Bosna I Hercegovina

Босна и Херцеговина (скраћено БиХ), држава је у југоисточној Европи,[7] на

Балканском полуострву. Претежно је планинска земља. Заузима површину
од 51.209,2 km².[2] На сјеверу, западу и југу се граничи са Хрватском, на
југоистоку са Црном Гором, а на истоку са Србијом; код Неума — дужином
обале од 21,2 km[8] — излази на Јадранско море. Главни град државе је
Сарајево.[9]

Босна и Херцеговина се састоји од два ентитета: Федерације Босне и

Херцеговине и Републике Српске, док Брчко Дистрикт има посебан статус.
Три најбројнија народа су Бошњаци, Срби и Хрвати; они су конститутивни на
цијелој територији Босне и Херцеговине. Уз конститутивне народе, Босна и
Херцеговина је земља и бројних националних мањина попут Рома, Јевреја,
Црногораца, Словенаца, Украјинаца и других заједница. Према резултатима
пописа становништва из 2013. године, Босна и Херцеговина има 3.531.159
становника.[10]

СР Босна и Херцеговина је била једна од шест република СФР Југославије. По

распаду Југославије, избио је рат; завршен је 14. децембра 1995. године,
потписивањем Дејтонског мировног споразума.

Назив
Према ширем консензусу први сачувани помен Босне налази се у De
administrando imperio написаном средином Х вијека, који Босну описује као
малу земљу коју настањују Срби.[11] Босна је тада била засебна земља у
оквиру српске државе, чији су је други дијелови окруживали са свих страна.
[12]
Вишечлани назив Босна и Херцеговина потиче од назива двију географских
области (област Босна и област Херцеговина), чија су имена преузета
истовјетно тј. употребљена у имену државе неизмјењена и повезана
везником и. Почиње се употребљавати након што је Аустроугарска, на основу
одлука Берлинског конгреса (1878), анкетирала османски Босански пашалук
(изузев Новопазарског санџака) и од њега створила јединствено управно
подручје — кондоминијум Босну и Херцеговину.

Од завршетка Првог свјетског рата до завршетка Другог свјетског рата,

држава није постојала као цјеловита јединица. Вишечлани назив се поновно
почео користити након проглашења Федеративне Народне Републике
Југославије (1946) у којој је Народна Република Босна и Херцеговина била
једна од федералних јединица. Доношењем новог југословенског устава
(1963), преименована је у Социјалистичку Републику Босну и Херцеговину.

Вишечлани назив се употребљавао и код Републике Босне и Херцеговине,

коју су 15. октобра 1991. године неуставно прогласили муслимански и
хрватски посланици. Послије овога, српски посланици су — 24. октобра 1991.
године — створили посебну скупштину под називом Скупштина српског
народа у Босни и Херцеговини. Она је 9. јануара 1992. прогласила Републику
Српску Босну и Херцеговину, а 28. фебруара исте године донесен је и Устав
Републике Српске Босне и Херцеговине.

Тренутно, вишечлани назив службено се употребљава за тзв. „дејтонску”

Босну и Херцеговину и „вашингтонску” Федерацију Босне и Херцеговине.

Географија
Главни чланак: Географија Босне и Херцеговине

Физичка мапа Босне и Херцеговине

Босна и Херцеговина је смјештена на југоистоку Европе, у западном дијелу
Балкана. Њена укупна површина износи 51.209,2 km² (од тога је 51.197 km²
копно, а 12,2 km² море).[2] Граничи са Хрватском на сјеверу, западу и југу
(укупна дужина границе: 932 km), са Србијом на истоку (укупна дужина
границе: 312 km) и Црном Гором на југоистоку (укупна дужина границе: 215
km). Код Неума, Босна и Херцеговина излази на Јадранско море, у дужини од
21,2 km.[8] Границе Босне и Херцеговине углавном су природног поријекла и
већинским дијелом их чине ријеке Дрина, Сава и Уна, као и планина Динара
на југозападу земље.

