ДОКУМЕНТОВАЊЕ АРХЕОЛОШКОГ РЕКОГНОСЦИРАЊА: ПРАИСТОРИЈСКО НАСЕЉЕ

РОМАНИЈА, БАБУШНИЦА

Апстракт: Пројекат Археолошко рекогносцирање општине Бабушница, чија је

реализација отпочета 2004. године у оквиру редовне делатности Народног музеја у
Београду, замишљен је као пилот пројекат ради реактивирања ширег пројекта под
називом Археолошка карта Србије. Садржај истраживања је базиран на систематском
рекогносцирању целог подручја општине Бабушнице, са циљем да се евидентирају,
документују и систематизују сви археолошки локалитети. Oпштина Бабушница се
налази у југоисточној Србији и припада Пиротском округу. Захвата површину од 592
km2 . Чине је 53 насељена места, са око 15.000 становника. Ово подручје карактеришу
веома висок индекс демографског старења и стални одлив становништва, што је, осим
чињеницe да не постоје систематизовани подаци о археолошким налазиштима и
раширене појаве њиховог илегалног ископавања у потрази за антиквитетима, био
главни разлог за покретање пројекта. У периоду од 2004. до 2009, у више теренских
кампања регистровано је и документовано преко сто педесет археолошких локалитета,
култних места и верских објеката, за које је урађена техничка документација. На
примеру вишеслојног праисторијског локалитета Романија, у селу Братишевцу,
приказани су сви референтни чиниоци које је Министарство културе Републике Србије
прописало као обавезни сет података за документацију која се води током археолошких
рекогносцирања. Кључне речи: Бабушница, рекогносцирање, археолошка карта,
праисторија У оквиру својих редовних делатности, Народни музеј у Београду је
конципирао научно-истраживачки пројекат Археолошко рекогносцирање општине
Бабушница, чија је реализација отпочета 2004. године1 (сл. 1). Замишљен је као 1
Руководилац пројекта је Аца Ђорђевић, музејски саветник Народног музеја у Београду.
Сарадници на пројекту су: др Чедомир Васић, конзерватор-саветник Завода за заштиту
споменика културе у Нишу и предавач на Грађевинско-архитектонском факултету у
Нишу, др Предраг Пејић, виши кустос Музејапилот пројекат у циљу реактивирања
ширег пројекта под називом Археолошка карта Србије, будући да од свих земаља у
окружењу, једино Србија и Црна Гора овај посао нису довеле до краја. При изради
самог пројекта истакнуто је да је археолошко рекогносцирање први корак за било какву
даљу делатност у области заштите како непокретних тако и покретних културних
добара, услов sine quа non за било које правне, техничке и организационе мере заштите.
Територија општине Бабушнице је одабрана јер за ово подручје постоји занемарљиво
мали број података о археолошким локалитетима. Циљ пројекта је евидентирање и
документовање што већег броја нових археолошких локалитета, који ће појаснити
економске и културне везе централног Балкана са његовим источним деловима.
Садржај истраживања је базиран на систематском рекогносцирању целог подручја
општине Бабушнице, да би се евидентирали, документовали и систематизовали сви
археолошки локалитети. Потреба хитног рекогносцирања у општинама источне и
југоисточне Србије, које се налазе дуж границе са Бугарском, наметнула се због тога
што је демографска слика изузетно лоша. То су области са већом миграцијом и веома
високом старосном структуром. Истовремено, на овим подручјима је веома приметна
појава такозваног златарења, односно илегалног ископавања и потраге за вредним

