Mladost i avanture

HARLANA NOĆNOG
Umirući
Mojoj drugarici ledi Dunji Simić od Belog Polja, da joj ne bude
dosadno na časovima
 Krunisanje

Koračam ka svetilištu. Hodam po crnom, svečanom tepihu. Sa moje leve

i desne strane stajali su pripadnici moje lične garde sa isukanim
mačevima iznad moje glave. Crni oklopi su im se presijavali na suncu.
Odblesak oštrica njihovih crnih mačeva su me zaslepljivali. Dobro ste
zaključili. Moja omiljena boja i boja moje kuće je crna. Elem, teško
dišem. Iz nekog razloga osećao sam težinu krune koju Fenir tek treba da
mi stavi. Srce mi je ubrzano kucalo. Stao sam ispred vrata svetilišta.
Začuo sam zvuk severnjačkog marša, koji je bio moj znak za ulazak.
Kako bih dokazao da sam dostojan titule kralja moram sam da otvorim
vrata od sto kila i pet metara visine. Počinjem da ih guram. Jedva
uspevam da ih otvorim. U dvorani svetilišta se čuje samo severnjački
marš. Ispred mene je, na desetak metara, je oltar na kom je Fenir sa
krunom u rukama. Iza njega su, pored mnogih drugih, četiri, meni,
najbitnija barjaka. Prvi u nizu je bio moj, okrunjeni vuk sa zmajevim
krilima na crnoj pozadini. Drugi je bio Morganin, mač okovan munjama
na beloj pozadini. Nakon njega je bio barjak Snežnih, bela foka na beloj
pozadini, koja je ovenčana ledeno plavom bojom na ivicama. I poslednji
je bio barjak Araka. Crni zmaj na beloj pozadini. Elem, polako se
penjem uz stepenice oltara. Kada sam stigao do vrha, pao sam na levo
koleno i povio glavu. Marš utihnu. Glasno počeh da izgovaram drevnu
zakletvu kraljeva.
- Bogovi, čujte moje reči i svedočite mom zavetu. Opasnosti i
neprijatelji se okupljaju, a moj čas počinje sada. Živeću i umreti kao
častan, pošten i plemenit kralj.Ja sam predvodniki mačeva ka zlu koje
preti kraljevstvu. Ja sam štit mog kraljevstva.Zalažem svoj život i čast
Oregonu, za sadašnje -A sada te proglašavam kraljem.- Fenir mi
Gungnirom dotaknu oba ramena, a potm mi stavi krunu na glavu. -
Ustani kralju Harlane od Oregona.-reče mi Fenir. Ustah i uzeh Gungnir
u desnu ruku.
-Živeo kralj Harlan od Oregona!-povika Fenir.
-ŽIVEO!!!-pridruži se cela dvorana. Kurjaci su zavijali kao znak
podrške. Morgan me je čekala u levom uglu stepeništa. Kada sam sišao,
uzeo sam je za ruku i izašao iz svetilišta. Cela čopor Oregonaca, na čelu
sa njihovim kraljem, u zagradi sa mnom, je prešla u dvorište. Ja sam seo
u vrh glavnog stola, sa moje desne strane su bili: Fenir, Luna, Astrid,
Nimerija, Tir i Konan, za koga sam dovukao jednu kolevku. Sa leve
strane su mi bili Luna i njena ,,banda’’. A sada sledi ubedljivo
najdosadniji deo krunisanja. Čestitanje. Ja kao kralj moram svakome da
kažem neku lepu reč, nasmehnem se i zahvalim na čestitkama. ’Fala
bogu, pa su mi samo lordovi čestitali krunisanje, a ne svih petsto hiljada
gostiju, inače bi krunisanje trajalo mesec dana, bez propratnih aktivnosti.
Kada smo konačno završili sa čestitanjem, usledili su pokloni. Većina
njih mi je poklonila svoju vernost, knjige, oružje, konje i kolevke.
