KAD SE MI MRTVI POKOLJEMO

Autor MITROVIĆ NINA

Željko radi na groblju i s vremena na vrijeme se drži s mrtvima.

Među njima je i njegov sin Darko koji je ubijen u ratu. Ali otac
ne zna cijelu istinu. Kad general Tuba stigne na groblje, a
stigne kao leš, naravno, neke duboko skrivene tajne počinju
izlaziti na površinu. Željko će saznati kako je njegov sin zaista
umro i to će uzrokovati novu tragediju.

GODINA PROIZVODNJE: 2003.

BROJ MUŠKIH LIKOVA: 10

BROJ ŽENSKIH LIKOVA: 5

NAPOMENA VEZANA ZA LIKOVE: Moguće je da isti glumac igra više

uloga.

MJESTO RADNJE: Manje-više na groblju.

NAPOMENA: Nagrada Zlatni smijeh na Danima Satire, 2005.

AUTORSKA PRAVA: Sva prava pridržana.

Ne daj da svisnem u neznanju, nego reci

Zašto su tvoje sveto sahranjene kosti

Probile zavoj mrtvački; zašto je grob

U kom te vidjesmo u miru pokopana,

Otvorio mramorne svoje teške ralje

I snova te izbacio na svijet?

Zašto to? Reci! Čemu? Što da radimo?

(W. Shakespeare: Hamlet, I/4)

Zagreb, 2003.
Nagrada Zlatni smijeh za najbolji tekst na Danima satire, 2005.

pod zemljom

DOTEPENEC

Željko, Darko, Jela, Luka, Fazo

FAZO (1965 � 2003)

SUSEDI I KOMŠIJE

Fazo, Jasmina, Mira, Brko

pod zemljom

TURCI I ŠVABE

Željko, Darko, Jela, Luka, Fazo, Jasmina

JASMINA (1967 � 2003)

MATER I ĆER

Jasmina, Vera

pod zemljom

BOG I ALAH

Željko, Darko, Jela, Luka, Fazo, Jasmina, Tuba

TUBA (1952 � 2003)

GAZDA I ŠLJAKER

Tuba, Robi, Tina

pod zemljom

DOMAĆI I DOTEPENCI
Željko, Darko, Luka, Jela, Fazo, Jasmina, Tuba

JELA (1953 � 1991)

BRACO I SEKA

Jela, Ivo

pod zemljom

KOSOVO GROBLJE

Željko, Darko, Luka, Fazo, Jasmina, Tuba, Jela, Stevo

DARKO (1973 � 1991)

ĆIRILICA I LATINICA

Darko, Tuba

pod zemljom
STARI I SIN

Željko, Darko, Tuba, Jasmina, Fazo, Jela, Stevo, Luka, Mićo

MIĆO (1946-1991) i LUKA (1943-1991)

RAKIJA I ČAKIJA

Mićo, Luka

pod zemljom

I MI SE MRTVI KOLJEMO

Željko, Darko, Tuba, Jasmina, Fazo, Jela, Stevo, Luka, Mićo

Likovi:
ŽELJKO (1948 � 2003) � grobar, Hrvat

DARKO (1973 � 1991) � Željkov sin, Hrvat

JELA (1953 � 1991) � žrtva vlastite familije, Hrvatica

LUKA (1943 � 1991) � gastarbajter, Hrvat

FAZO (1965 � 2003) � izbjeglica, Musliman

JASMINA (1967 � 2003) � Fazina žena, Muslimanka

BRKO � Fazin susjed i vlasnik parkinga, Hrvat

MIRA � Brkina bivša žena i sustanarka, Hrvatica

VERA � izbjeglica, Hrvatica

TUBA (1952 � 2003) � general i privatni poduzetnik, Hrvat

ROBI � student i šljaker, Hrvat

TINA � vlasnica stana i kristala, Hrvatica

IVO � sposoban čovjek - trgovac, Hrvat

STEVO (1951 � 1992) � Jelin muž, Srbin

MIĆO (1946 � 1991) � gastarbajter, Srbin

pod zemljom
DOTEPENEC

(Groblje. Dolazi Željko, Darkov otac. On je grobar. Nosi

zavežljaj s hranom. Odloži ga.)

ŽELJKO: Darko! Darkec! Gle ko ti je došo? Stari ti je došo. Pa

Darkec, daj reci neš. (sagne se pored Darkovog groba) Gle, Darko
ne mreš se tak ponašat. Stari sam ti, ne? Daj malo poštovanja
pokaži. Ak sam došo, moš bar izać, ne? Tolko mi moš napravit.
Svom starom. Pa ne mreš se vječno skrivat tam unutra.

(Darko malo otvori poklopac, ali ne izlazi)

DARKO: Mogu.

ŽELJKO: Ne mreš, Darkec.

DARKO: Mogu jel sam mrtav. Il kaj, oš reć da nisam? A, smo do tud
došli?

ŽELJKO: Nismo.

DARKO: Kaj, saš počet brijat da sam živ?

ŽELJKO: Neću. Pa nije Željac lud. Zna da si... A da više nisi tu.
Jebemu, sam sam te pokopo. S ove dve ruke.

DARKO: Je, je.

ŽELJKO: Pa jesam.

DARKO: Onda reci.

ŽELJKO: Kaj?

DARKO: Znaš ti dobro kaj. Reci, kaj sam?

ŽELJKO: Mrtav si.

DARKO: E, a mrtve treba pustit nek počivaju u miru, jel tak?

ŽELJKO: Je, tak je. Al to ne znači da se ne mreš sa svojim starim

malo podružit.

DARKO: Nije mi do druženja.

ŽELJKO: Darkec, daj izađi.

DARKO: Neću.

ŽELJKO: Pa Darkec, stari sam ti.

DARKO: Pa kaj?
ŽELJKO: Gle, neću niš srat, sam oću pričat s tobom.

DARKO: Ja neću s tobom.

ŽELJKO: Neću te niš pitat.

DARKO: Sereš.

ŽELJKO: Kak se to razgovaraš?

DARKO: Mrtav sam. Mogu kak oću. I prestani me gnjavit. Znam kaj
oćeš. Oćeš da ti kažem

kaj je bilo dolje. Kak sam najebo i to. Al ne mrem. I gotovo.

ŽELJKO: Ok, ok, neću te niš pitat. (otvori zavežljaj i iz njega

izvadi nešto zamotano u foliju) Al gle kaj imam.

DARKO: Neš me navuć. Jeftine fore.

ŽELJKO: Darkec, nisu fore, štrukle su. Mama ti je poslala.

DARKO(promoli glavu): Sa sirom?

ŽELJKO: Aha. Onda, ćeš izać?

DARKO: Nisam gladan.

(Darko se vrati unutra i u taj tren iz susjednog groba iskoči

Luka i otme Željku štrukle)

LUKA: Ja jesam.

ŽELJKO: Vrati to!

LUKA(jede): Al je dobro.

DARKO(opet promoli glavu): Kaj fakat?

LUKA: Aa. Oš komad?

DARKO: Daj.

(Željko krene prema Darku da će mu on dati komad)

DARKO: Ti mi se ne približavaj.

(Darko zgrabi komad koji mu je Luka pružio i vrati se unutra,

stari lupa po grobu)

LUKA: Pozdravi ženu i zafali. Odlično je.

ŽELJKO: Pa jebemu majku, na kaj sam spao. Donesem sinu neš za
jest i odma mi dođe neki dotepenec...

LUKA(pljune zalogaj): Šta s reko? Dotepenec?

ŽELJKO: Neg kaj, dotepenec.

LUKA(zgužva foliju i krene prema Željku): Dotepenec?

(Luka zasuče rukave)

ŽELJKO: A u kurac! Jebem ti mater mrtvu.

(Luka udari Željka šakom u glavu. Vrati se nazad, digne foliju s

poda i nastavi jesti. Željko psuje. Iz svojega groba izlazi Jela)

JELA: Pa dobro, šta se derete? Jedva sam zaspala.

LUKA: Spavaš od kad si došla.

JELA: A šta ću drugo?

LUKA: Šta ja znam. Moš malo s nama popričat.

JELA: A šta imamo ti i ja jedno drugome govorit?

LUKA: A moš reć šta bi da si pod zemljom završila.

JELA: Ne tiče te se.

(Jela sjedne na svoj grob i okrene se na drugu stranu)

LUKA: E Jelo, dobili smo novog.

JELA: Ma da?

LUKA(pokaže na grob u kojem spava Fazo): Eno ga.

JELA: Vid ga kako spava.

LUKA: Ko zaklan.

ŽELJKO: Pa kad i je. (dođe do Faze, drma ga) Aj, diž se.

(Fazo ne reagira, Željko ga počne škakljati i on se probudi)

FAZO: A! Koji vam je, rajo? Tek sam lego, već me dižete.

ŽELJKO: Biće vremena za izležavanje.

LUKA: Aj, pojedi nešto sa nama. Grobar donio.

FAZO: Čuj... A šta ima?

ŽELJKO: Prase.

FAZO: Neću, fala.

ŽELJKO: Zakaj neš?

FAZO: Ne jedem ja to.

ŽELJKO: Kaj? Da nisi Musliman?

FAZO(krene prema Željku): A šta ako baš jesam?

ŽELJKO: Nemoj mi reć, balija, a?

LUKA(Fazi): Udari ga, i ja sam ga. (zasuče rukave) Ne boj se,

pomoću ti.

FAZO(zasuče rukave i zaprijeti šakom Željku): I šta ako sam

musliman?

ŽELJKO(povuče se): A ono, niš. Sve ok. (Luki) A kaj se ti imaš

mješat?
JELA(Fazi): A šta se tebi desilo?

FAZO: Zaklalo me.

ŽELJKO: I mog sina. Vojnik bio. U ratu poginuo. A da nije, ko zna

kaj bi sve od njega bilo. Skoro je general posto.

LUKA: Ma je li?

ŽELJKO: Je, neg kaj?

DARKO(proviri iz groba): Ne laži, nisam.

JELA: A šta s i ti u ratu najebo?

FAZO: Kako bona, kad sam tek sad stigo?

ŽELJKO: Pa kaj ti se desilo?

FAZO: Oš da ti kažem?

FAZO (1965 - 2003)

SUSEDI I KOMŠIJE
(Stubište. Jasmina čisti stubište. Fazo, njezin muž, ulazi i
penje se stepenicama.)

FAZO: Šta radiš?

JASMINA: Čistim.

FAZO: Čistiš, a? Šta kuću ne čistiš?

JASMINA: Šta mi ne platiš?

FAZO: Da ti platim? Svi bi da im plate.

JASMINA: E, nema džabe ni u stare babe.

FAZO: Nema, a? Nema.

JASMINA: De pomakni se, bolan, smetaš mi.

FAZO: Eno, kuća nam prljava, ko svinje da u njoj žive, a ti njima

ližeš pod. I onom hainu šta mi je gume izbušio. Sve četiri. I
rezervnu. Mamu mu jebem, provalio mi u kola samo da mi rezervnu
probuši. Pa kakvi su to ljudi, Jasmina?

JASMINA: Šta oćeš? Tako smo i mi u Sarajevu.

FAZO: Nismo.
JASMINA: Mi jesmo.

FAZO: Niste.

JASMINA: Moj babo je. Jednom ga jedan zagradio. A babo, ni pet ni

šest, fino mu sve gume izbušio. A onda uzo pare, sve šta smo
imali, pa kroz grad i pokupovo sve gume šta ih je našo. A, je ga
zajebo. Onaj, šta ga je zagradio, moro do Mostara po nove.

FAZO: Ne bi babo tako.

JASMINA: I nije dugo. Poslje mu onaj kola zapalio. Al babo više

nije imo para za nova.

(stanka)

FAZO: Otkaz sam dobio.

JASMINA: Što, bolan?

FAZO: Zbog guma.

JASMINA: Kako, bolan, zbog guma?

FAZO: Eto tako, zakasnio. A ovdje ti nešto mnogo drže do reda.

Nisu ko mi, komotni.
(Iz stana izlazi Mira. Zaključava vrata. Fazo pokaže glavom prema
Miri)

FAZO: Jesu ti platili?

JASMINA: Platiće.

FAZO: Kad?

JASMINA: Ne znam kad, platiće.

(Mira prolazi pored njih)

MIRA: Dobar dan.

JASMINA: Dobar dan.

FAZO(namjerno je pozdravi po bosanski): Merhaba! (potiho Jasmini)

Pitaj je.

JASMINA: Neću.

FAZO: Pitaj!

JASMINA: Gospođo....
MIRA(zastane na stubištu): Da?

JASMINA: A ma, nije da ja nešto, nego, rekli ste mi platit prošli

tjedan pa ja evo pitam, jel sad imate?

MIRA: Nima se, lipi moji!

(Mira da će krenuti dolje, ali je Fazo uhvati za rame)

FAZO: Dvadeset kuna nemaš?

MIRA: Niman.

FAZO: Pa kolko imaš?

JASMINA: A ma, bolan, pusti.

MIRA: Niman. Ni za biljet niman. Švercan se. Pa kad naiđe

kontrola, ja se odma deren da me vata. Pa me mora pustit ča.

FAZO: Id pješice. Ako je mogo Gavrilo Princip, moš i ti.

MIRA: Ko?

JASMINA: Bolan Fazo, pust ženu.

