da su svi savršeno čuli roditelja koji je
progovorio.
„Zabavno?”, promrmljao je on. Zvučao je kao da se upravo probudio,
ali je engleski govorio savršeno. Prepoznala sam ga - on je bio direktor
jedne velike banke. Počešao se po razbarušenoj kosi. „Ovo je mnogo
više od ’zabavnog’. Ovo je Božić koji je poranio. Mogu da se vratim
svojim kolegama i kažem im da mi Šveđani živimo u poreskom raju.
Noćas šampanjac!”
I sada su se roditelji smejali. Vesela atmosfera se vratila
podjednako brzo kao što je bila nestala. To je samo politika. Ne moramo
svi da se slažemo. Ako se bankar i njegov prijatelj nisu osećali prozvano,
nismo morali da se osećamo ni mi ostali. Šta ova američka dama zna o
Švedskoj? Ha ha! Ha ha!
A onda smo aplaudirali. Amerikanka je nekoliko puta blago
zapljeskala gledajući u publiku i osmehnula se Samiru, a on joj je
uzvratio osmeh, kao da njih dvoje dele neku tajnu.
„Ova pitanja koja si postavio su teška, Samire”, rekla je dok smo još
aplaudirali. „Nastavi da ih postavljaš, i daleko ćeš dogurati.”
Dok se Krister peo na binu da joj se zahvali, pogledala sam Samira u
oči. Obrazi su mu i dalje bili pomalo rumeni.
Bravo, oblikovala sam reč usnama. Hvala, uzvratio je on na isti
način. Htela sam da kažem još nešto, ali onda je on skrenuo pogled.
Umesto njega, pogledala sam u Sebastijana. On je zaista zaspao.
Krister je ženi dao cveće i knjigu o Jušholmu, a mi smo ponovo
aplaudirali. Sada smo imali jedan slobodan čas, ali i čitav školski dan
pred sobom, i ja nisam imala snage da slušam šta će Sebastijan reći, šta
god to bilo, i definitivno nisam imala snage da idem na još predavanja,
pa sam autobusom otišla kući. Mama i Lina neće biti tamo još satima;
mogla sam da budem sama. Nisam imala snage ni za šta osim da
budem sama.

Kada sam se presvukla i legla na krevet sa laptopom položenim na

stomak da gledam film, začulo se zvono na vratima. Sebastijan bi
jednostavno sedeo pred vratima i čekao ako bih pokušala da ga
ignorišem, pa sam sišla dole da mu otvorim.
 Ali to nije bio Sebastijan. Samir je držao jaknu prebačenu preko
ruke i izgledao zadihano, kao da je trčao do moje kuće.
„Mogu li da uđem?”
Naslonio se rukom na dovratak i nagnuo se prema meni. Od toga su
mu se mišići ruke zategnuli, i ja sam krenula prema njemu. Stala sam
tik pored njega i prešla rukom prvo preko njegove nežne kože, a zatim
preko kratkih, gustih malja na podlaktici. Kada sam ga poljubila, blago,
oprezno, osetila sam kako me usne peku. Pritisnula sam svoj jezik na
njegov i koža kao da mi se zapalila. Obuhvatio me je rukom oko struka.
„Naravno”, rekla sam. „Uđi.”
Ženski zatvor
Prva nedelja suđenja: vikend

24.

Kada sam ujutru imala vreme za rekreaciju, nisam mogla da uzmem

pilulu za spavanje, tako da prošle noći nisam spavala, bar ne koliko
mogu da se setim. Pokušala sam da gledam film koji mi je Suse dala;
pokušala sam tri puta. Možda sam malo zadremala tokom poslednjeg
pokušaja.
Kada se osvrnem na to, sada kad imam vremena da pokušam da
shvatim šta se desilo, lako je početi da razvrstavam stvari. Volela bih
da sve podelim u pažljivo razdvojena poglavlja: prve nedelje škole,
nakon što smo se Sebastijan i ja vratili kući s Mediterana, kada je bilo
„kao da su Sebastijan i Maja oduvek bili zajedno” (Amandine reći). Nije
li to bilo lepo, jednostavno, opušteno vreme? To se može reći bar za
onaj period u kome sam sticala nove prijatelje, dobijala pažnju na nov
način, kao i druge vrste komplimenata. Svi u Sebastijanovom i mom
okruženju (izuzev Samira) kao da su mislili da nema ničega prirodnijeg
na svetu od Sebastijanovog i mog života i činjenice da smo par.
Drugo poglavlje je bilo komplikovanije i mutnije. A treće poglavlje,
nakon što sam poljubila Samira, tada je sve počelo da tone u potpuni
haos.
Ali to nije išlo tako. Ako bih bila sasvim iskrena, čak ni prvi deo se
ne može razdvojiti od ostalih, od onoga što se dogodilo kasnije. Nema
poglavlja u ovoj zbrci.
Ta toplota na početku, vrelina leta u punom jeku, i boje - možda je
to pomoglo? Toplota me podsećala na Mediteran i zamagljivala ono što
je trebalo da vidim čak i tada, sve te čudne stvari. Ne samo čudne stvari
u vezi sa Klasom, koliko je surov bio, koliko ga nije bilo briga. Nego
takođe i čudne stvari u vezi sa Sebastijanom. Škola je bila ista stara
škola kao i uvek, ali izgledalo je kao da se i smanjila i povećala u isto
vreme kada smo Sebastijan i ja počeli da izlazimo. On je u početku
skoro uvek bio tu, čak i kada nije išao na časove. Izgledalo je da uvek
zna gde sam ja, i kada sam bila negde drugo nego što bi trebalo da
budem prema mom rasporedu. A meni se to dopadalo; laskalo mi je što
prati gde sam, što želi da bude blizu mene. Ne kao da me proganjao,
nije bio sklon kontroli ili uvrnut, ništa tome slično. Kada bi se pojavio,
odjednom stao ispred mene u svojoj beloj majici kratkih rukava,
smešeči se, ja bih uzvratila osmehom, naravno, jer bili smo zaljubljeni -
bio je srećan što me vidi, a meni je bilo drago što me je našao.
Ali to nije bilo sve. Uvek je bilo još nečega u njemu. Bilo je to nešto
više od tuge. Nije bila mržnja; mržnja je jednostavna, a Sebastijan
nikada nije bio lak za razumevanje. Nikada se nisam plašila šta bi
mogao da mi uradi, čak ni pred kraj, ali uvek sam bila nervozna. Čak i u
tim prvim nedeljama postojale su obe strane, njihova mešavina, bilo je
teško, lako i prijatno, zabavno, grozno i čudesno.

Mrzim prvi termin za rekreaciju u zatvoru. Mrzim ga još više jer

osoblje misli da mi pravi uslugu kada mi ga dodeli. Oni žele da budem
srećna što mi ostaje vremena za druge stvari, zabavne aktivnosti za
popunjavanje sati u dnevnom rasporedu, sati koji se oslobađaju kada
se „probudim i ustanem na vreme”. Kao da imam šta da radim osim da
želim da mogu da pušim. Jer stvar koju najmanje volim u vezi sa ranim
terminom je što nemam vremena čak ni da žudim za cigaretom.
A za pušenjem čeznem još manje kada me upare sa Doris.
U stvari bi trebalo da provodim vreme napolju sama, jer još uvek
imam restrikcije, iako je istraga završena. I dalje bi trebalo da budem u
izolaciji („zbog moje bezbednosti”) i zabranjeno mi je da primam
posetioce. Ali zatvor je pun, a broj sati dnevne svetlosti nije dovoljan da
svi dobiju svoje ustavom garantovano vreme napolju ako ne upare nas
nekoliko. Uz to moraju da uzmu u obzir moje godine. Nije dobro da me
ostave da previše dugo ne viđam druge ljude. Kada si zaključana sama
u ćeliji po dvadeset tri časa dnevno, to je nešto (zatvorena u
maloletničkim godinama i lišena društvenih kontakata) što če izazvati
kritike Amnesti internešnela. Ferdinand voli da mi priča sve što zna o
Amnestiju i objašnjava da osoblje zatvora zbog toga pokušava da me
ubedi da se vidim sa kapelanom i psihologom i profesorom nekoliko
puta nedeljno, i zbog toga ne žele da provodim vreme za vežbanje
sama.
 Doris je žena u svojim šezdesetim čije pravo ime definitivno nije
Doris, ali bi trebalo da bude. Smatraju je savršenim društvenim
kontaktom za mene; ona je moje opravdanje pred Amnestijem.

To nije bilo nešto što sam planirala, ono kako je ispalo sa Samirom.
Bilo nas je stid, njega je bilo stid, mene je bilo stid; naravno da me je
bilo stid.
„Nikada ne bih spavala sa Samirom”, rekla sam Sebastijanu (i samoj
sebi) posle vikenda kod Labea.
„Nikada više!” Samir i ja smo to rekli jedno drugom posle tog
decembarskog popodneva, kada se to ipak desilo. Nismo smeli
dopustiti da se to ikada više desi. Nije bilo potrebno da to izgovorimo
naglas da bismo znali da je istina. A ipak smo to govorili, opet i opet,
sve vreme, a ipak se to ponovo desilo. I opet.
Samir me je zvao. Slao je SMS poruke. Nisam se javljala; obrisala
sam poruke, predomislila se, odgovorila, pa se ponovo predomislila.
Viđali smo se u školi. Sedela sam u biblioteci, našoj tajnoj šumi u
koju niko drugi nikada nije dolazio. Osećaj je bio stvaran. Čim bih
ugledala Samira, osećaj je bio stvaran. Sve ostalo je bilo samo bol. U
tom trenutku, u decembru, moj život je bio grozan, sve vreme,
dvadeset i četiri časa dnevno, dok me Samir ne bi dodirnuo. A onda bi
nastavio da bude grozan sve dok me ne bi dodirnuo ponovo.
Uvek sam mislila da je tako jebeno uvrnuto što se ljudi seku po
rukama da bi ih duša manje bolela, da bi mogli da se nose sa tim. Ali na
neki način, pretpostavljam da je to što se desilo sa Samirom bila ista
stvar. Bio je toliko dobar osećaj biti sa njim da je to bolelo. Ponekad
sam mislila da je osećaj toliko dobar zbog toga što je bolelo, iako sam
takođe mislila da mi je sve ono što on nije bio činilo nemogućim da
odustanem od njega.
Samir nije uvek bio na ivici pucanja. Nije uvek želeo da radi nešto
drugo umesto onoga što je radio. Nije očekivao da bude priznat, da se
sa njim savetuju, da ga idealizuju, obraćaju pažnju na njega, primaju
prvog od svih. Kada bi me Samir dodirnuo, samo je želeo da me
dodirne, ništa više, barem je tako delovalo. Imali smo seks svuda gde
nije trebalo. U mojoj kući (mama i tata su bili na poslu, a Lina u vrtiću),
kada bih pobegla sa časova (ne i Samir, on je imao slobodne termine).
U školskom toaletu jedne večeri, dva dana posle Dana Svete Lucije.
Škola je bila otvorena jer je hor vežbao u sali, ali mi nismo poznavali
nikoga u horu, i u tom trenutku, baš kada su me njegove ruke
dodirnule, pomislila sam da to mora da bude ovako. Ako bismo Samir i
ja bili par, onda ne bih morala da budem sa Sebastijanom. Samir nije bio
Sebastijan; bio je njegova suprotnost, a to je bilo upravo ono što sam
želela. Možda je to bio razlog?
Samir nije bio moj vitez u sjajnom oklopu. Upravo suprotno tome -
on je bio otrovna jabuka. Ali u to vreme, u tim kratkim danima kada se
to događalo, nije bio važan razlog. Pitanje zašto Samir? za mene nije
bilo dovoljno važno da bih mogla da ga pustim da ode. Mislila sam kako
je to pogrešno i ne bi trebalo da to radim. Ali i dalje nisam mogla da ga
pustim. Zato se nisam trudila ni da razmišljam o tome.

Doris je provodila sve vreme koje joj je bilo dodeljeno za spoljašnje

aktivnosti, bilo da je u pitanju bio rani termin ili ne, sedeći na
betonskoj klupi na udaljenosti sa koje je mogla da palcem i kažiprstom
lansira pikavac na mene, paleći rukom umotane cigarete jednu na
drugu i nikada ne vadeći cigaretu iz usta. Dim se podizao oko nje kao
da je bila lonac sa nakrivljenim poklopcem. Nije mi nikada uputila
nijednu reč ni na jednom jeziku, čak ni kada je pozdravim. Nije me
gledala, nije klimala glavom, nije mrmljala. Čula sam je doduše kako je
uzdahnula gledajući u upaljač kada je padala kiša, pa joj je bilo teško da
održi plamen. Ali nije pitala da li može da se posluži mojim, samo je
nastavila da pokušava dok ga najzad nije upalila posle nekoliko minuta,
a kada je zapalila svoju cigaretu, tiho je zaječala. Pretpostavljam od
olakšanja. Zadovoljstva, možda? Verzije zadovoljstva vrlo specifične za
Doris.
Sećam se da sam pitala mamu, kada sam imala, recimo, dvanaest
godina, koliko star treba da budeš kada prvi put imaš seks. Mama je
odgovorila: „Kada toliko želiš da imaš seks da te nije briga šta ja
mislim, kada te nije briga šta bilo ko drugi misli jer bi radije umrla nego
da to ne uradiš, tada si dovoljno stara.” Mislim da je to rekla da pokaže
koliko seks smatra zabavnim, da pokaže koliko je „kul”. Ja sam mislila
da je prosta i izveštačena. Ali se stvarno ispostavilo da je u pravu.
Trebalo je da je bar jednom slušam. Jer nisam razumela na šta je mislila
dok nisam srela Sebastijana. Na samom početku, kada bi mi pomilovao
ruku od čega je osećaj bio kao da je od baršuna - potpuno sam
razumela. Naravno, i dalje sam mislila da je mama smešna, ali sam
razumela. A kada osećaj više nije bio takav, bila sam spremna da
uradim bilo šta sa bilo kim samo da bih vratila taj osećaj. Ne, čekaj malo,
Samir nije bio tek bilo ko i on definitivno ne bi uradio bilo šta. Ali on je
takođe činio da se tako osećam, kao da ne mogu da prestanem. Čak i
ako sa Samirom nije bilo jednostavno, čak i kada je bilo dobro. On je bio
verzija sreće, ali me nikada nije činio srećnom.

Doris je ličnost zanimljiva koliko i vlažne nogavice pantalona i

debela je na američki način - u obliku kupe - što me podseća na igračku
koju sam imala kada sam bila mala, gomilu plastičnih krofni različitih
boja koje je trebalo da slažeš jednu na drugu na štapiću, tako da najveća
krofna bude na dnu. Ili na jednu od onih gumenih savitljivih igračaka
koje su bile popularne kada je mama bila mala (koje „silaze” niz
stepenice); Doris se tako kretala, ali sporije, kao sa jedne rezervne
gume na drugu, u onih nekoliko prilika kada nije nepomično sedela.
Pitala sam Suse zbog čega je Doris u zatvoru. Suse je bilo
„zabranjeno da mi kaže”. Ali šta god da je bilo u pitanju, bilo bi
šokantnije zateći Doris u spoljašnjem svetu nego iza rešetaka. Ako
potražite odrednicu „zatvorenica” u starom rečniku iz 19. veka, naći
ćete požutelu fotografiju nekoga koga biste mogli da zamenite sa
Doris, uz mogući izuzetak njene odeće. Jer Doris nije nosila zatvorsku
uniformu (o, ne!), nosila je kroksice, fudbalske sokne i trenerku od
tankog poliestera. Preko toga je nosila ogroman kaput, sa džepovima
veličine korpi za otpatke. U njima je držala svoj duvan. A moguće
takođe i leglo mačića koji su se tek okotili.
Svaki put kada bih izašla napolje sa Doris, izmišljala sam nove priče
o onome što je mogla da uradi; postao je izazov uvek smišljati nove
zločine. Doris je previše stara da bi bila u zatvoru zato što je
jednostavno ubila svoje novorođenče. Izgleda predebelo da bi mogla da
ubije svog muža (osim ako nije prosto sela na njega), i ne mogu da
zamislim ko bi želeo da se po’vata sa Doris, ili da bi na svetu mogao da
postoji iko za koga je Doris dovoljno marila da bi htela da sedne na
njega ili nju. Doris je najružnija žena koju sam videla u životu.

Prvo što sam pomislila kada je Samir krenuo u naš razred bilo je
koliko je lep. Ne zgodan, već lep. Pitajte bilo koga, i reći će vam da to
nije ono što je važno u vezi sa njim, jer su svi uvek morali da se
pretvaraju kako su lepi ljudi takvi na izvestan unutrašnji način, kako su
pametni i fini i zabavni i tome slično, ali naravno da je to bila Samirova
najvažnija odlika. Bila je čak ključna. Njegovi pametni komentari i
dobre ocene i politička angažovanost i sve ono što je znao a o čemu
ljudi njegovih godina nemaju pojma bili bi nepodnošljivi bez te
karamel kože i tih tamnosmeđih očiju, koje su bile gotovo isto toliko
tamne kao njegove besmisleno duge trepavice kao kod lutke. Moje oči
su izgledale bezbojno kao kišnica kada bi on pogledao u mene. Samir je
mirisao na katran i so. Bio je najlepši momak kog sam videla u životu.
Kako bi to moglo da bude nevažno?

Doris ima bledosivu boju crva izvađenog iz zemlje i zaudara kao

mokar pas. Prošli vikend sam zamišljala da je vodila kupleraj pun
porobljenih kurvi koje su otete od njihovih porodica u siromašnim
istočnoevropskim zemljama. Zamišljala sam kako je sedela tamo
pušeći svoje smeđe-sive cigarete pored starinskog bakelitnog telefona
sa u spiralu uvrnutim kablom. Tamo je primala narudžbe za
ponižavajuće seksualne činove, na koje je primoravala svoju ergelu
dvanaestogodišnjih narkomanki. Imala je pola tuceta robova sa
gadnim zadahom iz usta i prljavim bradama koji su joj pomagali. Bio je
to jedan od robova, pomislila sam, koji je pozvao policiju i prijavio je
kada ga nije platila.
Danas sam naklonjenija ideji da je vodila knjige za nekog narko-
bosa (odbija da svedoči protiv njega jer bi je ubio), ili je možda pravila
eksplozive za svog najmlađeg sina, bubuljičavog slugu koji radi za
rusku mafiju. Možda tečno govori švedski i samo se pretvara sa ovim
nastupom kao iz nemog filma, zapravo je rođena ovde, možda je želela
da bude glumica kada je bila mlada, ali nije mogla da se upiše na
dramske studije jer je bila previše ružna, pa je počela da pije i
upropastila se i posle nekoliko godina je počela da prima decu kao
hraniteljka jer se to dobro plaćalo. Možda je neko od neuhranjene dece
na njenom staranju pojelo toliko kupus salate i brusnica u školskoj
menzi da je moralo da ode u bolnicu. A lekarski pregled je otkrio
Dorisin kriminalni nemar prema deci i sada sedi u mom dvorištu za
vežbanje, odbijajući da kaže ijednu reč.
Nemam šta da radim po ceo dan osim da smišljam ovakve situacije.
Doris je najefikasnija kampanja protiv pušenja kojoj sam ikada bila
podvrgnuta.

„Zamisli mesto na kome se osećaš sigurno”, umela je mama da kaže

dok sam bila mala kada bi mi bilo teško da zaspim. Ja bih sklopila oči i
pretvarala se da sam je poslušala, ali nikada to nisam zaista radila.
Sada to radim sve vreme. Vikendi u zatvoru pretvaraju vreme u satni
mehanizam u mojoj glavi. Zarđale opruge mi izjedaju mozak, milimetar
po milimetar. Tek s vremena na vreme razmišljam o nečemu što je
stvarno. Često zamišljam svoj odlazak na druga mesta, na kojima niko
drugi ne postoji.
Mislim na mesta na kojima bi trebalo da se osećam bezbedno:
plaže, okeane, široke otvorene prostore, prazninu, zalaske sunca i
vetrove. Ponekad u glavi prizivam sliku šume. Zamišljam kako hodam
bosa po mahovini, iako je jesen i jelove iglice me bockaju a blato mi se
lepi između nožnih prstiju. Ja ne mrzim zatvor; on je savršena samoća.
Ne možeš da budeš neko drugi, ali ponekad možeš da izbegneš da
budeš bilo ko. Iako to lepo osećanje nikada ne potraje dugo, možda
samo nekoliko sekundi (kao pojas koji lepo pristaje delić sekunde pre
nego što se previše zategne), osećam se malčice bolje.
Pretvaram se da hodam po plaži, na primer. Ne da sam ikada
potpuno sama bila na plaži, ali to je lako zamisliti, dugačku plažu sa
sivim školjkama i belim peskom, morskom travom i komadima drveta
koje je more izbacilo na obalu. Maštam kako hodam po toj plaži, plimu
smenjuje oseka, pesak je težak i tvrd kao asfalt kada se voda povuče.
Daleko na horizontu lome se talasi, litice oko zaliva su crne, oko njih se
kovitla bela pena, rasprskavajući se nekoliko metara uvis prema nebu.
Zvuci i mirisi su tu; čak i kada je more mirno, ono se pokreće, svuda.
Znam da ovo pomalo zvuči kao film u kome Rajan Gosling šeta ruku
podruku niz plažu sa nekom ženom kojoj kosa pada preko lica, a ja
mrzim takve filmove, ali ipak volim da mislim o takvom mestu. Ali bez
ljudi.
Sva ta mesta koja zamišljam su pusta. Čim pomislim na neko
ljudsko biće, Samir ili Sebastijan ili Amanda se vrate; moj mozak me
primorava da mislim o njima. A ja to ne mogu da podnesem. Mamim
metod više ne funkcioniše.

Izuzev mojih termina u dvorištu sa Doris, drže me u izolaciji. „Zbog

moje bezbednosti.” Ali znam da oni to samo tako kažu. Nisam u samici
kako bih mogla da se osećam sigurno, nego sam tamo da bi svi izvan
zatvora mogli da se osećaju sigurno znajući da sam propisno zatvorena
i zaključana. Ali svejedno. Uprkos oštećenju od vode iznad mog
čeličnog lavaboa (zid je ispupčen kao riblji stomak). Uprkos činjenici
da mi daju pilule za spavanje (od kojih imam osećaj kao da mi se jezik
pretvorio u miša kada se probudim). Uprkos vonju. Nikada se nisam
navikla na taj vonj, on je poput osnovnog sloja farbe, nikada se ne
menja i pomalo me podseća na vonj hrane u školskoj menzi (mešavina
industrijske hrane i znojavih patika sa fizičkog).
Uprkos svemu tome, drago mi je što sam sama u zatvoru. Mogu da
mislim. Na more i plažu i šumu, sve te superpatetične klišee. Na sve
suprotnosti ovom mestu. Ne verujem da bih se osećala sigurno u šumi,
ili na plaži, ili kod kuće, ali osećam se malo sigurnije što sam zaključana
i mogu ovako da mislim o tim mestima.
Takođe postoje i druge zabranjene misli, osim onih o Amandi,
Samiru i Sebastijanu. Zabranjeno: kuća, staza do vode, vožnja biciklom
do Ekudena sa Linom iza mene, plivanje pored tornja za skokove u
vodu u Barakuda parku, bosonoga šetnja po Aludenu, skidanje mrava
sa Lininih nogu, roštilj na ostrvu Sikelnikel, čitanje naglas na kauču dok
mi Lina sedi u krilu, sedenje na stepenicama ispred kuhinje sa
maminim ćebetom od kašmira prebačenim preko kolena dok pijem čaj,
Linin znojavi dlan kada je poglavlje strašno, lampa na stočiću pored
mog kreveta koja zuji nakon što je uključena malo duže vremena,
gledanje strašnih filmova sa Linom, prsti lepljivi od kokica, Lina jede
pecivo s jabukom i pokušava da ne oblizuje šećer sa usana, Lina čvrsto
zatvara usta i oči i nabire nos dok joj nanosim kremu za sunčanje na
obraze.
Najzabranjenija misao, zabranjenija od ijedne druge: Lina.
Zatvori oči, zamisli mesto, bilo koje mesto, samo da Lina nije tamo.

Kada se suđenje završi i kada budem osuđena, moraću da se

preselim iz ovog zatvora. Nisam pitala Sandera, ali svejedno mi je
rekao da će on („ako iskrsne takva situacija”) zahtevati da budem
osuđena na izdržavanje kazne u nekoj vrsti ustanove za mlade
prestupnike. Ali to bi moglo da bude „nezgodno” jer već imam
osamnaest godina.
Pitala sam Sandera da li bih mogla da ostanem u zatvoru. Ali on
izgleda nije verovao da sam bila ozbiljna. Bila sam.
Ako se razbolim na nekoliko dana, proći će još više vremena pre
nego što budem morala da se premestim odavde. I gde god da me
prebace, neću više biti u izolaciji. Sander i ostali misle da je najgora
stvar u vezi sa zatvorom izolacija, ali ja ne znam kako ću se snalaziti
bez nje. Svuda oko mene će biti gomile ljudi. Oni će pričati sa mnom,
dodirivati me, postavljati pitanja, sedeti pored mene za stolom u
trpezariji, tražiti odgovore od mene.
 Da li ću morati da vidim Linu? Verovatno. Odbijam da maštam o
tome.
Sudsko saslušanje u slučaju B 147/66

Državni tužilac protiv Marije Norberg

Druga nedelja suđenja: ponedeljak

25.

Dok smo išli u sud padala je kiša. Niz prozor kroz koji zurim ukoso se
slivaju mlazevi kiše. Sander sedi na zadnjem sedištu sa mnom; našao
se sa mnom u zatvoru kako bismo na putu do sudnice mogli da
razmotrimo nekoliko stvari.
„Da li si dobro spavala?”, pita me. Ja klimnem glavom.
Kada sam bila mala, mislila sam da ako imaš noćnu moru, trebalo bi
da je ispričaš nekome kako se ne bi ostvarila. A čim naglas prepričaš
strašni san, on nije stvaran. Bilo je to kao da je ispao iz okvira stvari
koje se mogu dogoditi u stvarnom životu.
U bajkama kažu da će se trolovi pretvoriti u kamen ako ih dotakne
sunčeva svetlost. Mislim da bi to trebalo da znači da ako jednostavno
izložiš strašne stvari, učiniš ih vidljivim, one prestaju da budu strašne.
Ali u stvarnosti, kada su u pitanju istinski užasne stvari, važi obrnuto.
Previše sunčeve svetlosti i „istine” i „otvorenog razgovora” i
„pretakanja osećanja u reči” i „smelosti da govoriš o svojim
problemima” pomaže ljudima da vide kakvo si čudovište. Tvoje ružne
emocije postaju vidljive kao dlakave bradavice.
Ponekad sunce zaslepi one koji gledaju u trola. A onda sva ta
svetlost, sav taj sjaj mogu da učine da se čudovište pretvori u najlepšu
stvar na svetu. Tako je bilo sa Sebastijanom. Njegove najbolje osobine
bile su tako blistave da je bilo teško videti išta drugo osim da je on sin
Klasa Fagermana, organizator žurki, kul tip. Bilo je skoro nemoguće
videti ko je on stvarno bio.
Više ne verujem da mogu da odagnam katastrofe pretačući ih u
reći. Stvari se očigledno dešavaju bez obzira na to šta ja kažem.
Najstrašnije stvari ne može da zaustavi sujeverje i mit, statistika i
verovatnoća.
„Hvala”, kažem Sanderu. Šta on može da uradi u vezi sa činjenicom
da ne mogu da spavam? „Baš dobro.”
Zatim nastavljam da gledam kroz prozor. Toplota nadire kroz
ventilacioni sistem kola. Pretopio je, ali ne usuđujem se ništa da
kažem.
Nekada sam pričala o onome što sam zamišljala, o svojim snovima,
o svemu o čemu sam maštala i terala sebe da u to verujem. Pričala sam
o tome i svi su slušali. Tata me je uzimao u krilo i govorio kako voli
moju „živu maštu”. Kada sam bila previše velika da sedim u krilu, to se
promenilo. Počeo je da mrzi kada sam pričala o svojim čudačkim
idejama. Voleo je samo kada komentarišem nešto što je neko drugi već
rekao, kada bih bila pomalo kritički nastrojena i udaljena. To je hteo da
čuje. Ponekad bi se skoro nasmejao. Ako bih se previše udubila u temu,
smatrao je da sam neubedljiva, i onda se trudio da izgleda kao da me
uopšte i ne sluša. Davao je sve od sebe da pokaže kako ni najmanje nije
zainteresovan. Ako bih rekla išta glasnije od jednoličnog šapata, rekao
bi mi da o’ladim („Smiri se malo, Majo”).
Ali nije bilo tako samo sa tatom. Sebastijan je bio isti. Kao i Samir.
Samir čak i više nego Sebastijan nakon što smo prvi put spavali.
(„Smiri se, Majo. Zbog čega si se uzrujala?”) Svi momci su takvi nakon
što spavaš sa njima. Sve devojke to znaju.
Devojke nikada ne bi trebalo da se smeju sopstvenim šalama.
Nikada ne bi trebalo da pričaju previše brzo ili, još gore, previše glasno.
Devojka koja preglasno priča o nečemu što je sama shvatila mogla bi
isto tako i da urinira na javnom mestu i pokaže sise ispred parlamenta.
PMS, tinejdžerski ženski hormoni.
Tata je voleo moju maštu samo u teoriji. U stvarnosti ga je ona
plašila. A teško da je bio jedini u poslednje vreme. Moja mašta je deo
osobe kakva oni misle da sam ja, dokaz da sam opasna i izvan kontrole.
Zato ne pričam o svojim košmarima, ili o onome čega se plašim. Ne
verujem više da će to oterati zlo. Sujeverje nije lek za stvarnost.
Hipohondar dobija smrtonosne bolesti istom brzinom kao i bilo ko
drugi.

Došli smo na sud. Parkirali se. Izašli iz kola. Ušli u lift.

„O čemu ste želeli da razgovarate?”, pitam ja. Tek onda shvatam da
smo ćutali sve vreme vožnje. Sander slegne ramenima. Na delič
sekunde mislim da če me potapšati po obrazu, kao što bi možda uradio
deda.
„Dobro ti ide, Majo”, kaže on umesto toga. „Veoma dobro.”
Sander me uvek sluša. Čak i kada ništa ne govorim.
Sudnica izgleda mračnije nego inače. Ne baš da kroz prozore obično
ulazi obilje dnevne svetlosti, ali danas smo prekriveni vlažnom, sivom
tminom, čak i unutra. Vazduh je suv; deluje zagušljivo čak i pre nego što
smo počeli. Ostalo je još dve nedelje suđenja, a več osećam kao da sam
u ovome čitavu večnost. Ja znam rutinu.
Počinje u deset, završava se u četiri, petkom malo ranije ako je
moguće. Kada mi je Sander objasnio raspored, nije izgledalo da će dani
biti lako dugi, ali nisam imala pojma koliko dosada iscrpljuje. Nisam
imala pojma da će moje vlastito suđenje biti dosadno. Tužiteljkini
papiri, čitanje obrazaca i dosijea, izveštaja i izjava (još jednom ćemo ih
„pregledati” kada dođe vreme da svedoci čitaju naglas iz istih tih
dokumenata), još dosijea, još izjava.
Proveli smo više od pola prošle nedelje slušajući kako tužiteljka
iznosi ono što ćemo ponovo pregledati; ovo se nikada neće završiti.
Ovo suđenje je noćna mora u kojoj ne možeš prestati da tražiš nešto, ali
si zaboravio šta je to. Ili u kojoj pokušavaš da vrisneš, ali glas te ne
sluša i koliko god se trudiš ne možeš ni da zakrkljaš. To nije strašni san
u smislu da si uplašen, nisi se sav oznojio, ali i dalje znaš da je sve
otišlo dođavola, a ti ne možeš da uradiš ništa da to sprečiš.
Danas će Sander izložiti moj slučaj (i podneće naše proklete
dokumente, koje će kasnije pregledati). U izvesnom smislu, izlaganje
mog slučaja znači pričanje moje priče, ali takođe mi je rekao kako on
„postavlja temelje objašnjenja zašto moram da budem oslobođena.”
Sander nikada nije rekao „biće sve u redu”. On me ne laže.
Ferdinand je nekoliko puta rekla „ne brini”, ali ona jedva da i pokušava
da izgleda kao da to stvarno misli. A pošto način na koji se osećam ne
može da se definiše kao „zabrinutost”, ne trudim se da odgovorim.
Nije me briga šta Palačinka kaže.
U dva minuta do deset glavni sudija uključuje svoj mikrofon.
Počinje sa time što izduvava nos. Jedan od pomoćnih sudija zeva ne
pokrivajući usta. Nijedan od sudija ne sedi potpuno uspravno kao što
su radili prva dva dana. Tek treba da počnemo, a njima je već dosadnije
nego čuvaru na vratima. Sanderovi zubi su jedina svetla tačka ovde. On
je pun energije; misli da mi ide dobro.
Čim je glavni sudija pročitao uvodne reči („Sud sada počinje da
zaseda. Nastavljamo sa saslušanjem u slučaju B 147/66...”), koje
izgovara nezainteresovano, kao „u ime Oca, i Sina i Svetoga Duha” ili
„na zemlji kao i na nebu”, red je na Sandera da govori.
„Po tužiteljkinim rečima, Maja Norberg je kriva za ubistvo,
podsticanje na ubistvo, i saučesnica je u ubistvu i pokušaju ubistva.”
Nisam sigurna da publiku treba podsećati na to, ali Sander izgleda
misli da je to smeo uvod.
„Maja Norberg poriče odgovornost”, nastavlja on, i sada je
Sanderov red da deklamuje reči, da deklamuje upravo one iste stvari
koje je izneo u uvodnom izlaganju o mom gledištu na glavne i prateće
optužbe, i to smesta postaje toliko dosadno da želim da odem. Ali onda
još malo utišava ton svog monotonog nabrajanja. I moraš ozbiljno da
se napregneš da bi ga čuo.
„Tužiteljka tvrdi da je Maja Norberg podstakla na ubistvo Klasa
Fagermana i da je planirala i u delo sprovela pomenute zločine u
srednjoj školi Jušholm...”
Sanderov glas je krajnje i potpuno leden. Taj glas govori: Ovo je
apsurdno, ovo što tužiteljka tvrdi, potpuno je besmisleno i nerazumno.
Taj glas govori da je svaka od Leninih ružnih tvrdnji toliko smešna da
Sander ne može sebe da natera ni da ih ponovi iole ozbiljno.
Zaključuje uz nagoveštaj uzdaha. „Maja Norberg ovo poriče.”
Sander prelazi pogledom preko sudijskog veća. Umorni pomoćni
sudija ponovo zevne; ovog puta se okrenuo u stranu.
Sander nastavlja. „Tužiteljkin prikaz zločina uključuje...” Pitam se da
li je na Sandera red da zevne. „Opis - kako da se izrazim? Čudnog
ubistva, u najmanju ruku.”
Tužiteljka se meškolji na svom sedištu. Ona ne izgleda pospano.
Očigledno je iznervirana, zuri u glavnog sudiju i pokušava da mu
privuče pažnju.
Sander se naslađuje svojim rečima; izgleda zadovoljno i podiže
glavu kao da se setio još nečega upravo u ovom trenutku.
„Tužiteljkin portret Maje kao počiniteljke zločina je na izvestan
način izuzetan. Jedinstven.”
Ja pokušavam da izgledam kao suprotnost nečemu što je
jedinstveno. Neupadljivo. Prosečno. Hoću da svima pokažem koliko
sam prosečna. Izuzetan? Zašto je to rekao? Zar to nije dobra stvar? Da li
je tužiteljkin portret mene dobra stvar? Sander čini da to zvuči kao
bubonska kuga (ili, recimo, masovno ubistvo). Ali niko ne gleda u
mene. Svi bulje u Sandera; plaše se da će propustiti neki slog.
„Da li je to Maja?” Ja se trznem. Rečenica je poput udarca biča. „Da li
je Maja zaista takva kakvom je tužiteljka prikazuje?”
Sada tužiteljkina stolica škripi po podu. Ona jedva može da sedi
mirno, toliko je napeta.
Sander ostavlja pitanje da visi u vazduhu. On ne pominje moj
povlašćeni status, činjenicu da sam iz Jušholma, da sam „izuzetno
imućna”, van dodira sa stvarnošću, izolovana, sve one stvari o kojima
je tužiteljka govorila. Sanderovo retoričko pitanje je da li sam ja
izuzetno zla.
Većina statistika je na mojoj strani. Za početak, moj pol čini malo
verovatnom mogućnost da bih se ušetala u školu i počela da ubijam
ljude. Naravno, postojalo je nekoliko ženskih napadača u školama, ali
ne mnogo. S druge strane, Sebastijan, koji je bio posebna priča celog
svog života, tipični je školski napadač u svakom osim jednom smislu.
Osim tog dela priče da je bio najbogatiji momak u Švedskoj, sve ostalo
se uklapa; beli mladić sa psihičkim problemima, korisnik droge,
problematičan u školi, sa razvedenim roditeljima, upoznat sa vatrenim
oružjem. Sander je u svoje podneske uključio procenu psihijatra.
Psihijatar će biti pozvan kao svedok.
„Maja nije učinila Sebastijana ludim”, reći će psihijatar. „On je
poludeo sam od sebe.” Ja, s druge strane, nisam toliko jednostavna za
uklapanje u šablon. „Maja nije tip školskog napadača”, ukazaće naš
stručnjak.
Statistički gledano, i u tome je poenta Sanderovog izlaganja, trebalo
bi da sam nevina. Jedini problem je što sve ubice nisu tipične. A u
nekoliko slučajeva kada je školski napadač bila žena, ona je uvek to
uradila sa svojim momkom. Ali Sander to neće pomenuti. Tužiteljka,
međutim, zasigurno ima gomilu stručnih svedoka koji će svakoga
podsetiti na tu konkretnu činjenicu.
A sada je tužiteljki već bilo dosta. Uključila je mikrofon, a usta su joj
stegnuta u usku liniju.
„Zar ne bi advokat Sander trebalo da se, zbog vremenskog
ograničenja ako ni zbog čega drugog, koncentriše na izlaganje svog
slučaja, a ovo sačuva za završnu reč?”
Sudija odmahuje glavom. On takođe izgleda iznervirano. Ali više
zbog ružne Lene nego zbog Sandera. Sudija ne voli da mu govore kako
da vodi svoj postupak.
„Advokat Sander je potpuno upućen u naš vremenski raspored i zna
koliko vremena ima na raspolaganju.” On pogleda u Sandera. „Nije li
tako?”
 Sander klima glavom i nastavlja, primetno obodren.
„Tužiteljkina verzija događaja je izuzetna priča. Čitav svet je
fasciniran Sebastijanom i Majom: najneočekivanijim švedskim
partnerima u zločinu. A tužiteljka je imala pomoć u pisanju svoje priče,
naročito od novinara koji su prošlih devet meseci proveli
objašnjavajući kako je Maja Norberg navodno ubedila... izvinjavam se,
izmanipulisala svog slabog, nemoćnog momka da se krvavo osveti sebi
najbližim ljudima.”
Tužiteljka je uzdahnula, dovoljno glasno da je svi čuju. Ona to
nikada nije rekla, govorio nam je njen uzdah. Ali jeste - možda ne baš
tim rečima, a ipak su svi znali na šta je mislila. Sudija je neodlučno
podigao ruku prema Sanderu i izveo kružni pokret šakom. Nastavi,
govorila je ta šaka. Ova kučka zvoca, ali je u pravu. Možeš da se vratiš na
ovo kasnije. Spustila sam pogled na sto ispred sebe. Znala sam šta
Sander radi. Ali i dalje je govorio o Sebastijanu i meni.
„Do sada već znamo priču. Maja i Sebastijan su bili mladi par sa
mnogo problema: sa drogama i alkoholom, sa školom ijedno sa drugim,
u odnosima sa roditeljima i prijateljima. Tužiteljka pokušava da pokaže
kako Majina potraga za potvrdom i odobravanjem nije imala granica,
da je osećala nerazumnu mržnju prema ljudima u svom i
Sebastijanovom okruženju, da je htela osvetu, da je Sebastijan bio slab,
da se osećao ugroženo i izazvano i da je Maja bila jedina stabilna tačka
u njegovom životu, da je tražio potvrdu i odobravanje od nje.”
Tužiteljka se ponovo nakašljala. Ovog puta još glasnije.
Sander nije obratio pažnju i nastavio je da govori. „Čuli smo kako
tužiteljka opisuje događaje koji su prethodili ubistvu Klasa Fagermana
i tragediji u srednjoj školi u Jušholmu. Maja se slaže sa velikim delom
tog opisa.”
Sander je ponovo ispustio gotovo nečujan uzdah. „Sa izvesnim
ključnim razlikama.”
Sander je spustio pogled na svoje papire i na trenutak u tišini
gledao u njih. Nisu mu bili potrebni ti papiri; samo su mu davali
vremena da razmisli. Hteo je da nam ostavi vremena da poželimo
sledeći deo njegove priče.
Kada je glavni sudija shvatio da je Sander završio sa svojim
uvodom, dohvatio je svoj svežanj papira. Zapravo to cenim kod njega,
to što hvata beleške i sluša. Ponekad, kao kada misli da Lena Pešon
prebrzo govori, podiže ruku da je zaustavi i navede da uspori. Jednom,
kada je Lena Pešon čitala SMS poruku koju sam poslala Sebastijanu noć
pre svega toga, zatražio je od nje da prestane da govori dok je
zapisivao vreme slanja poruke. Čak je rekao „pssst”, mada verovatno
slučajno. Takođe je rekao „samo sekund” odmah posle toga. A Lena
Pešon je zaista prestala da govori. Sudija je hteo da zapiše sva vremena
na sopstvenom parčetu papira, iako je već imao sve dokumente i iako
je mislio da Lena Pešon izvodi svoj trik pedagoškog glasnog čitanja sa
velikog ekrana. To mi se dopadalo kod njega, to što je sve ozbiljno
shvatao i nije verovao da je sve što Pešonova kaže tačno.
Sander je nastavio.
„Ovaj slučaj je privukao izuzetnu pažnju. Svi smo čuli tužiteljkinu
priču. Ona ju je bezobzirno plasirala medijima već izvesno vreme. Sada
je vreme da se izmaknemo za korak. Ovo je prvi put da Maja može da
ispriča svoju stranu priče. Molim vas da je slušate. Otvorenog uma.
Pokušajte takođe da zapamtite da ćemo tek nakon što pregledamo sve
dokaze i saslušamo sve svedoke moći da sumiramo ono što zaista
znamo. Šta je činjenica, a šta je nagađanje? Tek kada postupak bude
završen možemo da uporedimo činjenice iz ovog slučaja sa onim što
Maja ima da kaže.”
Tužiteljka nekako uspeva da proizvede buku koja je zvučni
ekvivalent kolutanja očima. Nemoj da nam se obraćaš kao da smo glupi,
poručuje taj zvuk.
Sander klima glavom Ferdinandu. Ona ustaje i prilazi sklopivom
stolu na kome stoji kompjuter. U ruci drži neku spravicu; izgleda kao
olovka. Povezana je sa dva ekrana u prostoriji i pomoću nje može da se
usmerava crvena laserska tačka na slike prikazane na tim ekranima.
Kao laserski pištolj, mislim ja, i odjednom osećam kako mi se smeh
podiže u grlu, kao podrigivanje s gorkim ukusom. U deliću sekunde
uspevam da pretvorim smeh u kašalj dok Ferdinand pokreće snimak
sigurnosne kamere sa prilaznog puta ispred Sebastijanove kuće. U uglu
je čitač vremena. Nema zvuka.
„Dakle... šta znamo?”, pita Sander. „Počnimo s vremenom. Maja
tvrdi da je izašla iz kuće Fagermanovih odmah posle tri sata nakon
ponoći. Materijal sakupljen sa Fagermanovih sigurnosnih kamera
pokazuje da je to tačno. Maja je izašla iz kuće u tri i dvadeset. Ona kaže
da se vratila malo pre osam sati istog tog jutra, a to je takođe
potvrđeno video-snimkom.”
On se nakašljava i klima glavom Ferdinandu; ona na ekranu
prikazuje transkript razgovora sa jednim od ljudi iz Klasovog
obezbeđenja.
 „Po rečima Fagermanovog čoveka iz obezbeđenja, on je poslednji
kontakt sa Klasom Fagermanom imao preko interfona sa video-
kamerom, nakon što je Maja izašla iz kuće u tri i dvadeset. Kakav
zaključak možemo da izvučemo iz ovoga? Klas Fagerman je bio živ
kada je Maja otišla.”
Ferdinand vraća na ekran video-snimak i pušta crvenu tačku da
poigrava po ekranu.
„Još jednom. Sigurnosne kamere sa prilaznog puta pokazuju Maju
Norberg kako odlazi iz Fagermanove kuće u tri i dvadeset ujutro, i ne
vraća se do sedam i četrdeset.”
Sander pročisti grlo i pušta da se snimak završi. Sklopili su snimke
sigurnosne kamere u jedan kratki film. Prvo gledamo kako izlazim na
Sebastijanova ulazna vrata i idem niz prilazni put, a onda vidimo kako
se vraćam. Ferdinand laserskom olovkom zaokružuje čitač vremena.
Posle ovoga, Ferdinand na ekranu prikazuje izveštaj sa obdukcije.
„Po forenzičkom izveštaju, Klas Fagerman je izdahnuo nekoliko sati
pre nego što se Maja vratila u kuću malo pre osam sati ujutru. Dokazi
ukazuju da je Klas Fagerman ustreljen i ubijen otprilike u pet sati u
petak ujutru. Ovo vreme smrti potvrđeno je nalazima patologa na licu
mesta i naknadnom obdukcijom. Tako da istraga pokazuje da Maja
Norberg nije bila prisutna kada je Klas Fagerman ubijen. Maja je
izjavila da je u to vreme, otprilike od pola četiri do malo pre osam sati
ujutro, bila u svojoj kući, udaljenoj nešto malo više od kilometra od
doma Fagermanovih. Ovu izjavu potvrđuje ne samo pripadnik
obezbeđenja koji je bio na smeni na ulazu na Fagermanovo imanje te
noći, već takođe i izjave Majinih roditelja.”
Krajičkom oka mogu da vidim kako tužiteljka odmahuje glavom.
Ona misli da je i ovo nepotrebno; želi da demonstrira kako još uvek
misli da Sander treba da pređe na stvar. Ali njena verzija ovih događaja
nije bila ovako jasna. Bilo je teže razumeti šta je ona želela da kaže.
„Tako možemo bez oklevanja da izjavimo da je Klas Fagerman
umro u vremenskom periodu u kome Maja nije bila u kući. Povrh toga,
ovo je u skladu sa tužiteljkinom verzijom događaja. Do sada moja
klijentkinja nema primedbi.”
Na trenutak mislim kako se Sander neće potruditi da bilo šta kaže o
SMS porukama, da će se pretvarati kako one ne postoje. Ali naravno da
ne može to da uradi.
„Dakle, šta se desilo dok je Maja bila u kući svojih roditelja ili na
putu do nje iz Fagermanove vile? Ovo je tačka u kojoj se tužiteljkina
verzija događaja pretvara iz izveštaja o onome što znamo u čisto
nagađanje.”
Ferdinand na ekranu prikazuje pregled mojih i Sebastijanovih SMS
poruka iz noći pre nego što se to desilo, istih onih koje je tužiteljka
prikazala za vreme svog izlaganja. Smesta osetim kao da se smrzavam.
Koža na lobanji mi se steže. Isto se događalo kada je Zovite me Lena
glasno čitala ove poruke prošle nedelje. Ne želim da ih ponovo gledam,
nikada više. Sander ostavlja prepisku da blešti na ekranu dok nastavlja.
„Tužiteljkin prikaz sleda događaja sadrži veći broj tvrdnji koje Maja
osporava. Ali prvo mi dozvolite da vas brzo podsetim na ono sa čim se
Maja slaže. Tokom ispitivanja, ona je izjavila da je Klas Fagerman
započeo burnu svađu sa svojim sinom. Svađa se nastavila i kada su
tinejdžeri koji su došli na žurku u kuću otišli. Maja i Sebastijan su izašli
da prošetaju, ali kada su se vratili u kuću, svađa između Sebastijana i
njegovog oca se nastavila. Sebastijan i Klas su se još uvek svađali kada
je Maja otišla kući na spavanje. Do sada nema ničega spornog.”
Zurka. Osećam mučninu kada razmišljam o tome. Kada je Klas
isterao napolje Denisa, Labea, Amandu i sve ostale, vila je utihnula.
Isprva je to bilo olakšanje. Onda je počeo da se dere. Ne samo na
Sebastijana; derao se i na mene. Morali smo da odemo. Izašli smo
napolje i dugo se zadržali. Bila sam uplašena. Sebastijanov tata me je
plašio. Kada je sedeo u svojoj kancelariji, kada se obraćao ljudima koje
je plaćao da mu olakšaju život, jedva da si mogao da gledaš u njega a da
te ne zaslepe sve njegove izvanredne osobine. Ali kao Sebastijanov
otac, bio je potpuno druga osoba.
Kada smo se vratili iz šetnje, Klas je bio u kućnom mantilu; čekao
nas je u kuhinji i nije imao čak ni novine u rukama. Bio je jedva
prepoznatljiv. Izgledao je nekako kao da njegovom licu nedostaje
šminka, iako nikada ranije nije izgledao našminkano, nikada, čak ni
kada je gostovao na televiziji.
Samo nekih sat vremena ranije, kada je sve izbacio napolje, Klas je
izgledao kao džin, čak i veći nego inače, ali sada kad su svi otišli kući a
on prestao sa urlanjem, kada je sve uništio, postao je niži i ružniji. Sav
njegov poslovni sjaj je bio sastrugan sa njega. Sve što je ostalo za
kuhinjskim stolom bio je bledi stari čovek u kućnom mantilu, ajkula što
kruži u mračnoj vodi, slepa, bela riba na dnu dubokog mora.
Sebastijanov tata je živeo od mraka i jednoćelijskih vodenih stvorenja.
To je bilo očigledno kada ga pogledaš.
Ne verujem da sam ikada više mrzela Klasa Fagermana nego u tom
trenutku.
„Međutim.” Sander je podigao dugi, izmanikirani kažiprst. Čekali
smo njegov zaključak. Čekali smo da objasni zašto se ja ne slažem sa
tužiteljkom. U međuvremenu, gledala sam u crvenu tačku koja je
naizgled puzila uz ekran dok se nije zaustavila na mojoj prvoj poruci.
Ferdinand je spustila laserski pokazivač; tačka se tamo spustila
slučajno. Moja prva poruka:
Možemo da se snađemo bez njega. On ti nije potreban. Tvoj tata je
užasna osoba.
Nisam čitala ostatak.
Napisala sam još mnogo poruka te noći. Svako može da ih pročita.
Spustila sam pogled na sto.
Poslednja poruka je glasila: On zaslužuje da umre.
Druga nedelja suđenja: ponedeljak

