Dejvid Morel

DAVNO NESTAO

Džefriju Vineru, velemajstoru bilansa.

Pre mnogo vremena dao si obećanje i ispunio si ga.
Hvala što si držao ometanja dalje od mojih vrata
i time mi pružao više vremena za pisanje.

"Legiji izgubljenih, i kohorti obeleženih."

Rajdard Kipling
 PRVI DEO

Glava 1.
Kada sam bio dečak, moj mlađi brat je nestao. Ispario je sa lica zemlje.
Zvao se Piti i vraćao se biciklom kući sa bejzbol utakmice posle škole. On
nije igrao. Utakmica je bila za starije dečake kao što sam ja, a to znači da
sam ja imao trinaest godina, a Piti samo devet.
Bio sam mu ceo svet; uvek je hteo da se prilepi za moje društvo. Ali
ostali dečaci su gunđali da se stalno sapliću o njega, tako da sam rekao Pitu:
"Odlepi se od mene, idi kući". Još uvek se sećam njegovog povređenog
izraza lica pre nego što se popeo na bicikl i počeo da okreće pedale, malog,
mršavog dečaka sa kratkom, nakostrešenom kosom, naočarima, protezom na
zubima, i pegama. Skupa sa izvučenom majicom, vrećastim farmerkama i
patikama tako je izgledao kada sam ga poslednji put video. To je bilo pre
četvrt veka. Na jučerašnji dan.
Kad je večera bila pripremljena, a Piti se nije pojavio, moja majka je
pozvala telefonom njegove prijatelje iz komšiluka, ali ga oni nisu videli.
Dvadeset minuta kasnije, moj otac je pozvao policiju. Njegov najveći strah
(barem do tog trenutka) bio je da su Pita udarila kola, ali dispečer u policiji
je rekao da nije bilo nijednog udesa u kome je učestvovao dečkić na biciklu.
Dispečer nam je obećao da će javiti, ako čuje nešto, kao i da će ga u
međuvremenu potražiti patrolna kola.
Moj otac nije mogao da podnese čekanje. Naterao me je da mu pokažem
najverovatniji pravac kojim je Piti vozio od igrališta do kuće. Vozio je kolima
svuda naokolo. U to vreme je već pao sumrak, i skoro da bismo prošli pored
bicikla, ne primetivši ga, da nisam zapazio odblesak poslednjih sunčevih
zraka na jednom od crvenih svetala bicikla. Ispod bicikla pronašli smo Pitovu
bejzbol rukavicu.
Dugo smo tragali za njim. Dozivali smo ga. Pitali smo skitnice da li su
videli dečaka koji bi odgovarao Pitijevom opisu. Nismo ništa saznali. Tata je
stalno ponavljao sebi u bradu: "Oh, Isuse".
Jedino čemu sam se nadao je da se Piti negde zadržao zato što je bio ljut
na mene jer sam ga poslao kući sa bejzbol utakmice. Zamišljao sam kako se
pojavljuje pre odlaska na spavanje i govori: "Je l' ti sada žao? Možda ti, u
stvari, želiš da budem u tvojoj okolini više nego što pretpostavljaš."
Istina je, da mi i jeste bilo žao, zato što nisam uspevao sebe da ubedim
da bi Piti gurnuo svoj bicikl u ono grmlje - pa on je voleo taj bicikl. Kako je
ispustio bejzbol rukavicu? Nešto loše mu se dogodilo, a to se nikada ne bi
dogodilo da mu nisam rekao da ispari.
Moja mama je postala histerična. Tata je ponovo pozvao policiju.
Detektiv je uskoro stigao, a sledećeg dana bila je organizovana potraga.
Ispunili su stupce novina (ovo se dogodilo u gradu Vudfordu, blizu
Kolambasa, u Ohaju) tom pričom. Moji roditelji su gostovali na televiziji i
radiju, preklinjući onog ko je kidnapovao Pita da ga vrati.
Ništa od toga nije pomoglo.
Nemam reči da opišem kako boli propadanje, koje je Pitov nestanak
izazvao. Moja majka je uspevala da smiri nerve samo pomoću pilula. Često
sam tokom noći mogao čuti njene jecaje. Nisam mogao prestati da osećam
krivicu zato što sam naterao Pita da napusti bejzbol utakmicu. Svaki put
kada bih čuo zvuk otvaranja ulaznih vrata, pomolio bih se da je to on i da
najzad dolazi kući.
Moj otac je počeo da pije i zbog toga je izgubio posao. On i mama su se
stalno raspravljali. Mesec dana nakon što se odselio iz naše kuće, poginuo je
prilikom udesa. Njegov auto je skrenuo sa autoputa, prevrnuo se nekoliko
puta i slupao sletevši na krov. Nije ostavio nikakvo životno osiguranje. Moja
mama je morala da proda kuću.
Prvo smo se preselili u mali stan, a onda smo otišli da živimo sa
maminim roditeljima u Kolambasu. Mnogo vremena sam utrošio brinući se
kako će nas Piti pronaći ako se ikada vrati kući.
Misao o njemu me je proganjala. Odrastao sam, uspeo da završim
koledž, oženio se, dobio sina, i uživao u uspešnoj karijeri. Ali u mojoj svesti
Piti nikada nije odrastao. On je i dalje bio onaj mršavi devetogodišnjak koji
me je pogledao tako povređeno, a onda se odvezao biciklom. Nikada nije
prestao da mi nedostaje. Da je neki farmer prilikom oranja pronašao kostur
malog dečaka, i da su nekako uspeli da te ostatke identifikuju kao Pitove, ja
bih gorko žalio za svojim mlađim bratom, ali bismo barem imali neki
završetak. Očajnički mi je bilo potrebno da znam šta mu se dogodilo.
Po profesiji sam arhitekta. Neko kraće vreme sarađivao sam sa velikom
firmom u Filadelfiji, ali moji najbolji projekti bili su suviše neobični za njih,
tako da sam na kraju oformio sopstvenu kompaniju. Isto tako, odlučio sam da
bi bilo uzbudljivo promeniti lokaciju - ne da se jednostavno preselim u drugi
grad na Istočnoj obali, već da potpuno odem sa Istočne obale.
Supruga me je iznenadila jer joj se ta ideja svidela, čak i više nego meni.
Ne moram da ulazim u sve razloge zbog kojih smo odabrali Denver - draž
planina, mit o Zapadu... Ono što je važno je činjenica da smo se tamo
nastanili i da su, skoro od samog početka, moji projekti bili traženi.
Dve od službenih zgrada koje sam projektovao nalaze se odmah pored
gradskih parkova. Te zgrade ne samo da se uklapaju u svoje okruženje, nego
se ono reflektuje o njih; naime, njihovi stakleni zidovi i crep su poput velikih
ogledala koja apsorbuju odraze jezeraca, drveća i travnjaka u njihovoj
okolini, tako da zgrade sa prirodom predstavljaju jedinstvo.
Čini mi se, međutim, da su kuće, koje sam projektovao, nešto na šta sam
posebno ponosan. Mnogi od mojih klijenata žive blizu odmarališta koja vrede
milione dolara, kao što su Aspen i Vejl, ali i oni su imali poštovanja prema
planinama i nisu hteli da izgledom kuća odudaraju od svog okruženja. Više
im se dopadao izgled koji bi činio jedinstvo sa prirodom, umesto da je
remeti. Prihvatio sam tu koncepciju. Kuće koje sam ja projektovao tako su se
uklapale u svoje okruženje, tako da ih praktično ne biste primetili, dok ne
biste stigli ispred samog ulaza. Sakrivala su ih stabla i staze.
Ispred njh su tekli potočići. Platforme su bile formirane od ravnih delova
stena. Stepenice su bile napravljene od kvarcnog belutka. A zidovi su bili od
stena.
Ironija u svemu tome je da su građevine koje su dizajnirane tako da
deluju nenametljivo, privukle tako puno pažnje. Naime, moji klijenti, uprkos
svojim tvrdnjama da žele da im domovi budu neupadljivi, nisu mogli da
odole iskušenju da se svojim novim domovima i ne hvale. Časopisi Lepe
kuće i Arhitektonski zbornik objavili su članke o njima iako su fotografije
eksterijera izgledale pre kao snimci prirode, nego kao slike kuća.
Lokalna CBS-ova TV- stanica napravila je dvominutnu reportažu za vesti
u deset časova. Novinarka, obučena kao izletnik, izazvala je gledaoce
pitanjem "Možete li između ovih staza i drveća primetiti kuću?" Ona se
nalazila na deset stopa od zida, ali tek kada je pokazala na kuću, gledalac ju
je mogao primetiti; tako vešto je ona bila kamuflirana. Tu reportažu je
zapazila CBS-ova direkcija u Nju Jorku i nekoliko nedelja kasnije dao sam
desetominutni intervju za CBS-ov Nedeljni jutarnji program.
I danas se pitam zašto sam pristao na to. Sam Bog zna da mi nije bilo
potrebno više publiciteta od onog koji sam već imao, da bih dobijao poslove.
Znači, nije bilo iz ekonomskih razloga, mora da je bilo iz sujete. Možda sam
hteo da me moj sin vidi na televiziji. U stvari, čak smo se moja supruga i ja
mogli za trenutak videti u prilogu, dok prolazimo pored jedne od mojih, kako
ih je novinarka nazvala, "kameleonskih" kuća. Voleo bih da smo i mi bili
nevidljivi poput kameleona!
 Glava 2.
Muškarac je uzviknuo moje ime. "Bred!"
To je bilo tri dana nakon CBS-ovog Nedeljnog jutarnjeg programa.
Sreda. Početak juna. Vedar, predivan dan.
Celo jutro proveo sam na sastancima i tek me je zavijanje u stomaku
podsetilo da sam propustio ručak. Mogao sam da pošaljem sekretaricu po
sendvič, ali ona mi je obavljala mnogo važnije poslove da bih je zamarao
time da naručuje hranu za mene.
Centar Denvera predstavlja model urbanog planiranja - prostran je i
prijatan, sa zgradama dovoljno niskim da prime svetlo. Zaputio sam se u
kafe, sa druge strane ulice, "Bigls end Mur", i jedindo o čemu sam razmišljao
bio je sendvič sa kukuruzom šećercem i govedinom, kada sam čuo da neko
dovikuje moje ime.
"Bred!"
Prvo što sam pomislio bilo je da to neko iz kancelarije pokušava da
privuče moju pažnju jer sam nešto zaboravio. Ali kada sam se okrenuo,
video sam nepoznatog muškarca koji je žurio ka meni. Bio je to čovek
srednjih tridesetih godina, grubog izgleda, oprljenog tena i zamršene duge
kose. Za trenutak sam pomislio da se radi o građevinskom radniku, koga sam
upoznao na jednom od mojih projekata. Njegova odeća se sigurno u to
uklapala: otrcane radne čizme, prašnjavi džins i izgužvana teksas košulja sa
podvrnutim rukavima. Ali pošto ja dobro pamtim lica, bio sam siguran da bih
zapamtio ožiljak od dva inča na njegovoj bradi.
"Bred! Moj Bože, ne mogu da verujem!" Muškarac je bacio iznošeni
ranac na pločnik. "Posle svih ovih godina! Hriste Svemogući!"
Mora da sam izgledao zbunjeno. Volim da mislim da drugi uživaju u
mom društvu, ali samo je nekolicina osoba umela da bude tako oduševljena
kada me vidi. Očigledno smo se nekada poznavali, iako nisam imao pojma
ko bi mogao da bude taj čovek.
Njegov široki osmeh je otkrio polomljeni prednji zub.
"Ne prepoznaješ me? Hajde, pa ja bih tebe prepoznao bilo gde!
Prepoznao sam te i na televiziji! To sam ja!"
 Moj mozak je radio polako pokušavajući da pretraži moja sećanja.
"Bojim se da ne mogu..."
"Ja sam Piter! Tvoj brat!"
Sada je sve postalo vrlo jasno. Moj mozak je radio vrlo brzo.
Čovek je pružao svoje ruke ka meni. "Tako je dobro što te vidim!"
"Ruke k sebi, ti kučkin sine!"
"Molim?" Čovek je izgledao šokiran.
"Priđi samo korak bliže i pozvaću policiju. Ako misliš da ćeš dobiti
novac od..."
"Bred, o čemu to govoriš?"
"Gledao si CBS-ov Nedeljni jutarnjl program, zar ne?"
"Da, ali..."
"Pogrešio si, kopile. To ti neće uspeti."
Novinar na TV-u je pomenuo Pitov nestanak. Sledećeg dana, šest
muškaraca je telefoniralo u moju kancelariju, tvrdeći da su oni Pit. "Tvoj
davno izgubljeni brat" svaki ponaosob veselo je govorio.
Zbog prvog poziva sam bio uzbuđen, ali posle nekoliko minuta razgovora
shvatio sam da čovek nije imao pojma o tome kako je Piti nestao ili gde se to
dogodilo ili kako je izgledao naš porodični život. Sledeća dvojica koja su
telefonirala bili su još veći lažovi. Svi su hteli novac. Rekao sam sekretarici
da više ne prebacuje u kancelariju nijedan poziv od nekog ko bi tvrdio da je
moj brat. Sledeća trojica varalica su uspela da je slažu, pretvarajući se da
zaista imaju poslove, kako bi je prevarili da prebaci poziv. Ali, istog trenutka
kada bi počeli sa svojom pričom, zalupio bih slušalicu. Narednog dana moja
sekretarica je na takav način prekinula još osam poziva od pojedinaca koji su
tvrdili da su Pit.
Sada su se ti pozivi dobili fizički oblik.
"Dalje od mene." Osećajući se previše nervozno da bih nastavio ulicom
do semafora, naglo sam zaokrenuo, sačekao trenutak kad nije bilo automobila
i zaputio se pravo preko ulice.
"Bred! Za ime božije, slušaj!" - vikao je čovek. "Ali to sam stvarno ja!"
Leđa su mi se ukočila od besa dok sam nastavljao da hodam.
"Šta treba da uradim da mi poveruješ?" - povikao je čovek.
Stigao sam do linije koja vodi sredinom ulice, nestrpljivo čekajući
sledeću pauzu između automobila koji su prolazili.
 "Kada su me zgrabili, vraćao sam se kući na biciklu!" - povikao je
čovek.
Gnevan, pljunuo sam. "Reporter je to pomenuo na televiziji! Sklanjaj se
od mene da te ne bih izmlatio!"
"Bred, veća si svađalica, nego kada smo bili klinci. Bicikl je bio plav."
Poslednju izjavu skoro da nisam ni registrovao, toliko sam bio ljutit. A
onda me je pogodila slika Pitovog plavog bicikla.
"To nije bilo pomenuto na televiziji", rekao je čovek.
"To je bilo u novinama u svoje vreme. Mogao si samo da pozoveš
Vudford biblioteku i pitaš odsek za obaveštenja da proveri sadržaje lokalnih
novina za određeni mesec i godinu. Ne bi bilo teško pronaći detalje o
Pitovom nestanku."
"Mom nestanku", rekao je čovek.
Na obe strane puta automobili su trubili upozoravajuće dok su prolazili.
"Delili smo istu sobu", rekao je čovek. "Da li je to ikad bilo štampano?"
Namrštio sam se osećajući se zbunjeno.
"Spavali smo u uzanim krevetima", rekao je muškarac podižući svoj
glas. "Ja sam ležao na gornjem ležaju. Imao sam model helikoptera koji je
visio sa konopca zakačenog za tavanicu tačno iznad mene. Voleo sam da ga
držim u rukama i okrećem mu propelere."
Moja namrštenost se produbila.
"Tata je imao patrljak umesto malog prsta leve ruke jer mu je taj prst bio
odsečen prilikom nezgode u fabrici nameštaja. Voleo je da peca. Poslednjeg
leta pre mog nestanka, poveo je tebe i mene na kampovanje ovde negde u
Kolorado. Mama nije išla. Ona se bojala da bude na otvorenom zbog alergije
na pčele. Dovoljno je bilo da vidi pčelu pa da se uspaniči."
Uspomene su tekle kroz mene. Nema šanse da je ovaj stranac mogao da
sazna bilo koji od tih detalja samo proveravajući stare novine. Nijedna od tih
informacija nikada nije bila objavljena.
"Imali smo zlatnu ribicu u našoj sobi. Ali nijedan od nas nije voleo da
čisti akvarijum. Jednog dana došli smo kući iz škole, a cela soba je
zaudarala. Ribica je uginula. Stavili smo zlatnu ribicu u kutiju šibica i
organizovali smo sahranu pozadi u dvorištu. Kada smo se kasnije vratili do
mesta gde smo je sahranili, pronašli smo rupu koju je napravila komšijska
mačka iskopavajući ribicu."
 "Piti." Dok sam išao ka njemu, skoro me je udario auto. "Isuse. To jesi
ti."
"Jednom smo slomili prozor dobacujući se loptom u kući. Tata nas je
kaznio tako što nam nije dozvolio da izlazimo iz kuće nedelju dana."
Ovog puta sam ja pružao ruke ka njemu. Nikada nisam nikoga čvršće
zagrlio. Mirisao je na mentol bombone i dim cigareta. Ruke su mu bile
neverovatno snažne. "Piti..." Jedva sam mogao da izustim reči. "Šta ti se,
zaboga, dogodilo?"
 Glava 3.
Vozio je bicikl kući. Ljutit. Osećao se povređenim. Kola su mu se
približavala, krećući se polako, održavajući međuprostor. Žena na prednjem
sedištu pored vozača spustila je prozor, pitajući ga kako da stigne do
Međudržavnog puta. On joj je odgovorio. Međutim, izgledalo je kao da ga ne
sluša. I činilo se da čovek grubog izgleda koji je upravljao volanom, takođe,
ne obraća pažnju na njegov odgovor. Žena je upitala: "Da li veruješ u Boga?"
Kakvo pitanje? Pitala je: "Da li veruješ u kraj sveta?" Kola su se zaustavila
ispred njega. Uplašio se. Skočio je biciklom na pločnik. Žena je iskočila iz
kola, jureći za njim. Patika mu je skliznula sa pedale. Video je grmlje. Žena
ga je zgrabila. Muškarac je otključao prtljažnik i ubacio ga unutra. Poklopac
prtljažnika se zalupio uz tresak. Bila je tama. Vrištao je. Udarao. Nije bilo
dovoljno vazduha. Onesvestio se.
Piti mi je to opisivao dok smo stajali jedan naspram drugog na
izolovanom prostoru blizu mesta kuda sam se zaputio na ručak.
"Nije uopšte trebalo da me teraš da odem sa bejzbol utakmice", rekao
je.
"Znam to." Moj glas se slomio. "Bože, kako ja to dobro znam..."
"Ta žena je bila starija od mame. Imala je podočnjake oko očiju. Sede
vlasi u kosi. Tanke usne. Bila je strašno mršava... Pogrbljenih ramena...
Opuštenih ruku. Ličila mi je na pticu, ali je sigurno da je bila jaka. Muškarac
je imao prljavu, dugu kosu i nije se brijao. Nosio je tregere i zaudarao je na
duvan za žvakanje."
"Šta su oni hteli s tobom? Da li si bio..." Nisam mogao sebe da nateram
sebe da kažem reč "zlostavljan".
Piti je pogledao u stranu. "Dovezli su me na farmu u Zapadnoj
Virdžiniji."
"Odmah tu preko granice? Bio si tako blizu?"
"Blizu grada Ridempšn{1}. Kakva šala, zar ne? Stvarno, tako se grad
zvao iako mu neko vreme nisam znao ime. Držali su me kao zatvorenika dok
nisam pobegao. Tada sam imao šesnaest godina."
"Šesnaest? Ali, svo ovo vreme? Zašto nisi došao kod nas?"
 "Razmišljao sam o tome." Pitu je bilo neugodno. "Ali nisam mogao sebe
da nateram." Izvadio je paklo cigareta iz džepa na košulji.
Ali, kako je zapalio šibicu, kelnerica se zaustavila kod našeg stola. "Žao
mi je, gospodine. Pušenje ovde nije dozvoljeno."
Pitove grube crte su se zategle, "U redu."
"Mogu li da uzmem vaše narudžbine?"
"Umete dobro da ih izdajete."
"Molim?"
"Teletina sa kukuruzom šećercem." Rekao sam konobarici, prekidajući
tenziju.
Pit je nestrpljivo ugurao cigarete nazad u džep. "Dva piva."
Kad je otišla, bacio sam pogled okolo, proveravajući da li su ostali gosti
dovoljno udaljeni da ne mogu da čuju šta govorimo.
"Šta misliš s tim da nisi mogao da nateraš sebe da dođeš kod nas?"
"Čovek mi je stalno ponavljao da me mama i tata nikada ne bi primili
nazad."
"Šta?"
"Ne nakon što me je on... Rekao je da bi me se mama i tata gadili, da
bi..."
"Da bi te se odrekli? Ali, ne bi." Osetio sam se kao vezan tugom.
"Ja to sad razumem. Ali kada sam pobegao... Recimo samo da to nisam
bio ja. Držali su me kao zatvorenika u jednoj sobi pod zemljom."
"Isuse."
"Nisam video svetlost dana sedam godina." Mišići na njegovom licu su
se stegli. "Ali ja tada nisam ni znao koliko je vremena prošlo. Kada sam
izašao, trebalo mi je prilično vremena da shvatim šta je šta."
"Ali šta si radio?"
Piti je izgledao izmučeno. "Lutao sam okolo. Radio poslove na
građevini. Vozio kamione. Radio pomalo od svega. Upravo posle svog
dvadeset prvog rođendana, desilo se da sam vozio do Kolambasa. Skupio
sam hrabrost da se odvezem do Vudforda i pogledam našu kuću."
"Ali kuća je tada već bila prodata."
"To sam i saznao."
"I tata je umro."
"I to sam, takođe, saznao. Niko se nije sećao gde su se gospođa Dening i
njen sin Bred odselili."
"Bili smo u Kolambasu sa maminim roditeljima."
"Tako blizu." Pit je zatresao glavom u očaju. "Nisam znao mamino
devojačko prezime, tako da je ne bih mogao pronaći preko njenih roditelja."
"Ali policija bi ti pomogla da nas nađeš."
"Da, ali bi mi postavili i mnoga pitanja na koja nisam hteo da
odgovaram."
"Ali uhapsili bi muškarca i ženu koji su te kidnapovali."
"Kakvog bi dobra to meni donelo? Došlo bi do suđenja. Morao bih da
svedočim. Priča bi bila u svim novinama." Napravio je bespomoćan gest.
"Osećao sam se tako..."
"Sada je sve to završeno. Pokušaj da sve to ostaviš iza sebe. Ništa od
svega toga nije bilo tvoja krivica."
"Još uvek se osećam..." Pit se borio sa sledećom rečju, a onda se
zaustavio, kada je kelnerica donela naša piva. Ispio je veliki gutljaj iz svoje
boce i promenio temu. "Šta je sa mamom?"
Iznenadilo me je pitanje. "Sa mamom?"
"Da, kako je ona?"
Bio mi je potreban trenutak pre nego što sam sebe mogao da nateram da
odgovorim. "Umrla je prošle godine."
"...Oh." Pitov glas se spustio.
"Rak."
"Uh." To je bio duboki uzdah. U isto vreme, izgledao je kao da ga je
neko udario. Ukočeno je gledao u bocu piva, ali je, u stvari, njegov bolan
pogled bio negde daleko.
 Glava 4.
Kada sam zakoračio u kuhinju Kejtine uobičajeno privlačne crte lica
izgledale su napeto. Dok je razgovarala telefonom hodala je, provlačeći
zabrinutim potezima ruku kroz svoju dugu plavu kosu. Onda me je primetila i
ramena su joj se opustila sa olakšanjem. "Upravo je ušao. Pozvaću vas
kasnije."
Nasmešio sam se dok je spuštala slušalicu.
"Gde si bio? Svi su se zabrinuli", rekla je Kejt.
"Zabrinuli?"
"Imao si nekoliko važnih sastanaka ovog popodneva, ali se nisi ni
pojavio. Tvoje osoblje se uplašilo da ti se nije dogodio neki udes ili..."
"Sve je super. Samo sam izgubio pojam o vremenu."
"...su te opljačkali ili..."
"Bolje od toga."
"...imao si srčani udar ili..."
"Imam divne vesti."
"...ili bogzna šta. Ti si uvek onaj na kog se može računati. Sada je skoro
šest, a ti me nisi ni pozvao da mi kažeš da je sve u redu i.... Da li ja to
osećam alkohol u tvom dahu? Jesi li pio?"
"Možeš se kladiti u to." Još šire sam se osmehnuo.
"Tokom dana? Ignorišući sastanke sa klijentima? Šta te je spopalo?"
"Rekao sam ti da imam divne vesti."
"Kakve vesti?"
"Piti se pojavio."
Kejtine plave oči su izgledale zbunjeno, kao da govorim besmislice.
"Ko je...?" Odjednom je shvatila. "Dobri Bože, ne misliš valjda... tvoj
brat?"
"Upravo tako."
"Ali... Ali ti si mi rekao da pretpostavljaš da je mrtav."
"Nisam bio u pravu."
"Siguran si da je to on?"
 "Možeš se kladiti u to. Rekao mi je stvari koje je samo Piti mogao da
zna. To mora da je on."
"I on je stvarno ovde? U Denveru?"
"Još bliže. Nalazi se na tremu ispred kuće."
"Šta? Ostavio si ga ispred!"
"Nisam hteo da ga samo dovedem pred tebe. Hteo sam da te pripremim."
Objasnio sam joj šta se dogodilo.
"Ispričaću ti još neke detalje kad bude bilo vremena za to. Najvažnije
što treba da znaš je da je prošao kroz toliko puno groznih stvari."
"Onda ne treba da stoji na tremu. Zaboga, uvedi ga."
Upravo tada je Džejson ušao u kuću pravo iz dvorišta. On je imao
jedanaest godina, ali je bio nizak za svoj uzrast tako da je prilično ličio na
Pita u doba kada je nestao. Proteze, pegice, naočare na nosu, mršav.
"Čemu takva buka? Vi se to raspravljate?"
"Upravo suprotno", rekla je Kejt.
"Šta se događa?"
Gledajući Džejsonove naočare, setio sam se da su i Pitu bile potrebne.
Ali čovek, koji je stajao napolju, nije nosio nikakve naočare. Iznenada sam se
osetio kao da imam igle u stomaku. Da li sam bio prevaren?
Kejt je stala ispred Džejsona. "Da li se sećaš kad smo ti kazali da je tvoj
otac imao brata ?"
"Naravno. Tata je govorio o njemu i u onoj TV emisiji."
"On je nestao kada je bio dečak", rekla je Kejt.
Džejson je nespokojno klimnuo glavom. "Imao sam noćnu moru u vezi
sa tim."
"Pa, više ne moraš da imaš noćne more u vezi sa tim", rekla je Kejt.
"Pogodi šta se desilo? Danas se vratio. Upoznaćeš ga."
"Stvarno?" Džejson se razvedrio. "Kad?"
"Čim otvorimo ulazna vrata."
Pokušao sam da kažem nešto Kejt, da objasnim moje trenutne bojazni,
ali ona je već žurila hodnikom ka ulaznim vratima. Zatim ih je otvorila i ne
znam šta je očekivala, ali sumnjam da se čovek grubog izgleda kog je
ugledala, poklapao sa njenom idealizovanom slikom davno izgubljenog brata.
Okrenuo se na mestu gde je stajao i držeći cigaretu, divio se stablima ispred
kuće. Njegov ranac je stajao pored njega.
 "Ti si Piti?", upitala je Kejt.
Prebacio je težinu tela sa jedne na drugu radnu čizmu, pokušavajući da
se opusti. "Ovih dana mi se čini da bi Piter zvučalo malo odraslije."
"Molim te, uđi."
"Hvala." Pogledao je cigaretu koja je gorela, bacio brz pogled na
unutrašnjost kuće, otkinuo zapaljeni deo cigarete, a ostatak stavio u džep
svoje košulje.
"Nadam se da možeš ostati na večeri", rekla je Kejt.
"Ne želim da vas uznemiravam."
"Gluposti. Voleli bismo da ostaneš."
"Iskreno rečeno, cenio bih to. Ne sećam se kada sam poslednji put jeo
domaći obrok."
"Ovo je Džejson.", Kejt je napravila ponosan gest pokazujući na našeg
sina.
"Zdravo, Džejs." Čovek se rukovao sa njim. "Da li voliš da igraš
bejzbol?"
"Daa", rekao je Džejson, "ali nisam baš dobar u tome."
"To me podseća na mene u tvojim godinama. Znaš šta? Posle večere
ćemo vežbati hvatanje lopte. Kako ti to zvuči?"
"Super."
"Pa, hajde da se ne zadržavamo na tremu. Uđi", rekla je Kejt.
"Doneću ti nešto da popiješ."
"Može pivo ako ga imate." Muškarac koji se predstavio kao Piti pošao
je u kuću, prateći Kejt.
Ali, morao sam da znam, pře nego što prede prag. "Da li nosiš kontaktna
sočiva?"
"Ne." Čovek se zbunjeno namrštio. "Zašto pitaš?".
"Kada si bio dečak, bile su ti potrebne naočare."
"I dalje su mi potrebne." Posegnuo je u ranac, izvadio malu futrolu,
otvorio je, pokazavši par naočara, na kojima je jedno staklo bilo slomljeno.
"Ovo se dogodilo juče ujutru. Ali, mogu se snaći i bez njih. Kao što znaš,
bile su mi potrebne naočare za daljinu. Da li je to bio mali test ili...?"
Emocije su mi stegle grlo. "Piti... Dobrodošao kući."
 Glava 5.
"Ovo je najbolje pečenje koje sam ikada probao, gđo Dening."
"Molim te, ti si deo porodice. Zovi me Kejt."
"A ovaj krompirpire je nebeskog ukusa."
"Bojim se da sam malo varala i upotrebila puter. Sada će nam nivo
holesterola skočiti do neba."
"Ja nikada ne obraćam pažnju na takve stvari. Ako je nešto hrana,
dobrodošla je." Kad bi se Piti nasmešio, video se njegov polomljeni prednji
zub.
Džejson nije mogao a da ne gleda u njega.
"Hteo bi da znaš kako se ovo dogodilo?" Piti je pokazao na zub.
"Džejsone, nepristojan si", rekla je Kejt.
"Ma, ne uopšte." Nasmejao se Piti. "On je samo radoznao, kao što sam i
ja bio radoznao kada sam bio dečak. Džejs, prošlog leta sam radio na
postavljanju krova u Kolorado Springsu. Pao sam sa merdevina. Tako sam
zaradio, takođe, i ovaj ožiljak na bradi. Pao sam. Mogao sam da slomim
vrat."
"Znači, sada tamo živiš? U Kolorado Springsu?"
"Bože sačuvaj. Ne živim nigde određeno."
Prestao sam da žvaćem.
"Ali, svako živi negde", rekla je Kejt.
"Ne i ja."
Džejson je izgledao zbunjeno. "Ali, gde spavaš?"
"Gde god da se nađem, može se pronaći i neko mesto da se napravi
krevet."
"To deluje..." Kejt je zatresla glavom.
"Kako?"
"Strašno usamljeno. Bez prijatelja. Ničeg što bi mogao da nazoveš
svojim."
"Pretpostavljam da to zavisi od toga na šta si navikao. Ljudi imaju
običaj da me iznevere." Piti nije gledao u mene, ali nisam mogao da njegov
komentar ne shvatim lično. "A što se tiče posedovanja stvari, pa, sve što mi
nešto znači nalazi se u mom rancu. Ako je to nešto što ne mogu da nosim,
smatram da me to zadržava."
"Kralj puteva", rekao sam.
"Tačno. Vidiš... " Piti se nagnuo prema Džejsonu, naslanjajući svoje
laktove na sto, "...dosta se krećem, zavisno od toga gde se radi i kakvo je
vreme. Svaki dan je nova avantura. Nikada ne znam šta da očekujem. Kao,
na primer, prošle nedelje, kad sam se nalazio u Butu, u Montani, doručkovao
sam na mestu koje je imalo i TV. Obično ne gledam televiziju i uopšte me ne
interesuju ti kontakt programi nedeljom pre podne, ali mi je ta emisija
privukla pažnju. U stvari, nešto u glasu čoveka koji je bio intervjuisan.
Podigao sam pogled sa jaja i kobasica i, gospode, čovek na TV ekranu me je
sa sigurnošću podsetio na nekog - ali ne na nekog koga sam skoro video.
Podsetio me je na nekog koga sam davno video. Čekao sam da spiker kaže
ko je taj čovek. A onda, nije ni bilo potrebno da to uradi - zato što je spiker