1
предметима, чија је последица делимична или свеукупна девастација скоро свих
археолошких локалитета.2 На основу информација добијених од локалног
становништва током теренских истраживања и директног увида у обим и ниво
девастација на археолошким локалитетима, лични је утисак да је „златарење“
најраширенији облик криминогеног понашања становништва источне и југоисточне
Србије!3 Са археолошког и музеолошког аспекта, за подручје општине Бабушнице
може се рећи да је terra incognita, односно у већој мери археолошки неистражен
простор. Без рекогносцирања, на будућој археолошкој карти Србије представљала би
белу мрљу. То је био аргумент више да се започне археолошко рекогносцирање, јер за
коју годину истраживачи не би имали адекватне информаторе, а одређене локације би
биле потпуно недоступне или девастиране од стране локалних група трагача за златом.
Руковођени првенствено професионалним и моралним разлозима, приступили смо
изради овог пројекта ради заштите покретних и непокретних културних добара, како би
била укључена у корпус културног наслеђа Србије, а добијени подаци употпунили
Археолошку карту Србије, чија је израда у току. Понишавља у Пироту, Драган
Јацановић, виши кустос Народног музеја у Пожаревцу, Наташа Церовић, виши кустос
Народног музеја у Београду, и Жељко Утвар, дипломирани архитекта из Београда.
Научни консултант на пројекту био је проф. др Александар Јовановић са Одељења за
археологију Филозофског факултета у Београду. Пројекат је финансиран од стране
Министарства културе Републике Србије. 2 Неовлашћено ископавање подлеже
законским санкцијама, али су пред надлежним судовима ова дела веома тешко
доказива. 3 Посматрајући свеукупну друштвену ситуацију на овом подручју, мора се
прихватити чињеница да су се поједини активни трагачи за златом на тај корак
одлучили из чисто економских разлога јер живе на ивици биолошке егзистенције, а да
је већи број оних који се у „златарење“ упуштају због брзог богаћења. Нажалост, међу
њима се помињу и имена неких чланова заједнице који су високо рангирани на
друштвеној лествици, као што су: лекари, директори појединих предузећа, активни и
пензионисани официри и тд. Поједине емисије на локалним ТВ станицама умногоме
доприносе да се пропагира неовлашћено ископавање, што је евидентан пример
манипулације становништвом у циљу повећања гледаности. Сведоци смо потпуног
изостанка шире друштвене акције по овим питањима. Општина Бабушница налази се у
југоисточној Србији. На северу се граничи са општинама Бела Паланка и Пирот, а на
североистоку са општином Димитровград. Јужно и југоисточно од Бабушнице су
општине Црна Трава и Власотинце, а западно Гаџин Хан (карта 1). Захвата површину
од око 592 km2 . Општину чине 53 насељена места, са мање од 15.000 становника.
Бабушница је од 1991. године градско насеље, са око 4.500 становника. По легенди,
првобитни назив овог насеља био је Алексино (Стаменковић 2004: 63). Како легенда
каже, после жестоког боја, грчком цару је била неопходна помоћ и када је нека баба из
Алексина подарила „пун шиник златника“, цар је, у знак захвалности, насељу доделио
назив Бабино село, односно Бабичинци. Током турске окупације носи име Абдулино,
по чифлик спахији Абдули, а по ослобођењу од Турака 1877. године, капетан Вранић,
родом из Бубушинца код Пожаревца, даје јој назив свог родног места, који је, касније
модификован, остао до данас (Стаменковић 2004: 63). Првобитно се насеље налазило
на потесу Бабичинци, у подножју Прибовице, одакле је, због епидемије куге 1834/35.

2
године, премештено на супротну страну котлине, то јест на садашњу локацију.4
Припада млађим чифличким насељима и помиње се у попису из 1879. године (17
домаћинстава и 81 житељ). Становништво је претежно српско, али има и припадника
других етничких заједница: Бугара, Рома и тд. Индекс демографског старења (1з) креће
се у распону од 0,1 (1961) до 0,3 (1991) (Стаменковић 2004: 63). У географском смислу,
општина Бабушница може се поделити на три просторне целине. Централни део чини
Лужничка котлина, у чијем се средишњем делу налази Бабушница, административни
центар општине. По реци Лужни