Zanimljivo je da sam dobio pedeset kolevki. Ljudi se ponašaju kao da će
se Morgan okotiti, kao zečica, i roditi u jednom naletu pedesetoro dece,
a ne poroditi se normalno i roditi mi jednog do dva sina. Sada se nameće
logično pitanje. Zašto samo sinovi? Zato što u porodici Noćnih je
postojalo samo jedna ćerka noći. Ona koja je rodila nekog mog dalekog
pretka kao Glepenirovog sina, što i objašnajva zašto nas ljudi zovu
sinovima vatre i groma. Ona je bila jedina ćerka noći zbog sudbine i ni
zbog čega drugog. Elem, proslava. Napokon je na red došla hrana. Bilo
je pedeset pet vrsti hrane i pića (uglavnom piva). Ipak, nisam mogao na
miru ni da jedem. Zašto? Zato što su me budući tast i tašta zasipali
kišom pitanja o mojim budućim odlukama. Odustajem da pišem o tome
jer bi se onda ova knjig zvala ,, Pitanja tasta i tašte’’. Kada su prekinuli
sa ispitivanjem, mogao sam u miru da jedem i uživam u predstojećoj
predstavi. Ali… Uvek ima neko ali, predstava je bila o mom dvoboju sa
Ekaterinom, što je sasvim u redu, ali su ismevali dvoboj. Načisto sam
odlepio. Iako sam iz dna duše prezirao Ekaterinu, nisam voleo da se
moji neprijatelji omalovažavaju, zato što bi oni bili predstavljeni kao
idioti, a ja kao još veći idiot što se borim protiv njih. Pozvao sam jednog
gardistu da prekine predstavu i najavi turnir. Glavna nagrada na turniru
je bila titula zapovednika gardista. Pošto sam jako želeo da učestvujem u
turniru, a da me ne puste da pobedim, odlučio sam da se prerušim u
viteza lutalicu. Otišao sam do oružarnice. Uzeo sam jednu verižnjaču i
otkinuo joj jedan rukav, a na podlakticu bezrukavne strane verižnjače
stavio štitnik za ruku. Dograbio sam jedan mač i stavio kacigu
zahvaljujući kojoj mi se lice uopšte nije videlo. Stao sam u red sa
ostalim borcima. Na čelu kolone je bila Astrid, kao jedna od učesnica
turnira, koji je bio zamišljen kao gladiatorska borba. Zvuk bubnjeva je
označio naš izlazak, a zvuk fanfara početak borbe. Cilj mi je bio da
razoružam svoje ,,protivnike’’, a ne da ih ubijam. Brzim potezima sam
ih razoružavao. Jak udarac u nakrsnicu mača i on je već van ruke i zatim
jedan u lice, čisto da padne u nesvest. Kada smo Astrid i ja počistili
arenu došlo je do konačnog dvoboja. Polako smo se kretali u krug.
Prišao sam joj i uputio joj par udaraca koje je vešto izbegla. A sledeći
udarac je odbila i odjedno se stvorila iza mojih leđa. Okrenuo sam se ka
njoj. Odpočeli smo ples mačeva. Uputio sam joj nekoliko udaraca koje
je odbila. Olabavio sam stisak mača i pustio je da mi ga izbije iz ruke.
Uzela je moj mač i ukrstila oba mača meni kod grla.
-Skini mu kacigu! Skini mu kacigu!-povika publika. Skinula mi je
kacigu i zanemela kao i ostatak arene. Svi pogledi su bili uprti u mene.
-Nemoguće!-izusti Astrid.
-Veoma je moguće. Moj plan je bio da se maskiram i pronađem
mačevaoca kog bih odabrao za komadanta moje garde.-rekoh ustajući iz
prašine. Izašao sam iz arene i otišao sam da se sredim.
-Pustio si je da pobedi, zar ne?-upita me Fenir kada sam ušao u
oružarnicu.
-Aha. U supritnom bih ja bio zapovednika garde. A i zato što mi je
najbolja drugarica i prva ljubav... recimo.-rekoh skidajući oklop.
-Lepo. Sredi se i vrati se na proslavu.-reče mi Fenir dok je izlazio. Kada
sam se sredio, vratio sam se na proslavu. Konačno je na red došla torta.
Isukao sam Evesor i prepolovio tortu. Iz nje su izletele desetine vrana.
Svi su se smejali. Nakon tog je na red došla jestiva torta. Dok smo jeli
tortu, učinilo mi se da sam video nekoga koga nisam video pet ili šest
godina. Ali, mislio sam da mi se samo pričinilo. Elem, malo nakon toga
mi je prišao jedan mladić.