FAZO(Jasmini): A ti s blesava. Vid se, savijaš se ko elastika,
pereš za njom, a kad treba platit, stid te tražit svoje pare. E,
pa mene nije. (Miri) Ajmo, pare na sunce.

MIRA: Daću drugu sedmicu.

FAZO: Drugu kud koji mili moji. Odma daj.

MIRA: Niman, jebate!

FAZO: A jel ti tako i u restoran odeš, naždereš se, pa kad treba

platit, niman? Jebate.

(Mira šuti)

FAZO: E, pa dobro.

MIRA: Jel mogu ja sad poć?

FAZO: Stan tu. Da se nis makla. (Jasmini) Ti, diž se.

JASMINA: Šta je?

FAZO: Ajmo, predaj pribor.

JASMINA: Kakav pribor, bolan?

FAZO: Za rad.

(Fazo istrgne Jasmini krpu iz ruke. Pruži je Miri)

FAZO: Drž!

MIRA: Pa šta ti je, jebate?! Šporkaću se.

FAZO: A ma, šta ne kažeš, jadna ne bila? A to šta se moja žena

šporka, nikom ništa? To je u redu, a? Pa da, mi ionako jedemo s
poda.

MIRA: Nisan ja to rekla.

FAZO: Al si mislila. (ugura Miri krpu u ruke) Ajmo, nakvasi taj

sunđer. Saš ti ljepo nama oprat ovo. Ako nemaš čime platit, onda
š odradit.

JASMINA: Fazo, bolan...

FAZO: Bez pomoći. Ajde.

(Mira ovlaš umoči krpu u kantu s vodom)

FAZO: Dublje. Uron tu ruku. Neš valjda suvom krpom radit.

(Mira uroni još malo)

FAZO: Ne valja.

(Fazo joj uroni ruku u kantu. Ona izvuče ruku. Rukav od košulje
joj je skroz mokar)

MIRA: Šta mi to činite?

FAZO: Šta je, komšinice? Da te nije stid?

MIRA: Oli je to zbog onih guma?

FAZO: Peri.

(Mira ovlaš obriše pod)

FAZO: E jebaji ga, neš tako ništa oprat. Aj upregni, moš ti to.

JASMINA: Pusti je Fazo, vidiš da ne zna.

FAZO: Naučiće.

JASMINA: Fazo, bolan, ja ću.

FAZO: Ti u stan. Do kad se vratim, da mi kuća blista.

JASMINA: Fazo...

FAZO: Već si u kući. U kući si, Jasmina.

(Jasmina odjuri u stan. Fazo zapali cigaretu)

FAZO: Pa šta ima, komšinice?

(Mira šuti i čisti)

FAZO: Vid je, al se zadubila. Komšinice, ne čuješ me, šta je,

samo ti poso na pameti.

MIRA: Oprala sam. Pusti me s mirom.

(Fazo namjerno stepe na pod. Pokaže joj na pepeo)

FAZO: Slučajno.

(Mira bez riječi obriše pepeo. Fazo sad baci cigaretu na pod.
Zgazi je)

MIRA: Šta, i ovo je ka slučajno?

FAZO: Majke mi.

(Mira podigne čik i obriše pod. Ustane. Cijedi krpu)

MIRA: Evo, gotova sam.

FAZO: Aferim, komšinice! (potapše je po leđima) A ostale

spratove, ko će to? Da se neće sami oprat?

(Mira zajeca)

FAZO: Neugodno ti, a?

MIRA(jecajući): Ostavite me.

FAZO: Normalno. Sramiš se.

(Stanka)

FAZO: Sad znaš kako je meni.

MIRA: Nisan tila znat.

FAZO: Nisi. Normalno da nisi. Tebi fino. Moja ti žena pere pod. A
meni tvoj muž izbuši sve gume.
MIRA: Bivši.

FAZO: A šta živiš s njim ako je bivši?

MIRA: Kad neće poć ća.

FAZO: A šta ti ne odeš?

MIRA: Di ću? Kako?

FAZO: A kako sam ja? Svoj grad ostavio, ovdje došo i šta našo?
Nije rat, al ko da je. Još i gore. Zulum zadnje vrste. Jebu me sa
svih strana. Na svim me spratovima jebu. I u stanu i u haustoru i
na poslu, nema di me ne jebu. Tjeraju me da radim ko stoka. A
nisam stoka.

(Stanka)

FAZO: Il jesam? Šta ti kažeš, komšinice?

MIRA: Ne znan.

FAZO: Znači, jesam.

MIRA: Nisan to rekla.

FAZO: Nisi, nisi. Aj, iscjedi te krpe.

(Mira cijedi krpe)

FAZO: A jes ti stoka?

MIRA: Nisan.

FAZO: A što čistiš za stokom?

(Mira ustane i izlije cijelu kantu na Fazu)

MIRA: Čistin ja, čistin, pizdo ušljiva! Šta ti misliš, jebate, da

ja ne radin? Radin! Ubijan se ka pas! Živim s govnom koje kurca
ne radi. Drkadžija. Samo se izležava. A ja, ja ga uzdržavan. Sud
je ka reka da se stan ima prodat, al šta mi to vridi? Ne da
pizda. I sad moran bit s njin. Ako si i nađem koga, on ga odma
izdeveta. Samo me gazi. Svi me gaze, pizde! I tiš meni držat
govor? Ajde muči, govno jedno! Balijsko! Majku ti tvoju
muslimansku!

(Fazo dođe k sebi od šoka. Dohvati metlu da će njome udariti Miru

kad se u taj tren otvore vrata susjednog stana. Pojavi se Mirin
bivši muž Brko)

BRKO: Dobro, kaj je ovo? Ne mrem se ni maknut, a da mi se ti ne

pojaviš? Jebem ti mater, kaj ćeš mi ženu tuć?

MIRA(ustrašeno): Bivšu.
BRKO: Pa jebem ti majku, ak će je neko tuć, onda ću to ja obavit.
Ti jasno?

FAZO: Jebo ti Alah mater, ne, jebo Alah onog tvog Boga. Zbog tebe
sam otkaz dobio. Koji si mi kurac gume bušio?

BRKO: A kaj si ti meni parking zauzeo? Dvajst godina parkiram

tam. Dvajst jebenih godina se ja parkiram na to mjesto. I ti sam
tak dođeš i parkiraš ono svoje smeće od Škode na moje mjesto. A
znaš da je moje.

FAZO: Nije tvoje. Ja sam prvi došo.

BRKO: Ma kak si ti to prvi došo? Ja sam došo sim prije dvajst

godina i sad si ti prvi došo? Ja sam se prvi uselio. Prvi. I ne
sam to, neg sam tu dolazio još dok kurca nije bilo. Sam blato.
Blato na sve strane. Svaki jebeni dan sam dolazio. Pitaj nju, ak
mi ne vjeruješ. I gledo sam kak grade. Kak dečki rade moju gajbu.
(Miri) Našu, ne? Ma boli tebe. I zakaj si opće tu?

MIRA: A šta nisi proda stan? Po tebi, po meni. Onda ne bi tu

bila.

BRKO: Da prodam? Ovu gajbu neću prodat dok sam živ. Sam nju imam.
Bi da odem? Da ti gajbu ostavim? Bi to, a?

MIRA: Možemo se dogovorit.

BRKO: Nemamo se mi kaj dogovarat! Dost sam se ja dogovaro. Sve

sam pušto, al gajbu ne dam. Ni parking. Moj je. Kaj bi trebo?
Tebi gajbu, njemu parking, a? Bi to trebo?
MIRA: Parking nije tvoj. Da imaš garažu...

BRKO: Kak da imam garažu? Kak? Otkud mi pare za garažu?

MIRA: E, da si proda stan...

BRKO: Kaj? Trebo sam prodat gajbu i kupit si garažu, a? Sam to

trebo?

MIRA: Pizdiš za bezveze. Čovik je doša prije tebe i sad je misto

njegovo.

BRKO: Kak? Daj mi reci kak? Kak je on to prije došo? Ak sam ja

prvi došo.

MIRA: Danas je.

BRKO: Kaj sad to ima značit? Jedan dan dođe prije mene i odma je
mjesto njegovo. E, pa neće moći.

MIRA: A šta š ti napravit?

BRKO: Saš vidjet. Može Brko sve. Ću uvest reda sim. Ak ne mre
milom, može silom.

(Brko izjuri sa stubišta u stan)

FAZO: I ti s ovom žena?

MIRA: Bivša.

FAZO: A, meraka.

(Brko izleti iz stana sa šrafencigerom u ruci)

FAZO: Šta je, da mi neš opet gume bušit?

BRKO: Neću. Tebe ću.

(Brko zabije šrafenciger Fazi u trbuh, Fazo se skljoka na pod)

BRKO: I sam da znaš, moj će Bog jebat onog tvog Alaha. I zguza i
sprijeda.

pod zemljom

TURCI I ŠVABE

(Groblje. Jela spava i glavu drži Fazi u krilu. Fazo lista

oglasnik. Luka jede ostatak štrukli. Željko uređuje grobove.)

LUKA: A jebiga, bogami si ga popušio.

FAZO: Jebiga.

ŽELJKO: A ko zna kaj ona tvoja radi sad?

FAZO: Jel mi oš nešta reć, bolan?

ŽELJKO: Niš. Sam, s tim ženskama ti se nikad ne zna.

DARKO(proviri): Daj, stari, ne seri.

LUKA: Je, ne seri.

(iz novog groba iskoči Jasmina obučena kao sobarica)

JASMINA: Fazo!

FAZO: Jasmina!

JASMINA(dotrči do Faze i ugleda Jelu): Ko ti je ova?

FAZO: Ne znam je.

JASMINA: Jel, a što ti u gaćama spava?

FAZO: Biće, umorna.

JASMINA: Bolan Fazo, kako možeš, ja sam ti žena.

FAZO: Pokojna.

LUKA: A rec, šta nije da vi Muslimani mošte imat po više žena?

FAZO: Ne svi. Samo oni sretniji.

JASMINA: Fazo!

FAZO: Aj, pust me.

(Jasmina dođe do Jele, ošamari je i ona se probudi)

JELA: Šta ti bi, ženo?

JASMINA: Ovaj leš je zauzet.

JELA: Pa šta ne kažeš?

JASMINA: Sad ti kažem.

JELA(ustane): Evo ti ga. Naću si ja drugo mjesto.

LUKA: Moš ođe, kod mene, stisnićemo se.

(Jela ode i legne na svoj grob. Jasmina sjedne pored Faze)

JASMINA: Jesam ti falila?

LUKA: Samo o tebi je pričo.

JASMINA: Jel?

LUKA: Usta nije zatvaro.

JASMINA: A Fazo, jel istina?

FAZO: A jes dosadna. Sjed tu i miruj.

JASMINA: A ništa me ne pitaš.

FAZO: A šta bi da te pitam?

JASMINA: Pa šta bi?

FAZO: Šta bi bilo?

JASMINA: Ma, bolan, sa mnom. Šta bi da sam ovdje.

FAZO: Odakle da ja znam.

JASMINA: Pa pitaj me.

FAZO: Pa šta bi?

JASMINA: A, eto stigla i ja.

FAZO: Čuj.

JASMINA: Ma bolan, pitaj dalje.

FAZO: Aj, pitam te.

JASMINA: Reću ti. Al aj me prvo zagrli.

FAZO: Ne mogu. Radim.

JASMINA: A ma, Fazo.

LUKA(podrugljivo): Fazo! Fazo! A šta oš? Da ti se klanja? Pa nije

ti ovo džamija, a nis ni ti Alah.

JASMINA: Jes čuo šta mi je reko?

FAZO: Pa pravo ti je kazo. I sad me ostavi, vidiš da imam posla.

JASMINA: Kakog posla, bolan?

FAZO: Čitam.

JASMINA: Šta čitaš?

ŽELJKO: Oglase.

LUKA: Da se neš javit na koji?

FAZO: Neću. Samo gledam šta sam mogo bit da me onaj ne zašarafi.

JASMINA: Ništa nis mogo bit, Fazo.

FAZO: Šta ti to znači, bona?

JASMINA: Otkle si?

FAZO: Iz New Yorka. Odakle da budem?

JASMINA: Iz Bosne. A to će reć da su ti preci Turci. Prvo su nas

okupirali pa se malo s rajom
družili pa nam matere pod čaršave vodali. I tako s ti sad Turčin.
E, a ovima ovdje su ti to sve

isto Švabe radile.

ŽELJKO: Ma kaj ti znaš?

LUKA: Istina, dobro je rekla.

JASMINA: I tako su ti oni Švabe.

ŽELJKO: Gle, mala, nemoj da ti Švabo zube izbije.

DARKO(proviri): E stari, ne mreš tak sa ženama.

ŽELJKO: A kak ona s nama?

LUKA: To bi htjeli bit, Švabe.

JASMINA: Htjeli, ne htjeli, tako ti je. A di s ti vidio da je

Švabo Turčinu poso dao?

FAZO: Nisam ja nikaki Turčin.

JASMINA: Za njih jesi. Šta nije?

ŽELJKO: A čuj, imate dost tog zajedničkog.

FAZO: Šta s reko?

ŽELJKO: Gle, kaj oćeš, ova tvoja me pitala.

LUKA: Ček, ček, pa daju Švabe Turcima poso. Eno, u Munchenu sve
Turci šljakaju. Znam ja, bio dolje.

JASMINA: A šta rade? Govna od posla. Ne sjede u foteljama. Ne

rade u struci.