26.

„Pre nego što se Maja ujutro vratila u dom Fagermanovih, poslala je

Sebastijanu devet SMS poruka. Sebastijan je poslao tri odgovora, i
dvaput je zvao Maju. Pa šta su ovo dvoje tinejdžera rekli jedno drugom?
Tužiteljka tvrdi da je njihov plan formiran u toku njihovih razgovora.
Prvi poziv je trajao dva minuta i četrdeset pet sekundi, i upućen je
odmah nakon što je Maja otišla iz Sebastijanove kuće a pre nego što je
stigla do svoje. Drugi je upućen neposredno pre nego što je izašla iz
svoje kuće da se vrati kod Sebastijana. Trajao je manje od minut.”
Sander pogleda u Ferdinanda. Ona usmerava laserski pokazivač na
telefonski listing, na kome su podvučena dva poziva. Crvena tačka
blago podrhtava. Kako bi iko ikada mogao da razume zašto sam
napisala to što sam napisala? I koliko je užasan Klas bio. I da najgore
nije bilo to što je Klas Fagerman izbegavao svoju odgovornost, ono što
je trebalo da kaže Sebastijanu - najgore je bilo ono što je zaista radio i
govorio.
Sebastijan nikada ranije nije hteo da vidi tu njegovu stranu. On je
idealizovao svog tatu. Klas je bio jedina osoba na koju se Sebastijan
ugledao. Ali te poslednje noći, Sebastijan je bio prinuđen da prizna ono
što sam ja već znala. A ipak je izgledao više umoran nego ljut kada sam
otišla. Svađa i naša šetnja i sve što smo rekli, sve to ga je iscrpelo.
Pretpostavila sam da će otići na spavanje.
Da li sam bila ljuta? Ne znam. Moje emocije dugo vremena nisu bile
važne; Sebastijan je bio taj koji je važan. Kada je poslao prvu poruku,
Šta da uradim?, htela sam da mu pokažem da sam na njegovoj strani, da
mu kažem da sam i sama shvatila ko je njegov otac zaista, i da će sve
biti u redu bez njega, da će se sve srediti. Njegov otac ga nije
zasluživao; nije imao prava da ponižava Sebastijana.
Možemo da se snađemo bez njega. On ti nije potreban.
Odbijam da pročitam tih poslednjih nekoliko reći. Ali kada sam
napisala Sebastijanu da mislim da Klas zaslužuje da umre, to sam
stvarno mislila.
Sander nije pominjao ništa o tome, o tome kako sam se osećala.
Iako sam mu to objasnila. Umesto toga je ponovo podigao prst, ovog
puta još više, naglašeno; zahtevao je da ga slušamo.
„Šta nam ovi telefonski ispisi govore? Kao prvo: Sebastijan i Maja
su razgovarali i slali jedno drugom poruke. Mi ne znamo o čemu su
razgovarali. Znamo šta piše u porukama, ali da li znamo šta one
znače?”
Podigao je drugi prst.
„Maja je priznala da joj se Klas Fagerman nije dopadao. Da je
smatrala da zanemaruje svoje roditeljske dužnosti. Maja je zasnivala
ovo gledište na načinu na koji se Klas Fagerman ophodio prema svom
sinu. Međutim, ni u jednom trenutku nije se ponašala na način koji bi
mogao da se smatra dokazom da je navela Sebastijana na ubistvo svog
oca, niti se može smatrati da ono što je govorila ispunjava zakonske
kriterijume da bude proglašeno za podsticanje na ubistvo.”
Ali ja jesam želela da on umre. Kako će Sander to zaobići?
„Raspravljaćemo o tome da li je bilo namere, da li je poruka ’on
zaslužuje da umre’ značila da je Maja želela da Sebastijan ubije svog
oca, ili da je bar bila ravnodušna prema mogućnosti da bi Sebastijan
njene reči mogao da protumači kao sugestiju da izvrši ubistvo. Mi
tvrdimo da Maja nije imala nikakvu sličnu nameru. Ali postoji još
važniji razlog zašto se ne može smatrati da je tužiteljka dokazala da su
kriterijumi za podsticanje na ubistvo ispunjeni. Činjenica je da je sam
Sebastijan želeo da ubije svog oca. Nije mu trebala Maja da ga ubeđuje
u to. A ovo ćemo još jednom proučiti.”
Novinari su ovo obožavali. Ne mogu da ih vidim, ali mogu da
osetim kako se svi zajedno naginju napred na svojim stolicama da ne bi
propustili nijednu reč. Slušaju vrlo napeto svaku reč o graditelju
poslovne imperije Klasu Fagermanu, o tome kako se zli milijarder
odnosio prema svom sinu kao prema neposlušnom robu. Obožavaju to
što Sander pretvara Klasa Fagermana u čudovište, što će im biti
omogućeno da čuju sve pojedinosti o tome kako je zanemarivao svog
sina, posramljivao ga, vređao, isterivao iz porodice, izbacivao iz kuće.
Brižan otac bi se postarao da Sebastijan dobija negu i pažnju, ali Klas
Fagerman je umesto toga pljuvao na njega iznova i iznova. Ne mogu da
vidim novinare, ali njihovo uzbuđenje je povisilo temperaturu u
sudnici za nekoliko stepeni, zahvaljujući ovoj novoj priči. Oni jedva
čekaju da prepričaju sve ovo, i već su zaboravili da su pre samo jednog
trenutka pričali potpuno drugu priču. Sada će omogućiti svojim
čitaocima i gledaocima da stvarno upoznaju najbogatijeg čoveka
Švedske. Klas Fagerman - milijarder koji je naterao svog sina na
masovno ubistvo. Činjenica da bi ova priča mogla da utiče i na berzu je
dodatna prednost s kojom ovi novinari jedva mogu da se nose, toliko je
zastrašujućom smatraju.
„Vratimo se na vremenski sled događaja, jedna od činjenica koju
zasigurno znamo jeste da su, nakon što je Maja provela jedanaest
minuta u Fagermanovoj kući, ona i Sebastijan Fagerman seli u jedan od
automobila Klasa Fagermana kako bi se odvezli u Jušholmsku
gimnaziju. U autu su sa sobom povezli dve torbe. Tužiteljka tvrdi da je
Maja znala šta se nalazi u te dve torbe pre nego što je pomogla
Sebastijanu da ih unese u auto. Njeno mišljenje je da je Maja trebalo da
sazna šta je u njima barem u tih jedanaest minuta koje je provela u
Fagermanovoj kući ujutro oko osam sati tog dana.”
Spustio je ruku.
„Maja ovo poriče. To je čisto nagađanje sa tužiteljkine strane da joj
je Sebastijan rekao šta je uradio i šta još namerava da uradi. Dok su se
Sebastijan i Maja vozili u školu, ona nije znala da je Sebastijan ubio
svog oca. Nije saznala ni šta Sebastijan namerava da uradi u školi. Maja
je verovala da Sebastijan neće spavati kod kuće sledećih nekoliko dana
i da zato mora da ponese prtljag. Pretpostavljala je da planira da spava
na jednoj od porodičnih jahti i da će tamo odneti torbe posle škole. Da
li je trebalo da pita šta se nalazi u torbama? Da li je trebalo da shvati da
je Sebastijan ubio svog oca? Na ispitivanju je rekla da bi, kada se
osvrne na to, volela da je to shvatila. Ali ne možemo da je krivimo što
nije znala. Takođe je nemoguće nagađati šta bi se možda dogodilo da je
shvatila. Da li bi Sebastijan ubio nju i ljude iz obezbedenja i otišao u
školu sam? Možda. Nemoguće je znati. Staviše, kada su u pitanju
krivične optužbe, to je nevažno. Jer ključna stvar je ovo: tužiteljka ne
može da dokaže da je Maja planirala ijedno ubistvo u saradnji sa
Sebastijanom Fagermanom; tužiteljka ne može da dokaže da je Maja
uopšte znala da je Sebastijan pravio neke takve planove.”

„Gubi se iz moje kuće”, vikao je Klas dok su ostali još bili tu. Ja
nisam bila jedina koja je to čula; rekao je to i ljudima iz obezbeđenja.
„Daću mu dvadeset i četiri sata. Onda promenite brave. Posle toga ne
može ni u kojim okolnostima da uđe na ovo imanje. Čujete li me? Čujete
li šta govorim? Ne želim da imam ništa sa njim. On je punoletan; nisam
više odgovoran za njega. Izbačen je odavde. Dosta mi je više. Policija će
morati da ga iseli ako je to neophodno.”
Sander sada nije pomenuo ništa od toga. Ali ljudi iz obezbeđenja će
kasnije biti ispitani. On će tražiti od njih da pričaju o tome.
Sander je ponovo podigao jedan prst.
„Maja nije znala za Sebastijanove planove. Nije mu pomagala u
pripremama ili planiranju. Niti je pomogla Sebastijanu da izvrši
zločine, ni posredno ni neposredno. U predstojećoj nedelji imaćemo
priliku da istražimo manjkavost krivičnih optužbi po ovim pitanjima,
ali već sada želim da vas podsetim na tužiteljkine dokumentovane
dokaze. Postoji li išta u izveštaju sa istrage što bi ukazivalo na to da je
Maja znala da u torbama nije Sebastijanova odeća, da je znala da su
unutra eksploziv i oružje? Odgovor je ne.” Ferdinand je na ekranu
prikazala izveštaj o kome je tužiteljka već pričala, ali sada je na nas red
da proučimo isti dokument. „Sve vatreno oružje obuhvaćeno istragom
bilo je u vlasništvu Klasa Fagermana i držano je - pre zločina - u
posebnom sefu za oružje sa sigurnosnom šifrom. Maja nije znala tu
šifru. Torbe su pripadale Sebastijanu Fagermanu. Ona mu nije pomogla
u njihovom pakovanju, niti u bilo kakvim drugim pripremama. Ponovo
ćemo pregledati tehničku istragu i pokazati da ona takođe podržava
Majinu priču.”
Da budem potpuno iskrena, mislim da Sander deluje pomalo
nepovezano, ali glavni sudija ga izgleda sluša, a pomoćne sudije ne
izgledaju kao da će svaki čas zaspati. Sander priča o tome kako smo se
nas dvoje odvezli u školu. Koliko je to trajalo. Gde smo se parkirali.
Ferdinand klikne na kompjuteru i pokaže svojom laserskom olovkom.
Palačinka prelistava po svojim fasciklama. S vremena na vreme doda
poneku stranicu Sanderu.
Sander kaže da je, kada smo došli do mog ormarića, Sebastijan
ostavio jednu torbu u njemu. To je bila ona s bombom.
Pitali su me barem šezdeset tri puta zašto sam ga pustila da je tamo
ostavi, zašto sam rekla „Naravno, samo napred”, kao, „Obavezno ostavi
bombu u mom ormariću.” Tužiteljka se pitala, baš kao policajci kada su
me ispitivali, zašto nisam rekla Sebastijanu da ostavi svoje stvari u
autu. Zašto bi donosio prtljag u školu ako je trebalo da ide na jahtu?
 Pokušala sam da objasnim, da iskreno odgovorim. Jer istinu
govoreći, Sebastijan me verovatno čak nije ni pitao može li da ostavi
torbu u mom ormariću, samo je to uradio. Nisam morala da mu dajem
dozvolu jer mu nikada ne bih rekla ne.
Pa ako nisi mislila da je čudno što je jednu torbu ostavio tu, kako to da
nisi pomislila da bi najbolje bilo da ih ostavi obe? Zašto ti se nije učinilo
čudnim što vuče torbu punu odeće u učionicu?
Druga torba nije mogla da stane. Nije mogao da stavi obe u jedan
ormarić. Zašto u moj ormarić, a ne njegov? Sebastijan nije imao ključ
od ormarića. Nikada ga nije imao. Ne verujem da je više uopšte i znao
gde je njegov ormarić; bar ga ja nikada nisam videla da ga koristi. Ako
mu je trebao ormarić, koristio je moj. Takođe je koristio moje knjige,
olovke i papir u retkim prilikama kada se gnjavio tim stvarima. Nije
bilo ni najmanje neobično što je Sebastijan doneo drugu torbu u
učionicu umesto da je ostavi u kolima.
Kada je Sander završio sa pričom o mom ormariću i torbama,
pogledao je u Ferdinanda i sačekao da ona otvori sledeću sliku. Bio je
to nacrt učionice. Osetila sam u grlu da mi se povraća. Poželela sam da
rukama pokrijem uši, ali sam znala da ne smem. Morala sam da slušam.
Morala sam da izgledam kao da ću proći kroz ovo.
„Tačan sled događaja u učionici nije poznat. Ali po onome što je
Maja uspela da rekonstruiše, izgleda da je bilo manje-više ovako: kada
se našao u učionici, Sebastijan Fagerman je spustio torbu koju je doneo
na jednu klupu u dnu prostorije.”
Ferdinand pokazuje crvenom tačkom.
„Otprilike odmah nakon što je Fagerman ušao u učionicu, otvorio je
torbu i izvadio oružje broj jedan, poluautomatsku lovačku pušku
prijavljenu na Klasa Fagermana. Puška je remington 750. Maja je stajala
tačno iza Fagermana kada je počeo da puca. Oružje broj jedan ima
standardni šaržer sa četiri metka, .308 vinčester. Fagerman je ispalio
dva hica i naciljao...” Ferdinand pokazuje na Denisovo mesto, koje je
označeno brojem 1. „Fagerman je zatim ispraznio šaržer, izvadio ga, pa
stavio novi standardni šaržer i ispalio jedan hitac.” Ferdinand pokazuje
na Kristerove i Samirove položaje u učionici. „Nije spustio oružje i
trebalo mu je nekoliko sekundi da ga ponovo napuni. Odmah posle ovih
pucnjeva, Maja Norberg je uzela oružje broj 2. Ono je takođe prijavljeno
na Klasa Fagermana. Ono je ležalo u torbi potpuno vidljivo. Ta puška je
isti model kao i oružje broj i i takođe ima standardni magazin sa četiri
metka. Pored toga, jedan metak je bio u cevi.”
 Ferdinand je prešla laserom do tačke na skici koja je označavala
Amandin položaj kada je pogođena, a onda pustila da se crvena tačka
spusti na Sebastijanov broj. Kliknula je na svom kompjuteru i na slici se
videlo kako su se Sebastijanov i Amandin broj i moj kružić (više volim
da imam kružić nego broj) kretali po prostoriji.
„Vrlo je verovatno da je kočnica na ovom oružju već bila otpuštena
kada ga je Maja uzela, i dok je pokušavala da shvati kako da ga otkoči,
ona je opalila - slučajno - prvo jedan hitac, a zatim i drugi. Nekoliko
sekundi kasnije je ispraznila magazin.”
Ferdinand je pomoću spravice u svojoj ruci prikazala nove položaje
na dijagramu. Kliketi-klik-klik i brojevi koji su označavali moje prijatelje
pokrenuli su se uokolo dok se, jedan po jedan, nisu sasvim umirili, a
mene je to podsetilo na knjižice za brzo prelistavanje koje mi je deda
pravio dok sam bila mala, sa Ciča Glišom u uglu stranice koji trči kada
okrećeš stranice zaista brzo. Jednom je deda nacrtao čoveka koji se
veša. Na poslednjoj stranici je bio mrtav. To je stvarno naljutilo baku.
„Kada je pucnjava prestala, Maja je sačekala policiju i hitnu pomoć.
Kada su oni stigli, Maja je pustila da je razoružaju; nije se opirala.”
Postoje gomile fotografija učionice snimljenih posle uklanjanja tela.
Ali Sander ih ne pokazuje. Samo crteže i skice sa tačkama i brojevima i
crticama. Nema krvi. Moja verzija događaja, ili bolje rečeno verzija
događaja mog advokata, sasvim je bez krvi.
„Sada smo stigli do srži tužiteljkinog argumenta.” Sander me
pogledao iskosa. „Tužiteljka tvrdi da su Maja i Sebastijan zajednički
isplanirali da pobiju sve prisutne, ostave eksplozivnu napravu da se
aktivira u Majinom ormariću i završe tako što će se i sami ubiti.
Tužiteljka tvrdi da je Maja, kada je opalila iz oružja broj dva, uradila to s
namerom da ubije Amandu. Tužiteljka tvrdi da je Maja namerno ubila
Amandu i da nije ubila Sebastijana u samoodbrani.”
Sander ponovo zastaje. Sada niko ne zeva. Svi ponovo sede
ispravljenih leđa. Sudije gledaju u mene kada Sander prestane da
govori. Brišem oči nadlanicom i uzvraćam im pogled. Palačinka mi daje
maramicu. Prihvatam je i umotavam u lopticu.
Sander ponovo progovara, tihim glasom. „Maja poriče odgovornost.
Maja nije ovo planirala sa Fagermanom. Kada je došla u njegovu kuću
da bi se odvezli do škole, nije znala da je Klas Fagerman mrtav. Niti je o
tome bila obaveštena. Ona nije znala šta se nalazi u torbama. Možemo
samo da nagađamo šta se dogodilo između oca i sina dok je Maja bila u
kući svojih roditelja. Možda se svađa pogoršala do te mere da je
Sebastijan odlučio da ubije svog oca. Možda je već bio isplanirao šta će
da uradi. Ali tokom ovog suđenja mi ne smemo da nagađamo o
motivima i postupcima Sebastijana Fagermana. Jedini zadatak ovog
suda jeste da utvrdi Majinu ulogu u svemu tome.
„Kada je pucnjava tek počela, Maja je bila šokirana. Kada je uzela
jednu od pušaka koje je Fagerman doneo u učionicu, uradila je to da
zaštiti svoj i život drugih prisutnih, da zaustavi Fagermana. On je brzo
ustrelio svoje tri prve žrtve. Veoma brzo. Maja nije naviknuta da drži
vatreno oružje, a pored toga je bila i prestravljena. Kada je prvi put
opalila iz oružja, pogođena je Amanda Stin, ali to nije bio Majin cilj.
Maja nije znala kako oružje koje je našla u torbi radi; tokom istrage je
objasnila da je prvi hitac ispaljen dok je pokušavala da pronađe
kočnicu. Kada je puška opalila, ona se uplašila i slučajno ispalila još
jedan hitac. Tek tada je uspela da stekne izvesnu kontrolu nad oružjem
i kada je ponovo opalila, pogodila je Fagermana. Sve ovo vreme, Maja
se očigledno branila. Jedini način da spase svoj život bio je da uzme
neko od oružja koja je Fagerman doneo u učionicu i upotrebi ga kako bi
se zaštitila.”
Sada Sander ustaje; ne može više mirno da sedi. Prilazi Ferdinandu
i uzima lasersku olovku od nje pa pušta da crveni zrak poigrava preko
nacrta ne usmeravajući ga ni u šta određeno.
„Da li istraga pokazuje da je Maja ovo planirala sa Sebastijanom?
Ne. Da li pokazuje da je Maja znala za Sebastijanove planove? Ne. Da li
če tužiteljka moći da dokaže kako je Maja namerno ubila Amandu? Ne.
Odgovor na sva ova pitanja je očigledno i bez sumnje ne. Optužbe nisu
dokazane ni u jednoj od ovih tačaka. Da li je Maja ubila Sebastijana u
samoodbrani? Naravno.”
Tužiteljka po drugi put uključuje svoj mikrofon. Zvuči prokleto
ljutito.
„Moram da se usprotivim. Da li je zaista previše tražiti od mog
učenog prijatelja da se drži iznošenja činjenica? Da li bi moj učeni
prijatelj možda mogao da se vrati na ovaj niz zaključaka u svojoj
završnoj reči?”
Glavni sudija neodlučno klima glavom. „Advokate Sanderu?”
Sander se umesto odgovora okreće meni. Odjednom podiže ruku i
crvena tačka se zaustavlja na mom ramenu. Ja se trgnem. Sander
izgleda ljut. I ni najmanje ga nije briga što sudija i tužiteljka misle da bi
trebalo da promeni temu. Moraće da ga izbace odavde da bi ga
zaustavili. Više i ne izgleda kao da se obraća sudijama.
 „Molim vas, recite mi šta je Maja... tinejdžerka, u šoku, u strahu za
svoj život, drugo mogla da uradi?” Sander spušta ruku, okrećući se
prema sudskom veću, i ja mogu da ispustim vazduh. „Molim vas,
objasnite mi šta biste vi uradili na njenom mestu. Objasnite mi kako
možete da je krivite zbog ovoga.”
Tužiteljka se nakašljava, preglasno i predugo, u svoj uključeni
mikrofon.
Sudija ponovo klima glavom, ovog puta malo odlučnije.
„Moramo da krenemo dalje, advokate Sanderu. Pretpostavljam da
postoje neki dokumentovani dokazi o kojima želite da govorite?”
Sander se okreće prema Ferdinandu i sleže ramenima, pa joj vraća
lasersku olovku i vraća se do svoje stolice. Kada je seo, glas mu je
povratio svoj uobičajeni suvi ton.
„Imamo izvesnu količinu dokumentovanih dokaza da ih izložimo u
vezi sa slučajem. Da.”
Izvesnu količinu. Tipični Sanderov humor. On ima kilograme
dokumentovanih dokaza.
Ferdinand sakuplja gomilu debelih fascikli. Svaki sudija dobija po
jednu. Glavni sudija prvi dobija svoju. Ferdinand na kraju spušta četiri
fascikle na tužiteljkin sto. Osim izveštaja Sebastijanovog psihijatra,
napravljenog odmah nakon onoga što se dogodilo na drugi dan Božića,
tu su dodaci na studiju mog vlastitog slučaja i kopije svih dodatnih
istražnih mera koje su Sander i njegove kolege organizovali i sproveli.
On nije verovao ni u jednu od tužiteljkinih analiza; naložio je sopstvene
istrage oružja i mesta zločina. Čak je izveo rekonstrukciju pucnjave u
školi. Sander skoro da je sproveo sveobuhvatnu paralelnu istragu.
On će predočiti svaki od svojih dokumenata, sve do poslednjeg.
Dokument za dokumentom u beskrajnom nizu. Većinu njih ćemo
„pregledati”. Došlo je vreme ručka, došlo je popodne, i vrlo brzo
ponovo postaje dosadno kao u paklu.

Već je tri sata i dvadeset pet minuta kada Sander popije poslednji
gutljaj svoje vode i odloži svoje poslednje papire. Sudija podiže ruku i
grozničavo piše po svom svežnju papira.
Sander ga pušta da završi. Zatim se oslanja dlanovima na sto,
gledajući pravo ispred sebe.
„Ponekad volimo da kažemo u naročito teškim slučajevima da
imamo reč protiv reči. Ovo je jednostavnije od toga. Tehnička istraga
pokazuje da je Sebastijan spakovao torbe i bio jedini koji je rukovao
eksplozivom i oružjem, i da je sam planirao zločin. Maja nije bila
prisutna kada je Klas Fagerman ubijen. Maja je ustrelila počinioca. A
šta znamo o njegovoj prošlosti? Znamo da je Sebastijan imao ozbiljnih
problema. Toliko ozbiljnih da Maja nije bila jedina koja se plašila da mu
je život u opasnosti. Posle incidenta u vreme Božića, bila je stalno
zabrinuta. Tokom proleća, Sebastijan je postajao sve nasilniji i teži za
podnošenje. Veći broj njemu bliskih ljudi je posvedočio o ovome.
Sebastijanovo iracionalno ponašanje pogoršalo se i na kraju dovelo do
katastrofe u kojoj je Maja postala jedna od žrtava. Maja, s druge strane,
nikada nije pokazala nikakvu sklonost prema nasilju, ne pre nego što
joj je život bio ugrožen.”
Sander me pogleda iskosa. Odjednom osetim kao da će me uzeti za
ruku. Spuštam je u krilo i, umesto u njega, pogledam u glavnog sudiju.
On me gleda pravo u oči dok Sander završava.
„Maja Norberg je pucala iz vatrenog oružja u svojoj učionici. Uradila
je to da spase sopstveni život. A sada je red na nas. Sada mi moramo da
spasemo Maju.”
Druga nedelja suđenja: ponedeljak

27.

A onda je u sali zavladala tišina. Mrtva tišina. Skoro kao u crkvi kada je
neko upravo otpevao fantastičan i lep solo a ti ne možeš da mu
aplaudiraš. Sander je slavan jer je najbolji krivični pravobranilac u
Švedskoj. Ovo bi moglo da bude prvi put da sam shvatila kako je to
govorkanje zaista tačno.
On priča dobru priču. Ali nisam shvatala koliko je talentovan kada je
u pitanju ubeđivanje. Palačinka je uvek samo kočoperan, i zbog toga
mu verovatno nikada nije dopušteno da govori u ovom slučaju, iako
mnogi ljudi misle da se to tako radi: ako samo izgledaš kao da si
stopostotno siguran, pridobićeš svakoga na svoju stranu. U stvarnosti,
niko ne veruje u takvu pretpostavku. Političari bi stvarno trebalo da se
drže ovoga, da mi čekamo na rečenice koje se završavaju upitnikom. Da
čeznemo za nekim ko ne razume sve, ali bi mogao da ima predlog.
Nisam siguran da će ovo funkcionisati, ali bih stvarno voleo da pokušam.
Sander pušta da se svi pozabave sopstvenim sumnjama, da još
jednom pređu svaki korak puta do zaključka. Kada kaže „Postavimo
sebi pitanje: da li bi ovo stvarno moglo da bude istina?”, svi su
radoznali. Kada kaže „Odlučili smo da sami istražimo to pitanje”, svi,
čak i oni koji su ranije rekli da je traćenje i vremena i novca ponavljati
ono što je policija već uradila, misle da je to potpuno čudesna zamisao.
A svako ga sluša kada kaže „Rezultati su bili iznenađujući” i „Došli smo
do zaključka da...” Iako su svi bili potpuno uvereni da nije u pravu, ne
mogu a da ne popuste i pomisle Možda... samo možda on ipak zaključuje
ispravno?
Trenutno je atmosfera u sudnici drugačija nego što je bila jutros.
Novinari iza mene pišu toliko energično o ovom svežem i novom uglu
priče da biste mogli pomisliti da su zaboravili staru verziju - iako su
oni bili ti koji su je izmislili. Glavni sudija gleda u mene; danas me je
više puta pogledao iako nije bilo potrebe. Nikada to ranije nije radio.
Više zaista nije toliko važno, mislim ja, što sam poslala te poruke
Sebastijanu. Ovo je prvi put da sam dopustila sebi da pomislim da za
njih možda nije dovoljan dokaz što sam nosila torbu, što su pronašli
bombu u mom ormariću. Možda nije dovoljno reći Očigledno je da si
htela da podigneš celu školu u vazduh. Imam vremena da mislim o
svemu tome. Imam vremena da mislim kako ova nova atmosfera
ukazuje na to da su ljudi u ovoj prostoriji takođe prihvatili novo
gledište o meni, da su se možda predomislili po pitanju toga ko sam ja.
Radije bih umrla. On mora da ode. On zaslužuje da umre. Da li je
moguće imati ovakve misli a ne želeti da nekoga ubiješ? Da li je ove
stvari dozvoljeno reći? Sander misli da jeste. Nije zločin reći svome
dečku da nekoga mrziš, po onome što Sander kaže. On tvrdi da nije
važno šta sam ja rekla Sebastijanu; on bi svejedno ubio svog oca,
svejedno bi uradio ono što je uradio. To bi se u svakom slučaju
dogodilo, čak i da nisam uradila ono što sam uradila. Možda je u pravu,
imam vremena da pomislim. Možda?

„Sud se zahvaljuje odbrani”, kaže glavni sudija, počinjući da

sakuplja nekoliko dokumenata ispred sebe. Gleda druge sudije u veću.
One koji nikada ne postavljaju nikakva pitanja, one koji gledaju u mene,
ali samo onda kada misle da ne primećujem.
„Da li ćemo sutra čuti izjavu optužene?”
Sander klima glavom. Ja se protiv sopstvene volje zagrcnem. Moj
red. Vreme je.
Sudija gleda u svoj časovnik. „Onda je to sve za danas.” Uzima svoju
aktovku i stavlja dokumente u nju. „Osim ako nema još nešto. Koliko
sam shvatio, postoji problem sa narušavanjem rasporeda izlaganja
stranki, da li je to tačno?”
Lena Pešon pročisti grlo.
Glavni sudija pogleda u nju. Ona ispravi leđa i odlučno klimne
glavom. I dalje je iznervirana, ali ovo ju je podsetilo da je suđenje
daleko od toga da bude završeno. Nažalost, i mene je podsetilo na istu
stvar.
Sander je obavio svoj posao i sutra je na mene red da ispričam
svoju priču. Ali ako ljudi u ovoj sali imaju ikakvu sumnju da sam ja
ubica kakav tužiteljka tvrdi da jesam, ona je vrlo ograničenog trajanja.
Neće potrajati naročito dugo.
Lena Pešon se naginje prema svom malom mikrofonu i uključuje ga.
Jer čim ja završim svoju izjavu, biće vreme da tužiteljka ponovo
preokrene situaciju. Činjenica je, postoji neko ko se ne slaže sa
Sanderom, ko namerava da svakoga podseti da sam ja ubila svoju
najbolju prijateljicu. Ta osoba kaže da sam uzela pušku mnogo ranije
nego što sam rekla da jesam, i da uopšte nisam ciljala u Sebastijana
kada sam pogodila Amandu, da to uopšte nije bila greška.
Lena Pešon počinje da govori.
„Kao što sam već obavestila sud, počeću sa izjavama četiri svedoka
pošto oštećena strana ne može da se pojavi ove nedelje. Pomenuti
svedoci su o tome obavešteni i složili su se sa ovom promenom
rasporeda. U skladu sa tim, zamolila sam oštećenu stranu da se pojavi
u deset ujutru u ponedeljak, kao što je sud naložio. Očekujem da će nam
trebati čitav dan.”
Krajičkom oka mogu da vidim Palačinku. Ne izgleda zadovoljno;
uopšte ne izgleda kao da smo na putu da pobedimo u ovome. I slučajno
se setim šta mi je jedan od čuvara rekao na samom početku: „Ti znaš
da on nikada ne dobije nijedan slučaj, taj Sander? Oni ih nikada ne
dobijaju, te zvezde među advokatima. Oni uzimaju najprezrenije
klijente, one za koje svako zna da su krivi, jer vole beznadežne
slučajeve. Onda izgube. A niko nije gubio češće nego Sander.”
Naravno, Palačinka ovo zna. On zna da kada advokatska zvezda
uzme slučaj kao što je moj, ne čini to da bi pobedio, već zbog toga što
želi da pokaže kako je spreman da izgubi zbog principa: Svako ima
pravo na suđenje, čak i prezira najdostojniji kriminalci.
Ljudi u ovoj sali vole da slušaju Sandera dok priča, da gledaju
profesionalca u akciji. Ali to neće sprečiti da se dogodi ono što je
neizbežno. Ja sam uradila to što sam uradila, a postoji neko koje bio
tamo kada sam to uradila. Imam pravo na najboljeg advokata u
Švedskoj. Ali nemam pravo da pobedim na suđenju.
Sudija klima glavom i udara svojim čekićem po stolu. Osećaj je kao
da me njime udara pravo u čelo. Ti zaslužuješ da umreš.
„Onda je to to. Samir Said će svedočiti u ponedeljak u deset sati.
Nastavljamo sutra.”
Samir i ja
28.