-Dobar dan, veličanstvo. Ja sam Erik od Akermana. Moj, veoma bolesni
otac, me je poslao da Vam ponudim savez.
-Zanimljiva ponuda. Šta imate?
-Posedujemo vojsku od trista hiljada vojnika, četrdeset pet hiljada
regruta na obuci, hrane za narednih deset zima.
-Interesantno. Politika saveza?
- Poboljšavanje odnosa saVašim kraljevstvom. A kako Vi stojite sa
vojskom i zalihama?
-Pa imamo devetsto sedamdeset pet hiljada vojnika, četristo hiljada
regruta na obuci i dovoljno zaliha za narednih dvadeset zima.
-Prihvatam.-reče mi Erik pružajući ruku. Znam da zvuči neobično da
sam uleteo u savez k’o budala u kredit, ali imamo zajedničke
neprijatelje. Aragoniju i Romu. Ostatak slavlja je prošao dosta
jednolično, sve dok nije pao mrak. Dok sam pričao sa Morgan čuo sam
fijuk strele. Uspeo sam da je uhvatim. Bila mi je na centimetar od lica.
Ripio sam iz stolice, isukao Evesor i krenuo u poteru za misterioznim
atentatorom. Za mnom je trčalo desetak pripadnika Noćne garde. Kada
sam konačno uspeo da ga oborim, primetio sam da preko donjeg dela
lica ima metalnu masku, koja je verovatno bila zagrevana, a onda
prilepljena za lice.
-Ko si ti? Ko te šalje?-režao sam na atentatora. Pošto je ćutao, otkinuo
sam mu masku sa lica. Urliknuo je. Donji deo lica je bio unakažen,
prepun ožiljaka i rana.
-Živela…Ekaterina…-bile su njegove poslednje reči, pre nego što je
jeknuo od bolova.
-Spalite ga.-rekoh i vratih se na slavlje. Oko pola sata kasnije, prišao mi
je jedan starac koji je, umesto štapa, koristio mač da bi hodao. Bio je to
veoma čudan mač. Jabuka je bila od zlata u obliku lavlje glave sa
otvorenim ustima, drška je bila obložena kožom, nakrsnica je bila od
zlata. Sečivo je iskovano od nekog metala, koji nije bio ni jedan znan u
ovom svetu.
-Pozdravljam te mladi kralju.-reče mi starac poklanjajući se.
-Pozdrav i tebi starče.-odgovorih.
-Da li smem da te zamolim da pođeš sa mnom?
-Naravno.-rekoh krećući za njim. Kada smo odmakli od sveta, počeo je
razgovor.
-Da li mi veličanstvo dozvaljava da mu ispričam priču o Ekaterini
Paklenoj?-upita me. Iz nekog razlog znao sam da mi u očima besne
gromovi.
-Da.- procedih.
-Moja malenkost nije htela da Vas uvredi, već upozori. Pre dvadeset
godina, Ekaterina Paklena je bila bačena u Strašani zatvor.
-Šta je to?-upitah.
-To je duboka rupa, na čijem dnu je zatvor. Pre dvadeset godina, kao što
rekoh, ona je bila bačena u nju sa jednim njenim prijateljem. Nakon
devet meseci boravka u tom zatvoru, Ekaterina se porodila. Tom detetu
je pomoću magije ubrzano starenje, tako da je za sedam meseci imalo
sedam godina. U među vremenu, Ekaterina je uspela da pobegne odatle,
ostavljajući dete sa svojim prijateljem. To dete je sa sedam godina,
odnosno meseci, uspelo da pobegne iz tog zatvor, popevši se uz zid. A to
dete sada je žedno tvoje krvi.
-Hmm. Ali, ko je to dete? I ko je Ekatrinin prijatelj?-upitah. Usledila je
tišina. Pogledao sam ka mestu gde je starac stajao. Ali on više nije bio
tu. Vratio sam se na proslavu.
-A sada kada se moj sin vratio, otpočećemo borbu gospodara!-reče
gromoglasno Fenir. Otišao sam sa njim do oružarnice da se pripremim.
-Šta je borba gospodara?-upitah.
-Borba između oca i sina, da se vidi ko će biti glavni gospodar, ako je
sin već postao gospodar. I zapamti može biti samo jedan.-reče mi Fenir.