LUKA: A istina, ja sam ko konj radio, vario, a za koje pare?

JASMINA: E, tako i ti, moj Fazo, radiš šta ti daju. Da tegliš. A

što? Jer si Turčin.

(Fazo podere oglasnik)

FAZO: Mater im švapsku!

JASMINA: A čekaj samo da nas prime u onu uniju, ima sve da nas u
rudnike potrpaju pa ćemo šljakat za njih dok ne crknemo. A kad
crknemo, ne moraju nas ni pokapat, samo nas ostave dolje i još
ako more, zatrpaju nas kakim otpadom. Najbolje nuklearnim. Fina
roba, ma odlična, švercana iz Černobila, debilna ti od nje djeca
do iljaditog koljena. Jebeš heroin, treba nabavit urana. I to ne
bilo kakvog, a ne, osiromašeni, e taj ti je milina.
ŽELJKO: E, gle, ne mreš mi se tak razgovarat na mom groblju.

DARKO(proviri): Nije tvoje.

ŽELJKO: Neg čije je?

LUKA: Naše.

ŽELJKO: A ko čisti za vama? Ko vam glanca ove natpise? A? Šljakam

za vas, a ni hvala mi ne znate reć. E pa, neće to tak ić. A, ne.

LUKA(ustane, priđe Željku): Ma Željac, mi te volimo.

(Mrtvi ustanu. Luka i Jela pjevaju, dok Fazo i Jasmina

skandiraju)

JELA i LUKA: Željac, mi te volimo! Željac mi te volimo

FAZO i JASMINA: Željo! Željo!

LUKA(Željku): Aj, dođi da te ljubim.

(Luka poljubi Željka koji ga nokautira)

ŽELJKO: Jem ti ma', slinavu!

LUKA: Šta? Ne valja kad se volimo? Pa šta valja? Kad ratujemo?
(Jasmini) A ti, šta me gledaš?

FAZO: Pust mi ženu. (Jasmini) A ti, našta ličiš! Šta s ovo čudo
na sebe navukla?

JASMINA: Oš da ti kažem?
JASMINA (1967 - 2003)

MATER I ĆER

(Hotelska soba. Neuredna i zapuštena. Kuhalo na podu, namirnice

na stolu. Očigledno je da u njoj živi Vera. Slaže pasijans, pije
i pjeva. U sobu ulazi Jasmina, odjevena kao sobarica. Zastane na
vratima i pusti Veru da dovrši pjesmu.)

VERA: Sjedila sam za mašinom, šila sam,

pitali me oficiri čija sam,

ne pitajte oficiri čija sam,

vodite me vašoj kući, vaša sam!

JASMINA: Ljepa pjesma.

VERA: Kurac je ljepa.

JASMINA: Pa što je pjevaš, bona?

VERA: Da ne zaboravim. Ja sam pjevala, muža mi zaklali. Ja sam

pjevala, oficiri na meni. Rekli mi, ti svoju pjevaj, a mi ćemo
svoje da obavimo. Ja pjevala, oni na meni. Kad su obavili, ošli.
A ja i sad pjevam. Svoju.

(stanka)

VERA: Htjeli su da pjevam svoju da znaju šta osvajaju. Bogami sam

se napjevala.

(stanka)

VERA(digne glavu s karata): Ko što vidiš, nisu me kući odveli.

(Stanka. Vera nategne iz boce.)

VERA: A koja s ti?

JASMINA: Jasmina.

VERA: Nova tura, a? Nisam znala da vas još ima.

JASMINA: Koga, bona?

VERA: Kraljice.

JASMINA: Ne kontam, kakve kraljice?

VERA: Herčeve. Jebem li joj majku, uvjek me ona zajebe!

(Vera skupi karte i miješa ponovo špil)

VERA: Onda, šta čekaš?

JASMINA: Da pospremim?

VERA: Ma ajde, šta š spremat? Ja ti vako već godinama. Ajd,

raskomoti se, pa da popijemo štogod pametno.

JASMINA: Ma ne pijem ja, moja ti.

VERA: Da ti vjerujem, ne vjerujem ti.

(Vera natoči Jasmini. Pruži joj čašu, a sama uzme bocu koju
podigne)

VERA: E pa živjela ti meni, moja Jasmina! Nis ti loša. Slagaćemo

se mi dobro.

JASMINA: Valjda.
VERA: Di nećemo? Ko mater i ćer. Il ko studentice. Ipak smo
cimerice.

JASMINA: Nismo.

VERA: Šta? Da me neš izbacit pa ljepo cjelu sobu sebi maznit, a?

JASMINA: Ja tu radim.

VERA(pokaže na karte): I ja. Vako po cjele dane. A kad složim...

(stanka)

VERA: Di su ti stvari?

(Jasmina pokaže krpe koje drži u ruci)

VERA: Samo to imaš?

JASMINA: Vani je usisavač.

VERA: Švercaš, a? Imaš kakog alkohola? Drugo nije moja struka.

JASMINA: Ne švercam. Ja sam sobarica.

VERA: Šta s ti?

JASMINA: Nova sam. Pa došla da pospremim.

VERA: A jesi se zajebala.

JASMINA: A šta ću? Znam, nije neka plaća, al bolje i to neg

haustore da čistim.

VERA: Mala, kat si pogriješila. Ođe niko ne čisti. Šta ne vidiš?

Godinama ođe niko ne zalazi. Ovaj kat ti za njih ne postoji. Samo
čekaju da nas spraše. A mi čekamo, ma ne znam više ni koji kurac
čekamo.

JASMINA: Aha.

VERA: Šta aha?

JASMINA: A ma ništa, samo nisam skontala isprve da je ovaj kat...

VERA: Rezerviran za izbjeglice. Bogami si skontala. Instinktivno

si ođe prvo došla. Šta me gledaš? Al si fina. Šta s ti? Da nisi
rođena Zagrepčanka? Malo sutra.

JASMINA: Bolje da ja idem. Prvi mi dan.

VERA: Čekaj. Oš mi krevet napravit?

JASMINA: Zajebaješ me, a?

VERA: Da. Al daj mi nešto napravi. Molim te, jednu mi plahtu

donesi. Al nek je čista. Jel oćeš?

JASMINA: A što neću?

(Jasmina izađe. Vera i dalje slaže pasijans i pjevuši)

VERA: Sjedila sam za mašinom, šila sam,

pitali me oficiri čija sam,

ne pitajte oficiri čija sam,

vodite me vašoj kući, vaša sam!

(Vera uspije složiti pasijans)

VERA: E, jesam te, bogami, složila.

(Vera ustane, izvadi remen iz ladice i prebaci ga preko cijevi.

Stane na stolicu i stavlja si remen oko vrata. U taj tren u sobu
uđe Jasmina s plahtom u ruci. Shvati što se događa, baci plahtu i
dojuri do Vere. Uspije ju osloboditi omče)

JASMINA: Šta uradi, bona?

VERA: Jes donjela plahtu?

JASMINA: Jebala te plahta! Malo je falilo, jebem li te ludu!

(Jasmina nategne iz boce)

JASMINA: Nis ti normalna.

(Vera joj otme bocu)

VERA: To je moja čaša. Imaš svoju.

(Jasmina pije iz čaše, Vera iz boce.)

VERA: Nije ti jasno, a?

JASMINA: Kako će mi bit?

VERA(pokazuje na karte koje stoje na stolu): A znaš, ja si

obećala, kad složim ovo govno, odlazim.

JASMINA: Samo tako?

VERA: A neg kako? I što da ostajem?

JASMINA: Ne znam. Samo ne valja ti to, moja ti.

VERA: Ne znaš ti kako je meni.

JASMINA: Ne znam.

VERA: A tebi? Jel ti ljepo? Uživaš?

JASMINA: Muž mi mrtav.

VERA: Ljudi umiru.

JASMINA: Ubilo ga.

VERA: I meni muža. Pa smo jedan � jedan. A jebiga, nije rat

džaba rat. Svako ima svog oficira. Samo ne znaš ka će te priklat.
Zato ću ja bit sama svoj oficir. Tako mi draže.

JASMINA: Nije u ratu. U miru.

VERA: Jebiga, Srbi. Ni u miru nemaju mira.

JASMINA: Hrvat ga je ubio.

VERA: Hrvat?
(Jasmina klimne glavom. Vera digne bocu i kucne njome Jasmininu
čašu)

VERA: E pa da nazdravimo! Meni Srbi, tebi Hrvati, a nekoj će

Srpkinji Musliman presudit. I

tako u krug. Samo, jebeš taj krug, nekako nije kaki bi trebao
bit. Nije pravilan. (otpije) A što

ga je ubio?

JASMINA: Zbog guma. I parkinga.

VERA: Šta je, mehančar bio?

JASMINA: Nije. Samo je na tuđe mjesto parkiro.

VERA: A to nekako, izgleda, ne prolazi. Vazda neko nekom mjesto

zauzme. I odma rat izbije. Oće to ođe.

(Vera uzme remen u ruku. Jasmina skoči da će joj ga oduzeti i one

se krenu navlačiti. Ni jedna ne pušta remen.)

VERA: Pusti.

JASMINA: Ti pusti.
VERA: A što? Moj je.

(Vera pusti remen i Jasmina skoro padne.)

VERA: A i nije.

(Vera sjedne za stol.)

VERA: Mirkov bio. Mirko, moj muž. (imitira Jasminin naglasak)

Kontaš? Jedino mi to od njega ostalo. Pa mi nekako palo na pamet
da se njime dokrajčim. Kontaš? Poezija.

JASMINA(vrati Veri remen): Izvoli.

VERA: Šta je? Da me ne žališ?

JASMINA: Ne žalim.

VERA: Lažeš. A i šta š me neg žalit? I ja se žalim. (gleda remen)

E, kad se sjetim.

JASMINA: Šta?

VERA: Šta te briga! (nasmije se) Kako me znao opičit ovim ođe.
(pokazuje na remen) Mirko,
moj muž. Nije bio neki uzor. Al je meni valjo. Volio me. A sad,
ko me voli? Jel me ti voliš?

JASMINA: Volim, bona.

VERA: Sereš!

JASMINA: Serem.

(Smiju se i piju)

JASMINA: A reci, što s htjela plahtu, bona?

VERA: Uželila se. Čisto da mi bude. Da miriše. Sapun. Il koji

kurac koristite za to. Kad legnem, da na čistom odspavam.

JASMINA(stavlja plahtu na krevet): Pa spavaj. Evo ti je. Al se

nemoj ubijat. Više.

VERA: Da ne?

JASMINA: Ne.

(Vera ponovno slaže pasijans. Razgovor teče u ritmu karata kako

ih Vera slaže.)

VERA: A što ne?

JASMINA: Ne valja tako.

VERA: A život valja?

JASMINA: Mora.

VERA: Jel tvoj valja?

JASMINA: Mora.

VERA: A šta imaš?

JASMINA: Imam.

VERA: Muža?

JASMINA: Imala.

VERA: Zemlju?

JASMINA: Imala.

VERA: Kuću?
JASMINA: Imala.

VERA: I kažeš, valja život?

(Jasmina šuti)

VERA: Ništa ti nemaš. I onaj usisavač, ni to nije tvoje.

JASMINA: Nemam.

VERA: Nemaš.

JASMINA: I ne valja život.

VERA: Di će valjat?

(Vera krene da će staviti jedan red karata na drugi kad slučajno

udari bocu i prolije rakiju po

kartama. Dok ih pokušava očistiti, sruši ih na pod. Zavuče se pod

stol. Za to vrijeme Jasmina uzme remen i pravi omču)

JASMINA: I kažeš, nema pravilnog kruga?

VERA: Nema.
(Jasmina napravi omču)

JASMINA: Ima.

(Jasmina stane na stolicu. Prebaci remen preko cijevi i stavi si

omču oko vrata. Vera krene izlaziti ispod stola i gurne stolicu.
Jasmina se objesi. Vera je gleda)

VERA: Zajebala si me, kraljice. Zajebala. A nisi ni herčeva.

(Vera skida Jasmino tijelo i nekako je uspije poleći na čistu

plahtu. Dok to radi pjeva.)

VERA: Sjedila sam za mašinom, šila sam,

pitali me oficiri čija sam...

pod zemljom

BOG I ALAH

(Groblje. Željko kuca na Darkov grob. Pored njega je

Tuba,normalno odjeven, ali s generalskim odličjem. Jela, Luka,
Fazo i Jasmina sjede na grobovima)
ŽELJKO: Darko, izađi malo.

LUKA: A jes dosadan, šta ga ne pustiš na miru? Stalno ga

ispituješ. Reko ti je već, neće o tome govorit. I ima pravo. Šta
je bilo, bilo je.

JELA: Mrtva usta ne govore.

ŽELJKO: Pa vi govorite.

JELA: Da, al samo tebi.

ŽELJKO: A zakaj samo meni?

LUKA: Zato što si lud. Pa ti se čini da govorimo, a zapravo

pričaš sam sa sobom. Razgovaraš s mrtvim sinom i ekipom s
parcele, koja je ovo?

ŽELJKO: Sedam be.

LUKA: E, s te parcele.

JASMINA: A ko je ovaj?

FAZO: Šta je? Da ti se ne sviđa?

JASMINA: Samo pitam.

FAZO: Briši. U kuć... (ispravi se) U grob. Odma.

JASMINA: Bolan, Fazo.

FAZO: U grobu si, Jasmina. U grobu si.