4 Током рекогносцирања на потесу Бабичинци пронађен је археолошки материјал који

се оквирно може определити у старчевачку културу и припада периоду средњег
неолита. ци је читава област добила име и често се термин Лужница користи као
синоним за цело подручје. Другу целину представља такозвано Лужничко Заплање,
смештено у југозападном делу општине, јужно и источно од Суве планине, а трећу
област, Јабуковик, чине села у сливу реке Тегошнице, у југоисточном делу општине.
Источни део општине, у дужини од 16 km, граничи се са Бугарском. Област Лужнице је
последња потолина у склопу источне зоне млађих веначних планина, које се на овом
простору сучељавају са старом (српско-македонском) масом. Лужничка котлина је
карсног порекла. Пружа се исто као и планински венци, правцем северозапад–
југоисток. Дужина котлине је 29 km, а највећа ширина износи око 9 km. Југозападни
оквир котлине представља издужени венац Суве планине, геолошке формације из
периода јуре, састављене од палеозојских шкриљаца, пешчара и разноврсних кречњака.
Према југоистоку се наставља венац Лужничких планина, који се ступњевито пење све
до Големог виса (1.451 m). На североисточном ободу налази се Шљивовички вис, а на
југоистоку Влашка планина (1.239 m) (Петровић 1999: 5). Са средњом висином дна на
око 540 m, Лужничка котлина је највиша у источној зони млађих веначних планина, а
истовремено и најплића потолина у овој области. На Лужничким планинама само
Големи (Црни) врх прелази 1.400 m, док су остали врхови знатно нижи. Од укупне
површине котлине, око 72 % лежи испод 800 m, а свега 28 % је изнад ових висина. У
својој еволуцији, Лужничка котлина је прошла кроз две језерске фазе, старију, крајем
палеогена, и млађу, крајем неогена (Петровић 1999: 5). Лужничка котлина заузима
централно место на Балканском полуострву и подједнако је удаљена од свих мора као
извора влажних ваздушних маса. Има одлике умерено-континенталног климата, у коме
се осећају медитерански утицаји, у једном, и планински, у другом делу године, што
резултира већом количином падавина у јесен и дужим зимама (Петровић 1999: 6). Река
Лужница је водом најбогатија притока Власине, али је Лужничка котлина водом
најсиромашнија. Има најгушћу хидрографску мрежу међу котлинама источне Србије,
али све њене реке пресушују (Петровић 1999: 6). У Лужничкој котлини су, као
последица њеног сложеног постанка и развоја, створена три засебна речна слива, што
представља ретку, ако не и јединствену појаву. На релативно малом простору,
Лужница, Мурговица и Врелска (Коритњичка) река су са својим притокама образовале
посебне басене, различите по времену настанка, густини речне мреже и величини. Слив
реке Мурговице је развијен у југоисточном, вишем делу дна Лужничке котлине и у
њему је густина речне мреже већа него у остала два речна басена. Слив Лужнице има

3
малу густину речне мреже јер је басен окружен кречњачким планинама (Петровић
1999: 85). Најмањи и најмлађи басен слива је развијен у северозападном делу котлине.
Чини га Врелска (Коритњичка) река са две краће притоке и припада сливу реке Нишаве
(Петровић 1999: 86). Ерозивно деловање водотокова је врло изражено. Поред сталних
ерозија тла, нарочито на површинама без растиња, примећена је појава периодичних
поплава, које се јављају сваких двадесет до тридесет година (Златковић Милић 1967:
14, 15).5 Током теренских радова у јесен 2007. године, били смо сведоци једне такве
поплаве, чије се последице осећају и данас. Већ је речено да су археолошки подаци са
територије општине Бабушнице веома скромни. Прве информације о тада видљивим
споменицима на овом подручју доноси Феликс Каниц, који је забележио мањи број
античких и средњовековних локалитета (Каниц 1985: 219–224).6 У публикацији
Археолошка налазишта у Србији забележена су само два, и то налаз латенске фибуле на
Малом Столу и утврђење у селу Остатовици (Гарашанин Д. и М. 1951: 57). У
капиталном делу Александра Дерока Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и
Ма5 Ђура Златковић Милић, хроничар тог краја, наводи изливање реке Мурговице
1907. године, а потом и 1937. године. Поплаве су биле катастрофалне, са људским
жртвама. Последица поплавног таласа реке Тегошнице, која се такође излила 1937.
године, била је дислокација Црвене Јабуке, до тада највећег села у овој области. Наиме,
село Црвена Јабука, са кућама груписаним на обалама реке Тегошнице, после ове
поплаве је расељено по околним брдима и од села збијеног типа постало је село
махалског, разбијеног типа. Велике поплаве забележене су и шездесетих година
прошлог века, као и 1982, када су реке Лужница и Мурговица порушиле неколико села
и све мостове у јужном делу општине. 6 Како је забележио отац аутора овог рада,
Велимир Ђорђевић, предак породице Ђорђевић, Сава Ђорђевић је 20. септембра 1889.
године, у својству председника Бабушничке општине и посланика Уставотворне
скупштине Србије 1889. године, био у делегацији која је дочекала Ф. Каница у
Костином хану на потесу Аниште, на тзв. Горњем друму. Ђорђевић 2007: 317–319.