Obojica smo se skinuli do pojasa i oko šaka i zglobova obmotali zavoje.
Izašli smo u arenu. Publika je glasno navijala. Mišljenja su bila
podeljena. Neki su bili za mene, a drugi za Fenira. Počeli smo borbu.
Fenir je prvi krenuo u napad i iskoristio moj spušten gard da bi me
udario u lice. Uzvratio sam udarcima u stomak. Izbegao sam nekoliko
udaraca, a onda popio jedan u lice. Osetio sam kako mi krv teče iz nosa.
Zaleteo sam se ka njemu, preskočio ga, uradivši salto, stao iza njega i
udario nogom u leđa. Nije pao, kao što sam očekivao, već se malo
zateturao, a onda me otkinuo u lice. Osetio sam kako mi krv teče sa
jagodice. Uzvratio sam sam mu udarcima u lice. Krv mu je potekla iz
nosa. U jednom trenutku moje ne pažnje odvalio me je pesnicom u lice
da sam pao na zemlju.
-Ostani dole!-uzviknuo je. Ipak, iako bih ostao i još malo odležao onako
skoro onesvešćen smogao sam snage da ustanem.
-Napadni, zmaju!-rekoh provocirajućim tonom. Zaleto se ka meni.
Izbegao sam udarac i udario ga u potiljak. Protrljao je bolno mesto na
potiljku i vratio se u borbu. Razmenili smo par udarac, nakon kojih sam
se odmakao do zida.
-Pauza.-rekoh. Gurnuo sam ruku u džep i izvukao Morganinu maramicu.
Obrisao sam čelo. Vratio sam se u duel. Bacio sam maramicu Feniru
ispred lica da bih ga zbunio, odbio levi direkt, udario ga u levi deo lica,
obema rukama ga udario po ušima dezorjentišući ga na taj način, odbio
dezorjentisani udarac, udarivši ga u rebra, zatim blokiravši levi direkt,
laktom ga udarivši u lice i za kraj ga odvalio nogom u stomak tako da je
odleteo dva metra. Svi su zanemeli. Prišao sam mu i pružio ruku da
ustane.
-Diž’se.-rekoh.
-Gde si to naučio, ’leba ti?-upita me.
-Jednom sam gledao jedan duel i nekako zapamtio pokrete. ’Ajmo na
sređivanje.-rekoh i uđoh u oružarnicu.
 Istraživanje
Između krunisanja i svadbe je bilo sedam dana. U tih sedam dana se nije
ništa naročito bitno dogodilo. Uglavnom sam proveo vreme
pokušavajući da ne umrem crtica poginem. U pauzama između
spasavanja života i spasavanja života kopao sam po knjigama i
dnevnicima Ekaterine. Ovde ću ti prikazati samo neke isečke koji su
itekako bitni. I umalo da zaboravim, pisala je svojom krvlju svoj
dnevnik
Ponedeljak , 17. jun 1311.
Već dva dana se nalazim u ovom zatvoru. Hrana je loša. Hladno je.
Meni, to ipak ne smeta. Moj bes me greje. Skoro da neme načina za beg.
Jeini način je uspon uz zid visine deset metara. Do sada su dva kandidata
pokušala da pobegnu. Ali, na tom usponu postoji jedan nemogući prelaz.
Razmak između dve izbočine je oko pola metra. To i ne uzgleda tako
teško za preskakanje. Problem je bio u tome što je sledeća izbočina bila
podignuta za pola metra, što je činilo skok ne izvodljivim. Arne je
ubeđen da ćemo uspeti da pobegnemo. Ali ja u to ne verujem. Jedini
način, pored penjanja uza zid je taj da neko spusti kanap odozgo , da se
uspemo uz njega i pobegnemo. Da bih to uspela potrebna mi je vrana
koju mogu da pošaljem.
Sreda, 26. jun 1311.
Trudna sam. Ne znam šta da kažem. Jedino što znam je to da je Arne
otac i da će se ovim zidovima za devet meseci oriti plač bebe. Bojim se.
Mogu da mi ubiju dete kada se rodi. Ne umem da porodim samu sebe.
Ipak, Arne me ubeđuje da će me on poroditi. Kaže da muškarce u
njegovom narodu to uče dok su deca. Ne znam kom narodu pripada,
zaboravila sam.