„Diplome u kupatilu?” Samir se vratio u moju sobu smejući se, legao na

leđa na moj krevet i podmetnuo ruke ispod glave. „Da li ljudi stvarno to
rade? Kače diplome u kupatilu za goste da možeš da vidiš, o čoveče, oni
su išli na Stokholmski ekonomski fakultet i INSEAD?”9
Pokušala sam da odgovorim na njegov široki osmeh nemarnim
smehom i ustala sam da otvorim prozor. Bila je subota ujutro, nedelju
dana pre Božića, i u mojoj sobi je bilo zagušljivo. Prošlo je bilo pet dana
otkako me Samir prvi put poljubio i sada je prespavao kod mene, i šta
je trebalo da kažem? Moj tata je bio pozer, to nije bilo ništa novo.
Sebastijan je otišao u lov u Južnoafričku Republiku za vikend. Mama i
tata su bili u Londonu. Poveli su Linu sa sobom. Proći će više od jednog
čitavog dana pre nego što se iko od njih vrati kući.
„To bi trebalo da bude nekako ironično; tata misli da su takve stvari
smešne. Ali zapravo jednostavno ne želi da prizna da mu je to ipak
važno.”
„Gostinsko kupatilo.” Samir se još uvek smejao. „Gde tvoja mama
kači svoje đačke knjižice? U gostinskoj sobi?”
Ali mama se nikada ne bi tako hvalisala, iako su njeni rezultati bili
bolji od tatinih. Jednom sam našla njene stare đačke knjižice u kutiji na
tavanu. Kada sam rekla mami, nije bila srećna kao što sam očekivala;
samo je izgledala iznervirano. „Imala sam bolje rezultate i na faksu”,
prasnula je. „Bila sam najbolja u svojoj grupi prva četiri semestra na
Pravnom fakultetu.” Kao da sam rekla nešto zlobno, da sam je uvredila.
Oboje mojih roditelja su bili uvrnuti, ali na različite načine. Vratila sam
se na krevet i zajahala Samira.
„Mom tati je važno da pokaže koliko je vredno radio da bi stigao tu
gde je sada. Ali ništa mu nije važnije nego da se pretvara da nije
pretenciozan.”
Samir me uhvatio za kosu i povukao prema sebi, poljubio me,
gurnuo mi jezik u usta malo preduboko. Prošle noći smo prvi put imali
priliku da to radimo malo sporije nego najbrže što možemo pre nego
što nas neko primeti. Spavali smo pet puta za šest dana. I još tri puta
juče. Bilo je čudno zaspati i probuditi se pored njega; njegovi prsti su
bili drugačiji, i nisam bila naviknuta da vidim celo njegovo nago telo.
„Vredno radio, kažeš.” Samir je odmahnuo glavom, zabavljen. „Tvoj
tata želi da dokaže da je vredno radio kako bi stigao ovde gde je danas?
Zar on nije živeo u istom domu u kome je sada Labe?”
„Da, ali...” Znala sam na šta Samir cilja, shvatila sam njegovu poentu,
ali i dalje možeš da budeš ponosan na ono što si postigao iako nisi
odrastao na ulici, zar ne? „Tata nije tamo išao jer su deda i baka bili
bogati; oni su živeli u inostranstvu, on je momo da ide u internat.”
„Kapiram”, promrmljao je Samir usnama priljubljenim na moj vrat,
pritiskajući se međunožjem uz mene. „Mora da je bilo stvarno teško.
Tvoj jadni, jadni tata.” Ponovo se nasmejao, i onda najzad prestao da
govori. Kada mi je Samir zadigao majicu pogledala sam svoj zamagljeni
odraz u prozoru. Spustio mi je ruku na stomak, a usne na grudi, a ja
sam se izvila unazad, legla, pustila da mi glava i kosa padnu preko ivice
kreveta kako bih mogla da gledam pravo u naš odraz. Sviđalo mi se
kako smo izgledali, osećaj koji mi je Samir izazivao, kako su njegove
čvrste konture i velike ruke izgledale dok me je dodirivao. Nije bio
nežan i iskusan, ali želela sam da nastavi, da me dodiruje jače, diše
bliže meni. Izgledali smo neverovatno seksi zajedno.
Ja sam bila ta koja je odlučivala kako ćemo imati seks. Zapravo,
morala sam da budem. Samir je bio zadovoljan da napravi prvi potez,
ali sve ostalo je prepuštao meni, puštao me da pokazujem, da ga vodim.
Ako sam ležala na leđima, onda smo to radili tako; ako bih se popela na
njega ili se spustila na sve četiri, radili smo tako. Ako ništa ne bih
radila, on bi se iznervirao. „Hajde”, rekao bi ako ne bih svukla
hulahopke ili gaćice ili raširila noge ili šta god već bilo u pitanju što je
moralo da se dogodi pre nego što bi mogao da prodre u mene. Samo
ako bih mu rekla Skini mi gaćice, raširi mi noge, uđi u mene, tek tada bi
to uradio.
Kasnije smo ležali okrenuti na suprotne strane. On je napola sedeo
nasuprot mene, naslonjen na moj jastuk, i uvrtao uvojak svoje tamne
kose oko prsta. Kada me je pogledao, malo predugo, stomak mi se
stegnuo. Mogli bismo da postanemo stvarno dobri u ovome, on i ja,
pomislila sam. Kada raskinem sa Sebastijanom.
„Šta radiš za Božić?”
 Nije odmah odgovorio. Umesto toga je sklopio oči, povukao me sa
moje strane kreveta i naterao me da legnem pored njega i ponovo me
poljubio. Gurnula sam ruku u njegovu gustu kosu. Krevet nije bio
dovoljno širok da tako ležimo jedno pored drugog, pa sam se osećala
kao da ću pasti preko ivice.
Onda je moj telefon zasvetleo. Bio je utišan, ali bilo je nemoguće ne
videti da se ekran osvetlio. Naslonila sam se na Samira, ne gledajući u
telefon, potpuno ga ignorišući, podigla ruku i spustila je na Samirovo
rame.
„Pomeri se, nemam prostora.”
On se izmakao za nekoliko centimetara, ali je ustao kada sam se
premestila još bliže, pa se preturio preko mene i sišao sa kreveta,
dohvatio gaće i navukao ih.
„Moram da ponavljam gradivo.”
Pogledala sam ga iznenađeno. Da li je bio ljut na mene što sam
dobila poruku?
„Moraš da ponavljaš gradivo baš sada?”
Nisam nijednom zvala Sebastijana otkako je Samir došao ovamo.
Odgovarala sam mu na poruke, ali sam se zaključavala u kupatilo dok
sam to radila. Nije baš da sam mogla da ih ignorišem. Samir nije mogao
da bude ljut na mene ako mi je Sebastijan slao poruke; objasnila sam
mu situaciju i rekao mi je da razume.
„Tokom praznika. Pitala si me šta radim za Božić - biću kod kuće i
ponavljati gradivo.”
Kada je Samir navukao gaće, obukao je i majicu. Bilo je najbolje
ostaviti ga na miru.
„Idem da se istuširam”, rekla sam. Ostavila sam telefon na stočiću
pored kreveta. Samir je mogao da čita moje poruke, nije me bilo briga.
Nameravala sam da raskinem sa Sebastijanom, naravno da jesam, ali
ne odmah. Nisam baš mogla da prekinem sa njim preko telefona, čak je
i Samir morao to da shvati.
Kada sam ušla u kuhinju, on je sedeo i pio crnu kafu iz našeg
espreso-aparata, aparata koji je prethodne noći oštro kritikovao.
Samir je izneo mnogo komentara o uređenju kuće. Svetla na
plafonu: „Uspomena iz napuštene fabrike, koliko vidim.” Polica za
noževe: „Zašto kupovati noževe koji ne mogu da se oštre?” Kafe-
aparat: „To nikada ne bi mogli da prodaju u zemlji u kojoj ljudi znaju
kakav je ukus prave kafe.” Polica iznad šporeta: „Tvoja mama kura?”
Frižider za vino: „Moram da nabavim jedan ovakav! Svi znaju šta se
dešava sa šampanjcem ako ga pustiš da se meša sa proleterskim
mlekom.”
Jedva da je taknuo svoje bajate žitarice, koje je našao u ostavi i
nasuo u činiju. Ja sam sebi spremila jaje i tost i sada sam imala
glavobolju; nisam mogla da smislim ništa o čemu bih pričala. Napolju
je sunce sijalo po prvi put za deset dana, ali teško da smo mogli da
odemo u šetnju držeći se za ruke i da odemo negde, sednemo da
popijemo kafu s mlekom i isprepletemo prste, ili odemo u bioskop i
ljubimo se u mraku. Ja sam uvek nailazila na nekoga koga poznajem
kada izađem.
„O čemu razmišljaš?”
„Uskoro moram kući.”
„Šta si rekao svojim roditeljima gde si?”
On je slegnuo ramenima.
Ustala sam i stavila svoj tanjir u mašinu za sudove. Samir je ostao
da sedi, ali je podigao ruke da mogu da uzmem i njegovu šolju.
„Razgovaraću sa Sebastijanom. Ali...”
Samir je frknuo kroz nos. „Nisam ti tražio da išta uradiš.”
„Znam. Ali Sebastijan nije dobro. On...”
„Prestani, Majo. Možeš da sačuvaš to sranje za sebe, tu priču o
jadnom malom Sebastijanu... ali nemoj mene da uvlačiš u to. Nema
nikakvog razloga zbog kojeg bi ga trebalo žaliti. Ako mu je život toliko
težak u njegovoj vili, zašto se ne iseli? Ako ne može da se nosi sa
pohađanjem škole, zašto ne odustane? Tvoj momak je kreten, bilo da je
urađen ili trezan. Da sam ja njegov otac, izbacio bih ga još odavno. A
zašto si ti uvrtela u glavu da moraš da se staraš o njemu, zaista nemam
pojma.” Progutala sam pljuvačku. „Njemu je potrebno...”
„Njemu nisi potrebna ti, Majo. Izvini što sam te razočarao, ali njemu
nije potreban niko. Svi su zamenljivi za Sebastijana Fagermana. Njemu
nije stalo ni do koga, pa čak ni do tebe.”
Nisam imala vremena da reagujem, da smislim šta bih rekla kako
bih naterala Samira da razume. Moj telefon je počeo da bruji. Zvonio je
bez zvuka; vibracije su terale telefon da se pomera po kuhinjskoj ploči.
Gledali smo u njega dok se nije uključila govorna pošta i onda se ekran
zamračio.
„Autobus prolazi ovuda za dvanaest minuta.” Samir je ustao.
„Pokušaću da ga uhvatim.”
Ostavio je raskvašene žitarice na kuhinjskom stolu i izašao u
hodnik. Krenula sam za njim. Nagnula sam se ka njemu da ga poljubim
u obraz, i dok je vezivao cipele otključala sam vrata; ključevi su bili u
bravi. Kada sam otvorila vrata, napolju je bila Amanda i zaključavala
svoj bicikl.
„Zdravo”, rekla je, držeći ruke spuštene pored bokova.
Samir je prošao pored nas obe.
„Čao”, rekao je Amandi. Glas mu je zvučao nezainteresovano.
Amanda nije odgovorila. Kada je izašao na ulicu, Samir je potrčao.
„Vidimo se”, doviknuo je. Nijedna od nas nije odgovorila.
Kada sam ponovo pogledala u Amandu, ona je zurila u mene. Kada
se uverila da sam shvatila da ona zna šta se dešava, otključala je bicikl,
izgurala ga na ulicu i odvezla se. Nisam mogla da je pratim. Bilo je
previše hladno za svađu u gaćicama i majici kratkih rukava. Ja nisam
jebena Bridžet Džouns.

Kada mi je Amanda nestala iz vidokruga, vratila sam se u kuću,

zaključala vrata, isključila telefon, dovukla svoj jorgan u dnevnu sobu,
legla na sofu, odgledala tri epizode serije „Okružen mrtvima” i jela
makarone sa sirom pravo iz šerpe. Čekala sam četiri sata. Ne zbog toga
što nisam znala gde je Amanda ili zbog toga što neću preduzeti ništa u
vezi sa situacijom pre nego što sve ode dođavola, već zato što mi je bilo
potrebno da budem sama.
Sunce je skoro zašlo kada sam ponovo izašla iz kuće. Padao je sneg.
Dok sam hodala, nazvala sam Samira. Nije se javio. Nije to bio pravi
sneg, nego ona vrsta koja te podseća da zima nije baš tako sjajna stvar.
Išla sam kroz bljuzgavicu i decembarsku tamu; cipele su mi se
promočile, a svi prozori na štalama su bili zamagljeni iznutra od
sistema za grejanje i telesne toplote i toplog daha konja. Otišla sam
pravo do Amandine štale. Vrata su bila otvorena.
„Možemo li da popričamo?”
Amanda nije odgovorila, pa sam ušla unutra i sela pored Devlinove
glave. Amanda je prelazila četkom preko slabina konja, i čistila je posle
svakog pokreta. Dlaka konja je već bila glatka, ali Amanda sada nije
mogla da prestane - inače bi morala da pogleda u mene.
Šta sam ja radila ovde? Zašto sam odmah osetila kao da moram da
se pravdam, da mi je dužnost da umirim Amandu? Nisam joj ništa
uradila. A ipak sam došla da objasnim kako se ništa ozbiljno nije
dogodilo, da se ništa u njenom životu neće promeniti, da je sve baš. kao
što je uvek i bilo. I da se izvinim. To je bio način na koji je naš odnos
funkcionisao. Ja sam govorila da mi je žao, bilo da sam zaista nešto
uradila ili nisam. Nikada nije bilo obrnuto.
Devlin je spustio glavu i dunuo topao vazduh u moju kosu.
Pomilovala sam mu njušku. Mora da je prošlo šest meseci otkad sam
bila u štalama. Nekada sam praktično živela ovde. Tata je rekao da ću,
čim počnu da mi se „sviđaju momci”, prestati da jašem, i mrzela sam
što je bio u pravu. Svaki put kada bih ušla unutra rekla bih sebi da ću
ponovo početi. Ali nikada se nisam potrudila.
„Amanda...”, pokušala sam. Mogla bih baš i da završim sa tim.
„Ne možeš...” Amanda se okrenula, podigla ruku i zatresla četkom
prema meni. Bila je toliko ljuta da joj je glas podrhtavao. „Ne znam šta
ti misliš, Majo. Ne znam šta hoćeš da kažem. Zar ne vidiš koliko je to
bolesno? Zar ne shvataš šta si uradila?”
Klimnula sam glavom. Bilo je najbolje prihvatiti igru. Možda će to
ubrzati proces.
„Mislim, nije da ja ne znam da je teško sa Sibeom...” Počela je da
plače. Amanda je bila ubeđena da se ovde radi o njoj. „Ali Majo, on ne
zaslužuje ovo. Oseća se kao govno, Majo. Ne možeš ovo da mu radiš.”
Ako još jednom kažeš „Majo”, odalamiću te, pomislila sam. Morala
sam da nateram sebe da trenutno ništa ne govorim. Da brojim do sto.
Da je pustim da se rastereti, nisam morala da je slušam, samo je
trebalo da je pustim da priča. Ali ona nije mogla da preduzme ništa u
vezi sa onim o čemu sam razmišljala. Nije me mogla naterati da
prestanem da želim da vrisnem na nju kako ona jednostavno ne kapira.
Nije imala pojma. Nije čak ni primetila da nadimak koji je smislila
Sebastijanu čini da naši momci zvuče kao par likova iz crtanog filma.
Labe i Šibe. Tuđe i Lude. Raja, Gaja i Vlaja. Progutala sam pljuvačku.
Nisam mogla da se nosim sa Amandom. Nisam mogla da se nosim ni sa
kim ko misli da zna kako je biti Sebastijanova devojka. Ja sam bila
njegova devojka. Samo ja. Nisam želela da budem, ali sam bila. I niko
nije imao pojma koliko sam se jebeno grozno osećala. Amanda je bila
previše za mene. Nisam mogla to da trpim. Ali i dalje nisam mogla da
se nateram na raspravu sa njom.
„Ja nisam... to nije...”
„Šta je sa Samirom? To nije naročito lepo ni prema njemu. Jesi li
zaljubljena u njega?” Frknula je tako prezrivo da bi čovek pomislio da
pričamo o bucmastom sitnom političaru u pantalonama od gabardena
sa odraslom decom koja su takođe političari.
Zašto da ne? Zašto ne bih mogla da budem zaljubljena u Samira? Da li
je to zaista bilo tako neprikladno? Od kada je počela da izlazi sa
Labeom, Amanda je pričala o Samiru kao da je on njen sopstveni
humanitarni projekat. Samir je tako pametan. Samir je tako zabavan. I
pametan. I stvarno zabavan. Da li sam pomenula da je pametan?
„Ne.” Odmahnula sam glavom dok sam govorila. „Ne, ne.” Nisam
imala snage da proveravam svoja osećanja - možda je to bila laž, ali
nisam imala snage da me bude briga. „Ne znam. Ali bilo je stvarno
teško, Amanda. Dopada mi se Samir, on nije uvek tako težak. Bila sam...
Sebastijan i ja nismo...”
Nisam morala da završim nijednu od svojih rečenica. Bilo je bolje
pustiti Amandu da ih dopuni onim što je želela da čuje, šta god to bilo.
U stvari je trebalo da i ja zaplačem. Mogle smo da plačemo
istovremeno; Amanda je mrzela deljenje pažnje. Ali trebalo je da
počnem da plačem čim je ona prestala. Kako bih je zaista pridobila na
svoju stranu, takođe je trebalo da je pustim da me teši. Ipak, sumnjala
sam da bih mogla da se nosim i sa tim.
„Jednostavno se desilo. Stvari sa Sebastijanom idu jako loše, a
Samir je...” Amanda je besno zurila u mene. „Razgovaraću sa Samirom”,
uverila sam je. „Razgovaraću i sa Sebastijanom, ali ti moraš da obećaš
da ništa nećeš reći. Ne možeš da kažeš ništa Labeu ili Sebastijanu. Jer
Sebastijan ne sme da sazna. Odlepio bi kada bi znao.”
Amanda je klimnula glavom. „Naravno da ništa neću reći.” Pitala
sam se da li je već ispričala Labeu.
„Odlično”, rekla sam.
„Ja uvek držim svoje tajne.” Ozlojeđeno je šmrknula.
Nauči da pričaš, pomislila sam. Ti držiš svoja obećanja. I ne otkrivaš
svoje tajne. Ali teško da sam mogla da joj ukažem na ovo.
„Hvala, Amanda”, rekla sam umesto toga.
29.

Napolju je bio mrkli mrak, prava noć u četiri sata po podne. Dobro došli
u decembar u Švedskoj. Kada sam završila sa tešenjem Amande zbog
svih stvari koje joj nisam uradila, otišla sam iz štala i ponovo nazvala
Samira. On i dalje nije hteo da se javi. Zvala sam četiri puta zaredom.
Poslala sam poruku. Bio je onlajn, ali kada je moja poruka označena sa
„isporučeno”, otišao je oflajn. Nije bilo odgovora. Dok sam se
približavala Vendevegenu videla sam autobus kako dolazi sa trga. Ušla
sam u autobus i još jednom pozvala. Uključila se govorna pošta.
Morali smo da razgovaramo. Nisam želela da čekam da se
Sebastijan vrati kući. Htela sam da uradim ono što moram pre nego što
iko bude mogao da me zaustavi, pre nego što budem imala vremena da
se predomislim. A Samir je izgledao ljut kada je odlazio, čak i pre nego
što se pojavila Amanda. Nisam želela da bude ljut na mene, nisam
želela da misli kako ga se stidim. Htela sam da zna da sam ozbiljna.
U vagonu metroa dva prozora su bila otvorena. Unutra je nadirao
leden vazduh. A ipak je vagon i dalje zaudarao na piće i intenzivnu
božićnu kupovinu. Između stanica Merbi sentrum i Estermalmstorj,
sva sedišta i prolazi bili su puni ljudi i kesa i trebalo je mnogo vremena
da se stigne do Gamla Stana. Jedva sam mogla da gledam kroz prozore,
toliko je voz bio pun, ali situacija se poboljšala kada sam prešla na
drugu liniju.
Krister nam je pričao o istraživanju u kojem se proučavala veza
između dugovečnosti i toga pored koje metro stanice ljudi žive.
Postojala je prosečna razlika od, recimo, petnaest godina u životnom
veku između stanica Bagarmosen i Danderids Sukhus. A u vozu pored
mene nije bilo starijih ljudi najmanje tri stanice pre nego što sam stigla
u Tenstu. Takođe nije bilo nijedne devojke mojih godina, samo momci i
dve mame sa kolicima, velovima na licu i u haljinama dugim do zemlje.
Možda su sve devojke mojih godina bile zaključane u stanovima kako
se slučajno ne bi saplele preko penisa u erekciji ili pale sa balkona.
U džepu mi je bio suzavac-sprej koji mi je mama dala; donela ga je
iz Francuske. Jednom sam slučajno pritisnula dugme dok mi je još bio u
džepu. Nisam to primetila dok nisam izvukla ruku iz džepa i provukla je
kroz kosu, i tada su mi oči eksplodirale. Pekle su me i suzile duže od
dva sata posle toga. Mama je htela da me odveze u Urgentni centar, ali
tata me je ugurao pod tuš i prao mi lice mlakom vodom dok se nisam
osetila malo bolje. Onda je pozvao svog prijatelja doktora, koji mu je
poslao recept za melem i rastvor koji pomaže da se otečenost smanji.
Tata je posle toga zahtevao da se otarasim spreja, ali mama nije dala.
Možda ću biti optužena zbog posedovanja nelegalnog oružja, ali mamu
„nije bilo briga”, jer je „moja bezbednost važnija”. Važnija od čega,
mogao bi neko da se upita, jer ako bi me uhvatila policija ja bih upala u
govna, a ne ona. Ali sada mi je bilo drago što ga imam. Kada je neki
momak seo nasuprot mene u vozu, prstom sam opipala sprej i spustila
pogled na pod.
Vodila sam računa da nikoga ne pogledam u oči. Pomislila sam da
se primaknem bliže mamama sa kolicima, ali one su ih parkirale
nasred prolaza, što je značilo da niko nije mogao da dođe do praznih
sedišta pored njih.

Tensta sentrum je pretposlednja stanica na plavoj liniji metroa. Svi

osim dvoje ljudi iz mog vagona sišli su zajedno sa mnom. Hodala sam
polako, kako bih poslednja ušla u lift. Ranije sam pogledala GPS u
telefonu i ukucala u njega Samirovu adresu, proverila kojim putem da
idem kada izađem na ulicu, ali nisam htela da vadim telefon; nisam
htela da bude očigledno da ne znam put, a nisam htela ni da pokazujem
svoj telefon.
Gore na ulici je bilo više ljudi nego u vozu; žene iz mog vagona
sačekao je dečak od nekih jedanaest godina, i videla sam s leđa još tri
žene u vrečastoj odeći koje su izlazile iz supermarketa malo ispred
mene, ali inače su svuda bili samo muškarci. Momci, momci, momci.
Samir mi nikada nije rekao da živi u Tensti. Da li sam bila
iznenađena kada sam proverila njegovu adresu? Možda. Možda je baš
zbog toga što je to bila Tensta, geto sa najgorom reputacijom, to
nekako izgledalo previše ekstremno, kao da je izmišljeno. Ali ne znam
šta sam očekivala od samog kvarta; nikada ranije tu nisam bila. Tezge
sa voćem i povrćem? Razmotane tepihe na kojima su izloženi lažni
satovi i plastične kese za zalepljenim Gucci logom? Pečene bademe i
kestenje, porodice sa devetnaestoro dece koja igraju fudbal na ulici,
starce pognute iznad tabli za šah i tipove kao Roki sa šakama
umotanim u zavoje kojima svi aplaudiraju dok protrčavaju u svojim
trenerkama sa podignutim kapuljačama? Pit-bulove i red bul? Šafran i
beli luk? Boćanje i promukli smeh? Možda. Ili sam možda očekivala da
će izgledati kao kraj u kome je živeo Denis. Sebastijan i ja smo jednom
otišli tamo, i mada smo ga pokupili malo dalje od mesta gde je zapravo
živeo, mogao si da vidiš koliko je dosadno i nebitno bilo to naselje sa
kućama u nizu. Od one vrste koju zaboraviš čim izađeš iz njega, mesto
beznačajno i privremeno kao plastična čaša. Ali ovo? Ovo je
jednostavno bilo neshvatljivo. Ideja bez svrhe. Polomljena plastična
posuda bez poklopca.
Možda je bilo bolje leti, kada nije toliko mračno i na drveću ima
lišća, ali trenutno je to bilo jedno od najružnijih mesta koje sam ikada
videla u životu. Svi ti političari i novinari koji su pravili veliku priču od
toga kako oni „još uvek žive u Tensti” mora da su bili stvarno glupi. Ili
su pored toga imali stanove u gradu.
Izbrojala sam četiri slomljene ulične svetiljke samo na trgu pored
ulaza u metro, i u glavi sam čula Kristerov glas. Njegov ozbiljni, svečani
profesorski glas. Da je znao da ću doći ovamo, bio bi veoma ponosan,
polako bi klimao glavom i naglašeno govorio: Ovo je prava Švedska,
Majo. Ovako to izgleda. Ali ovo nije bila prava Švedska, ništa više od
raskošnog Estermalmstorja, ili Stokholmskog arhipelaga ili na milione
kruna vrednih kuća na Strandvegenu. Stvari nisu stvarnije samo zato
što su ružne.
Sela sam na autobuskom stajalištu sa druge strane trga i jednom
rukom izvadila telefon. Morala sam. Drugu ruku sam zadržala u džepu u
kome je bio suzavac-sprej i potrudila se da ubedim sebe kako uopšte
nije rasistički biti uplašen. Mamin glas u mojoj glavi: Biti oprezan ne
znači da si uplašen. Onda sam se pribrala. Samir je živeo nedaleko od
stanice: na mapi sam videla da mi treba pet minuta da otpešačim do
tamo. Kada je momak koji je izašao iz metroa sa mnom utrčao u
autobus koji je toliko žurio da krene sa stanice da je pošao pre nego što
su se vrata sasvim zatvorila, krenula sam niz popločanu pešačku stazu.
Ni na njoj nije bilo nikoga. Niko nije izašao sa psom u šetnju niti da
izvede bebu na svež vazduh. Niko nije džogirao; niko nije izašao da
nekuda ode. Zurila sam pored zidova ižvrljanih grafitima, delova
bicikla lancima privezanih za prevrnuti štand, kroz tunel koji je smrdeo
na urin i pored dva prazna igrališta.
 Samir je živeo na prvom spratu stambene zgrade. Izgledala je kao
što takve zgrade uvek izgledaju u tinejdžerskim filmovima o
blokovima, ali bez Ingemar Stenmark kapa, vampira, starinskih
bicikala i snega. Stepenište je odjekivalo, ulazna vrata su bila otvorena i
zaglavljena u tom položaju - pretpostavila sam da za njihovo otvaranje
nije potrebna sigurnosna šifra. Ulazna vrata Samirovog stana bila su
odmah pored lifta, i čulo se jedno ding kada sam pritisnula dugme
zvonca. Vrata je otvorila mlađa verzija Samira. Ali i sam Samir se
pojavio pre nego što sam stigla da objasnim šta hoću.
I mama i tata su mu bili kod kuće. Nisam znala da ima dva mlađa
brata, ali svi su toliko ličili da su morali da budu braća. Svima sam se
predstavila i pomislila da bismo mogli da sednemo u kuhinju, koja se
videla iz hodnika - uska prostorija sa vratima koja su izlazila na balkon.
Izgledalo je da je pretrpana praznim kutijama. Da li sam očekivala da će
Samirovi roditelji hteti da razgovaraju sa mnom, pitati otkud se on i ja
poznajemo, navaljivati da malo sednem, popijem šolju čaja i pojedem
neki kolač, ili me bar radoznalo gledati? Možda. Nije se desilo ništa od
toga. Oni su izgledali nezainteresovano, a njegova mama je bila
očigledno izuzetno iznervirana. Rekla je nešto na jeziku koji nisam
razumela i više je nisam videla. Njegov tata je prihvatio moju
ispruženu ruku, ali ju je odmah pustio ne rekavši svoje ime, pa se
okrenuo i seo ispred televizora; u toku je bio prenos utakmice između
dva fudbalska kluba za koje nikada nisam čula. Televizor je bio
ogroman, bar dvaput veći od našeg. Isprva sam pomislila da je ton
isključen, dok nisam videla kako njegov tata na glavu stavlja glomazne,
jarkozelene slušalice.
Nisam shvatala zašto Samir izgleda toliko ljut. Da li zbog toga što ga
nisam upozorila da dolazim? I on se pojavio u mojoj kući bez najave.
Tako je sve ovo i počelo.
Nisam mu tražila da me predstavi kao svoju devojku, ali mogao je
da kaže „Ovo je Maja, ona ide u moj razred.”
Mogli smo da odemo u njegovu sobu, ja bih volela da je vidim, nije
mi smetalo ako je deli sa braćom. Nije mi smetalo što ovako živi.
Htela sam to da mu kažem: Ne moraš da se stidiš, ne smeta mi. Ali to
je delovalo uvrnuto. Ništa nisam rekla. Možemo li da razgovaramo?
Uspela sam da izgovorim nešto u tom smislu. Ali to je bilo sve.
A Samir je klimnuo glavom i nazuo patike koje nikada nisam videla
da nosi u školi. Takođe je promenio i odeću. Na sebi je imao svetlucavi
donji deo trenerke. Geto uniforma, pomislila sam.
 „Idemo”, rekao je. Okrenula sam se da se vratim u dnevnu sobu i
pozdravim sa njegovim tatom, ali Samir me uzeo podruku i izvukao na
vrata, nazad na stepenište sa napola otvorenim ulazom.
Bilo je očigledno da se iznervirao što sam došla. Bio je izuzetno ljut.
Ja sam samo htela da budemo sami i razgovaramo, o tome da Amanda
zna. Htela sam da ga pitam, Šta ćemo sada? Nisam htela da sama
donosim nikakve odluke. Htela sam da kaže: Raskini sa Sebastijanom,
jer sam onda ja mogla da kažem: Uradiću to noćas, i ne bih se osećala
toliko usamljeno. Kako nije mogao da vidi da je vrlo obzirno od mene
što sam došla ovamo umesto da ga pitam: Možeš li da dođeš do mene?
Nisam mu naredila da dođe da se vidi sa mnom. Htela sam da mu
pokažem da sam srećna što sam došla kod njega. Da meni to nije važno,
da me nije briga gde živi.
Bilo je toliko idiotski. Sve to, nije me briga, Samire. Pitala sam se
zašto sam mislila da je toliko hitno da on razume kako mene nije briga.
Da li je Samir mislio da je Tensta strava kraj, hiljadu puta bolji od svih
drugih? Teško. Da jeste, ne bi se trudio da svakodnevno putuje po sat
vremena u oba pravca, samo da bi stigao do srednje škole u Jušholmu.
Ukapirala sam.
Možda je trebalo da kažem da razumem zašto mrzi ovo nesnosno
mesto gde je bio prinuđen da živi, da istinski razumem zašto čini sve
što može da se izvuče odavde. Jer on je zasluživao bolje od Tenste. On
je bio bolji od mesta na kome je završio. Možda je trebalo da to kažem.
Njegov stan, ulaz zgrade, put do tamo, put odande, njegova
poliesterska trenerka - nisam mislila da treba da se stidi, jer to nije bila
njegova krivica. Ali nisam mogla ni to da kažem. Jer bi čak i to učinilo
da se oseća postiđeno.
Bez ijedne reči, počeo je da se udaljava od zgrade hodajući ispred
mene. Nisam znala kuda idemo. Nije bilo važno. Nisam znala gde ljudi
idu da razgovaraju u Tensti, bila sam spremna da odem bilo gde, u
vešeraj, u magacin, pored zida sa grafitima ili u omladinski centar, ili u
ovdašnji kafić ili skejt park. Sve dok možemo da pričamo u miru i tišini.
Trebalo mi je malo vremena da shvatim da idemo prema stanici
metroa. Onda sam ga uhvatila i naterala da stane.
Čak i pre nego što sam mu rekla zašto moramo da razgovaramo,
Samir me je čudno pogledao. Postajalo je samo sve gore dok sam
nastavljala da pričam. Da budem iskrena, ne sećam se šta je tačno
rekao, ali nije mislio da treba da raskinem sa Sebastijanom, ne radi
njega, definitivno ne. „Mi nismo par, Majo. Nekoliko puta smo spavali
zajedno, to nije isto.”
Nije me nazvao kurvom, ili jeftinom ribom, ništa slično. Ali
intelektualni, izuzetno politički osvešćeni Samir, budući dopisnik iz
inostranstva, najbolji na svetu Samir, gledao me je novim očima. Sa
onim svojim izrazom ne budi budala.
Nije želeo da stoji na jednom mestu. Očigledno ćemo razgovarati u
hodu. Hteo je da me skloni odavde što je brže moguće, i nije ga
zanimalo šta ja imam da kažem. Ponovo me uhvatio podruku, a ja sam
bila tvrdoglava kao malo dete koje odbija da sa igrališta krene kući.
Kada je završio sa pričom, stigli smo do metroa, ali nije me tu ostavio
samu; stajao je trupkajući svojim ružnim belim patikama po peronu
dok moj voz nije došao, a onda je ušao u njega sa mnom i dovezao se
sve do T-Sentralen.
Šta je mislio da ću da uradim? Da krišom ostanem u Tensti i
steknem gomilu strava prijatelja i sopstveni prljavi stan sa plafonom
visokim dva metra i linoleumskim podom? Da ću biti njegova nova
komšinica, dobiti veliki trudnički stomak, nositi odgovarajuću
trenerku i šarenu maramu oko glave samo zato što je to tako u trendu?
Ja sam sela, a on je ostao da stoji iako je u vagonu bilo bezbroj
slobodnih mesta. Kada smo stigli do centralne stanice, izgledalo je da
se malo smirio, i spustio mi je ruku na rame pre nego što je otišao.
„Zdravo, Majo. Vidimo se u školi.” Volela bih da sam mogla da povratim
na njega.

Prepešačila sam ceo put do kuće od stanice ispred bolnice

Danderids. Pešački tunel od ulaza u metro do parkinga ispred škole
„Merbi” izgledao je stvarno prokleto lepo, skoro udobno, u poređenju
sa Tenstom. Ali počela sam da se smrzavam davno pre nego što sam
došla do fudbalskih terena na Stoksundsu. Vunene dokolenice koje mi
je Amanda poklonila („Našla sam ih u superslatkoj radnji u Sohou”) bile
su mokre, od znoja iznutra i bljuzgavice spolja. Bile su teške kao čupavi
ćilimi. Bacila sam ih u korpu pored stabla hrasta na ulazu u Jušholm i
stegnula šake u džepovima. Nije pomoglo.
Kada sam najzad stigla kući, bilo mi je toliko hladno da sam drhtala,
pa sam otišla pravo u kupatilo i nisam se svukla dok kada nije bila
puna. Voda je bila prevruća, ali sam svejedno ušla u nju.

Mislila sam da je Samir zaljubljen u mene. Možda sam čak to

uzimala zdravo za gotovo: da je on totalno naložen na mene, uvek je i
bio (zar ne?), i otišla sam sve do njegove kuće da mu kažem da se i on
meni sviđa, pretpostavljajući da će razumeti. Da će misliti kako sam
vredna truda. Ali nije.
Kada sam se ugrejala a koža mi se sva smežurala i kada je voda
počela da se hladi, navukla sam tatin bademantil, otišla u dnevni
boravak - gde je moj jorgan još ležao na sofi - i zavukla se ispod njega
da nazovem Sebastijana. Da, trebalo je da se vrati iz Južnoafričke
Republike sledeće noći, ali morala sam da završim sa tim odmah, pre
nego što se predomislim. Pričali smo skoro dvadeset minuta. Kada se
javio, jedva sam mogla da ga čujem, ali prešao je u neku tišu prostoriju,
ili je možda izašao napolje, i rekla sam mu šta sam imala da kažem, a
on je odgovorio. Taj odgovor je bio miran i pribran, nije odlepio, i rekla
sam mu da možemo još da razgovaramo kada se vrati kući, a on je
odgovorio „Šta hoćeš da ti kažem?” i nije zvučao ljutito, nego kao da je
sve razumeo, pa smo se pozdravili i prekinuli vezu.
Deset minuta kasnije, nisam bila sigurna da će se setiti šta sam mu
rekla, pa sam mu poslala i poruku.
Kada mi nije odgovorio, poslala sam još jednu. Iste reći. Htela sam
da budem sigurna da će to biti prvo što će videti kada pogleda u svoj
telefon, za slučaj da sve zaboravi, iako nije zvučao urađeno.
Čekala sam dok ponoć nije već odavno prošla pre nego što sam
pozvala Samira. Možda on nije mislio da sam ozbiljna kada sam rekla
da ću to uraditi. Možda se zato onako ponašao. Odmah se javio. Mislim
da sam ga probudila. Prekinula sam ništa ne rekavši. Mogao je da vidi
moje ime na ekranu, pa sam očekivala da će nazvati on mene. Kada je
prošlo osam minuta, ponovo sam pozvala. Samirova glasovna pošta mi
je rekla da će on uzvratiti poziv. „Čim budem mogao”, glasila je poruka.
Zaspala sam nekih sat vremena posle toga, i dalje držeći telefon u ruci,
sa do kraja pojačanim tonom. Samir nikada nije nazvao. Kao ni
Sebastijan.
30.

Kada se sve završilo sa Sebastijanom (i Samirom), nisam radila ništa

od onoga što navodno treba da radiš kada veza propadne. Nisam
gledala filmove koje sam smatrala tužnim kada sam bila mala, nisam
jela sladoled pravo iz pakovanja ili slušala pesme o tome kakve su
momci drkadžije. Ali sam se prehladila. Dva dana sam se ipak odvlačila
u školu, ali kada je poslednji dan završen i kada su konačno počeli
božićni praznici, dobila sam stvarno visoku temperaturu.
Prvog dana raspusta mama mi je dala dvostruku dozu ibuprofena,
kao i ćebe i jastuk koje ću koristiti u kolima. Spavala sam najveći deo
puta, budeći se s vremena na vreme jer su me leđa, vrat i noge boleli.
Bila sam znojava i Lina me gledala sa suprotne strane zadnjeg sedišta
sa sićušnom borom od zabrinutosti između tamnoplavih očiju. Tata
me probudio kada smo stali da jedemo i morala sam da uđem sa njima
u pab pored puta. Služili su hot-dog sa pakovanjima kečapa i rebrasto
sečenim prženim krompirićima, ali više bih volela da sam ostala u
kolima.
„Previše je hladno”, rekao je tata.
„Moraš nešto da jedeš”, rekla je mama.
Došli smo u dedinu kuću malo posle sedam sati uveče i otkrili da je
put gore do kuće očišćen od snega. Leti sam volela da idem u duge
šetnje sa dedinim psima istim tim putem. Deda je živeo na tri
kilometra od najbližeg kioska i supermarketa, i kada sam bila mala,
baka je mislila da bi trebalo da se igram sa lokalnim klincima, što ja
nisam htela jer ih nisam poznavala. Umesto toga sam išla do kioska da
kupim novine za dedu, pa ponovo nazad po sladoled za sebe.
Nastavljala sam tako. Napred i nazad. Ponekad sam toliko puta išla i
vraćala se da čak ni psi nisu imali snage da idu sa mnom. U leto je na
makadamskom putu postojala linija trave po njegovoj sredini; kada je
padala kiša, nastajale su duboke lokve i komarci su se spuštali na
svetlucave mrlje od nafte na njima. Sada je put bio oivičen sa dva metra
snega na obe strane i bio je to drugi Božić koji ćemo slaviti bez bake.
Na tremu koji je sada bio samo dedin bili su neukrašena božićna jelka i
dva fenjera.
U mojoj sobi je goreo zidani kamin; deda je postavio grejače u
krevet. Nisam se presvukla; zaspala sam u odeći u kojoj sam došla.
Mama je dvaput ulazila. Prvi put mi je skinula odeću i umotala me u
laganu, sveže ispeglanu spavaćicu. To je bila bakina spavaćica. Drugi
put mi je dala piće s mehurićima koje je imalo ukus pomorandže i
gorkog badema - lek za prehladu koji je kupila u SAD - i ja sam spavala, i
spavala i spavala dok su svi ostali pravili kućicu od slatkiša (mogla sam
da zaključim po mirisu) i ukrašavali jelku (čula sam tatu kako je unosi u
kuću, a mama mu govori da je uneo gomilu snega u hodnik), spremali
ćufte i pečenicu (ponovo miris) i lososa u sosu (mama je napravila
sendviče od hrskavog hleba, ali ja nisam mogla da ih jedem).
Ležala sam ispod jorgana dok je deda dolazio i dodavao drva u
kamin, i pustio je unutra jednu kuju, koja je zaspala ispod mog ćebeta
naslonivši mi njušku na unutrašnju stranu kolena. Ležala sam tako i
dok je mama donosila poslužavnik sa čajem i sendvičima sa sirom;
nisam mogla da pojedem ni njih. Navukla sam pokrivač do brade i
napola se uspravila dok sam lizala sladoled od vanile na štapiću, a Lina
mi pokazivala crteže božićnih poklona koje je uradila. Kada sam
završila sladoled, sklupčala sam se i ponovo zaspala dok je Lina
nastavljala da priča.
Ustala sam iz kreveta tek za Badnje veče. Tuširala sam se pola sata,
dvaput oprala kosu i obukla čistu odeću. Mama mi je promenila
posteljinu i pojela sam tri porcije pudinga od pirinča sa prelivom od
jagoda. Lina je bockala svoj puding dok nije pronašla badem u njemu; ja
već godinama nisam dobila badem jer se Lina još uvek toliko
oduševljavala zbog toga.
„Gde Deda Mraz živi, Majo?”, pitala me je punim ustima.
Oklevala sam. Jer smo već prošle kroz ovo. Ne bi trebalo da bude
iznenađenje. „Deda Mraz ne postoji.”
„Znam”, uzdahnula je Lina ugrizavši se za usnu. „Ali šta je sa onim
letećim irvasima, gde oni žive?”