pomenuo da je mlađi brat gosta nestao vozeći bicikl, vraćajući se sa bejzbol
utakmice, kada su bili dečaci. Naravno, čovek na televiziji bio je tvoj otac."
Piti se okrenuo ka meni. "Kako sam odrastao, sve više i više sam
razmišljao o tome da te potražim, Bred, ali nisam imao ideju gde bi mogao
biti. Kada je spiker rekao da živiš u Denveru, spustio sam nož i viljušku i
odmah se zaputio ovamo. Bio mi je potreban ceo nedeljni dan kao i
ponedeljak i utorak. Kad si me već podsetio... Pokušao sam da ti telefoniram
tokom puta, ali tvoj kućni broj nije u imeniku. A što se tiče tvog broja na
poslu, pa, tvoja sekretarica nije htela da prebaci vezu."
"Zbog svih onih čudnih poziva koje sam ti pomenuo na putu ovamo."
Osetio sam se krivim, kao da sam ga svesno odbacio.
"Tri dana si vozio od Montane? Mora da si imao problema sa kolima",
rekla je Kejt.
Piti je odmahnuo glavom. "Kola su još nešto što ne bih hteo da me
poseduje. Stopirao sam."
"Stopirao?" Pitala je Kejt iznenađenim tonom. "Zašto nisi došao
autobusom?"
"Pa, postoje dva dobra razloga. Prvi je da, po mom iskustvu, vozači
autobusa, pričaju iste dosadne priče, ali svaki vozač dovoljno hrabar da
pokupi stopera, definitivno je neko s kim vredi razgovarati."
Nasmejali smo se zbog načina na koji je to rekao.
 "Ako se ispostavi da nisu interesantni, uvek mogu da kažem, "Izaći ću u
sledećem gradu." A onda okušam sreću stopirajući sledeće vozilo. Svaka
vožnja je mala avantura." Pitove oči su zasjale uzbuđeno.
"A koji je drugi razlog zbog koga se nisi vozio autobusom?" pitao sam.
Njegovo osećanje da se zabavlja je isparilo. "Bilo je malo posla u
skorije vreme. Nisam imao novac za kartu."
"To će se promeniti", rekao sam. "Znam gde ima mnogo posla na
građevinskim projektima - ako hoćeš posao."
"Sigurno da hoću."
"Mogu ti dati neki džeparac u međuvremenu."
"Hej, nisam došao da prosim", rekao je Piti.
"Znam to. Ali kako ćeš do tada pribaviti neku gotovinu?"
Piti nije imao odgovor.
"Hajde", rekao sam, "primi poklon."
"Pretpostavljam da bi mi trebalo nešto gotovine kako bih iznajmio sobu
u motelu."
"Nema šanse", rekla je Kejt. "Nećeš iznajmljivati nikavu sobu u
motelu."
"Provešćeš noć kod nas."
 Glava 6.
Piti je bacio beizbol loptu ka Džejsonu, koji je obično bio nespretan, ali
ovog puta uhvatio je loptu savršeno i nasmejao se.
"Pogledaj tata! Pogledaj šta me je čika Piter naučio!"
"Odlično ti ide. Možda bi tvoj stric trebalo da razmišlja o tome da
postane trener."
Piti je slegnuo ramenima. "To su samo neki trikovi koje sam pokupio
usput, kada bih petak veče proveo na bejzbol terenima u različitim
gradovima. Sve što treba da zapamtiš, Džejs, je da držiš oči na lopti umesto
na svojoj rukavici. I da budeš siguran da tvoja rukavica može primiti brzi
udarac."
Kejt se pojavila na stražnjim vratima, a njena plava kosa bila je obasjana
kuhinjskim svetlom. "Vreme je za krevet, mali takmičaru."
"Oooo, moram li mama?"
"Već sam ti dozvolila da budeš budan pola sata duže nego obično. Sutra
ideš u školu."
Razočaran, Džejson se okrenuo svom stricu.
"Ne gledaj u mene tražeći pomoć", rekao je Piti. "Tvoja mama je u
pravu."
"Hvala za lekciju, čika Piter. Možda će mi sada druga deca dozvoliti da
igram u timu."
"Pa, ako ti ne budu dozvolili, reci mi, pa ću ja otići do terena da malo
porazgovaram sa njima." Piter je razbarušio Džejsonovu prašnjavu kosu i
pokazao mu ka kući. "Nemoj da te mama dugo čeka."
"Vidimo se ujutru."
"Možeš se kladiti u to."
"Drago mi je da si nas pronašao, čika Piter."
"Meni, takođe." Pitov glas je podrhtavao. "Meni, takođe."
Džejson je ušao u kuću, a moj brat se okrenuo ka meni. "Dobar dečak."
"Da, ponosni smo na njega."
Sunce koje je zalazilo rasprostrlo je grimiznu senku preko drveća u
dvorištu.
 "A Kejt je..."
"Divna", rekao sam. "Bio je to moj srećan dan kada sam je sreo."
"Sasvim si u pravu. Sjajno si se snašao. Pogledaj samo ovu kuću."
Bilo mi je neprijatno što posedujem tako puno. "Moje osoblje me
zadirkuje zbog kuće. Kao što si video u onoj TV emisiji, moja specijalnost je
projektovanje zgrada koje su skoro nevidljive u svom okruženju. Ali, kada
smo tek stigli u grad, činilo mi se kao da je ova stara viktorijanska zgrada
imala naše ime na sebi. Naravno, stabla ispred i iza kuće, prilično je dobro
sakrivaju."
"Deluje solidno." Piti je bacio pogled ka svojim ogrubelim rukama.
"Neobično je to kako su stvari ispale na kraju. Pa..." zaustavio se i
zakašljao. "Treniranje je posao koji te učini žednim. Prijalo bi mi još jedno
pivo."
"Odmah se vraćam."
Kada sam se vratio sa pivom (dok me je u kući Kejt pogledala podigavši
obrvu jer nije navikla da me vidi da toliko pijem), nosio sam još nešto u torbi
za kupovinu.
"Šta je to?", zanimalo je Pita.
"Nešto što sam čuvao za tebe."
"Ne mogu da se setim šta bi..."
"Bojim se da je previše mala da bi je mogao koristiti ako budeš voljan
da nekad ponovo vežbaš hvatanje lopte sa Džejsonom", rekao sam.
Piti je zbunjeno zatresao glavom.
"Prepoznaješ li ovo?", posegnuo sam rukom u torbu i izvukao izlupanu
bejzbol rukavicu koju sam tako davno pronašao ispod Pitovog bicikla.
"Moj Bože!"
"Čuvao sam je tokom svih ovih godina. Uvek je bila u mojoj sobi. Umeo
sam da je držim pored sebe kada bih išao na spavanje, i pokušavao sam da
zamislim gde si i šta radiš i..." Morao sam da nateram sebe da to kažem.
"...da li si još uvek živ."
"Mnogo puta sam poželeo da nisam živ."
"Nemoj da razmišljaš o tome. Prošlost sada nije bitna. Ponovo smo
zajedno, Piti. To je ono što je važno. Bože, koliko si mi nedostajao." Dodao
sam mu rukavicu iako ga nisam mogao jasno videti - oči su mi bile
zamagljene.
 Glava 7.
"I, šta misliš o njemu?" pitao sam Kejt tiho dok sam gasio svetlo i
zavlačio se pod pokrivač. Pitova soba bila je na drugom kraju hodnika.
Nikako ne bi mogao da nas čuje. A, ipak, osećao sam grižu savesti što
pričam o njemu.
Ležeći pored mene u tami, Kejt nije odmah odgovorila. "Imao je težak
život,"
"To je sigurno. A, ipak, izgleda i da je uživao u njemu."
"Vrlina nužnosti."
"Pretpostavljam. Pa ipak,..."
"O čemu razmišljaš?", pitala je Kejt.
"Pa, da mu se takav način života nije sviđao, u bilo kom trenutku mogao
je da odabere da živi na drugačiji način."
"Kako?"
"Pretpostavljam da je mogao da ide u školu i izuči neki zanat."
"Možda je mogao da postane arhitekta, kao ti?"
Slegnuo sam ramenima. "Možda. Ni to ne bi bilo nemoguće. Video sam
nekoliko priča na vestima o blizancima razdvojenim prilikom rođenja koji su
se ponovo našli kao odrasli ljudi. Otkrili su da imaju isti posao, iste hobije,
supruge koje izgledaju isto i imaju iste ličnosti."
"Nisam sigurna da mi se sviđa da me stavljaju u isti koš sa nečijim
hobijem. Osim toga, ti i tvoj brat niste blizanci."
"Sigurno da nismo. Ali, ipak, ti znaš na šta mislim. Piti je mogao da uspe
kao ja, ali je odabrao drugačiji put."
"Stvarno misliš da ljudi imaju toliko izbora u svom životu? Rekao si mi
da ti nikada ne bi postao arhitekta da nije bilo nastavnika geometrije u
srednjoj školi koji te je stvarno impresionirao."
Zamišljen, posmatrao sam mesečevo svetlo koje je teklo kroz prozor
naše spavaće sobe. "Da, stvarno sam bio čudan - jedino dete u srednjoj školi
koje je volelo geometriju. Po meni, taj nastavnik je učinio predmet
fascinantnim. Rekao mi je čime bi trebalo da se bavim, na koji koledž da
idem i sve što je potrebno, ako stvarno hoću da postanem arhitekta."
 "Pa, ja iskreno sumnjam da je tvoj brat imao nastavnika geometrije."
"Da li je uopšte išao u srednju školu?", pitala je Kejt.
"Neko mora da ga je nešto učio. Izuzetno je elokventan. Nisam čuo
nijednu nepristojnu reč od njega."
Kejt se okrenula da bi me gledala u lice, naslonivši se na lakat.
"Vidi, ja sam voljna da uradim sve što mogu da pomognem. Ako hoće da
ostane ovde neko vreme, dok ne odluči šta da sledeće radi, meni ne smeta."
"Nadao sam se da ćeš tako osećati." Nagnuo sam se i poljubio je.
"Hvala."
"Da li je to najbolji način kog se možeš setiti kako bi mi zahvalio?"
Poljubio sam je ponovo, ovog puta duboko.
"To je već mnogo iskrenije." Povukla je ruku preko moje butine.
"Mmm." Jedno vreme to je bio jedini zvuk. Prisustvo stranca u kući
učinilo je da budemo svesniji toga da nas neko može čuti. Kada smo završili,
naš poljubac je bio tako dubok da smo "progutali" uzdahe jedno drugog.
Ležali smo tiho, dolazeći sebi.
"Ako bismo bili strastveniji od ovoga, bilo bi potrebno da me neko
oživljava," promrmljao sam.
"Misliš disanjem usta na usta?"
"To me uvek vraća u život." Ustajući da odem do kupatila, pogledao
sam kroz prozor. Dok sam gledao ka dvorištu, video sam u tami nešto što
nisam očekivao.
"Šta gledaš?", pitala je Kejt.
"Pita."
"Šta?"
"Mogu da ga vidim na mesečini. Sedi dole u stolici za ljuljanje."
"I spava?", pitala je Kejt.
"Ne, drži cigaretu i posmatra zvezde."
"S obzirom na sve što se izdogađalo, verovatno ne može da zaspi."
"Znam kako se oseća."
"Reći ću ti nešto", rekla je Kejt. "Svako ko je dovoljno ljubazan da ne
puši u kući, dobrodošao je."
 Glava 8.
Iako je Piti rekao da je uživao u svom životu u pokretu, bio sam siguran
da bi on u njemu mogao uživati još više time što bi obratio pažnju na
nekoliko osnovnih stvari: svoju pojavu, na primer. Polomljeni prednji zub je,
na primer, predstavljao grozan prvi utisak. Sumnjao sam u to da je Piti gubio
poslove zato što je preduzimačima kojima je prilazio kako bi ga zaposlili
izgledao kao neko ko pravi probleme. Tako sam sledećeg jutra telefonirao
našem porodičnom zubaru, objasnio mu situaciju i naveo ga (naravno, za
duplo od njegove uobičajene cene) da se složi s tim da bi mogao da žrtvuje
svoju pauzu za ručak.
"Zubar?" rekao mi je Piti. "Zaboga ne. Neću da idem ni kod kakvog
zubara."
"Ali samo da izglanca taj tvoj polomljeni zub. Neće te boleti."
"Nema šanse. Nisam bio kod zubara od kada su mi vadili jedan od
zadnjih zuba pre šest godina."
"Pre šest godina? Dobri Bože! Razlog više da odeš na pregled zuba."
Nisam mu rekao da je asistentkinja, takođe, pristala da se odrekne svoje
pauze za ručak.
Pre toga sam zvao nekoliko frizerskih radnji za muškarce, sve dok nisam
pronašao jednu koja nije bila prebukirana. Duga kosa - jer je i moja bila
srednje dužine - ne mora da izgleda zamršeno čupavo.
Posle odlaska u berbernicu, kupili smo nešto odeće. Nisam se
opterećivao razmišljanjem da bi Piti mogao da nosi nonšalantne pantalone i
sportski sako, ali novi džins i majica koja lepo izgleda, ne bi naškodili.
Nakon toga na redu je bila prodavnica obuće, gde smo za njega kupili nove
radne čizme i patike.
"Ne mogu da prihvatim sve ovo", rekao je Piti.
"Ali meni je drago da to učinim za tebe. Ako hoćeš, možemo to zvati i
pozajmicom. Jednom kada budeš imao viška novca, možeš mi vratiti."
A onda je došlo vreme za odlazak zubaru. Nakon te posete Pitov zub je
izgledao sjajno iako je trebalo izvršiti još nekoliko popravki, rekao nam je
zubar. Kao i da će se pobrinuti za njih kada se Piti bude vratio za nekoliko
nedelja.
Nakon toga, otišli smo do mesta gde su Pitovu kosu stilski isfenirali.
Skoro sam bio u iskušenju da pitam plastičnog hirurga da li se nešto može
uraditi u vezi sa ožiljkom na Pitovoj bradi. Ali, ipak, sve u svemu, malo
sređivanja je puno doprinelo. Izgledao je kao neko ko se tek presvukao
nakon partije tenisa.
"Jesi li gladan?"
"Uvek", rekao je Piti.
"Da, stekao sam utisak da si u skorije vreme preskočio neke obroke. Ne
bi ti škodilo da nabaciš još jedno deset funti{2}. Da li voliš italijansku
kuhinju?"
"Misliš špagete sa ćuftama?"
"Nešto tako. Ali tamo gde ćemo sada ići, špagete zovu pasta, a jela
imaju imena kao što su 'piletina marsala'."
"Stani na trenutak."
"Posle ručaka ću te odvesti do jednog čoveka zbog razgovora u vezi sa
poslom."
"Bred... Stani... Sačekaj trenutak."
"Zašto? Šta nije u redu?"
"Zar ti nemaš nekih obaveza?", pitao je Piti. "Juče si uzeo slobodno
popodne. Jutros, takođe, nisi otišao na posao. Kejt je rekla da imaš dogovore,
sastanke."
"Ništa od toga nije tako važno kao ti."
"Ali ne možeš da vodiš posao na taj način i da pri tom još trošiš novac
na mene na način na koji to činiš. Mi treba mnogo toga da nadoknadimo, ali
ne moramo sve odjednom."
Počeo sam da se smejem zbog Pitovog zabrinutog izraza lica.
"Misliš da sam se malo zaneo ?"
"Pa, malo."
"I, šta onda predlažeš?"
"Idi na posao. Na drugoj strani ulice nalazi se park, hteo bih da se tamo
malo prošetam. Da razbistrim misli. Sve ove promene... Vidimo se kod kuće
za večerom."
 "Stvarno to hoćeš?", pitao sam.
"Dovoljno si učinio za mene."
"Ali kako ćeš stići kući?"
"Stopiraću", rekao je Piti.
"Ali šta ako niko ne bude hteo da te poveze ?"
"Ne brini. Vešt sam u tome." Pitov zub je izgledao sjajno kada se
iskezio.
"Imam bolju ideju", rekao sam. "Uzmi moj auto. Možeš da me pokupiš
na kraju radnog vremena."
"Ne mogu. Nemam vozačku dozvolu."
"To je još nešto za šta ćemo se pobrinuti."
"Sutra", rekao je Piti.
"Takođe, pobrinućemo se da ti popravimo naočare."
"U redu", rekao je Piti. "Sutra."
 Glava 9.
Piti i Džejson kosili su travnjak kada sam stigao kući. Kosilica je za
Džejsona bila malo čudna sprava tako da je Piti hodao pored njega, pomažući
mu da napravi zaokrete.
"Hej, tata, pogledaj me!", dovikivao je Džejson kako bih ga čuo kroz
buku motora.
Podigao sam palac u entuzijazmu.
Zaustavili su se pored mene.
"Možeš li da je kontrolišeš, Džejs?", pitao je Piti.
"Čini mi se da mogu."
"Onda nastavi sam. Ja ću biti ovde i razgovaraću sa tvojim tatom."
Džejson je klimnuo glavom, skoncentrisan na to da drži kosilicu u pravoj
liniji. Buka motora bila je manja dok se kretao između drveća niže u
dvorištu.
Piti mi je pokazao ka stepenicama na balkonu, gde je podigao bocu piva.
"Možda sam stvorio čudovište. Ako postane još bolji u tome, moraćeš mu
povećati džeparac. "
"Prvi put je pokazao interesovanje za tako nešto. Možda si ti dotakao
pravu tačku", rekao sam. "Obično to obavlja servis za travnjake, ali dobro je
za njega da malo pomogne kao i da se nauči nekim odgovornostima."
"Niko nije previše mlad da se uči odgovornosti." Piti je ispio gutljaj
piva.
"Slušaj, cenim tvoj trud, ali nisi morao da kosiš travu", rekao sam.
"Nije to ništa posebno. Trava je delovala malo viša nego što bi trebalo.
Hoću da obavim svoj deo posla."
"Ali, iskreno, stvarno nije potrebno. Meni je jednostavno drago da si
ovde. Takođe, pošto ćeš raditi sledeće nedelje..."
Piti se počešao po glavi. "Radiću sledeće nedelje?"
"Da, okrenuo sam neke brojeve telefona. Našao sam ti posao."
"Stvarno? Sjajno!"
"To je posao na izgradnji zgrade koju sam ja projektovao."
"Ne može biti bolje."
 "Čika Piter!", povikao je Džejson panično. Došavši do kraja reda, dečak
se borio da okrene kosilicu. Kosilica se spuštala ka žbunu.
"Drži se!" Piti je potrčao da mu pomogne.
 Glava 10.
"Ne morate da mi pomažete oko posuđa", rekla je Kejt.
"To je najmanje što mogu da uradim." Piti je obrisao još jednu posudu.
"Ne sećam se kada sam jeo ukusniji teleći gulaš."
"Mi obično ne jedemo toliko crvenog mesa", rekla je. "Ali pokušavam
da te ugojim."
"Pita od limuna je bila spektakularna."
Džejson je već uzimao drugo parče. "Da, retko imamo deserte sredinom
nedelje."
"Pa, naporno si radio sa kosilicom", rekla je Kejt. "Zaslužio si da te
počastimo."
Sedeći na drugom kraju stola, nisam mogao a da se ne smešim. Realnost
slike da se Piti stvarno nalazio tamo, za sudoperom, posežući za sledećom
posudom, i dalje me je preplavljivala osećanjima.
"Pa ipak", rekao je, vraćajući se na prethodnu temu, "ne iznenađuje me
da ste se preselili baš ovde u Denver."
"O...?"
"Ono kampovanje na koje smo otišli ti i ja i tata. Sećaš li ga se?", pitao
je Piti.
"Naravno da se sećam."
"Došli smo ovde u Kolorado. Poslužilo nas je lepo vreme. Naravno,
duga vožnja iz Ohaja bila je naporna. Da nije bilo stripova koje nam je tata
kupovao duž autoputa... Ali na kraju, kada smo stigli u Kolorado, napor se
stvarno isplatio. Kampovanje, vožnja bicikom, pentranje po stenama i
pecanje. Tata nas je učio kako da to radimo."
"Sećam se prve ribe koju si ikada upecao i da si bio tako uzbuđen zbog
toga što se ona koprca, da je nisi dobro prikačio," rekao sam. "Uskočila je
nazad u jezero."
"Stvarno se sećaš svega toga?"
"Mnogo sam razmišljao o tom putovanju i to godinama. Mesec dana
nakon što smo se vratili, škola je počela i..." Nisam mogao sebe da nateram
da pomenem Pitov nestanak. "Godinama je to bilo poslednje dobro leto u
mom životu."
"I u mom, takođe." Piti je pogledao u pod. Tek nekoliko trenutaka
kasnije, progutao je svoje žaljenje i podigao poslednji sud. "U svakom
slučaju, ono što hoću da kažem je da si se možda naselio ovde, zato što si
negde u podsvesti želeo da se vratiš u to leto."
"Kampovanje?", prekinuo je Džejson setno raspoloženje.
Pogledali smo ga. Bio je tih neko vreme, dok je jeo svoje drugo parče
pite.
"Tata je obećao da će me voditi na kampovanje, ali nismo nikada otišli",
rekao je Džejson.
Bilo mi je neprijatno. "Išli smo na mnoge izlete."
"Ali nismo nikada koristili šatore."
"Hoćeš da mi kažeš da nikada stvarno niste otišli na kampovanje?",
pitao je Piti.
Džejson je klimnuo glavom, a onda se ispravio. "Izuzev što sam jednom
spavao u šatoru u dvorištu Toma Burbika."
"To se ne računa", rekao je Piti. "Trebalo bi da budeš tamo gde se mogu
čuti lavovi, tigrovi i medvedi."
"Lavovi i tigrovi?" Džejson se namrštio, gledajući uplašeno iza svojih
naočara.
"To je šala", Kejt je dovela u red njegovu kosu.
Na kosi mu je ostavila nešto sapunice. On je to primetio.
"Mama!", rekao je prekorno.
"Ali to možda nije loša ideja." Pogledala je Pita i mene. "Da odete na
kampovanje. Vas dvojica možete da nastavite tamo gde ste stali. Preskočite
godine između. Piter, znam da ti je bilo teško, ali sad ponovo počinju dobra
vremena."
"Mislim da si u pravu, Kejt", rekao je Piti. "Mogu da ih osetim."
"A šta je sa mnom?", pitao je Džejson. "Zar ne mogu i ja da pođem?"
"Svi ćemo ići", Piti je rekao.
"Žao mi je. Ali ne i ja, gospodo." Kejt je podigla ruke. "Subotom,
shodno rasporedu, držim seminar." Kejt je bila savetnik za probleme stresa;
ali njena specijanost bila su savetovanja za korporacije u kojima se personal
osećao ugroženim zbog smanjivanja broja zaposlenih. "Osim toga, spavanje u
šumi se baš i ne nalazi na vrhu moje liste omiljenih stvari."
"Isto kao i mami." Piti se okrenuo ka meni. "Sećaš se?"
"Da, isto kao i mami."
"S tom razlikom što se vaša mama bojala pčela, dok se kod mene
jednostavno radi o prirodnoj nepodobnosti."
"Prirodnoj nepodobnosti?" pitao sam zbunjeno.
"Vi, momci, mnogo ste bolje opremljeni za to da možete ispuzati noću iz
šatora i mokriti u šumi."
 Glava 11.
"Hteo sam da te pitam nešto."
Piti je prestao da proučava mapu i pogledao me. "U vezi sa čim?"
Bilo je skoro 11 sati; blistavo subotnje jutro. Moj "ford ekspedišn" bio je
natovaren različitim vrstama kamperske opreme. Vozili smo se
Međudržavnim putem broj 70 koji je vodio iz Denvera i već smo prilično
zašli u planine, mada Džejson nije delovao baš oduševljen snegom na
vrhovima planina. Vrpoljio se u vreći za spavanje na zadnjem sedištu.
"Nakon što si...", bilo mi je teško da nastavim. "Iznenada mi pada na
pamet da ti možda ne želiš da govoriš o tome. "
"To možeš da proveriš samo na jedan način."
"Nakon što si otišao od..."
"Reci to. Bolesnih kopiladi koji su me kidnapovali. To je činjenica. Ne
moraš da zaobilaziš tu temu."
"Imao si šesnaest godina kada si pobegao. Govorio si o lutanju naokolo,
radu na građevini ili drugim mestima. Ali nikada nisi pomenuo ništa u vezi sa
školom. Kada si nestao, išao si u četvrti razredu, ali očigledno je da si mnogo
obrazovaniji. Ko te je podučavao?"
"O, bio sam dosta podučavan ljubaznosti", gorko je rekao Piti.
"Muškarac i žena koji su me držali u toj podrumskoj sobi su insistirali da se
često govori 'Da, gospodine', 'Da, gospođo, 'molim Vas' i 'hvala'. Ako bih to
nekad zaboravio, tresnuli bi me preko lica kako bi me podsetili." Žile na
njegovom vratu su se zategle.
"Žao mi je. Voleo bih da nisam pokrenuo tu temu", rekao sam.
"U redu je. Nema svrhe kriti se od prošlosti. Ona se onda samo može
pojaviti u drugim oblicima."
Pitov pogled je otvrdnuo. Duboko je uzdahnuo, obuzdavajući svoje
emocije. "U svakom slučaju, kada se govori o obrazovanju, moje uspomene
su bolje. Dok sam lutao od grada do grada, naučio sam da je jednostavan
način da dobiješ besplatan obrok da se pojaviš na crkvenim okupljanjima
posle službi nedeljom ujutro. Naravno, morao sam da sedim na službi kako
bih dobio besplatan obrok. Ali, najčešće, mi to nije smetalo jer su službe bile
umirujuće. Posle mnogo godina nečitanja, ja sam na neki način zaboravio da
čitam. Kada bi članovi ove ili one zajednice shvatili da ne znam da čitam
Bibliju, preuzeli bi korake da mi pomognu da savladam abecedu, i što je još
važnije, da čitam Sveto pismo. U zajednicama je uvek bilo učitelja. Ponekad
su mi tokom sedmice, uveče, nakon posla, držali privatne časove u crkvi, u
kom god gradu bih se zatekao. Ima u tim zajednicama dosta pristojnog
sveta."
"Drago mi je da to čujem."
"Da čuješ šta, tata?", pitao je Džejson pospano sa zadnjeg sedišta,
budeći se.
"Samo to da ima pristojnih ljudi na svetu."
"Zar ti to nisi znao ?"
"Povremeno sam se pitao. Ti i tvoj stric se sada bolje koncentrišite na
mapu. Mesto gde treba da okrenemo auto se ne nalazi predaleko."
 Glava 12.
Tražili smo mesto koje se zvalo Brejkhors Ridž. Neobično je kako se
neka imena zadržavaju u našim mislima. Tamo je, pre dvadeset pet godina,
tata odveo Pita i mene, na naše kampersko putovanje. Neko iz fabrike
nameštaja, gde je tata ranije radio kao poslovođa, živeo je u Koloradu i on je
opisao tati lepotu te Brejkhors Ridž{3} oblasti. I tako se tata, koji je već
obećao da će nas voditi na kampovanje u Kolorado, odlučio da to bude naša
odrednica.
Ali u to doba, tokom svog dugog putovanja, stalno mi je na umu bila
zastrašujuća slika osobe koja lomi konje na pola. Ne znajući ništa o tome
kako su kauboji "lomili" divlje konje kako bi ih ukrotili, pribojavao sam se
onog što ćemo videti. Tata je konačno uspeo da me ubedi da mu kažem šta
me to muči. I nakon njegovog objašnjenja kako se zapravo krote konji, moj
strah se pretvorio u radoznalost. Ali kada smo napokon stigli, tamo nije bilo
ni konja ni kauboja, samo nekoliko starih drvenih korala, i utabani put koji je
vodio do jezera kao i gusta šuma i planine iznad njih.
Nikada nisam zaboravio ime tog mesta. Ali u vreme kad smo Pit,
Džejson i ja pravili planove, nisam mogao da pronađem to mesto na mapi. Na
kraju sam morao da telefoniram sedištu park službi u Koloradu. Rendžer{4}
mi je poslao faksom mnogo detaljniju mapu od one koju sam ja koristio, a
koja je pokazivala pravac ka Brejkhors Ridžu. Raširio sam svoju opštu mapu
na stolu u trpezariji, stavio faks preko oblasti koja nas je zanimala i
pokazivao Pitu i Džejsonu kuda idemo.
Sada smo skoro stigli do našeg odredišta, skrećući nadesno na Autoput
9, i zaputivši se ka severu u nacionalni park Arapaho.
"Odavde je malo komplikovanije, momci. Nastavite da upoređujete
mapu sa okolinom", rekao sam.
Džejson se uspentrao na prednje sedište, a Pit je prikopčao svoj
sigurnosni pojas preko obojice.
"Šta tražimo?", pitao je Džejson.
"Ovu vijugavu liniju." Piti mu je pokazao faks. "Mislim da je to ovaj
uzani prašnjavi put sa desne strane. Zbog svih ovih borovih stabala,
moraćemo da pažljivo posmatramo. Biće ga teško primetiti."
Ušao sam u krivinu. Drveće je postalo gušće. Pa ipak, učinilo mi se da
sam sa desne strane, zapazio prostor između njih. Ali nisam ništa rekao,
želeći da ga Džejson sam otkrije. Mora da je Piti pročitao moje misli. Video
sam kada je podigao pogled sa mape i suzio oči kada je primetio rastojanje
između stabala, ali ni on nije ništa rekao.
Približavali smo se tom mestu.
Dotično rastojanje između stabala je postalo jasnije.
"Tamo!", pokazao je Džejson.
"Vidim ga!"
"Dobro obavljen posao", rekao je Piti.
"Sasvim sigurno", dodao sam. "Skoro sam prošao pored njega."
Skrenuo sam udesno i počeo da vozim džombastom prašnjavom stazom.
Oštra trava izrasla je između starih tragova guma. Grmlje je sa obe strane
sužavalo stazu. Grane borova formirale su baldahin.
"Bože, šta misliš hoćemo li se zaglaviti na putu?" Džejson se zabrinuto
nagnuo.
"Ne sa ovakvim vozilom", rekao je Piti.
"Bio bi potreban mnogo gori teren od ovoga da bismo imali problema.
Čak i kada bi padao sneg, ne bi bilo razloga za brigu."
"Sneg?", namrštio se Džejson. "U junu?"
"Sigurno", Piti je rekao. "U ovo doba godine još uvek može doći i do
oluje u planinama."
Drveće je postalo gušće.
"Vidiš one vrhove planina pravo napred i koliko puno snega još uvek
ima na njima. Tamo gore, sunčeva toplota još uvek ne dopire dovoljno snažno
da taj sneg i otopi."
Staza je vijugala naviše uspinjući se izlomljenom cik-cak linijom.
Sužavala se ispred nas i postajala je vrtoglavo strma. Kamenje na putu bilo je
tako oštro, da su samo kauboji koji su ovuda jahali godinama i poznavali
teren, mogli uživati prolazeći ovuda.
"Šta misliš ko je napravio ovaj put?", pitao je Džejson. "Deluje strašno
staro."
"Možda šumari", rekao sam. "Ili možda drvoseče ili rančeri pre nego što
je i ova oblast postala deo nacionalnog parka. Sećam se da nam je tata
govorio da su u starim danima stočari ovde držali manja stada kako bi hranili
kopače zlata u rudarskim gradovima."
"Kopače? Koji su tražili zlato?", pitao je Džejson.
"I srebro. Nekad davno. Većina tih gradova je sada napuštena."
"Sablasni gradovi", rekao je Piti.
"Bože..." rekao je Džejson.
"Ili su gradovi pretvoreni u skijaške centre", rekao sam nadajući se da ću
uspeti da smirim Džejsonovu maštu da ne bi Pita i mene budio svojim
noćnim morama o duhovima.
Put se uspinjao i doveo nas do blistave livade gde se mlada trava
talasala na svežem povetarcu.
"Izgleda isto kao što je izgledalo kad smo stigli ovde sa tatom", rekao
sam Pitu.
"Posle svih ovih godina", rekao je Piti zadivljeno.
"Jesmo li stigli?", pitao je Džejson.
Večito dečije pitanje. Pretpostavljao sam da smo Piti ili ja postavili
našem tati isto pitanje. Pogledali smo jedan drugog i nismo mogli da se ne
nasmejemo.
"Šta je tako smešno?"
"Ništa", rekao je Piti.
"Ne, nismo još uvek stigli."
 Glava 13.
Bilo nam je potrebno još pola sata da stignemo do našeg odredišta.
Livada nas je dovela do još većeg borovog šumarka i još strmije staze od ove
prethodne, čiji su se uglovi oštro lomili. Počeli smo da se penjemo dok su
kola odskakala po kamenju, a onda sam se iznenada zaustavio gledajući