(Jasmina odjuri u grob)

JELA: Šta si takav?

FAZO: Moja je, mogu kako oću.

ŽELJKO(potapše Tubu koji ne reagira): Borio se s mojim sinom.

FAZO: Ko te šta pito?

ŽELJKO: S mojim Darkom, jel tak?

TUBA: Je, al kaj sad, pusti to.

ŽELJKO: Kaj ti je? Darkec će bit sretan da te vidi.

DARKO(promoli glavu): Kaj on radi tu?

LUKA: Došo te posjetit.

DARKO: Nisam ga zvao. (Željku) Miči mi ga s očiju.

ŽELJKO: Darkec, pa to je tvoj frend.

TUBA(ispravi ga): General.

DARKO: Nije mi on frend.

TUBA: General.

DARKO: Kaj, si general posto?

ŽELJKO: Neg kaj? Pa pogle sam kolko ordenja ima.

DARKO: Kom si ih ukro?

ŽELJKO: Pa jebemu, Darkec, čovjek te došo osobno pozdravit. Ma

kaj čovjek, general. Trebala bi ti bit čast, ne?

DARKO: Ne. I najlakše je bit general. Poslje bitke. Kaj ne,

generale?

ŽELJKO: Sam kad se sjetim, tak je ljepo pričo o tebi na sprovodu.

DARKO: Laže čim zine.

ŽELJKO(Tubi): Malo je slab sa živcima.

TUBA: Ko nije?

DARKO: Stari, il on ide il ja.

TUBA(Fazi): E, ti si mi neš poznat.

FAZO: Odakle?

DARKO: Kaj sad skreće s teme?

TUBA: Ma je, poznat si mi.

LUKA: Biće da ste se u istoj crkvi krstili.

JELA: Il džamiji.

TUBA: A je, sad sam se sjetio, pa da, ti si onaj kaj je dobio

šrafenciger u trbuh. Napo si susjeda.

FAZO: Nisam. On je mene prvi.

TUBA: Tak nije pisalo u novinama.

FAZO: Neg šta je pisalo?

TUBA: Da te ubo u samoobrani.

FAZO: Mater im lažljivu! Jes čula, Jasmina?

JASMINA(iz groba): Mogu izać?

FAZO: Samo se usudi.

LUKA: Kolko je dobio taj što te izbo?

FAZO: Ne znam i nije da me zanima.

TUBA: Tri mjeseca.

FAZO: Ma ja.

TUBA: Uvjetno.

FAZO: Ma ja.

TUBA: Al si je bajbuk zamjenio za bolničko lječenje. Ludnica, ne?

JELA: Baš ludnica.

FAZO: Ma... (shvati što mu je Tuba rekao) Ma šta! Kako? Šta nije
u bajbuku?

LUKA: Šta oćeš? Pa sad si reko da te ne zanima.

FAZO: E, pa sad me zanima. Jebemu majku, on šeta okolo, a ja

ovdje pokojan. Pa di to ima, majku im? Na šta je ovo spalo? Moš
klat, ne moš najebat. Jebemu rajo, kolko vrijedi ljudski život?

TUBA: Rundu pića.

LUKA: U boljem slučaju. A jebiga, tako ti to ide. Iz jednog rova

u drugi. Niko te ništa ne pita, samo te zemlja zasipa.

FAZO: E, pa doće i on ovdje. Pa će vidjet svoga Boga.

JASMINA(proviri): Alaha, Fazo.

FAZO: Jasmina, nemoj da ga ti ugledaš.

LUKA: Ma ljudi šta je vama? Neće ođe ni Alah ni Bog svraćat. Eno
ih gore. Piju i kartaju.

FAZO: Alah ne pije.

LUKA: Otkle znaš?

FAZO: Nije on takav.

LUKA: A komšija tvoj? Isto nije loš, al te zaklo.

JELA: Niko nije loš dok ne zakolje.

FAZO: A kad zakolje, odma ga oslobode. A nas zaklane niko ne

jebe.

ŽELJKO: Kak niko? A ja? Ja se brinem za vas. Jebemu slušam vas

cjeli život i sam kenjate. Niš ne radite. Pa jebemu da niste
mrtvi, sam bi vas ubio. Pa jebem vam mater smrdljivu mrtvu!

TUBA: Željac, smiri se.

ŽELJKO: Pa jebemu, viš ti ovo?

TUBA: A vidim.

ŽELJKO: A i ja sam u kurcu. Nisam te ni pito kak si?

TUBA: Bio sam i bolje, ne?

ŽELJKO: A je. A kak to da si sim došo?

TUBA: Kaj, te zanima?

TUBA (1952 - 2003)

GAZDA I ŠLJAKER

(Stan. Selidba je u tijeku. Robi, pomoćnik, nosi kutije. Tuba,

njegov poslodavac, hoda okolo.

Tina, čiji je stan, daje upute. Robi digne kutiju s poda)

ROBI: Di ćemo s ovim?

TINA(pokaže mjesto): Tamo.

TUBA(pokaže isto mjesto): Tam stavi.

ROBI: Čuo sam.

(Robi odnese kutiju na mjesto. Uzme drugu)

ROBI: Ovo?

TINA: Možete to tam, kod vrata.

TUBA: Kod vrata.

ROBI: Čuo sam.

(Robi odnosi kutiju, Tuba mu prepriječi put)

TUBA: Gle, ti nosiš, ja vodim poso. Jasno?

ROBI: Da.

(Robi odloži kutiju uz tresak)

TINA: Pazite. To je porculan.

TUBA(Tini): Ispričavam se. (Robiju) Gle, Robi, jel tak, si Robi,

jesi, ne?

ROBI: Robert.

TUBA: E pa Robi, kak se to ponašaš? Dam ti poso, a ti tak. Dam ti

auto, ej, službeni auto ti dam, sve ti dam i gle kak se ponašaš?
ROBI: Nisam ja kriv. Ispala mi je.

TUBA: Gle, Robi, ne pravi mi se mudrijaš. Ja sam gazda, ti si,

kaj, šljaker. Prema tome, imaš radit kaj ti se kaže. (Tini
pokazujući na novu kutiju) Kam s ovim?

TINA(pokaže mjesto): Tamo.

TUBA(pokaže isto mjesto): Tam stavi.

(Robi suzdržavajući bijes uzme novu kutiju)

TINA: I pazite na kristal.

ROBI: Na šta?

TUBA: Na kristal. Kaj, ne čuješ? Si gluh? E, čitaj mi s usana.

(po slogovima) Kri-stal.

ROBI(pokazuje na kutiju koju drži u ruci): Koje? Jel ovo?

(Robi baci kutiju na previđeno mjesto. Lom stakla.)

TUBA: Pa dobro, kaj je tebi?

(Tina dotrči do kutije, otvori je, vadi, komadiće kristala)

TINA(jecajući): Pa to mi je od bake i dede pokojnih.

ROBI: Šta, Švabe neke? Ubili ih partizani?

TINA: Kak se to razgovarate?

ROBI: Jebem li vam majku! Ja sam se školovo. Dvadeset godina sam

ja u školu išo. Za šta? Da sad nekoj kozi nosim kutije? Za šta?
Da pazim na kristal? A, jel zato?

(Robi uzme novu kutiju)

TINA: Pazite.

ROBI: Pazim.

(Robi baci i tu kutiju na pod)

TINA(Tubi): Pa recite mu nekaj.

ROBI(Tubi): Aj, reci, di da stavim? (imitira purgerski) Tam?

(Robi baci kutiju na mjesto koje je pokazao)

ROBI: Il tam?

(Robi digne kutiju pa je baci na drugu stranu)

TINA: Ovo je nečuveno.

TUBA: Gle, Robi...

ROBI: Robert, Robert, zapamti to. Jebo te Robi, da te jebo.

(Tini) Koja je sljedeća?

TINA(Tubi potiho): On će i mene.

ROBI: Neću, ljpotce. Neću. (unese se Tini u lice) A rec, odakle

ti to? Od babe i dede?

TINA: Je.

ROBI: Sve od babe i dede?

TINA: Je.

ROBI: Fino. Baš fino. Ja nek rmbam, a ti imaš i ne moraš prstom

maknit jer šta, sve dobla. Od babe i dede. Pa jebem li te, što ja
nisam imo babu i dedu?

TINA: Morali ste imat.

ROBI: Jesam, al mi moji kurca nisu ostavili. Deda bio kockar. Po
imanja prokocko, po mom ćaći ostavio. A taj tu polovcu prokocko i
još se tolko zadužio. I šta mi ostavi? Dugove. I šta ću ja? Noću
učim, danju šljakam. Taman ih se rješim, dugova se riješim, kad
li dođe rat. I šta ću, neg ošo u rat. I prođe rat, sve šta sam
imo, razrovano i šta ću? Došo ođe i ko me dočeka? Feder koka s
brdom stakla.

TINA: To je kristal, mladiću.

ROBI: I nemoj ti meni mladiću. Mladost sam ja potrošio. Dok s ti

išla pedikeru, frizeru, zubaru, dok s ti odala okolo, ja sam kući
učio. Znam kad je Auguste Comte prvu knjigu izdo i

kolko je strana imala. Jes čula za njega?

TINA: Koga?

ROBI: Šta koga? Augustea Comta?

TINA: Nisam.

ROBI(Tubi): A ti?

(Tuba šuti.)

ROBI: Niste. Normalno. Šta vas biga, nije Švabo. A za Hitlera, za

njega ste čuli, a?
TINA: Je, pa to se zna. To je opća kultura.

ROBI: Kultura, a? Da nis bila na nekoj njegovoj izložbi, a? Plin

na platnu. Il šta, da ti nije on deda?

TINA: Pazi kak se razgovaraš.

ROBI: Da pazim? Da pazim kako razgovaram, da pazim na kristal,

samo da pazim, a vi mošte radit šta oćte, a ja nek pazim!

TINA(Tubi): Dajte mu recite nekaj, ne mre on tak.

(Robi priđe Tubi. Uhvati ga za ramena i trese ga)

ROBI: Oš mi reć šta? Oš mi reć, lega? Oš mi reć kako si mi poso

dao? Kako si mi kola dao? Sve mi dao! Ti meni. Ti, koji ni dva
razreda osnovne nemaš, meni, čovjeku s fakultetom, dao. Ja sam
diplomiro. Sociologiju. I magistriro. Melting pot. Jel znaš šta
je to? To ti je kazan u kom se kuvaju i Slavonci i Dalmoši i
Bosanci i Srbi, svi zajedno. I vi se, purgeri, kuvate sa nama.
Svi zajedno, samo što ne iskipimo. Uzavro nam kazan.

(stanka)

ROBI: Jesam, bogami, diplomiro i magistriro. Za šta? Da nosam

kutije vamo tamo? Jesam se zato školovo? A, oš ti reć šta?

(Robi pusti Tubu. Maše mu rukom pred očima.)

ROBI: Alo, lega!

(Tuba udari Robija šakom u glavu. Robi padne.)

TUBA: Si lego, lega?

(Tuba diše na usta. Uspuhan je. Tuba digne s poda Robijevu kapu)

TUBA: Ovo ti je palo.

(Tuba stavi kapu na glavu)

TUBA: Od sad sam domaće dečke zapošljavam.

TINA: Dobro ste napravili.

TUBA: Jebem li mu majku. Dođe mi sim, primim ga, sve mu dam, i

poso mu dam...

TINA: I auto.

TUBA: I auto mu dam. I kaj bude? Odma oće sve. Daš im prst, oće
ruku. Daš im poso, oće firmu. Ko i Bosanci. Isti kurac. Daš im
domovnicu, oće tvoju domovinu.

TINA: Je, sami smo si krivi, kad smo ih pustili da nam dođu.
TUBA: E pa, dost je tog. Saćemo ih stjerat. Počnimo s ovim.
(Robiju) Ustaj.

(Robi da će ustati, ali ga Tuba udari nogom u trbuh i on opet

padne)

TUBA: Šta je, nis diplomiro ustajanje, a Roberte?

(Tuba još jednom udari Robija koji je na podu)

TUBA: Ma jebo te Robert, da te jebo.

TINA: Dosta je sad. Nemojte ga više.

(Tuba ignorira Tinu i udara i dalje Robija)

TUBA: Pa jebem li ti majku, kaj ti misliš da se ja nisam borio?

Da nisam u ratu bio?

TINA: Je, bile su i tu uzbune. Sam kad se sjetim. Strašno je

bilo.

TUBA: Ti čmrlji. Kaj ti znaš? Dve uzbune i odma misliš da padaju

bombe! Ja sam se borio. Na licu mjesta bio. (Robiju) Tvoj sam
grad, lega, oslobađo.

(Robi pokuša ustati)

TUBA: A kam bi ti?

(Tuba udara Robija. Tina pokuša odvući Tubu od Robija, ali je on

odgurne)

TINA: Pustite ga. Ubićete ga.

TUBA: A ti mi se miči. Pun mi je kurac i tebe i tvojih kutija.

Prvo me ovaj izjebe, a sad mi

ti u uho sereš. Si srala da mu kažem neš? Sad kad mu govorim

(opet udari Robija), sad ne

valja.

TINA: Nisam rekla da ga udarite.

TUBA: Tak se ja razgovaram. Sam tak i postigneš neš. Je, i ja sam

šljako ko konj dok nisam skužio, nema niš od tog. Pa sam se
snašo. I sad, zato kaj sam se ja snašo, a on nije, me može jebat.
Pa jebemu i ja sam šljako.