U Maкедонији помињу се остаци градова у атарима села Радошевца и Остатовице

(Дероко 1950: 131, 134). У збиркама Народног музеја у Нишу чува се археолошки
материјал који углавном представља случајне налазе са овог подручја, прибављен
путем поклона и откупа (Стојић и Јоцић 2006: 209, T. LXXXVI; 247, 258, сл. 45; 263, сл.
50; 271, сл. 58). Археолошку документацију са територије општине Бабушнице, у више
од деведесет посто случајева чине подаци о античким налазиштима. У нумизматичким
збиркама Народног музеја у Нишу и Народног музеја у Београду чувају се примерци
античког и средњовековног новца, пронађени случајно на локалитетима Кулиште –
Царичин град у селу Грнчару, Градиште у селу Стрелцу и Градиште у селу Штрбовцу.
У архиви Завода за заштиту споменика културе у Нишу налазе се такозвани анали,
сачињени током спорадичних обилазака појединих локалитета на подручју Бабушнице,
и то из шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Углавном је реч о
записницима вођеним на терену, а тичу се античких налазишта и цркава. Једини
археолошки локалитет који је делимично истраживан је Црквиште Светог Јована у селу
Грнчару, а једини споменик предложен за категоризацију у области заштите је

4
утврђење Шанац на брду Свети Јеремија, у атарима села Доњег Стрижевца и Доњег
Крњина.7 Музеј Понишавља у Пироту, у чијој територијалној надлежности је подручје
Бабушнице, у својим збиркама не поседује ниједан археолошки артефакт са ових
простора. У Дому културе у Бабушници чува се мањи број археолошких предмета из
праисторије и антике, за које не постоје сигурни подаци о месту налаза, а остатак су
много веће збирке, која је похарана деведесетих година прошлог века. Стога се може
констатовати да је пројекат Археолошко рекогносцирање подручја општине Бабушница
први не само археолошки већ и културолошки пројекат у овој општини. Под појмом
систематског археолошког рекогносцирања подразумевамо детаљан обилазак,
опсервацију и документовање свих индикативних топонима до којих се дошло путем
интервјуа са локалним становништвом, увидом у податке из етноантрополошке и
археолошке литературе и документације службе заштите о раније евидентираним
локалитетима, као и на основу топономастичке анализе географских карата. Садржај
истраживања је базиран на систематском рекогносцирању целог подручја општине
Бабушнице, са циљем да се евидентирају, документују и систематизују сви археолошки
локалитети, који ће употпунити Археолошку карту Србије. Полазна основа
прикупљања података из литературе биле су студије етноантрополошког типа, из којих
је добијен веома мали број информација (Ракић 1987). Први археолошки подаци, које је
забележио Каниц, односе се на мали део општине (Каниц 1985: 219–224, 277).
Документација надлежних институција заштите, како је већ речено, састојала се махом
од евидентирања одређеног броја локалитета и цркава, без икакве техничке
документације. По правилу, реч је о текстуалним записима и опсервацијама без
графичких, кар7 На Црквишту Светог Јована у Грнчару, Завод за заштиту споменика
културе из Ниша је извршио мања заштитна истраживања због оштећења локалитета
током поплаве 1982. године. Радовима је руководила Бојана Дељанин, конзерватор
саветник. Сачињена је солидна техничка документација, а објекат је делимично
конзервиран. Утврђење Шанац на брду Свети Јерeмија грађено је крајем XIX века, у
време Александра Обреновића.

тографских и фото прилога, и без прикупљања покретног археолошког материјала. То

су били разлози да се простор предвиђен за рекогносцирање обиђе у целости, у циљу
прикупљања нових података, а истовремено и ради контроле и допуне документације о
већ евидентираним налазиштима. Као полазна основа теренских радова послужили су
интервјуи са локалним становништвом и наводи у локалној литератури, која се
углавном састоји од хроника села (Манић 1997: 47–50, 59; Златковић Милић 1967;
Митић 1999; Ђорђевић 2007). За свако насељено место урађено је по неколико
интервјуа како би подаци могли да се упореде, а сви су забележени у аудио формату,
који касније може бити искоришћен и у функцији истраживања везаних за друге теме,
као што су етнологија, историја, археологија језика итд. Није постојао унапред
припремљени сет питања, већ су се интервјуи одвијали на основу личне процене, у
зависности од испитаника. Углавном су биране старије особе, а најбољи информатори
биле су жене у поодмаклим годинама. Током интервјуа, инсистирало се на
информацијама до којих је испитаник дошао непосредно, али и на меморисаним
подацима, који представљају дубље колективно памћење. Реч је о причама и