Subota, 29. jun 1311.
U ćeliju su nam doveli neku staricu. Kaže da pozbaje razne magije i ,
najbitnije, ume da porodi ženu. Zove se Megi, dolazi sa dalekog istoka.
Petak, 18. mart 1312.
Porodila sam se. Dete mi je prelepo. Rodila sam de, ipak neću reći kog
pola mi je dete. Za sada smo bezbedni. Arne je razgovarao sa
upravnikom zatvora i on nam je obećao zaštitu.
Nedelja, 21. septembar 1312.
Uspela sam da ukradem jednu vranu i pošaljem je.
Ponedeljak, 22. septembar 1312.
Stigao je odgovor. Pomoć stiže.

Utorak, 30. septembar 1312.

Kod kuće sam. Grize me savest što nisam povela svoje dete, ali to je
bilo ne izvodljivo.
Nedelja, 18. oktobar 1312.
Saznala sam da je moje dete uspelo da pobegne iz zatvora. Megi je
magijskim moćima povećala brzinu starenje, pa umesto sedam meseci,
ono ima sedam godina. Zatvor je bio napadnut. Poslala sam jednog
čoveka da joj pomogne da pobegne. Zvao se Eris Ubili su ga, kao i
Arnea. Ali znam kom narodu je moje dete predato. Narodu koji je tako
blizu mog neprijatelja. Ne želim da kažem ništa više. Neprijatelji se
mogu dokopati ovog dnevnika.
Iz ovih delova dnevnika, da se zaključiti da je Ekaterinino dete veoma
sposobno, iako je imalo samo sedam godina odnosno meseci. To je sve
što sam uspeo da iskopam iz dnevnika. Žao mi je bilo što ne znam kako
se zvao Ekaterinin čovek.

Početak

Stojim pored Morgan u svetilištu. Ispred nas je sveštenik. Sve je tako

tiho. U toj tišini sam ubeđen da se čuju samo moji ubrzani otkucaji srca.
-Da li se ti, kralju Harlane od Oregona, zaklinješ da ćeš čuvati, braniti i
brinuti za ovde prisutnu Morgan?-upita me sveštenik.
-Da!-odgovorih.
-Da li si se obećao nekoj drugoj?
-Ne!
-Da li se ti, kraljice Morgan od Oregona, zaklinješ da ćeš voleti ovde
prisutnog Harlana?
-Da!-odgovori Morgan.
-Da li si se obećala nekom drugom?
-Ne!
-Onda vas proglašavam mužem i ženom! Možete poljubiti mladu.-reče
sveštenik. Usledio je jedan, hmm, recimo duži poljubac.
-Lakše malo, treba da ostane vremena za proslavu!-reče Kal šeretski. Svi
se nasmejaše. Prešli smo u svečanu dvoranu. Slavlje je otpočelo
govorom Morganinog oca.
-Hvala vam, dragi gosti, što ste se okupili u ovolikom broju. Ovo je
poseban dan za moju ćerku, ali i za moju porodicu. Iskren da budem
nikada nisam očekivao da će moja ćerka uspeti da, u arenama Zicea
pronađe čoveka svog žvota, koji je kralj i gospodar pakla. Ovim činom
nam čini veliku čast. Ipak, to što je kralj ne znači da će moći da se loše
ophodi prema mojoj ćerci. Ako to bude uradio Kal i ja ćemo ga,
civilizovano pretući. Zete, upozoren si. A, sada uživajte u slavlju.-reče
moj tast. Red je bio na meni da prozborim koju reč.
Da te ne bih smarao, poštedeću te govora. Elem, govornici su se
smenjivali, ali ih nisam ni slušao. Nakon njih je usledila pesma u moju
čast, napisao ju je neki Ognjilo.
Pozdravite viteza,
Predvodnika Noćnog saveza,
Oko stola zamka od Oregona,
Pozdravite čuvara života,
Ratni vođa, čovek medved
Šampion na bojnom polju,
 Nebeski mač, vikinški predmet,
Pripašće samo jednom heroju,
Fenirov sin, vladar svih nas,
Izabran biće lično od Boga,
Čistoga srca, koplja i štita,
Naći će put do carstva svoga,
Svađi je konačno došao kraj,
Iz daleka dolazi kralj,
Naša plemena sjediniće taj,
Harlan kralj,
Svađi je konačno došao kraj,
Naša plemena sjediniće taj,
Prošli i budući,
Harlan kralj!