TINA: Čujte...

TUBA: Slušam.

TINA: Kažem vam...

(Tuba se okrene prema Tini. Trese je za ramena)

TUBA: Ćeš mi ti govorit? Kaj ćeš me ti učit kak ću i kaj ću? Ma

kaj ti znaš? Niš. Sve si dobila.

(Tuba pusti Tinu)

TUBA(za sebe): Ma kaj ja opće s tobom razgovaram.

TINA: Isti ste ko i ovaj vaš.

TUBA: Nije moj.

(stanka)

TUBA: A i bolje da sam ko on neg ko ti. Pa daj se pogle!

(pokazuje joj svoje ruke) Pogle ove ruke. Ne vide se prsti od
žuljeva. A pogle svoje. (uzme Tinine ruke) Moja žena nije imala
takve ruke ni kad se rodila. Jebem li ti majku i tebi i kutijama!

(Tuba baca kutije i lupa njima. Tina ode do jedne kutije i izvuče
pištolj. Upuca Tubu)

TINA: Jebem li ti majku!

(Tuba padne mrtav na pod. Tina pomogne Robiju da ustane.)

ROBI(pokazujući na pištolj u njenoj ruci): Otkle ti to?

TINA: Od dede.

(stanka)

TINA: Daj sad sredi ove kutije kaj su ostale.

(Robi bez riječi uzima kutije i nosi ih)

TINA: I sam da znaš, dedu mi nisu ubili partizani. Pao je s

kruške i slomio vrat dok se skrivo od Švaba. Sam da znaš.
pod zemljom

DOMAĆI I DOTEPENCI

(Groblje. Jasmina čisti grobove. Ostali sjede na grobovima)

FAZO: Au, velikog li generala. Pička ga upucala.

JASMINA: Ja, Anka partizanka.

DARKO(proviri): Tak mu i treba. Baš mi je drago.

LUKA: A neš ti generala. Ni dva osnovne nema.

TUBA: Pa kaj?

LUKA: Stvarno ništa. Ma to samo kod nas ima. Školovan narod

prekapa po kontejnerima, a ovi nepismeni ne znaju ku će od
tolikog orednja.
TUBA: Je ko ti je kriv...

LUKA: Šta, kad nisam učio?

DARKO: Klao. To ti je danas glavna fora. Pogle njega, pokopaće ga

sa svim počastima, a ne zna se potpisat. A i ovi kaj će mu na
sprovod doć, nisu niš bolji.

ŽELJKO: Darkec!

DARKO: Kaj Darkec? Nemaš ti pojma kog si primio.

ŽELJKO: Darkec, još jedna riječ.

DARKO: I kaj? Ćeš mi zabranit izlaske, a?

ŽELJKO: Ne.

DARKO: Neg kaj ćeš?

(Željko slegne ramenima. Tuba ga zagrli)

TUBA: A kaj ćeš, Željac, te mogu zvat Željac?

DARKO: Ne.
TUBA: E, gle, Željac, tak ti je to, mladi ne? Pojma nemaju. Kak
treba u životu i to.

DARKO: Zato ti znaš najbolje. Kaj ne?

JASMINA: Fazo, de pomakni mi se.

FAZO: Što?

JASMINA: Pa da očistim.

FAZO: Ma koji ti sad kurac izvodiš?

JASMINA: Bolan, Fazo, čistim.

FAZO: Opet čistiš. Pa jebemu, do ka ćeš tako?

JASMINA: Dok ne očistim.

TUBA: E gle, mala, moš i meni malo pod obrisat.

FAZO: Bolan, štas reko?

TUBA: Tebi niš. Curu sam zamolio.

FAZO: Cura mi žena.

JASMINA: Pokojna.

FAZO: Jasmina, nemoj da umreš još jednom. I jesam ti reko da ne

čistiš?

(Fazo dođe do Jasmine,otme joj metlu, prepolovi je preko koljena

nadvoje. Preda joj komade)

JASMINA: Fazo, što s tako?

TUBA: Je, Fazo...

FAZO: Nemoj ti meni Fazo. Za tebe sam ja...

LUKA: Fazan?

FAZO: Fazlija. (Jasmini) A za njih smo mi Turčini. I nećemo

čistit za Švabama.

LUKA: Biće rata.

JELA: Ja ću ostat neutralana.

FAZO: A jel, šta s ti, Švicarska?

JELA: Nisam.

(Fazo i Tuba opkole Jelu)

FAZO: Onda moraš odlučit.

TUBA: Tak je. Za kog si?

JELA(pokaže na Luku): A on? Za kog je on?

LUKA: Ovisi. Ko vodi?

FAZO(postavi komade metle na pod): Dovde je naše.

TUBA: Ma nemoj? Ajde, Luka. Koja je ekipa tvoja? Domaći il

dotepenci?

LUKA(krene prema Tubi): Šta s reko? Dotepenci?

ŽELJKO: Ne opet.

LUKA: Opet, opet.

(Luka priđe Tubi, ali ga zaobiđe. Uzme komade metle i pomakne ih

prema naprijed.)
LUKA(Tubi): De, pomakni se.

(Tuba automatski ustukne i Luka pomakne nogom komade još malo

dalje.)

LUKA: Dovde je naše.

(Luka izravna granicu. Tuba dođe k sebi.)

TUBA: Pa dobro, kaj to znači? Željac, daj napravi neš.

ŽELJKO: Ne bi se štel mešat.

(Darko izađe i stane pored Faze, Luke i Jasmine. Preko puta njih
su Tuba i Željko)

DARKO: Ja sam za dotepence.

ŽELJKO: Darkec!

DARKO: Kaj?

ŽELJKO: Niš.

TUBA(Jeli): Još si sam ti ostala.

LUKA: Nemate šanse.

TUBA: Ak nam se pridružiš, možemo ih pobjedit.

JELA: Koji je vama, ljudi? I mrtvi se koljete.

ŽELJKO: Ja sam živ.

(Luka priprijeti Željku štapom)

ŽELJKO: Za sad, ne?

JELA: Pa šta vam nije dosta rata? Jebemu, meni je.

LUKA: A što, Jelo?

JELA: Da ti kažem?
JELA (1953 - 1991)

BRACO I SEKA

(Birtija. Za stolom sjedi Ivo. U birtiju ulazi Jela. Stane pored

stola.)

JELA: Došla sam da se pozdravimo.

IVO: Šta pričaš to, Jelo?

JELA: Pa red je, da se oprostimo.

(Jela mu pruži ruku. Ivo je ne prihvati, već odgurne jedan stolac

i ponudi joj da sjedne. Jela sjedne bez riječi. U krilu drži
torbicu.)

IVO: Znači, odlaziš?

JELA: Odlazim.

IVO: Di ćeš?

JELA: Tamo di bombe ne padaju.

IVO: Znači, daleko?

JELA: Daleko.

(Ivo joj natoči rakiju)

IVO: Pa da popijemo. Putnu.

JELA: Da popijemo.

(Stanka. Piju.)
JELA: Stevan mi se još nije javio.

IVO: Ja sam ti svoje davno reko.

JELA: Pusti sad to.

IVO: Jesam ti reko da ne ideš za Srbina? A ti navalila. Nikog

nisi tjela slušat. Ajd, što nisi mene, al ćaću si trebala. Svi
smo ti rekli. Ne valja ti poso. I sad se čudiš šta se ne javlja.

JELA: Brinem se.

IVO: A on, jel se brine za tebe?

JELA: Brine.

IVO: Ne brine, vjeruj mi.

JELA: Nešto znaš?

IVO: Ti?

JELA: Ne znam jel živ.

IVO: Živ je.

JELA: Otkle znaš?

IVO: Taki ko on ne umiru lako.

JELA: A taki ko ti?

(Stanka.)

IVO: Misliš da sam ološ, da ne valjam.

JELA: Nije na meni da ti sudim, brate.

IVO: Ne pitam te to. Pitam te šta misliš. Pitam sestru, a ne

popa. Onda, sestro? Šta misliš?

JELA: Mislim na Stevana. Di je i kako mu je.

IVO: Dobro je. Živ je. Ništa mu ne fali. Izašo iz grada. Ostavio
tebe i maloga same. Podvio rep i pobjego.

(Jela ga prolije ga rakijom)

JELA: Lažeš!

(Ivo se obriše rukavom)

IVO: Šteta rakije.

JELA: Mrziš ga. Zato pričaš tako.

(Ivo im natače rakiju)

IVO: Istina, mrzim ga. Zajebo te. Od familije te otuđio. Ćaća ti

nije oprostio.

JELA: Kako te nije stid? Ti se meni javljaš? Ti mi o familiji

pričaš? Meni ? Ti, kojeg nikad

nije bilo, landro okolo, a ja sam mater njegovala. Ja sam je

presvlačila kad se popišala u krevet. Ja je je ranila. Ja je
oblačila.

IVO: Od čijih para? Stevanovih?

JELA: Misliš da su pare jedine važne?

IVO: Da su bitne, bitne su.

JELA: A ljudi?

IVO: Ljudi odlaze.

JELA: A Stevan?
IVO: Kažem ti, taj se neće vraćat.

JELA: Ne vjerujem ti.

(Ivo izvadi tabakeru iz džepa. Otvori je. Ponudi Jelu)

IVO: Na, zapali.

JELA: Znaš da ne pušim.

IVO(naglašeno): A Stevan, jel on puši?

(Jela tek sad pogleda tabakeru)

JELA(tiho): Puši.

IVO: Poznato ti?

(Ivo joj pruži tabakeru. Ona je pogleda i odloži na stol između

njih.)

JELA: Odakle ti?

IVO: Dao mi.

JELA: Dao? Ne vjerujem. Ja sam mu je kupila.

IVO: Znam. Piše. Mom Stevi od Jele. Za godišnjicu braka. E pa

sestro, sretna ti godišnjica braka.

(Ivo gurne tabakeru prema Jeli)

JELA: Rekla sam ti, ne pušim.

IVO(razgledava tabakeru): Evo ga, i datum je tu. Mora da te skupo

koštala.

JELA: Zlato košta.

IVO: Sve košta. I da izađeš odavde, i to košta.

JELA: Znači, istina je? Ti organiziraš konvoje.

IVO: Pomažem.

JELA: Zarađuješ na nesreći. Pljačkaš ljude.

IVO: Sami dolaze, sami daju. Da odu. Nikoga ja ne tjeram. Nit

kradem. (kucka po tabakeri) Ovo je poštena trampa bila.

JELA: Je li?
(Ivo im natače)

IVO: Pij, lakše će ti bit.

(Jela popije)

JELA: Nije mi lakše.

IVO: Znam. To se samo tako kaže.

JELA: A što mi nisi reko?

IVO: A šta ću ti govorit? Vremena gadna, samo bi te uzrujo. A i

ne volim da plačeš. Vi žene, jednom kad počnete plakat, ne
prestajete.

JELA: Ja sam prestala.

IVO: Kako s prestala? Tek si sada saznala.

JELA: Saznala sam još toga.

IVO: Šta, Jelo?

JELA: Jel te zanima?

IVO: Zanima.

JELA: Nema veze s parama.

IVO: Neka.

JELA: Al ima veze s tvojima.

IVO: Mojima?

JELA: Tvojim ortacima. Četnicima. S njima poso radiš. Il sam u

krivu?

IVO: Šta mi oćeš reći?

JELA: Nećak ti mrtav, brate.

(Stanka. Jela im natoči rakiju. Grune čašicu pred Ivu.)

JELA: Pij. Sina su mi ubili. Pij. Granata pala, četnici ju

bacili. Mog sina pogodila. Pij. Za mog sina, tvog nećaka.

(Piju)

IVO: Kad?
JELA: Jutros.

IVO: Jutros.

JELA: Reci, jel ti žao, brate?

IVO: Žao mi.

JELA: Al i dalje radiš poso s njima.

IVO: Nisam znao.

JELA: I da jesi, šta to mijenja na stvari?

IVO: Ne znam.

JELA: Ja znam. Ništa.

(Jela izvadi pištolj iz torbice)

JELA: A ovo? Jel mjenja ovo šta na stvari?

IVO: Makni to, Jelo.

JELA: Tek sam ga izvadila. Šta ću ga micat?

IVO: Mogo bi opalit.

JELA: Za to i služi. Jel ti poznat?

IVO: Nije.

JELA: Pogledaj bolje.

(Jela mu prisloni pištolj između očiju)

IVO: Ne vidim tako. Makni ga, Jelo.

JELA: Ćaćin. Njime je Stevi prijetio. Kad je Stevo došo da me

prosi, ćaća ovo izvuko. Sjećaš se?

IVO: Pusti to, davno je bilo.

JELA: Da nisi zaboravio?

IVO: Jebemu, Jelo, nisam ja kriv što te ostavio.

JELA: Nisi. Ti si mu samo pomogo.

IVO: Svakom ću pomoć.

JELA: Za pare.

IVO: Jelo...

JELA: Šta? Šta, Jelo? Sin mi mrtav.

IVO: Pa šta sam i za to ja kriv?

JELA: Nisi. Nisi ti ništa kriv. Samo, eto, s njima trguješ. S

četnicima poso dogovaraš. Kolko im daješ? A? Kolko posto? Kolko
od ove tabakere oni dobiju? Reci mi, brate. Jel im bude

dovoljno za metke?

IVO: Ne znam.