5
предањима преношеним с колена на колено, запамћеним у најранијој младости. Може
се закључити да су интервјуи са локалним становништвом најбољи извор података о
потенцијалним археолошким локалитетима у брдско-планинским областима. Врло
важан сегмент је локална топономастика, која прва указује на то да је одређени простор
потенцијални археолошки локалитет. Индикативни топоними су добијени током
интервјуа, али и анализом топографских карата. Коришћене су топографске карте у
размери 1:25.000 и 1:50.000, у аналогном и дигиталном формату, издате од стране
Војногеографског института у Београду. По препоруци стручњака из Војногеографског
института, карте су геореференциране у UTM пројекцији. Географске координате
бележене су GPS уређајем. У припремној фази пројекта, дефинисан је одређени број
података који би био оптималан и референтан за сваки локалитет, у циљу што
прецизнијег и бољег документовања. Анализом метода рекогносцирања обављеног
2002. године, за потребе заштитних радова на изградњи коридора Е708 и неких других
пројеката рађених у земљи и окружењу, дошло се до оптималног сета података
неопходних за сваки локалитет, поготово у функцији заштите (Gaffney et аl.: 1997). У
процесу одабира броја и врсте информација за археолошке локалитете, користили смо и
Међународни стандард за основне податке за археолошке локалитете и споменике,
препоручен од стране Савета Европе. Реч је о групи преведених докумената који се
тичу заштите културних добара, заснованих на искуству и законским решењима
Европске уније (Међународни стандард 2004: 304–309, 318–330, 343–348).9 Овако
дефинисан, археолошки 8 Рекогносцирање на потесу од Печењеваца до Владичиног
Хана, за потребе заштитних ископавања у склопу изградње аутопута на коридору Е70,
урадио је Народни музеј у Београду. Руководилац радова био је мр Слободан
Фиданоски, музејски саветник, а један од чланова екипе био је и аутор овог рада. 9
Министарство културе Републике Србије је 2006. године формирало комисију са
циљем правног дефинисања рекогносцирања у оквиру археолошке делатности и донело
Правилник о допунама Правилника о обрасцу за документацију која се води о
археолошким ископавањима и истраживањимакартон је заснован на четрнаест
сегмената, са укупно четрдесет четири референтна податка.10 Због конфигурације
терена и неравномерне насељености подручја, радови су организовани као
истраживања у неколико мањих географских целина, које представљају: а) Лужничка
котлина, са следећим насељеним местима: Бабушница, Сурачево, Извор, Проваљеник,
Братишевац, Ресник, Горњи Стрижевац, Доњи Стрижевац, Доње Крњино, Горње
Крњино, Војници, Радошевац, Калуђерeво, Драгинац, Вава, Александровац, Стол,
Горчинце, Камбелевац, Кијевац, Дучевац, Раљин, Валниш; б) Лужничко Заплање, које
се поклапа са доњим током реке Лужнице: Љуберађа, Грнчар, Модра Стена, Мезграја,
Мало Боњинце, Велико Боњинце, Завидинце, Линово, Дол, Брестов Дол, Богдановац,
Остатовица и Штрбовац; в) област Буковика и насеља у сливу реке Тегошнице: Црвена
Јабука, Раков Дол, Радосин, Лесковица, Врело и Бердуј; г) насеља у сливу реке
Мурговице: Пресека, Студена, Стрелац, Масуровци и Радињинце; д) област граничног
појаса са Бугарском: Звонце, Звоначка Бања, Ракита, Берин Извор, Нашуковица, Вучи
Дел, Јасенов Дел. Радови нису текли стриктно по замишљеном територијалном обрасцу
јер су поједини делови река Мурговице и Тегошнице, као и брдско-планински крајеви
општине, непроходни. У датим околностима, посао доста зависи од времена, али и

6
локалних водича, без чије помоћи би многе локације биле недоступне. У периоду од
2004. до 2009, у више теренских кампања опсервирано је и документовано више од сто
педесет археолошких локалитета, култних места и верских објеката, а о свима је
урађена техничка документација. Посебан проблем у детектовању археолошких
налазишта представљао је велики проценат некада обрадивог терена који се, због лоше
демографске слике, већ дужи низ година не обрађује и под густом је вегетацијом. То се
нарочито односи на праисторијска налазишта и на некрополе из свих периода, па је и то
један од разлога што је, процентуално гледано, за сада праисторија најмање
заступљена. У таквим ситуацијама, пресудан је податак добијен од информатора.
Многи археолошки локалитети илустровани су и покретним материјалом, који ма-
(Службени гласник Републике Србије бр. 102/06). Комисију су чинили представници
свих највиших институција из области археологије. Члан наведене комисије био је и
аутор овог рада. Као обавезни сет података за археолошке локалитете током
рекогносцирања, комисија је усвојила предлог Археолошког одељења Народног музеја
у Београду. Реч је о делимично модификованој и скраћеној верзији обрасца који је већ
коришћен у пројекту Археолошка топографија Баната, руководиоца С. Трифуновића из
Музеја Војводине. Законско решење дефинисао је Милорад Живковић, секретар
Народног музеја у Београду. 10 Види: Картон археолошког локалитета Романија у овом
раду. Фотографије и цртежи: Аца Ђорђевић

