„Кад имаш све, не видиш ништа.

Прогледаш тек када немаш ништа“

В. Шекспир

Када имаш све ушушкан си у топлу свакодневицу, али ти и није баш све таман,
фали ти увек још нешто. Имаш довољно, али чезнеш за још мало више нечега.
Добио си сјајну играчку, али могла је бити боља. Купио си нове патике, али су
могле бити оне из рекламе, добар ти је комп, а ипак ти је на уму да баш и нема све
перформансе које су сада ин. Низ је дугачак, краја нема.
Чули смо на пример да здрав човек има хиљаду жеља, а болестан само једну. Кажу
наши старији и да се у добру не треба понети, али мало је оних који то истински и
озбиљно размотре и усвоје.
Човек се освешћује тек у кризним ситуацијама када је у опасности, када остане без
здравља или неке друге благодети коју и не примећује када му је добро и лако.
Тек када нам смог запече очи и постане видљив, а удисање мука, почнемо да
разумевамо колико нисмо свесни важности чистог ваздуха и биљака које га прочишћавају
и одговорних у индустрији који нису одговорни и ...
Тренутак када смо се суочили са пандемијом нас је натерао да видимо колико нам
недостаје свакодневица у којој можемо да се дружимо, да се срећемо са родбином и
пријатељима и идемо у школу.
Сви некако школу доживљавамо као обавезу која је тешка, а своје обавезе као
велике и напорне, али сада када смо осетили како изгледа имати наставу на даљину, али и
дружење само у онлајн окружењу, схватамо колико је лепоте у одласку у школу, раду у
друштву другара у одељењу и малим свакодневним лепотама ђачког доба.
Да будем искрен, школа из ове перспективе изгледа као најдивније место које се
шарени и таласа ведрим смехом, досеткама, али и оним битним погледима и осмесима.
Уопште више није адреса на којој се презнојавамо док учимо и стрепимо од тестова.
Ко би то рекао до прошлог марта, а ево више од годину дана живимо у немању
свега онога, што нисмо ни знали да имамо, а сада нам баш све то недостаје.
Прошло је лето без летовања, мој брат је постао пунолетан, а није могао
прославити са својим другарима, није могао путовати на такмичења која највише воли, а
ја почињем да стрепим да ће и моја генерација бити у истој ситуацији. Траје друга година
нашег школовања на један тужан начин, без могућности за право дружење и уживање у
ђачким данима.
Не идемо на изложбе, у галерије. Зазиремо од биоскопа, не правимо рођенданске
забаве. Слушамо тужне приче свакога дана и стрепимо за своје ближње, а требало би да се
радујемо јер смо у најлепшим годинама.
 Верујем да после кише мора гранути сунце, али за сада се, још увек, облаци не
разилазе, а када ће нико не зна.
Ипак, једно се зна. Из ове ситуације, која траје читаву једну годину, научили смо
битну животну лекцију коју у потпуности дефинишу речи Вилијема Шекспира „Кад имаш
све, не видиш ништа. Прогледаш тек када немаш ништа“.
Ово је онај тежи начин учења и сада ми је јасно када се каже да ти живот прво да
тест, а онда те научи лекцију.