prdivna mestu gde se put, koji se već jedva mogao zapaziti, spuštao u uvalu
ispunjenu nežnom travom. Sunčevo svetlo treperilo je preko, kao naslikanog,
jezera jasika iza njega, borovih stabala i planina koje su se uzdizale iznad
njih.
Stali smo pedeset stopa{5} od jezera, na mestu gde sam se sećao da se i
tata zaustavio. Kad smo izašli iz auta, udisao sam svež, prijatno hladan
vazduh.
"Da", rekao sam, ispravivši se. "Baš kako sam i zapamtio."
"Ništa se nije promenilo", rekao je Piti.
Stari obori na desnoj strani bili su jedino što se razaznavalo na livadi.
Obori za stada, stari i od vremena posiveli, kao i ograde davno su se
pretvorili u panjeve koje je puštalo korenje. Prošli smo pored njih, dok smo
se približavali jezeru. Tamo nismo videli nijedan drugi auto. U stvari, nisam
mogao primetiti da je iko tamo boravio, dugo vremena.
"Pogledaj ovaj stari prostor za kampersku vatru, tata!"
Piti i ja smo se nalazili na desnoj strani kola. Pogledao sam prema
oblikovanom krugu stena koje su u sredini imale ugljenisane komade drveta.
"I ono što je staro valja", rekao je Piti. "Kladim se da ga niko nije
koristio godinama." Pogledao me je. "Pitam se da li je ovo isto mesto gde
smo ti, ja i tata zapalili našu logorsku vatru?"
"Lepo je tako misliti."
Džejson je sijao pun energije. "Gde ćemo staviti šator?"
"Kako ti izgleda ono mesto tamo?" Pokazao sam nadesno od starog
mesta za logorovanje. "Mislim da je to mesto gde smo Piti i ja pomogli tati
da postavi naš šator."
"Mogu li i ja da pomognem tata?"
"Naravno", rekao je Piti.
 Postojao je jedan trenutak, nakon što sam otvorio gepek i nakon što smo
izvadili našu opremu, kad me je osećaj već doživljenog koji me je svo vreme
pratio, u potpunosti preplavio. Pogledao sam Džejsona i Pita dok su iz
najlonske vreće izvlačili delove za šator i pokušavali da shvate kako sve to
treba sastaviti. Džejsonove naočare i pegice, prašnjava kosa koja mu je
provirivala ispod bejzbol kape, njegove vrećaste farmerke i nemarno
izvučena majica, činili su da je toliko podsećao na Pita iz njegovih mladih
dana, da sam zadrhtao.
Džejson je to primetio. "Šta je bilo tata?"
"Ništa. Ovaj povetarac je malo hladniji. Obući ću svoju vindjaknu. Da li
ti hoćeš svoju?"
"Ne, meni je fino."
"Veliki brate!", pozvao me je Piti. "Ti si ekspert za građenje zgrada.
Možeš li nam pokazati kako da sastavimo ovaj komplikovani šator?"
Nama trojici bilo je potrebno sat vremena da završimo posao.
 Glava 14.
Tad je već bilo 13.30 časova. Kejt nam je u ručni frižider spakovala
ručak: piletinu, teletinu, kao i sendviče sa kikiriki puterom, zajedno sa
sokovima, jabukama i malim pakovanjima čipsa. Džejson nije ni dotakao
jabuke. Sve ostalo je, međutim, smazao, baš kao Piti i ja. Videli smo kako
ribe pljuskaju po površini jezera, ali smo odlučili da naše štapove za pecanje
izvučemo kasnije. Sada je bilo toliko toga da se uradi i istraži. Stavili smo
ostatke ručka u torbu, zaključali je u auto, i kreńuli, istražujući okolinu jezera
sa leve strane.
"Sećam se da se tamo nalazila pećina." Pokazao sam preko jasika. "I
dosta mesta za pentranje."
Piti je doviknuo Džejsonu koji je trčao ispred nas: "Da li hoćeš da se
penješ?"
"Ne znam!" Džejson se okrenuo da nas pogleda, nastavljajući da trči.
"Nikada to nisam radio!"
"Svideće ti se!"
Jezero je imalo oko stotinu jardi u prečniku. Stigli smo na drugu stranu i
pronašli izvor koji se ulivao u jezero. Voda u potoku je brzo vrludala ispod
otopljenog prolećnog snega, tekući previše divlje da bismo ga prešli, tako da
smo pratili njegove kaskade kroz jasike, dok je buka vode bila tako glasna da
povremeno nismo mogli čuti jednan drugog.
Iako smo se nalazili na nadmorskoj visini višoj za 3000 od 5000 stopa
nadmorske visine na koju smo navikli u Denveru; gusti planinski vazduh nas,
ipak, nije usporavao. Ako je ikako uticao, krepio nas je. Bilo je to kao da
udišeš vitamine. Protežući noge kako bih prešao preko palih stabla ili kako
bih se popeo na odronjene stene ili sišao sa njih, osećao sam da taj napor
mom telu tako prija da sam kritikovao sebe što nisam uzeo odmor na poslu i
došao ranije.
Sa druge strane potoka, iznad nas, primetili smo jelena, njegovu braon
siluetu koja se ukočila primetivši nas kako prilazimo, a onda graciozno
odskakutala među bela stabla jasike. Od buke potoka, nije nas mogao čuti
kako dolazimo, mislio sam. Mora da nas je namirisao. Onda smo primetili
drugu siluetu koja se ukočila, a zatim odskakutala dalje. I treću. I pored buke
koja je dopirala od potoka, mogao sam čuti zaglušujuće zvuke koje su
pravili.
Uskoro smo stigli do mesta gde se potok kaskadno spuštao sa visine, do
strmog uzanog otvora koji je izgledao previše opasno da se u njega uđe.
Skrenuli smo nalevo, sledeći strmu stazu koja se uspinjala i na kojoj su se
mogli primetiti tragovi kopita. Staza je, zatim, zaokretala više ulevo, prateći
kosinu drveća na tako zanimljiv način da smo, kad je pod blještavilom sunca
privukla našu pažnju, odlučili da je malo istražujemo.
Ali, popeti se do tamo bilo je mnogo teže nego što je izgledalo. Jedan za
drugim, Piti i ja smo se okliznuli, stupivši na nestabile stene. A onda smo se
otkotrljali do dna, izgrebavši i ruke i noge, i možda smo mogli čak i da nešto
slomimo da se nismo uhvatili za korenje drveća koje je virilo iznad površine
zemlje. Za razliku od nas, Džejson se uspentrao poput planinske koze.
Teško dišući, Piti i ja smo se uspuzali preko ivice i našli Džejsona kako
nas čeka sedeći na širokoj pločastoj steni sa koje se pružao pogled na potok
ispod nas i ponor iz kog je on izvirao. Nalazeći se dve stotine stopa od
potoka, bili smo dovoljno udaljeni od njegove buke da nije bilo potrebno da
vičem kada sam upozorio Džejsona: "Ne prilazi ivici."
"Neću", obećao je. "Ali Bože moj, ovo je stvarno otmen vidik, tata."
"Bolje od gledanja televizije, zar ne?", rekao je Piti.
Džejson je razmišljao o tome. Njegovo lice je imalo izraz tipa "Ne bih
išao baš tako daleko."
Piti se nasmejao.
"Gde je ta pećina koju si pomenuo?" pitao je Džejson.
"Teško je setiti se", rekao sam. "Jedino sigurno znam da je negde sa ove
strane potoka."
"Možemo li da je potražimo?"
"Sigurno. Nakon pauze."
Seo sam na izbočinu stene, izvadio čuturicu zakačenu za pojas i ispio
dug gutljaj mlake, sa blagim ukusom metala, ali, neverovatno ukusne vode.
Rendžer parka sa kojim sam razgovarao telefonom naglasio je da moramo da
ponesemo sa sobom čuturice sa vodom i rančeve sa hranom za putovanje,
kompas i topografsku mapu (mada nisam umeo da koristim nijednu od te dve
stvari), opremu za prvu pomoć i kabanicu za slučaj da se vreme pogorša.
 "Odeću lepo složi", savetovala me je Kejt. "Suvu jaknu drži u rancu."
Svoju teksas vindjaknu obukao sam još kad smo izašli iz auta. A sada me je
ovo pešačenje toliko ugrejalo, da sam skinuo jaknu i gurnuo je u ranac.
"Da li neko hoće kikiriki i suvo grožde?", pitao sam.
"Ja sam još uvek sit od ručka", Piti je rekao.
Džejson se vrpoljio.
"Šta je bilo?", pitao sam.
"Treba da..."
Bio mi je potreban trenutak da shvatim. "Mokriš?"
Džejson je plašljivo klimnuo glavom.
"Idi iza one stene tamo", rekao sam mu.
Iako je malo oklevao, ipak je otišao.
Pošto sam ispunio svoje trenutne roditeljske dužnosti, napravio sam
korak napred kako bih se divio provaliji. Potok se spuštao naniže serijom
niskih vodopada. Pena je lebdela iznad njih. Kako je ono Džejson opisao
pogled? "Otmeno?" Bio je u pravu. Ovo i jeste bilo stvarno otmeno.
Iza mene, iznenada, on je povikao: "Tata!"
Nešto me je tresnulo po leđima takvom snagom da mi je oduzelo dah.
Poleteo sam u prazan prostor.
 Glava 15.
Mlaz vode koji je padao na mene, ostavio me je skoro bez daha. Ono
malo što nisam progutao, isteklo je iz mojih usta, kada sam sletevši udario u
neutvrđeno kamenje. Padajući i kotrljajući se postrance, zajedno sa
kamenjem, poput lavine, ječao sam. Iznenada, opet sam se našao u vazduhu
sa osećajem kako mi se utroba podiže do grla. Zaječao sam, kada sam se
najzad u agoniji zaustavio, dok mi je leva ruka bila ispružena kao da će se
otkačiti od ramena. Ruka mi je visila nekako beživotno. I onda sam ponovo
pao i tresnuo o nešto tvrdo. Progutla me je neka hladna izmaglica. Tama je
bila poput kovitlaca.
Kada su se moji kapci najzad polako otvorili, tama se pretvorila u sivilo,
ali se vrtoglavica nastavila. Kao da se bol probudio u mom celom telu. U
delirijumu, trebalo mi je dosta vremena dok sam shvatio, da je taj sivi vrtlog
oko mene bila pena koja se uzdizala od potoka koji je tekao u kaskadama.
Buka potoka pogoršavala je moju vrtoglavicu.
Osećao sam se kao da dišem kroz hladan, vlažan peškir. Postepeno sam
shvatio da se to moja ruka nalazila preko mog nosa i usta. Rukav košulje je
bio natopljen parom koju je grmeći potok stvarao u vazduhu. A onda sam
zadrhtao kada sam video da je rukav bio vlažan još od nečega, osim pene.
Krv. Na mojoj ruci se nalazila duboka rana.
Kao da je alarm prošao kroz mene. Borio sam se da podignem glavu i
otkrio da ležim na leđima na zaravni. Ispod mene se nalazio vodopad od,
kako sam procenio, nekih 150 stopa. Serija izbočina spuštala se strmo do
potoka koji je hučao.
Isuse, šta se dogodilo?
Zagledao sam se. Vodena izmaglica otežavala mi je da vidim vrh litice.
Pa ipak, kroz paru sam mogao da razaznam dugu kosinu labavo utvrđenih
stena koje su vodile od vrha. Ta kosina mi je spasila život, da sam pao
direktno tu gde sada ležim, moje povrede bile bi katastrofalne. Umesto toga,
kortljao sam se preko kosine, na bolan način, ali smanjujući visinu pada.
Ispod kosine labavo utvrđenih stena, nalazila se ona zaravan preko koje sam
se skotrljao ovde gde sam sada ležao, a udaljenost između njih je bila oko 20
stopa. To je, sve zajedno, bio potencijalni smrtonosni pad. Kako to da nisam
mrtav?
Moj ranac se ljuljao iznad mene. Zakačio se za oštru granu zaklonjenog
borovog drveta koje je uspelo da izraste iz bočne stene. Sećam se da sam
gurao svoju vindjaknu u ranac i da sam ga prebacivao preko levog ramena
pre nego što sam se nagnuo da posmatram provaliju. Grana je zadržala ranac.
Oštar bol u mom levom ramenu mi je pokazivao snagu kojom sam udario u
tlo koje me je zaustavilo. Rame mi je bilo iščašeno. Celom dužinom tela pao
sam na ovu zaravan. Samo me je sreća spasila.
Mada se činilo da se bol pojačava svakog trenutka, seo sam sa naporom.
Vrtelo mi se u glavi i kao da su se neke kugle kortljale u mojoj glavi napred-
nazad. Za trenutak, uplašio sam se da ću povratiti.
"Džejsone!", pokušao sam da vičem. "Piti!"
Ali reči su bile poput kamenja u mom grlu.
"Džejsonel", pokušao sam snažnije. "Piti!"
Buka potoka nadjačavala je moj glas.
Nemoj da paničiš, pokušavao sam da ubedim sebe. Nema veze ako ne
mogu da me čuju. Znaju gde sam. Pomoći će mi.
Moj Bože, nadam se da neće pokušati da siđu ovde, pomislio sam
iznenada.
"Džejsone! Piti! Ostanite gde ste! Možete pasti i poginuti!"
Ali glas mi je pukao, pretvarajući moje reči u promukli šapat.
Trudeći se da vidim kroz paru, nadao sam se da ću bar nazreti Džejsona
i Pita kako gledaju preko ivice pokušavajući da me pronađu. Ali ni traga od
njih. Možda pokušavaju da nađu neku bolju tačku sa koje bi me mogli videti,
mislio sam. Ili možda žure nazad do ulaza u provaliju, nadajući se da će me
izviići sa druge strane.
Molio sam se da budu pažljivi, da Džejson ne pokuša nešto glupo i da se
Pit pobrine da on to ne pokuša. Tresući se, otcepio sam ivicu svog rukava.
Dok sam brisao krv, video sam posekotinu pet inča dugu, između mog lakta i
zgloba. Krv je stalno izvirala, pokrivajući ranu. Kapala je sa moje ruke,
stvarajući baricu na zaravni.
Osetio sam gorčinu u ustima.
Uradi nešto, mislio sam. Ne mogu samo da sedim ovde i dozvolim sebi
da iskrvarim na smrt.
 Moj ranac se ljuljao negde iznad mene. Ispružio sam zdravu ruku, ali
nisam mogao da ga dohvatim. Skupio sam svu snagu da pokušam da ustanem
osećajući još veći bol.
Kutija sa prvom pomoći nalazi se u rancu, mislio sam.
Noge su mi otkazale. Uhvatio sam se za udubljenje u zidu i jedva sam
izbegao da se ne strovalim u provaliju. Uprkos svežini koja je dopirala od
potoka, preznojavao sam se. Dok sam pokušavao da se popnem do višeg
udubljenja, od doživljenog šoka sam osećao slabost u nogama, te sam
tresnuo. Za trenutak mi je sve bilo mutno pred očima. Onda mi se pogled
razbistrio i počeo sam da pogledom tražim ranac. Bio sam očajan, jer mi se
činio udaljenijim nego ikad ranije. Povređena leva ruka mi je visila uz telo.
Pružio sam desnu ruku naviše. Još samo šest inča. Sve što mi treba je samo
šest inča više, mislio sam.
Naslonivši se grudnim košem na stenu, stajao sam na vrhovima prstiju, i
drhteći od pulsirajućegi bola koji sam osećao u kukovima, bokovima i
rebrima, istegao sam se koliko sam god mogao, a onda trijumfalno izdahnuo
kada sam dotakao kaiš ranca.
Isparavanja od potoka učinila su da najlon kaiša bude klizav. Kaiš mi je
iskliznuo, ali sam odmah zgrabio naramenicu, držeći ivice vrhovima prstiju i
to ovog puta držeći ih svom snagom. Vukao sam ranac ka ivici, prema
provaliji, pokušavajući da ga oslobodim grane za koju se zakačio. Povukao
sam jedanput, dvaput i iznenada sam osetio kao da nema težine, kada se
ranac oslobodio.
Padajući, spustio sam se na zaravan. Vrisnuo sam kad sam povređenom
rukom udario o tlo, ali nisam sebi smeo dozvoliti da mislim o tome. Morao
sam da se koncentrišem samo na svoju zdravu ruku koja je visila preko ivice,
dok se ranac ljuljao na vrhovima mojih prstiju.
Pažljivo, skotrljao sam se na leđa i spustio ranac na grudi. Zbog
povećanog izlivanja krvi iz ruke, morao sam da odolim iskušenju da se
odmorim. Osećajući mučninu, otvorio sam ranac, napipao rukom vindjaknu i
kišni mantil, gurnuo Ziplok torbice sa hranom za putovanje u stranu i
pronašao plastičnu kutiju sa opremom za prvu pomoć.
Nespretno sam otvorio kutiju uplašen time što sam pronašao samo
zavoje od gaze i meke tufere od dva inča, makazice, antiseptičku četkicu,
antibiotik krem i plastičnu flašicu Tilenola. Ništa od toga ne može da
zaustavi krvarenje.
Utega, mislio sam. Upotrebiću svoj kaiš. Vezaću ga oko ruke i...
Ali kad sam otkopčao kaiš, setio sam se da sam negde pročitao da su
utege opasne, i o rizicima od zagrušenja krvi i gangrene, ako ne bi došlo do
skidanja utege u pravo vreme.
U čemu je razlika? pomislio sam. Mogu da iskrvarim na smrt pre nego
što bih uspeo da umrem od gangrene. Utega koja pritiska ranu. Sve što sam
čitao o krvarenjima naglašavalo je da je zavoj koji pritiska ranu bezbedan
način da se zaustavi krvarenje, nešto što napravi pritisak na ranu, a da se ne
prekida tok krvi. Ali gde da pronađem tako nešto?
Krvarenje se pogoršalo.
Možda zato što sam pretrpeo i slabiji udarac u glavu, trebalo mi je više
vremena nego obično da se setim još nečeg što se možda nalazilo u rancu.
Jednom kada je Kejt putovala u Pariz preko koledža, istegla je članak i bolno
je hramala od apoteke do apoteke, pokušavajući da pronađe Ejs-zavoj, široki,
dugačak, elastičan materijal koji se može obmotati oko istegnuća, kako bi
povređena oblast bila na neki način ojačana. Od tada, uvek kad je putovala,
postarala bi se da u svom prtljagu ima takav zavoj i uvek je vodila računa o
tome da i meni upakuje jedan.
Osećajući još veću vrtoglavicu, upotrebio sam svoju desnu ruku da
pretražim ranac. Gde je? mislio sam. Ne bi ličilo na Kejt da ga ne spakuje.
Ali, zaboga, izgleda da ovog puta nije.
Očajan, taman sam pomislio da sve istresem, kada sam primetio
ispupčenje na jednoj strani ranca.
Boreći se da razbistrim svoj um, otkopčao sam rajsferšlus na džepu
ranca i skoro sam zaplakao kad sam pronašao savijen elastični zavoj.
Nespretno pokušavajući jednom rukom i koristeći povremeno svoje zube
kako bih otvorio paketić, očistio sam ugruške krvi antiseptičkom četkicom,
namazao preko antibiotičku mast za rane, i pritisnuo sam nekoliko mekih
tufera preko toga. Krv ih je natopila. Žureći, uvio sam eleastični zavoj oko
svoje leve mišice.
Umotavajući zavoj oko ruke, sloj preko sloja, mogao sam videti kako
krv natapa svaki od njih.
Brzo sam uvio više slojeva, jače ih stežući i brinući se što je tako malo
zavoja ostalo. Molio sam se da krv ne natopi sav. Još dva sloja. Jedan.
Prikopčao sam krajeve sa dve zihernadle koje su se nalazile skupa sa
zavojem. A onda sam gledao u ruku, drhteći, skoncentrisan na to da vidim
hoće li krv probiti zavoj.
Za trenutak sam se uplašio da će se bež boja zavoja pretvoriti u roza, a
zatim u crvenu boju. Zadržao sam dah i opustio sam se tek kada sam video
da se mala oblast ružičaste boje nije širila.
Kristal u mom satu se razbio, a skazaljke su se zaustavile na dva i deset.
Nisam imao predstavu koliko dugo sam se nalazio na toj zaravni, ali kada
sam se zagledao kroz izmaglicu iznad potoka, izgledalo je da se sunce više
približilo zapadu nego što sam očekivao s obzirom na malo vremena koje je
prošlo od trenutka mog pada. Očigledno da sam bio u nesvesti duže nego što
se to meni činilo.
Zurio sam ka ivici, ali i dalje nisam video Pita i Džejsona. Daj im
vremena, mislio sam. Problem je bio u tome da ću se, ako uskoro ne izađem
iz ove zaravni, naći u goroj nevolji.
Ja nisam bio neko ko je stvoren za život u prirodi - i to sam sigurno
dokazao. Ali nije bilo moguće živeti u planinskoj državi, kao što je Kolorado,
a da u novinama ne pročitaš ili na televizijskim vestima ne čuješ priče o
opasnosti od smrzavanja. Izletnici su umeli da se zapute u planine samo u
šortsevima i majicama. Zadesila bi ih iznenadna oluja. Ako bi temperatura
pala, i ako bi izletnici bili više od tri sata bez tople odeće i napitaka, koji bi
podigli njihovu telesnu temperaturu koja bi rapidno padala, umirali su od
hladnoće.
Ležeći na vlažnoj, prohladnoj zaravni, drhtao sam. Ruke i stopala su mi
utrnuli. Ako ne izađem uskoro iz ove zaravni, mislio sam, neće biti važno što
sam zaustavio krvarenje. Pad temperature će me ubiti.
Pokušavao sam da smislim kako da se uspnem oštrom strminom do
sledeće zaravni, a onda kosinom od labavog kamenja do ivice litice. Znao
sam da se neću moći oslanjati na povređenu ruku. Jedini drugi način da
izađem iz ove zaravni bio je...
Gledao sam dole pokušavajući da shvatim, na koji to način stena vodi do
izvora. Video sam strmu kosinu izbočina, tako da je zaravan ispod mene bila
udaljena pet stopa, a sledeća duplo više. Nisam hteo ni da razmišljam o
daljim preprekama.
 Ali sunce je već prešlo preko ivice stene. Dno provalije bilo je u senci.
Iako je bilo tek kasno popodne, veče će se, ipak, brzo spustiti. A okolne
planine će sakriti sunčevu svetlost ranije nego što sam ja navikao. A kad
padne veče, ne mogu se nadati da me mogu spasiti pre nego što svane.
Do tada ću već biti mrtav.
Bol od pokreta se pojačavao dok sam prebacivao ranac na leđa, spustio
se na stomak, i izvijao preko ivice. Zanjihao sam se koliko god je to moja
zdrava ruka dozvoljavala, a onda pustio.
Šok od pada me je pogodio do kostiju. Skoro sam se onesvestio. Puzeći
preko ivice sledeće izbočine, iscepao sam košulju i izranjavio grudni koš.
Moje izgrebano koleno se, takođe, moglo videti kroz pocepani džins.
Naprežući se da kontrolišem svoje emocije, uporno sam nastavio da se
spuštam. Nekoliko tačaka koje su odozgo izgledale neosvojivo, zapravo nisu
bile takve, već su to bile krečnjačke stene koje su delovale poput stepenica.
A druge tačke koje su mi delovale jednostavno, bile su zastrašujući teške.
Kad sam stigao do kraja, sunčeva svetlost je izbledela. Pošto se zvuk
potoka činio bližim, spuštao sam se sa većom predostrožnošću. Dok sam
proveravao tlo pod nogama, skoro sam pao kada se krečnjačka stena
pomerila pod mojom težinom i skotrljala se na dno provalije. Kako se suton
spuštao, tako je i izmaglica od potoka postajala gušća, prskajući moje lice,
natapajući mi odeću, i čineći da drhtim još više. Setio sam se da sam čitao da
žrtve hipotermije, počnu da, kad su blizu kraja, bulazne, nesvesne onog što je
oko njih. Borio sam se da mislim jasno.
Pa ipak, stigao sam do dna provalije pre nego što sam to shvatio, skoro
stajući u ustalasali tok potoka, toliko zaglušen njegovom bukom, da nisam
bio ni svestan koliko sam mu blizu. Teturajući se unazad, skoro sam iščašio
članak. Nervozan zbog jasnog kontrasta između plavog neba koje se videlo
iznad provalije i tame koja se zgušnjavala u njoj samoj, pomerao sam se u
pravcu zvuka penušave vode vrlo pažljivo. Kvasili su me mlazovi vode.
Dok se provalija ispod mene spuštala ka svom tamnom dnu, brinuo sam
se da li sam slomio nogu tokom ovog svog bekstva.
Našao sam put preko glatkih stena, grabeći krečnjačke stene, dok su mi
um i telo bili tako utrnuli da mi je bio potreban minut da osetim da je ono na
šta sam se naslonio bilo drvo jasike, a ne krečnjačka stena. Kao i činjenica
da sam, dok je sunčeva svetlost počela je da dopire do mene, odbijajući se o
stene, upravo napustio provaliju i spoticao se kroz šumu.
Skoro je gotovo, rekao sam sebi. Sve što treba sada da radim je da
pratim potok između stabala do jezera. Dok su se moji koraci ubrzavali,
zamišljao sam kako otvaram auto. Unapred sam proživljavao osećanje
olakšanja koje ću imati kad uđem u auto i uključim motor i grejanje i osetim
kako me preliva topao vazduh, dok se presvlačim u toplu odeću iz svog
kofera.
"Džjesone! Piti!"
Teturao sam između jasika ka ivici jezera i trepćući gledao kroz
polumrak koji se spuštao ka drugoj strani jezera.
Kao da mi je utroba potonula, kada sam video da auto nije tamo.
I to se može jednostavno objasniti. Piti i Džejson su otišli po pomoć,
mislio sam. Vratiće se uskoro. Sve što treba da uradim je da; dopuzim do
šatora i pokušam da se ugrejem.
Ali i šator je, takođe, nestao.
"Ne!" Vene u mom vratu su mogle pući od naprezanja, ali nisam mogao
da prestanem da vičem.
 Glava 16.
Ljutnja je veoma jaka emocija. Tokom pada, dolazile su mi sumnje, ali
sam uspevao da ih potisnem, suviše okupiran time da preživim. I tada sam
pokušavao da kažem sebi da nisam u pravu. Na kraju krajeva, mogućnost da
me moj brat gurne sa stene bila je nezamisliva, posebno s obzirom na breme
krivice koje sam nosio sa sobom.
Moj Bože, šta je Piti uradio sa Džejsonom?
Besan, drhteći toliko da su mi zubi cvokotali, strgnuo sam sa sebe vlažnu
košulju, izvukao svoju teksas jaknu iz ranca, i brzo je obukao preko golog
tela. Jakna, je bila vlažna zato što se nalazila blizu potoka, ali sam se u njoj,
ipak, osećao mnogo bolje u poređenju sa onim što sam ranije imao na sebi.
Ali to nije bilo dovoljno. Mislio sam kako moram da naložim vatru i
osušim svoje farmerke, čarape i cipele. Nakon što sam otvorio džep na rancu
i utvrdio da je metalna kutija šibica stvarno bila vodoootporna kao što je
službenik za kampersku opremu i tvrdio, otišao sam do jasikove šume po
drva za potpalu.
Povetarac je činio da moje vlažne farmerke budu hladne, a prolazio je i
kroz moju jaknu. Obgrlio sam se, pokušavajući da akumuliram malo toplote,
ali sam drhtao više nego ikada. Ne znajući šta da radim, pokušao sam da
napravim mesto za logorsku vatru poput onog na drugoj strani jezera, i
raščišćavajući prostor, ređao sam stene ukrug. Stavio sam prutiće i suvo lišće
u sredinu, zatim neke polomljene grane preko njih, i kresnuo šibicu, ali se
moja ruka toliko tresla, da se, dok sam pokušavao da ga približim lišću,
plamen i ugasio. Pokušao sam ponovo, očajnički se trudeći da mi ruka bude
mirna, skoncentrisan na to da držim pod kontrolom mišiće ruke, i ovog puta
je plamen uspeo da dotakne lišće, dim se podigao i vatra je zapucketala.
Bio sam strašno žedan, ali kada sam potražio čuturicu koja mi je bila
prikačena za pojas, nje nije bila tamo. Uplašio sam se ne samo zato što sam
je izgubio, već i zbog toga što sam to tek sad primetio. Jezik mi je bio tako
suv da se prilepio za nepca. Potok koji je hučao u blizini me je mamio da
odem do njega, i rukom zagrabim vodu, ali nisam znao ima li u njemu nekih
bakterija. Nisam se usudio da rizikujem da se razbolim. Od povraćanja ili
dijareje bih dehidrirao još više.
Sunčeva svetlost se polako gasila. Morao sam da sakupim sve grane
koje sam mogao. I dok su poslednji zraci sunca zalazili za Planine, radio sam
brzo, vukući polomljene velike grane. Veče se spustilo prerano.
Ali ono nije bilo toliko tamno koliko su bile tamne moje misli. Džejson.
Da li ga je Piti povredio? Molim Te Bože, zaštiti mog sina. Molim Te.
Ponavljao sam tu reč poput mantre dok me je večernja svežina terala da
se primaknem bliže vatri. Borio sam se sa potrebom da se ugrejem i strahom
da ne potrošim sve rezerve za ogrev pre nego što padne noć.
Podigao sam svoju košulju koju sam skinuo. Dok sam je držao iznad
vatre i okretao je, bojao sam se da je mogu pre zapaliti, nego osuštiti. Iako su
delovi košulje bili u ritama, opet bi i takva košulja značila jedan sloj odeće
više. Mrzeći što moram da izložim grudni koš i leđa hladnoći, brzo sam
skinuo jaknu i obukao košulju, a onda ponovo jaknu preko. Izvukao sam
kišnu kabanicu, i nju obukao, takođe, stavljajući kapuljaču preko glave, da
bih bio što zaštićeniji. Ruke su mi se ledile od hladnoće. Trljajući ih iznad
vatre, prebacivao sam sebi što nisam bio dovoljno pametan, da ponesem i
rukavice.
Do đavola, da sam bio dovoljno pametan, nikada ne bih pozvao Pita u
svoj dom. Ali, koliko god da sam se trudio da u prethodnih nekoliko dana
otkrijem neke znake upozorenja, nisam se mogao setiti nijednog.
Ti kopile! Vikao sam u sebi, a onda se pokajao i zbog te reči, i mrzeo
samog sebe što vređam svoje roditelje. Svaka psovka koje sam se mogao
setiti je nekako uključivala i njih, ali ono što se dogodilo nije bila njihova
krivica. To je bila moja krivica.
Metereolog je predvideo pad na 40 stepeni po Farenhajtu. Ako bih
zaspao, a plamen se ugasio, moja telesna temperatura bi se mogla tako
spustiti da se nikad i ne probudim. Mislio sam na tople vreće za spavanje
koje su se nalazile u kolima. Zamišljao sam kako otkopčavam rajsferšlus na
jednoj od njih i....
Budeći se u cik zore, video sam da ležim na hladnoj travi pored jedva
svetlucavog žara. Uplašeno sam pokušavao da uposlim svoju desnu ruku,
skupio sam šaku grančica, štapom ih gurnuo među ugljevlje koje je tinjalo
pokriveno pepelom, i posmatrao kako grančice zahvata plamen. Nespretno,
dodao sam veće komade, dok je moja utrnulost polako prolazila, ali ne i strah
od smrti zbog izloženosti hladnoći. Suvih usta, pokušao sam da pojedem
nešto kikirikija i suvog grožda. Molitva za Džejsona mi je pomogla da
pokrenem svoje misli. Pazeći na vatru, brundao sarn protiv Pita.
Mrzeo sam ga.
I ostao budan.
 Glava 17.