Mi smo bili jedini koji smo te godine slavili Božić sa dedom. Mamini
brat i sestra su odlučili da ga provedu kod porodica svojih supružnika;
to više nije bio prvi Božić bez bake. Ali meni je to bilo u redu. Božić je
bio tiši i prijatniji bez svih onih bučnih rođaka koji su naizmenično
plakali i terali odrasle da se uključuju u nerazumljive rasprave o
nevažnim stvarima.
Na Badnje veče je pala rekordna količina snega (najviše otkad se
beleži u lokalnim hronikama) i nestalo je satelitske televizije i
interneta. Slušali smo muziku sa dedinog sterea i ručali u kuhinji jer je
tamo bilo toplije, a kada smo završili sa jelom sedeli smo u dnevnom
boravku, gledajući zajedno DVD koji je tata izabrao. Zaspala sam i
probudila se s glavom u maminom krilu. Ona mi je milovala čelo, a ja
sam držala oči zatvorene duže nego što je potrebno. Lina me naučila
igru kartama koju je sama izmislila, a tata je stajao u kuhinji i ljuštio
krompir. Mi ostali smo izašli u šetnju („Treba da uživamo u suncu dok
ga ima”); hladan vazduh mi je pekao grlo. Kada smo se vratili, naložila
sam vatru u peći u kuhinji i dobila toliko pohvala da bi čovek pomislio
da je paljenje vatre veći poduhvat od otkrivanja penicilina.
Dok smo bili napolju u šetnji, deda mi je gurnuo kovertu u džep.
Pomilovao me po obrazu i osmehnuo se. Bilo je to zbog mojih ocena;
bila sam plaćena na osnovu rezultata koje sam postizala. Koverta je
bila debela, uvek puna, i ni ovaj put nije bio izuzetak. Još uvek mi je išlo
dobro u školi.
Provukla sam se.
„Hvala”, tiho sam izgovorila. Deda je izgledao srećno, a ja sam bila
najsrećnija zbog njegovog osmeha; volela sam činjenicu da može da se
osmehuje iako je to bio drugi Božić bez bake.
Na času filozofije u školi pričali smo o emocijama, kako postoji šest
osnovnih negativnih osećanja i samo jedno pozitivno - radost. Ja sam
podigla ruku. „Svi se uplašimo na otprilike isti način, svako to zna”,
rekla sam. „Uvek možemo razumeti na šta čovek misli kada kaže da ga
je stid. A najčistija osećanja, ona koja nas navode da nastavimo sa
životom, ona su uvek negativna.”
Koža mi se ježila kada sam se toga sada prisetila, kako sam sedela u
učionici pokušavajući da pokažem kako sam mudrija i osećajnija od
svih ostalih. Mislila sam da znam kakav je osećaj biti ljut. Mislila sam da
znam kako je to izgubiti kontrolu. Ali gle čuda! Jedenje kriški hleba sa
sirom i puterom dok se spuštaš sa droge se ne računa. Pretvaranje da
haluciniraš od neke pilule, tucanje na kokainu uz reči bilo je toliko dobro
da sam mislila da ću da umrem. Sve je to samo pretvaranje. Ja nisam
znala ništa, apsolutno ništa o želji da se umre. Bila sam samo na jednoj
sahrani u životu (bakinoj), i nikada nisam bila istinski uplašena ili
istinski sama; nikada nisam želela da umrem. Nikada se nisam raspala
na hiljadu komada. Pametna Maja na čelu razreda sa rukom
podignutom u vazduh. Ja znam odgovor! Ne, ne znaš. Ništa ti ne znaš.
Sada, posle onoga u učionici, znam: osnovna osećanja su bezukusna
i nezanimljiva; samo luđak ide okolo po ceo dan urlajući od smeha.
Ja se ponekad smejem; to je histerična reakcija. Stid. Strah. Tuga.
Mržnja.
Izmešana osećanja su nestala, ta smesa boja u prodavnici slikarske
opreme, šesnaest nijansi ljuske jajeta. Žuta i plava daju zelenu.
Prijateljstvo? Ljubomora? Nežnost? Obazrivost, saosećajnost. Sreća.
Sreća mi je najviše nedostajala, mešavina svega, svih negativnih
osećanja, kapljice iznenađenja i mnogo radosti. Sreća je savršena
smesa, ali niko ne zna recept za nju.
Ti božićni dani kod dede bili su poslednji put kada sam bila srećna.
Smejala sam se i pričala mami razne stvari, ne razmišljajući o tome da
joj ih govorim samo zbog toga što ona tako želi. Lina je dobila voki-toki
komplet na poklon, i naterala me je da izađem napolje u sneg da
proveri sa koje daljine će raditi. A kada smo završile sa tim, napravile
smo snežno utvrđenje i lampu od snega, u koju smo stavile upaljenu
sveću, i pravile smo anđele u snegu i bacale grudve na zaleđeno jezero
da vidimo koliko daleko će da odlete. Jela sam marcipan preliven
Čokoladom i skoro pomislila da je ukus dobar, i jela sam pečenicu
premazanu senfom sa hrskavim hlebom jer nema ničega ukusnijeg od
toga, a deda me je ućutkao da slušam izuzetno pažljivo kada je Jusi
Bjerling pevao o suzama i zlosrećnoj ljubavi.
Tri dana sam bila tužna samo u vrlo kratkim trenucima i nijednom
nisam bila uplašena: taj Božić je bio savršena mešavina za sreću.
Badnji dan, Božić i drugi dan Božića.
Ali onda. Ako pomešaš sve osnovne boje, dobićeš samo smeđi mulj.
I na kraju sve postane crno. Jer dva dana posle Božića, mama me
probudila odmah posle sedam sati ujutru. Zvao je Klas Fagerman.
Razgovarali su deset minuta. Izvinio se što je zvao tako rano, i mama je
bila tužna što mora ovo da mi kaže, ali morala sam da odem na
psihijatrijsko odeljenje bolnice „Danderid” jer je Sebastijan pokušao da
se ubije.
31.

Dva sata kasnije, helikopter se spustio na dedin travnjak, travnjak koji

se spuštao od kuće do jezera. Sneg se kovitlao oko mene dok sam trčala
do otvorenih vrata helikoptera sa koferom u ruci. Deda me pratio što je
bolje mogao; noge su mu bile malo ukočene. Nakratko je porazgovarao
sa pilotom, pored koga ću ja zatim sesti; on će me „odvesti do grada”, a
onda će doći kolima da me pokupe i odvezu poslednji delić puta do
bolnice. Klas nije bio tu, nažalost, ali je poslao „najsrdačnije pozdrave”,
„zaista je ovo cenio”, „nije imao izbora” jer je morao da bude negde
drugo. Ja nisam slušala.
Sebastijan je pokušao da se ubije.
Deda je napravio čudan pokret glavom, poljubio me u obraz i pustio
me da idem.
Tek kada sam već bila u helikopteru palo mi je na pamet da me niko
nije pitao da li želim da odem kod Sebastijana. Ali šta bih rekla? Ne,
moraće da se snađe sam?
Moram da odem. Naravno da moram.

Sebastijan je imao cevčicu za infuziju u ruci, beli zavoj i svetloplavu

tuniku. Kada sam ušla na vrata, počeo je da plače. Sela sam pored njega,
ponovo ustala, prošla na drugu stranu, onu na kojoj nije bila infuzija,
legla pored njega na krevet, prislonila nos na njegov vrat, pa i sama
počela da plačem.
Počelo je sa „verovatnim predoziranjem”. Mamini obrazi su
porumeneli kada mi je to rekla. „Potrebna si mu, Majo”, kazala je. Bila je
uplašena i tužna, ali bilo je tu još nečega, mogla sam da primetim. Tata
me takođe gledao sa onim čudnim izrazom lica koji je ponekad imao.
Naša ćerka je tako zrela, mislili su. Odgovorna je. Ona i Sebastijan imaju
problema, ali on je voli i ona zna da mora da ga podrži, da mu pomogne
da prođe kroz ovo.
Znali su da je među nama završeno. Ali „u ovoj situaciji” su to
izgleda zaboravili. Šta god bio povod naše tinejdžerske svađe,
očigledno je bilo važnije da „ja pomognem”. I bili su ponosni na mene,
mama i tata. Zbog onoga što sam uradila, bez obzira na sve.
Ali ja nisam bila hrabra i zrela. Bila sam neverna Sebastijanu i zatim
sam ga ostavila jer „nisam više mogla s tim da se nosim”, i plakala sam
priljubivši se uz njegov vrat jer nisam znala da li želim da budem tu.
Bila sam nasmrt uplašena. Po prvi put sam shvatila koliko lako je
mogao da umre, da je smrt na samo jedan otkucaj života udaljena od
srca, i uzela sam njegovu ruku i utisnula mu prste u zavoj dublje nego
što je trebalo jer sam morala da osetim vene ispod njega. Bila sam
uplašenija nego ikada u životu. Sebastijan je mogao da umre.
A to je bila moja krivica. Ja sam ga izdala.
„Izvini”, šapnula sam ne odmičući usne sa njegovog grla. Nisam
mogla da mu pomognem, nisam, kako bih mogla? Izvini. Kako kažeš
nekome da ne želiš da umre? Voleću te kada niko drugi ne bude imao
snage za to. Obećavam. Nikada te više neću ostaviti samog.
Ostala sam u krevetu dok mi je Sebastijan pričao celu priču. Izašao
je noć pre Badnje večeri, Denis se vukao za njim, on je uvek bio dokon i
šta je drugo i imao da radi? Ali kada je hitna pomoč došla po
Sebastijana, Denis je nestao. Sebastijan je ležao na pločniku ispred
radnje Urban Outfitters u Biblioteksgatanu, a lekar je rekao da ko god
da je zvao hitnu pomoć, uradio je to sa neregistrovanog pripejd
telefona. Ali Sebastijan nije krivio Denisa. On je dobio dozvolu da
ostane u Švedskoj dok ne završi ovu školsku godinu; nakon toga će biti
deportovan. Bilo bi znatno teže da pobegne iz zatvora nego iz doma u
kome je živeo. Nije smeo da rizikuje da ga policija privede, pogotovo ne
sada.
Sebastijana su odveli u Urgentni centar, sumnjajući na
predoziranje. Njegov tata je došao da ga vidi u vreme posete, ali je
otišao posle samo dvadeset minuta. Nekih dvadeset četiri časa posle
toga, u noći između Badnjeg dana i Božića, osoblje bolnice je našlo
Sebastijana u kupatilu njegove sobe.
Ogledalo je bilo slomljeno i krv je isticala ispod zatvorenih vrata.
Izgubio je mnogo krvi. Od tada je bio na odeljenju za psihijatriju;
sačekali su pre nego što su me pozvali jer nisu hteli da me ometaju
tokom božićnih praznika.
Klasje razgovarao sa lekarom iz Urgentnog centra. Medicinske
sestre su to rekle Sebastijanu kada je došao sebi.
„Da li je lekar mogao da kaže mom tati da ne dolazi ovamo?”, upitao
me je Sebastijan. „Da mi nije dozvoljeno da primam posete? Da li je
lekar mogao to da kaže?”
Sebastijan je želeo da odgovorim, ali nisam. Jer on nije želeo te
odgovore. Ipak, mada nisam ništa rekla, veoma se uznemirio i rekao:
„Ti nemaš pojma o čemu pričaš” i „Moj tata mora da vodi računa o
firmi, znaš” i „Moj tata ne može samo da sedi u bolnici i bulji u zidove.”
Sebastijan je to rekao nekoliko puta, da njegov tata ne može, i ja sam
morala da to prihvatim. Samo sam nastavila da ćutim jer smo oboje
znali da to nije istina.
Klas bi bio ovde da se radi o tvom bratu, pomislila sam, ali nisam ni
to izgovorila. Jer Sebastijanov brat nikada ne bi pokušao da se ubije;
Lukas nikada nije uradio ništa pogrešno.
Ali na kraju sam to rekla - da je Klas trebalo da dođe, da bi svaki
normalan otac došao, da ocu nije dopušteno da se tako ponaša. Najpre je
Sebastijan postao još ljući, ali onda više nije imao snage da viče.
Umesto toga je plakao. „On nije normalan otac”, šapnuo je, glasom koji
me je preklinjao da se složim sa tim, a onda je prestao da govori i ja
nisam želela da ga još više rastužujem. Zato smo pričali o njegovoj
mami.
„Nisu uspeli da stupe u kontakt sa njom. Ja nisam tražio od njih da
pokušaju. Ne verujem da bi je tata zvao, čak ni zbog ovoga.”
„Zašto ne bi?”, usudila sam se da upitam. „Zašto je ne bi zvao? Zašto
je ti nikada ne viđaš? Zašto te je ostavila?”
Ovoga puta Sebastijan nije bio ljut.
„Ne znam da li nas je ona ostavila”, bilo je sve što je rekao. „Tata
kaže da ju je izbacio. Ali ponekad mislim da je ona ostavila njega, i ne
znam da li je želela da nas povede ili je samo želela da bude sama, ali
Lukas nije želeo da se seli, pa nisam ni ja i tata joj nikada ne bi
dozvolio...”
Nastavio je kada mu se glas umirio.
„Lukas je juče nazvao, zvao je dva puta. Zvao me je. Zvao je. A
mislim da joj, ako je mama ostavila njega, ne bi bilo dopušteno da nas
viđa. Tata je ne bi pustio. Nikada. On ne može da trpi da ga
omalovažavaju. A mama je...” Obrisala sam mu usta i nos toalet-
papirom i šapnula „Nastavi”, a on je zaplakao još jače, i kada je prestao,
izduvao je nos i rekao: „Ja uopšte nisam kao mama. Tata uvek kaže da
jesam, ali jaje mrzim, nisam kao ona, ona je budala. Nije me briga da li
je ona bila ta koja je otišla, siguran sam da jeste, jer ona ne može ni sa
čim da se nosi. Lukas to takođe kaže. Ona je potpuno jebeno
beznadežna.”
A ja više ništa nisam rekla.
Njegovi mama i tata nisu bili sa njim. Ni njegov pametni veliki brat
Lukas, koji se takođe plašio da se suprotstavi Klasu - krišom bi pozvao
telefonom samo kada Klas nije bio u blizini. Ali ja sam došla u bolnicu.
Ja sam ga takođe povredila, ali ostalo je na tome; ono što sam uradila
bilo je nevažno, bila je to sitna pojedinost, i kada sam šapnula „Oprosti
mi”, on je rekao „U redu je, sada si ovde, to nije važno”, i poljubila sam
ga i on je poljubio mene i zavukao zdravu ruku ispod moje majice, u
moju kosu, zagrlio me oko vrata i ponovo poljubio, i ljubio me opet i
opet, jer nije mogao da živi bez mene, bilo je to pitanje života i smrti.

Da li sam stvarno verovala u to? Da sam mu ja potrebna da preživi?

Da. Jer to je bila istina. U vreme kada su ga prebacili na odeljenje
psihijatrije, njegov tata i brat bili su na skijanju u Cermatu. Odatle je
njegov tata avionom otišao u drugi grad zbog posla, a Lukas se vratio u
SAD. To zvuči kao šala, ali jedina osoba koja je posetila Sebastijana na
odeljenju za psihijatriju pre nego što sam ja došla tamo bila je Klasova
sekretarica, Majlis. Možda mislite da izmišljam, ali nije tako, a najgore
nije to što je Klas Fagerman poslao svoju pomoćnicu; najgore je bilo to
što je Klas Fagerman tačno znao koliko je to bolesno, ali je ipak to
uradio.
Sebastijan je dugo ležao u svom krevetu i plakao. Ja sam ležala
pored njega, i gledajući ga mogla sam da zaključim koliko je bio blizu
smrti; mogla sam da zaključim, kada ga pogledam, da je želeo da umre,
i mislila sam da ako samo ostanem sa njim, mogu mu pomoći da se
oseća bolje. Navešću ga da me gleda na taj način, kao da nikada nije
video ništa slično meni. Učiniću da se oseća izgubljeno, kao da je
izgubio oslonac i može da se seti samo jedne stvari: da me želi. A onda
ću smisliti, onda ću znati kako da spasem ljudsko biće. I sve će biti
dobro. Sebastijan će ponovo biti dobro.
Da li sam mislila na Samira? Možda. Ali on me nije želeo; nisam se
uklapala u njegov život, a on nije želeo da se prilagodi mome. Samiru
nisam bila potrebna.
Dok sam ležala tu u Sebastijanovom bolničkom krevetu i dok smo
oboje plakali, htela sam da osvetlim svet za njega, da mu pokažem
koliko je bio važan, da krenem sa njim, kod njega, zbog njega.
 O, sranje, mislite vi, ali samo zato što znate šta se dogodilo kasnije.
U tom trenutku, niko ništa nije znao. I niko me nije pitao: Da li ti to
želiš? Možeš li ti to? Niti rekao: Mi ćemo ti pomoći, ne možeš ovo potpuno
sama. Jer svi su znali da je ovo jedina mogućnost. Tu sam bila samo ja.
Niko nije pitao da li želim da spasim Sebastijana, ali svi me krivite
što nisam uspela.

Ne znam šta je doktor rekao kada je Klas Fagerman objasnio da ne

može da dođe u posetu svom sinu na psihijatrijskom odeljenju jer je
zauzet skijanjem i proslavom Božića, ali znam da niko nije iznosio
nikakve zahteve Klasu Fagermanu. Čak ni doktori. Možda su u sobi za
osoblje, kada Klas nije mogao da čuje, govorili jedni drugima, Neko
treba da ga postavi na svoje mesto, ali oni sami nikada nisu bili taj neko,
niko nije bio taj neko, a kada bi i ako bi sreli Klasa Fagermana, kada su u
teoriji mogli da kažu bilo šta, zaboravili bi šta je tu bilo toliko važno
ranije. Šta dođavola nije u redu s tobom, ti si mu otac? Gde je njegov brat?
Gde mu je majka? Nema šanse da bi ga pitali. Bili su toliko
impresionirani Klasom Fagermanom da se nikada ne bi usudili da kažu
bilo šta za šta nisu bili sigurni da će njemu prijati. I bili su prestravljeni
od mogućnosti da bi Klas Fagerman mogao da preusmeri svoju mržnju
i prezir na njih umesto na svog sina.
Ležala sam u Sebastijanovom krevetu i grlila ga dok nije prestao da
plače, dok nije zaspao, i ležala sam tu dok se nije ponovo probudio.
Nijedna osoba na celom svetu nije ustala i vikala dok je neko ne
čuje: Može li neko, molim vas, da ode po Sebastijanove usrane roditelje i
natera ih da ga vole kao što zaslužuje da bude voljen?
Kada je plakao tako jako da nije mogao da govori, poljubila sam ga.
On mi je uzvratio. Bilo nam je neudobno i njegova slina mi je skliznula u
usta i smetao nam je njegov zavoj, ali tada, u bolnici, Sebastijan je bio
ljubav. Bio je sve što mi treba, bio je tu sa mnom a ne na putu negde
drugde i istinski sam verovala da ću biti u stanju da nešto promenim.
Ne svet, nisam bila toliko naivna, ali mislila sam kako će biti kasnije,
kada bude otpušten iz bolnice, i kada budemo ležali na njegovom
velikom krevetu, goli i sami, a on će mi prelaziti prstom po stomaku i ja
ću udisati vazduh koji je on izdahnuo i ne, neće nam trebati niko drugi.
Prokleto je sigurno da nam neće trebati njegov bedni otac. „Trebalo bi
da on umre, a ne ti”, šapnula sam Sebastijanu na uho. Da li sam to
stvarno mislila? Naravno da jesam. Mrzela sam Klasa Fagermana. Htela
sam da sve žrtvujem za Sebastijana. Jedini problem je bio što nisam
imala pojma šta je to „sve”. Jer najveća od svega je ljubav, sve dok nešto
drugo ne postane još veće.
Došla sam do bolnice helikopterom i kolima; bilo je očigledno da
moram da dođem. Vratila sam se Sebastijanu i ostala sa njim. Jer sam
bila potrebna Sebastijanu. On nije imao nikoga drugog. Voleo me je. Bili
smo toliko srećni što smo imali jedno drugo.

Ono što mi sada, posle svega, nedostaje jeste ono stanje kakvo je
bilo kada sam mogla da osetim tu mlaku mešavinu osećanja koja
podseća na sreću. Onako kako je bilo za Božić kod dede, kada je svuda
bio sneg a u glavi sam osećala svežinu kao posle dobre kiše i emocije
su mi bile razblažene u savršenoj smesi.
Ljubav? Ne, ne nedostaje mi ljubav. Ljubav nije najveća ili najčistija,
ona nikada nije savršena smesa, samo nečista tečnost, ona koju
stvarno treba da omirišete pre nego što je probate. Ali postoji
opasnost da možda ipak nećete primetiti da je otrovna.
Ženski zatvor, noć
Druga nedelja suđenja: rano jutro, utorak

32.

Čak i usred noći, u najmračnijem času, bleda izmaglica, skoro svetlost,

nekako prodire u moju ćeliju. Ona dopire spolja, gde nikada nije
potpuno mračno, nikada potpuno tiho. Kada se probudim, neko vreme
ležim na leđima dok mi se oči ne prilagode, a onda oko sebe vidim
obrise. Tanko žuto ćebe prebačeno preko čaršava podiže se i spušta sa
mojim udisajima; oslanjam ruku na uzglavlje i osećam udubljenja koja
su moji nokti ostavili u mekoj borovini. U tim trenucima sam
najusamljenija.
Imala sam krevet od borovine kada sam bila mala. Htela sam krevet
na sprat i mama ga je kupila u Ikei, ali nikada nisam bila dovoljno
hrabra da spavam na gornjem spratu, pa bih se zavukla pod krevet i
ležala na leđima crtajući po okviru kreveta, ostavljajući tajne poruke za
potomstvo. Ponekad bih navela Amandu da se zavuče dole zajedno sa
mnom. Možda je naše prijateljstvo bilo najbolje u tim danima, kada se
život sastojao od sladoleda na štapiću, svetlucavih tetovaža iz
pakovanja slatkiša i proveravanja ko bolje ume da nacrta glavu konja.
Ali pod krevetom je bilo tesno; nikada nismo ostajale dole naročito
dugo.
Kada sam dobila novi krevet, u stilu kralja Gustava sa čipkastim
baldahinom, to je bio kraj mojih grafita. Taj sam zadržala dok nije došlo
vreme da Lina spava u pravom krevetu. Onda je krevet dodeljen njoj i ja
sam dobila novi, a Amanda je dobila pravu tetovažu, ljiljan na članku
ruke. Jedva se videla kada je nosila sat.
Sebastijan nikada nije prespavao u mojoj kući. Ne da bi mama i tata
imali problem sa tim, ali Sebastijan se nekako najbolje snalazio u
sopstvenom okruženju, a u mojoj kući nikada nismo bili sasvim sami.
On je više voleo da budemo sami. A to je postalo još važnije kada je
pušten iz bolnice. Hoću tišinu. Možeš li samo da ućutiš?

Ne moram da palim svetlo u ćeliji kada hoću da koristim toalet;

čelični krug na šolji se sija čak i u mraku. Sednem na njega i više mi ne
smeta što je tvrd i uzak i neudoban. Kada završim, pronalazim dugme
za puštanje vode bez pipanja uokolo jer tačno znam gde se nalazi.
Živela sam u ovoj sobi toliko dugo da se zalepila za mene, utisnula se u
mene kao usijanim gvozdenim žigom, zauvek i večno urezana u moju
kožu kao tetovaža urađena vrelim mastilom. Više se uopšte ne budim
pitajući se jednu slatku sekundu gde se nalazim, i nikada ne postavljam
sebi inventivno pitanje Zašto?
Ali i dalje imam svoje snove. A ponekad u njima budem sa njom,
Amandom, dok se smeje širom otvorenih usta, uzima me za ruku, i
štipa me jer ćemo ona i ja biti zajedno zauvek.
Ona i ja. I Sebastijan i ja.
Sama pomisao na njega, na to kako je bilo kada je postojao
Sebastijan, izaziva reakciju u mom telu. Nije važno što se moj mozak
buni; moje telo se seća, čak se i moja koža seća njega.
Pre Sebastijana, ja sam bila devojka koja kaže da ili ne. Nikada ništa
drugo. Ali sa njim, postala sam kao jedan od momaka. Nikada nije
menjalo stvar to što sam znala da ću kasnije mrzeti sebe. Rekla bih „oh,
hajde”, molila bih „molim te”, „još”, „još jednom”, „samo još jednom”.
Postoji samo jedna stvar koje se moje telo seća jasnije nego toga koliko
sam ga želela, a to je kako sam se osećala kada je umro.

Na mene je red da govorim. Za samo nekoliko sati. Prvo će me

Sander provesti kroz moju priču, a onda će tužiteljka postavljati svoja
pitanja.
Mogu da čujem u glavi šta će tužiteljka reći. Kako si mogla? Šta si
uradila? Šta si znala? Zašto ga nisi sprečila? Odgovori mi.
„Nije na tebi da objašnjavaš zašto je Sebastijan uradio to što je
uradio”, rekao mi je Sander. „Što brže to shvatiš i okaneš se toga, to
bolje. Moraš da se koncentrišeš na sopstvenu ulogu u ovoj priči.”
Sander ne misli da bi trebalo da pričam kako sam volela
Sebastijana; da to „nema nikakve veze sa ovim”. On neće da sluša kada
objašnjavam kako sam izdala Sebastijana. Kako je moja krivica što nije
bio psihički stabilan. Ili kako sam bila potrebna Sebastijanu. Kada
pričam sa Sanderom o tome, on uvek počne da prelistava neke papire
ili se okrene na drugu stranu ili traži naočare u džepu. Sander ne želi da
sluša šta smo Sebastijan i ja imali. Priča o našoj ljubavi je „nezgodna”.
On misli da naša ljubav sama po sebi čini da izgledam kriva. Ili glupa,
što je manje ili više isto.
To nema nikakve veze sa ovim. Ne moraš da pričaš o tome. Možeš to
da zadržiš za sebe. To nije pravno relevantno.
Ali postoje neke stvari koje Sander ne razume. Kada je on bio mlad,
kralj nije morao da poljubi Silviju na stepeništu palate kada su se tek
venčali. Kralj nije morao da posle večere drži govor na televiziji:
„Silvija, Silvija, ja te volim... bla-bla-bla...”, pred čitavom zemljom. Nisu
bili potrebni pisci govora da zadovolje potrebu plebsa za tvrdnjama
kao što su „Zajedno smo prošli pakao i potop, nismo izabrali lak put, ali
najveća od svega je ljubav.” U Sanderovo vreme, morao si takve stvari
da čuvaš u privatnosti. U Sanderovo vreme, trebalo je svoj život da
držiš za sebe, sve drugo bilo bi sramota. Ali to vreme je prošlo. A ja
znam šta će biti potrebno. Znam šta bih ja lično želela da znam: želela
bih da znam sve, tražila bih da čujem i poslednju pojedinost o
Sebastijanovoj i mojoj prljavoj, bolesnoj, otrovnoj ljubavi. Da bi se
razumelo zašto sam rekla da njegov tata zaslužuje da umre i zašto sam
upucala svog momka i svoju najbolju prijateljicu.
Možda nije na meni da objašnjavam zašto je Sebastijan uradio to
što je uradio. Sigurna sam da to nije pravno relevantno. Ali ja sam bila
tamo, on je bio moj dečko, poznavala sam ga bolje nego bilo ko drugi u
toj učionici - definitivno sam ga poznavala bolje nego njegovi
sopstveni roditelji. I ubila sam njega i Amandu. Ako ja ne objasnim, ko
če?
Zašto? I ja hoću da znam. A „zašto” je bezgraničan koncept, zahteva
potpunu otvorenost, a potpuna otvorenost zahteva da budem
opreznija sa svojim rečima nego što sam bila ranije. Jer čim nešto
kažem, to će postati istina.

Na dan kada je na mene red da govorim, najzad, posle svih

odgađanja, probudila sam se mnogo pre nego što je bilo potrebno.
To je najgore, probuditi se u vreme kada je najmračnije. To se
desilo danas, i čak i pre nego što sam otvorila oči znala sam da neću
moći ponovo da zaspim. Osećam mučninu; ustajem i stojim sa glavom
nagnutom iznad lavaboa, puštam vodu da teče; voda sa česme u
zatvoru nikada nije stvarno hladna ili stvarno vruća, ali umivam se, i
okovratnik spavaćice je mokar pa je svlačim. Onda stojim naga u sobi i
samo dišem, udišem i izdišem, udišem i izdišem. Hladno mi je i znojim
se.
Sander me je pripremio za ono što će se danas dešavati; vežbali
smo, vežbali i vežbali i vežbali, i ne, Sander nije smislio priču punu laži
da je naučim napamet, ali zna da ako počnem da mucam i crvenim i
znojim se, neće biti važno šta kažem, koliko sam iskrena - niko u toj
sudnici me neće slušati.
Optužena. To sam ja. Biće mi dopušteno da govorim; vreme je da
izložim svoju priču.
Sander mi je rekao da imam „pravo da se uzdržim”. To znači da
imam mogućnost da držim usta potpuno zatvorena za vreme suđenja.
Niko ne može da me natera da govorim; niko ne može da me natera da
odgovaram na pitanja. Ako hoću da ćutim, mogu da ćutim.

Sebastijan je pričao u bolnici, ali čim je izašao, prestao je da priča.

Ja sam ga ostavila na miru; nisam mu postavljala bezbrojna pitanja i
nisam tražila nikakve odgovore. Razumela sam da mu je potrebno da
čuti. Njegovi prijatelji su davali sve od sebe da se pretvaraju kako je sve
u redu. Niko od njih nije baš navaljivao da dođe na psihijatrijsko
odeljenje, ali kada se vratio kući postalo je teže praviti se da je njihova
gluma bila u Sebastijanovom interesu. Denis je bio najbolji u tome;
Labe je bio najgori. Prvi put kada je Sebastijan video Labea posle
Božića, Labe je počeo da plače i da ga grli, što je navelo Amandu da
pokuša isto, a to je bilo grozno. Sebastijan je to mrzeo.
Smrzavam se od kada sam se vratila u krevet. U ormaru imam
dodatno ćebe, ali previše drhtim da bih otišla po njega. Kada sklopim
oči, osetim kako me peku. Okrećem se na bok i pokušavam da rukama
obuhvatim kolena, pokušavam da dišem ispod ćebeta. Napadi
drhtavice dolaze i prolaze; skoro da imam vremena da se naviknem na
njihov ritam, kao da imam štucavicu, a onda samo prestaju isto tako
iznenada kao što su i počeli.
Kada jednom ispričam svoju priču, neće biti povratka nazad. Ali
ovde, noću, postoje različite verzije te priče, životi paralelni sa mojim.
Ne mogu da prestanem da razmišljam o njima. U jednoj verziji nikada
nisam poljubila Samira, nikada ga nisam pustila da me uzme za ruku,
nikada nisam otišla da njegovog stambenog bloka, on nikada nije
počeo da me mrzi ili da se stidi osećanja koja sam izazivala u njemu,
nije se osećao odgovornim za mene i našao je stvari mimo Sebastijana
da se zbog njih ljuti, a ja se nikada nisam ložila na Samira i nisam
morala da raskinem sa Sebastijanom, a Sebastijan nije pokušao da se
ubije, stanje mu se nije onako pogoršalo posle Božića, i ona poslednja
žurka se nikada nije ni desila i njegov tata nije odlepio i Sebastijan
nikada nije izgubio nadu da će ga njegov tata voleti i nikada nije ispalio
prvi hitac ni ostale hice, a ja nikada nisam ubila Amandu i nikada nisam
ubila Sebastijana i samo smo nastavili da živimo svoje živote, a to je
bolji kraj, bolji početak, bolji život.
Jer kada sam raskinula sa Sebastijanom i kada je on shvatio koliko
je lako umreti, tada je postao ubica. Nisam to shvatila dok nije bilo
prekasno.
U drugom, paralelnom svetu, ja sam ubila Sebastijana ranije -
prethodne noći, odmah posle žurke. Ne znam zašto bih to uradila, ni
kako, ali to bi ipak bilo bolje jer bi svi ostali još bili živi. U trećoj verziji,
uopšte nisam otišla kući posle žurke, a mama i tata su rano ujutro
pozvali policiju i policajci su me našli mrtvu u blizini Barakude. Utopila
sam se, i policija je otišla pravo kod Sebastijana i na silu ušla u kuću da
razgovara sa njim, pa on ne bi mogao da uradi to što je uradio u kući i
ne bi mogao da ode u školu da uradi ono što je uradio tamo.
U četvrtoj verziji, uopšte nisam otišla od Sebastijana posle žurke.
Odbila sam da odem iako mi je njegov tata to naredio, i ostala sam sa
Sebastijanom, naterala sam ga da ostane sa mnom, a da sam ja bila
tamo, on ne bi morao da ubije svog tatu. Onda bi svi drugi bili živi.
Amanda bi bila živa. A sve ove verzije imaju jednu zajedničku stvar. Ne
mogu da prestanem da razmišljam o njima. Ne još, u svakom slučaju.
„Važno je da nam kažeš.” Natapirana, policajka zadužena da me
ispita, rekla je to više puta nego što mogu da nabrojim. „Uradi to za
Amandu.”
Ljudi uvek misle da znaju šta bi mrtvi želeli. Amanda bi želela da
budeš hrabra. Amanda bi želela da kažeš istinu. Amanda bi razumela.
To je takva neverovatna gomila sranja. Amanda bi volela da je
nisam upucala. Amanda nije želela da umre. To je jedino u šta mislim
da možemo biti sigurni.
Istina je da se sve što se dogodilo nakon što sam se vratila
Sebastijanu, dogodilo zato što ja nisam uspela to da sprečim.
Da li treba da pričam i o drugim stvarima koje je Sebastijan bio?
Zao? Naravno, zašto da ne? Nije moja dužnost da ga branim. On je sada
sam, podjednako sam kao što sam i ja. Ali nisam sigurna da će mi to
pomoći, pa čak ni da je to naročito važno. Jer danas ću ja da govorim.
A posle toga će biti red na Samira.
Sudsko saslušanje u slučaju B 147/66

Državni tužilac protiv Marije Norberg

Druga nedelja suđenja: utorak

33.

Da, Samir je preživeo. Sebastijan ga je pogodio tri puta: meci koji su ga

pogodili u stomak i rame nisu izašli napolje, a jedan mu je prošao
pravo kroz ruku. Morao je da prođe kroz šest operacija, i izvadili su mu
pankreas. Nisam sigurna šta to znači, ali u sažetom lekarskom
izveštaju piše da će morati da uzima lekove do kraja života, da će samo
delimično moći da koristi levu ruku i da će mu se bolovi u kičmi uvek
vraćati.
Ali dovoljno je dobro da ide na faks, ništa manje nego na Stenford, a
kako Palačinka kaže, to je omogućeno zahvaljujući nadoknadi koju je
dobio od Fagerman grupe.
Samir nije samo oštećena strana. On je takođe zvezda među
tužiteljkinim svedocima, jedini svedok Ružne Lene iz same učionice.
Ona je ceo svoj slučaj izgradila na Samirovom svedočenju. I naravno, ja
znam šta je rekao. Transkripti sa njegovih ispitivanja uvršteni su u
izveštaj sa istrage, i ja sam ih pročitala. Čitala sam ih toliko puta da ih
praktično znam napamet. Samir je rekao da sam ja namerno pucala u
Amandu. Da sam uzela svoje oružje mirno i tiho, da Sebastijan nije
izgledao ni najmanje zabrinuto kada sam to uradila, da me Sebastijan
molio „Uradi to odmah, hajde. Hoću da to uradiš”, pre nego što sam
opalila. Prvo u Amandu. A zatim u Sebastijana.

U sudnici vlada tišina kada uđem da zauzmem svoje mesto. Vazduh

podrhtava od iščekivanja, kako bi to baka rekla. Čak i sudije izgledaju
drugačije. Ponovo su se naduli od važnosti, baš kao prvog dana. Samir
neće izneti svoje svedočenje do ponedeljka; mora nešto da obavi na
Stenfordu i sud je zaključio da je to u redu, ali ja moram da istupim
danas. Zbog toga su svi kao na iglama, jer ću ja da govorim. Ali s
obzirom na to da svi znamo šta će Samir da kaže, ne kapiram zašto su
svi tako napeti. Nema ničega što bih ja mogla da kažem što bi učinilo
da njegova priča nestane.
Sander kaže da se o Samirovom svedočenju „mora suditi u svetlu
situacije u kojoj se on našao”, i kaže da on može da „ukaže na
nedoslednosti u onome što je Samir primetio”. Ali ja znam da će, kada
jednom čuju ono što Samir ima da kaže, oni poverovati u to. Samir je
osoba kojoj se veruje.

Sander počinje postavljajući pitanja o meni. Pita koliko imam

godina, iako nema nikoga živog a da to već ne zna. Pita me gde živim, a
ja ne odgovaram „u Jušholmu”; kažem „sa mojim mamom i tatom i
malom sestrom... ona ima pet godina i zove se Lina.” Onda traži da
pričam kako mi je išlo u školi, a ja kažem „prilično dobro”. „Vrlo dobro”,
ispravlja me Sander. Kada je zagrevanje završeno, vreme je da
počnemo priču o onome „što se dogodilo”.
Sander mi je rekao da ne namerava da se „fokusira na Samirovo
tumačenje događaja”, ali da ću morati da pričam o učionici. Ali
počinjemo sa Sebastijanovim pokušajem samoubistva. Moram da
pričam o tome koliko je bolestan bio pre toga, o njegovim žurkama, o
tome kako mi se to nije sviđalo, kako sam počela da se viđam sa
Samirom, šta je Sebastijan rekao kada sam raskinula sa njim, o čemu
smo pričali u bolnici.
„Pričaj mi kako je bilo kada se Sebastijan vratio kući iz bolnice.
Možeš li to?”
Sebastijana su pustili kući nedelju dana posle Nove godine, istog
dana kada je počela škola. Ali dobio je još dve nedelje bolovanja, i
proveo ih je kod kuče. Isprva sam mislila da mu je bolje. Nije mu bilo
bolje, ali ja sam mislila da jeste. Sebastijan je prestao da izlazi, prestao
je da poziva po dve stotine ljudi na žurke u svojoj kući i da rezerviše
vikend-izlete u Barselonu, London i Njujork. Želeo je da bude sa mnom.
Po mogućstvu sve vreme, čak i kada je trebalo da budem u školi.
Takođe je prestao da priča šta ćemo raditi, gde ćemo putovati, kako
ćemo se zabavljati. Umesto toga je želeo da provodimo vreme sami.
Samo nas dvoje. U njegovoj kući, gde njegov tata jedva da se zadržavao
dovoljno dugo da promeni putne kofere. Mislila sam da je to dobar
znak. Nije se više onoliko napijao, nije više bio onako često urađen, i
nikada onako kao pre. Kada bi ga nazvali prijatelji dok sam ja bila tu,
preusmeravao je njihove pozive. Ako bi trebalo da se družimo sa još
nekim, hteo je da to bude u njegovoj kući, a ako bi se iko pojavio, nije
bilo neuobičajeno da se on izgubi u nekom drugom delu kuće. Ponekad
čak ni ja nisam mogla da ga nađem. Jednostavno bi nestao.
Naravno da je bilo očigledno da je u depresiji, ali istovremeno,
Sebastijan nikada nije bio toliko zaljubljen u mene kao u tih nekoliko
nedelja nakon što se vratio iz bolnice i hodao uokolo u pidžami. A
verovatno sam i ja njega tada najviše volela. Zbog čega?
Na kraju „Harija Potera”, usred najveće bitke sa Voldemorom, Ron i
Hermiona se poljube. Uradili su to jer su uvereni da će poginuti. Odmah
posle toga, Hari i Džini se poljube iz istog razloga. Mislim da me je
Sebastijan tada voleo više nego ikad jer je znao da je mogao da umre. A
ja sam osećala isto, jer sam takođe verovala da je mogao da umre. Tek
sada, sada kad znam šta se desilo, mislim da je možda čak i onda znao
da ne samo da je mogao da umre, već da će umreti, ili je bar znao da je
umreti lako, ako je odlučio da je to ono što želi.
To je prošlo. To intenzivno osećanje ljubavi.

Pričamo o Klasu. Sander traži da pričam o tome šta je Klas govorio,

šta je radio i šta nije radio.
„Da li je to bilo teško za Sebastijana?”
„Da li je Sebastijan bio razočaran svojim ocem?”
„Da li ste razgovarali o tome?”
A ja mu pričam. Pričam i o drugima, takođe. O Lukasu i njegovoj
mami i Labeu i svim onim žurkama i Denisu i drogama i Samiru. Sve
mu pričam.
„Možeš li da mi kažeš kako se Sebastijanovo zdravlje menjalo?”
Pričam mu i to.
Trebalo je da skoro dođe Uskrs pre nego što sam priznala sebi da se
ništa ne poboljšava, da je u stvari gore. Svi ostali su to shvatili mnogo
ranije, čak i Amanda. Jer još krajem februara, Sebastijan nije morao da
traži da bude sam, nije morao da izbegava pozive ili se pravi da je
bolestan kako bi izbegao suočavanje sa stvarima. Bili smo sami jer
niko nije hteo da bude sa nama.
Živeli su zauvek srećno sa osobom koju voliš funkcioniše samo u
knjigama; zauvek je dovoljno dugo samo ako je izmišljeno. A ljubav
nikome ne može da podari večni život.
Sanderu su važne dve stvari. Jedna je to što želi da pokaže kako je
Sebastijan bio u sukobu sa svojim ocem i da ja ni na koji način nisam
bila odgovorna za to. Da ga nisam ubedila da ubije Klasa, da bi
Sebastijan to uradio bez obzira na to šta sam ja rekla ili uradila. Druga
je to što želi da pokaže kako Sebastijan i ja nismo napravili zajednički
plan osvete, da se nismo izležavali u Klasovoj vili smišljajući planove
svog ubilačkog saveza. Sander hoće da natera sud da razume da su
meni nedostajali moji prijatelji, da ih nisam mrzela, da je Sebastijan
samo postajao sve bolesniji kao i ljući i čudniji. Sebastijan, ne ja.
Zato pričam sudijama i o tome, i novinarima i svima drugima.
Pričam o njegovoj rastućoj surovosti. O tome kako je Sebastijan prvi
put viknuo na mene „Zaveži!” iako ništa nisam rekla. „Ako ne zavežeš,
udariću te.” I kako sam postala ubeđena da će me udariti. I uraditi i
nešto drugo.
„Da li si se plašila Sebastijana?”, pita me Sander, a glavni sudija se
malčice naginje napred, gledajući u mene, čekajući moj odgovor.
Ali ja ga se nisam plašila, ne tada, ne taj prvi put. Ni drugi put,
takođe. Teško je to objasniti. Ja nemam formulu da pomognem ljudima
da tačno shvate kako sam se osećala.
„Da li je to stvarno istina?”, pita Sander. „Nisi bila uplašena?”
Umesto da odgovorim, osetim kako mi se u očima skupljaju suze; ne
mogu da ih zaustavim. Odmahujem glavom, i sada ne mogu baš ništa
da kažem jer previše jako plačem.
„Da”, uspevam najzad da kažem. „To je istina. Nisam se plašila za
sebe. Možda sam bila uplašena, ali ne da će me on povrediti.”
„Šta time hoćeš da kažeš?”
„Nisam mogla da ga ostavim.”
„Da li si mislila da će ponovo pokušati da se ubije ako ga ostaviš?”
Ja klimnem glavom. Panika mi je stegnula grlo. „Mhhhm.”
„Zašto to misliš?”
„Zato što je to rekao. I to je bila istina. Znam da je bila istina.”
„A ti nisi želela da se to dogodi.”
„Naravno da nisam.”
„Da li si ikada pričala sa nekim o tome, Majo? Da li si objasnila
koliko je situacija ozbiljna?”
Ja ponovo klimnem glavom.
„Da”, kažem. „Jesam.”
Sebastijan i ja
34.