Kada se pesma završila, počeo sam razgovor sa tastom.

-Zete, da te pitam nešto. Šta je bolje, hladno kovani neandertanijum ili
normalno kovani neandertanijum?-upita me tast.
-Pa, Evesor, Ragnarok i Gungnir su hladno kovani, a Glaepenirov
Moromalj je normalno kovan. Tako da mislim da su oba podjednako
dobra. Koji je vaš porodični mač?
-Gromosek.-reče mi tast isučući mač iz korica. Bio sam zadivljen. Na
oštrici su bili razni veličanstveni duborezi. Balčak je bio od
gvozdendrveta u kom je bila urezana munja.
-Gromosek je na vašem barjaku, je l’tako?-upitah.
-Da.-odgovori mi tast.
-Je l’znaš šta je Običaj zavijanja?-upita me Fenir.
-Da. Kada doalze Noćni, da upotpune čopor. Predvodi ih Draka Olujni. –
rekoh.
-Tako je. Slušaj sad.-reče mi Fenir. Pažljivo oslušnuh. Začulo se
zavijanje vukova. Fenir ustade, a i ja za njim. Vrata dvorane se naglo
otvoriše. U dvoranu su uleteli belokosi ratnici na kurjacima. Zavijali su.
Fenir, Ragnar, Fenrir i ja im se pridružismo. Dvorana je odjekivala od
zavijanja. Nakon minut ili dva, prekinuli smo sa zvijanjem. Sjahali su sa
kurjaka. Bilo ih je dvadesetorica.Kao što sam i očekivao, predvodio ih je
Draka Olujni. Nije se prezivao Noćni jer se rodio usred oluje, koja je
bila takva da nisu mogli zaključiti da li je dan ili noć.
-Fenire, brate! Koliko je prošlo?-upita Draka Fenira.
-Od rođenja ovog klipana.-odgovori Fenir.
-Dvadeset godina se niste videli?-upitah zapanjen.
-Da. Dvadeset godina. A tebi srećno venčanje, Harlane. –reče mi Draka.
-Hvala.-odgovorih. Pozdravio sam se sa ostalima. Zvali su se: Ingstand
Noćni, Torbjorn Noćni, Birger Noćni, Gorm Noćni, Harald Noćni, Ulf
Noćni, Triglav Noćni, Svetorog Noćni, Skared Noćni, Esir Noćni, Arik
Noćni, Nord Noćni, Ulrik Noćni, Audor Noćni, Storm Noćni, Torsten
Noćni, Askild Noćni, Jarl Noćni, Ingmar Noćni i Regar Strahotni. Regar
mi je najviše privukao pažnju. Bio je moje visine i mojih godina. Bili
smo slične građe. Preko desnog oka je ima tri ožiljka koja su bila ukoso
postavljena. Od polovine čela preko oka do jagodice. Nije se prezivao
Noćni jer je preveden u Noćne. Pronašli su ga kao bebu na bojnom
polju. Naklon ovoga, prošetao sam se kroz dvoranu. Porazgovarao sam
sa svakim gostom. Ali sam onda naišao na starog poznanika. I ne mogu
reći da mi je bilo drago što ga vidim. Bio je to Anorak od Ulima. Na tren
sam izgubio ravnotežu kada sam ga video i za malo pao. Nime dok smo
Ivar i ja lutali po planinama, jedne zime smo ga zamolili da prezimimo
kod njega. Pristao je u zamenu za to da se jednog dana, kada budem
punoletan oženim jednom njegovom ćerkom. Imao je tri ćer’e i one jesu
bile lepe, ali mi se nisu sviđale. Ivar mi je rekao da treba to da
iskoristim, jer su imale široke kukove da lakše rađaju decu.
-Harlane, zaboravio si zavet.-reče mi sa osmehom. Počeo sam da se
znojim.
-Pa, da.-rekoh.