Prvo je osećaj bio tako mek da mi se činilo da ja to zamišljam, neko

nevidljivo hladno perje koje je golicalo moje lice u tami. A onda sam čuo
prigušeno šištanje koje je dopiralo od ugrejanih stena oko vatre. U mojoj
zbunjenosti, to me je podsetilo na šištanje koje je pravio naš aparat za kafu
ako bi neke kapi pale sa poklopca na grejač. Odjednom su naleti snega
postali jači, a vetar koji ih je donosio postao je hladniji.
Dolazio sam sebi od ošamućenosti u kojoj sam se nalazio, dok je
uskovitlanost snega oko mene pružala utisak lažnog sivila svanulog jutra.
Moj prvi instinkt bio je da nagomilam više drva na vatru, ali sneg se topio i
gasio je, kako su pahuljice padale na toplo kamenje oko vatre, i dok je sunce
tek pokušavalo da izađe boreći se sa vrhovitna planina na istoku, imao sam
dovoljno svetla da vidim da se trava oko mene zabelela. Tamni oblaci su bili
tako nisko. I uprkos dodatnim drvima koja sam bacio na vatru, plamen se
smanjivao. Podigao se dim.
U panici, prebacio sam ranac preko ramena. Kao što je Piti rekao
Džejsonu, kada smo sišli sa autoputa, početkom juna, ipak, nije bilo prekasno
za sneg u planinama: Na TV-u su meteorolozi ponekad upozoravali ljude, da
se na visokoj nadmorskoj visini, vreme može pogoršati bez ikakvog
prethodnog upozorenja. Pošto nisu najavili pogoršanje vremena, ja sam mislio
da sa kolima i šatorom, nemamo nikakvih razloga za brigu. Sada sam psovao
sebe sto nisam napravio bolje planove.
Do autoputa se kolima moglo stići za pola sata. Mršteći se na oblake
koji su se preteće zgušnjavali, pokušao sam da izračunam koliko bi mi
vremena trebalo pešice. Put koji je vodio u planine bio je tako loš, teren tako
težak, da većinu vremena nisam mogao da vozim više od dvadeset milja na
sat. To bi značilo da je autoput bio udaljen deset milja. Ali, s obzirom na to
da me je boleo članak na nozi, da pređem tih deset milja možda bi mi bilo
potrebno pet ili šest sati pešačenja. U odeći suviše tananoj za hladnoću.
Osim toga kako se susnežica pojačavala, sprečavajući da vidim jezero,
shvatio sam da verovatno ne bih bio u stanju da pronađem put koji je vodio
do autoputa, i da rizikujem da se vrtim u krug, dok ne padnem.
 Naravno, da sam znao kako da koristim kompas, koji mi je prodao
prodavac kamperske opreme, možda bi moje šanse bile drugačije. Ali
žaljenje nije bila emocija koja bi doprinela snazi potrebnoj za preživljavanje.
Strah za Džejsona jeste. Gnev na Pita. takođe.
Misleći o Džejsonu, iznenada sam se setio poslednjeg puta kad sam ga
video. Kad je stajao na steni. "Gde je pećina koju si pomenuo?", pitao je.
Pećina.
Kad bih mogao da je pronađem pre nego što se oluja pogorša...
Boreći se da sakupim snagu, teturajući, zašao sam među drveće. Osetio
sam olakšanje spazivši potok i počeo da se saplićem nazad ka njemu, ne da
bih pio iz njega, nego da bi mi bio linija vodilja. Beli veo me je obavijao dok
sam pratio ustalasalu vodu kroz drveće. Pahuljice su postale gušće. Sneg sa
zemlje je pokrio moje patike za tenis.
Moje patike za tenis.
Kupio sam kompas koji nisam znao da koristim, a onda, ipak, nisam
poslušao savet prodavca kamperske opreme da kupim i jake izletničke
čizme. One mi neće biti potrebne, rekao sam mu. Ne planiramo neke teže
aktivnosti.
Počeo sam da gubim osećaj u stopalima. Hramajući, hodao sam
kosinom, brinući se da se ne okliznem na stene ispod snega i padnem.
Mogu li se osloniti na svoje sećanje, u vezi sa tim gde se nalazi pećina?
Sve što sam znao je da se nalazi na drugoj strani potoka, i da je to bio jedva
primetan otvor u steni, za koji sam, kao trinaestogodišnji dečak, mislio da je
velik.
Kosina se sužavala u strmi greben, koji je skretao nalevo. Dok sam
teško koračao duž njega, jasike su se pretvorile u borovo drveće. Grane su
me udarale po rukama i grebale mi lice. I dok je sneg padao u još gušćim
naletima, uplašio sam se da spotičući se ne prođem pored pećine, a da je i ne
vidim. Da je leto, izletnici bi mogli da nađu moje telo, ili ono što bi ostalo od
njega nakon što bi se šumski lešinari pogostili.
Ja sam arhitekta, a ne stručnjak za preživljavanje, mislio sam.
Jedva sam osećao prste na rukama. Zašto, zaboga, nisam stavio rukavice
u svoj ranac? Bio sam tako glup, da zaslužujem da umrem.
Pokušavajući da izbegnem granu bora, izgubio sam tlo pod nogama, pao,
i skoro tresnuo glavom o stenu sa desne strane. Baš sam glup. Zaslužujem
da...
 Glava 18.
Arhitekta.
Neodređena misao lutala je mojim zamagljenim mislima.
Znam kako da....
Pod pritiskom misli, okrenuo sam se ka steni, o koju sam skoro udario
glavom,
Ja gradim stvari.
Kada sam, boreći se, uspeo da ustanem, video sam da je krečnjak
dopirao do visine mog grudnog koša. Drugi krečnjak, pet koraka ulevo, bio je
samo malo niži. Krečnjaci su se jednom stranom naslanjali na stenu i time
formirali pozadinski zid.
Ja gradim stvari, ponovio sam.
Zateturao sam se ka borovoj grani koju sam pokušao da izbegnem,
skupio svu svoju snagu, i osetio talas nade, kada je zvuk krc prekinuo glatku
tišinu. Trudeći se koliko sam god mogao, vukao sam grane kroz sneg do
krečnjačkih stena i podigao je na vrh, međusobno ih povezujući. Posrćući,
ponovio sam taj proces nekoliko Puta, preklapajući iglice grana, i
pokušavajući da formiram krov.
Hladnoća je činila da su me ruke toliko bolele, da su mi tekle suze iz
očiju, zamrzavajući se na mojim obrazima, ali nisam imao vremena da
gurnem ruke, tako povredene i krvave, pod svoju kišnu kabanicu, kako bih
pokušao da ih ugrejem na grudima.
Imao sam previše toga da uradim. Kamenje, veličine fudbalskih lopti,
koristio sam da njima pritisnem krajeve grana. U delirijumu, šutirao sam sneg
sa tla između krečnjačkih stena, gomilajući ga u nanose van utočišta. Uglavio
sam dve grane tih borovih grančica na ulazu u utočište, formirajući još jednu
odbranu od vetra. Bez obzira na to koliko su me ruke bolele, nisam mogao da
se zaustavim. Morao sam da nađem suvo pruće, lišće, i grane i da ih
nagomilam iza u zaklonu.
Ostavio sam mali otvor pozadi, na mestu gde je krečnjak doticao stene,
nadajući se da će dim tuda izlaziti. Tako zaštićen od vetra i snega koji je
padao, osećao sam se manje uplašeno od hladnoće.
 Činilo mi se da su mi ruke bile poput šapa, dok sam nespretno gomilao
manju hrpu lišća i pruća, a zatim u tami pokušavao da otvorim kutiju šibica i
izmamim varnicu iz njih. Jedva sam izvukao jednu šibicu. Prsti kao da više
nisu pripadali meni. Nikako nisam uspevao da je upalim. A pošto se plamen
skoro ugasio, na kraju sam morao da upotrebim sledeću šibicu, i ona je,
hvala Bogu, blesnula plamičkom, kada sam pokušao da je upalim. Ispala mi
je iz ruku u hrpu lišća i pruća, nastavljajući da gori, i formirajući mali
palamen. Dim se podigao. Zadržavao sam dah kako ne bih kašljao. Pod
pritiskom toplote, dim je vijugao prema otvoru koji se nalazio pozadi.
Grlo mi je bilo tako suvo da je delovalo kao naduveno,
onemogućavajući ulaženje vazduha u moja pluća. Očajnički želeći da nešto
popijem, ispružio sam desnu ruku, koju nisam osećao, napolje, i u mraku,
natrpao sneg u usta. Istog trenutka sam zažalio. Sneg koji se topio učinio je
moje usne i jezik još više utrnulim. Drhteći, osetio sam da mi je još hladnije.
Kao u izmaglici, setio sam se reportaža na TV-u koje su upozoravale
izletnike uhvaćene u vejavici da ne jedu sneg kako bi ovlažili usta. Tada bi
koristili mnogo više telesne temperature za topljenje snega u svojim ustima i
time bi rizik da umru od hipotermije bio veći.
Mala količina vode, dobijena od istopljenog snega, nije mi ništa
pomogla. Skoro odmah, usta su mi ponovo postala suva. Jezik naduven od
žedi kao da mi je ispunjavao celu usnu duplju. To koliko sam dugo, kao u
izmaglici, gledao metalnu kutiju šibica pre nego što su se moje zbrkane misli
dovoljno raščistile da bih shvatio šta treba da radim, pokazivalo je koliko
sam bio ošamućen. Drhteći, stavio sam šibice u plastičnu kutiju prve pomoći.
Onda sam podigao metalnu kutiju, ispružio ruku na vetar, sačekao da se taj
mali kontejner napuni snegom, a zatim ga stavio blizu vatre.
Polako, snežni kristali su se otopili. Brinući se da ne izgorim ruku,
navukao sam rukav košulje preko prstiju pre nego što sam uhvatio vruću
metalnu kutiju i povukao je od vatre. Metal je bio širok samo pola inča, a
kutija oblika kocke, dva inča sa dva, ali meni se činilo kao da je to bila čaša
od šesnaest unci, toliko neodoljivom se činila mala količina vode u njoj.
Naterao sam sebe da sačekam da se voda ohladi.
Konačno, više nisam mogao da budem strpljiv. Rukavom košulje sam
podigao metalnu kutiju. Približio sam je blizu usana, duvao da je ohladim, a
onda ispio malo tople, gorke vode. Moja sasušena usta su upila svu vodu pre
nego što je stigla do mog grla. Pohlepno sam ispružio ruku napolje i napunio
kutiju sa još snega. Toplota koja se zadržala u metalu pretvorila je sneg u
vodu, te nije bilo ni potrebno da približim metalnu kutiju vatri. Ponovo sam
sve žedno ispio. I opet, voda nije ni stigla do mog grla. Opet sam napunio
kontejner, stavio ga blizu vatre i dodao još nekoliko grana na plamen.
To je postalo poput šablona. Kada su mi usta i grlo bili dovoljno vlažni,
izvadio sam plastičnu kesicu kikirikija i suvog grožda iz ranca i žvakao ih
polako kako bi duže trajali. Brinući se za Džejsona i mrzeći Pita, piljio sam u
vatru.
 Glava 19.