Nismo znali da će Klas biti kod kuće. Ali bio je. Večerao je u kuhinji sa
četvoricom drugih matoraca. Jedan od njih je stajao pored grejne ploče.
Prepoznala sam ga; obično je nosio svoju do ramena dugu kosu vezanu
u nekakav žalostan rep (valjda je hteo da izgleda kao fudbaler) u
jednom od tri miliona kuhinjskih šoua na televiziji. Tog dana mu je
kosa bila masna i raspuštena i stajao je u Sebastijanovoj kuhinji
jednom rukom stežući ribu za vrat dok je u drugoj držao nož.
Televizijski kuvar je bio razvaljen od pića.
Klasje bio usred jednog od svojih nastupa, pričao je kako je lovio u
južnoj Africi i jedan od glavnih lovaca mu je naredio da donese još
municije. Mora da su svi čuli ovu priču najmanje dvadeset puta, ali svi
su se glasno smejali tačno u pravom trenutku.
„Sedite”, rekao je Klas usred rečenice, pre nego što je nastavio svoju
priču. Mi smo seli. Zašto? Zato što je Sebastijan uvek radio ono što mu
Klas kaže, a ja sam uvek radila ono što radi Sebastijan. „Možeš li da
dohvatiš dva tanjira?”
Okrenuo se prema čoveku najbližem meni, tipu od šezdesetak
godina. I njega sam prepoznala - nije bio ministar finansija, nego neka
druga vrsta ministra, možda ministar industrije i trgovine; srela sam
ga i ranije. Izgledajući zbunjeno, okrenuo se prema nizu polica.
Ministar nije imao pojma gde su tanjiri, a pored toga i on je bio
potpuno pijan. Morao je da jedno oko pokrije rukom da bi video kako
treba. Uperio je zatupasti kažiprst u frižider i upitao: „Gde držiš
tanjire?”
Ja sam ustala. „Ja ću ih doneti”, rekla sam. Htela sam da odem odatle
i ubrzam to nešto za šta smo trebali Klasu.
„A šta je s tobom danas, Sebastijane?” Klasje već bio završio svoju
priču. „Izgledaš trezan. Jesi li bolestan?”
Sebastijan se slabašno osmehnuo i oboma nam nasuo po čašu vina.
Iskapio je svoju, ponovo je napunio, pa je podigao prema svom tati da
mu nazdravi pre nego što je ponovo ispraznio.
„Vidim da se umetnuo na oca”, rekao je TV kuvar, stajući pored
mene. Sagnuo se da spusti činiju sa krompir salatom i grašak šećerac
na sto. „A takođe ima dobar ukus”, dodao je, uštinuvši me za ruku pre
nego što se vratio po ribu.
„Pa, nažalost, u tome grešiš”, rekao je Klas dok je kašikom stavljao
krompir na svoj tanjir i dodavao činiju dalje. „Nema nikakve proklete
sumnje da se nije umetnuo na mene. Proverio sam pre nekoliko godina,
i začudo moj je, ali je sto dvadeset posto mis Janćepinga. Čak
nadmašuje original. U poređenju sa njim, njegova majka deluje i
stabilno i pametno.”
Klasovi pijani prijatelji su se nasmejali. Možda pomalo neodlučno,
ali se jesu nasmejali. Niko nije mogao da veruje da je on ozbiljan. TV
kuvar se vratio, privukao stolicu i ugurao se između mene i
Sebastijana. Sedeo je tako blizu da sam mogla da ga namirišem,
mešavinu riblje utrobe, znoja i jake kolonjske vode.
„Ali molim te, reci nam”, nastavio je Klas. „Sebastijane, prljava crna
ovco u porodici. Kako si?”
„Da li te je briga?”, promrmljala sam ja, pokušavajući da izmaknem
stolicu na drugu stranu. Nisam mislila da je to bilo dovoljno glasno, ali
Klasje podigao pogled sa tanjira. Da li će početi da se smeje?
„Da li me je briga?”
TV kuvar me obgrlio rukom.
„On se samo šali, devojčice. Opusti se. Probaj hranu.” Uzeo je moju
viljušku, nabo parče ribe, i prineo ga mojim ustima. „Doleće avion...
zini, uzmi zalogaj za taticu.”
Klas je pukao, prasnuo u gromoglasni smeh, i delić sekunde kasnije
svi ostali su se ponovo smejali. ja sam otvorila usta. Ne znam zašto
sam to uradila, ali TV kuvar je već spremio još jedan zalogaj. Prineo ga
je mojim ustima. Dok sam gutala hranu, obrisao mi je usne salvetom.
Više nisam mogla da vidim Sebastijana, ali čula sam da se i on smeje,
onim smehom koji je uvek uspevao da izvuče iz sebe kada bi njegov
otac počeo da se smeje. Od toga mi je pripala muka. Sebastijan je bio
zaglavljen u ovome, nije mogao da se izvuče iz ovog maltretiranja, i
nikada neće moći. Zar nije mogao da vidi koliko je to bolesno? Naravno
da je mogao. Zar nije video koliko je njegov tata bolestan? Da, video je.
Koliko je odvratno njegovo ponašanje? Naravno. Zašto nešto nije
uradio? Zašto nije shvatao da ne možeš tako da se odnosiš prema
drugim ljudima? Zašto se pravila pristojnog ponašanja odnose na
svakoga osim na Klasa? Klas Fagerman je mogao da radi sve što poželi.
Mi ostali smo samo široko otvarali usta i gutali.
Možda mi je to što je TV kuvar pripremao treći zalogaj dalo snage
da se pokrenem. Spustila sam obe ruke na ivicu stola i odgurnula se od
njega i njegove jebene viljuške.
„Devojčice mala...”, pokušao je kuvar da se usprotivi kada sam se
sklonila. „Moraš da jedeš da bi porasla velika i jaka.”
„Široko otvori”, zakikotao se neko. Nisam mogla da čujem ko,
možda ministar, ali čula sam da se Sebastijan ponovo smeje. Kao
njegov tata. Sklopila sam oči, brzo i čvrsto, i bele tačkice su mi
zaplesale iza očnih kapaka.
Okrenula sam se prema Sebastijanu. „Ja sada idem kući.”
On nije odgovorio. Ne verujem da je čak i pogledao u mene. Ja sam
uvek gubila kada je morao da bira između mene i svog oca.
„To je verovatno dobra ideja”, rekao je Klas, posežući za činijom sa
krompirom da se posluži po drugi put. „Ovo je jebeno preukusno”,
nastavio je okrećući se prema kuvaru.
Napravila sam četiri koraka i stala tačno ispred Klasa.
„Da li stvarno misliš...”, uspela sam da kažem. Grlo me je bolelo. Glas
mi se jedva čuo. Počeću da plačem za nekoliko sekundi i morala dam da
izađem odatle pre nego što se to desi. Ali morala sam to da kažem.
„Misliš li da je ovo u redu? Zar nećeš preduzeti nešto u vezi sa tim?”
Progutala sam pljuvačku. Bila sam sjebana; već sam plakala. „Tebe boli
dupe što je Sebastijan bolestan, što ne može da izdrži... zar nećeš
preduzeti nešto u vezi sa tim?”
Klasje podigao pogled ka meni. Osmehnuo se.
„Da preduzmem nešto?” Glas mu je bio hladan kao led. „Reci mi,
Majo... šta hoćeš da preduzmem? Šta misliš da bi trebalo da uradim što
već nisam uradio? Molim te, tačno mi objasni šta bi to moglo da bude?”
Pokušala sam da mu uzvratim pogled. Pokušala sam da mi pogled
ostane postojan, ali nisam uspela. Da li je on to rekao da bi trebalo da
pričamo o tome nasamo? Da ovo nije prikladna tema za večeru među
gospodom? Ne. Klas nije bio postiđen, zašto bi bio? On nikada nije bio
postiđen; ništa nije moglo da ga ugrozi, nije bilo ničega što nije mogao
da kaže ili uradi pred celim svetom. Klas Fagerman se zavalio u stolici.
Spustio je svoj escajg. Svi ostali su takođe prestali da jedu. Gledali su u
mene.
„Slušamo te, Majo. Reci nam šta ti je na umu. Reci nam šta misliš da
bi trebalo da uradim.” Promućkao je vino u svojoj čaši. Žuta tečnost je
klokotala u njoj. Druga ruka mu je ostala nepomična, pored tanjira, sa
blago raširenim prstima. Na malom prstu je imao pečatnjak; kucnuo je
njime o sto.
„Ništa”, uspela sam da izgovorim. Bio je to samo šapat. Grlo me
peklo od napora. „Ne moraš ništa da uradiš.” Onda sam se okrenula i
otišla. Sebastijan nije pošao za mnom.

Mama i tata su gledali TV u dnevnom boravku kada sam stigla kući.

Otišla sam pravo u svoju sobu. Nisam htela da vide da sam plakala. Ali
zalupila sam vrata za sobom što sam jače mogla. Pretpostavljam da
sam samo htela da znaju da sam stigla kući, kako bi znali da ne spavam
kod Sebastijana iako sam subotom uvek ostajala tamo. Posle tri
minuta, tata je pokucao na vrata. Skinula sam farmerke i zavukla se pod
pokrivač. Bila sam završila sa plakanjem.
„Da li je sve u redu, dušo?”
Okrenula sam lice prema zidu.
„Naravno.”
„Želiš li da razgovaraš?”
„Hoću da spavam.”
Prišao je do mog kreveta, sagnuo se i sklonio mi kosu sa obraza.
„Laku noć, dušo.”

Sutra ujutru, mama je sedela nasuprot mene dok sam doručkovala.

„Šta se dešava, Majo?”
Slegnula sam ramenima.
„Da li ste se posvađali?”
Ponovo sam slegnula ramenima. Na trenutak niko ništa nije
govorio.
„Kako je on?”
„Nije dobro.”
„To smo i mi shvatili. Hoćeš li da mi nešto preduzmemo?”
Da, hoću.
„Ne.”
„Jesi li sigurna? Obećaj da ćeš nam reći ako išta možemo da
uradimo. Znamo da nije lako, da Sebastijan ima problema. Razgovarali
smo sa vašim profesorima, i oni to takođe razumeju. Oni shvataju da
ponekad moraš da izostaneš iz škole. A tebi i dalje ide veoma dobro, ne
brinu se za tebe.”
Progutala sam pljuvačku.
Trebalo bi da brinu za mene. Ja sam stvarno jebeno zabrinuta za sebe.
„Ti činiš veliku stvar, Majo. Njemu si potrebna, i tu si za njega.
Nema mnogo ljudi koji mogu da se nose sa tim u tvojim godinama.
Obećaj da ćeš reći ako ti bude trebala pomoć?”
„Ništa. Vi ništa ne možete da uradite.”
Mama se osmehnula. Pomalo prebrzo, i preširoko. Laknulo joj je,
bilo je skoro komično videti koliko je neverovatno srećna što ne mora
da se bavi ovim. Istovremeno, bila je zadovoljna, ponosna na sebe. Ovo
je za nju bilo super jutro; ovo je bila uloga mame koju je najviše volela
da igra. Slušaj svoje dete. Urađeno. Pitaj postoji li nešto što možeš da
uradiš. Urađeno. Pokaži da ti je stalo. Urađeno.
Da nešto uradim? Šta bi to moglo da bude? Reci mi, objasni mi,
moraš da kažeš kako mogu da doprinesem. To nije moja odgovornost.
Zaboga! Uostalom, Sebastijan ima svoje roditelje.

Obećala sam da ću odvesti Linu na gimnastiku. Ona je gurala

sopstvena kolica, koja smo ponele da bi mogla da sedi u njima pri
povratku kući; tada je obično bila već umorna. Samir je ušao u autobus
u blizini naše škole. Zastao je kada nas je video. Hteo je da prođe pored
nas i sedne dalje pozadi, ali kada ga je Lina pozdravila, okrenuo se u
stranu i pogledao nas.
„Kako ste?”
„Ideš li ti u školu i vikendom?”
On je odmahnuo glavom. „Zaboravio sam udžbenik iz matematike u
ormariću.”
„A kakva bi to bila katastrofa”, rekla sam, „da moraš da provedeš
celu nedelju bez svog udžbenika matematike.”
Na Samirovom obrazu se pojavila jamica. A ja sam odjednom
ponovo plakala. Bila sam umorna od plakanja. Ono ništa nije
popravljalo. Ali bilo je lakše ne plakati kada se Samir nije osmehivao.
Sve je bilo lakše kada je bio gunđav i ponašao se superuvrnuto i
odnosio prema meni kao prema govnetu. Pokušala sam da mu
uzvratim osmeh, da obrišem suze da ih ne primeti, ali nije upalilo.
Pogledala sam kroz prozor zavalivši se na svom sedištu što sam više
mogla. Nisam htela da Lina vidi da plačem.
„Hej...”, pokušao je on.
Idi dođavola. Mrzim te. Ne gledaj me tako ako me ne želiš.
 Obrisala sam suze nadlanicom.
Ti si kukavica, Samire. Da se nisi toliko plašio, to smo mogli da
budemo ti i ja.
„Kako se ti zoveš?”, pitala je Lina. Ona se uspentrala na svoje
sedište u klečeći položaj, i osetila sam toliko olakšanje kada sam
pogledala u nju da sam se nervozno zakikotala i prošla joj rukom kroz
kosu.
Ne želim više da plačem.
Samir se takođe nasmejao. Nagnuo se prema Lini tako da mu je lice
bilo na samo nekoliko centimetara od njenog.
„Samir”, šapnuo je, a Lina se veselo zakikotala.
Lina bi mogla da bude naš adut za oslobađanje od neprijatne
situacije. Mogli smo da je pustimo da brblja o stvarima koje su njoj
značile sve na svetu; nismo morali da se bavimo svojim sranjima sve
dok ona priča.
Previše sam umorna od toga da budem ljuta, Samire. I na tebe.
Lina je postavila svojih uobičajenih dvadeset pitanja ni o čemu.
Samir je odgovarao. S vremena na vreme bi pogledao u mene, i imala
sam dovoljno vremena da potisnem svoje suze. Ali onda je Lina
prestala da govori, spustila se na svom sedištu i izvadila knjigu koju je
ponela da je prelistava usput. Pretvarala se da čita, a na Samirovom
čelu pojavila se mala bora.
Ja sam odmahnula glavom. Slegnula ramenima. Spustila pogled.
Izvela sam sve one pokrete koje izvodiš kada želiš da osoba sa kojom
pričaš shvati da je to samo sranje, da je sve otišlo dođavola, ali ne
možeš to da kažeš jer to nije nešto što se govori.
Ne želim da pričam o tome. Nateraj me.
On je klimnuo glavom.
„Ti nisi odgovorna za njega”, započeo je.
„Da”, rekla sam ja, „zapravo jesam.”
„On je lud, Majo”, šapnuo je on. „A stvari koje radi nisu manje
nezakonite samo zato što ih radi kod svoje kuće a ne na Stureplanu. Ti
ne moraš da se brineš o njemu. To nije tvoja odgovornost.”
Ne radi se o drogama, Samire, one nisu ono najgore. Ne više. On se
pretvorio u drugačiju ličnost Nešto raste u njemu. Noću oseća bolove. To
je u njegovoj glavi i on glasno vrišti samo vrišti, šta god da je u njemu
otrovno je, ponekad ne može čak da podnese ni svetlost, čak ni najmanji
zrak svetlosti. Ne znam šta da radim. Pomozi mi.
Progutala sam knedlu, poigrala se Lininom kosom vezanom u repić,
pa sam se sagnula i pomirisala je. Koristila je mamin šampon.
Samir je ponovo klimnuo glavom. I pomislila sam da je razumeo. Da
je razumeo koliko je sve sjebano i da zbog toga ne pita da li on može
išta da uradi. Da je razlog što ne pita da li može da mi pomogne to što
je znao koliko je situacija stvarno loša.
Ali ja ništa nisam rekla. Baš ništa.
Lina i ja smo imale još dve stanice do Merbija. Prepešačile smo
zadnji delić puta do sportske sale, i dok sam joj pomagala da se
presvuče, dobila sam SMS poruku.
„Sve če se srediti”, napisao je Samir.
Trebalo je da odgovorim. Ali nisam. Umesto toga sam izbrisala
njegovu poruku. On nije kapirao. Ništa se neće srediti.
Nisam želela da budem u kontaktu sa Samirom jer Samir nije želeo
da ima išta sa mnom. On se takođe plašio, jer je bio jebena kukavica.
Trebalo je da odgovorim: Ne, neće se srediti Ili u najmanju ruku: Ti si
jebena budala, Samire Saide. Ali nisam.

Možda je zbog toga sve otišlo dođavola. Jer, Samir će naravno

pokušati da pomogne. I možda je želeo da mi pomogne jer je imao
nečistu savest. Samir je bio momak koji misli da može da pomogne.
Trebalo je da to shvatim.
Sudsko saslušanje u slučaju B 147/66

Državni tužilac protiv Marije Norberg

Druga nedelja suđenja: sreda - petak

35.

Kada sam završila sa pričanjem, ponovo je došao red na Lenu Pešon.

Pošto Samir nije mogao da se pojavi na sudu kada je bilo predviđeno,
glavna tužiteljka je počela dovodeći osobu koja je prva pozvala policiju.
Snimak tog poziva je pušten u sudnici.
Slušali smo uspaničeni glas pred iskolačenim, opčinjenim očima
sudija. Glas je vrištao o pucnjavi, a jedan mirni glas mu je odgovarao:
„Odakle zovete? Gde ste trenutno? Da li ste obavestili školsku upravu?
Da li ste započeli evakuaciju škole?” U pozadini smo mogli da čujemo
zvuke evakuacije: učenike koji trče, plaču. Takođe smo čuli kako mirni
glas postaje sve napetiji: „Mi smo na putu do tamo. Vozila hitnih službi
su krenula. Možete li da ih čujete? Čujete li sirene? Možete li da izađete
iz zgrade?”
Kada se pogleda u sudije, bilo je očigledno da je hitni poziv učinio
da se osećaju kao da su oni bili tamo. Zvuci, stvarni zvuci, panika,
stvarna panika. Vrištanje. Ali hitni poziv je učinio da se ja osećam
upravo suprotno: ono o čemu smo pričali i što smo sada slušali nema
nikakve veze sa onim što se meni desilo. Ja nisam mogla da se setim
nijednog od tih zvukova iz učionice. Hitni poziv je mogao da se odnosi
na bilo šta, bilo koga. Mogao je da bude izmišljen.
Zovite me Lena je postavila osam pitanja (brojala sam) ženi koja je
uputila poziv, čistačici koju nikada pre nisam viđela. Nije počela da
plače do četvrtog pitanja. Ali nije dala nikakve nove informacije, ništa
što nisam čula ranije. Sander nije postavljao nikakva pitanja.
Onda je Zovite me Lena uvela tri policajca koji su prvi stigli na lice
mesta. Jedan po jedan, pričali su šta su videli kada su došli, šta su
osećali kada su doneli odluku da uđu u učionicu, šta su tamo videli, šta
su uradili i šta nisu uradili. Dvojica su plakala - odnosno, jedan je
plakao a drugi je morao da se nakašljava i nekoliko puta guta pljuvačku
da ne bi zaplakao. Onog koji mi je oduzeo pušku i razgovarao sa mnom
nisam prepoznala, ali pogledao je u mene, i kada je to uradio, izgledao
je umorno. Više umorno nego uznemireno ili gnevno. On nije plakao.
Ali pomoćni sudija, žena sa leve strane glavnog sudije, svakako jeste.
Čak je morala da izduva nos.
Sander im je pokazao nacrt učionice i pitao da li mogu da potvrde
da su Samir i Amanda pronađeni na označenim mestima. Mogli su.
Tužiteljka je takođe ispitala dve učenice koje su bile napolju u
hodniku kada je pucnjava počela. Ja ih nisam poznavala, ali jedna od
njih je počela da drhti kada je pogledala u mene, stvarno da drhti, kao
da sam zombi ili, recimo, Čarls Menson - toliko zastrašujuća da joj je
već sama moja blizina izazivala epilepsiju. Ali kada je počela da lupeta
o onome što je čula o meni i Sebastijanu, da su „svi znali šta oni
spremaju”, glavni sudija ju je prekinuo.
„Mislim da ćemo se držati zadate teme”, reče on, a devojka, koja se
pretvarala da me zna ali u stvari nije imala pojma kakvi smo bili
Sebastijan i ja, porumene u licu.
Sander je postavio po tri pitanja obema učenicama: „Da li si lično
poznavala Sebastijana? Da li si lično poznavala Maju? Da li su vrata
učionice bila zatvorena?” One su odgovorile: „Ne. Ne. Da.”
Labe je svedočio putem video-linka. Odbio je da ga ispituju u
sudnici ako ja budem u njoj prisutna, a glavni sudija je odlučio da je to
prihvatljivo. Labe je rekao da su „svi brinuli” za Sebastijana, i da su „svi
znali da je imao problema”, i da smo Sebastijan i ja „prestali da
izlazimo kao što smo izlazili ranije”. Nije pomenuo da su oni počeli da
nas izbegavaju, osim kada su želeli da idu na žurke, i nije zaplakao pre
nego što je počeo da priča o poslednjoj žurci, kada je objasnio da je
došao iz svog internata izvan grada „jer je izgledalo da je to važno” i da
je posle žurke prespavao u Amandinoj kuci. Kada je morao da objasni
kako je ostao u krevetu kada je ona sledećeg jutra otišla u školu, jecao
je još više. Jedva ste mogli čuti šta govori. Meni je bilo drago što nije u
sudnici. Nisam morala da gledam u njega; nisam želela da ga više ikada
vidim. Sander mu nije postavljao nikakva pitanja. „Hvala ti”, rekao je
glavni sudija kada je Labe završio. „Hvala”, promrljala je tužiteljka Lena
u svoj mikrofon, ali do tada se Labe već isključio.
Onda je Zovite me Lena ispitivala kriminalističke tehničare sa mesta
zločina. Oni su morali da objasne na kom oružju su nađeni moji otisci
na okidaču, a na kom na cevi. Pričali su koje je oružje, prema nalazima
istrage, ubilo prvo Amandu a onda Sebastijana, i na osnovu čega se
smatra da sam ja pucala iz njega. Sanderovo ispitivanje tehničara
vrtelo se oko ugla pucnjeva i mogućnosti greške i mesta na kome sam
stajala kada sam opalila iz puške, i izložio je izveštaj sa istrage koju je
on naručio, pa im omogućio da iznesu svoje mišljenje o tome koliko je
ona pouzdana bila. Ne znam da li bih razumela zašto je postavljao sva
ta pitanja da nisam već znala da pokušava da pokaže kako nije
neuobičajeno da neko (ja) ko nije naviknut na vatreno oružje toliko
promaši (i pogodi Amandu umesto Sebastijana).
Kada je završio s pričom o tome šta su tehničari mislili gde sam
stajala kada sam pucala iz puške, počeo je da priča o torbi u mom
ormariću. Tužiteljka je pitala: „Da li je moguće odbaciti tvrdnju da je
Maja nosila torbu?” Tehničar je rekao da nije.
Sada je bio red na Sandera. On se upitao: „Koliko je verovatno da je
Maja nosila torbu a nije ostavila otiske na njoj?”
„Nije naročito verovatno.”
Posle ovoga je došlo vreme da pretrese pitanje „bombe”. U
izveštaju sa istrage, to je nazvano „eksplozivnim materijalom”. U
tužiteljkinom izlaganju, „eksplozivni materijal” je pomenut kao faktor
koji ukazuje da smo Sebastijan i ja planirali „još sveobuhvatnije
uništenje” i da se „još veći napad na školu ne može isključiti kao
mogući cilj”. Istražitelji su uspeli da prate poreklo „bombe” do dvojice
građevinskih radnika koji su obavljali neke poslove na kući Klasa
Fagermana. Bila je to zapravo samo polovina bombe, moglo bi da se
kaže, jer u stvari nije imala okidač. U izveštaju sa istrage je pisalo da je
Sebastijan verovatno ukrao tu stvarčicu kada su radnici došli da dignu
u vazduh stenu koja se nalazila na mestu gde je kasnije napravljena
Fagermanova kućica za čamce. Ili je možda eksploziv ostavljen na tom
mestu, a Sebastijan naišao na njega i zadržao ga za sopstvene potrebe.
U svakom slučaju, građevinski radnici nikada nisu prijavili da im je
ukraden, niti su hteli da priznaju kako su loše vodili računa o svom
materijalu.
Tužiteljka je obrazlagala da „bomba” ukazuje na to da smo
Sebastijan i ja planirali napad već neko duže vreme, ali Sander je bio
drugačijeg mišljenja. Činjenica da Sebastijan i ja još nismo bili u vezi
kada je Klasova kućica za čamce napravljena bila je samo jedna od
njegovih primedbi. Sander je takođe želeo da tehničari priznaju da
predmet u mom ormariću nikada nije predstavljao opasnost. Nije
mogao da se detonira, barem ne u stanju u kome je bio ostavljen u
školi. Tako je, po Sanderovom mišljenju, bilo bespredmetno
raspravljati o „bombi” i njenoj svrsi, pošto se ona čak i nije mogla
definisati kao bomba.
Tužiteljka je tvrdila da Sebastijan nije znao da je predmet
beskoristan. Tvrdila je da to da li je bomba bila funkcionalna ili ne
„nema veze sa motivom”. Ona i Sander su se raspravljali o tome neko
vreme dok ih glavni sudija nije prekinuo i rekao da „nagađanja o
Sebastijanovom uvidu u funkcionalnost pomenutog predmeta mogu da
se zaustave na tome”. On je smatrao da pitanje da li je Sebastijan bio
dovoljno glup da misli da je „bomba” funkcionalna nema nikakav
značaj.
Sander je tehničaru postavio još gomilu pitanja. Tehničar je davao
opširne odgovore. Nisam razumela ni pola od toga što je govorio. Ali
kada je glavni sudija upitao na šta Sander želi da ukaže, „s obzirom na
to da optužba obuhvata samo do kraja sprovedene zločine”, Sander je
postao nestrpljiv.
„S obzirom na to da je čitava ova kriminalistička istraga zasnovana
na potpuno neopravdanoj pretpostavci da je moja klijentkinja
nameravala da sravni školu sa zemljom, mišljenja sam da je izuzetno
važno pokazati da, pod A, moja klijentkinja ne može da se poveže ni sa
torbom ni sa njenim sadržajem, i pod B, sadržaj torbe nikada nije
predstavljao nikakvu opasnost.”
Posle toga mu je sudija dozvolio da nastavi sa ispitivanjem. Ali ja i
dalje mislim da je to bilo glupo od Sandera, jer je sudija sve vreme
izgledao iznervirano. Duboko i čujno je uzdisao, a jednom je čak
pogledao na svoj sat, što nikada pre nije radio.
Kada su završili sa pričom o bombi, Sander je prešao na
„nedostatak dokaza da se povezu torba, sef sa oružjem, i drugo oružje
nađeno na mestu zločina sa mojom klijentkinjom.”
„Koliko je verovatno da je Maja pakovala torbu? Otvarala sef sa
oružjem, držala drugo oružje?”
„Ta mogućnost se ne može odbaciti.”
Na Sanderovom čelu se pojavila bora.
„Da li ste našli njene otiske bilo gde osim na ručkama torbe? Na
rajsferšlusu? Unutra? Da li ste pronašli njene otiske na sefu za oružje?
Na drugom vatrenom oružju?”
„Ne. Ne. Ne, ne, ne.”
Sander je posle toga prestao da postavlja pitanja, ali bora nije
nestala sa njegovog čela. A glavni sudija je naizgled i dalje bio ljut.
Ne mislim da je taj konkretni deo suđenja prošao naročito dobro za
nas.
Patolozi su došli da pričaju o obdukcijama. Koliko su godina žrtve
imale (za Denisa je procenjeno da je bio star između petnaest i
dvadeset godina), gde su izdahnule (Denis, Krister i Amanda su
proglašeni mrtvim u učionici; Sebastijan je umro u kolima Hitne
pomoći na putu za bolnicu), i kako su umrle (nije bilo dovoljno reći da
su pogođene iz oružja; morali su da pričaju o tome kakva su tačno
oštećenja meci izazvali i kako su mogli da ustanove koje su rane bile
smrtonosne a koje nisu).
Dok su stručni svedoci govorili, ja sam ih proučavala pogledom;
pažljivo sam posmatrala njihova lica. Htela sam da vidim da li njihov
način govora, češanje po nosu, griženje donje usne, sklanjanje kose sa
lica mogu da mi daju neki ključ za razrešenje nerešive zagonetke.
Nije uspelo. Samo je učinilo da poželim da povratim.

Tražila sam od Sandera da mi omogući da izađem iz sudnice dok

Amandina majka bude svedočila, ali on je to odbio. Amandina mama je
zahtevala da sedim u susednoj prostoriji i gledam njeno svedočenje
preko ekrana, ali to je odbio glavni sudija. A Sander je takođe
protestvovao, iako sam mu rekla da će tako biti manje neprijatno.
Amandina mama je morala da sedi na mestu nedaleko od mene,
nekako dijagonalno pored mene. Bila mi je okrenuta profilom. Izgubila
je svu boju sa lica i pola kose; od vitkog izgleda stigla je do izmučenosti.
Jedva sam je prepoznala. Tužiteljka ju je pustila da dugo priča o
Amandi: kakva je bila, šta je volela da radi, šta je planirala posle mature.
Sudija joj nije rekao da se drži teme.
Amandina mama nije morala da priča o Amandinoj smrti, jer
naravno nije bila tamo, ali je pomenula kako je smatrala čudnim što
Amanda i ja provodimo sve manje vremena zajedno tokom tog proleća,
i to što joj je Amanda rekla da Sebastijan i ja najviše volimo da budemo
sami, i da je ona, Amandina mama, bila zabrinuta - zabrinuta za mene i
Sebastijana, ali nikada za Amandu.
Kada je došlo vreme da Sander postavi svoja pitanja, pomislila sam
da je sve završeno. Ako je postojala ijedna stvar koju sam razumela u
vezi sa njegovom taktikom, to je bila činjenica da nikada nije postavljao
pitanje ako nije bio siguran u odgovor. Mislila sam kako je očigledno da
će želeti da Amandina mama završi s pričom što je pre moguće.
 Ali kada sam čula šta je rekao, htela sam da ga povučem za ruku. Da
ga nateram da povuče pitanje. Zar ne vidiš kako me ona gleda?, htela
sam da kažem. Zar ne vidiš koliko me mrzi? Ona želi da ja budem mrtva
umesto Amande. Nikada nisam videla da me neko toliko mrzi. Zar ne
vidiš?
„Da li vi mislite da bi Maja namerno povredila Amandu?”, pitao je
Sander. Glas mu je bio potpuno ravan i bezizražajan.
A Amandina mama je na trenutak zaplakala pre nego što je
odgovorila. Onda je okrenula glavu i pogledala pravo u mene.
„Ne”, rekla je. „Maja to nikada ne bi uradila. Maja je volela Amandu.”
Ženski zatvor
Druga nedelja suđenja: vikend

36.

Odbijam. Ostajem u svojoj ćeliji čitav vikend. Nema šanse da će me

izvući napolje na „pauzu” ili me ubediti da treba da obučem odeću za
vežbanje i vrtim stopalima ukrug i ukrug na onom pokvarenom
trenažnom biciklu. Niti ću pristati da „razgovaram s nekim”. Hoću da
povratim na samu pomisao da dopustim ljigavoj vikend-stažistkinji na
poslednjoj godini psihologije da sedi ovde i prelistava svoje beleške ne
postavljajući nijedno pitanje jer na spisku stvari koje treba da uradi
nema nikakvih pitanja, samo stvari o kojima „treba voditi računa”.
Da li loše spava? Da li pokazuje znakove nervoze? Anksioznosti?
Nagle promene raspoloženja? Da li joj izbija pena na usta?
Ostajem u svom krevetu. Pokazujem znake promene raspoloženja.
Moraće da mi navuku luđačku košulju ako hoće da izađem odavde pre
nego što dođe vreme da se vratim u sudnicu. Odbijam.

Amanda je sahranjena u subotu u tri po podne, pet nedelja nakon

što sam je ubila. Sahrana je obavljena u jušholmskoj kapeli.
Amanda i ja smo primile prvu pričest u jušholmskoj kapeli u leto
između osmog i devetog razreda osnovne škole; nosile smo istovetne
bele odore i nosile smo ih preko podjednako belih haljina; njena je bila
Chloe, moja Stella McCartney. Njena je bila nova; mama je moju našla u
prodavnici polovne odeće na Karlaplanu. Ali izgledale su skoro isto.
Zvonaste suknje, kratke taman koliko treba, blistavi pamuk; obe smo
nosile krst od belog zlata na tankom, izuzetno dugom lančiću. Tog jutra
smo već dobile poklone od svojih roditelja: obe smo dobile sat, iste
marke ali različit model, i smejale smo se tome što su naši roditelji bili
toliko slični da su radili iste bezvezne stvari u isto vreme, a da čak nisu
morali ni da unapred razgovaraju o tome. Ali uglavnom smo se smejale
tome koliko smo bile slične, Amanda i ja, da smo mogle da budemo
sestre. Tata je čak to i rekao kada smo otišli po Amandu da bi nas
dovezao do crkve sat vremena ranije.
Vas dve biste mogle da budete sestre.
Nije bilo ispitnih pitanja, razume se. Nismo bile nervozne. Među
onima koji su trebali da prime prvu pričest govorkalo se da ćemo
morati da učimo, da će nam možda postavljati pitanja u crkvi i da
nećemo biti primljene ako ne odgovorimo ispravno. Ali na kraju su svi
primljeni. Pripremili smo kratke predstave sa biblijskim motivima, i
svaku smo započinjali govoreći ko će u njoj da glumi, pišteći od
potisnutog smeha dok su se svi predstavljali. „Zdravo, ja se zovem
Jakob, i ja ću glumiti običnog čoveka.” „Zdravo, moje ime je Alis, ja ću
glumiti Isusa.”
Nekoliko klinaca je izabralo da čita stihove iz Biblije. Od Amande je
traženo da održi „spontani” govor o „nečemu važnom što je naučila”, i
ona je pročitala šta je napisala o tome zašto je „laganje loše”. Sveštenik
je to prethodno pročitao i uneo nekoliko ispravki, ne priznajući da želi
da upravlja onim što će ona tačno reći.

Ovde postoji i zatvorski sveštenik, sa ožiljcima od akni i cipelama

sa gumenim đonovima debelim pet centimetara. Nemam nameru da
razgovaram ni sa njim. Planiram da ostanem u krevetu ceo vikend,
čekajući doručak, pa ručak i najzad večeru. Spavajući. A onda ću raditi
to isto i sledeća dvadeset četiri sata. Sledeća nedelja je poslednja.
„Onda će biti gotovo”, rekla je Suse kada je došla da mi „poželi
prijatan vikend”.
Naravno da hoće.

Nemoguće je isprati krv. Gledala sam u pozorištu tog „Magbeta”

koji je bio toliko dosadan da ti utrne mozak. Krv ostavlja mrlju, koliko
god jako da trljaš. A ako trljaš dovoljno jako, napravićeš rupu na svojoj
koži i onda će isteći još krvi. Nikada se neće završiti sa tim. Amandina
mama mi nikada neće oprostiti. Ja nikada neću oprostiti sebi.
A šta je sa svima vama? Šta vi mislite? Znam šta ste uradili, šta još
uvek radite; trošite vreme pokušavajući da me naterate da se uklopim
u sliku onoga što vi mislite da jesam. Odbijate da priznate da se ja ne
uklapam ni u kakav kalup, pozitivan ili negativan. Ja nisam istaknuta
članica učeničkog veća, nisam hrabra žrtva silovanja, nisam tipični
masovni ubica, ni prilično pametna, prilično lepa trendseterka. Nikada
ne zaustavljam taksi u cipelama na štiklu. Nemam nikakve tetovaže ni
fotografsko pamćenje. Nisam ničija devojka, ničija najbolja prijateljica,
ničija ćerka. Ja sam samo Maja.
Vi mi nikada nećete oprostiti.
Kladim se da ste vi tipovi koji prolaze pored prosjaka na ulici i
misle To sam mogao da budem ja, i oči vam malo zasuze jer ste tako
saosećajni i dobri ljudi. I mislite Svako može da se razboli i Potrebno je
tako malo da se nađeš u finansijskoj krizi i možda dobiješ otkaz ili te isele
iz kuće i Oh, to sam mogao da budem ja. U prljavim pantalonama,
oborene glave, dok čekaš malo sitnine, i kupuješ kafu u MekDonaldsu.
Vi želite da pokažete saosećanje. Jer to je ono što dobri ljudi rade. Svi vi
želite da budete dobri ljudi. Ali zapravo se samo pretvarate. Nema
šanse da stvarno poverujete da biste to mogli da budete vi. A osim
toga, vrhunac je egoizma misliti da se morate osećati lično pogođenim
kako biste iskusili saosećanje. Empatija je upravo suprotnost tome.
Radi se samo o osećanju da odvratni bednik koji smrdi kao govno i
nema apsolutno ništa zajedničko sa mnom ne bi trebalo da živi ovako.
Jer bez obzira na to šta je uradio, ne zaslužuje da živi na dušeku
natopljenom urinom. Da ste zaista saosećajni, znali biste da to važi i za
mene.

Samir kaže da sam ja htela da Amanda umre, da sam namerno

pucala u nju. Od prvog ispitivanja je govorio da je to video vrlo jasno,
kako sam naciljala i opalila, i kaže kako misli da sam sebi dopustila da
Sebastijan utiče na mene, da u mom svetu niko nije bio važniji od
Sebastijana, da sam radila sve što mi on kaže, da sam žrtvovala svoj
život za njega, da sam ubila Amandu i Sebastijana jer mi je Sebastijan
rekao da to moram da uradim.
„Koji su to ’vi’?”, pitala sam Samira pre nego što se sve to dogodilo.
„Ti to ne kapiraš”, odgovorio je on.
Mislim da ste svi vi na Samirovoj strani jer vam se on dopada više
nego ja. I mislite da vas to čini boljim ljudima. Samirova sudbina je
ostavila utisak na vas; on je taj sa kojim se identifikujete. Ja sam samo
bogata kučka.
 Uzimam pilule za spavanje u jedanaest sati ujutru i spavam u vreme
ručka. Ali oni me ostavljaju na miru. Do sada su me ostavljali samu.
Naravno, proveravaju me s vremena na vreme, ali ne dovoljno često da
bi postalo jasno da sam pod pojačanim nadzorom.
Oni znaju da me slušanje Amandine mame „uzrujalo”. Znaju da
„treba” da me ostave na miru, ali i dalje moraju da me „drže na oku” jer
bih mogla da budem opasna. Opasna po samu sebe, pošto sam pod
„velikim pritiskom”.
Ali na poslužavniku sa mojim današnjim ručkom je komplet
plastičnog escajga. I viljuška i nož da pokušam da ih naguram u grlo,
ako budem imala snage za to.
Jedan od čuvara dolazi sa večernjim novinama, spušta ih na moj sto
i ponovo odlazi.
Nije rekao ništa posebno o novinama, što verovatno znači da u
njima nema ničega o meni; obično mi to odmah kažu.
„Hoćeš da čitaš?”, pitaju me, pokazujući na naslov (uvek na prvoj
stranici), a ja uglavnom hoću. Ako neću, ponesu novine sa sobom kada
krenu. Ali danas ne kažu ništa, jednostavno ostavljam novine da leže tu.
Jer čak i ako ništa nije rekao, taj čuvar, postoji rizik da bi u novinama
moglo da bude nešto o Amandinoj mami ili Sebastijanovoj mami ili
nekoj drugoj prokletoj mami. A ako postoji išta sa čime trenutno ne
mogu da se nosim, to su takva sranja.

U vezi sa svojim ispitivanjem patologa, glavna tužiteljka Lena

Pešon prikazuje na ekranu izveštaj sa Amandine autopsije. Čita ga
naglas. Čita naglas gde su moji meci pogodili Amandu i šta su ti meci
uradili njenom telu. Koristi skicu učionice da nam pokaže gde je
Amandino telo ležalo i gde sam ja sedela kada je policija uletela unutra.
Čak je donela oružje u sudnicu. Spakovano je u zalepljenu plastičnu
kesu. Meci, pet komada, nalaze se u dve odvojene, male plastične kese.
Jedna kesa za Amandu, jedna za Sebastijana. Tužiteljka je donela i te
kese. Ćutke sam brojala u sebi do pet, jedan, dva, tri... Potrebno je
užasno mnogo vremena... četiri, pet... Kako sam mogla da ispalim toliko
hitaca?
Nije donela Amandino telo. Ono je kremirano i sahranjeno.

