Cvetovi slave

Oni spavaju svi do jednog, redom,

U plitkom grobu, neskrštenih ruku,
Bez svog pokrova i pod teškom bedom,
I trunu mirno kao u sanduku.

Oni spavaju, nesebični, blagi,

S ranama živim i mrtvim očima,
Velike duše kao kamen dragi,
Večita pesma koju im otima.

Oni spavaju, ti naši sinovi,

U svojoj krvi, bezbrižni k’o tići,
Zaboravljeni k’o mrtvi krinovi,
I ponositi k’o stari plemići.

Oni spavaju po Balkanu celom,

Za dobro tudje, za spas svog plemena:
Nikad ne behu sa zastavom belom,
Ti mladi momci velikog vremena!

Oni spavaju prosti, bez ukrasa,

I njine grudi gusti crvi plave;
I dok se gube iz svog lepog stasa,
Humke im rastu u cvetove slave.

Vladislav Petković Dis