Nejasno se sećam da sam izašao da raščistim zbrku oko otvora kroz koji
je izlazio dim i da pronađem više ogreva. Svega ostalog se sećam kao u
magli. Nekoliko puta, kad bih se probudio, bio je ugašen plamen. U tim
okolnostima, sve što me je sačuvalo da se ne smrznem na smrt je bila toplota
koju su krečnjačke stene zadržale u sebi.
Kada sam primetio da je zavoj koji je pritiskao ranu na mojoj j
podlaktici postao potpuno ružičast od krvarenja ispod njega, užasnuto
reagovao - moja ruka kao da je pripadala nekom drugom.
Čak i kada sam nazreo sunčevu svetlost iza grana i osetio vetar na ulazu
u svoj zaklon, činio sam se neobično odvojenim od svega toga. Najzad sam
otkrio da je prošao jedan ceo dan, ali dok sam bio kao zarobljen u tom
zaklonu, delovalo je da se vreme jedva pomera.
Verovatno bih ošamućeno ležao sve dok me ne bi izdala sva snaga, da
nije bilo vode koja je kapala kroz krov. Ledene kapi su padale na moje očne
kapke, donoseći otrežnjenje. Sunčeva svetlost je bila bolno blistava. Pomerio
sam glavu. Kapi su upale u moja usta, noseći nejasan ukus terpentina od
smole na borovim granama. Zakašljao sam se i ispljunuo vodu, pokušavajući
da pronađem suvo mesto.
Sve više kapi padalo je oko mene, podižući dim sa skoro ugasle vatre.
Kašljući, zgrabio sam ranac i, spotičući se, na kolenima, izašao, pomerajući
grane na ulazu. Toplota sunca je delovala raskošno. Sneg je padao sa drveća.
Potočići su počeli da se formiraju. Stojeći u snegu koji se topio, moja stopala
i potkolenice su ponovo bili mokri, ali sam tu vlagu drugačije osećao, jer me
je sunce grejalo, tako da nisam drhtao.
Po položaju sunca na istoku, procenio sam da je negde sredina jutra.
Koliko god da se moje telo opiralo kretanju, znao sam da ako ne iskoristim
prednost poboljšanih vremenskih prilika, možda nikada neću imati drugu
šansu.
Pogledao sam nazad na zaklon i to je bio dug pogled. Delovao je labavo
i slabo, kao da ga je dete sastavilo, ali, ipak, nikada nisam osetio veći ponos,
na nešto što sam ja napravio.
 Počeo sam da silazim. Svetlo koje se odbijalo od snega zaslepljivalo mi
je oči. Do doba dana, kad se sunce nalazilo tačno iznad moje glave, većina
snega se istopila, a tlo je već bilo blatnjavo, kad sam prelazio preko prve
livade. Pa ipak, put je i dalje bio delimično sakriven i pošto skoro nije bilo
ničega što me je moglo uputiti, sve što sam mogao uraditi je da nastavim da
silazim, sa ciljem da stignem do razmaka među stablima jer sam se nadao da
se između njih, verovatno, nalazi put.
Ne sećam se da sam stigao do Autoputa broj 9, ni da sam se tamo
onesvestio, ni da me je pronašao motociklista koji je prolazio. Očigledno, to
je bilo negde predveče. Probudio sam se na maloj klinici u gradu po imenu
Frisko.
Do tada su već alarmirali i državnog šerifa. On se naginjao preko mog
kreveta i hteo je da zna šta mi se dogodilo. Kasnije sam saznao da mu je
trebalo dvadeset minuta da od mene čuje povezanu sliku događaja. Stalno
sam dovikivao Džejsonu da se nalazi nadohvat mojih ruku i da mu mogu
pomoći.
Lekar je zakrpio moju levu podlakticu. Dezinfikovao je i zavojem
obavio moje šake, za koje se bojao da možda imaju promrzline.
Državni šerif se vratio posle obavljenog telefonskog razgovora.
"Gospodine Dening, policija iz Denvera je poslala patrolna kola do vaše
kuće. Sva su svetla bila ugašena. Niko nije otvorio na zvuk zvona na
vratima. Kada su usmerili baterijsku lampu kroz prozor vaše garaže, videli su
vaš 'ford ekspedišn'."
"U garaži? To nema nikakvog smisla. Zašto bi se Pit vraćao do kuće?"
Pogodila me je grozna implikacija. "Isuse."
Pokušao sam da se nekako izvučem iz kreveta. Lekar i državni šerif su
jedva uspeli zajedno da me zaustave.
"Policajci su razbili prozor i ušli u vašu kuću. Pretražili su celu kuću.
Napuštena je. Gospodine Dening, da li imate jos neko vozilo?"
"Kakve veze ima..." Pognuo sam glavu. "Moja supruga ima : Volvo'."
"On nije u garaži."
Ni to nije imalo smisla; "To kopile mora da ga je uzelo. Zašto? I gde su
mi žena i sin?" Izraz zabrinutosti koji se pojačavao na licu šerifa je govorio
da mi nije sve rekao.
"Glavna spavaća soba i soba vašeg sina su ispreturane", rekao je šerif.
 "Šta?"
"Fioke su povađene, odeća razbacana. Policajcima u Denveru je
izgledalo kao da je neko rasturio te spavaće sobe u strašnoj žurbi."
Vrištao sam.
 DRUGI DEO

Glava 1.

Bez obzira na to koliko sam očajnicki želeo da idem kući, doktori su

odbijali da me otpuste do sledećeg jutra. Državni šerif me je odvezao nazad
u Denver. Desni zglob me je boleo od antibiotika kojimi je doktor dao.
Nakon dva dana bez hrane, trebalo je da se osećam izgladnelo, ali je emotivni
šok koji sam doživeo, ubio apetit. Morao sam sebe da nateram da polako
jedem bananu i ispijam male gutljaje soka od narandže.
Kad smo ušli u moju ulicu, video sam javorovo drveće ispred naše
viktorijanske kuće, kombi i prikolicu na putu ka garaži, kao i kola denverske
policije na ivici trotoara. Nešto dalje nalazili su se ostali automobili i dva
kamiona lokalne TV stanice.
Dok sam izlazio iz džipa, prepoznao sam novinarku koja je išla ka meni,
naoružana mikrofonom, a kamerman je išao iza nje. Novinar, po istom
zadatku, sa supraničke TV stanice nije bio daleko iza nje. I iz ostalih kola su
izlazili reporteri.
"Kako su, zaboga, saznali?", pitao sam.
"Udite u kuću."
Raširivši ruke, državni šerif je formirao barijeru, dok sam ja hrarnao
preko travnjaka. Pantalone i košulja koje mi je doktor pozajmio (zato što su
moje stvari bile u ritama) visile su sa mene, povećavajući moj osećaj
slabosti.
Uspeo sam da uđem u kuću i zatvorim vrata, blokirajući time buku koju
su podizali reporteri pozivajući me. Ali zamenili su ih drugi glasovi.
Policijski službenik, nekoliko muškaraca u sportskim sakoima i drugi, držeći
laboratorijsku opremu, stajali su u dnevnoj sobi, razgovarajući.
Jedan od muškaraca, sa brkovima, krupne građe, primetio me je u foajeu
i prišao mi je. "Vi ste gospodin Dening?"
Od samog klimanja glavom, zavrtelo mi se u glavi.
 "Ja sam poručnik Veber. Ovo je potporučnik Pendlton."
Predstavio je mlađeg, vitkijeg čoveka, glatko obrijanog.
"Proverili smo prizemlje, podrum i prostor oko drveća u zadnjem
dvorištu. Nema nikakvog traga od vaše supruge i sina."
Za trenutak, nisam shvatio o čemu je detektiv govorio. Policajci koji su
prethodne noći provalili u kuću, rekli su da Kejt i Džejson nisu u njoj. Ako ih
je Pit negde odveo Kejtinim "volvom", zašto onda policija sada proverava
prizemlje i....
Pozlilo mi je kada sam shvatio da su tragali za dobro sakrivenim
leševima.
"Ne izgledate dobro, gospodine Dening. Bolje sedite." Veber me je uveo
u dnevnu sobu, a ostali muškarci su se pomerili u stranu. "Doneću vam malo
vode. "
Uprkos tečnosti koju mi je lekar davao i dalje sam se osećao
dehidriranim. Kada se detektiv vratio sa punom čašom vode, za trenutak sam
bio dezorijentisan, i imao sam utisak kao da se nalazim u njegovoj kući, a ja
sam mu gost. Svojim, zavojem uvijenim rukama, uhvatio sam nezgodno čašu
i ispio gutljaj. Ali, stomak mi se bunio. Uspeo sam da pitam: "Imate li ideju
gde bi mogli da budu moja supruga i sin?"
"Još uvek ne", rekao je Veber. "Državna policija se oslonila na ono što
ste im vi rekli, ali moramo da vam postavimo neka pitanja." Pogledao je
ogrebotine na mom licu. "Da li se osećate dovoljno jakim da možete da na
njih odgovorite?"
"Što pre odgovorim na ta pitanja, pre ću dobiti svoju porodicu nazad."
Izmenjali su poglede, a ja sam tek kasnije razumeo - da oni nisu bili tako
ubeđeni kao ja, da ću dobiti svoju porodicu nazad.
"Pomoglo bi ako..." Pendelton je bacio pogled na mesto gde su vrhovi
mojih prstiju provirivali ispod zavoja na mojim rukama. "Treba da uzmemo
vaše otiske prstiju."
"Da uzmete moje... Ali zašto biste..."
"Da bismo mogli da razlikujemo vaše otiske prstiju od otisaka prstiju
čoveka koji je kidnapovao vašu porodicu. Koja je bila njegova spavaća
soba?"
"Idite na levu stranu od vrha stepenica." Osetio sam da mi ponestaje
daha. "Soba na kraju hodnika. Desno."
 "To je soba sa bejzbol rukavicom na krevetu", Veber je rekao tehničaru.
"Bejzbol rukavicom?" Napeto sam rekao. "Na njegovom krevetu?"
Pendelton se namrštio. "Da. Da li je to nešto važno?"
"Rukavica je nekad davno pripadala Pitu."
"Ne razumem."
"Time što ju je ostavio on je rekao da ne želi ništa prokleto. Zato što je
dobio nešto bolje."
"Usporite malo, gospodine Dening. Ne možemo da vas pratimo.".
Dok je tehničar pritiskao vrhove mojih prstiju na mastilom natopljeni
jastučić, a zatim na list papira koji je imao označeni prostor za svaki prst,
objašnjavao sam im, trudeći se koliko sam god mogao da bi me razumeli.
 Glava 2.
"Davno izgubljeni brat?"
"Neka mi je Bog u pomoći, ali da."
"Ali kako ste znali da je to stvarno vaš brat?"
"Rekao mi je stvari koje je samo moj brat mogao znati."
Detektivi su ponovo razmenili isti pogled.
"Šta nije u redu?"
"To je samo ideja", rekao je Veber. "Ali možda ste čuli ono što ste hteli
da čujete. Neki prevaranti su vrlo vešti u tome da njihove uopštene izjave
zvuče specifično. A pri tom osobe koje oni pokušavaju da prevare same
popunjavaju praznine."
"Ne. Testirao sam ga. Svaki detalj koji je rekao je bio tačan."
"Oni mogu da budu vrlo pametni."
"Ali to nema smisla. Motiv prevaranta bio bi pljačka. Sve što onda bilo
potrebno da uradi je da sačeka dok Kejt i ja ne odemo na posao jer je
Džejson tad već u školi. Mogao je da ima ceo dan na raspolaganju da
isprazni kuću. Nije bilo potrebno da pokuša da me ubije. To je bilo lično. To
je Piti ravnao račune."
Pendelton je napravio gest smirujući me. "Mi samo pokušavamo da
steknemo sliku čoveka koga tražimo."
"Zaboga, prevarant ne bi bio toliko glup da optužbi za pljačku doda
ubistvo i kidnapovanje."
"Osim ako ne uživa u nasilju."
Zbog načina na koji me je Veber direktno pogledao zavrtelo mi se u
glavi. Tokom celog puta, trudio sam se da sebe ubedim da su Džejson i Kejt
živi. Sada sam, prvi put, priznao sebi da je Džejson možda mrtav negde u
planinama, a da telo Kejt možda leži u nekom jarku.
Skoro sam povratio.
Izgledalo je kao da je Pendelton osetio moje uspaničene misli. Njegov
ton je pokazivao da pokušava da preusmeri moju pažnju. "Vi nemate njegovu
fotografiju, zar ne?"
"Ne."
 "I niste napravili nijednu fotografiju iako ste bili uzbuđeni zbog njegovog
povratka kući?"
"Ne." Hteo sam da vrištim. Da samo nisam pustio tog stranca u svoju
kuću...
Ali on nije bio stranac, pokušao sam da kažem sebi.
Šta je zaboga sa tobom? mislio sam. Posle dvadeset pet godina, Pit jeste
bio stranac!
"Gospodine Dening?"
Pogledao sam ka Pendeltonu, shvativši da je on nekoliko puta izgovorio
moje ime, pokušavajući da privuče moju pažnju.
"Ako ste u stanju, voleli bismo da prođete kroz kuću i kažete nam da li
nešto nedostaje.
"Uradiću sve što treba da uradim."
Dodali su mi rukavice od lateksa i stavili svoje. Nespokojno, počeo sam
da pregledam sobe u prizemlju, i odmah zapazio da se srebrno posude koje je
Kejt nasledila od svoje bake, više ne nalazi na kredencu u dnevnoj sobi.
Srebrni komplet za čaj je, takođe, nedostajao. U sobi sa TV-om, video i DVD
su nestali, a isto tako i skupoceni audio-vizuelni telefonski prijemnik.
"Verovatno bi, takođe, uzeo i TV", gorko sam rekao "da ekran nema
četrdeset šest inča pa ne bi stao u Volvo'. Ne razumem zašto nije zadržao
'ekspedišn'. U njemu ima više prostora. Mogao je da ukrade više stvari."
Delovalo je da je Veberu neugodno. "Razgovaraćemo o tome kasnije.
Završite sa proverom stanja u kući."
Mikrotalasna pećnica i procesor za kuhinjsku umetnost nisu bili u
kuhinji. Mnogobrojni složeni električni alati nestali su iz garaže. Moj laptop
kompjuter se nije nalazio u mojoj kancelariji.
"Šta je sa oružjem?", pitao je Pendelton. "Da li ste imali išta od toga u
kući? Da li ih je uzeo?"
"Nismo držali oružje."
"Čak ni lovačku dvocevku?"
"Ne. Ja nisam lovac."
Popeo sam se uz stepenice i zaledio se na ulazu u Džejsonovu sobu,
videvši da su sve fioke izvučene i da je njegova odeća razbacana po podu.
Bila mi je potrebna sva snaga volje da zakoračim u sobu i pogledam okolo.
"Moj sin čuva sitniš koji mu preostane u kasici na stolu", rekao sam.
 Ona nije bila tamo.
Bilo mi je još teže da zakoračim u zbrku u glavnoj spavaćoj sobi.
Preskačući neke Kejtine haljine na podu, pogledao sam iza velikih plakara u
koje se moglo ući. "Nedostaju četiri kofera."
Kada me je, kao rezultat toga što sam rekao, pogodila misao, osetio sam
takvu slabost u kolenimna da sam morao da se naslonim na dovratak.
Pretpostavio sam da je Pit ispreturao radni sto i ormare zato što je u
žurbi tražio šta da ukrade. Sada, usuđujući se da se nadam, Pogledao sam
pažljivije i shvatio da odeća Kejti i Džejsona nije bila samo razbacana - već
je nešto od nje i nedostajalo.
"Da su mrtvi. on ne bi spakovao odeću za njih", rekao sam detektivima.
"Oni su živi. Mora da su živi."
Sav ošamućen, sledio sam Veberova uputstva i nastavljao da pregledam.
Nešto moje odeće je, takođe, nestalo. Moja ušteđevina za hitne slučajeve od
petsto dolara se više nije nalazila u zadnjem delu fioke sa mojim donjim
vešom. Nedostajala je Kejtina kutija za nakit, kao i zlatni "roleks" koji sam
nosio u posebnim prilikama. Ali ništa od toga meni nije bilo važno; samo su
mi Kejt i Džejson bili važni.
Tokom svog vremena, tehničari su nastavljali da fotografišu zbrku u
spavaćim sobama i da uzimaju otiske prstiju. Kako im ne bi bili na putu,
detektivi su me odveli u prizemlje. Ponovo sam imao taj osećaj kao da mi
kuća više ne pripada.
"Ali zašto 'volvo'?", uspeo sam da pitam. Činilo mi se da moj sopstveni
glas dopire odnekud iz daleka. "Rekli ste da ćemo razgovarati o tome zašto
ga je uzeo. Sa 'ekspedišnom' bi mogao da ukrade više stvari."
"Da", odgovorio je Pendelton preko volje. "Ali 'volvo' ima nešto što
'ekspenišn' nema."
"Ne znam na šta mislite."
"Gepek."
Misao koja mi je proletela kroz glavu, naterala me je da sednem.
"Možda nije dobra ideja da idem u detalje."
"Recite mi." Ruke u zavojima bolele su me od snažnog stiska kojim sam
se držao za kožnu fotelju. "Moram da znam."
Veber je pogledao u stranu, kao da mu je bilo nepodnošljivo da me gleda
u oči.
 "Sve ukazuje na to da se vratio ovamo sa vašim sinom, a zatim je
savladao i vašu suprugii. Možemo da pretpostavimo da ih je čvrsto vezao."
Činilo mi se kao da osećam kako se konopac steže oko mojih zglobova.
"Nije mogao da rizikuje da vozi dok su oni sklupčani iza, na zadnjem
sedištu. Pre ili kasnije, neko bi primetio", rekao je Pendelton.
"Tako da ih je onda stavio u..."
"I niko, iza zatvorenih vrata garaže, nije mogao da vidi dok je on to
sprorodio." .
"Isuse." Zamišljajući smrad bezina i izduvnih gasova automobila, pozlilo
mi je. "Kako su mogli da dišu?" Iznenada sam se setio Pitovog izraza lica
koji je podsećao na uhvaćenu životinju, kada je opisivao kako su muškarac i
žena njega naterali da uđe u gepek.
Činilo mi se kao da vrištim u sebi. Veber je posegao ispod sportske
jakne i otkačio mobilni telefon koji mu se nalazio na pojasu. Kada se
okrenuo i polako otišao do klavira na kome je Kejt uživala da svira, jedva
sam mogao čuti njegov prigušeni glas. Ostavio je telefon na stranu.
"Jesu li otkrili nešto?" Ispravio sam se, nervozan, sa nadom.
"Pronašli su 'volvo'. Na odmorištu na Međudržavnom putu 25."
"A Kejt i Džejson? Da li su oni..."
"Nisu ih našli zajedno sa kolima. Znači da je on napustio državu. Šerif u
Vajomingu je pronašao 'volvo' severno od Kaspera."
"U Vajomingu?"
"Verovatno je mislio, prema svemu što je on mogao da zaključi, da ima
dosta vremena i da 'volvo' niko ne bi tražio nekoliko dana", rekao je Veber.
"Ali, kad bismo pretpostavili da su vašu suprugu očekivali negde u subotu
uveče, ili kad bismo pretpostavili da je trebalo da vam dođu neki prijatelji,
ona mu, na koji god način da je pokušao da je ubedi, ipak ne bi rekla ništa o
tome, zar ne?" Od misli o bolu koji je Kejt pretpela prošla me je jeza.
"Najbolji izbor koji je on mogao napraviti, bio je da odvede vašu suprugu i
sina pre no što iko posumnja da nešto nije u redu", rekao je Veber. "Najbliži
bankomat vaše banke ima zabeleženo da je u 18:21 časova podignuto petsto
dolara, znači najveći iznos koji se preko bankomata može podići sa bilo čijeg
računa, u jednom danu. Video-traka je snimila muškarca koji je podigao
novac, ali je pognuo glavu, tako da mu je lice sakriveno."
Oblio me je hladan znoj kada sam shvatio da je Pit naterao Kejt da mu
kaže broj našeg bankomat računa.
"Izgleda da je vozio dok nije palo veče, a onda je upotrebio pokrivač
tame da ukrade drugo vozilo, na odmorištu na putu, van Kaspera.
Najprikladnija meta bio bi neko ko je putovao sam, ali pošto telo vozača
nismo našli u okolini tog odmorišta na putu, pretpostavljamo da je on, ili ona,
u kolima sa vašom suprugom i sinom. A dok vozač ne prijavi krađu
automobila, nećemo znati za kakvim vozilom da tragamo."
"Tri osobe koje pokušavaju da dišu u gepeku? Isuse."
Nešto u pogledu detektiva učinilo je da pogodim o čemu su razmišljali.
Zato što je kidnaper opasan kao što je pokazao, možda su samo dve osobe
pokušavale da dišu u gepeku. Možda nije dozvolio da vozač ostane u životu.
"Vajoming? Ali zašto bi, zaboga, otišao u Vajoming?" Odjednom sam se
setio nečega što je Pit rekao. "Montana."
"Zvučite kao da vam to nešto znači", rekao je Pendelton. "Na šta
ciljate?"
"Montana je severno od Vajominga."
Gledali su me kao da nešto lupetam.
"Ne, saslušajte me. Brat mi je rekao da je, kada me je video na CBS-
ovom Nedeljnom jutarnjem programu, doručkovao u Montani. U restoranu u
Butu. Možda se zato zaputio ka severu. Možda ga nešto u Montani vuče
nazad."
Veber je bio živnuo prvi put. "Dobro." Brzo je izvukao svoj telefon.
"Poslaću opis tog čoveka, vaše supruge i sina, državnoj policiji Montane."
"Kontaktiraćemo sa odsekom policije u Butu", Pendelton je brzo dodao.
"Možda oni znaju nešto o njemu. U slučaju da je bio ranije hapšen, oni će
imati njegovu fotografiju, koju ćemo moći razdeliti."
"Pod pretpostavkom da se tamo predstavio kao Piter Dening."
Turobno sam gledao u pod.
"Ima i drugih načina da sprovedemo istragu. Kidnapovanje udruženo sa
bekstvom u drugu državu, znači da će se uključiti i FBI. Federalci će učiniti
sve što mogu da uporede otiske prstiju koje smo mi pronašli sa onima koje
oni imaju u arhivi. Ako je taj momak ikada koristio neko lažno ime, dobre su
šanse da otkrijemo koje je to ime. "
Bilo mi je teško da verujem u to što su govorili.
"Da li imate skoriju fotografiju svoje supruge i sina?"
 "Na kaminu je." Pogledao sam u tom pravcu. Pogled na blistava lica
Kejt i Džejsona doneo mi je takav bol u srcu. Ja sam napravio fotografiju.
Obično nisam bio upućen ni u to koje dugme treba pritisnuti na fotoaparatu,
ali toga dana sam imao sreće. Išli smo da se skijamo na planinu Koper, iako
smo Kejt i ja, u stvari, više padali nego što smo se skijali. Medutim,
Džejsona se instinktivno dobro snalazio. Celog dana se smejao. I Kejt i ja
smo se smejali, bez obzira na naše modrice. Kejt je na fotografiji imala
crvenu skijašku jaknu, Džejson zelenu i oboje su držali svoje pletene
skijaške kape. Kejtina plava kosa i Džejsonova bledoplava presijavale su se
na suncu dok su im lica blistala.
"Vratićemo fotografiju čim napravimo kopije", rekao je Pendelton.
"Zadržite je koliko god je to neophodno." Međutim, zapravo mi je bilo
teško da se razdvojim od nje. Prazno mesto na kaminu pojačavalo je osećaj
praznine u meni.
"Ako vam je potrebno još nešto - šta god - samo recite."
Ono što je bilo potrebno i njima, više od svega, mislim da je bilo da Bog
odgovori na moje molitve.
 Glava 3.

Tokom svog tog vremena telefon je neprestano zvonio. Jedva da sam bio
svestan toga da je policajac odgovarao na telefonske pozive. A onda mi je
dodao listu osoba koje su telefonirale, uglavnom sačinjenu od reportera koji
su tražili intervjue - sa TV-a, radija. Do večeri u celoj državi će se čuti šta se
dogodilo.
"Isuse, Kejtini roditelji."
"Rej...", jedva sam govorio. "Molim te, sedi. Bojim se da imam loše
vesti. "
Osećao sam se kao bolestan od onog što imam da im saopštim i time
promenim i njihove živote u jednoj minuti. Nijedno od njih nije bilo dobrog
zdravlja. Pa ipak, odmah su hteli da dođu u Denver, vozeći trista milja od
Duranga kroz planine. Teško sam ih ubedio da ostanu kod kuće. Na kraju
krajeva, šta bi se postiglo njihovim dolaskom u Denver. Kejtin otac je tako
ubrzano disao da sam mislio da će dobiti srčani udar.
"Ostanite mirni", rekao sam. "Sve što sada možemo da uradimo je da
čekamo." Proganjala me je grozna misao kako Kejtin otac žuri da dođe u
Denver, i gubi kontrolu nad autom.
"Na isti način možete vesti sačekati i kod kuće. Javiću vam čim nešto
čujem:"
Dok sam spuštao telefonsku slušalicu duboko sam uzdahnuo, a onda
sam primetioVebera i Pendeltona kako stoje na ulazu u kuhinju.
"Šta se dogodilo?"
"Upravo smo primili poziv od državne policije Vajominga", rekao je
Veber.
"Prijavljen je nestanak jedne žene u Kasperu. U subotu uveče se nalazila
na putu, vraćala se iz posete sestri u Šeridanu, gradu koji se nalazi otprilike
sto pedeset milja severno od mesta gde ona živi."
"Mislite da ju je moj brat oteo zajedno sa kolima?"
"Vreme se poklapa. Upravo kada je palo veče, ona je trebalo da stigne
do odmorišta na putu gde je državna policija Vajominga našla 'volvo' vaše
supruge. Ako joj je bilo potrebno da ode do toaleta..."
 U sebi sam ustuknuo zamislivši kako Piter prilazi toj ženi i koliko
prestravljena mora da je ona bila.
"Vozila je 'ševi kapric' iz 1994.", rekao je Pendelton. "Osim činjenice da
se vozila sama, kidnaper ju je, verovatno, odabrao zato što taj tip automobila
poseduje prostrani gepek. Nastavio je da ide ka severu. Policija u Vajpmingu
je dala broj tablica policiji u Montani, koja je pronašla 'kapric' na odmorištu
Međudržavnog puta broj 90 blizu Bilingsa."
"Da li su moja supruga i sin..."
"Bili u kolima? Ne."
Nešto u Pendeltonovom tonu me je podstaklo na sumnju.
"Šta se dogodilo sa vlasnicom automobila?" Nije mi odgovorio.
"Recite mi."
Pendelton je bacio pogled ka Veberu, koji je klimnuo glavom kao da daje
odobrenje.
"Pronašli smo njeno telo u prtljažniku kola."
"Gospode Bože!" Nisam želeo da znam istinu, a ipak, nisam mogao da
prestanem da postavljam pitanja. "Šta joj je Piti uradio?"
"Vezao joj je ruke i zatvorio usta samolepljivom trakom. Ona je...",
Pendelton je spustio glas, "patila od astme. Ugušila se."
Zamišljajući očajničku borbu te žene dok je pokušavala da diše, jedva
sam mogao da se koncentrišem na Veberova objašnjenja da je Piti mogao da
se odveze te iste noći "kapricom" iz Kaspera u Vajomingu, do Bilingsa u
Montani.
"Pretpostavljamo da je ukrao drugo vozilo na odmorištu puta ka
Bilingsu." Kad je vozač izašao iz automobila kako bi otišao do toaleta, Piti je
jurnuo iz senke.
Zamišljao sam kako strašno mora da je bilo Kejti i Džejsonu zgužvanima
pored žene koja je umirala u tami, u zagušljivom vazduhu, smradu, kako
mora da je bilo strašno slušati prigušene zvuke njenog gušenja, otežano
disanje i zadihanost koja se usporavala, slabila i na kraju zaustavila.
"Ta noćna mora nikad neće prestati", uspeo sam da kažem.
"Ne, možda smo blizu tome da ga uhvatimo", rekao je Pendelton. "Dobro
ste pretpostavili. Zaputio se u Montanu. Verovatno nazad u But. Bilings se
nalazi na međudržavnom putu koji vodi u taj grad. Lokalna policija nema
nikakav kriminalni dosije psobe pod imenom Piter Deninga. Ali oni tragaju za
krimmalcem čiji se opis poklapa s opisom tog momka, posebno sa ožiljkom
na njegovoj bradi. A neko će uskoro prijaviti i nestanak žene ili muškarca,
vozača poslednjeg ukradenog vozila. I čim policija u Butu dobije marku i
broj tablica vozila, moći će da nastavi sa svojom potragom. U međuvremenu,
oni proveravaju motele i svako drugo mesto kog se mogu setiti kao pogodnog
mesta gde bi tvoj brat mogao da sakrije tvoju suprugu i sina. But nije veliki
grad. Veruj mi da će ga primetiti ako se pojavi."
"Ali šta ako Pit oseti opasnost i ode?"
"Mislili smo i na to. Policija Montane je postavila neobeležene
automobile duž međudržavnog puta i obraća pažnju na svakog usamljenog
vozača, muškarca tridesetih godina. Čim FBI završi sa procesom
identifikacije pronađenih otisaka prstiju, znaćemo više o tome s kim imamo
posla. On verovatno poseduje kriminalni dosije, a u tom slučaju će federalci
imati i sliku napravljenu u policiji koju ćemo moći da razdelimo."
 Glava 4.