Na dan Amandine sahrane ležala sam u svojoj ćeliji. Niko me nije

saslušavao; ostavili su me na miru i celog tog vikenda. Ne verujem da je
to bilo zbog toga što su pokazivali neki naročit obzir prema meni; ne
mislim da su znali da je tog dana Amandina sahrana i da će to biti
„teško” za mene. Verovatno je to bila samo čista slučajnost. A samo na
početku su me ispitivali svakog dana; posle toga se situacija smirila.
Znali su gde sam i znali su da nikuda neću da odem, tako da nije bilo
razloga da rade vikendom ako nisu morali.
Mislila sam da me gledaju posebno čudno, stražari koji su dolazili i
odlazili. Možda su znali da je to Amandin dan, možda je pisalo u svim
novinama, možda je to bila vest sa naslovnih strana, možda je to bila
udarna informacija na oba glavna televizijska kanala. Ali u to vreme mi
nije bilo dopušteno da čitam novine, a oni mi ništa nisu govorili, samo
su buljili.
Ali znala sam koji je to dan. Sander mi je rekao, i nisam to
zaboravila.
Provela sam ceo dan Amandine sahrane sedeči na podu svoje ćelije.
Posle ručka sam zvoncetom četiri puta pozivala čuvara da saznam
koliko je sati, a kada su mi rekli da je pola tri, počela sam da brojim u
sebi. Trideset puta: jedan Misisipi, dva Misisipija... sve do šezdeset. A
kada sam bila skoro sigurna da je tri sata, uključila sam muziku koju
sam ranije spremila. Mama mi je poslala moj stari ajpod. Trebalo je
gotovo dve nedelje da ga stvarno i dobijem, jer je policija morala da se
uveri da nema pristup internetu, i morali su da preslušaju sve pesme
da se uvere - pa, ne znam zasigurno u šta su hteli da se uvere, ali
pretpostavljam da su proveravali postoje li skrivene poruke umetnute
između maminih dosadnih pesama koje peva promukla pevačica sa
razmakom među zubima i tatine dosadne muzike za sredovečnog tipa
koji je u fazonu slušam ovo jer bih voleo da imam električnu gitaru i blagi
problem sa drogom. Ili da tu nema ničega što će mi konačno pomoći da
se odlučim i ubijem se. Kada su završili sa pregledom uređaja, dali su
mi ga, a ja sam ga slušala u svojoj ćeliji za vreme Amandine sahrane u
kapeli u kojoj smo primile prvu pričest, obučene kao sestre.
Osim muzike koju sam ja ubacila u uređaj, mama je uspela da skine
tri moje najslušanije liste sa Spotifaja. Sa njih je policija uklonila tri
nevine pesme, ali je ostavila dve koje su dokazivale da ako je neko
zaista saslušao sve pesme da se uveri da neću čuti ništa što će me
učiniti sklonom samoubistvu, taj neko je bio prilično tupav. Ali nisam
se žalila. Jedine pesme koje sam uopšte mogla da trpim bile su one koje
su stvarno bolele.
Kada sam pomislila da je tri sata, legla sam na pod ćelije; nije bilo
mnogo prostora, pa sam morala da legnem dijagonalno sa stopalima
ispod kreveta. A onda sam zamislila kako je kapela izgledala. Kako je
bila puna ljudi. Kako je cela škola, svi, svi oni, bila prisutna. Bili su
obučeni u belo, baš kao Amanda i ja na našoj prvoj pričesti, i doneli su
cveće. Amandini brat i sestra i roditelji dočekivali su ljude na ulazu.
Plakali su sve dok im više nije ostalo suza. Sada izgledaju samo umorno
i zbunjeno. Pogotovo Eleonora, Amandina mlađa sestra. Amandin brat
je bio ljut. Nije bilo dovoljno mesta za sve u kapeli, pa su oni koji nisu
bili posebno pozvani morali da ostanu napolju; stajali su pored puta sa
svojim cvećem u rukama. Onima koji nisu poznavali Amandu dovoljno
dobro da bi bili unutar crkve još uvek je ostalo suza. Plakali su i grlili se
dok su televizijske ekipe to snimale a vrata crkve se zatvarala i oni koji
su najviše plakali i najduže se grlili nadali su se da če da završe na nekoj
slici kako bi mogli da vide u vestima koliko su bili tužni.
Mama i tata i Lina nisu mogli da budu na Amandinoj sahrani. Teško
da su mogli da pošalju cveće ili izraze saučešća. Izbacili bi ih, spalili -
takvi gestovi bili bi doživljeni kao izazivanje.
Ali ja sam i dalje mogla da osetim, celim svojim telom, kako je Lina
vukla mamu za ruku i pitala, Mama, mogu li da odem? Hoću da dam
Amandi cvet, a mama joj odgovorila, Ne, dušo, ne možeš da ideš. Čak i ako
je to samo u mojoj mašti, mogu to da osetim u telu. Mogu da čujem reči
koje mama nikada ne bi glasno uputila hini: Oni te ne žele tamo.
Čudno je kako se moje telo seća. Mogu da se setim kakav je bio
osećaj grliti tatu dok sam bila mala i pritiskala nos na njegov tvrdi kuk,
kako sam ga obuhvatila rukama oko nogu. Mogu da se setim kakav je
osećaj bio kada se sagnuo i podigao me da bi mogao da me zagrli.
Sećam se njegovih ruku oko mog struka. Ali ne mogu da se tačno setim
kada je to uradio. Ne mogu da se setim prvog ili poslednjeg puta,
nijedne određene prilike. Ne mogu da se setim toga dovoljno jasno da
bi prestalo da me boli.
Da li Lina zna da je Amanda mrtva? Da li je preklinjala, Molim te,
molim te, mogu li da odem da kažem zbogom Amandi? Telo me boli kada
pomislim na to. Može li moje telo da se seti stvari koje se nikada nisu
desile, ili ovo znači da je ona to zaista pitala?

Na Amandinoj i mojoj prvoj pričesti, ja sam čitala stihove iz Biblije.

Sama sam ih izabrala. Amanda i ja smo provele celu noć ležeći na
neudobnom kamperskom dušeku i pokušavajući da nađemo neke
dobre. Luka, Jovan, Psalmi Davidovi, Knjiga propovednikova - to su bili
sveštenikovi predlozi. Postojao je jedan deo u Psalmima o Bogu kako
„udara sve neprijatelje moje po obrazu”, izbija im zube, nešto u tom
smislu. Smejale smo se tome, Amanda i ja. Histerično smo se smejale
većini stihova; bilo je nečega u jeziku i sveštenikovom izrazu lica i
Amandinim pokretima. Bilo je nemoguće shvatati to ozbiljno. A postalo
je samo još gore kada je sveštenik hteo da razgovaramo o tome kako je
Isus prao noge svojim učenicima („On je pokazao svoju ljubav; ovde se
radi o vama!”). Nisam mogla ni da pogledam Amandin zgađeni izraz a
da se ne zagrcnem od kikota.
Imam Bibliju u svojoj ćeliji. Druge ili treće nedelje otkako sam bila
ovde, neko (verovatno Suše) je pitao da li želim da se vidim sa
zatvorskim kapelanom. Rekla sam da. Uvek je bilo lakše reći da nego
ne. Pustiti da vreme prolazi, biti vođena kroz zatvorske hodnike,
prolaziti kroz vrata na koja čuvar pokaže, sedati na ponuđene stolice,
piti iz čaša koje su nadohvat ruke.
Taj zatvorski kapelan mi je dao Bibliju. Odnela sam je u ćeliju sa
sobom. I dok sam ležala na podu i mislila o Amandinoj sahrani, skinula
sam je sa police i prelistala je. Amanda i ja smo pronašle deo o nekome
ko „smišlja zlo”. On je bio „bremenit zlobom”. Ona se nadimala i rasla
sve dok on nije porodio svu tu đavolštinu. Mi smo se i tome smejale.
Onda smo otpevale gomilu aleluja i pohvala Gospodu, a Amanda je
stajala na svom krevetu sa Biblijom u jednoj ruci dok je drugu držala na
srcu i ja sam se skoro upiškila od smeha, a Biblija je gomila gluposti,
mislila sam tada i znam to sada, jer je tip sa zlom u sebi pao u rupu koju
je sam iskopao, i zbog opakosti u njemu patio je samo on sam. Naš
sveštenik na prvoj pričesti mislio je da je Bog pravedan i dobar, i čitao
je stihove u kojima je taj loš momak umro i otišao u pakao, a ja sam se
pitala šta je dođavola sveštenik rekao o „pravednom i dobrom Bogu
koji voli malu decu” na Amandinoj sahrani.
Zlo ne udara pravično. U stvarnosti, niko ne pada u jebenu rupu
koju je sam iskopao.
A u ponedeljak, za manje od dva dana, biče Samirov red da govori.

Nikada nisam uspevala da zamislim Amandu na duže vreme. Nisam

mogla naterati sebe da mislim na našu prvu pričest još od kada sam
ležala na podu ćelije, pokušavajući da zamislim njenu sahranu. Nisam
mogla da mislim ni na Amandinu sahranu, ne od tog dana.
Vreme napolju, iza mog prozora, je divno. Možda bi ipak trebalo da
tražim da izađem u dvorište za vežbanje. Mogu da se opružim na beton
i pušim. Prošlog vikenda je padao sneg. Kada sam izašla u terminu za
vežbanje, sneg me je izazivao, pun nade i beo. Do sledećeg dana se
pretvorio u kao beton sivu bljuzgavicu, klizavu i ljigavu kao slina, a
vetar je ujedao - poput krhotina stakla bačenih pravo u lice. Ali u tom
trenutku napolju je bilo lakše disati. U svakom slučaju, malo lakše nego
u mojoj ćeliji.
Još uvek imam listu pesama koju sam napravila za Amandinu
sahranu. Pesme uz koje smo igrale. Pesme koje smo zajedno pevale,
toliko glasno da smo ostajale bez glasa. Pesme koje smo znale od reči
do reči. Ako bi ih neko pustio, istrčavale smo na plesni podijum, samo
ona i ja, i tamo poludele. Pesme koje nikada neće biti puštane ni u
jednoj crkvi.
Na našoj prvoj pričesti, naglas sam čitala kako je Isus otrčao u crkvu
„da bude sa svojim ocem”, a njegovi mama i tata su se brinuli jer nisu
znali gde je on.
Kada sam završila sa čitanjem, morala sam da kažem nešto
(„svojim rečima”, oko kojih mi je sveštenik „pomogao”) o tome koliko
je važno povremeno provoditi vreme nasamo kada si tinejdžer. I da
crkva može da bude mesto za to.
Ako bi mi sada tražili da biram, čitala bih onaj deo o praznini. To je
jedini deo koji je istinit. Sve je prazno i uzaludno. Jurenje za vetrom. Mi
nikada ne dobijamo ono što želimo. Sveštenik je rekao da treba da
čitam nešto zbog čega ću osećati kao da govorim o sebi i svom životu.
Trebalo je da čitam to. I preskočim deo kako treba da uživaš u svojoj
mladosti. Jer to je glupost.

Ipak pozvonim na zvonce. Tražiću da izađem napolje na vežbanje.

Poneću svoj ajpod i slušati naše pesme i pušiti dok mi se ne smuči.
Poslednje noći pre nego što se to dogodilo, kada je Sebastijanov
tata poslao kući sve osim mene, u tih nekoliko kratkih sati pre
ubistava, Amanda je poljubila vrhove svojih prstiju i mahnula u mom
pravcu dok je izlazila na vrata i išla niz stepenice.
Pravila sam se da sam uhvatila njen poljubac u dlan i pritisnula ga
sebi na grudi. Dramatično, glupavo, nevešto, teatralno, baš kao
Amanda.
Bio je to pretposlednji put da smo jedna drugu pogledale u oči, a sve
oko nas je bio haos. Sebastijan je bio lud, Klas i Samir i Denis i svi ostali
su bili ludi, a Amanda je poslala poljubac da lebdi kroz vazduh do mene
da mi kaže, Biće u redu, Majo, sve će se srediti, a ja sam prihvatila igru jer
nisam htela da otkrijem da obe znamo da nije u pravu, da đavolski
greši, i da ništa više nikada neće biti u redu.
Amanda je pokušala da me uteši. Ja sam je slagala. Iz ljubaznosti,
mislim. Amanda je uvek bila ljubazna prema meni. Bila je ljubazna
prema svima, čak i prema Sebastijanu, dugo nakon što su svi ostali
prestali da se trude.
Uvek.
Ali čekaj, mislite vi sada. Stani malo.
Pričala si o tome koliko ti se Amanda nije dopadala. Prezirala si
Denisa; priznala si da si mrzela Klasa Fagermana.
Uz to, šapćete vi jedni drugima, ti nisi tek bilo ko. Postoji razlog što
sediš u toj ćeliji. Jer ne želite da mislite, To sam mogao da budem ja. Vi
želite da nešto nije u redu u mojoj glavi. Želite da budete sigurni da
nemate ništa zajedničko sa mnom. Vi nećete ići okolo sa mojim
mislima u glavi, nikada nećete raditi ono što sam ja radila, govoriti ono
što sam ja govorila, dragi bože, vama je toliko važno da mislite kako se
ono što se dogodilo meni nikada neće dogoditi vama, jer ja to
zaslužujem, pala sam u rupu koju sam sama iskopala. Bila sam
opsednuta Sebastijanom, nisam bila sposobna za saosećanje,
razmažena, bez dodira sa stvarnošću i možda sam čak bila zavisnica,
zar ne možemo da se pravimo da je bilo tako?
Vi niste opsesivni, ne koristite droge, vi biste zvali policiju, vi niste
ja.
Zašto je Sebastijan izabrao mene? Mora da je postojao razlog!
Zašto je došao kod mene u hotel te noći? Zašto me je pratio do
Nice? Zašto je ostao tamo? Zašto je pokušao da se ubije kada sam
raskinula sa njim?

Neko je jednom rekao da je slučajnost način koji Bog koristi da

ostane anoniman. Sve što ima smisla posledica je slučajnosti. To važi
bilo da ste rođeni bogati ili siromašni, kao žena ili transseksualac, bilo
da ste uspešan umetnik ili ste osvojili dvadeset pet miliona na lutriji.
Samo slučajnost. Morate da igrate da biste pobedili. A ako je to tačno,
ako ono što je dobro može da dođe do nas samo kroz neka čudna
zadnja vrata, onda to mora da bude tačno i za zlo.
Slučajnost je dokaz da Bog ne postoji, rekla bih ja. Jer istinski zli
događaji mogu da proisteknu iz planiranja ili nasleđa. Ali oni takođe
mogu da budu i posledica slučajnosti. Mogu da budu na ivici običnog.
Zlo nema smisla. To je sama definicija zla. Ali samo zato što nešto
boli, to ne znači da je razlog bola zlo.
Uradila sam stvari koje su mnogim ljudima nanele bol, onaj
najdublje vrste, na najgori način. Ne shvatam šta je bio smisao Klasove
i Kristerove i Denisove i Amandine i Sebastijanove smrti. Kao ni
smisao toga što sam ja preživela. Ili što sam pokušala da spasem
Sebastijana, ali sam mu umesto toga pomogla da ubije i da umre. Ja to
ne razumem. Nema šta da se razume. Ali ja nisam zla. Možda nisam ni
dobra, ali vi odbijate da to priznate jer niste sposobni za saosećanje.
Kada čuvar dođe, uzimam večernje novine sa stola i zatražim da ih
odnese. Hoču da odnese sve članke o boljoj psihološkoj zdravstvenoj
nezi za tinejdžere, kontroli oružja u školama, nadzornim kamerama i
testiranjima na drogu. Kažem da hoču vreme za vežbanje. „Proveriću
raspored”, kaže on u odlasku. Iznerviran je, ali ne može da me odbije,
nije mu dopušteno jer če mu inače Ferdinand dovesti Amnesti.
A onda se uvučem u svoj zatvorski krevet, navučem odvratno žuto
ćebe preko sebe, sklupčam se uza zid i plačem. Plačem po hiljaditi put.
Znam da sam ja ispalila hitac koji je ubio Amandu, ali samo sam
želela da živim, htela sam da zaustavim Sebastijana, da ga nateram da
prestane sa tim što je radio, zbog toga sam pucala u njega. Ubila sam
Sebastijana, istina je da sam ga ubila i nameravala sam to da uradim,
ali šta sam drugo mogla da uradim? Samo bih želela da sam ga ubila
prvim hicem, želela bih da nisam pogodila Amandu. Želim to više nego
što sam ikada išta želela u životu, ali nikada pre nisam koristila takvu
pušku. Nekoliko puta sam gađala glinene golubove, ali te puške su bile
tvrde na obaraču i bile su teške. Ovo je bilo tako lako, jedva da sam
morala išta da radim. Samo sam podigla pušku i kada je moj prst
dodirnuo tu stvar, pomislila sam da moram da pomerim kočnicu, ili ne
znam šta sam mislila, samo sam pritisnula, pritisnula sam pet puta, jer
tako piše u izveštaju sa istrage, i nisam ubila Sebastijana iz prvog ili
drugog puta, ali onda sam ga ipak ubila a pre toga sam ubila Amandu, i
kakve veze ima kakva sam ja osoba ili kakav utisak ostavljam na druge
i šta se dogodilo i zašto, a zašto nije nešto drugo? Važno je ono što sam
uradila, to je jedino što ima ikakvog značaja. A ja sam ubila Amandu.

Amanda više nikada neće plesati. Nikada neće pevati. Ni slušati

muziku koja joj se zapravo ne sviđa, ali zna da bi „trebalo da ti se
sviđa”.
Volela sam kako mi je Amanda slala poljupce kroz vazduh a ja ih
hvatala. Ona je bila površna i blesava i izvan dodira sa stvarnošću i
sebična, i ja sam je volela. Naravno da jesam. Bila mi je najbolja
prijateljica. Nikada ne bih mogla da je povredim. Nikada, nikada,
nikada. Ali sam to ipak uradila.
Sebastijan
37.

Ne znam šta da kažem o poslednjih nekoliko nedelja. Dani su prolazili.

Sebastijanu je bilo sve gore. I gore. Češće sam odlazila u školu, jer on
nije više sve vreme tražio moje društvo. Ali samo sam sedela u dnu
učionice, a kada se časovi završe, vraćala sam se u Sebastijanovu kuću
iako nije tražio da dođem. Povremeno bi me odvezao do škole. Jednom
ili dvaput je čak došao na čas. Ponekad je sedeo napolju i čekao da
završim. S vremena na vreme profesor bi mu prišao i pitao ga kako je.
On bi rekao „dobro”, a profesor bi mu rekao da mora „početi da dolazi u
školu”. On bi klimnuo glavom, i zatim bi se pozdravili. Krister je
pokušavao da ga navede da se „pribere”.
Onda je Krister dobio ideju da bi nekoliko nas iz razreda trebalo da
zajedno nastupi na priredbi za poslednji dan škole. To se dogodilo u
poslednjem trenutku, nismo imali pojma da li možemo da sklepamo
nekakvu tačku, ali po Kristerovim rečima, to će pomoći u rešavanju
„primećenih konflikata” koji su postojali „u našoj grupi”. On je svake
godine organizovao ovakve nastupe. Oni su uvek bili „dobro ocenjeni”.
Amandi se ideja veoma dopala, Denis je verovatno uvrteo sebi u glavu
da bi to moglo da bude dobro za njegovu aplikaciju za dozvolu boravka,
Samir bi uradio sve što profesor traži od njega, ali Sebastijan je mislio
da je to loša šala. Krister je bio uporan, „Dođi bar na naš prvi sastanak i
pričaćemo o onome što možemo da uradimo. Ja sam otvoren za
predloge.” Na kraju je održan samo jedan sastanak.
Nekoliko drugih profesora je zvalo Klasa da pričaju o
Sebastijanovom „problemu”. Bar su kasnije rekli da su to uradili, kada
ih je policija pitala. Prema izveštaju sa istrage, direktor škole ga je čak
potražio „u nekoliko prilika”. Nije mogao da dođe do njega, bilo je
„teško stupiti u kontakt sa njim”, ali ostavio mu je poruke i na
Sebastijanovu adresu je poslato pismo. Jer Sebastijan ni ove godine
neće proči svoje maturske ispite, i škola je bila u obavezi da obavesti
njegove roditelje o tome iako je Sebastijan bio punoletan.
U izveštaju sa istrage piše da je pismo od direktora škole nađeno u
Klasovoj kancelariji kada je izvršen pretres kuće. Nije bilo otvoreno.
A šta je sa Sebastijanovom mamom?
Sander ju je pronašao. Pronašle su je i večernje novine; objavljene
su fotografije koje su snimili paparaci i na kojima se vidi kako stoji
ispred zgrade u kojoj živi, a u izveštaj sa istrage uvršten je i razgovor sa
njom. Znam da Sander razmišlja da joj pošalje zvanični poziv, da je
dovede da govori na sudu, jer znam da ima tu ideju da bi ona mogla da
rasvetli ono što se dešavalo između Sebastijana i Klasa, da bi mogla da
objasni da je njihov odnos bio osuđen na propast od samog početka
(ovo nisu Sanderove reči), da bi je mogao navesti da priča o tome „šta
nije bilo u redu sa Klasom”, da objasni zašto je bio takvo čudovište od
oca (ovo takođe nisu Sanderove reči), zašto je radio to što je radio i
kako je to uticalo na Sebastijana. Ferdinand misli da je to užasna ideja;
činjenica je da ako Ferdinand ikoga mrzi više od mene, mislim da je to
Sebastijanova mama. Rekla je da je to „jednostavno previše”. A ja
mislim da je htela da kaže da kakvo god objašnjenje moglo da bude, ne
može se zaobići činjenica: Sebastijanova mama je bila egoistična
budala, a Sebastijanov tata emocionalno poremećen. Nije mogla da
bude dobra ideja pozivati Sebastijanovu mamu da svedoči „za mene”,
jer šta god da kaže, niko ne želi da ima nikakve veze sa tom rospijom.
Bilo bi to kao da dovedeš Hitlerovu majku kao svedoka o karakteru
ličnosti.
Mislim da je Sander isprva smatrao da bi Sebastijanova mama
mogla da potvrdi njegovu teoriju da Sebastijanu nisam bila potrebna ja
da ga ubedim da ubije svog tatu. Ali onda je odbacio tu ideju;
pretpostavljam da je shvatio da bi to moglo da se prenese na mene,
gađenje koje bi čovek automatski osetio kada bi ta kučka pokušala da
objasni zastoje odlučila da ostavi svoju decu. Zato je Sebastijanovoj
mami dozvoljeno da još jednom nestane, daleko, daleko odavde.
Ali pročitala sam njenu izjavu. Govorila je uglavnom o sebi. O tome
kako nije mogla da živi sa Klasom (slažem se sa njom po tom pitanju),
da je isprva mislila da može „da ga izleči” (to zvuči kao fraza koju je
naučila od svog psihoterapeuta), da nauči ga da voli iako nije bio
„naročito dobar sa emocijama” (još reči od psihoterapeuta,
verovatno), ali je kasnije bila „primorana” da ga ostavi, nakon čega je
on „odbio” da joj prepusti decu „kako bi se osvetio”. „Šta sam mogla da
uradim?”, postavila je retoričko pitanje na koje je morala sama da
odgovori kako bi dobila odgovor koji želi. „Nisam mogla ništa da
uradim. Klasje odbio, a ja nisam imala načina da se borim sa njim.”
Lukas je odbio da sarađuje i sa tužiteljkom i sa Sanderom. Nije hteo
da priča ni sa kim. On je preuzeo Fagerman grupu i nagodio se sa svim
žrtvama i porodicama. Ali nije hteo da priča. Nijedne reči.
Nakon što je Sander izložio priču o zlom Klasu Fagermanu, večernja
izdanja novina su pisala o njegovom odrastanju u internatima,
dadiljama umesto roditelja, zaposlenicima umesto članova porodice.
Psiholozi koji nikada nisu sreli Klasa, kao ni Lukasa i Sebastijana,
izražavali su svoje mišljenje da Klas verovatno nikada nije bio u stanju
da se poveže sa svojom decom jer mu nikada nije bilo omogućeno da
se poveže sa sopstvenim roditeljima. Isti psiholozi su takođe rekli da je
Sebastijan verovatno nasledio isti taj obrazac ponašanja od svog oca;
jedan je čak ispljunuo staro dobro obrazloženje zanemarena deca pate
čak iako imaju sopstvenu sobu u luksuznoj kući u Jušholmu, ali Sander
nikada ne bi pribegao takvom klišeu, previše je pametan za to: Moramo
da se koncentrišemo na ono što si uradila i za šta se možeš smatrati
odgovornom. Sebastijanovi problemi nisu pravno relevantni, osim u meri
u kojoj ističu tvoju nevinost.
Ali za štampu, njegovi problemi su važni. I te kako.
Ja sam bila radoznala u vezi sa Sebastijanovom mamom i time
zašto je napustila svoju decu. Da li je bila bolesna ili zavisnica od droge,
ili je u pitanju bio neki drugi razlog. Možda zbog toga nije davala
nikakve ekskluzivne intervjue o istini koja stoji iza svega toga najvažnijim
novinarima na svetu. Nije dala nijedan jedini intervju. Možda je imala
šta da krije, stvari kojih se stidela, stvari za koje je Klas znao i držao joj
ih iznad glave kao pretnju. Ili je možda lagala. Možda nije želela svoju
decu, možda je naterala Klasa da ih uzme, ne znam. Ili je možda stvarno
bila prestravljena od njega, izložena zlostavljanju i mržnji podjednako
kao Sebastijan. Niko to ne zna. To nije pravno relevantno.
Ali je i dalje važno za mene. Jedan deo mene želi da veruje da je
volela svoju decu, da je to bilo nešto protiv čega nije mogla ništa da
učini. Želim da sve bude Klasova krivica, da bi se moglo reći kako je on
zaista zaslužio da umre. Želim da verujem da je i Lukas žrtva, da je bio
jednako uplašen od Klasa kao i svi drugi. Ali zasigurno znam samo to
da ni Sebastijanova mama ni Lukas nisu bili tamo, ne kada su bili
potrebni Sebastijanu, ne u tih poslednjih nekoliko nedelja. Ja sam bila
jedina. A to je bilo previše za mene da se izborim sa tim.
Ponekad sam pokušavala da radim nešto drugo osim da budem sa
Sebastijanom. Ponekad sam želela da se sklonim od njega. Jer mirni,
otupeli Sebastijan koji je izašao iz bolnice odavno je bio zamenjen
nekom drugom osobom. Ponekad je divljao i besneo, ponekad je bio
hladan i udaljen. Jednog dana bi možda urlao na mene da sam budala
ako bih došla u njegovu kuću a da ga prethodno ne pozovem, a sledećeg
bi isključio telefon i kasnije me smarao što sam ga otkačila, što ne
obraćam pažnju kako mu je, šta radi, što ga ignorišem, što sve
ignorišem. Tako da bih s vremena na vreme pomislila kako bih mogla
da izađem u grad sa Amandom, čitam priču Lini, večeram sa
porodicom. Ali bila sam zaboravila kako to da radim. Oni su bili ljudi iz
mog svakodnevnog života, i provođenje vremena sa njima nije trebalo
da predstavlja problem, bilo je automatsko kao disanje ili spavanje
kada si umoran, ali oni su mi delovali kao stranci. Zato sam ih
izbegavala. Prestala sam da se javljam ako bi me Amanda nazvala,
otišla bih u krevet kada dođem kući iako su ostali bili tu, sedela sam
sama u školi kada bih se uopšte potrudila da odem tamo.

Mama i tata su za Uskrs otišli sa Linom na izlet izvan grada, ja sam

rekla da idem u Antib sa Klasom i Sebastijanom, ali Sebastijan i ja smo
ostali kod kuće. Nismo izlazili; uglavnom smo boravili u kučići pored
bazena i naručivali da nam donesu hranu; pušili smo i slušali muziku
koju je birao Sebastijan. Denis bi ponekad navratio. Obično nije ostajao
dugo. Kada sam videla mamu i tatu posle njihovog povratka, pitali su
me kako sam provela praznik.
„Lepo”, odgovorila sam.
„Kako si ti?”, pitala je mama.
„Onako”, odgovorila sam i krenula u svoju sobu. „Mislim da ću se
razboleti.”
Nisu više postavljali pitanja; uopšte nisu mislili da je čudno što sam
bila bleđa nego kada sam otišla.
Šta se dešavalo?
Prava istina je da u tih poslednjih nekoliko nedelja zapravo nije bilo
tačke preokreta, niko nije rekao ništa što je napravilo ključnu razliku.
Dani su prolazili i život nije bio sjajan. Bio je jebeno grozan, ali dan za
danom je počinjao i završavao se i ponekad Sebastijan nije bio urađen,
nije se ponašao luđački, i ponekad se nije ljutio tako da sam ponekad
pomišljala da je situacija malo bolja, ali očigledno, kao što sada
shvatam kada se osvrnem na to, mislila sam da stvari bolje stoje zato
što nisu bile upadljivo gore.
 Mnogi, mnogi od tih dana su bili užasni. Pogotovo vikendom. Bili su
to vikendi kada su jedini ljudi koje bih videla za četrdeset osam sati bili
Sebastijan i Denis. Ali najgore od svega je bilo kada je Klas bio kod
kuće.
Pokušavala sam da navedem Sebastijana da to razume, ali on to nije
želeo, nije preduzimao ništa u vezi sa tim. Što mu je bilo gore, to je
njegov tata postajao zlobniji. Klas Fagerman je izbacivao jednu uvredu
za drugom na izuzetno nezainteresovan način, što ih je samo činilo
mnogo gorim. Njega nije bilo briga, Sebastijan se raspadao, a njega je
bilo još manje briga. Ponekad sam mislila da je želeo da se Sebastijan
ubije, jer bi to rešilo problem, problem koji je on potezao što je češće
mogao: Šta kog đavola da radim s tobom?

Posle večere sa televizijskim kuvarom kada sam pokušala da

izgrdim Klasa, ja sam takođe završila na njegovom spisku budala.
Pretpostavljam zbog toga što niti sam mogla da sprečim Sebastijana da
radi to što je radio niti sam mogla da ga navedem da radi ono što je
odbijao da radi. Klasje prestao da me pozdravlja kada se sretnemo,
pričao je o meni u trećem licu, nikada me nije gledao u oči. Prezirao me
je jer sam bila sa njegovim sinom.
Da, mislim da je to bila krivica Klasa Fagermana. Da je on bio
drugačiji, da nije radio to što je radio i govorio to što je govorio, onda
se nikada ne bi dogodilo ono što se dogodilo. Rekla sam to Sanderu:
želela sam da on umre. Stvarno sam to mislila, mislila sam svaku do
poslednje reći koju sam govorila i ponovo pisala u SMS porukama.
Mislila sam da Klas Fagerman zaslužuje da umre jer je bio Sebastijanov
tata i trebalo je da ga voli.
Sander kaže da me to i dalje ne čini krivom za ubistvo. Kaže da
tužiteljka mora da bude u stanju da dokaže kako sam ja „ubedila”
Sebastijana da ga ubije. Da mora da prikaže kako je postojao „uzročno-
posledični odnos” između mojih reči i postupaka i onoga što je
Sebastijan uradio, da je sve to bilo povezano, da se jedno ne bi dogodilo
bez drugog. Nije dovoljno čak ni to što sam ja želela da ga Sebastijan
ubije, ako bi ga Sebastijan ionako ubio, bez obzira na to staja mislila.
Za Sandera je očigledno da je Sebastijan odlučio da ubije svog tatu
zbog načina na koji se Klas ophodio prema njemu.
Poslednja žurka, to se uklapa u Sanderov obrazac. Ta žurka čini ono
što se dogodilo lakšim za razumevanje. Sander smatra da su Klasovi
postupci - izbacio je Sebastijana na ulicu, naredio mu da se iseli,
nestane, ode - za Sebastijana bili kap koja je prelila čašu. Nije imao
kuda da ode, nije imao uspeha u školi, svi faktori koji su činili njegov
identitet su mu oduzeti. A ja sam pustila Sandera da ovo kaže na sudu.
Ali stvarnost, o kojoj Sander može samo da nagađa, ne može se
objasniti tako pedagoški.
„Pričaj nam o tome kako te Sebastijan prvi put udario”, tražio je
Sander kada sam davala izjavu. Hteo je da svi čuju za to jer je zvučalo
tako užasno, a Sander je želeo da sud oseti sažaljenje prema meni.
Ispričala sam priču, ali nisam pomenula da to nije bilo ništa bitno, ili
bar ne dovoljno bitno. Pustila sam ga da misli kako je bilo užasno.
Bili smo u Sebastijanovoj kući; bilo je to odmah posle Uskrsa. Klas i
Sebastijan su sedeli u kuhinji i „planirali” Sebastijanovu matursku
žurku („Nisam siguran da ću biti u Švedskoj tog vikenda; moraćeš da
tražiš od Majlis da smisli konkretne detalje”) kada sam ja došla. Nisam
rekla ni reči dok je Klas bio tu, ali kada je otišao, nisam više mogla da
izdržim.
Posvađali smo se, ne zbog toga što je bilo jasno da Sebastijan neće
maturirati - nismo se svađali oko takvih stvari - već zbog toga što sam
bila ljuta što dopušta Klasu da se pretvara kako je sve u redu sve dok ne
mora da drži govor u Sebastijanovu čast za večerom. Klasa nije bilo
briga koliko maturska žurka košta, on bi platio bilo koji iznos. Ali nije
bilo šanse da bi prisustvovao.
„Ne shvatam zašto ga puštaš da se odnosi prema tebi kao prema
govnetu. On te mrzi, Sebastijane, oduvek te je mrzeo. Ti ne zaslužuješ
da se prema tebi tako odnose.”
Rekla sam to iako sam znala da je Sebastijan ljut. Mogla sam da
vidim koliko bola mu je to uzrokovalo, to što je Klas rekao, i to što
nikada neće uspeti da učini svog tatu ponosnim ili bar zadovoljnim, što
ga je njegov tata mrzeo. Ali svejedno sam to rekla. Da li je to moglo da
pomogne? Ne. Sebastijan je uvek bio kažnjavan, a nikada, baš nikada
nije bio pažen. Možda sam to rekla jer sam želela da ga još više
naljutim. Bila sam užasno surova i znam to, ali svejedno sam tako
postupila.
Podsticala sam ga. Huškala sam ga na rođenog oca.
A onda me je Sebastijan udario pravo u lice. Ništa nije rekao, i nije
previše bolelo, ali otrčala sam i zatvorila se u kupatilo. Ali vrata nisu
mogla da se zaključaju. Nije bilo šanse da zaključaš ijedno kupatilo u
kući Fagermanovih, ne otkad se Sebastijan vratio sa psihijatrije.
Sedela sam unutra neko vreme pre nego što je ušao. Kada sam ga
čula da prilazi vratima, povukla sam kvaku nagore što sam jače mogla.
Vrata su se otvarala ka unutra, ali Sebastijan ih nije gurao, nije
pokušavao da ih na silu otvori, iako bi mu to uspelo jer je bio jači od
mene. Trebalo mi je malo vremena da shvatim šta radi umesto toga, i
prošlo je možda nekoliko minuta pre nego što je vrelina doprla sa
metalne kvake do moje ruke i boka. Sebastijan ju je zagrevao. Uz pomoć
plamenika iz kuhinje užario je kvaku. U međuvremenu ništa nije
govorio, nije čak ni dodirnuo vrata, i kada sam bila primorana da
pustim kvaku on je samo gurnuo kukom i otvorio vrata.
Prišao mi je i zadigao mi haljinu - zapetljala mi se oko vrata - pa mi
raskopčao grudnjak i pogledao me u ogledalu.
„Zar ne možemo da zatvorimo vrata?”, šapnula sam. Mogla sam da
čujem Klasa dole u prizemlju. Čistačica je takođe bila tu, neko je u
dvorištu šišao travu kosilicom, a takođe sam bila sigurna da su ljudi iz
obezbeđenja na svojim uobičajenim mestima na prilaznom putu.
Sebastijan nije odgovorio. Nije čak ni izgledao ljut. Lice mu je bilo
nateklo i imao je tamne podočnjake, izgledao je umorno, ali ne i besno.
Raskopčao je pantalone, spustio ih i udario me nadlanicom,
beživotnim zamahom ruke, pravo u slepoočnicu. Njegov sat mi je
zakačio obraz, skoro sve do uha. Legla sam na pod, pločice su bile
hladne, i pustila ga da mi svuče gaćice dok mi je haljina još uvek bila
upetljana oko vrata. Sisao mi je bradavicu a drugu dojku uhvatio
rukom. Stegnuo ju je, pa povukao. A ja nisam želela da budem silovana,
nisam bila silovana, jer sam mu uzela ruku i pomerila je prema svojoj
vagini, i on je gurnuo dva prsta u mene, osetila sam ga uz svoje butine i
podigla nogu, nisam htela da me primorava i oduprla sam se stopalima
o ivicu kade i onda je prodro u mene. Nije mu trebalo dugo da svrši.
Onda je otišao.

Kada je Sander tražio da pričam o tome kako me je Sebastijan

udario, poslušala sam ga. Ali nisam pomenula da je ono što me je
ispunilo kada se to desilo bio osećaj olakšanja. Da mi je krv ključala, da
mi je u glavi tutnjalo, da sam stvarno verovala da imam kontrolu. Da on
više neće moći ništa da mi uradi kada me već jednom udario. Ako me
konačno prebije, svi će to videti, svi će shvatiti kakav je, a to će me
osloboditi od nečega, možda čak i od njega. Imaću razlog da odem i
nikada se ne vratim. Niko neće tražiti od mene da se brinem o njemu,
da ga tešim, da ga pratim. Čak sam i ja shvatala da moram da
odustanem. Trebalo bi da odete kada vas neko prvi put udari; nikada
ne ostajete sa nekim ko je fizički nasilan, koliko god puta vas molio za
oproštaj. Svi to znaju.
Ali Sebastijan se nikada nije izvinio. Obraz mi je malo natekao, ali to
je bilo jedva vidljivo; ako ga nisam dodirivala, nije me čak ni boleo.
Niko nije primetio šta se desilo. I kuda je trebalo da odem?
38.

Došla je poslednja noć; bila je to poslednja nedelja u maju. Nije bilo

maturske žurke; nikada nije ponovo pomenuta nakon onoga što se
dogodilo u kupatilu. On nije otišao na Labeovu žurku iako je bio pozvan
(a nisam ni ja), i nisam mislila da idem ni na Amandinu.
U stari dobri četvrtak, posle koga je opet sledio radni dan,
Sebastijan je rekao da će organizovati žurku. U vazduhu se tog
popodneva osećao poseban miris; nebo je bilo plavlje nego obično i to
me činilo srećnom. Odjednom sam se setila kakvo je leto umelo da
bude i nakratko sam mislila na noći provedene napolju i roštilj, kupanje
bez ikakve odeće na sebi i hodanje bez obuće.
„Da li dolazi mnogo ljudi?”, upitala sam.
„Ne previše”, rekao je Sebastijan.
Bilo je toplo, preko dvadeset pet stepeni. Pomislila sam da bismo
mogli da sedimo pored bazena, ili možda dole pored vode ako ostane
ovakva temperatura, pijući ali se ne napijajući, pričajući, slušajući
muziku. Bilo je skoro kao prošlog leta. Skoro? Kada je „nema šta
pametnije da se radi” bio jedini izgovor potreban Sebastijanu. Kada je
„hajde da napravimo žurku” bilo nešto zabavno. Sander mi je rekao
kako veruje da je Sebastijan već bio doneo odluku, da je to bukvalno
bila njegova „poslednja noć”. Da ga je možda ono što je njegov otac
uradio nateralo da se, umesto da ubije samo sebe, odluči za ono što se
stvarno desilo, ali da je već bio isplanirao barem sopstvenu smrt.
Istražitelji nisu pronašli nikakve dokaze koji bi ukazivali na to šta je
Sebastijan planirao, ako je išta i planirao. A Sander je mogao samo da
nagađa. Niko ne zna. Ali mislim da je Sander u pravu. Denis je prvi
došao. Doveo je sa sobom dva prijatelja. Sebastijan mi nije rekao da
Denis dolazi, ali nisam bila iznenađena, možda čak ni razočarana. Ali
nisam sasvim mogla da shvatim zašto je Denisu dopušteno da dovede
svoje ortake. Nikada ranije se nismo družili sa njegovim prijateljima.
Isprva su se držali izdvojeno na terasi i pored bazena. Nisu izgledali
stidljivo; uglavnom su se samo smejali. Kao da nisu mogli da poveruju
sopstvenim očima, ali ne na dobar način.
Onda su došle devojke koje nikada pre nisam videla. One nisu bile
pozvane. Bile su unajmljene; to je bilo očigledno. Koštale su neke pare,
ali ne mnogo (to je takođe bilo očigledno), i čekale su dalje instrukcije
sa pićem u ruci.
Pomislila sam da ih je Denis doveo. Ali Sebastijan je bio taj koji ih je
pozdravio, premda je Denis dobio pravo da ide sa njima prvi.
Denis je bio u šortsu, i sagnuo se da namesti sportske čarape koje je
imao na nogama. Elastika na njima se razlabavila. Svejedno je pokušao
da ih povuče uz noge i skinuo je kačket, pa ga položio okrenutog
naopako na sto u trpezariji. Nisam stajala previše blizu, ali ipak sam
mogla da vidim tamni krug koji je u njemu ostao od znoja i ljuspica
kože. Denis i njegovi prijatelji ušli su u Klasovu spavaću sobu. Ali ne
Sebastijan, pomislila sam, nikada Sebastijan. On nije radio takve stvari.
Vi momci idete prvi. A ja sam potonula. Pravo dole u živi pesak, i
pogledala sam jednu od devojaka, onu najbližu meni koja je imala
poderotinu na svojim crnim hulahopkama. Bilo je pretoplo za
hulahopke, a ove će uskoro biti potpuno iscepane. Spustila je svoje
piće, nokat na palcu joj je bio potpuno izgrižen, i želela sam da pogleda
u mene ali nije. Da je samo pogledala u mene, da sam samo mogla da joj
vidim oči, ona bi postala stvarna, istinska osoba, neko ko se računa, i ja
bih mogla da se naljutim, rastužim, poludim od ljubomore, izjurim
odavde, ali ona je izbegavala moj pogled i ušla je u sobu zajedno sa
druge dve, a ja sam tonula sve dublje i dublje. Mogla sam da namirišem
njen jeftin parfem i znoj, ali ništa nisam uradila. Nisam vrištala. Nisam
plakala. Nisam mogla ništa da uradim, jer bih se udavila.
Sebastijan je ušao kada su Denis i njegovi prijatelji izašli, što je čini
mi se bilo posle nekih dvadeset minuta. Nisam pitala zašto. Nisam
rekla, Nemoj to da radiš. Nisam plakala. Labe i Amanda su upravo došli.
Pre nego što je Sebastijan zatvorio vrata, okrenuo se i pogledao u
mene. Oči su mu bile crne, već mrtve.
„Dolaziš li?”
Nije sačekao odgovor. Zatvorio je vrata za sobom.
A ja nisam nikoga udarila, nisam piju vala na sve strane oko sebe.
Nisam ušla u sobu za njima i istrgnula svoj život nazad; nisam mogla
da se pomerim. Sebastijan me više nije želeo. On je doneo odluku.
Hteo je da umre na miru. Tako te je ostavio, Majo.
 A Denis mi se smejao kada mi je video lice, smejao se glasno,
otvorenih usta i zabačene glave. Iz svog ružnog šortsa izvadio je
plastičnu kesicu. Izvadio je ono što je bilo u njoj; nije bilo veče od
poštanske markice. Bilo je potrebno toliko malo, trebalo je samo da se
prepustim. Mogla sam da zaboravim sve ovo. Sebastijan me nije želeo.
Dolaziš li?, pitao je. Gubi se odavde, hteo je da kaže. Ne postoji ništa više
što možeš da uradiš, Majo. Nisam mogla da se pomerim. Ako se sada
prepustim, brada če mi utonuti u živi pesak, moći ću da pustim mrak
da dođe. U crnom vrtlogu.
„Zini jako”, rekao je Denis. Pogledala sam ga. On kapira, pomislila
sam. On zna šta da radiš da se ne bi utopio.