-Ovo ovde su moje ćerke. Najstarija Sif, srednja Saga i najmlađa
Lagerta. Onda sam te naterao da spavaš sa jednom. Pametno si preskočio
Sif, inače bi imao samo gvozdeni mač, a Lagerta još nije ni krvarila u to
vreme, imala je deset godina. Ali Saga je imala petnaest godina kao i ti,
nije bila verena, a i bila je plodna. Uprkos tome nisi joj ostavio potomka
i nisi se oženi nijednom. Ali, to je bolna prošlost. Ipak, crveno će se
večaras proliti i nepravde će se ispraviti, zar ne Harlane?-upita me
Anorak. Potvrdno klimnuh glavom, u sebi se prisećajući tog događaja i
toga kako je nisam ni takao. Nisam se naročito koncetrisao na njegove
reči. Posmatrao sam ljudeskaru koja je sedela pored Sif. To je bio njen
muž. Odmah sam ga prepoznao. Bio je to jedan od pet umirućih i to po
svemu sudeći, onaj najjači. Sto pedeset kila čistih mišića. Aurelijus koji
je bio iste težine i snage, je izgledao kao beba pored njega. Vratio sam se
do lože. Odjednom Fenir ustade i svi zaćutaše.
-Kao što svaki običaj nalaže, sada je red za tradiciju prve noći. Ako se
naš kralj slaže, naravno.-reče Fenir. Pogledao sam u Morgan. Kratko je
klimnula glavom.
-Odnesite ih u krevet!-povika Fenir. Skinuli su nas i odneli do spavaće
sobe. Nakon toga svi gosti su izašli napolje, kako bi pod vedrim noćnim
nebom nastavili slavlje.
-Gle, ja bih rado. Ali, imam neka posla.-rekoh Morgan.
-U redu je. Ionako nam nije prvi put, šta god oni mislili.-reče sa
osmehom i poljubi me. Brzo sam se obukao u svoju standardnu crninu i
sišao u dvoranu. Anorak je sa svojom porodicom ostao. Bili su jedini.
Muzičari su svirali pesmu Ekaterinine kuće. Znao sam šta sledi. Isukao
sam Ragnarok. Rmpalija je ustao i isukao ogromni mač. Svirači su svoje
instrumente zamenili samostrelima. Pogodili s me u grudi, bok i nogu.
Izvukoh strelice i nekako se uspravih.
-Moja relikvija.-besno promrmlja Umirući. Zvao se Ahriman. U prevodu
sa starog jezika, naš Umirući bi se zvao Zaposednut zlim duhom.
Zamahnu ka meni, ali se hitro izmaknuh i naleteh na njegovu pesnicu.
Oborio me je na pod. Pridigao sam se i jedva uspeo da odbijem udarac.
U nadi da će mu borba bez svetla otežati. Izvukoh bodež iz čizme i bacih
ga kao bumerang. Pogasio je sve sveće. Ahriman se samo nasmeja. Ili
sam bar pretpostavio da se nasmejao, jer je nosio metalnu masku koja
mu je prekrivala nos, usta i generalno celu donju polovinu lica.
-Ti si prilagođen mraku, a ja sam rođen u njemu.-reče ljudeskara. Mislio
sam da me zastrašuje, ali me je odjednom odvalio u lice. Pao sam.
Ragnarok mi je izleteo iz ruke. Probao sam da se podignem, ali me je
sledeća pesnica zabetonirala za pod. Podigao me je iznad glave i udario
o svoje koleno par puta. Poslednjim udarcem o leđa mi je slomio kičmu.
bacio me je na pod. Poslednje čega se sećam je tri poljubca u usta od Sif,
Sage i Lagerte. Sagin je najduže trajao.
 Oporavak

Probudio sam se tri dana kasnije. Svaki deo tela me je boleo. Rane su mi
bile previjene, ali zavoji su bili krvavi. Za stolom su sedeli Fenir, Luna,
Morgan i Astrid. Nešto su pričali. Pokušao sam da ustanem, ali me je jak
bol u leđima patosirao za krevet. Ispustio sam bolan krik. Ovo četvoro
brzo pritrčaše krevetu.
-Lezi mirno. Kičma ti je polomljena.-reče mi Fenir. Osetio sam kako mi
teku suze.
-Hoću li moći ponovo da hodam?- upitah sa bolom u glasu.
-Ne.- reče Luna. Osećao sam kako bes ključa u meni. Urliknuo sam od
besa. Nisam bio u stanju ni reč više da kažem. Fenir, Luna i Astrid
izađoše. Morgan je ostala.