Jedna od osoba koje su mi telefonirale, kako sam mogao da primetim na

listi koju mi je policajac dodao, bio je kolega sa posla tako da sam morao da
mu telefoniram i ponovo objašnjavam šta se dogodilo. Ali, razgovor o tome,
samo je pojačavao noćnu moru. Nekoliko puta sam čuo zvuk drugog poziva
na liniji i kako još neko čeka da se javim.
Dvaput sam prebacio vezu na taj drugi poziv, za slučaj da neko hoće da
me obavesti o Kejt i Džejsonu, ali oba puta se radilo o novinarima, tako da
nakon toga, više nisam obraćao pažnju na znak "poziv na liniji".
Istog trenutka kada sam spustio slušalicu, telefon je ponovo zazvonio.
Imali smo mehanizam za identifikaciju onih koji zovu, ali sam otkrio da
uglavnom nije bio efikasan. Posebno u pogledu mnogobrojnih poziva koji bi
bili identifikovani kao "nepoznata osoba" ili, kao u ovom slučaju, "zaštićeni
broj". Ali ipak sam se javio, i opet je to bio još jedan novinar. Nakon toga
sam prepustio policajacu da odgovara na telefonske pozive.
A kada je laboratorijska ekipa konačno otišla, kao i Veber, Pendelton i
svi ostali sa njima, kuća nikada nije delovala tako prazno. Dok sam se penjao
drvenim stepenicama, moji sopstveni koraci su odzvanjali. Seo sam na
Džejsonov krevet, udišući miris dečačke sobe. Otišao sam do glavnog
kupatila, podigao jednu od Kejtinih bluza, i pritisnuo je na svoje lice.
Uopšte ne znam koliko dugo sam se tamo zadržao. Telefon je ponovo
zazvonio. Ignorisao sam ga, otišao sam u kupatilo, skinuo odeću koju sam
pozajmio, i pokušao da se okupam, a da pri tom ne pokvasim ruke u
zavojima kao ni levu nadlakticu sa šavovima. Prljavština i isušena krv su se
spirali sa mene. Bio sam sav zajapuren od pare, ali umesto da osećam toplotu
vode na svojoj koži, osećao sam bol koji se širio zato što je efekat pilula
koje mi je doktor dao, počeo da slabi. Imao sam neverovatan broj modrica.
Pokušao sam da se obrijem najbolje što sam mogao, obukao sam čistu odeću,
ali sam odbijao da osećam njihovu udobnost, govoreći sebi da je ne
zaslužujem s obzirom na užas kroz koji su Kejt i Džejson prolazili.
Začulo se zvono na vratima. Zbog toga što sam hramao bilo mi je
potrebno dodatno vreme da siđem niz stepenice. U međuvremenu, zvono na
vratima odjekivalo je iznova i iznova. Ako je ovo neki novinar..., pomislio
sam.
Kada sam otvorio vrata, video sam čoveka krutog držanja u tamnom
odelu, sa izglancanim cipelama i kratko podšišanom, otmenom, blago
prosedom kosom. Njegovo suvo lice delovalo je tako poslovno.
"Gospodin Dening?"
Iza njega, dole niz ulicu, ekipa sa kamerama počela je da se približava.
"Ne dajem intervjue." Napravio sam korak unazad u nameri da zatvorim
vrata.
"Ne, ne razumete. Ja sam specijalni agent FBI-a, Džon Gejder," Pokazao
je svoju legitimaciju. "Uporno sam telefonirao, ali niko nije odgovarao, tako
da sam rizikovao i dovezao se."
"Ja sam mislio... Nisam mislio da... Molim vas, uđite." Pošto su se
reporteri približavali kući, zatvorio sam vrata i zaključao ih.
Gejder je otvorio svoju aktentašnu i izvadio nekoliko malih elektronskih
naprava. "Ovo su aparati koje se aktiviraju na glas i registrovaće vaše
telefonske pozive." Jedan je prikačio na telefon u dnevnoj sobi. "Da li postoji
telefon i u kuhinji?" I tamo je instalirao jedan od tih uređaja. "Kasnije ću se
pobrinuti za ostali deo kuće. Već sam pribavio sudsku dozvolu da snimamo
sve vaše telefonske pozive kao i da možemo da pratimo i lociramo svaki
telefonski poziv, ali ne smeta ako imamo i rezervni sistem podrške. Ako
čovek koji je oteo vašu suprugu i sina telefonira zahtevajući otkupninu, ovi
uređaji će to zabeležiti, kao i naš 'hvatač' postavljen u telefonskoj
kompaniji."
"Neće biti zahteva za otkupninu."
"Nikad ne znate."
"Ne, ja to znam. Ono što moj brat hoće nije novac. On hoće moju
suprugu i mog sina."
"Vaš brat?" Gejder je zvučao kao da je on upućen samo u neke opšte
stavke slučaja.
I tako sam ponovo morao da objašnjavam šta se dogodilo. Gejder je
izvukao mali džepni kasetofon, a, takođe, hvatao je i beleške. Uveravao me
je u to da će Biro posvetiti mom slučaju punu pažnju.
Kada je otišao, imao sam osećaj kao da me nije ni posetio. Ponovo me je
obuzeo osećaj praznine. Nije moguće da se sve ovo događa, mislio sam,
boreći se da samog sebe uverim. Ovo je samo noćna mora. Uskoro ću se
probuditi. Kejt i Džejson će se vratiti. I sve će biti savršeno, onako kako je
bilo.
Ali kada sam se u toku noći probudio, osećajući bol koji mi je prolazio
telom, ispružio sam ruku preko kreveta i ponovo se suočio sa time da je
strana kreveta koja je pripadala Kejt, bila prazna.
Ništa se nije promenilo.
Dani su se razvlačili, a policija u Butu nije uspela da uhvati Pita, ili
pronađe bilo kakav trag Kejti i Džejsonu. I tako su odredi državne policije
Montane na kraju prestali da osmatraju put koji je razdvajao dve države.
 Glava 5.

"On nije vaš brat."

"Čovek koji je oteo vašu suprugu i sina nije Piter Dening", rekao je
Gejder još dok je stajao na ulaznim vratima. "On se zove Lester Dant."
Osetio sam se kao da me je neko gurnuo. "Mislite da Piti koristi ime
Lester Dant kao lažno ime?"
"Ne. Obrnuto."
"Zaboga, o čemu to govorite?"
"Otisci koje je ekipa za istraživanje mesta zločina pronašla u vašoj kući
pripadaju čoveku koji se zove Lester Dant." Gejder je zakoračio u kuću.
"Evo svega što imamo o njemu. Njegova životna priča. Broj socijalnog
osiguranja. Kriminalni dosije."
Sav zbunjen, sedeo sam u svojoj dnevnoj sobi i piljio u fotografiju koja
se nalazila među dokumentima. Pitovo lice, zajedno sa polomljenim zubom i
ožiljkom na bradi, me je posmatralo sa policijske fotografije koja je bila
napravljena u Butu.
Ali dosije je tog čoveka identifikovao kao Lestera Danta. On se rodio u
Broktonu u Indijani, godinu dana pre nego što se Piti rodio. Godinama je bio
hapšen, ali nikada nije bio osuđen za krađu automobila, oružanu pljačku i
ubistvo.
"Dant je odležao zatvorsku kaznu za iznuđivanje, dilovanje droge i
silovanje", rekao je Gejder. "Čudo je da vas nije sve pobio na spavanju.
Vidite li otkud policija u Butu poseduje dosije o njemu? Lester Dant je upao
u tuču u baru, a čovek sa kojim se potukao je završio na intenzivnoj nezi. Bio
je pušten iz zatvora nedelju dana pre emisije CBS-ovog Nedeljnog jutarnjeg
progama u kojoj ste vi gostovali."
"Ali..." Osećanje da sve to nije stvarno postalo je toliko intenzivno da
mi se činilo kao da se kompletna dnevna soba iskrivila. "Kako je mogao da
zna toliko o Pitu?"
"Mora da su im se putevi ukrstili", rekao je Gejder. "Možda je vaš brat
gledao CBS-ovu emisiju Nedeljni jutarnji program i pričao o tome sa nekim
osobama koje je poznavao, među njima i sa Dantom. Kasnije, nasamo, Dant
je izvukao više detalja od njega i odlučio da vas poseti."
Podigao sam glas užasnut. "Moj brat se družio sa osobama kao što je
Dant!"
"Možda je vaš brat imao težak život kao što je Dant i tvrdio."
"Ali zašto, zaboga, nije sam Pit došao da me vidi?"
Gejder je gledao u mene, a ja sam postao sav napet kada sam shvatio da
je Dant možda ubio Pita kako bi ga sprečio da se umeša.
"To nema smisla", rekao sam Gejderu. "Ako je Dant tako pokvaren,
zašto je spakovao odeću za mog sina? Zašto bi vodio Džejsona sa sobom
umesto da...?" Reči su mi stale u grlu.
"Umesto da ga je ubio?" Gejder je delovao kao da mu je neudobno.
"Nisam baš siguran da je to tema u koju želite da ulazite"
"Dozvolite mi da ja o tome odlučim. Odgovorite mi."
Gejder je polako obrazlagao. "Moguće je da je Dant poveo vašeg sina
kako bi time vršio pritisak na vašu suprugu. Pretnjom da će povrediti
Džejsona, mogao je naterati vašu suprugu da mu se potčini."
Osećao sam se kao da me je neko udario u lice. "Ne."
"Žao mi je, gospodine Dening. Tražili ste da budem otvoren."
"Piti... Lester Dant..."
"Otisci prstiju ne mogu da lažu."
"To mora da je neka greška. Ono što mi je Piti ispričao o našem
detinjstvu i kako je bio kidnapovan..."
"Ono što vam je Dant rekao. Verovatno je nastavljao da plaća pića
vašem bratu kako bi ga naveo da govori i tako pribavio detalje."
"Ali to je sve zvučalo tako stvarno. Ja sam siguran da je govorio istinu."
"Slušajte, neki od tih prevaranata su tako dobri glumci da bi mogli da
osvoje nagradu Američke filmske akademije da su krenuli pravim putem."
"Ali sve to..."
"Sve je bila laž. Ime grada u Zapadnoj Virdžiniji gde vam je rekao da su
ga držali zatvorenog."
"Ridempšn."
"Nema grada sa takvim imenom." Ostali delovi njegove priče, takođe, ne
stoje. Rekao vam je da je dobio ožiljak na bradi prošlog leta kada je pao sa
merdevina na nekim krovnim radovima u Kolorado Sprigsu."
 "Upravo tako."
"Pa, naši agenti su pokazali Dantovu fotografiju pokazali svim
preduzimačima za izvođenje krovnih radova u toj oblasti. Niko ga nije
prepoznao. Isto je bilo i sa građevinskim preduzimačima. Ako bi neko
zaradio ožiljak od dva inča na licu, zapamtili bi to, rekli su. Takva povreda bi
zahtevala šavove, ali bolnice u toj oblasti nemaju nikakvu zabelešku o tome
da je prošlog leta neki građevinski radnik dolazio sa takvom povredom.
Međutim, policija u Kolorado Springsu poseduje traku sa sigurnosne kamere
na kojoj se može videti muškarac, koji izgleda poput Danta, dok tuče
prodavca prilikom pljačke prodavnice pića. Policija je jurila za njegovim
automobilom dok ga je pratila u planine. Možda je tu zadobio povredu na
licu kada se njegov auto okliznuo u krivini i prevrnuo u klanac. Kada su
policajci uspeli da se spuste do njih, kako bi ispitali olupinu auta, pronašli su
krv u kolima, ali ne i vozača."
Mogla se osetiti gorčina u mom glasu. "Da, Piti je imao običaj da
nestaje."
"Mislite Dant."
"Da, naravno... Dant."
"Uhvatićemo ga", rekao je Gejder. Novac koji je uzeo od vas neće dugo
trajati. Na kraju će morati ponovo da krade. Jedna greška. To je sve što treba
da napravi, i mi ćemo ga uhvatiti."
"Na kraju." Reč koju je Gejder upotrebio kao da se zaglavila u mom
grlu. Pokušavao sam da ne razmišljam o tome šta se događa sa Kejt i
Džejsonom.
 Glava 6.

Znači čovek koji je bio moj brat ili nije bio moj brat, ali se pretvarao da
je on, kidnapovao je moju porodicu i razorio moj svet u paramparčad. Pokrio
je svoj trag time što je naveo i mene i policiju da mislimo da ide u grad But u
Montani. A onda je nestao sa lica zemlje. Nije bio prijavljen nestanak
nijednog drugog vozača u tom vremenskom periodu, što znači da policija nije
imala broj tablica i opis ukradenog vozila na koje bi mogla da fokusira svoju
istragu.
Bilo je bezbroj izveštaja o ukradenim kolima. Stotine automobila bile su
ukradene u Montani, Vajomingu i Koloradu. Hiljade širom cele zemlje. Ali,
kada bi pronašli bilo koji od tih automobila, Piti (još uvek nisam sebe mogao
da nateram da ga zovem Dant) nije nikada bio povezan sa njim. Možda je na
svoje vozilo stavio tablice nekog drugog vozila. Ili je Piti možda novac koji
je dobio za stvari ukredene iz moje kuće upotrebio da bi kupio neki stari
auto. A onda se sa lažnom ličnom kartom registrovao auto pod nekim
pseudonimom koji policija nije znala. Možda. Mogao je to da uradi. Bio je u
stanju da to uradi,
Lokalne TV stanice su ponovile priču. Međudržavne TV stanice su
zgrabile priču, a posebno CBS, uključivši izvode iz Nedeljnog jutarnjeg
programa i segmente u kojima smo se videli Kejt, Džejson i ja. Uporno su
naglašavali tu bolesnu uvrnutost priče da je čovek koji je tvrdio da je moj
davno izgubljeni brat ponovo nestao, ali ovog puta sa mojom porodicom.
Nekoliko puta mi je telefonirao čovek koji je tvrdio da je kidnapovao Kejt i
Džejsona. Na televiziji su grafičkim detaljima objašnjavali mučenje kome su
bili izloženi. Policija je pratila tragove, ali nije ništa otkrila, osim da neke
osobe vole da drugima umnožavaju patnje. Nekolicina onih koji su
telefonirali, bili su optuženi za ometanje istrage, ali niko od njih nije bio i
zatroren.
Imao sam glavobolje od očaja i nespavanja. Trudio sam se da se krećem
kao da radim, ali moje je osoblje vodilo posao. Većinu vremena sam bio kao
u transu. Kako istraga nije napredovala, postalo je očigledno da osim ako Piti
- pokušavao sam da to ime zamenim Dantovim, ali nisam mogao - ne naleti
na policajca, nikada neće ni biti pronađen. A posebno, ako je pustio bradu da
bi pokrio ožiljak na svojoj bradi, i postigao da snimak napravljen u policiji,
više ne nalikuje na njega.
Mutne fotografije Kejt i Džejsona su se pojavile na kutijama od mleka i
u poštanskim sandučićima. Da li ste videli ovu ženu i ovog dečaka? glasio je
natpis. Ali, ako ja nisam mogao da prepoznam ta nejasna lica, nisam mogao
da zamislim da bi neko drugi to bio u stanju. Nikada nisam obraćao pažnju
na lica sa tih ambalaža za mleko i papira u poštanskim sandučićima, kad se
radilo o nestanku supruge i sina nekog drugog. Kako sam se mogao nadati da
će iko obratiti pažnju kada se radilo o nestanku moje supruge i mog sina?
Prijatelji su me u početku podržavali: ohrabrujući telefonski pozivi,
pozivi na večere. Ali posle nekog vremena, mnogima je bio težak moj očaj.
Pošto nisu bili u stanju da dođu sa svežim izrazima saosećanja, držali su se
na distanci.
Nekolicina je, ipak, ostala odana, a od svog prvog komšije, Fila Beroa,
naučio sam lekciju o tome kako stvari mogu postati gore. Ravnodušno sam
grabuljao suvo lišće u svom dvorištu ispred kuće, nejasno se sećajući da je
jesen nekada bilo moje omiljeno doba godine, osećajući mraz u vazduhu,
miris dima, slušajući šuškanje uvelog lišća, a sada mi to ništa nije značilo,
kad sam podigao pogled i video kako Fil čvršće pribija džemper uz sebe, a
zatim silazi sa pločnika i prilazi mi.
"Kako si Bred?"
Kejt mi je jednom rekla da bez obzira na to kako se grozno bilo ko od
nas oseća, uvek treba da odgovaramo "Nikad bolje."
Fil je slegnuo ramenima, kao od gorkog smeha. "Da, mogu to da vidim.
Slažeš istu gomilu lišća otprilike sat vremena."
"I stil se računa."
Fil je pogledao u svoje ruke. "Ne znam treba li ovo da ti kažem."
"O?" Osetio sam hladan povetarac.
"Mardž kaže da ne bi trebalo da te uznemiravam, ali sam pomislio da
već imaš dovoljno problema tako da ti nije potrebno da ti dodatne probleme
prave oni koji bi trebalo da ti pomažu."
Povetarac je postao još hladniji. "O čemu govoriš?"
"Jedan agent FBIa me je posetio juče na poslu."
"Džon Gejder?"
 "Da, tako je rekao da se zove. Pitao me je da li ste se ti i Kejt slagali.
Da li je bilo puno porodičnih svađa. Da li si ikada udario svog sina..."
"Šta?"
"Hteo je da zna da li si umeo da pobesniš kada se napiješ. Da li si imao
ljubavnicu."
"FBI sumnja na mene?"
 Glava 7.

"Ti kučkin sine."

Gejder se spotakao kada sam stupio ispred njegovih kola na Parkingu
garaže zgrade Federalne policije u Denveru. "Smiri se."
"Ti misliš da sam ja ubio svoju suprugu i sina!"
"Izgleda da su ti neki prijatelji rekli da sam im postavljao pitanja o tebi."
"To se pre može nazvati uništavanjem reputacije!" Skupljenih pesnica,
zakoračio sam prema njemu.
"Smiri se", rekao je Gejder.
Odjekivala je buka motora, a kola su prošla pored nas idući ka garaži,
dok se vozač mrštio na nas.
"Ova oblast ima sigurnosne kamere. I patrole koje je obilaze", rekao je
Gejder. "Veruj mi da ne želiš ni da razmišljaš o posledicama toga da uvrediš
federalnog agenta, na federalnom zemljištu."
"Koje god da su posledice, vredeće!"
Gejder je podigao ruke predajući se. "Ja neću da se bijem sa tobom.
Ako se smiriš i saslušaš me..."
Iza njega su se vrata sa treskom otvorila. Čuvar je zakoračio, obasjan
grubim svetlom iz garaže. Ruka mu se nalazila na pištolju za pojasom.
"Da li je sve u redu, gospodine Gejder?"
"Nisam siguran." Gejderevo suvo lice je delovalo strogo. "Da li je sve u
redu, gospodine Dening?"
Toliko sam jako stegao pesnice, da su me zglobovi boleli.
"Ako odete u zatvor, kako će to pomoći vašoj supruzi i sinu?", pitao je
Gejder.
Drhtao sam, osećajući kako mi lice gori od ljutine.
"Mislite o potrebama vaše porodice", rekao je Gejder.
Opustio sam pesnice.
"Biće sve u redu, Džo", rekao je Gejder čuvaru. "Možeš ići sada."
"Posmatraću vas preko monitora", rekao je čuvar.
"Dobra ideja." Gejder je sačekao dok se vrata nisu sa bukom zatvorila.
 "Kako ste uopšte mogli da pomislite da sam ja ubio svoju suprugu i
sina?"
"To je standardni deo istrage. Često se događa da kada član porodice
nestane ili bude ubijen, da je u stvari za to odgovoran drugi član porodice."
"Isuse, kako sam ja mogao da odvezem 'volvo' u Vajoming, da onda
ukradem auto i ostavim ga u Montani, i nekako se vratim nazad da bih sebe
udesio u planinama?"
"Mogli ste ako je taj tip Dant radio za vas."
Dubina Gejderove sumnje me je šokirala.
"Zašto bih ja pitao Pita da to uradi?"
"Danta. Ako ste imali novčane porbleme i ako vam je bila potrebna
isplata premije životnog osiguranja, ili ako ste imali ljubavnicu koja bi
učinila da vaša supruga bude samo smetnja."
Ponovo sam skupio pesnice.
"Ali nije bilo nikakvih neobičnih podizanja suma novca sa vašeg
bankovnog računa ili portfolia vaših obveznica, i nije bilo ni nagoveštaja
nekom skandalu u pogledu vašeg slaganja sa svojom porodicom. Osim toga,
nisam mogao da shvatim kako ste mogli da ukrstite put sa Dantom nakon što
je on izašao iz zatvora u Butu i... Prestanite da tako piljite u mene. Istraga se
nije pomerala sa mrtve tačke. Morao sam da pronađem drugačiji pristup."
"Ti kučkin sine, učinio si da moji prijatelji misle da sam ja odgovoran za
nestanak svoje porodice."
"To nije bilo ništa lično. Rekao sam vam da sam samo sledio standardnu
proceduru. Suština je da ste vi prošli tu istragu savršeno. Vi ste čisti."
"Hvala. Baš vam hvala."
 Glava 8.

"Izgleda da ste odlučili da izbegavate da ga zovete imenom Lester Dant",

rekao je psihijatar.
Nisam odgovorio.
"FBI je uradio kompletnu proveru njegove životne priče", nastavio je.
"Dokazali su da on nije vaš brat."
Bilo mi je tako teško u grudima, tako da sam jedva cedio reči.
"Oni misle da se Dantov put negde ukrstio sa putem mog brata i da je on
na taj način čuo šta se njemu, kao detetu, dogodilo. Odlučio je da zauzme
Pitovo mesto i moguće je da ga je i ubio."
Gledao sam kroz prozor u pravcu borovog stabla.
"Ali vi u to ne verujete", rekao je psihijatar.
"Ne mogu da u to verujem."
"Ne možete?" Psihijatar je odmeravao reč. Osećanje teskobe se proširilo
i na moje grlo.
"Ako bih prihvatio da je Dant kindapovao moju suprugu i sina, onda bih
morao da sebi priznam da je, s obzirom na njegov karakter, učinio sa njima
šta god je hteo, i..." Nisam sebe mogao da nateram da kažem "ubio ih".
Nastavio sam da piljim kroz prozor ka borovom drvetu. "Ali ako je Piti
koristio ime Dant kao lažno ime..." Glas mi se slomio. "Ako ih je Piti oteo,
postoji velika šansa da su još uvek živi."
Psihijatar je sedeo nasuprot meni. "Zašto tako mislite?"
"Pokušao sam da sebe stavim na njegovo mesto." Drvo je sada delovalo
poput mrlje. "Trudio sam se svim silama da zamislim šta Piti mora da oseća
kad je došao u moju kuću. Moja divna porodica, moje udobno okruženje. Piti
sigurno nije želeo da me jednostavno ubije zato što sam mu ja uništio život.
On mora da je želeo moj život, onaj koji sam ja izgradio za sebe."
Naterao sam sebe da nastavim. "Analizirao sam trenutak kada me je Pit
gurnuo u klanac. Proživljavam taj trenutak iznova i iznova. Mislim da je
Pitov plan bio da sačeka dok Džejson ne bude u blizini i da me onda ubije,
učinivši da to izgleda kao nesrećan slučaj. Onda je nameravao da saoseća sa
Kejt i Džejsonom, da sebe učini neophodnim, i da najzad zauzme moje mesto.
Jedini problem bio je taj što ga je Džejson video, kad me je gurnuo." Duboko
sam uzdahnuo. "I tako je taj plan propao. Šta da Piti onda uradi? Da ubije
Džejsona? Da učini da i ta smrt deluje kao nesrećan slučaj? Da pokuša da
zauzme moje mesto pored Kejt? Ne. Džejson je bio suštinski deo onog što je
Piti želeo. On nije hteo samo moju suprugu, već moju porodicu. Očigledno je
da onda ne bi mogao da živi u mojoj kući, a da Džejson ne kaže policiji šta je
video. Ali Pit je mogao da ukrade moju porodicu. Mogao je da ih sakrije na
nekom mestu i da spava sa mojom suprugom kad god poželi. Mogao je da
natera mog sina da se ponaša prema njemu kao prema ocu."
Cedio sam reči. "Barem bi bili živi. Ako su Piti i Dant ista osoba. Ako
ih je Piti oteo. Ali ako se radi o Dantu, kao što to FBI tvrdi, ako to nije Piti,
on je verovatno odmah ubio Džejsona i sakrio njegovo telo u planini. A onda
je iskoristio svoj podli plan najbolje što je mogao opljačkavši kuću i
nateravši Kejt da ode negde sa njim, verovatno u planine Montane, gde je
mogao da je siluje koliko god je puta hteo pre nego što mu je dosadila i..."
Zaustavio sam se, nemoćan da priznam da bi Kejt mogla da bude mrtva.
Psihijatar je suzio oči kao da sam mu upravo opisao pakao., Ali, da li je
on smatrao da Kejt i Džejson tako pate kao da prolaze kroz pakao ili je
mislila da je pakao u mom obmanjenom umu, nisam mogao da procenim.
 Glava 9.