Kasnije se kuca napunila ljudima. Muzika je grmela u kućici pored

bazena, a ja sam sedela na ivici bazena sa stopalima u vodi. Disko-
svetla koja je neko postavio su bleštala, svetlost je sevala kroz
prostoriju, uz i niz zidove, pa u moju glavu gde je eksplodirala. Legla
sam na ivicu bazena, skvasivši haljinu sa jedne strane, i gledala sam
kako voda svetluca; nekoje bacio flašu šampanjca u nju i ona je
poskakivala u neskladu sa ritmom muzike. Bleskanje na površini,
sićušni svetlaci u mojoj glavi, ogromni, visoki, tirkizni plamenovi.
Uskoro ću morati da uzmem nešto drugo jer dejstvo onoga što mi je
Denis dao samo što nije prošlo.

Ne znam koliko dugo sam ostala tamo. Muzika se izmešala i

izgubila formu, osećala sam je u grudima, pokušavala je da se probije
napolje. Nije bilo važno šta Sebastijan radi, nije me bilo briga, ali mogla
sam da vidim nju, isprva mutno.
„Amanda”, pozvala sam, ili bar pokušala. Nije me čula. Šapnula sam
za sebe. „Amanda.” Ona je mogla da mi pomogne, da me izvuče odavde.
Da mi pomogne da uzmem nešto drugo, da odem po Sebastijana, da
odem kući.
Držala je Labea za ruku. Osvrtali su se oko sebe tražeći nekoga. Tek
kada ga je Labe uhvatio za rame i on se okrenuo, videla sam ga.
Samir. Sa svojim telefonom u ruci. A onda sam shvatila šta je
snimao.
Sebastijan je bio okrenut leđima Samiru. Izvlačio je linije na podu, a
dve gole kurve su kleknule da ih ušmrču. Sebastijan je dograbio jednu
od devojaka za kukove, podigao joj dupe i pritisnuo svoje međunožje
uz njeno. Denis se smejao.
Samir je i dalje snimao.
Ne znam kako sam ustala, ali Labe me je uhvatio pre nego što sam
se dočepala telefona. Ne verujem da sam vrištala, ali Amanda me
takođe držala i odvukli su me u sobu, a muzika je bila tako glasna, i
poslednje što sam videla je da je na Sebastijana došao red da ušmrkne
dve crte. Pokupio je ostatke jezikom, pa se okrenuo prema drugoj
devojci i pustio je da to poliže.
Mislim da sam plakala. Mora da nas je Samir pratio. Još uvek je
držao telefon i gledao je u mene.
„Moramo ovo da zaustavimo.” Da li je Amanda to rekla? Možda. Ili je
inače to morao da bude Samir.
„Moramo da ga prijavimo.”
To je definitivno bio Samir. Jebeni Samir. On je hteo nešto da uradi,
da uradi ispravnu stvar. Upomoć. O, moj bože. Nije trebalo da bude
ovde. Da Sebastijan nije bio zauzet, Samir nikada ne bi ušao ovamo.
Nije smeo ovo da radi, to neće rešiti Sebastijanove probleme. A onda
sam odjednom postala uplašena. Apsolutno prestravljena. I po prvi put,
plašila sam se za sebe samu.
Ako se pojavi policija, biće to potpuno sranje.
„Ne smeš ovo da radiš.” Sada sam već vrištala. „Ne možeš da zoveš
policiju, ne možeš da ga cinkariš. Neću ti dozvoliti. Ako pozoveš
policiju...”, počela sam ponovo. Srce mi je divlje lupalo, prebrzo kucalo.
„Ako pozoveš policiju, neće najebati samo Sebastijan.”
„Moramo nešto da uradimo. On ne može da nastavi ovako.”
Izvadila sam svoj telefon. Desilo se veoma brzo. Bilo je potpuno
automatski. Kao da sam želela da se desi. Kao da sam planirala. Našla
sam njegov broj telefona i dala svoj telefon Samiru.
„Zovi ga. Umesto njih zovi njega!”
Da li sam mislila da će se usuditi da to uradi? Bila sam spremna da
ga nateram na to. Bilo koga samo ne policiju. Samir je ukucao broj u
svoj telefon.
„Šta to radiš?”, upitala sam. Možda mi je tek tada stvarno sinulo u
glavi - šta sam uradila, šta je to značilo. Samir je izgledao ponosito,
prezrivo. Oči su mu kipele od osećanja, kao da su govorile Nikada nisi ni
pomislila da ću to da uradim, a ja sam poželela da ga udarim. „Šta kog
đavola radiš?”
Muzika je urlala. Bila je toliko glasna da smo morali da vičemo kako
bismo čuli jedni druge. A ipak sam čula zviždavi zvuk koji je označio da
je SMS poslat sa Samirovog telefona na Klasov privatni broj. Samir
ništa nije napisao; samo je zakačio video-fajl, snimak koji je upravo
napravio. Ti jebena budalo, pomislila sam sada. Zovi policiju. Zovi
policiju, htela sam da vrisnem iz svoje zatvorske ćelije. Traži od njega
da zove policiju. Zahtevaj da zove policiju. Da si samo umesto njega
pozvao policiju. Trebalo je samo deset minuta da nastane pravi pakao.
Sudsko saslušanje u slučaju B 147/66

Državni tužilac protiv Marije Norberg

Treća nedelja suđenja: ponedeljak

39.

Kada Samir zakorači u sudnicu, izgleda kao onaj stari, normalni on. U
svakom slučaju, skoro tako - možda izgleda mršaviji, nekako malo
stariji. Ne gleda u mene dok zauzima svoje mesto. Ali ja gledam u njega.
Gledam i gledam i gledam, i po prvi put otkako je suđenje počelo
osećam nešto što ne liči na paniku. Kosa mu je duža nego ranije i
prelazi rukom preko svojih farmerki bež boje, kao da mu je dlan znojav.
Prečesto se nakašljava kako niko ne bi primetio koliko je nervozan.
Samir je živ. Stvarno jeste, nisu to samo tek tako rekli. Preživeo je,
jer sada sedi ovde, toliko blizu da mogu da ustanem i dodirnem ga. Nije
važno, pomišljam, što je došao da kaže kako sam namerno ubila
Amandu. Važno je da je živ.
Tužiteljka počinje. Dozvoljava Samiru da govori bez prekidanja.
„Ispričaj nam svojim rečima...”

Samir priča o tome zašto je išao u srednju školu u Jušholmu, kako je

poznavao Sebastijana, Amandu i Labea, kako je poznavao mene, koliko
me je tačno dobro poznavao, kako su on, Amanda i Labe brinuli za
Sebastijana i mene, kako su odlučili da „urade nešto”; priča o onome
što se dogodilo na žurci.
Prvo su došli telohranitelji. Kada je Klas Fagerman stigao kući,
doveo ih je još sa sobom. Samir je rekao da je jedan od telohranitelja
koji su došli sa Klasom uzeo njegov telefon. U zamenu za taj su mu dali
novi, bolji, neotpakovan.
Samirov stari telefon (kao i Klasov) spada u dokazni materijal. Već
smo gledali snimak (a takođe i drugi koji je Samir snimio nešto malo
ranije, ali ga nikada nije poslao Klasu) i sada ih je tužiteljka ponovo
pustila. Mogli ste da vidite koliko je urađen bio, mogli ste da čujete
koliko sam ja postala grozničava kada sam shvatila da Samir snima.
Čuje se kako vrištim: „Šta to jebote radiš? Jesi li ti lud?” Snimak se
završava sa mojim znojavim licem u kadru; tužiteljka me pušta da
zurim u publiku jedan dugi trenutak pre nego što me jednim klikom
ukloni sa ekrana.
Samir priča o haosu. Kako je Klas izgubio kontrolu i umesto svog
uobičajenog uzdržanog, ledenog držanja došao dotle da je lično
izvukao Sebastijana iz spavaće sobe, gde se ovaj bio zatvorio sa
kurvama. Sebastijan je bio nag. Klas ga je pred svima udario u lice, a
kada je pao na pod udario ga je nogom u stomak.
„Tri puta, čini mi se”, kaže Samir. „Možda samo dvaput. Nisam
siguran.”
Jedan od telohranitelja je odvojio Klasa od Sebastijana, a drugi je
izašao iz Klasove spavaće sobe sa Denisom i kurvama. Denis je bio
potpuno izgubljen, držao je gaće u rukama i krio nabrekli penis sličan
pužu golaću između debelih butina, toliko tamnih da su bile gotovo
plave.
Samir kaže da ga je kući odvezao jedan od Klasovih telohranitelja.
Tražio je da ga ostave blok dalje od njegove zgrade kako njegovi mama
i tata ne bi videli auto. Ali telohranitelj je insistirao da ga odveze sve do
kuće. Samirovi roditelji nisu ništa primetili.
Samiru je trebalo skoro pedeset minuta da završi svoju priču o
onome što se sledećeg dana dogodilo u učionici. Tužiteljka postavlja
sva svoja pitanja glasom nešto tišim nego obično. Svaki put kada bi
Samir počeo da plače (tri puta), sudija istim tihim glasom pita da li mu
je potrebna pauza. On samo odmahuje glavom, bori se da zadrži glas
pod kontrolom, želi da se izgubi odavde, želi da završi sa ovim,
deklamuje celo svoje izlaganje gotovo kao da ga zna napamet, potpuno
istim rečima kao i ranije. „Siguran” je da zna „staje video”, šta sam ja
uradila.
Kada dođe red na Sandera, Samirovo čelo je blistavo od znoja. Na
oba obraza su mu izbile ružičaste tačke, tačno iznad mesta gde su mu
se obično pojavljivale jamice od smeha. Izgleda iznervirano još pre
nego što Sander postavi svoje prvo pitanje.
Sanderov ton je takođe ljubazan, ali govori glasno kao i inače. „Kada
su te prvi put ispitivali, rekao si da je policiji trebalo nekoliko sati da
dođe.”
 „Ovaj...”
„Sećaš li se toga?”
„Činilo se kao nekoliko sati.”
„U stvarnosti, to nije bilo ni pola sata, zar ne? Ovde imam izveštaj, i
tu piše da je učionica otvorena petnaest do sedamnaest minuta nakon
što je poslednji hitac ispaljen. To je devetnaest minuta posle
ispaljivanja prvog hica.”
„Zar je važno?”
„Takođe si rekao da je prvi pogođen Krister.”
„Da, ali...”
Sander spušta glas. „Tu izjavu si takođe povukao sledeći put kada
su te ispitivali.”
„Još uvek sam bio prilično izvan sebe. Bio sam tek operisan.
Ispitivali su me dok sam još bio u bolnici... Bio sam...”
„Ja to razumem, Samire. Razumem da ti nije bilo lako. Ali postoji
mnogo stvari koje si rekao prvih nekoliko puta kada si ispitivan a koje
si kasnije opovrgnuo.”
„To uopšte nije tačno.”
„Koliko dana je prošlo pre nego što su te ispitivali?”
„Četiri.”
„Da li je tvoja porodica bila sa tobom u tih četiri dana?”
„Jeste.”
„Pričao si im o onome što se dogodilo, zar ne?”
„Nisam mnogo pričao.”
„Jer si bio u lošem stanju, znam. Davali su ti mnogo lekova protiv
bolova, to piše u tvom medicinskom kartonu. Znam da se nisi osećao
dobro. Ali tvoji mama i tata... da li su pričali sa tobom o tome?”
„Naravno da smo pričali o tome. Ne razumem zašto bi to bio
problem.”
„Moraš da odgovoriš na pitanje, Samire.”
„Mama je uglavnom plakala, samo je nastavljala da plače.”
„Na kom jeziku razgovaraš sa svojim roditeljima?”
Oklevao je. „Na arapskom.”
Palačinka je dodao Sanderu nekoliko dokumenata. On ih je uzeo,
prelistao do poslednjeg, i nastavio.
„Razgovarali smo sa bolničkim osobljem. Jedna od medicinskih
sestara kaže da si pitao šta se dogodilo sa Majom.” Sander se okrenuo
prema glavnom sudiji dok mu je Ferdinand dodavala kopije transkripta
razgovora sa medicinskom sestrom. „Ona takođe govori arapski.”
 „Mhhhm.”
„I ona nam je rekla kako je tvoj tata odgovorio.”
„Šta nije u redu sa tim? Zašto mi moj tata ne bi odgovorio ako mu
postavim jednostavno pitanje?”
„Sećaš li se šta je rekao?”
„Da je ona u zatvoru, čini mi se.”
„Medicinska sestra kaže da ti je tvoj tata rekao da je policija odvela
Maju u pritvor i da Maja zaslužuje da trune u zatvoru zbog onoga što je
uradila.”
„Da li je toliko čudno što je moj tata mislio da bi Maja trebalo da
bude kažnjena za ono što je uradila? Što je bio ljut?”
„Tvoj tata je rekao da je policija našla torbu u Majinom ormariću.
Tvoj tata ti je takođe rekao šta je bilo u torbi, zar ne?”
„Zašto ne bi? Policija mi je takođe rekla, oni su našli torbu u
Majinom ormariću, da li je trebalo da me moj tata laže?”
„Tvoj tata ti je rekao da su Maja i Sebastijan delovali udruženo, da
su ona i Sebastijan zajedno izvršili napad.”
„Oni to i jesu uradili zajedno.”
„Tvoj tata ti je to rekao dva dana pre nego što je policija obavila prvi
razgovor sa tobom, da li je to tačno?”
„Ne znam. Možda mi je rekao. Ali on mi je govorio samo činjenice,
nije izmišljao, bilo je to...”
„Ne mislim da je tvoj tata izmišljao. Mislim da je to pročitao u
novinama i poverovao u to. Maja je bila u zatvoru, a tvoj tata nije jedini
ko misli da teško da bi jedna tinejdžerka trebalo da bude zatvorena ako
nije kriva. Mislim da si i ti upao u istu zamku, i da su sva tvoja sećanja
iz učionice, sve ono što nisi razumeo dok se događalo, obojena onim
što si kasnije čuo.”
„Dakle vi mislite da je ovo izmišljam? Gluposti. Maja je poslata u
zatvor jer je upucala svog...”
Sander je izgledao tužno dok je prekidao Samira.
„Tvom tati, zapravo celoj tvojoj porodici, svima koji su te posećivali
u bolnici, rečeno je da informacije o slučaju spadaju u poverljivi
materijal. Da li znaš Šta to znači?”
„Da.”
„To znači da im nije bilo dopušteno da sa tobom razgovaraju o bilo
čemu u vezi sa slučajem.”
„Tata ni o čemu nije razgovarao sa mnom.”
„A razlog što tvome tati nije bilo dozvoljeno da priča o Maji, ili
onome što je čitao u novinama ili što je mislio da zna, bio je taj što je
policija htela da se osigura da na tebe neće uticati ništa što si čuo o
zločinu ili o Maji. Oni su hteli da te ispitaju pre nego što stigneš da
izgradiš tumačenje onoga što se dogodilo.”
„Ja sam izgradio tumačenje onoga što se dogodilo jer sam bio tamo
kada se dogodilo. Zašto bih izmišljao...”
„Ne mislim da si ti svesno išta izmislio, Samire. Ali mislim da si
hteo da... da si više nego bilo šta drugo želeo da razumeš svoje
traumatično iskustvo, a ta izmišljotina je izgledala najlogičnije.”
„Tata nikada nije rekao da su Sebastijan i Maja sve uradili zajedno.”
Sander ga je sumnjičavo pogledao. „Ali ti je rekao da je ona u zatvoru.”
„Da.”
„Da li ti je rekao zašto je tamo?”
„Nije morao...”
„Ne, možda nije morao. Siguran sam da je bilo dovoljno da kaže da
je Maja u zatvoru kako bi ti shvatio šta policija sumnja da je Maja
uradila. Ali on jeste pričao, Samire. Tvoj tata ti jeste rekao šta je
pročitao u novinama i ono u šta je bio ubeđen da je istina. Medicinska
sestra koja je čula vaš razgovor, imam njenu izjavu ovde sa sobom.
Možemo da je pozovemo ovamo, ako želiš. Ona je čula koliko je tvoj
tata bio uzrujan, i šta je želeo da uradi Maji, jer je ona ’pokušala da te
ubije’.”
„Nije tako jednostavno... Tata je samo hteo da znam...”
„Shvatam, Samire. To je u stvari upravo ono o čemu želim da
razgovaramo. Kako nije toliko jednostavno objasniti šta se desilo.”
Sander pušta da njegova tvrdnja visi u vazduhu dok pije vodu. „Kako si
shvatio da si pogođen iz vatrenog oružja?”
„On... Sebastijan je pucao u Denisa pa u Kristera pa u...” Samir se
nakašlje. „Rekao je...” Počinje da plače, pa se ponovo nakašlje. „Umrećeš,
rekao je. Onda je pucao u mene. Mislio sam da sam mrtav.” Na trenutak
zaplače.
Sander ga pušta da se smiri, pa nastavlja.
„Gde je Maja stajala kada je Sebastijan pucao u tebe? Da li se sećaš?”
„Pored vrata.”
„Da li je u tom trenutku držala oružje?”
„Ne znam.”
„Ali Maja nije pucala u tebe?”
Samir je frknuo kroz nos. „Nikada nisam tvrdio da je Maja pucala u
mene. Ali ona je...”
 „Kada si shvatio da si još živ?”
„Kada sam ih čuo kako razgovaraju jedno sa drugim.”
„Ko?”
„Maja i... Maja i Sebastijan.”
„Rekao si tokom ispitivanja...” Sander glasno čita iz svog
dokumenta: „Spasilo me je to što su mislili da sam mrtav.”
Samir podiže glas. „Da su shvatili da nisam mrtav...”
Sander spušta svoj glas. „Pravio si se mrtav kako ne bi bio ponovo
pogođen.”
„Da.”
„Da li si zatvorio oči?”
„Ne sasvim.”
„Dakle, gledao si?”
„Gledao sam ne otvarajući oči do kraja. Da. Da, mogao sam dovoljno
da vidim.”
„Zar se nisi plašio da će primetiti da ih posmatraš?”
„Bio sam prestravljen. Nikada u životu nisam bio uplašeniji.”
„Da li si trpeo bolove?”
„Nikada u životu nisam osećao takav bol.”
„Mora da je bilo teško ležati mirno i praviti se mrtav.”
„Nisam imao izbora.”
„Tokom ispitivanja si rekao da...”, Sander podiže drugi list papira i
čita sa njega, „da su to uradili zajedno. Šta su to tačno oni uradili
zajedno?”
„Oni su...”
„Kada je Sebastijan ustrelio Denisa, Kristera i tebe... da li je i Maja
pucala?”
„Ne. Ona...”
„Da li je u tom trenutku držala oružje?”
„Ne, ne verujem. Ne znam.”
„Ali jeste imala oružje u rukama kada joj je Sebastijan rekao... Šta joj
je rekao?”
„Rekao je, znaš da moraš to da uradiš.”
„A znaš li šta je time hteo da kaže?”
„Da ubije Amandu.”
„Maja tvrdi da je Sebastijan, kada je rekao uradi to, hteo da ona ubije
njega, da mora da ga ubije kako on ne bi ubio nju.”
„Zastoje onda ubila Amandu? Zašto bi pucala u Amandu ako joj
Sebastijan nije to rekao?”
 Sander na trenutak ništa ne govori. Ali ne zbog toga što misli da je
Samir izvukao dobar zaključak, već zato što želi da dobije nepodeljenu
pažnju svih prisutnih.
„Ti si bio tamo kada je policija obavila rekonstrukciju pucnjave.”
„Da. I kada...”
„Ali nisi bio na rekonstrukciji koju smo mi obavili.”
„Ne. Nisam bio pozvan. I kakve to ima veze? Bio sam tamo kada se
to...”
„Čovek koji je glumio tebe, ili kako već to da kažem, znaš li šta je
rekao o tome šta je mogao da vidi sa mesta na kome si ti ležao?”
„Kako bih ja to mogao da znam?”
„Rekao je da ne može da vidi Maju.”
„Ja sam mogao da vidim Maju.”
„On nije mogao da vidi Maju. Kako bije video, morao je da okrene
glavu. Ali ako bi okrenuo glavu, ne bi više mogao da vidi Sebastijana.
Tako da nije mogao da vidi i Sebastijana i Maju u isto vreme. Niti je
mogao da vidi i Maju i Amandu u isto vreme. Da li si ti okrenuo glavu da
vidiš Maju?”
„Ne znam. Možda.”
„Pretvarao si se da si mrtav, zar ne?”
„Da.”
„Da li si ležao što si mirnije mogao?”
„Da.”
„Da li znaš šta je još rekao taj čovek koji je učestvovao u
rekonstrukciji događaja?”
„Kako dođavola to da znam?”
„Takođe je rekao, čovek koji je glumio tebe tokom rekonstrukcije,
da sa tvog mesta nije izgledalo da su Amanda i Sebastijan stajali na
istoj liniji vatre, izgledalo je kao da stoje jedno pored drugog. Ali iz
Majinog ugla gledanja, to jest iz druge perspektive, Sebastijan je stajao
ispred Amande, malo sa strane. Da li misliš da je tebi to moglo da
izgleda drugačije nego što je izgledalo Maji?”
„Maja je pogodila Amandu.”
„Znamo da je Maja pogodila Amandu, Samire. Ali ne znamo zašto ju
je pogodila.”
„Jer je htela da ona umre, pretpostavljam.”
„Da li si siguran u to?”
„Oni nisu... nisu bili... Sebastijan i Maja su postali potpuno...” Samir
ponovo plače. „Amanda je rekla da je Maja prestala da je zove, da se
više nisu družile, da se ponašala čudno. Amanda je brinula zbog nje, ali
Maja nije htela da ima nikakve veze sa Amandom. Provodila je vreme
samo sa Sebastijanom. Bila je opsednuta njime. Nije je bilo briga ni za
šta osim Sebastijana.”
„Da li si ikada čuo da je Maja rekla kako želi da Amanda umre?”
„Ne.”
„Da li ti je Amanda rekla da se plaši Maje?”
„Ne. Ali ja nisam shvatao da Maja želi da... Nisam to shvatao do
onoga što se desilo u učionici.”
„Kada su ljudi iz Hitne pomoći stigli na lice mesta... prva bolničarka
koja te je pregledala, dok si još bio u učionici, izjavila je da si bio bez
svesti.” Samir je slegnuo ramenima.
„Jesi li?”
„Mislim da jesam.”
„Sećaš li se kako su te izneli iz učionice?”
„Ne.”
„Jer si bio bez svesti?”
„Da. Nikada nisam tvrdio da znam šta se događalo kada je stigla
hitna pomoć.”
„Koliko dugo si bio bez svesti?”
„Ne dugo.”
„Razgovarali smo sa tvojim doktorom, i on kaže da se ne može
odbaciti mogućnost da si izgubio svest čim si pogođen.”
„Nisam.”
„Jesi li siguran u to?”
„Znam šta sam video.”
„A šta je to bilo?”
„Video sam kako Maja cilja u...”
„Ali ti nisi mogao da vidiš i Maju i Sebastijana sa mesta na kome si
ležao. Ili Maju i Amandu. Osim ako nisi okrenuo glavu, razume se, ali ti
kažeš da to nisi uradio jer nisi hteo da rizikuješ da primete da si još živ.
Niti si mogao da vidiš da li je Maja ciljala u Sebastijana ili Amandu, jer
si bio pod lošim uglom u odnosu na njih.”
„Sebastijan je rekao...”
„Rekao je znaš da moraš to da uradiš, čak je i Maja to izjavila. Ali da li
znaš zašto je on to rekao?”
Ja...”
„Moraš da paziš šta govoriš, Samire. Moraš da budeš siguran. Znaš
li zašto je Sebastijan to rekao?”
 „Ne.”
„Znaš li - sa potpunom sigurnošću - zašto je Maja uradila to što je
uradila?”
„Kako bih ja...”
„Samo hoću da odgovoriš iskreno, Samire. Znaš li zašto je Maja
pucala u Amandu?”
„Ne.”
„Možeš li da budeš siguran da je to uradila namerno? Da je htela da
ubije Amandu?”
„Ne.”
„Hvala ti. Nemam više pitanja.”
Sebastijan
40.

Stajala sam u Sebastijanovom hodniku jedanaest minuta. Nisam se

pitala šta se dešava; samo sam ga čekala. Čula sam ga kako dovikuje
čuvaru: „Tata će danas da radi od kuće. Ne želi da ga uznemiravaju.”
Čuvar nije postavljao nikakva pitanja; sigurna sam da nije smatrao
da je to nešto čudno, tako da nije bilo razloga da reaguje. S obzirom na
prethodno veče i noć, bilo je prirodno da Klas želi da spava duže, da
bude sam.
Ja nisam želela da rizikujem da ga vidim, pa sam ostala u hodniku.
Zašto bih odbila kada je Sebastijan zatražio da mu pomognem da
ponese torbe? Mislila sam da je spakovao svoje stvari jer će neko
vreme da boravi na brodu. Možda će da ode negde u inostranstvo.
Možda će samo da nestane. Da boravi u hotelu. Ne znam šta sam
mislila, osim da ne želim da vidim Klasa, ali nisam želela ni da ostavim
Sebastijana ovde samog, nisam htela da budem tu, ali se nisam
usuđivala da odem.
Ko bi pretpostavio da se u dve teške torbe možda nalazi oružje
(umotano u čaršav) i eksploziv (umotan u drugi čaršav)? Bila bih
manje iznenađena da sam otkrila da je u torbama deset miliona u
gotovini ili krunski dragulji.
Ne, nisam pitala Sebastijana šta planira da uradi. Ne, nisam ga
pitala u vezi sa torbama. Nisam htela da pitam jer nisam imala više
snage da me bude briga.
Ali, protestujete vi. Ako je to bio prtljag za jahtu, zašto bi hteo da ga
ponese u učionicu? Zašto bi hteo da ostavi jednu torbu u mom
ormariću? Zar ti to nije izgledalo čudno? Ne znam. Ne želim da znam.
Zašto nisam pitala šta je to? Zašto nisam ništa pitala? Nisam htela
ništa da pitam Sebastijana. Bila sam umorna. Samo sam htela da se
dan, polugodište i škola završe.
Da sam zastala da razmislim o tome, možda bi mi se učinilo
neobičnim to što je Sebastijan hteo da ide u školu. Zašto bi odjednom
hteo da prisustvuje Kristerovom štreberskom sastanku u vezi sa
planiranjem predstave? Ali pretpostavljam da sam već davno pre toga
prestala da se pitam šta Sebastijan želi, a šta ne želi. Svaki put kada bih
pomislila da znam zašto je radio to što je radio, na kraju bi se
ispostavilo da nisam bila u pravu. Ništa nisam razumela. Ako je hteo da
ide u školu, iako mu nikada nije padalo na pamet da se popne na binu i
peva sa Samirom i Denisom, to je bilo daleko od najnerazumljivijeg
dela mog života.
Možda sam sumnjala da želi da se suoči sa Samirom i Amandom. Da
im očita bukvicu? Možda da udari Samira? Ili sam možda samo mislila
da hoće da dođe do Denisa kako bi se ponovo uradio; Klasova vojska
telohranitelja ispraznila je kuću od droge. Sebastijan je morao da se
vidi sa Denisom i ako bih razmislila o tome, pretpostavila bih da su se
dogovorili da se vide u školi.
Kristerov plan da nastupimo zajedno poslednjeg dana škole bio je
tipičan za njega. On je mislio da ne postoji tinejdžerski problem koji ne
može da se reši time što ćeš naterati tinejdžere o kojima se radi da
izađu na pozornicu i dati im tri mikrofona da ih dele među sobom. A
kad samo pomisliš kakva bi to lepa fotka bila za školski veb-sajt!
Različitost, zajedništvo, integracija i solidarnost. „Šteta što niko od nas
nije u invalidskim kolicima”, prokomentarisao je Sebastijan kada nam
je Krister jednog popodneva u hodniku ispričao za svoj plan, dve
nedelje pre nego što se to dogodilo. Sebastijan je tog dana došao u
školu i kada nas je Krister spazio, potrčao je da nas stigne, pozivajući
Amandu i Samira - koji je stajao u blizini - da ga i oni saslušaju.
„Razgovarao sam sa Denisom”, rekao je Krister. „Dođite bar na jedan
sastanak. Siguran sam da možemo da smislimo nešto što će svima biti
zabavno.” A Amanda je bila istinski srećna; ona je volela da peva,
pevala je na svakoj priredbi za kraj godine. A Samir je namestio
odobravajući izraz lica; verovatno je u sebi mislio, kao i ja, da do tog
nastupa nikada neće stvarno doći.

Ali došli smo na sastanak. Sebastijan je ušao u učionicu ispred

mene. Bacio je torbu na klupu pored vrata, skoro da je zavitlao - znam
da sam se trznula na zvuk koji je to izazvalo. Zvučalo je čudno, kao da je
u torbi bilo nešto teško.
„Uđi i zatvori vrata”, rekao mi je Krister, i kada sam to uradila,
Sebastijan je već držao pušku i stajao nasred učionice, i kada sam
pustila kvaku počeo je da puca.
Pucnji su bili zaglušujući. Denis je pogođen u lice i grudi; videla sam
kako se to desilo kada sam se okrenula. Zurila sam otvorenih usta dok
je Sebastijan pucao u Kristera i Samira, a onda je zastao. Posle toga
sam tri puta čula Denisovo astmatično šištanje, a onda je utihnuo.
Mislim da je Krister rekao nešto, napola uzviknuo, pre nego što je
pogođen, ali nisam sigurna.
Nikada nisam čula pušku kada opali u prostoriji i bilo je toliko
glasno da skoro da nisam reagovala. Bilo je previše nadrealno. Ne znam
šta sam mislila kada sam shvatila da je Sebastijan izvadio pušku iz
torbe, i ne znam koliko puta je opalio. Pitali su me za to hiljadu i petsto
puta, ali ne znam.
Kada sam se okrenula od Denisa, Amanda je upravo sedala; ne
znam gde je stajala kada je Sebastijan počeo da puca ni da li se kretala,
ali bila je pored zida sa prozorom kada je Sebastijan zastao i vrisnuo...
Ne, čekaj, nije vrisnuo, mislim da u samom tom trenutku niko nije
vrištao. Obratio mi se normalnim tonom glasa, a iza njega sam videla
Amandu kako se pomera milimetar po milimetar. Plakala je i usne su
joj se pomerale, ali nisam mogla da čujem šta govori jer mi je u ušima
zvonilo, a Sebastijan je govorio meni, pa sam prestala da gledam u
Amandu i umesto toga pogledala u njega.
Torba koju je uneo u učionicu bila je tačno ispred mene. Bila je
otvorena, rajsferšlus je bio raskopčan do kraja. Smrad je bio jači tada
nego odmah posle pucnjeva i ne mislim da je Sebastijan gledao u
Amandu, gledao je samo u mene, a u torbi je bila još jedna puška, mogla
sam da je vidim, videla sam je jasno, i kada je Sebastijan ponovo počeo
da govori, Amanda je bila malo udaljenija, ali i dalje ne mnogo jer je
tamo ležao Krister, a ona nije htela da ide u tom pravcu i okrenula se
prema zidu, čini mi se, i kada je Sebastijan počeo da vrišti, jer on jeste
počeo da vrišti, ona je prestala da se kreće i više nisam mogla da joj
vidim oči ni usta. Ne znam da li je nešto govorila, ne verujem, mogla
sam samo da čujem kako Sebastijan vrišti na mene. Vrištao je i pre
nekoliko sati.

„Začepi ta velika usta, jebeni kretenu”, vrisnuo je Sebastijan na

Samira dok je telohranitelj odvlačio njegovog oca od njega, a i Samir je
vrištao, ne znam na koga, ali vrištao je kao da je poludeo. On jeste bio
poludeo. Svi su bili izgubili razum. Kada je Klas Fagerman ušao vukući
Sebastijana za sobom, Samir je izgledao kao da je poludeo, skoro kao
Sebastijan, ali Klasje bio najgori od svih. Da ga telohranitelji nisu
odvukli, nikada ne bi prestao da udara Sebastijana, nikada ne bi
prestao da ga šutira.
Kada su svi otišli i Klas se izderao na Sebastijana da se gubi i ovaj
otišao, ja sam krenula za njim; izašli smo iz kuće, udaljili se, i pomislila
sam da izgleda mirno. Nismo pričali o toj noći. Nismo pričali šta je
Sebastijan uradio. O devojkama i očima njegovog tate. Nisam mu rekla
da sam dala Samiru broj njegovog tate, ali ko bi drugi to mogao da
uradi? Mora da je Sebastijan to shvatio. Nije to mogao da bude niko
drugi osim mene. A ipak je izgledao mirno dok smo šetali, iako je to
bila moja krivica, iako sam ja bila uzrok što se njegov tata pojavio, sve
je bila moja krivica. Sebastijan nije hteo da me dodirne, da me drži za
ruku, ali nije izgledao ljut. On me je ostavio. Ostavio je sve.

Torba je bila otvorena i ja sam uzela pušku. Sebastijan na početku

nije vrištao. Ali onda je vrisnuo glasnije nego što je vrisnuo ikada pre.
Nisam imala pojma koliko metaka je ispalio, ali sam znala zašto je
vrištao, naravno da sam znala. Isprva je govorio normalnim glasom, a
onda je vrištao. Naciljao je svojim oružjem u mene i razumela sam
zašto. A onda sam ja opalila iz puške, i opalila sam ponovo i ponovo i
ponovo. Kakvu sam drugu mogućnost imala?

Ja ne verujem u slučajnosti. Ne verujem ni u Boga. Ono u šta

verujem jeste da je sve što se dešava povezano sa onim što se dešavalo
pre, poput karika u lancu. Da li je to unapred određeno? Ne. Kako bi
moglo da bude? Ali to nije isto kao i reći da se nešto jednostavno
dogodilo. Zakon gravitacije nije nasumičan. Voda se zagreva i pretvara
u paru. To nije nasumično, niti je dokaz božanske pravde. To je
jednostavno tako.
Jednom smo imali profesora koji je rekao da se sve može pratiti
unazad do sklonosti gasova da eksplodiraju. On je bio budala, još uvek
to mislim, jer kakve veze veliki prasak ima sa time što sam ja izvadila
pušku iz torbe? I Amandom? Sebastijanom? Nekoliko minuta kasnije, ili
možda samo sekundi, kada se sve raspalo iznutra, kada je razneto na
komade, jedino što se pomeralo bila je sekundara na mom satu, koja je
kuckala preko brojčanika, ravnomerno i bez ometanja, i kakve je to
veze imalo sa poreklom vasione? Zašto me Sebastijan nije ustrelio
kako bi Amanda mogla da živi? Taj usrani, nesposobni profesor teško
da bi mogao to da objasni.
Sve, apsolutno sve je bilo tiho i nepomično i nestvarno. Sebastijan
je pao na suprotnu stranu od mene, bio je mrtav, ubila sam ga, ali još
jednom sam ga privukla sebi, što sam bliže mogla. Amanda je umrla, a
ja je nisam grlila dok se to dešavalo.
Nisam videla kako je Sebastijan izvadio pušku iz torbe. Ali gledala
sam ga dok ju je držao, dok je počinjao da puca. Zvučalo je preglasno da
bi bilo stvarno, nije bilo prostora za tu buku, ona je eksplodirala u
mojoj glavi; videla sam šta se desilo, ali nisam to mogla da pojmim.
Podigla sam drugu pušku jer nisam mogla da uradim ništa drugo.
Shvatila sam da on želi da umre, da moram da ga ubijem ili će on ubiti
mene. Nisam videla da sam pogodila Amandu, ali kada sam shvatila da
je mrtva, znala sam da sam ja bila ta koja ju je pogodila. Najveća od
svega je ljubav, kažu. Ljudi stalno koriste taj citat, i neki izgleda čak
misle da je to istina. Tužiteljka kaže da sam uradila to što sam uradila
jer sam volela Sebastijana. Da je moja ljubav prema njemu bila najveća
stvar u mom životu. Da mi ništa drugo nije bilo toliko važno. Ali to nije
istina. Jer najveći od svega je strah, užas od umiranja. Ljubav ne znači
ništa kada veruješ da ćeš umreti.

Znam da bi trebalo da imam objašnjenje za ono što se dogodilo. Da

bi trebalo da mogu da uradim ono što Sander radi, da to oblikujem u
nešto što se uklapa ili ne uklapa u slovo zakona. Da bi trebalo da kažem
da se dogodilo prvo x, pa onda y, a ispalo je z. To nije bila moja krivica. Ja
sam nevina. Ili To je bila moja krivica. Ja sam kriva. Ali ne mogu. Svi me
vi mrzite zbog onoga što se desilo, ali ja mrzim sebe još više jer to ne
mogu da objasnim. Nema objašnjenja. Apsolutno je besmisleno.
Sudsko saslušanje u slučaju B 147/66

Državni tužilac protiv Marije Norberg

Treća nedelja suđenja: poslednji dan

41.

Pokušavam da ne zaspim noć pre poslednjeg dana suđenja. Jer noću

nema laži. Mislim da je za to kriva tišina. Kada čak i ptice utihnu i
noćno nebo je crno, tada dolaze snovi, a snovi se ne drže nikakvih
pravila, niko ne može da upravlja njihovim sadržajem, oni su
bezobzirni. Moja sećanja naviru pravo u mene, u mrtvoj tišini, ubistvo
crnih vrana, kičma mi se pretvara u šljunak, pesak, prašinu. Pokušavam
da ne zaspim, ali ne mogu da se pomerim; nadvladava me iscrpljenost.
Ne mogu snom da odagnam bol, san nije spas, snovi me ostavljaju
izloženu istini.
Ne, nikada nisam planirala nikoga da ubijem. Ne, nisam želela da
Denis i Krister umru. Da, želela sam da Sebastijanov tata umre; ne,
nisam želela da ga Sebastijan ubije. Da, ja sam ubila Sebastijana, da,
uradila sam to namerno, volela bih da nisam. I da, ja sam ubila Amandu,
da, uradila bih bilo šta da to nekako promenim.
Odvezli smo se u školu zajedno, ali nisam znala šta je Sebastijan
nameravao da uradi jer mi nije ništa rekao. Kada mi je Samir rekao da
nisam potrebna Sebastijanu, mislila sam da greši. Mislila sam da sam
potrebna Sebastijanu kako bi ostao živ. Bila sam ubeđena da sam
najvažnija osoba u njegovom životu, ali istina je bila da mu nisam bila
potrebna ni za šta, čak ni da bi umro, iako sam ja ta koja ga je ubila.
Sve što mi je ostalo bila je ideja da sam potrebna Sebastijanu, ali
nisam mu ništa značila.