JELA: A za granate?

IVO: Žao mi je, Jelo.

JELA: Jebe se tebi! Ja sam bez familije ostala. Otišli obojica.

Jedan na jednu, drugi na drugu stranu. A ja? Tu sam. S tobom,
brate. Ti si osto. Zgrćeš pare. Piješ. Imaš. Al ne valjaš. Jel
znaš?

IVO: Znam.
JELA: Šta znaš?

IVO: Ne valjam.

(Jela spusti pištolj. Ustane)

JELA: E pa, odo ja sad.

IVO: Čekaj.

JELA: Šta?

IVO: Jel mogu šta napravit? Reci. Jel ti treba sredit?

JELA: Šta?

IVO: Znaš.

JELA: Možda. Al mi ipak reci.

IVO: Da odeš. Kako ćeš izać? Ja ti mogu pomoć.

JELA(suzdržavajući suze): Ti?

IVO: Ja.

(Stanka.)

JELA: Kolko?

IVO: Šta?

JELA: Para. Kolko para?

IVO(odmahne rukom): Pusti, Jelo.

JELA: Šta? Za mene je džaba?

(Ivo šuti. Jela mu pruži ruku)

JELA: E pa, brate, da se pozdravimo.

(Ivo joj pruži ruku. Ona krene da će mu pružiti ruku, a zatim

uzme pištolj i ubije se. Ivo u šoku sjedne. Gleda pred sebe, a
zatim udari glavom posred stola i tabakere koja je na njemu.
Digne glavu. Gleda u tabakeru. Čita posvetu)

IVO: Mom Stevi od Jele.

pod zemljom

KOSOVO GROBLJE

(Groblje. Luka, Darko, Fazo i Jasmina su na jednoj, a Tuba i

Željko na drugoj strani. Jela sjedi između njih.)

TUBA: Je, pa kaj si očekivala? Dobro ti je brat reko.

JELA: Brat? Nije on meni nikaki brat.

TUBA: Hrvat je. Zna kakvi su Srbi. Kaj ne? Znamo ne?

JELA: Nije ni Hrvat.

TUBA: Kak nije? Neg kaj je?

JELA: Trgovac. Po nacionalnosti trgovac. Taki su najgori.

(odnekud iz zemlje iskoči Stevo)

LUKA: Koji je sad ovaj?

ŽELJKO: Nije na mom popisu. (Stevi) E gle, stari, puno smo.
Sezona i to. Al ak imaš rezervirano, onda ok, ak ne, piči dalje.

STEVO: Ma ljudi, ja izdaleka. Dugo sam putovo. Velika je gužva.

Jedva sam se probio. Leševa ko u priči. A fino vam ovdje. Čisto,
uredno.

ŽELJKO: Čuj, ja se brinem za svoje, ne?

STEVO(ugleda Jelu, oprezno): Jelo, ženo moja.

JELA(priđe Stevi): Stevo. Pizdo moja.

(Stevo da će zagrliti Jelu kad ga ona ošamari)

LUKA: Mom Stevi od Jele.

STEVO: Nemoj se ljutit.

JELA: Kako s mogo, Stevo?

TUBA(priđe Stevi): Dobro došo.

STEVO: Dobro vas našo.

TUBA(zagrli ga): Ne nadaj se, Stevice. Daleko si od majčice
Srbije.

STEVO: Boli me.

TUBA(stišće ga): Kaj je, Stevice? Frka, a?

STEVO: Pa šta sam vam napravio?

JELA: Mene si ostavio.

LUKA: I tabakeru si prodo.

TUBA: Prvo malo klao, pa pobjego.

STEVO: Nisam. Odma sam pobjego.

TUBA: A jes hrabar.

LUKA: Šta s čudiš? Svi su oni isti. Srbi. Hrabri na jeziku.

Jebemu, glavni im praznik bitka na Kosovu. Slave bitku koju su
spušili.

FAZO(pokazuje na sebe, ponosno): Od Turaka.

JASMINA: A čime se ti fališ, Fazo, jadan ne bio.

FAZO(prijeteći): Jasmina.

JASMINA(stane pored Gazde i Željka): Ja sam sa njima.

TUBA(zagrli Jasminu i pusti Stevu): Pametno.

(Stevo u taj trenutak pobjegne u jedan od grobova)

LUKA: I ovo ti je bilo pametno.

TUBA: Opet je zbriso.

LUKA: To im u krvi.

TUBA(lupa Stevi na grob): Izađi, Stevice.

STEVO: Neću. Tuće te me.

TUBA: Pa kaj je ovo? I mrtvi nam Srbi uzimaju zemlju. Stevice,

idi u svoje grobove. (ekipi) Pomozite mi da otvorim. (Stevi)
Majku ti tvoju, bolje izađi, miniraću ti taj grob!

JELA: Jebem li ti, ne diraj ga, grob je moj.

ŽELJKO: Sad je uzurpiran. Treba ga oslobodit.

DARKO: Dost si ti oslobađo.

ŽELJKO: Darko, manje pričaj i bolje mu pomozi.

DARKO: Neću.

JELA: Pustite ga.

STEVO(iz groba): Fala ti, Jelo.

JELA: Začepi, Stevo.

LUKA: A ček, šta nije on izašo?

STEVO: Nisam, zajebo me Ivo. Nije bilo nikakog dogovora. Zarobili

nas sve.

TUBA: Ko? Četnici? Tvoji te zajebali?

STEVO: Moji.

LUKA: Pa šta im nis reko ko si?

STEVO: Jesam, al su rekli da lažem. Pa ja probo pobjeć, al me

upucali.
LUKA: Metak je brži od nogu. Nis to znao?

TUBA: Pa jebemu, ovaj sam bježi. Al tak mu i treba. Ubili ga

njegovi.

DARKO: A mene? Ko je mene zaklo?

ŽELJKO: Darkec, pa ti si u borbi poginuo.

TUBA: Je, časno se borio. Sam kad se sjetim.

DARKO: A tek ja kad se sjetim.

ŽELJKO: Darkec, kaj pričaš to?

DARKO: Pričam kaj je bilo.

LUKA: Pa rec već jednom.

DARKO: A, stari? Oćeš da ti kažem?

DARKO (1973 � 1991)

ĆIRILICA I LATINICA

(Napola razrušena kuća. Unutra je pola stvari razbijeno. Tuba

gleda oko sebe. Dolazi do radija. Pokuša ga upaliti. Ne uspijeva)

TUBA: Pa da im jebeš mater!

(i dalje prčka oko radija)

TUBA: Niš. Ne šljakaš, a? Pa jebemu mater, sve kaj dohvate,

polome.

(Tuba uzme radio i baci ga na pod)

TUBA: Ak neš radiš, trebaš to obavit kak spada.

(Tuba gleda po sobi. Ugleda televizor. Raskrči si put do

televizora šutajući nogom predmete oko sebe. Pokuša ga pomaknuti,
ali je televizor težak. U taj tren u kuću uđe Darko)

DARKO: Kaj radiš?

TUBA: Kak ti se čini?

DARKO: Telka, a?
TUBA: Moja.

DARKO: Nije tvoja.

TUBA: A neg čija je? Da nije tvoja?

DARKO: Nisam to reko.

(Tuba i dalje pokušava podići televizor)

TUBA: Daj ne kenjaj i bolje pomozi. Težak je ko kurac. Moj, ne?

Fora, a?

(Tuba se smije na svoju foru)

DARKO: Gle, ne mreš to.

TUBA: U pravu si. Ne mrem.

(Stanka)

TUBA: Sam. Prema tome, kaj stojiš tam? Bolje mi dođi pomoć.

DARKO: Neću.
TUBA: Gle, mali...

DARKO: Darko.

TUBA: Darac, ne?

DARKO: Ne, Darko.

TUBA: Gle ga, ja ti iz milja, a ti se odma duriš. Frendovi smo,

kaj ne?

DARKO: Ne.

TUBA: Neg kaj smo? Drugari? Ratatatira!

DARKO: Suborci.

TUBA: Suborci, a?

DARKO: Aha.

TUBA: E, ok, ak smo suborci, onda se neš borit protiv mene, ne?
Il kaj, oćeš? Pa jebemu, normalno da neš. Aj pomozi.

DARKO: Zakaj to radiš?

TUBA: Zato kaj radio ne šljaka. Mislio sam si njega uzet. Lakši
je. Al niš od tog.

DARKO: To je krađa.

TUBA: Kaj je to? Daj ponovi. Nekak ko da te nisam čuo.

DARKO: Reko sam da je krađa.

TUBA: Krađa. A od kog, daj mi reci. (okreće se oko sebe) Vidiš

kog tu? (dere se) Jovice, si tu, kam si otišo? Jovice?

(Tuba čeka da mu se neko odazove)

TUBA: Jovice, izađi, Jovice! E, gle, Jovice, kaj radiš? Se mi to

igramo žmurke? A Jovice, pa kaj nisi reko?

(Tuba traži po sobi, gleda ispod stola kao da će Jovica iskočiti

svaki tren)

TUBA: Jovice, si se u Krajinu sakrio? Jebiga, ja te tam neću

tražit.

(Tuba ustane i krene prema Darku)

TUBA: Kaj, nije ti smješno? Meni je. Baš je. Tak mi je smješno da
ću puć od smjeha. Cerim se ko lud. Daj se i ti malo naceri,
Darac. Kaj si tak ozbiljan?
DARKO: Nismo ovdje da bi se cerili.

TUBA: Ma nemoj mi reć. A ja mislio da smo baš zato došli sim. Iz

fore, ne?

(Tuba pogleda iza ormara, a zatim raširi ruke u znak da je

odustao od potrage)

TUBA: Viš, nema nikog. Prema tome, ovo ti je ničije. E, a ak je

ničije, onda je od onog ko ga prvi nađe. To znači da je vlasnik
ovog televizora, ko Darac?

DARKO: Darko.

TUBA: Krivo. (pokaže na sebe) Ja. Vlasnik televizora.

DARKO: Nismo zato ovdje.

TUBA: Neg zakaj smo? Da bi hladili jaja? Smo zato tu? Nismo. Tu
smo da očistimo selo, kaj ne? Kaj nije to bila naredba?

DARKO: Da oslobodimo.

TUBA: Je, treba ga oslobodit od tehnike. Ak me kužiš kaj oću reć.

DARKO: Kak oćeš.

TUBA: Viš kak kužiš.

(Darko krene prema vratima)

TUBA: Ej, ej, kam si krenuo?

DARKO: Po zapovjednika.

TUBA: Kaj će nam on?

DARKO: Da nam pomogne.

TUBA: Gle, Darac, ti i ja ga možemo sami dić.

DARKO: Ne, neg da pomogne rješit stvar.

(Tuba ode do Darca. Stavi mu ruku preko ramena)

TUBA: Ok. Mlad si, ne kužiš kak stvari šljakaju. Al, daj, dozvoli
meni da ti objasnim. Gle, sjedi se sim.

(Tuba posjedne Darka na televizor)

TUBA: Me pratiš?
DARKO: Pratim.

TUBA: Ok, viš sad, mi smo došli sim. Zakaj? Naredba. Onda ćemo
otić u susjedno selo. Zakaj? Naredba. I tak ćemo mi ić malo okolo
i na kraju se vratit doma. I kaj će bit? Niš. Ko da nismo ni bili
na maturalcu. Tak ćemo ti i ja proć. Al znaš ko neće, Darac?

DARKO(ispravi ga): Darko.

TUBA: Opet krivo. Reću ti. Al prvo moram neš popit. Od tolke
priče mi se jezik osušio. A tebi?

(Darko izvadi čuturu i pruži je Tubi)

DARKO: Imam ja vode.

(Tuba odmahne rukom i izvuče iz džepa bocu rakije)

TUBA: Ova je bolja. Izvorska.

(Tuba nategne iz boce. Pruži bocu Darku. Darko odmahne glavom)

TUBA: Pa jebemu, kaj je sad ovo? Sad neš ni piće s Tubom popit?
A, jel to? Smo do tud došli?

(Darko bez riječi uzme bocu i dobrano potegne)

TUBA: Ej, ej, nije ti rođendan!

(Darko mu vrati rakiju)

DARKO: Reci, kaj si pričo?

TUBA: Gle, u pravu si, nemamo se kaj pretvarat, nismo frendovi.

To si ok reko. Mi smo suborci. Tak je. Al ima neko iznad nas, jel
tak? Je. Zapovjednik. I kad se mi vratimo s ovog maturalca, kaj
će bit? On će dobit brdo znački, priznanja, a mi, kaj? Kaj ćemo
mi dobit? Fala kaj ste bili tu.

(Darko da će zaustiti, ali ga prekine Tuba)

TUBA: Znam kaj ćeš reć. Dost nam je to kaj se borimo. Ja sam prvi
koji će složit s tim. Pa jebemu, ja volim Hrvatsku. Sve ću
napravit za nju. Kak krava daje mljeko, tak ću ja dat život. Al
gle, moram mislit i na sebe. Kaj ne?

(Stanka. Piju.)

TUBA: Šteta je da telka propadne.

(Darko ustane s televizora)

TUBA: Saš ga nosit, a?

DARKO: Ne. Reko sam ti već, nismo došli sim da bi pljačkali. Ovo
nije naše i bok.

TUBA: Kaj, ti nikad ne uzimaš tuđe, a? Si komunjara, a? Svoje ne

damo, tuđe nećemo? Su te tak doma učili?