Dok sam gutao drugu pilulu protiv depresije, čuo sam zvono na vratima.
FBI sa vestima, ponadao sam se.
Ali kad sam otvorio vrata, namrštio sam se videvši decu u kostimima na
mom tremu. Očekivali su slatkiše. Bila je Noć veštica, ali ja toga nisam ni
bio svestan. Nisam imao slatkiše. Ali oni kao da i nisu marili za to.
Ustuknuli su nazad kao da sam ja imao na sebi neki strašan kostim. Kad sam
pokušao da im objasnim, pobegli su sa trema.
Zatvorio sam vrata i pogasio svetla. Gledajući kroz prozor, iz tame,
video sam drugu decu u kostimima, i kao što sam se i nadao, prošli su pored
kuće. Nisam mogao da se ne setim da je Noć veštica bio jedan od
Džejsonovih omiljenih praznika. I koliko je on voleo da se kostimira u
svemirsko čudovište ili ludog naučnika. I koliko sam ja voleo da izlazim sa
njim. Ali tako neće biti i ove večeri. Bio sam ljut što sam uplašio decu. Da li
je moje lice bilo tako izobličeno gubitkom? Ili su mi oči bile zamračene
ludilom?
Folija u kojoj se nalazila pilula, još uvek je bila u mojoj ruci. Psujući,
bacio sam je preko dnevne sobe. Depresija se pretvorila u jarost. Šta je ono
Piti rekao kada mi je prvi put pristupio, a ja sam mislio da je on prevarant,
kad sam mu rekao da se gubi pre nego što ga isprebijam? "Bred, sada ti je
teže da se sa mnom boriš, nego kad smo bili klinci." Videćemo, mislio sam.
U tom trenutku, upravo kad sam čuo da neko na ulici viče upozoravajući
decu da ne prilaze mom tremu, zavetovao sam se da ću prestati da čekam da
policija i FBI nešto urade. Morao sam da prestanem da se nadam da će se
nešto dogoditi.
Morao sam da učinim da se nešto događa.
 Glava 10.

"Teorija zamene?" pitao je Gejder.

"Da." Bio sam tako izbezumljen da sam stajao ispred njegovog stola,
umesto da sednem. "Znamo da je Piti lagao."
"Dant."
"Ali šta ako je on bio tako ubedljiv zato što je bazirao svoje laži na
istini? Ipak, zar nije istina da je bio i u Butu i u Kolorado Springsu u vreme
kad je rekao? Samo, nije radio tamo ono što je tvrdio."
"Kakve to veze ima sa ovom teorijom..."
"Rekli ste mi da u Zapadnoj Virdžiniji ne postoji grad koji se zove
Ridempšn."
"Tačno."
"Ali šta je sa drugim delovima zemlje? Da li negde postoji grad koji se
zove Ridempšn? Ili šta je sa gradovima u Zapadnoj Virdžiniji čija imena
imaju versku konotaciju sličnu Ridempšnu?"
Gejder je razmišljao o tome. "Moguće je. To bi Dantu pomoglo da
njegove priče, ipak, deluju verodostojno."
"Možete li da proverite?"
Gejder se naslonio u svojoj stolici. Lice mu je delovalo još suvlje usled
zabrinutosti. "Pokušaću. Biro hoće da radim duplo na..." Pokazao je ka
povelikoj gomili dokumenata na svom stolu. "Kakvu bi to promenu donelo?
Sve to što je Dant rekao o svojoj prošlosti bila je laž kako biste saosećali sa
njim."
"Ali šta ako je to samo delom bila laž?"
"I dalje nam to neće pomoći da pronademo vašu suprugu i sina. Sledili
smo svaki trag. Raspustili smo ekipu koja je radila na tom zadatku. Sve što
možemo da uradimo je da čekamo da Dant negde ispliva na površinu."
"Piti." Borio sam se da zaržim samokontrolu. "Zaboga, da vas išta od
svega što ste saznali o njemu dovodi barem korak bliže otkrivanju nekih
klišea u njegovom ponašanju i tome kuda je mogao da ode?"
"Sigurno", rekao je Gejder. "Naravno." Ustao je i ispratio me do
kancelarijskih vrata od zamagljenog stakla. "Teorija zamene.", rekao je
neubedljivim glasom. "Sigurno. Definitivno ću uraditi neke provere. I zaista,
ako se setite još nečeg, samo mi javite."
 Glava 11.

"Gospodin Pejn će vas sada primiti", rekao je recepcioner.

Odložio sam na stranu Njuzvik star tri meseca, ali koji je isto tako
mogao da bude i današnji, s obzirom na to koliko sam malo obraćao pažnju
na ono što se događalo u svetu. Prelazeći preko male čekaonice, ušao sam u
kancelariju koja je, u poređenju s čekaonicom bila prostrana, iako bi je u
mojoj kompaniji smatrali majušnom.
Delovala je jednostavno: drvena stolica, sto, kompjuter, druga stolica. I
akvarijum sa ribama u koji je, punačak, naočit čovek lagano sipao zrnca
hrane. Bela kosa mu je bila u kontrastu sa zdravim rumenilom na obrazima.
Njegov sportski sako bio je odložn na stranu. Nosio je žute tregere preko
plave košulje.
"Kako se osećate ovog popodneva, gospodine Dening?"
"Ne previše dobro, bojim se. U suprotnom, ne bih se nalazio ovde."
Pejn je klimnuo glavom dok se njegova paperjasta brada blago njihala.
"Sigurno je da kod mene niko ne dolazi sa veselin vestima. Umeo sam da sve
to primam k srcu. Na kraju dana bih se osećao poput olupine. Ali onda sam
se setio akvarijuma sa ribicama u čekaonici kod mog zubara, i kako me je
pogled na njega umirivao pre nego što bih ušao da mi popravljaju zub. Ovo
je samo akvarijumska bašta za zlatne ribice. Ne znam da li pomažu mojim
klijentima, ali za mene čine čuda. Verujete li da sam ja predstavljao jedno
klupko briga od sto i četrdeset funti? Ali otkad sam nabavio ove ribice" -
pokazao je rukama ka svom pojasu - "procvetao sam."
Morao sam se malo nasmejati.
"To je pravi duh, gospodine Dening." Pejn je odložio na stranu kutiju sa
hranom za ribe i spustio se u stolicu koja se nalazila za njegovim radnim
stolom. "Da li biste hteli kafu? Neki sok?"
Odmahnuo sam odrečno glavom.
Prešao je prstom preko svog istaknutog stomaka i pogledao me
najsaosećanijim pogledom koji sam ikad video. "Onda mi recite kako vam
mogu pomoći."
 Oklevajući, objasnio sam mu situaciju u vezi sa Kejt i Džejsonom. Pejn
je klimnuo glavom. "Čitao sam o tome u novinama i video reportaže na
televiziji. Strašna stvar."
"Moj advokat kaže da ste vi najbolji privatni detektiv u Denveru."
"Možda on ne zna puno privatnih detektiva."
"Rekao je da ste radili za FBI. Da ste uhvatili serijskog ubicu."
"To je tačno."
"Rekao je da ste predvideli gde će grupa pljačkaša banaka koji su
"operisali" u više država izvesti sledeću akciju."
"Tačno."
"Kao i kada će to da urade. Takođe, rekao je da ste sprečili pokušaj
domaćih atentatora da..."
"Ali to je bilo samo od rada preko vikenda." Ta šala me je zatekla
nespremnog.
"Molim vas. Od svog tog laskanja mi se obrazi samo još više zarumene",
rekao je Pejn. "Ja sam bio deo tima. U tome smo svi imali svoj udeo."
"Moj advokat kaže da ste vi uradili mnogo više od vašeg dela."
"Da li vam je, takođe, rekao da me je to koštalo mog prvog braka, da i
ne pominjem metak u svom kolenu, zbog kog sam napustio Biro? Na kraju
sam naučio da ne očekujem od sebe previše. Vi isto tako ne bi trebalo da
previše očekujete od sebe, gospodine Dening. Jesam dobar, ali samo zato što
sam mnogo puta zapazio obrasce koje drugi nisu videli. Za situaciju poput
ove, za vaše emocionalno zdravlje je važno da ne računate na nemoguće."
Pošto nisam imao gde da se okrenem, jednostavno sam "progutao" svoju
razočaranost. "To je u redu."
"Zato mi dozvolite da vas ponovo pitam: Kako mislite da vam ja mogu
pomoći?"
"FBI i policija su odustali." Trudio sam se da mi glas deluje
izbalansirano. "Prošlo je šest meseci. Negde sam čuo da u slučajevima
nestanka osoba, što se više odugovlači, manje su šanse da se pronađu
pojedinci koji su nestali." Jedva sam uspeo da dodam, "Ili barem da se
pronađu živi."
"Zavisi. Svaki slučaj je drugačiji. Statistike predstavljaju beleške o
prošlosti, ne predviđanje budućnosti."
"Drugim rečima, vaš um je otvoren. Vi ste upravo osoba kakvu ja
tražim. Recite mi koliki je vaš honorar. Novac uopšte nije bitan."
"Ni meni, takođe, novac nije bitan. Moj honorar je isti za svakog", rekao
je Pejn. "Ali bitno je šta vi mislite da bih ja mogao da uradim, a što policija i
FBI nisu mogli?"
"U ovom trenutku, oni ne rade ništa."
"Verovatno zato što ne mogu ništa da otkriju."
"Odbijam da u to verujem."
"Razumljivo." Pejn je raširio svoje ruke. "Ali morate da shvatite da ja ne
mogu da kopiram mogućnosti koje su dostupne FBI-u."
"Naravno. Ali vi možete da dobijete nove ideje. Vi možete... Mislim da
nisam bio dovoljno jasan. Ja ne želim samo da vas unajmim da nastavite
istragu."
Pejn je izgledao zbunjen. "Šta onda vi želite?"
"Želim da me obučite tako da bih ja mogao da nastavim istragu."
 Glava 12.

"Potreban mi je pištolj", rekao sam.

"Koja vrsta pištolja vam je potrebna?" Prodavac je nosio bradu i repić.
"Onaj koji je najjači i ispaljuje najviše metaka."
"To je šaržerni pištolj", rekao je prodavac.
"Izvinite?"
"Oni se ne zovu meci nego hici. Metak je deo koji izleće iz cevi i pogađa
metu."
"U redu. Treba mi pištolj koji ispaljuje najviše hitaca."
"Da li je to za gađanje u metu ili za kućnu zaštitu? Pitam zato što neki
ljudi veruju da je pištolj najbolji način za obračun sa provalnikom."
"Šta mislite o jednom od onih pištolja?"
"Mislite na revolver? On ispaljuje samo šest hitaca. Ovi poluautomatski
pištolji ispaljuju više. Ali morate da odlučite koji biste kalibar hteli:
devetomilimetarski ili onaj od četrdesetpet milimetara."
"Koji je najveći?"
"Kalibar četrdesetpet."
"Uzeću ga."
"Tek da vas obavestim o mogućnostima, najveći ne znači uvek i najbolji
pištolj. Kalibar četrdesetpet ima sedam hitaca u šaržeru i jedan u cevi koji je
spreman da opali. Ali ovaj ovde, devetomilimetarski ima deset hitaca u
ležištu i jedan u cevi. Znači, imate jedan snažan pištolj sa osam hitaca
nasuprot pištolju manje snage, ali sa jedanaest hitac."
"Koliko je taj drugi pištolj slabiji?"
"Ovaj devetomilimetarski? Recimo to na sledeći način, može da obavi
posao. U stvari, jedini razlog zbog kog ležište ovog devetomilimetarskog
sadrži samo deset hitaca je taj što je sredinom devedesetih godina, Kongres
prihvatio Zakon o vatrenom oružju koji ograničava kapacitet šaržera ručnih
pištolja. Ali pre tog zakona... U subotu će se u gradu održati izložba pištolja.
Upoznaću vas sa prijateljem koji je voljan da proda devetomilimetarsku
'beretu' napravljenu pre stupanja na snagu tog zakona, a koja ima petnaest
hitaca u šaržeru i jedan u cevi."
 "To je puno."
"Možete se kladiti u to. Nemojte me pogrešno razumeti. Nema ničeg
ilegalnog u tome što on prodaje to oružje. Zakon je jedino zabranio
proizvodnju ili uvoz šaržera za pištolje sa više od deset hitaca. Ali pošto je
moj prijatelj kupio svoj pištolj pre nego što je taj zakon usvojen, sve je
legalno. Međutim, takav model se više ne pojavljuje često na tržištu tako da
pretpostavljam da ćete morati da platite više."
"Naravno."
"Ali nakon toga..." Delovalo je da je prodavcu neprijatno.
"Nakon toga?"
"Nemojte se uvrediti. Ali očigledno je da je za vas sve ovo novo. Da ne
biste sebi pucali u stopalo, možda bi bilo dobro da uzmete neke časove
gađanja."
 Glava 13.

U tami, iza mojih prozora, mogli su se videti kovitlaci prve snežne oluje
u sezoni, ali ja sam jedva obraćao pažnju na njih, previše zauzet korišćenjem
Internet adresa koje mi je Pejn dao: adresa terena za koje je rekao da ih je
FBI odabrao kao oblasti istraživanja. Pored mog novog laptop kompjutera
stavio sam rečnike i enciklopedije koji bi mi pomogli da pronađem reči
povezane sa rečju otkupljenje. Većina tih reči, međutim, nije previše
obećavala.
Nikako nisam mogao da zamislim da bi neko nazvao grad Iskupljenje,
Umilostivljenje, Posredovanje, Zastupništvo, ili Sud, na primer. Međutim,
ispostavilo se da se jedno selo u državi Juta zove Sud.
Preko zida sa svoje desne strane, stavio sam veliku mapu Sjedinjenih
Država. S vremena na vreme ustao bih i stavljao bih rajsnedle, obležavajući
mesta čija su imena imala religijsku konotaciju. Posle nekoliko sati, bilo je
mogućih tragova u celoj zemlji, ali ne i šablona u Montani. Počeo sam da
shvatam zašto Gejder nije hteo da istražuje moju teoriju.
Moja obeshrabrenost se uvećala kada sam iznenada shvatio koliko
mnogo gradova je nazvano po svecima. Još više rajsnedli je dodato na mapu.
I uskoro, nisam imao više nijednu.
 Glava 14.

"Kako osoba stvara lažni identitet?"

Pejn je razmišljao o mom pitanju dok je polako sipao hranu za ribe u
akvarijum. Stolica je naprsla kada se smestio svom svojom težinom u nju.
"Po načinu na koji se to obično činilo, prvo odabereš grad u kome nikada nisi
živeo."
"Zašto ?"
"Da bi sprečio da tvoj pravi identitet i onaj kojim hoćeš da se predstaviš
dođu u sukob jedan sa drugim. Ako si, na primer, odrastao u Klivlendu,
nećeš se predstavljati kao da si odande došao. U suprotnom, ako bi neko
proveravao tvoj novi identitet, mogao bi da ode tamo, pokaže tvoju
fotografiju i pronađe nekog ko te se seća pod tvojim pravim imenom."
Klimnuo sam glavom.
"Znači, ideš u drugi kraj zemlje. Ali izbegavaš gradiće gde se svi znaju i
odmah bi mogli reći detektivu da li je neko ko liči na tebe ikada dolazio u taj
grad. Odabereš veći grad; tamo ima manje kontinuiteta; a uspomene kraće
traju. Uzmimo, kao primer, da odabereš Los Andeles ili Sijetl. Odeš u javnu
biblioteku u tom gradu i iščitavaš novine koje su izlazile nekoliko godina
nakon tvog rođenja. Tražiš nesreće - požare, automobilske nesreće, takve
stvari - u kojima su kompletne porodice bile ubijene. Takvi detalji su važni
zato što sigurno ne bi hteo da neko od preživelih ospori tvoju priču. Tragaš
za etnički odgovarajućim dečakom, koji bi, da je poživeo, bio istih godina
kao ti sad."
"A onda?"
"Hajde da uzmemo da se žrtva, koju si odabrao da predstavljaš, zove
Robert Kigen. Njegov nekrolog će ti, verovatno, reći gde se rodio. Zatražiš da
ti pošalju kopiju njegovog izvoda iz matične knjige rođenih. To nije nešto
krupno. Ljudi stalno gube kopije svojih izvoda iz matične knjige rođenih.
Kancelarije sa matičnim knjigama su navikle na takve vrste zahteva."
"Ali..." Namrštio sam se. "Ako je Robert Kigen umro, zar ne bi postojala
beleška o tome na njegovom izvodu iz matične knjige rođenih, neka vrsta
precrtanog obaveštenja?"
 "Ne i u danima pre nego što su kompjuteri postali suštinski deo našeg
društva", rekao je Pejn. "U vreme kada si se ti rodio, informacije nisu tako
efikasno kružile. Vlasti bi ti poslale kopiju izvoda iz matične knjige rođenih
Roberta Kigena, bez predomišljanja. Sačekaš da prođe neko vreme tako da
tvoje dalje istraživanje o Robertu Kigenu ne privuče pažnju. Onda kontaktiraš
sa nadležnima kako bi dobio kopiju umrlice Roberta Kigena. Razlog zbog
koga ti ranije nisam pomenuo Los Anđeles ili Sijetl je taj što države
Kalifornija i Vašington stavljaju broj socijalnog osiguranja na umrlice koje
izdaju. Mnogi roditelji traže za svoju decu broj socijalnog osiguranja, čim
popunjavaju podatke u zahtevu za izdavanje izvoda iz matične knjige rođenih,
tako da postoji velika mogućnost da i Kigen već ima broj socijalnog
osiguranja, iako je umro mlad. Sa njegovim izvodom iz matične knjige
rođenih i brojem socijalnog osiguranja, možeš dobiti vozačku dozvolu, pasoš
i svaki drugi važniji dokument koji bi ti bio potreban. Možeš da dobiješ
posao, plaćeš poreze i da otvoriš račun u banci. Ukratko, možeš da prisvojiš
njegov identitet." Pejn me je dugo posmatrao. "Ali ne govorimo o tebi."
"Ne, mi govorimo o mom bratu. Da je Lester Dant bio mrtav, da li je Piti
mogao da prisvoji njegov identitet, na način koji si ti upravo izložio?"
Pejn je nastavio da me proučava. "Pre nego što je tvoj brat prvi put bio
uhapšen, fotografisan, pre nego što su mu uzeti otisci prstiju. Pre nego što su
ga zatvorili kao Lestera Danta? Teroretski, da."
"Onda ja nisam poludeo." Uzdahnuo sam sa olakšanjem. "Piti i Dant bi
mogli da budu ista osoba. Dant bi moglo da bude Pitovo lažno ime."
"Ali, nije bilo tako", rekao je Pejn.
"Molim ?"
"Tvoj brat nije preuzeo indentitet Lestera Danta."
"Kako možeš biti toliko siguran?"
"Mogu, zato što sam jutros rano posetio Gejdera. Upoznali smo se dok
sam radio u Birou. Zarad starih vremena, zamolio sam da mi dozvoli da
pregledam Dantov dosije."
Osetio sam se nespokojnim zbog pravca u kome je razgovor išao.
"Dosije je bio vrlo jasan", rekao je Pejn. "Ti si tako uporno insistirao na
tome da su tvoj brat i Dant ista osoba, da je Gejder ponovo proverio Dantovu
životnu priču. Nisu nigde pronašli njegovu umrlicu. Štaviše, Dant nije tražio
ni broj socijalnog osiguranja dok nije postao tinejdžer. A potpis na prijavi je
u skladu sa potpisima koje je Dant davao u raznim vremenima kada je bio
hapšen. Dant i tvoj brat su dve različite osobe. "
"Ne."
"To je istina", rekao je Pejn.
"To onda znači da su moja supruga i sin mrtvi!"
"Ne mora da znači. Dok je dokaza koji govore suprotno, uvek ima
razloga za nadu."
"Bez njihovih tela, mislite."
Pejn nije odgovorio za trenutak. "Žao mi je, gospodine Dening."
Ukočeno sam gledao ka akvarijumu sa ribicama. "Niste videli izraz u
Pitovim očima kada mi je govorio o zlatnoj ribici koju smo on i ja zakopali
pozadi u našem dvorištu i o tome kako ju je izvadila mačka iz komšiluka.
Nije on to rekao kao da se seća nečeg što je čuo. Njegove oči su imale
jasnoću izraza osobe koja je bila tamo. To je Piti sa mnom razgovarao."
"Možda. Ali nemam ni najmanju ideju kako bismo to mogli dokazati."
"Dokazaću." Ustao sam. "Verujte mi, nekako ću dokazati."
"Pre nego što krenete, hteo sam da vas nešto pitam."
Zaustavio sam se na vratima i pogledao ka njemu.
"Zbog godina provedenih u Birou, moj nos je osetljiv na miris baruta. Taj
miris osećam na svojoj desnoj ruci od trenutka kad smo se rukovali po
vašem ulasku u kancelariju. Da li ste koristili vatreno oružje, gospodine
Dening?"
 Glava 15.

"Spremni, na liniji za gađanje!", dreknula je instruktorka.

Ispravili smo se.
"Proveri desnu stranu!"
Proverili smo stanje u tom pravcu.
"Proveri levu stranu!"
Kroz sigurnosne naočare proverili smo i u tom pravcu, obezbeđujući se
da niko ne radi nešto nepažljivo.
"Jedan..." povikala je instruktruktorka, "držite čvrsto svoje pištolje! Dva,
povucite i naciljajte iz pojasa! Tri, podignite svoje oružje do visine očiju!
Četiri, povucite oroz!"
Osam skoro simultanih hitaca ispunilo je dugi, uzani, zatvoreni poligon
za gađanje. Hici su odjekivali među betonskim zidovima, ali su moje zaštitne
naušnice odjeke hitaca činile neobično dalekim.
Iako se instruktorka nalazila baš iza mene, i njen glas je delovao
prigušeno.
"Ciljaj desno od mete! Ciljaj levo!"
Poslušali smo, nismo pucali, nego samo proveravali ostale mete, za koje
nas je upozorila da mogu iskočiti svakog trenutka.
"Spustite oružje do pojasa! Otkočite ga!"
Poput jednog, nas osmorica smo kompletirali postupak i odložili svoje
vatreno oružje.
Na poligonu za gađanje postalo je tiho.
"Nije loše", rekla je. "Hajde da vidimo da li je iko išta pogodio."
Svako od nas je stajao u iseku, sa prostorom ispred sebe na kome se
nalazila municija i rezervni šaržeri. Dugme na levoj strani je pokretao
motorizovani kotur koji je približavao mete nama.
Instruktorka je proučavala rezultate. "O.K. Niko nije pogodio u centar{6},
ali ja od vas to u ovoj fazi i ne očekujem. Barem niko od vas nije kompletno
promašio metu. Dening, vaš je hitac bio najbliži, ali još uvek ide malo visoko
i ulevo. Vežbajte još kod kuće naciljavanje, bez metaka i prestanite da
iskrećete zglob kada povlačite oroz."
 Zatim je nastavila da koriguje ostale učenike. Stavili smo lepljivu
maskirajuću traku preko rupa na našim metama, pritisli dugmad za vraćanje
meta do kraja "galerije" i ispravili se na njen povik, "Spremni, na liniji za
gađanje!".
 Glava 16.

Svakoga dana išao sam u fitnes centar. Nikada nisam bio u nekoj
vrhunskoj fizičkoj formi, ali otkad je Piti oteo Kejt i Džejsona, raspao sam
se. Ishrana koja se sastojala od brze hrane, u kombinaciji sa previše alkohola
i bez kretanja, učinila je da se ugojim dvadeset funti. I onda sam rekao: "Ne
više".
Unajmio sam trenera. Iako sam znao da moram da počnem polako, ipak
sam bio nestrpljiv da u tome napredujem. A napredovao sam tako što sam
počevši od trideset stigao do šezdeset minuta dnevnog vežbanja na spravama.
Počeo sam i da džogiram, prvo na zatvorenoj stazi u sportskom centru, a onda
napolju na hladnoći. Jedna milja. Dve. Pet. Izgubio sam kilograme koje sam
nabacio. A debljina se pretvorila u mišiće.
Počeo sam da idem na časove samoodbrane. Ugao. Snaga. Masa. Rečnik
arhitekata. Nisam se više pretvarao da pokušavam da radim. Što se mene
tiče, preda mnom je bio samo jedan posao, tako da sam zatvorio svoju
kompaniju, dajući svojim zaposlenima velikodušnu svotu zbog prekidanja
radnog odnosa. Kad ne bih bio na pripremama i kad ne bih odlazio na obuke
gađanja i fizičke treninge, svoje vreme sam trošio na pretraživanje po
Internetu, koristeći ostale Veb adrese koje mi je Pejn dao.
U prethodnom periodu mog života, uvek sam imao previše obaveza da
bih tragao po Internetu. Sada sam bio začuđen time koliko sam puno
informacija mogao pribaviti, zato što sam, zahvaljujući Pejnu, znao gde treba
da tražim.
Pronašao sam informaciju o rođenju Lestera Danta, koja je izgledala
upravo onako kako mi je FBI i ukazao: on se defmitivno rodio u Broktonu u
Indijani, dvadeset četvrtog aprila, godinu dana pre Pitovog rođenja. Pregledao
sam baze podataka svake pojedine države u uniji, ali nisam mogao da
pronađem i podudarne informacije o smrti Lestera Danta. Pošto nisam imao
dokaza da je Piti Dreuzeo Dantov identitet, gunđajući proverio sam teoriju
FBI-a da je Dant preuzeo Pitov identitet, ali bez obzira na to koliko sam širio
svoju potragu, nisam mogao pronaći nijedan dokaz da je Piti umro, a ako
jeste, da li je bio ubijen.
 Praznik zahvalnosti (ime praznika je učinilo da osetim gorčinu) je
prošao. Kejtini roditelji pozvali su me da praznik provedem sa njima. Prvo
sam odbio jer teško da sam bio raspoložen za bilo kakvo druženje. Ali onda
sam pomislio da se i oni osećaju podjednako usamljenima kao i ja i da
možemo barem pokušati da utešimo jedni druge. Nas troje smo popili nešto
vina i gledali ragbi u kihinji dok smo pripremali večeru, ali uopšte nisam
uspeo da osetim praznično raspoloženje, stalno brinući o tome da li su
denverska policija ili Gejder ili Pejn možda zaturili telefonski broj koji sam
im dao u slučaju da Kejt i Džejson budu pronađeni za vreme mog odsustva.
Za Božić su Kejtini roditelji došli meni u posetu. Ali čim sam video
Kejtinog oca, zažalio sam što ih nisam poštedeo truda i otišao do njih. Jedva
sam mogao da sakrijem svoju zaprepašćenost videvši kako se taj, nekada
visok, robustan čovek pogrbio zbog stanja svog srca, koje se pogoršalo usled
briga. Koliko god da smo pokušavali da budemo raspoloženi, stalno smo se
sećali prethodnih, boljih Božića, kao onog iz doba kad sam se zabavljao sa
Kejt na koledžu, i kada sam shvatio da napredujem, time što me je ona
pozvala da sa njom i njenim roditeljima provedemo Božić.
Od svih teških trenutaka za vreme praznika, za mene je posebno teško
bilo biranje jelke. U tome su mi se Kejt i Džejson uvek pridruživali - to je
uvek bio veliki porodični događaj. Čim bismo stigli kući sa odabranim
stablom, odmah bismo počeli da stavljamo ukrase, i često bismo sa tim
završili tek kasno uveče. Ove godine, moj osećaj gubitka se pojačavao nakon
svakog ukrasa koji bih stavio na stablo. Ispod drveta bi se obično nalazilo
puno poklona, ali ove godine smo se Kejtini roditelji i ja složili da ne
razmenjujemo poklone. Na kraju krajeva, mi smo želeli samo jedno, a to
nismo mogli da stavimo ispod božićnog stabla.
Kao i obično, Kejtina majka napravila je punč od jaja. Bio je sigurno
podjednako ukusan kao i svake prethodne godine, ali sam jedva uspeo da ga
progutam. Nekoliko dana kasnije, otišli su u Durango. Kejtin otac se toliko
loše osećao da je njena majka morala da vozi.
Fil Berou, komšija iz kuće pored nas, pozvao me je na novogodišnju
proslavu. Svom snagom sam pokušao da budem društven, ali sam tokom
čitavog praznika bio odsutan u mislima. Otišao sam kući sat vremena pre
ponoćnog odbrojavanja. I koliko god sam se trudio, nisam se mogao setiti
glasova Kejt i Džejsona.
Proleće je stiglo.
Maj.
Jun.
Nije ih bilo već godinu dana.
 Glava 17.