Maхом припада приватним збиркама мештана са овог подручја. Најчешће је реч о

примерцима античког новца и металног оруђа и оружја. На античким и
средњовековним локалитетима, посебан проблем представљају неовлашћена
ископавања, чији су ископи регистровани на скоро свим налазиштима. Стиче се утисак
да се у овом делу Србије, на основу величине и обима дивљих ископа, много веће
површине „истражују“ неовлашћено него археолошки. Поједини локалитети су до те
мере угрожени да ће, уколико се не предузму хитне законске мере, доћи до њихове
потпуне девастације. На појединим култним местима, која су и данас у функцији,
потврђени су археолошки налази, али су и та места перманентна мета трагача за златом.
Раскопавају се гробља, цркве и црквишта, старе чесме, турски и антички водоводи;
руше се камени крстови, уништавају пећине, па чак и природни ресурси, као што су
врела, кладенци и извори пијаће воде. До сада је опсервирано преко сто педесет
индикативних топонима и документовано више од стотину археолошких локалитета.
Најмање је локалитета из праисторије, и то из већ наведених разлога, па је
регистровање неолитских налазишта, као што су Романија и Бабичинци, велики успех.
Могућност да се на неким регистрованим локалитетима из античког и средњовековног
периода, који још нису истраживани, нађу и остаци из праисторије није искључена.
Опсервиран је и већи броја пећина, у којима није било археолошких налаза, што не
значи да не постоји потенцијал и за истраживање палеолитских станишта.11
Документовани су антички и средњовековни локалитети, како они од раније познати
науци тако и новорегистровани, као и ниво њихове девастације. Међу њима су:
Кулиште – Царичин град у селу Грнчару, Градиште у селу Стрелцу, Градиште у
Радошевцу, утврђење на Малом Столу у Столу, Ј(А)сеново кале у Јасеновом Делу,
утврђење Велика кула на Чуки у Остатовици, Гајтанина црква у Великом Боњинцу,

7
Вирови у селу Камбелевцу и многи други. Већина њих је илустрована и фотографијама
покретног археолошког материјала из приватних колекција локалног становништва.
Локалитет Романија се налази у атару села Братишевца, у засеоку Бела вода, 7 km
северозападно од Бабушнице. У Братишевцу живи око 260 становника, од којих се
63,1% бави пољопривредом. Припада типу сеоских насеља разбијеног типа, на 600 до
700 m надморске висине, на северозападном ободу Лужничке котлине, у подножју Суве
планине. Површина атара износи 908 хектара. Село се помиње у jедном турском списку
из 1576/77. године, под називом Братишевче. По ослобођењу од Турака 1879. године,
имало је 25 домаћинстава, са око 200 житеља. Становништво је српско, са врло високим
индексом демографског старења, који се креће у распону од 0,3, у 1961. години, до 4,5,
у 1991. години (Стаменковић 2004: 65). У погледу природног окружења, локалитет
Романија географски припада средњем току Нишаве, која представља једну од веома
важних комуникаци11 У свим пећинама наилазили смо на илегалне ископе, али
макроскопским прегледом ископане земље нисмо детектовали археолошки материјал.
ја која спаја Моравску и Софијску котлину.12 Током праисторије, долински системи
котлинског карактера били су идеална места за формирање насеља, нарочито на
издигнутим речним терасама. Геоморфологија средњег тока Нишаве пружала је
погодности природне заштите у виду масива Старе планине, на северу, и Суве планине,
на југу, што је овом подручју омогућило повољне микроклиматске услове. Сува
планина је на југоистоку ограничена котлином Лужнице. Котлине у подножју Суве
планине прелазе једна у другу у виду ниских повија, као што је случај између Врелске,
односно Коритњичке реке и Лужнице, где развође чини повија код села Ресника
(Цвијић 1991: 255).13 На овој повији налази се потес Романија.