Крајње тачке Босне и Херцеговине су:

сјевер: 45° 16′ 30″ СГШ, 16° 55′ 56″ ИГД — код насеља Градина Доња код
Козарске Дубице
југ: 42° 33′ 00″ СГШ, 18° 32′ 24″ ИГД — код насеља Подштировник код
Требиња
исток: 44° 03′ 00″ СГШ, 19° 37′ 41″ ИГД — код насеља Жлијебац код Братунца
запад: 44° 49′ 30″ СГШ, 15° 44′ 00″ ИГД — код насеља Бугар код Бихаћа[13]

Маглић, највиши врх Босне и Херцеговине

Неум

Поморски простор БиХ

Босна и Херцеговина се састоји од двије географске и историјске цјелине:
већег босанског дијела на сјеверу (око 42.000 km²) и мањег херцеговачког на
југу. Босна је већином планинска, а исто се односи и на Херцеговину, с тим да
је разлика у карактерима тла. Босна је насељенија и богатија шумама и
обрадивим земљиштем, док је Херцеговина кршевитија.
На сјеверу се планинско подручје спушта у лагано-брежуљкасто подручје
Посавине, односно даље претвара у Панонску низију. Област Семберије,
између планине Мајевице и ријека Саве и Дрине, представља главну
житницу Босне и Херцеговине.

Динарски дијелови Босне простиру се од запада ка истоку. Херцеговину чине

планинска (висока) и јадранска (ниска) Херцеговина, која ужим појасом код
Неума и на полуострву Клек избија и на Јадранско море. Значајна су и поља,
односно заравни, које се пружају дуж највећих босанскохерцеговачких
ријека (Уна, Врбас, Босна, Дрина), од југа ка сјеверу, односно у случају
Неретве већим дијелом од сјевера ка југу, а посебан облик у крајолику чине
пространа крашка поља на југозападу, југу и југоистоку земље (Ливањско
поље, Дувањско поље, Попово поље).

Око 42% површине Босне и Херцеговине чини пољопривредно земљиште, а

само 30% земље је обрадиво; остатак је пољопривредно готово па
неискоришћен.[14] Половину површине Босне и Херцеговине покривају
шуме. У природне ресурсе земље убрајају се угаљ, жељезо, боксит, манган,
бакар, хром, цинк, а свакако и дрво и знатне водене масе. Највиши врх Босне
и Херцеговине је планина Маглић (2.386 m), док је најнижи дио земље на
нивоу мора. Ријетки земљотреси и поплаве чине једину озбиљнију природну
опасност у Босни и Херцеговини. Међу најважније еколошке проблеме
спадају загађеност ваздуха из индустријских постројења, загађеност простора
због недостатка опште културе и еколошке свијести, те велико крчење шума.
[15]

Клима

Сателитски снимак Босне и Херцеговине

Клима Босне и Херцеговине већим је дијелом умјереноконтинентална, са
топлим љетима и хладним зимама. У дијеловима у којима влада ова клима,
најтоплија подручја су на сјевероистоку, док средње температуре опадају
према југозападу, идући долинама ријека према средњем појасу. Годишње
количине падавина крећу се од 700 L/m² до 1.100 L/m².[16]

У средњем и источном дијелу Босне и Херцеговине налазе се високе планине

Влашић, Чврсница, Прењ, Требевић, Јахорина, Игман, Бјелашница и
Трескавица. Подручја с великом надморском висином имају кратка хладна
љета и дуге оштре зиме.

Приморје и јужни дио земље, због близине Јадранског мора, под утицајем су
средоземне климе. Средње јануарске температуре су релативно високе (од 4
°C до 8 °C), док су љета сува и топла (максималне температуре од 40 °C до 45
°C). Средња годишња количина падавина креће се између 1.000 L/m² и 2.300
L/m², док средње годишње температуре обично бивају у интервалу од 12 °C
до 16 °C.[16] Снијег је у овом поднебљу ријетка појава. Клима у овом, јужном
делу земље, погодна је за узгајање винове лозе, мандарина, лимуна,
маслина, наранџи итд.