DARKO: Učili su me da ne kradem.

TUBA: Znači, ne uzimaš ono kaj nije tvoje?

DARKO: Ne, reko sam ti već.

(Tuba opet da Darku da pije. Darko otpije i pruži Tubi bocu. Tuba
je ne uzme.)

TUBA: Al moš pit tuđe?

DARKO: Ponudio si me.

TUBA: Je. A ja sam se ponudio odavde. (otpije) Mater im znaju

šljivu napravit. Prema tome, i ti si ukro. (ponudi ga opet) Oš
guc?

DARKO: Prevario si me.

TUBA: Kak oćeš.

(Tuba iskapi rakiju i baci bocu na pod. Zatim izvadi iz džepa
cigarete. Ponudi Darka)

TUBA: Oš?

DARKO: Ne pušim.

TUBA: Gle, nije fora. Naše su. Viš, i markica je tu. Oš?

DARKO: Ne pušim.

(Tuba zapali cigaretu)

DARKO: Ak uzmeš tu telku, moraću te prijavit.

TUBA: Ne kužim zakaj ih štitiš?

DARKO: Koga?

TUBA: Kaj koga? Jovice i Slobodane. Eto koga.

DARKO: Ne štitim ih.

TUBA: Gle, pokazaću ti neš. Tu me čekaj.

(Tuba izađe. Darko uzme bocu s poda i razgleda je. Zatim je baci
na pod i razbije. Tuba uđe s natpisom i daskom na koju je isti
nalijepljen)

TUBA: Viš ovo?

(Darko pogleda natpis)

TUBA: Pročitaj.

DARKO: Neću.

TUBA: Pročitaj, mamu ti malu.

DARKO(čita polako sričući): Prodaje se zemljište plus gradilište.

Hrvati i ustaše isključeni.

TUBA: To sam si i mislio.

(Stanka)

TUBA: Sam nisam znao da znaš ćirilicu. To je ćirilica, ne?

DARKO: Je. Učili smo u školi.

TUBA: Previše su tebe sranja naučili. Prvo one komunističke

spike, pa sad i ćirilica. Da nisi i ti jedan od njih?
DARKO: Nisam. Hrvat sam.

TUBA: Dokaži.

DARKO: Kaj?

TUBA: Zemi si kaj oćeš i idemo. Al telka je moja.

DARKO: Nemam ja tebi kaj dokazivat.

TUBA: Znači, i ti si Jovica.

DARKO: Nisam.

(Darko odlazi)

TUBA: Kam ćeš, Jovice?

DARKO: Znaš.

(Tuba mu prepriječi put)

TUBA: Sam se usudi.

DARKO: Gledaj me.

(Darko ga pokuša mirno odgurnuti, ali se Tuba odbije pomaknuti)

TUBA: Jovice. Sori. (naglašeno) Jovane. Tak se zoveš, ne?

(Darko ga udari šakom u glavu. Tuba zatetura)

DARKO: Jebem ti mater! Gori si od njih. (uzme natpis i njime

udara Tubu) Tak ćeš i ti jednog dana pisat ta sranja. Sam na
latinici. Jebem ti, neću bit na tvojoj strani. Uđemo u prazno
selo i kaj radiš, odma kradeš. I ti ćeš meni nekaj pričat da
voliš ovu zemlju? Nikog ti ne voliš! Sam sebe.

TUBA: U pravu si.

DARKO: Znam da jesam.

(Tuba izvuče pištolj i prisloni ga uz Darkovu glavu.)

TUBA: Reću da si se igro. Malo si si popio. Jovina rakija je

jaka. Oće udarit u glavu. Pa radiš sranja. Igraš se s oružjem. To
ću reć. Da je slučajno opalio. Povjerovaće mi. Klinac si. Učio si
ćirilicu, al ne znaš pucat iz pištolja. Klinac si.

(Darko izvuče svoj pištolj i uperi ga u Tubu)

TUBA: Onda Jovice, kaj će bit?

DARKO: Jebem ti mater!

(Darko potegne obarač, ali se ništa ne dogodi.)

TUBA: Reko sam ti, klinac si. Nemaš pojma da treba repetirat
oružje prije neg ćeš pucat iz njega.

(Darko pokuša repetirati oružje i u taj tren ga Tuba upuca. Darko

padne na pod. Tuba gleda Darkovo mrtvo tijelo sekundu dvije, a
zatim ode po televizor. Nekako ga uspije dići i krene prema
vratima. Tek što je izašao, vrati se unutra. Gleda po kući. Zatim
krene prema jednom kutu. Uključi televizor u utičnicu. Stišće
gumbe, ali se ništa ne događa)

TUBA: Jebem ti mater, ne radi! Normalno, već bi si ga neko uzeo

da šljaka.

(Tuba nabije nogom televizor i ode iz kuće)

pod zemljom

STARI I SIN

(Groblje. Željko leži mrtav na podu. Svi su se okupili oko njega.

Luka ga drma. Tuba im je iza leđa. Napeto iščekuje. Stevo viri iz
groba.)
LUKA: Alo, budi se.

FAZO: Ne radi se to tako.

(Fazo ošamari Željka i on se probudi)

LUKA: Pa čovječe, šta ti bi? Što se ubi?

ŽELJKO: Di je đubre? Kam je otišo?

(Tuba se polako povlači)

DARKO: A stari, kaj je sad? Na čijoj si strani?

ŽELJKO: Jem ti ma, neće to sam tak proć.

FAZO: Šta, sad si i ti za nas?

ŽELJKO: Neg kaj?

(Tuba hodajući unatraške dođe do groba u kojem je Stevo. Kuca mu)

TUBA: Stevice, pusti me unutra.

STEVO: Neću.
TUBA: Stevice, jebaću ti majku, puštaj me. Ubiće me ovaj.

(Željko ustane i krene prema Tubi)

ŽELJKO: Prebiću te ko vola u kupusu. Nisam se ja zaklo sam tak. A

ne, zaklo sam se zbog tebe. Ti ćeš mog Darkeca...

TUBA(lupa po grobu): Stevo, pusti me.

(Svi okruže Tubu)

TUBA: Kaj vam je?

(Željko udari Tubu)

ŽELJKO: Mamicu ti jebem, sina si mi ubio!

TUBA: Ljudi, pa frendovi smo, ne? (gleda prema Stevi) Stevo, pa

daj...

ŽELJKO: Ne.

TUBA: Zakaj ste takvi?

JELA: Zbog telke.

JASMINA: I radija.

TUBA: Pa nije ni radio.

ŽELJKO: Al pištolj je, a?

TUBA: Gle, sori Željac...

ŽELJKO: Nemoj ti meni Željac. Ja sam za tebe Željko. Ti jasno?

TUBA: Aha.

(Željko da će opet udariti Tubu, ali ga Darko uhvati za

podlakticu)

DARKO: Stari, ja ću ga.

ŽELJKO: Ne, ja ću ga.

LUKA: Daj se odlučite.

DARKO: Reko sam ti, ja ću ga.

(Željko udari Darka šakom)

ŽELJKO: Ja sam ti stari. Ja ću ga.

(Darko udari Željka)

DARKO: Ja ću ga. Mene je zaklo.

(Luka rastavi Željka i Darka)

LUKA: Ej, ej, šta vam je? (pokaže na Tubu) Ovaj ođe čeka batine.

(Svi se skupe oko Tube)

TUBA: E gle, kaj vam je? Pa Darac, nisam te htio.

(Željko da će udariti Tubu, ali ga Darko opet spriječi)

ŽELJKO: Kaj, ćemo se opet tuć?

DARKO: Ne. Oću čut kaj ima za reć.

TUBA: Znaš kak je. Mi branitelji, ne, ti i ja, mi smo najebali.

PTSP-e, ne? To ti je ko kak krave popuše kravlje ludilo, a kurve
sidu. Kužite, ne? Kurve popuše sidu? Ne kužite? A, ok. Jebiga, um
mi se pomračio.

ŽELJKO: A tek moj.

TUBA: Ljudi, stvarno ga nisam namjerno.

FAZO: Ma ja, slučajno!

JASMINA: U igri.

ŽELJKO: Saćemo se mi igrat.

LUKA: A igra se zove zakolji komšiju.

(Svi tuku Tubu)

TUBA: Nemojte. Stevo, spasi me.

(Jela i Jasmina sjednu sa strane. U to iz zemlje izađe Mićo)

MIĆO: Ćao, devojke.

JASMINA: Koji s ti?

MIĆO: Luka!

(Luka ga čuje, okrene se, dođe do Miće i oni se zagrle. Poljube

se dva puta u obraz. Mićo krene da će i treći put poljubiti Luku,
ali se on odmakne)
LUKA: Pametnom i dvaput dosta.

JELA: Znate se?

LUKA: Znamo.

JELA: Odakle?

MIĆO: Da ti kažemo?
LUKA (1946 � 1991) i MIĆO (1943 � 1991)

RAKIJA I ČAKIJA

(Kupe u vlaku. Do prozora sjedi Luka. Čuje se pištaljka i vlak

kreće. U zadnji tren u kupe ulijeće Mićo.)

MIĆO: Jebem li im majku švapsku! Tačni u sekund. Umalo da

propustim voz.

LUKA: Ja b radije da sam ga propustio.

(Mićo stavlja svoj kofer u mrežu. Sjedne)

LUKA: S posla, a?

(Mićo se nasmije)

MIĆO: Ako se to more nazvat poslom, onda s posla.

LUKA(pruži mu ruku): Munchen.

MIĆO(rukuje se s Lukom): Drago mi je. Frankfurt.

LUKA: Varim.

MIĆO: Tovarim.

LUKA: Poso. A glavno da kući pitaju kako je, kako se živi gore.

MIĆO: I šta im kažeš?

LUKA: Kažem dobro.

MIĆO: Lažeš rođene. Stidi se.

LUKA: Ne lažem. Švabe dobro žive. Eto, kako se živi.

MIĆO: A nas ne jebu pet odsto.

LUKA: Mi im dođemo ko Turci. Ma i gore. Govna za njima čistimo.

Eto, kako živimo.

MIĆO: Jebiga, fukara. To smo za njih. Jugosloveni.

LUKA: Hrvati.

MIĆO: Srbi.

LUKA: Sve je to njima isti kurac.

MIĆO: A tebi?

(Stanka. Gledaju kroz prozor. Luka izvadi nož, kruh i slaninu.

Reže slaninu. Ponudi Miću.)

LUKA: Posluži se.

(Mićo uzme. Jedu.)

MIĆO: Ko guma.

(Mićo ustane, otvori prozor i baci slaninu van.)

LUKA: Šta uradi to?

MIĆO: Ne valja. Bolje đonove da skinemo pa da se gostimo. A i

kako će da valja? Njima su i krave ljubičaste.

LUKA: Nisu njima. Austrijancima.

MIĆO: Isti kurac. E, nema do domaće svinje.

LUKA: Kako je dolje krenilo, neće je ni bit. Dosad su ljudi klali

svinje, a sad svinje kolju ljude. I jedno i drugo ti je kolinje.
Samo u ovo mi se ne ide.

MIĆO: A ja ko trčim. Sve se nogom u dupe udaram.

LUKA: Kolko znam, tvoji, bogami, trče.

MIĆO: Koji moji? Koji su to moji? I čiji sam ja? Švapsko kopile,
eto šta sam. Za šta sam radio? Da se vratim?

LUKA: Sad se vraćaš.

MIĆO: Što nisam voz propustio.

(Mićo izvadi bocu pića. Otvori je.)

MIĆO: Da te nudim?

(Luka pruži ruku i Mićo mu doda bocu. Luka otpije gutljaj i

pljune na pod)

MIĆO: Šta pljuješ? Jes ti to zaradio?

LUKA: Kad ne valja.

MIĆO: To zbog one gume?

LUKA: Slanine.

MIĆO: Slanina moj kurac.

(Mićo pije)

LUKA: Aj daj, nekako sam žedan.

MIĆO: Normalno. Kad pljuješ, mesto da piješ.

LUKA: Piću.

MIĆO: Da ti verujem?

LUKA: Sam odluči.

(Mićo mu pruži bocu.)

LUKA: Piću. I pljuvaću.

(Luka opet pljune. Mićo mu bijesno oduzme bocu)

MIĆO: Koji ti je kurac?

LUKA: Ti s prvi počeo.

MIĆO: Jel ja?

LUKA: Ti.

MIĆO: A ti s mi dvaput vratio.

(Vlak skrene i Mićo izgubi ravnotežu. Padne na pod. Boca se

otkotrlja do Lukinih nogu. Luka pruži Mići ruku)

MIĆO: Mogu i sam.

LUKA: Vako je lakše. U dvoje.

(Mićo prihvati Lukinu ruku i ustane. Sjedne. Gledaju se.)

MIĆO: Fala ti.

LUKA: I drugi put. Kad mi budeš na nišanu.

MIĆO: A šta ako ti budeš na mom?

LUKA: Da ti zafalim?

MIĆO: Samo ako promašim.

LUKA: Jel oćeš?

MIĆO: Šta?

LUKA: Oš me promašit?

MIĆO: Oš ti mene?

LUKA: Jel bi ti da ti ja to obećam?

MIĆO: Časna pionirska.

LUKA: Jel znaš ti opće šta to znači?

MIĆO: Ti mi reci.
LUKA: To ti je časna sestra preko koje su svi pioniri prešli.