Kažu da svi ljudi vrede isto. To kažete jer ste ljubazni, lepo
vaspitani i možda imate master diplomu, ali to tu izjavu ne čini
tačnom. U stvarnosti, svako zna da ljudi imaju različitu vrednost. Zbog
toga se, ako avion padne u blizini Indonezije i četiristo ljudi pogine,
medijsko izveštavanje udvostruči ukoliko je u avionu bio i neki
Šveđanin. Jedan bedni, znojavi švedski seks-turista vredi dvaput više
od četiri stotine Indonežana. Zbog toga se pojavi na naslovnim
stranama (sa slikama) kada zdrava, mlada, lepa žena sa uspehom u
karijeri pogine u lavini, ali samo nekoliko redaka između reklama za
filmove i uvećanje grudi ako razvedeni penzioner bez dece i sa
inkontinencijom bude opljačkan i ubijen na putu od metro stanice do
svoje kuće. Zbog toga svi članci o „Jušholmskom masakru” sadrže bar
jednu Amandinu fotografiju, dok se Denisova slika pojavljuje mnogo
ređe.
Samo se budale pretvaraju da nije važno ko si i čime se baviš.
Pričaju o vrednosti ljudskog života kao da to nije nešto što smo u
potpunosti izmislili.
Vrednost ljudskog života je apsolutna, bla-bla-bla... večna, stalna,
nepromenjiva, mi smo svi isti, bla-bla-bla. Hitlerov život vredi isto kao i
život Majke Tereze.
Ali ne i Sebastijan, on nije tako pričao. On je znao. On je rođen u kući
sa sopstvenom plažom od belog peska, avionima i brodovima
dovezenim avionom i brodom iz jedne bivše francuske kolonije. Kako
je on mogao da se pretvara da je bilo šta drugo nego bog, neuporediv
sa bilo kim, nadmoćan u odnosu na sve? Svaki dan Sebastijanovog
života svedočio je o istini: on vredi više od svih ostalih. Novac je lakše
razumeti od svih filozofskih baljezganja o apsolutnoj vrednosti
ljudskog života.
Sebastijanov problem je bio u tome što je takođe znao da njegova
vrednost zavisi od njegovog tate. Bez svog tate on je bio niko i ništa.
Svi ti profesori koji su ga puštali da kasni, roditelji koji se nisu potrudili
da zabrane deci da se druže sa njim, svi redovi koje je zaobišao, svi
prijatelji koje je imao, svi ljudi koji su ga fotografisali, tračarili o njemu,
pričali o njemu - radili su to samo zbog njegovog tate. Sin Klasa
Fagermana. A kada je njegov tata rekao da više ne želi da ima ništa sa
njim, da je on bezvredan, kada je pljunuo na njega i šutnuo ga nogom,
Sebastijan je znao da je Klas u pravu. Bez Klasa, njegov život je bio
završen.
Bio je dobar u jednoj stvari. Umeo je da ubije. Bio je dobar lovac.
Umeo je da upotrebi oružje da sam završi stvar; čak su ga hvalili zbog
toga.
 Ja sam bila ta koja je dala Samiru Klasov broj telefona. Ja sam bila ta
koja je molila Samira da ne zove policiju. Ja sam bila ta. Možda sam
želela da se osvetim Sebastijanu, možda sam htela da Klas vidi šta je
radio onim devojkama jer sam znala da če ga Klas kazniti gore nego što
bi iko drugi mogao. Ili sam se možda samo plašila da ću biti uhvaćena
jer sam bila urađena kao zmaj. Ali dok sam se peške vraćala kući od
Sebastijana te poslednje noći, u svitanje zore, sa cipelama sa štiklom u
jednoj i znojavim telefonom koji će uskoro biti pun očajničkih poruka u
drugoj ruci, i Sebastijan i ja smo znali da sam ga ponovo izdala.
Naravno da mi on ništa nije rekao. Naravno da je mogao da ubije i
mene.
Noću sam kao vazduh u danu bez daška povetarca, kada je sve
mirno i ništa ne može da odleti. Sećam se previše stvari. A istina, do
one mere do koje ste vi zainteresovani za nju, istina je da sam kriva.
Treća nedelja suđenja: poslednji dan

42.

Kada glavna tužiteljka Lena Pešon uključi svoj mikrofon, pročisti grlo i
započne svoju završnu reč, zaključak svega onoga što je želela da kaže,
zvuči skoro tužno, kao da ne želi da bude ovde.
„To je najgori košmar svakog roditelja... da pošalju svoju decu
ujutro u školu samo da bi saznali da se ona neće vratiti u veće.”
Ali tuga prolazi. Posle samo nekoliko rečenica, zvuči smrknuto i
besno. Njen glas govori da se nećemo lako izvući.
„Teško je, gotovo nemoguće pojmiti kako mladi ljudi mogu da budu
ispunjeni sa dovoljno mržnje da ubiju. Ali ne smemo dozvoliti da nas to
spreči u prepoznavanju onoga što se dogodilo. A ono što sud mora da
ustanovi danas jeste krivica optužene. Sud mora imati hrabrosti da
uradi ispravnu stvar i proglasi optuženu krivom za podsticanje,
saučesništvo, pokušaj ubistva i ubistvo. Krivična odgovornost
optužene je dokazana izvan svake sumnje.”
Glas joj postaje sve jači i jači dok iznosi svoje argumente; posle
samo nekoliko minuta zvuči gotovo trijumfalno.
Dve stvari su jasne: ona nije dopustila sebi da je poljuljaju
Sanderova pitanja Samiru i čvrsto se drži svoje uverenosti da ja treba
da budem kažnjena najstrožom kaznom koju zakon propisuje.
„Tumačenja”, kaže uz prezrivo šmrktanje, „nisu tako jednostavna
ako želite da imaju veze sa stvarnošću. A ono do čega...” Zastala je ne
znajući tačno koju reč da izabere. „Ono do čega su stručnjaci odbrane
došli je samo jedno od nekoliko mogućih tumačenja. Što ne znači da su
njihovi rezultati na bilo koji način neporecivi.”
Stručnjaci odbrane. Svi znaju šta želi da nam poruči ovim. Ja sam ih
platila. Optužena pokušava da sebi kupi put do slobode.
 Jebena bogata kučka.
„Policijski istražitelji nisu amateri. Oni znaju šta rade; ovo im nije
prva istraga. Ni druga, ni treća. Niko im ne govori šta da traže, koji
rezultati su poželjni. Oni vrše svoje istrage bez predrasuda, a ne po
naređenjima optužene. A setite se”, istakla je ona, „setite se šta je
Samir govorio od početka, šta je govorio tokom čitave istrage, šta je
tvrdio iako je vreme prolazilo. Samir je bio tamo. On je jasno video šta
se desilo u učionici u tim košmarnim minutama; on je mogao da
objasni postupke optužene. Da li je morao da okrene glavu kako bi
video? Možda. Kakve to ima veze? On je video to što je video. A Samir
teško da je bio neodređen u vezi sa ulogom optužene u svemu tome.
Vrednost prvog ispitivanja se nikada ne sme minimalizovati, pogotovo
ne kada su dobijene informacije potvrđene tehničkom istragom, a sa
policijske strane tehničku istragu je izvršio NFC, naš Nacionalni
forenzički centar.”
Naglašava „nacionalni”, kao da je ta reč sama po sebi dovoljna da
svako razume šta je ispravno a šta pogrešno. Državni eksperti. Ne
Sanderovi amateri, ne plaćenici optužene.
Zato se glavna tužiteljka drži onoga što je sve vreme tvrdila. Ali
jedna stvar se promenila. Trebao mi je jedan trenutak da shvatim, ali
kada mi je sinulo u glavi nisam mogla toga da se ostavim. Jer dok iznosi
svoju priču, kada govori o tome kako smo Sebastijan i ja, izolovani od
sveta oko nas, planirali našu ubilačku osvetu, ne obraća se više
glavnom sudiji. Ona gleda u pomoćne sudije, one koji nemaju formalno
pravno obrazovanje.
„Ja uopšte ne sumnjam da je ovo bilo teško vreme za optuženu.
Marija Norberg se sigurno kaje zbog svojih postupaka. Moguće je da je
čak osećala kajanje i u učionici, kada je otkrila kako smrt stvarno
izgleda. Verovatno je bila uplašena. Kada je Sebastijan Fagerman bio
mrtav, ona više nije želela da umre. Ali to je ne oslobađa od krivice.” Da
je Lena Pešon glumila razbesnelu tužiteljku u američkoj televizijskoj
seriji, u tom trenutku bi se naslonila na ogradu porotničke lože. Zurila
bi porotnicima u oči, jednom po jednom, da vidi da li će zaplakati. Sada
koristi pun raspon emocija, jer zna da ako uspe da pridobije pomoćne
sudije na svoju stranu, ja sam gotova. Svaki pomoćni sudija je
podjednako važan kao i glavni kada je u pitanju donošenje odluke.
Svako od njih ima jedan glas, ni manje, ni više. Glavni sudija i njegova
pravila mogu da budu pregaženi, bez ikakvih problema.
Pogledala sam u pomoćne sudije, pokušavajući da po njihovim
izrazima lica protumačim šta misle, kakav bi mogao da bude njihov
stav. Ali ništa nisam videla, ništa nisam razumela, nisam mogla ništa
da protumačim, videla sam samo lica.

Kada je Lena Pešon završila, glavni sudija joj zahvaljuje. Nema

pitanja, ničega. A onda dolazi red na Sandera. Hajde, samo napred.
Sander ne počinje odmah da govori. Pušta Ferdinanda da uključi
monitor. Ona na monitoru prikazuje naslovnu stranu iz novina:
MASAKR U JUŠHOLMSKOJ GIMNAZIJI - DEVOJKA U PRITVORU
Zatim druga slika. Iznad nas se pojavljuje još jedna naslovna strana:
KLAS FAGERMAN UBIJEN - DEVOJKA NJEGOVOG SINA ZAHTEVALA:
„ON MORA DA UMRE!”
I još jedna:
NAŠI IZVORI POTVRĐUJU: ONA JE UBILA SVOJU NAJBOLJU
PRIJATELJICU
I još jedna. I još jedna.
Kada se na monitoru pojavila šesta naslovna strana, Sander se
nakašlje. Glasno pročita prvi deo teksta:
SVI SU MORALI DA UMRU, NIJE BILO DRUGOG IZLAZA
Ali podnaslov moramo da pročitamo sami:
KAKO ONA SADA ŽIVI - SEDAM STRANICA O ŽIVOTU DEVOJKE IZ
JUŠHOLMA U ZATVORU
Zatim nastavlja. „Hteo sam da vam kažem koliko je članaka
napisano o Maji pre nego što je ovo suđenje počelo. Ali ne mogu.
Uistinu, to je nemoguće utvrditi. U prvih četrnaest dana posle ubistava,
moja klijentkinja se pojavila na svim naslovnim stranama tri najveća
nacionalna dnevna lista. U svakom od njih. Ona, ili zločini u kojima je
navodno učestvovala, bili su glavna priča u emisijama Rapport, Aktuellt
i na vestima TV4 tri dana posle nesreće, i spadali su u glavne vesti
osam dana nakon toga. Kada je policija objavila informaciju o smrti
Klasa Fagermana manje od dvadeset četiri časa posle događaja u
Jušholmskoj gimnaziji, pažnja tome posvećena u međunarodnim
medijima bila je podjednako eksplozivna kao i u ovdašnjim. A teško da
su mediji bili nezainteresovani i pre toga. Moje kolege su me obavestile
da su, kada su guglovali ’Maja Norberg’ noć pre početka suđenja, dobili
preko sedamsto pedeset hiljada rezultata, iako većina švedskih medija
još nije bila objavila njeno ime. Pojam ’Jušholmski masakr’ imao je više
od trista hiljada rezultata u pretrazi, a kombinacija imena Sebastijana
Fagermana i Maje Norberg dala je skoro isti toliki broj.” Uzdiše.
Duboko. Žao mu je što mora da raspravlja o ovome. Gleda u glavnog
sudiju. Za razliku od Ružne Lene, Sander se obraća njemu. Mi pravnici
ne dopuštamo sebi da nam mišljenje promene trivijalnosti kao što su
večernje novine i internet, profesionalni poznavaoci situacije i emisije u
kojima se vode rasprave, strane vesti i tako dalje, u nedogled. Celo
Sanderovo biće zrači porukom Ja se oslanjam na tebe, ali takođe govori
da je na glavnom sudiji da sve objasni pomoćnim sudijama, ako bude
potrebe za tim.
„Podsticanje. Moja klijentkinja je optužena za podsticanje na
ubistvo Klasa Fagermana. Ovaj deo optužnice je takođe od suštinske
važnosti za tvrdnju da je moja klijentkinja, zajedno sa pokojnim
Sebastijanom Fagermanom, planirala i izvršila ubistva u Jušholmskoj
gimnaziji istog tog dana.”
Moja klijentkinja. Sander me je retko nazivao svojom klijentkinjom
tokom suđenja. Ali sada koristi svoj kao pustinja suv glas. Svoj
advokatski glas.
„Kako bi se ispunili uslovi da se to proglasi podsticanjem, tužiteljka
mora da pokaže i da je moja klijentkinja imala nameru da dovede do
ubistva Klasa Fagermana i da je postojala direktna veza između reči ili
postupaka moje klijentkinje i samog ubistva. Kako bi dokazala ovu
tvrdnju, tužiteljka se pozvala na veći broj SMS poruka koje je moja
klijentkinja poslala Sebastijanu Fagermanu tokom te noći i jutra,
poruka u kojima je moja klijentkinja izrazila ono što tužiteljka tumači
kao navođenje na ubistvo.”
Ne shvatam zašto Sander tupi o ovome. Zna da mrzim što moram
da slušam ono što sam napisala, a ipak istrajava u odluci da to pominje.
Ferdinand ponovo staje pored projektora. Prikazuje sliku na velikom
ekranu. Slika je sa najpraćenijeg Instagram profila u Švedskoj, koji
pripada šesnaestogodišnjoj devojci iz nekog malog grada, i u pitanju je
fotografija sladoleda posutog dekorativnim mrvicama. „Radije bih se
UBILA nego držala paleo dijetu”, pisalo je ispod slike. Čula sam kako se
nekoliko ljudi kratko nasmejalo iza mene. Glavni sudija se nije smejao,
ali dvoje pomoćnih sudija se osmehnulo.
Ona je kliknula i otvorila sledeću sliku. Fotografiju kokoške koja viri
preko ivice lonca. Pored nje je bila druga fotografija iz fabrike za
preradu kokošijeg mesa. Tekst glasi: „Mesožderi = UBICE!”
Sander rezignirano spušta ruku dok Ferdinand dalje otvara slike.
„Mi ponekad loše biramo reći. Čak se i odrasli izražavaju na
sumnjive načine. Ja često kažem svojoj ženi da bih radije umro nego
gledao još jedno bljutavo polufinalno veće Evrovizije, a ipak ih
odgledam i ne izvršim samoubistvo za vreme skečeva između pesama.
Ponekad glasam SMS porukama za najgroznije tačke jer moji unuci
kažu da moram. Volim da ih optužujem kako pokušavaju da me ubiju.
Aline mislim da je to njihova stvarna namera, bar ne prvobitna.”
Pronašli su gomile primera kako tinejdžeri na internetu žele da
„odvale od batina” druge tinejdžere koji slušaju muziku koja se njima
ne sviđa, ili zahtevaju da slavni glumac koji je prevario ženu bude
„javno išiban”. Ferdinand nam takođe pokazuje komentare na blogu
jednog od takmičara u švedskom Idolu, i tri ili čak četiri fudbalska
banera koji izgledaju kao da su skinuti sa Snepčeta.
Sander iziritirano odmahuje rukom. Isključi to, govori ta ruka. Ne
želim da gledam to sranje. To su besmislice. Glas mu je ponovo krajnje
ozbiljan.
„Nisam nameravao da ovo bude šala. Situacija o kojoj moramo da
sudimo nije smešna. Maja nije imala razloga da se zavitlava i njene
poruke Sebastijanu u tih poslednjih nekoliko sati bile su sve samo ne
komične. Samo pokušavam da ukažem na ono što je očigledno: mi
koristimo reči i izraze u vezi sa smrću ne misleći to zaista. Tinejdžeri
se često izražavaju ne samo nemarno, već i neprikladno. Da li je to
kriminal? Da li to znači da su ispunjeni pravni uslovi da se ovo proglasi
podsticanjem na ubistvo? Ne.”
Ekran se zamračuje i Ferdinand seda na svoje mesto.
„Ali hajde da izvedemo jednu misaonu igru”, nastavlja Sander.
„Hajde da zamislimo da je Maja ozbiljno mislila svaku svoju reč. Da se
zatekla u tako očajnoj situaciji da je videla smrt Klasa Fagermana kao
ono jedino što može da spase Sebastijana. Pretpostavimo da je istinski
želela da Sebastijan ubije svog oca. U tom slučaju, da li je kriva za
podsticanje? Ne. Jer tužiteljka i dalje mora da dokaže kako su Majini
postupci bili odlučujući faktor i kako Sebastijan inače ne bi ubio svog
oca uprkos onome što je Maja mislila o tome. Da li je tužiteljka uspela
da dokaže takvu uzročno-posledičnu vezu? Ne.”
Sander ukazuje na to da Samir nije bio jedini koji je svedočio o žurci
te poslednje noći. Policija je ispitala i Labea, kurve, telohranitelje,
svakoga ko nije poginuo sledećeg dana. I naravno, njihove priče se nisu
podudarale, svako je imao sopstvenu verziju, ali svi su pomenuli bes
Klasa Fagermana. Kako je udario Sebastijana i šutirao ga dok ga
telohranitelji nisu odvukli. Imali su priliku da ispričaju kako je to
izgledalo, i rekli su da je Sebastijan krvario, da je izgledao kao da je bio
u šoku, možda ljut, ali niko nije mogao da kaže kako se Sebastijan
osećao. Ja sam pomenula šta sam ja sumnjala, ali meni je teško
verovati.
„Umesto toga, slika koja se pojavila je slika narušenog odnosa,
odnosa između oštećenog momka i njegovog oca. Mi ne znamo
pojedinosti onoga što se dešavalo u tim ranim jutarnjim satima kada je
Klas Fagerman umro, ali znamo da su otac i sin bili sami kada je
Sebastijan pucao u njega i znamo da je došlo do nasilja i razmene
udaraca neposredno pre toga. Takođe znamo da je Sebastijan
Fagerman bio pod uticajem teških droga. Da je zloupotrebljavao droge
već duže vreme i da je bio psihički bolestan. Da li deluje verovatno da
su Majine povremene poruke bile ključni faktor u Sebastijanovim
postupcima? Ili je verovatnije da se objašnjenje može pronaći u odnosu
između Klasa i Sebastijana Fagermana i mentalnom stanju Sebastijana
Fagermana? Uveren sam da će sud po ovom pitanju doći do istog
zaključka kao ja.”
Onda neko vreme govori o posledicama koje ovo ima po ostale
optužbe, da sud „mora” da dođe do zaključka da ja nisam navela
Sebastijana na ubistvo svog oca. A onda se ponovo vraća onaj njegov
suvi glas. Vodi nas kroz „konkretne” dokaze koje je tužiteljka imala
protiv mene.
„Postoje li neki faktori, izjave svedoka ili drugi dokazi koji ukazuju
na to da je moja klijentkinja bila umešana u planiranje zločina u
Jušholmskoj gimnaziji zajedno sa pokojnim Sebastijanom
Fagermanom? Ne. Postoje li neki faktori, izjave svedoka ili drugi dokazi
koji ukazuju na to da je moja klijentkinja znala za Sebastijanove
planove? Ne.”
Sander ponavlja ono što je već rekao u toku suđenja. Nije bilo
otisaka prstiju unutar torbe, na rajsferšlusu, na sefu sa oružjem, čitavu
tu priču. Takođe ukazuje (ponovo) da je Sebastijan nabavio eksploziv
(koji čak nije ni mogao da se detonira) mnogo ranije, pre nego što smo
se on i ja upoznali.
„Postoji li išta u prilično intenzivnoj telefonskoj komunikaciji
između Sebastijana i Maje što bi ukazalo na to da je Maja bila svesna da
Sebastijan namerava da ubije svog oca pre nego što je to zaista uradio?
Ne. Kada se Maja vratila u Sebastijanovu kuću, Klas Fagerman je već
bio mrtav skoro dva sata. Postoji li išta u istrazi što ukazuje na to da je
Sebastijan obavestio Maju o tome pre nego što je došla? Ne. Postoji li
išta što ukazuje na to da je Maja shvatila da je Klas Fagerman mrtav
dok je bila u kući? Ne. Nema ničega takvog u materijalu tužilaštva.
Umesto toga ću morati da iskoristim vreme koje mi je ovde dodeljeno
da vas podsetim na ono što tužiteljka nije mogla da dokaže. Tužiteljka
nije mogla da dokaže da je Maja možda znala sigurnosnu šifru sefa sa
oružjem u kome je pomenuto oružje držano, niti su njeni otisci prstiju
pronađeni na tom sefu ili u njegovoj unutrašnjosti. Međutim,
kriminalistički tehničari su na mestu zločina našli otiske prstiju Klasa i
Sebastijana Fagermana i na spoljašnjoj i na unutrašnjoj strani sefa.
Tako da nema tehničkih dokaza koji bi ukazivali na to da je Maja
Sebastijanu pomagala oko sefa sa oružjem. Niti su Majini otisci nađeni
ni na jednoj torbi ni na njihovim patent otvaračima, samo na ručkama i
sa donje strane jedne torbe. Ne postoje takođe nikakvi dokazi koji
povezuju Maju sa eksplozivnom materijom koja je izvađena iz njenog
ormarića. Majini otisci su na oružju koje je ona kasnije upotrebila, ali
ne i na okidaču onoga koje je Sebastijan koristio.”
Sander nakratko zastaje, prelistava neke dokumente, pije malo
vode. Ne žuri. Onda ponovo počinje.
„Postoje li ikakvi faktori, izjave svedoka ili drugi dokazi koji ukazuju
na to da je moja klijentkinja pomagala Sebastijanu Fagermanu u
izvršenju njegovog plana? Koji ukazuju na to da je imala nameru da
ubije? Da! Zapravo postoje.” Zvuči preterano iznenađeno. Sarkastično
iznenađeno. „Tužiteljka je iznela izjavu svedoka. Svedočenje koje je
dobijeno pod sumnjivim okolnostima od teško ranjenog momka koji je
- samo da napomenemo - obavešten davno pre svog prvog razgovora
sa policijom da se moja klijentkinja sumnjiči kao krivac upravo za onaj
zločin u vezi sa kojim su momka ispitivali. Za vreme ispitivanja, taj
momak je izjavio da je primetio Majine postupke koji su u potpunoj
suprotnosti sa onim što ona sama tvrdi da se dogodilo. Povrh toga, on
kaže da je čuo moju klijentkinju kako se savetuje sa pokojnim
Sebastijanom Fagermanom i da je kasnije gledao kako moja
klijentkinja namerno puca u jednu od žrtava.”
A zatim iznosi pojedinosti istrage koju je on naložio u vezi sa
Samirovim svedočenjem. Pojedinosti koje smo već čuli.
„A šta tužiteljka ima da kaže o nedvosmislenim rezultatima istrage,
koji idu u prilog moje klijentkinje? Pa, tužiteljka je mišljenja da nju nije
sprovelo dovoljno kompetentno osoblje na dovoljno slobodnim i
nepristrasnim osnovama.” Sander podiže pogled sa svojih dokumenata
i polako odmahuje glavom. Onda podiže jedan list papira sa gomile i
počinje da čita.
 To je opis ljudi koji su učestvovali u analizi, njihovo obrazovanje,
kontrolne metode koje su koristili; prepun je tehničkih pojmova i
neverovatno dosadan.
Nastavlja u tom stilu neko vreme. Njegov glas bruji monotono u
beskraj, a menije teško da dišem. Odmotavam zgužvanu maramicu u
svojoj ruci pa je ponovo gužvam. Želim da ustanem, da pritrčim
sudijama. Slušajte, hoću da vrisnem. Čujete li šta on govori? Jer istina je,
shvatam to - pogađa me pravo u stomak, potpuno neočekivano - da ja
želim da verujem Sanderu. Želim da verujem da je u pravu kada kaže da
ne bi trebalo da me proglase krivom, da imam pravo na budućnost.
Želim da on bude u pravu.

Svi vi se verovatno nećete ni sećati kako se ovo suđenje završilo, da

li sam proglašena krivom, ili za šta sam proglašena krivom. Pričaćete o
meni na nekoj zabavi za nekoliko godina i reći Tako se to desilo ili Ona
nije čak ni bila optužena za to ili To je čudno. Jesi li siguran? Ja mislim da
ona... Moja istina uskoro neće postojati nigde osim u fasciklama punim
materijala sa mog suđenja, arhiviranim u nekom hladnom podrumu.
Moraćete da potražite na internetu da budete sigurni, da proverite
šta se desilo, kako je na kraju ispalo. Ili ćete reći da je to bila dobro
doneta presuda, ili da je policija zabrljala, ili Pa, dobro je što su je
uhvatili, da pokažete da ste u toku, da znate.
Koju god verziju da izaberete, pamtićete me kao ubicu. Ali mene
boli uvo za vas i vaše jebeno mišljenje. I dalje želim da se izvučem
odavde. Želim da sud poveruje Sanderu.

Iscrpljenost koja me savlađuje kada dopustim sebi da to pomislim

toliko je jaka da isprva mislim da ću pasti sa stolice. Ali držim se čvrsto.
Moram da izdržim ovo, ne želim da budem ovde. Želim da se izvučem
odavde.
Moja baka je imala stolicu za ljuljanje. Ljuljala se u njoj, napred-
nazad, dok je čitala ili šila, i ona je još tamo u dedinoj kući, a ja želim da
se ponovo ljuljam u njoj. Želim da mi deda šapne na uho „Ceo život je
pred tobom”, a ja ću klimnuti glavom da ga usrećim. Može da se dogodi
bilo šta. Želim da nekoga usrećim. Sve je moguće.
A ne želim da razmišljam o tome kako je kada može da se dogodi
bilo šta, kada su sva vrata otvorena, ideš kroz promaju, a sva ona se
zatvaraju i zaključavaju oko tebe. Imam osamnaest godina i hoću da
budem Diznijeva princeza i piskavo vičem: „Pratiću svoje srce i biću
srećna!” I niko neće poverovati da sam ja Snežanina maćeha, koja prati
svoje zlo, crno srce i odlučuje da ubije. Steci cu obrazovanje, sedeti u
kancelariji, dvadeset osam spratova iznad tla, ali pod neće propasti,
zgrada se neće srušiti i ja neću pasti. Hoću da nađem mesto gde neću
morati da zamišljam kako me masa ljudi preplavljuje i sahranjuje moje
telo.
Slušajte Sandera. Glavni i pomoćne sudije i novinari. Složite se s
njim. Pustite me na miru. Spustivši svoje naočare za čitanje nisko na
grebenu nosa, Sander zuri u glavnog sudiju. Sada, pomislila sam. Sada
će izgovoriti reči koje će ih sve navesti da shvate. Koje će ih naterati da me
puste. Ali ne izgovara ih.
„Tužiteljka nije uspela da se oslobodi težine dokaza”, to je bilo sve
što je rekao.
Posle toga više ništa nije dodao.
Umesto njega govori glavni sudija.
A onda je gotovo. Sve je gotovo.
Treća nedelja suđenja: poslednji dan

43.

Čekamo u novoj prostoriji. Stolica u kojoj sedim je u obliku činije i

plastična. Jedna strana zadnjice mi je utrnula, iako tu ne sedim naročito
dugo. Kafa koju držim u ruci izgleda mutno. Izgleda da sam rekla da,
molim kada su mi nudili šećer i mleko, ali ne mogu da se setim da su me
išta pitali.
Mislila sam da će me odvesti nazad u zatvor. Svi smo to mislili,
takav je bio plan, čekao me prevoz do tamo. Ali sudija je imao druge
planove. U svojoj završnoj reći je kazao „Bla-bla-bla saslušanje u ovom
slučaju je zaključeno” i „Sud će odrediti jedno kraće vreme za
razmišljanje nakon čega će biti izrečena odluka ili presuda.” A onda se
okrenuo prema Sanderu i klimnuo glavom prema glavnoj tužiteljki, pa
rekao: „Vi možete da sačekate ovde, bićete pozvani kada završimo
zasedanje.”
Kroz salu se razleglo brujanje Šta to znači? i ljudi su se svuda okolo
okretali jedni prema drugima i zurili, čekajući objašnjenje. Ja sam se
okrenula prema Sanderu. Šta ovo znači? Mama se okrenula prema tati.
Šta ovo znači? Ali niko nije odgovarao, niko nije imao pojma, a ja sam
pomislila da to mora da je zbog toga što svi znaju da se presuda može
doneti tako brzo samo kada se radi o lako rešivom slučaju, u kome je
jedino rešenje poslati groznog kriminalca pravo na gubilište što je pre
moguće. Samo krivci dobijaju svoje presude tako brzo.
Dešava se prebrzo. Ne želim to.
I ustali smo, svi smo ustali i izašli.
Bilo je gotovo. Sve je bilo gotovo.
I pomislila sam da ću povratiti, odmah i na licu mesta, ili se ugušiti,
ali nisam uradila nijedno ni drugo. Samo sam sela i izgleda rekla da,
molim kada su mi ponudili šolju kafe.
Sander ne sedi. Palačinka je izašao da izvrdava pitanja novinara;
Ferdinand grozničavo kucka po svom telefonu, ne znam o čemu, ne
znam kome.
Sander ne odgovara kada mu se neko obrati. Izgleda nervozno;
nikada pre ga nisam videla toliko nervoznog, pokušava da naspe sebi
šolju kafe, ali plastična šolja mu ispada iz ruke i kafa se prosipa po
stolu, a Sander glasno psuje. Šta kog đavola!
Mislim da je to bilo prvi put da sam ga čula kako psuje.
Čekamo sat vremena. Ništa. Pet minuta posle toga, Sander seda.
Čita nešto na svom telefonu. Ferdinand gleda u mene, nudi mi svoju
limenu kutiju sa duvanom za žvakanje. Odmahujem glavom, a ona mi
daje pakovanje nikotinskih žvaka i ja istresam četiri na dlan, strpam ih
u usta i počinjem da žvačem.
Čekamo još dvadeset minuta.
„Koliko dugo moramo da čekamo?”, pitam. Niko ne odgovara. Pitam
ponovo. „Koliko još?” Glas mi zvuči kao kod plačljivog malog deteta.
Jesmo li već stigli?
„Ne možemo da znamo”, najzad izgovara Sander, ali ne podiže
pogled sa svog telefona, samo čita i čita. Kako može da čita? Šta čita?
Dva sata čekanja. I jedanaest minuta.
Onda zvučnici zapucketaju. I pozivaju nas.
Sander staje tik iza mene i spušta mi ruku na leđa kao da će da me
odvede do stola. Ili na pogubljenje? Sa vrećom prebačenom preko
glave. Kuda idemo? Da li smo već stigli?

Odlazimo do naših mesta. Sudije već sede na svojim. Lena Pešon je

odgurnula svoju stolicu unazad i skupila noge, sa stopalima čvrsto
pripijenim jedno uz drugo. Ruke su joj skrštene u krilu. Kada glavni
sudija počinje da govori, zvoni mi u ušima. Jedva da mogu da čujem šta
se dešava, ne znam šta to znači, gledam u Sandera dok sudija govori.
„Pisana presuda će biti dostavljena kasnije; ona će sadržati
detaljniji izveštaj o nalazima suda.”
Šta to znači? Šta on to govori?
I čujem kako je tata glasno udahnuo, zvuči kao da trpi bolove, kao
da ga je neko udario u stomak i izbio mu vazduh. Na trenutak pomislim
da je ljut, da će povikati onako kao što je radio kada izgubi živce, ali
onda vidim da plače. Plače i plače, a mama pokušava da ga uteši; i nju
izdaje glas i tada shvatim da i sama plačem. Mrmljanje novinara
postaje sve glasnije i uskoro otvoreno razgovaraju, prekidajući jedni
druge, u sudnici više ne vlada red i mir. Ispred glavnog sudije je list
papira. Ali nije morao da gleda u njega da bi znao šta da kaže.

„Sud odbacuje optužbe protiv Marije Norberg. Tužiteljka nije

dokazala da je optužena imala nameru da izvrši ubistvo niti su
ispunjeni neophodni uslovi da se njeni postupci proglase podsticanjem
na ubistvo. Optužena je slobodna i može da ide.”
44.

Mama i tata sede pored mene na zadnjem sedištu Sanderovih kola.

Tata me obgrlio rukom, leđa su mu prava kao motka, uvlači vazduh
kratkim udisajima na usta i ne pušta me još otkad je sudija rekao da
sam slobodna. Tata me je držao čak i dok je grlio Sandera, sa dva prsta
za rukav košulje, stezao mi je rame dok se rukovao sa Palačinkom i
obgrlio me rukom oko vrata dok je privlačio Ferdinanda ka sebi. Bio bi
to grupni zagrljaj samo da je ona shvatila da je trebalo da bude
zagrljena.
Celo mamino telo je toplo, drhti pomalo i steže mi obe ruke između
svojih, miluje mi prste, nokte, zglavke, kao da hoće da ih prebroji, da se
uveri da je sve tamo gde bi i trebalo da bude, da sam stvarno tu, da to
nije samo njena mašta. S vremena na vreme se naginje ka meni, uvlači
ruku ispod mog sigurnosnog pojasa i poravnava neke nabore na mojoj
odeći. Tapše me po obrazima, diše mi u kosu. Nismo mnogo pričale.
Nismo rekle da nam je „drago”. Nismo rekle „volim te”, nismo rekle
„hvala bogu”. Tata je hiljadu puta promrmljao hvala ti hvala ti hvala ti.
Svakome koga bi sreo govorio je hvala hvala, a mama šapuće žao mi je
dok me grli, svaki put šapuće to isto. Žao mi je žao mi je žao mi je. Samo
ja mogu da je čujem, glas joj je tako tih da zvuči gotovo kao disanje, a ja
joj uzvraćam zagrljaje. Žao mi je.
Ja ne govorim ništa. To je nemoguće. Ne mogu.
Moja mama.

Sander kaže da možemo da ostanemo u njegovoj kući na selu

nekoliko dana da se sklonimo od medija. Kuća je pored vode i zadnji
deo puta prelazimo brodom - putničkim trajektom - ali mi smo jedini
ljudi na njemu, pa mora da je bio naručen, iznajmljen samo za nas. Kako
je imao vremena za to? Ovde nema novinara, niko ne pita kako se
osećam, da li sam zadovoljna, da li će biti žalbenog postupka. Kada su
pitali tužiteljku „Da li ćete uložiti žalbu?”, Lena Pešon je zvučala
potišteno: „Moram da dobijem priliku da pročitam presudu pre nego
što budem mogla da komentarišem.” Sander je zvučao mnogo
sigurnije: „Mi smo zadovoljni presudom. Sudu nije bilo teško da moju
klijentkinju oslobodi krivice, i bio bih iznenađen ako bi presuda
ostavila tužilaštvu mogućnost za žalbu.”
Da li je Sander zvučao samouvereno samo zato što su ga to pitali
novinari? Ne verujem. On nije zvučao samouvereno bez razloga.
Prepuštao je takve stvari Palačinki sa njegovim stavom vreme je da
razvežem kravatu i osmehom stvarno smo prokleto dobri.
Izlazim na palubu, naslanjam se stomakom na ogradu i okrećem
lice ka vetru, pa sklapam oči pred ledeno hladnim vazduhom; već su
zasuzile. Vetar, nisam znala da mi je nedostajao vetar, miris kiseonika,
hladnoća kao da je bila oslobođena ovde na moru, ne lepi se za beton i
rešetke i bodljikavu žicu. Stojim tako na trenutak, dok me obrazi peku, i
onda shvatam da je Sander pored mene. Nosi debeli kaput koji nikada
pre nisam videla na njemu, postavljene kožne rukavice i krznenu kapu
sa naušnicima koji lepršaju na vetru.
Podseća me na dedu.
„Deda te čeka”, rekla je mama u kolima. „Toliko je srećan,
nedostajala si mu.”
Sander mi daje izanđalu maramicu od finog pamuka. Pažljivo
tapkam po nosu i očima. Maramica blago miriše na lulu, i presavijam je
u ruci.
Da li vi pušite, advokate Pjederu Sandere?
Ima toliko toga što ne znam o vama. Mogu li da vas zovem Pjeder?
„Da li je sada gotovo?”, upitala sam umesto toga. Ne odgovara.
Gleda me; na licu mu zatreperi osmeh, ali se ne zadržava; gornja usna
mu je i dalje stegnuta i tapše me po ramenu.
„Da”, kaže. Tri puta me tapše po ramenu i zatim pušta da mu se
ruka zadrži na njemu. On je možda najbolji advokat u Švedskoj. A ipak
je očigledno da laže. „Sada je gotovo.”
Uzimam ga za ruku i zakoračim prema njemu da ga zagrlim. Dugo
ga grlim na ledeno hladnom vetru, jače nego što se usuđujem. Bar je za
njega gotovo. Spasio mi je život i poslao račun sudu. Stavila sam
maramicu u džep.

Pristajemo uz privatni dok i motori ostaju uključeni dok silazimo s

broda. Ovde je hladnije nego u gradu; u vazduhu miriše na sneg, more
je čeličnosivo i sumrak počinje da se spušta na ostrvce, da se prikrada
preko litica. Moje stvari su još u zatvoru, nemam torbu sa sobom.
Koračam prema kući i vidim je na stepenicama.
Sedi na tremu; viša je nego što pamtim. Kosa joj izgleda
neočešljana, kovrdžave šiške joj se bore jedne sa drugima na čelu.
Počinjem da trčim. Kada čučnem pored nje, vidim da je izgubila dva
prednja zuba. Ali ne gleda me u oči. Pogled joj luta, nemoguće ga je
uhvatiti, kao sunčev zrak koji poigrava na vodi.
„Da li sada dolaziš kući?”, pita me.
Klimam glavom, nemam poverenja u svoj glas, a onda ona sklizne
bliže meni, obmota svoje mršave ruke oko mene, zakači mi noge na
kukove i počinje da plače zagnjurivši mi lice u vrat. A onaj deo u meni
koji je toliko dugo bio tvrd, grabio me oštrim kandžama, konačno se
topi i ističe kroz moje telo.
„Da. Dolazim kući.”
Napomene

Stihovi pesme na strani 25. („Zašto, čak i u ovom vremenu i dobu...”) su

iz balade „Visan om den sköna konstberiderskan Elvira Madigan” Johana
Lindstrema Saksona, iz 1889. godine.

Citat na 76. stranici („Kada nije ostalo...”) je iz pesme „Stjärnorna”

Karin Boje: „När ingetfinns att väntamer, och ingetfinns att bära pä”.
Prvi put objavljene u zbirci Gömda land (Stokholm, Albert Bonniers
förlag, 1924.)

Citat na 330. stranici („Sve neprijatelje moje po obrazu...”) je iz Psalama

Davidovih, 3:7.

Citati na 330. stranici („smišlja zlo”, „bremenit zlobom”) su iz Psalama

Davidovih, 7:14.

Citat na 332. stranici („Sve je prazno i uzaludno”) je iz Knjige

propovednikove, 1:2.

Citat na 374. stranici („Najveća od svega je ljubav”) je iz Prve poslanice

Korinćanima, 13:13.
Izrazi zahvalnosti

Pravnici rasuđuju, pisci zamišljaju. Bila sam pravnica dvaput duže nego
što sam pisac. Pravnici nastoje da budu tačni. Pisci, s druge strane,
rade upravo ono što hoće. Hvala Piteru Altinu i Ričardu Lajalu što su
čitali rukopis i odgovarali na moja pitanja. Ako ponekad nisam obratila
pažnju na vaš savet, okrivite pisca. Vaša bivša koleginica Malin Pešon
Đolito bi bolje slušala.
Mari Eberstajn i Osi Lašon. Mojim prijateljicama i najvažnijim
čitaocima. Hvala vam.
Pisci ne samo da zamišljaju, oni imaju i snove. Osi Seling i Katarini
Enmark Lundkvist u izdavačkoj kući Wahlström & Widstrand; Astri fon
Arbin Alander, Kristini Edhel i Kaisi Palo u agenciji Ahlander; Suzani
Babono i ostatku tima u izdavačkoj kući Simon & Schuster. Zahvaljujući
vama, usudila sam se da sanjam velike snove.
I mom prevodiocu, Rejčel Vilson-Brojls - hvala ti što si pronašla
Majin glas i izvela je pred ceo čitalački svet.
Mami. Tati. Hedi. Elsi. Nori. Beatris. I Kristofu. Merci ima zajedničko
poreklo sa latinskom reči za milost. Blagoslov, moglo bi da se kaže.
1 Tradicionalni lik „nositeljke svetlosti” na školskim priredbama u
Švedskoj koje se priređuju 13. decembra. (Prim. prev.)

2 Danska cirkuska akrobatkinja iz druge polovine 19. veka koja se

upustila u strasnu vanbračnu vezu sa već oženjenim švedskim
konjičkim oficirom Bengtom Sikstenom Spareom. Suočen sa
društvenim neprihvatanjem i egzistencijalnim problemima, Spare je
1889. na danskom ostrvu Tosinge ubio iz pištolja svoju ljubavnicu pa
zatim i sebe. Tragični događaj je privukao veliku pažnju javnosti i
poslužio kao inspiracija mnogim umetničkim delima u Skandinaviji.
(Prim. prev.)

3 Predmet u srednjoj školi u Škotskoj i nekim drugim zemljama

severne Evrope, posvećen proučavanju savremenih društvenih,
ekonomskih i političkih tokova. (Prim. prev.)

4 Poznata švedska aukcijska kuća. (Prim. prev.)

5 Mačak iz knjige švedskog pisca Geste Knutsona i istoimenog crtanog

filma, „Bezrepi Pera”. (Prim. prev.)

6 Švedski poslovni čovek, osnivač Ikee. (Prim. prev.)

7 Američki modni i portretni fotograf, istaknuti saradnik Njujork

tajmsa. (Prim. prev.)

8 Žan Tirol, francuski univerzitetski profesor, dobitnik Nobelove

nagrade za ekonomiju 2014. godine. (Prim. prev.)

9 Fr. Institut Européen d’Administration des Affaires, međunarodna

poslovna škola sa sedištem u Fontenblou i sa kampusima širom
Evrope. (Prim. prev.)