MIĆO: Vala, jest. Časna pionirska.

(Smiju se.)

LUKA: I kako ćeš se onda kunit na nju?

(Luka digne bocu s poda)

MIĆO: Jel ostalo šta?

LUKA: Za pljuvanje i previše. E, nema do domaće rakije.

MIĆO: Nema.

(Luka pije)

MIĆO: Al di je rakija, tu je i čakija.

(Luka primijeti nož u svome krilu koji Mićo gleda)

LUKA: Bogami, u pravu si.

(Luka uzme nož i igra se njime.)

LUKA: Jel te stra?

MIĆO: Čega? Tebe?

LUKA: Čakije.

MIĆO: Vazda bilo.

LUKA: I mene je. Ko zna šta će napravit čakija.

MIĆO: Meni?

LUKA: Tebi.

(Stanka)

LUKA: A i meni. Kad me dolje tvoj burazer dočeka. Čuo sam svašta.

MIĆO: Svašta se priča.

LUKA: Kažu, nije ko prije. Prije si znao ko kome jebe majku.

Prije bilo pravila. Nož na nož, puška na pušku, tenk na tenk,
meso u meso, krv u krv.
MIĆO: A sad?

LUKA: Ko nisu ti javili?

MIĆO: Javiće.

LUKA: Oće. Ako ova čakija ne progovori prva.

MIĆO: I šta će da mi kaže?

LUKA: Nož u meso, u krv, u glavu, u srce, oko. Tako je sad. Krvav
rat. Pravo kolinje.

MIĆO: Šta nisi voz propustio?

LUKA: Što nis ti?

MIĆO: Da jesam, ne bi se nikad sreli.

(Luka se nasmije. I Mićo se nasmije. U taj trenutak se sa dna

vagona začuju koraci i kucanje na neku od kabina. Zatim glas
konduktera koji na njemačkom upozorava da se bliži granica. Luka
i Mićo se prestanu smijati.)

LUKA: Granica.

MIĆO: Imaš šta za prijavit?

LUKA: Jednog Srbina.

(Stanka)

LUKA: Živog.

MIĆO: Da ti zafalim?

LUKA: Pusti. Klaćemo se kad stignemo kući.

MIĆO: I to šta kažeš.

(Koraci konduktera su sve bliži i njegov glas je sve glasniji.

Luka i Mićo bez riječi izvade pasoše.)

LUKA: A zamisli da te stvarno ubijem.

MIĆO: Bil ti bilo žao?

LUKA: A i ti svašta pitaš.

(Mićo otme Luki pasoš)

LUKA: Vrati.
MIĆO: Ček da vidim sliku.

(Mićo otvori pasoš. Počne se smijati.)

MIĆO: Au, al si gadan.

(Luka otme Mićin pasoš. Otvori ga na stranicu sa slikom)

LUKA: Ko mi se javio? (pročita) Mićo Pantić.

MIĆO(pročita): A vidi Luke Milića, kolke su mu uši.

LUKA: A vid Mići zuba.

(Gledaju pasoše. Šute)

LUKA: Bilo bi mi žao.

MIĆO: Šta sad?

LUKA: Da te ubijem.

MIĆO: Da se nis zaljubio?

LUKA: U tebe? Vako gadnog?

(Glas konduktera je sad samo jednu kabinu udaljen od njih. Mićo
otpije gutljaj rakije i pljune)

MIĆO: Stvarno je za kurac.

LUKA: Reko sam ti, ne valja.

MIĆO: Nema veze. Još malo pa smo kući. Pa ću da okvasim usta

domaćom. Još malo. Pa ću da se napijem.

LUKA: Još malo. Pa ćemo se presvuć, svak svoju uniformu navuć pa

ćemo se nać. Svak u svojem kombinezonu. Nije bitno kaki je, samo
da se razlikuju. Moš ti obuć moj, ja tvoj.

MIĆO: Samo da se razlikuju.

(Čuje se kucanje na njihovoj kabini)

LUKA: I moš se zvat kako oš, samo da se ne zoveš ko ja. Ako s ti

Mićo, ja moram bit Luka.

MIĆO: Al ako s ti Mićo, ja moram da budem...

LUKA: Moraš bit Luka. I opet ti dođe na isto.

MIĆO: Da probamo?
(Stanka. Gledaju u pasoše koje drže u rukama. Luka zaklopi Mićin
pasoš.)

LUKA: A, da probamo. Ionako na isto dođe. I dalje ćeš mi bit na

nišanu.

MIĆO: I ti na mom.

(Opet se začuje kucanje i glas na njemačkom. Mićo i Luka se

gledaju. Ustanu.)

MIĆO: Dakle?

(Luka pruži Mići ruku i oni se rukuju)

LUKA: Mićo, drago mi je.

MIĆO: Luka. Još draže.

(Luka pokaže Mićin pasoš Mići)

LUKA: Dobro sam ispo, a?

MIĆO: Ma burazeru, gadan si ko lopov. (gleda Lukin pasoš) Al sam

zato ja mnogo lep, ko slika.
(Mićo spremi Lukin pasoš u svoj džep. Luka spremi Mićin u svoj.
Kvaka na vratima se spusti i vrata se krenu otvarati.)

MIĆO: Di silazim?

LUKA: Presjedaš.

(U taj trenutak se začuje cviljenje kočnica. Vlak se sudari.

Strahovita buka. Luka i Mićo padnu na pod.)
pod zemljom

I MI SE MRTVI KOLJEMO

(Groblje. Tuba sjedi sam sa strane. Sav je izudaran. Mićo i Luka

zagrljeni pjevaju malo hrvatske pa malo srpske narodnjake.)

TUBA: Onda?

ŽELJKO: Gle, stari, reko sam ti, neću nikog bacat van.

TUBA: Neš?

ŽELJKO: Ne.

TUBA: Neg kaj ćeš? Mirno gledat kak tu leže i pjevaju si

pjesmice? Pa znaš kaj je sljedeće? Sam me pitaj, reću ti.

ŽELJKO: A znaš kaj ću ja tebi reć? Budi sretan kaj si tu. Nakon
sveg, budi sretan.
TUBA: E, ja to ne mrem slušat.

(Tuba dođe do Miće i Luke)

TUBA: Stišajte se, bolje vam je.

LUKA: Čuj, ne moramo se svađat. Šta ne?

TUBA: Ko se svađa?

LUKA: Pa dobro, komšija, što se ne volimo?

TUBA: Ko kaže da se ne volimo?

(stanka)

TUBA: Iz kojeg si sela?

LUKA: Iz kojeg s ti?

TUBA: Iz mojeg nisi. I kaj me onda pitaš kaj se ne volimo?

(Stanka. Tuba krene prema svojem mjestu, kad Luka opet počne
pjevati. Tuba se vrati.)
TUBA: Sam ja tebi neš reko? Il kaj, me nisi razumio? A, jel to?
Ne kužiš hrvatski? Da ti prevedem?

(Luka ustane i unese se Tubi u lice)

LUKA: Slušaj vamo, evo Miću nisam vidio, pun kurac prošlo. Skupa
najebali. Ni da se koljemo, nismo dočekali. Vlak iskočio iz šina
i mi direkt pod zemlju. I evo, tek mi sad prijatelj svratio pa,
reko, da se malo proveselimo.

TUBA: Prijatelj, a?

LUKA: Prijatelj.

TUBA: A kak ste vi to prijatelji?

MIĆO: Skupa se vozali.

TUBA: A otkud ste se to vas dva skupa vozali?

MIĆO: Iz Švabije.

TUBA: Iz Švabije? Pa mamu vam jebem, kaj si onda švapske pjesmice

ne pjevate?

MIĆO: Kad ih ne znamo.

DARKO(zapjeva): Najn und nojncih luftbalon!

TUBA: Jel ti to mene jebeš?

FAZO: Nemoj da te opet svi izjebemo.

TUBA: Pa dobro kaj je vama, ljudi? Kaj ne vidite kaj nam rade?
Druže se. Pa će bit braća. Pa će tražit jedinstvo. Pa će nam opet
zabit nož u leđa.

DARKO: Ko ti meni?

LUKA: Jebiga, ko će koga, neg svoj svoga, a?

TUBA: Sam vi kenjajte. Poslje će vam bit žao kaj me niste

poslušali. (Luki) A ti, sam da znaš, ti si još gori od njega.
Stoput gori. Znaš zakaj? Zato kaj si Hrvat. Hrvat Srboljubac. A
to nije zdravo, fakat nije.

JASMINA: A šta s ti bolan, nerviraš? To tek nije zdravo. A

uostalom, nije muzika ništa kriva. Ne poznaje muzika granice.

TUBA: Kaj si rekla?

FAZO: A šta s ti reko? Jel ti to mojoj ženi prjetiš?

TUBA: Pokojnoj.
JASMINA: I dalje sam njegova.

LUKA: A ti b mogo opet najebat.

TUBA: Mogo bi, a?

MIĆO: Aha.

(Svi se zagrle i plešu kolo oko Gazde. Odjednom ih počne zasipati

zemlja koju neko baca po njima. Kolo se prekine)

MIĆO: Šta je ovo, jebote?

JELA: Neko nas zasipa.

LUKA: De vid ko?

(Darko izviri iz groba i brzo se vrati nazad)

DARKO: A u kurac!

ŽELJKO: Kaj?

DARKO: Bolje da ne znaš kaj.

(Željko sam izviri i vrati se nazad)

ŽELJKO: Perica.

DARKO: Tvoj sin.

ŽELJKO: Tvoj brat.

LUKA: Šta je? Sad je on grobar. A, jel to?

JELA: Nasljedio poso. S koljena na koljeno.

LUKA: E, tako nam i život prolazi. S koljena na koljeno.

Nasljeđujemo sranja i ta nam sranja ravnaju životom. Jebeš ti to,
s koljena na koljena. Zbog tih smo koljena ođe di jesmo. Zbog
jebenih koljena!

(Željko viri iz groba)

ŽELJKO: Pero, sine, jel me čuješ? Nemoj tako. Perice.

(Željku zemlja padne u usta)

FAZO: Šta kaže?

(Željko sjedne u kut. Tužan je)

ŽELJKO: Jebe svima majku. Prvo mu rat brata uzeo, a sad starog.
Sam ne zna kak je bilo. Moram mu reć.

LUKA: Ne trudi se. Neće te čut.

ŽELJKO: Zakaj ne?

LUKA: Zato šta si mrtav. Živi mrtve ne čuju. Dok ne umru. A tek
onda će sa nama u kolo.

ŽELJKO: A do tad? Kaj će do tad?

LUKA: Do tad će jebat majku svima i rezat grlo prvom komšiji.

(pokaže na Tubu) Mislit će da stvari trebaju bit onake kakima ih
ovaj ođe prikazuje. Kako nam ih generali crtaju. Jebiga, tako ti
to ide. Laž se daleko čuje, a istina prva najebe. Ma istine više
ni nema. Laž je postala istina. A laž ti kaže da ne moš perom na
mač. Ne više. I zato će sva djeca mačeve u ruke. Mi smo im rekli
da im nema druge. Mi smo im ostavili ovo jebeno uzavrelo kazanče.
Da se kuvaju u njemu. Da se kolju u njemu. I neće prestat dok se
ne pokolju svi do jednog. Pa šta se čudimo? Evo, i mi se mrtvi
koljemo. Di neće živi?

ŽELJKO: Ne mrem to prihvatit.

LUKA: Kako oćeš.

(Odjednom se začuje pucnjava. Svi se ustrče)

STEVO: Pucaju! Ubiće nas!

JELA: Glupane jedan, već smo mrtvi.

ŽELJKO: Pa kaj se događa? Kaj je to vani?

JASMINA: Rajo, da nije počeo novi rat?

LUKA(pokaže na Tubu): Nije. To pucaju ovom u čast.

TUBA: Je, moja nepismena ekipa me pozdravlja. Ipak sam ja

general, ne?

FAZO: To zbog tebe?

TUBA: Neg kaj? Najbolje da će zbog tebe! Pa vas niko ne jebe.

LUKA: Pravo kaže. Mi se rodili, živili pa umrli i ko da nas nikad

nije ni bilo. A ovog će još i u udžbenike staviti.

ŽELJKO: Moji će ga unuci učiti i zbog njega će padati razrede.

LUKA: Bolje i to neg da im padaju glave s ramena.

JELA: Ko kaže da neće?

ŽELJKO: Pa jebemu, ne mre tak. (sinu) Perice, zaustavi sve!
Obustavi sprovod, me čuješ Perice!

LUKA: E moj Željko, još mi te i žao dođe.

TUBA: Pucajte, ajmo ljudi, da čujem te puške!

DARKO: Kaj, da neće i topove dovuć?

TUBA: Ja ne bi imo niš protiv.

ŽELJKO: Ma Perice!

(Željko pokušava izaći iz groba, ali stalno pada)

DARKO: Daj, stari, odustani.

ŽELJKO: Ne! To se mora zaustavit!

TUBA(umiruje prisutne): Ček, ček. Tišina! A sad...

(Začuje se himna. Tuba stavi dlan, koji mu prvi dođe pod ruku, na
srce i ponosno stoji slušajući himnu u kojoj se gubi Željkov
glas. On bezuspješno doziva svoga sina Pericu. Svi liježu, osim
Željka koji pokušava izaći iz groba i Tube koji pjevuši. Zemlja
ih zasipa i Željkov se glas gubi.)
K R A J