"Odlazim iz grada", rekao sam Pejnu.

"Da, ponekad je dobra ideja da se pobegne od loših uspomena", rekao
je.
"Nadao sam se da vam neće smetati da moje mejl poruke proslede
vama."
"Naravno da ne", rekao je Pejn. "Nema problema."
"Takođe, zamolio sam policiju i FBI da vas obaveste u slučaju da
saznaju nešto novo."
Pejn je klimnuo glavom. "Telefoniraću vam istog trenutka kad nešto
čujem. Samo mi dajte broj na kome ću vas moći pronaći i..."
"U ovom trenutku to je malo neizvesno. Moraću ja da telefoniram
vama."
"Ne znate kuda idete?"
"Ne baš tačno."
"Ali niste mogli da jednostavno kupite avionsku kartu bez rezervacije za
određeno mesto."
"Ne putujem avionom. Pomislio sam da jednostavno sednem u svoj auto
i vozim. Da vidim zemlju. Da idem kuda god me put vodi."
Pejn me je namršteno pogledao. "Koga vi to zavaravate?"
"Ne razumem vas."
"Da idete kuda god vas put vodi? Nemojte me lagati. Nešto ste naumili.
Šta to?"
"Rekao sam vam. Samo mi je potrebno da odem daleko."
"Vi me zabrinjavate."
Da bih izbegao njegov uporan pogled posmatrao sam akvarijum sa
ribicama.
"Ne morate mi ni kazati - idete kako biste pokušali da ga pronađete",
rekao je Pejn.
Nastavio sam da gledam u akvarijum sa ribicama.
"Kako ste, zaboga, zamislili da to izvedete?" Pejn je hteo da zna. "To je
nemoguće. Nemate nikakve šanse."
 Najzad sam ga pogledao. "Uradio sam sve čega sam se mogao setiti."
"Ali bez ikakvih tragova? Sasvim je sigurno da ćete ići kuda vas put
bude vodio. Samo ćete lutati."
"Ali ja imam tragove", insistirao sam.
Pejn je nagnuo svoje krupno telo ka meni. "Recite mi."
"To je teško objasniti."
"Pokušajte."
"Piti je hteo da zauzme moje mesto."
"I, šta s tim?" Pejn je izgledao zbunjeno.
"Sad ću ja to učiniti, u suprotnom smeru. Ja ću zauzeti Pitovo mesto."
"Šta?"
"Pokušaću da sebe stavim u njegov um. Razmišljaću poput njega. Ja ću
postati on."
"Isuse", prošaputao je Pejn.
"Na kraju krajeva, mi smo braća."
"Gospodine Dening... Koliko mi vas je žao, ne možete ni da zamislite.
Neka vam je Bog u pomoći."
 TREĆI DEO

Glava 1.

Staviti sebe u Pitov um? Misliti poput njega? To je bio način

razmišljanja očajnika, sigurno, ali šta je bila alternativa? To će barem
zahtevati od mene i određeno kretanje. To će sačuvati moj zdrav razum.
Otišao sam do ulice gde mi je Piti prvi put prišao, ispred moje
kancelarije - tj. onog što je nekad bila moja kancelarija. Bilo je nešto pre
četrnaest časova, tačno kao godinu dana ranije. Piti me je pozvao po imenu
stojeći iza mojih leđa, što je značilo da je čekao levo od ulaznih, kružnih
vrata zgrade. Odšetao sam do velike cvetne oaze u betonskom okruženju, gde
sam pretpostavio da se on odmarao. Proučavao sam ulazna vrata,
pokušavajući da sebe stavim na njegovo mesto. Zašto nije došao u moju
kancelariju?
Kad sam se naslonio leđima na cvetnu žardinjeru, osećajući se
nevidljivim za masu koja je prolazila, razumeo sam zašto mi je pristupio
upravo na taj način. U mojoj kancelariji on bi se nalazio pod mojom
kontrolom, dok je ovde, budući da je stajao na pločniku i uzviknuo moje ime
stojeći mi iza leđa, on vladao situacijom.
Ponovo sam se setio našeg prvog razgovora, ali ovog puta iz njegove
perspektive, kako mi govori stvari koje je samo moj brat mogao da zna,
gledajući moje čuđenje, pridobijajući me. Otišao sam u restoran sa
delikatesima sa druge strane ulice, gde se naš razgovor nastavio. Seo sam
tamo gde je on sedeo. Zamislio sam sebe iz njegove perspektive, za vreme
dok je on nastavljao da me ubeđuje da se moj davno nestali brat konačno
vratio.
Otišao sam kući i pretvarao se da sam on, i zamišljao kako ulazi u kuću,
posmatra okolo, vidi sve što posedujem, stvari koje on nikada nije mogao da
ima. Da li je njegov plan bio formiran u tom trenutku? Ja ovo zaslužujem, a
ne ti, mora da je razmišljao. Razgledajući ovaj i onaj predmet, mora da je sa
naporom prikrivao svoju ljutnju. Uništio si mi život, a ipak si dobio sve ovo,
ti kopile.
Bilo je jednostavno posmatrati Kejt: njene duge noge, njen izazovni
struk. Ali šta je sa Džejsonom? Šta je Piti stvarno mislio u vezi sa njim?
Kakva glupost. Pitova životna priča nije ostavila prostora za roditeljski
instinkt. Ali Džejson je bio deo onoga što bi Piti imao da ja nisam uništio
njegov život poslavši ga kući sa bejzboj utakmice. Džejson je išao u paketu
sa atraktivnom suprugom i velikom kućom, tako da je Piti hteo da poseduje i
njega. Piti je hteo sve što sam ja imao.
Setio sam se večere na kojoj je Piti bio sa nama, i kako je bio ljubazan,
dok je pomagao oko sređivanja suđa. Nakon toga je uvežbavao Džejsona
kako da uhvati bejzbol loptu. Mora da je mrzeo svaki pojedini trenutak, kao
što je mrzeo pretvaranje da uživa u obnavljanju sećanja na naše detinjstvo
pre nego što sam ja uništio njegov život. Ali najgori trenutak od svih, i to
onaj kad je osetio najviše mržnje, mora da je bio trenutak kada sam mu
doneo bejzbol rukavicu koju je on ispustio u trenutku kad su ga muškarac i
žena zgrabili. Mora da je hteo da mi gurne tu rukavicu u grlo.
Otišao sam u Pitovu sobu. Legao sam na njegov krevet. Gledao sam u
tavanicu i zatekao sebe kako sam podigao bejzbol rukavicu i udarao u nju
pesnicom iznova i iznova. Mora da je želeo da povuče dim, ali nije hteo da
pokvari svoj plan time što bi zapalio cigaretu u kući i ozlovoljio Kejt. Tako
da se iskrao niz stepenice, i kroz francuska vrata na kuhinji, izašao u dvorište
iza kuće obasjano mesečinom gde je ljutito seo na baštensku sofu i zapalio
cigaretu. Sećao sam se kako sam pogledao kroz prozor naše spavaće sobe i
spazio ga u bašti. Zamišljao sam kako se pretvarao da nije primetio kada se
moje lice pojavilo na prozoru. Stavio sam sebe u njegove misli. Šta radiš
tamo gore? mora da je mislio. Spavaš sa svojom ženom, zar ne, braco?
Uživaj u tome dok možeš. Uskoro će doći na mene red.
 Glava 2.

Sledećeg dana otišao sam do berbernice u koju sam ga odveo. Seo sam
na stolicu osećajući makaze kako idu preko moje glave i razmišljajući o tome
da mora da je taložio u sebi gnev zbog te uvrede što sam ja mislio da on
grozno izgleda i da ću ga ja upristojiti. Onda sam otišao do "Banana
republike" gde sam mu kupio novu odeću. Zatim u prodavnicu obuće. A
onda kod zubara gde sam učinio da bude svestan svog polomljenog zuba i
ponovo pojačao njegov osećaj da ja mislim da on grozno izgleda.
Kada sam ušetao u oridinaciju zubara, recepcionerka me je iznenadeno
pogledala. "Nismo vas danas očekivali, gospodine Dening. Upravo
završavamo sa ručkom. Da li se radi o nečem hitnom?"
"Ne." Zbunjen, shvatio sam da sam skoro uspeo da sebe zavaram
ubedenjem da stvarno mogu da ponovim redosled dogadaja od pre godinu
dana. "Mora da sam pobrkao dane. Žao mi je što sam vas uznemirio."
Dok sam u nespokojstvu pružao ruku ka vratima, setio sam se da sam
čekao na recepciji dok je Piti bio unutra kako bi mu očistili zub i obradili ga
tako da ne bude polomljen. Pokušao sam da sebe stavim na Pitijevo mesto i
da zamislim kako je ljutit sedeo u zubarskoj stolici. S obzirom na to da nije
bio kod zubara godinama, mora da je bio nervozan i pomalo napet dok mu je
zubar prilazio sa...
"U stvari, možda postoji način da mi pomognete." Rukom koja je drhtala,
olabavio sam čvrst stisak kojim sam držao dovratak vrata i otišao sam do
blagajne koja je odvajala recepcionerku od čekaonice.
Pogledala me je sa iščekivanjem.
"Pre godinu dana bio sam ovde sa svojim bratom." Srce mi je lupalo
zbog šoka od ideje koju sam upravo dobio.
"Da, sećam se. Strašno mi je žao zbog svega što se dogodilo sa vašom
suprugom i sinom."
"Da, imao sam groznu godinu:" Borio sam se da održim svoj glas
stabilnim, da kontrolišem svoje emocije. "Naime, pitao sam se..." Zadržao
sam dah. "Znate li da li je izvršeno ikakvo snimanje zuba moga brata?"
 Glava 3.
"Evo!", rekao sam Gejderu. "Ovo je dokaz!"
Smireni čovek se namrštio na ono što sam spustio na njegov sto. "Dokaz
za šta?"
"Da su moj brat i Lester Dant isti čovek!"
"Da li još uvek pokušavate da..."
"Moj brat je snimao zube rendgenom nekoliko dana pre nego što je
kidnapovao moju suprugu i sina. Kada smo bili deca, moji roditelji su
obavezno vodili Pita i mene na redovne provere. Pokažite ovaj rendgenski
snimak našem porodičnom zubaru, tamo u Ohaju. On ih može uporediti sa
snimkom iz svoje arhive. On će dokazati da taj zub pripada istoj osobi."
"Ali zubi devetogodišnjaka nisu isti kao zubi čoveka tridesetih godina",
prigovorio je Gejder.
"Mislite zato što nije zadržao sve svoje stalne zube do vremena
nestanka? Ne. Naš zubar je rekao da će moj brat uvek imati nekoliko stalnih
zuba, i da čak i kada bi se promenili tokom godina zbog rada na njima, koreni
zuba će ipak zadržati istu strukturu. Šta bi smetalo da to proverite?"
Gejder je odložio na stranu zbijeni dosije koji je čitao. "U redu", rekao
je nestrpljivo. "Hajde da završimo i sa tim. Kako se zvao vaš porodični zubar
iz Ohaja?"
"Ja... Ne sećam se."
Delovaoje još nestrpljivije.
"Ali Vudford nije bio veliki grad", rekao sam. "I tamo nije bilo mnogo
zubara. Ne bi trebalo da bude teško pronaći zubara kod kog smo mi išli."
"Pod pretpostavkom da njegova ordinacija i dalje postoji. Pod
pretpostavkom da je čuvao dosijee sve ovo vreme." Gejderov telefon je
zazvonio. Dok je posezao za telefonom, rekao mi je: "Javiću vam se."
"Kada?"
"Sledeće nedelje."
"Ali to nije dovoljno brzo."
Nije me ni čuo. Već je pričao telefonom.
 Glava 4.

U nedelju ujutru, ustao sam iz Pitovog kreveta, stavio kampersku

opremu u "ekspedišn", i spakovao sendviče u mali frižider. Koliko je god to
bilo moguće učinio sam sve isto kao pre godinu dana, i u devet, tačno u
vreme kad smo izašli zajedno poslednji put, krenuo sam Međudržavnim
putem 70 ka planinama. Vrhovi su i dalje imali snežne kape, i izgledali su
isto kao i prethodnog juna.
Ignorišući njihovu lepotu kao što bi to Piti činio, pokušavao sam da se
setim našeg razgovora. Zgrčio sam se kada sam naslutio jedan kliše: skoro
svaki put kada bi Džejson rekao "Tata" i nešto me pitao, Piti bi prvi
odgovorio. On je vežbao kako da zauzme moje mesto, navikavajući se da ga
zovu "Tata".
Kada sam krenuo pravcem ka severu u nacionalni park Arapaho,
zamišljao sam kako je on prikrivao svoja očekivanja. Stigao sam do jezera i
zaustavio se tamo gde smo se nas trojica zaustavili prethodne godine.
Pogledao sam mesto gde smo Piti, Džejson i ja postavili naš šator. Šetao sam
obilazeći oko jezera da bih došao do izvora koji ga je napajao, i penjao se
preko kosine od drveta do klanca odakle je dopirala grmljavina potoka. Sve
vreme, zamišljao sam kako on gleda okolo tražeći odgovarajuće mesto
odakle bi mogao da me se reši, a da to učini tako da to izgleda kao nesrećan
slučaj.
Uspentrao sam se preko labavo utvrđenih stena do zaravni iznad klanca.
Osetio sam Pitovo uzbuđenje kada je Džejson nestao iza krečnjačke stene da
bi mokrio. Sad je trenutak! Pri tom, Bredova leđa su bila izložena.
"Tata!"
Ne! Mali se prebrzo vratio.
U nemogućnosti da zaustavi sled događaja, gurnuo je tog svog prokletog
brata u klanac, a onda jurnuo ka malom, čije je lice bilo zaleđeno od užasa.
Moja mentalna slika Džejsonovog straha me je šokirajući prebacila u
sadašnje vreme. Iskačući iz Pitovog sklopa mišljenja zgadilo mi se od te tame
koju sam osetio pretvarajući se da sam on.
 I uprkos hladnom povetarcu, oblio me je znoj. Bacajući neutvrđeno
kamenje na stazu na dnu klanca, nisam mogao da se ne zapitam kako se Piti
spustio dole, a da nije pao, s obzirom na to da je imao sa sobom uplašenog
dečaka koji se koprcao i borio. Onda sam shvatio da mora da je postojao
samo jedan način na koji je on to mogao da uradi. Pozlilo mi je kad sam
zamislio kako li je to moralo izgledati nositi onesvešćenog dečaka između
drveća i zatim nazad do "ekspedišna".
Pošto vozilo nije imalo gepek, Piti je sigurno morao da veže Džejsona i
stavi mu traku preko usta, a zatim ga stavi na pod kod zadnjeg sedišta i
pokrije šatorom. Poput Pita, vozio sam pažljivo kući idući kroz prolaze
između planina, ne prekoračujući dozvoljenu brzinu vožnje, kako me ne bi
zaustavili državni šerifi, i zapitali se kakvi su to prigušeni zvuci koji dopiru
ispod šatora pozadi.
Stigavši kući, uvezao sam auto u garažu, i pritisnuo daljinski upravljač.
Vrata garaže su se spustila sa bukom. Kako sam izašao iz auta, zamislio sam
Kejt kako dolazi u garažu iz kuhinje. Ona se upravo vratila sa celodnevnog
seminara koji je držala. Elegantan sivi kostim koji je imala na sebi tog jutra
kad smo krenuli njenu dugu plavu kosu činio je još svetlijom.
"Kako to da ste se tako brzo vratili?" Ona se namrštila."Gde su Bred i
Džejson?"
"Imali smo nesrećan slučaj."
"Nesrećan slučaj?"
Onda ju je on savladao, vezao, stavio traku preko usta, a zatim ušao u
kuću, pronašao ključeve od njenih kola, i onda stavio nju i Džejsona u gepek
"volva". Ta kola su imala zadnje sedište koje je moglo i da se spusti tako da
je gepek mogao da drži dugačke predmete, kao što su skije. Verovatno je
delom spustio sedišta kako bi omogućio cirkulaciju vazduha u gepek,
koristeći mnogobrojne predmete opljačkane iz kuće, kako bi sprečio da se
sedište kompletno otvori i omogući put za bekstvo Kejt i Džejsonu. U žurbi
je spakovao nekoliko kofera, pobrinuvši se da uzme i nešto moje odeće. Na
kraju krajeva, kad me već zamenjuje, mogao bi i da izgleda kao ja.
Oko osamnaest časova, baš kao što je i Piti uradio, ušao sam u "volvo",
koji mi je policija vratila, i odvezao se od kuće. U 18.21, upravo u vreme
kada je to Piti uradio, spustivši glavu pred kamerom, baš kao što je to Piti
uradio, podigap sam novac sa istog bankomata koji je on upotrebio.
 Ali dok sam išao severno ka izlasku iz Denvera, vozivši Međudržavnim
putem 25, shvatio sam da sa svim predmetima koje je Piti od mene ukrao,
"volvo" mora da je izgledao kao pokretna prodavnica alata. Brinući se da bi
neki policajac mogao postati sumnjičav, Piti sigumo nikad ne bi napustio
Denver sa svim tim stvarima. Morao je da proda te stvari što je pre bilo
moguće. Ali on je bio nov u gradu. Kada je mogao da ima vremena da
pronađe kupca?
Ponovo analizirajući prethodne dane, iznenada sam se setio da je posle
zubara, Piti hteo da provede neko vreme sam u parku "da razbistri misli". To
čudovište je iskoristilo to popodne da dogovori prodaju svari koje je planirao
da ukrade od mene.
Odvezao sam se do dela grada koji je delovao grublje i imitirao
transakciju "trošeći" onih nekoliko minuta koliko je to moglo da traje. Zatim
sam se vratio na međudržavni put, i ovog puta sam se osetio nevidljivim, u
jednom od bezbrojnih vozila na putu, bez ičeg što bi me učinilo sumnjivim.
 Glava 5.

Znak na putu me je obavestio da se grad Kasper u Vajomingu nalazi 250

milja ispred mene. Uključio sam "volvov" kontrolor brzine kako bih ostao u
okvirima dozvoljene brzine vožnje. Kako se približavao zalazak sunca i
uključio sam prednja svetla, i osetio sam se još manje upadljivim, trepćući
farovima sa hiljadama drugih farova.
Prošao sam Čejen u Vajomingu, a od tog mesta sam mogao malo da
razaznam, osim da su zgrade u njemu delovale niske i kao da se protežu. A
onda, četiri sata nakon što sam napustio Denver približavao sam se sjaju
grada Kaspera. Tokom najvećeg dela vožnje, mogao sam da, u nenastanjenoj
tami oko sebe, osetim samo ravno tlo. Međutim, sada se senka planina
uzdizala sa moje leve strane, zaklanjajući zvezde.
Nekoliko milja severno od grada, video sam znak koji je ukazivao na
odmorište. Saobraćaj nije bio gust jer je većina vozila išla u grad Kasper.
Video sam strelicu koja je bila usmerena ka jedva vidljivoj izlaznoj rampi.
Sledeći je i silazeći sa Međudržavnog puta, prilazio sam dvema zdepastim
zgradama od cigli iz kojih su se prelivala svetla ocrtavajući siluete tri pikap
kamiona i kombija.
Ali Pitu je sigurno bilo potrebno više izolovanosti, tako da sam odabrao
šljunkoviti put koji je vijugao nadesno od platforme ka odmorištu. Mlazovi
svetla iz zgrada su se protezali dovoljno daleko da su se mogli videti
izletnički stolovi i zgusnuto drveće pozadi.
Zadovoljan time što niko nije izašao iz toaleta i video moje možda
neobično ponašanje, smanjio sam prednja svetla na parking farove, i dobio
upravo dovoljno svetla da mogu videti liniju ograde od crvenog drveta, iza
koje se zapažao vrh "dampstera".
Parkirao sam iza "dampstera", ugasio parking svetla na svom autu, i stao
ispred ograde, proveravajući da neko, državni šerif, na primer, nije video šta
sam uradio, a zatim sam krenuo da izvidim situaciju. Ubeđen da sam
sakriven, otvorio sam gepek.
Ono što sam zamislio gurnulo me je unazad. Zamislio sam Kejt i
Džejsona kako leže postrance. Izvijajući se. Prepadnuti. Sa lepljivom trakom
čvrsto zalepljenom preko usta. Ruke su im vezane na leđima. Članci na
nogama vezani. A oči od straha tako širom otvorene da su im se beonjače
činile velikim. Zvuci ječanja, koji su pola bili stahovi, a pola molbe. Smrad
telesnih izlučevina, ugljendioksida, znoja i straha.
Piti im je sigurno skinuo te poveze i dozvolio im da dođu do daha, a u
isto vreme ih upozorio da ne vrište. Sigurno su se osećali suviše slabim od
straha i ošamućenim od prljavog vazduha u gepeku da bi mogli da urade bilo
šta drugo osim da plaču u šoku. Morao je da ih jedno po jedno, podigne iz
gepeka, i otkopča im odeću kako bi se mogli olakšati. Ta neprijatna
intimizacija predstavljala je proveru njegovog obavezivanja svojoj novoj
porodici.
Ali, njegove obaveze su tek počinjale. Na primer, sigurno su bili strašno
žedni. Da li je to možda unapred isplanirao i zaustavio se kod mesta za
prodaju brze hrane u Kasperu kako bi kupio sokove, a verovatno i pomfrit i
hamburgere A kada ih je ponovo vezivao i stavljao natrag u prtljažnik, da li je
rekao bilo kakve reči utehe?
"Volim vas."
Sa treskom sam zalupio prtljažnik. Iz tame, iza "dampstera", gledao sam
ka vozilima ispred toaleta. Hodao sam u tom pravcu, dok su moji koraci
odjekivali po kamenčićima. Snopovi svetla sa dveju zgrada, činila su da se
osećam nagim, što sam bliže prilazio.
Tada je većina vozila već otišla, a ostao je samo sedan srednje veličine.
Otišao sam u muški toalet i video da je prazan. Izašao sam. Na svetlu, iznad
moje glave su se mogla primetiti jata insekata kako lete.
Žena je izašla iz druge zgrade, izvukla ključeve iz svoje tašne, i prišla
sedanu. Nije gledala u mom pravcu. Zamišljao sam kako Piti počinje da trči
za njom, zatim staje zbog svetla prednjih farova automobila koji su prolazili
Međudržavnim putem, ne previše učestalo, ali dovoljno da nije bilo razmaka
između njih. Ni trenutka, a da neki vozač ne bi mogao da ne primeti mušarca
dok napada žensku osobu.
I tako je Piti sačekao drugu mogućnost, ušao u ženski toalet i tamo
savladao svoju žrtvu. Osmatrao je Međudržavni put dok nije uočio dovoljno
razmaka između automobilskih farova tako da ga niko nije primetio, za tih
nekoliko sekundi koliko mu je bilo potrebno da onesvešćenu ženu iznese u
tamu. Iza "dampstera", vezao ju je i stavio joj samolepljivu traku preko usta.
Onda se vratio na odmorište na putu, i upotrebio ženine ključeve kako bi
pokrenuo njen auto ("kapric", kako mi je policija rekla).
Sa laganim farovima odvezao se ponovo u tamu iza ograde, gde je morao
da nožem napravi ventilacione rupe u zadnjem sedištu kako bi vazduh ulazio
u gepek "kaprica", pre nego što je u njega premestio Kejt i Džejsona.
Ali kada je stavio vozača automobila u gepek sa njima, zar ga nije
brinulo to da tamo možda nema dovoljno vazduha za tri osobe? Zašto je
rizikovao da se Kejt i Džejson uguše time što je stavio i tu ženu sa njima? To
se i dogodilo, žena je umrla. Zašto je nije ubio i sakrio njeno telo u
"damsteru"? Niko je ne bi pronašao bar neko vreme, ili nikad.
Ponovo sam osetio užas Kejt i Džejsona dok se ta žena, bolesna od
astme, borila za dah zbog samolepljive trake pritisnute preko usta, zbog
njenih pomahnitalih pokreta, zvukova gušenja, njenog postepenog smirivanja,
bešike koju nije mogla kontrolisati, neprijatnih mirisa.
Dok je "kapric" žurio međudržavnim putem Kejt i Džejson mora da su
bili oduzeti od straha koji nisu mogli kontrolisati, da ako se toj ženi to
dogodilo, da se moglo dogoditi i njima.
Jedno me je pitanje stalno mučilo: Zašto je Piti nije jednostavno ubio i
sakrio njeno telo u "'damsteru"? Jedini odgovor koji je za mene imao smisla
bio je taj, da bez obzira na to koliko je Piti bio ravnodušan prema toj ženi,
nije hteo da ona umre. Da ubije mene to je bilo jedno. Barem što se Pita
ticalo, ja sam zasluživao da umrem zato što sam mu uništio život. Ali što se
te žene tiče, jednostavno, desilo se da je bila na pogrešnom mestu u pogrešno
vreme. To je bio prvi trag humanosti koji sam otkrio u njemu. I to mi je
pružilo nadu u vezi sa Kejt i Džejsonom.
Mogao je da ostavi "volvo" iza "dampstera", gde ga možda danima ne bi
otkrili. Umesto toga potrudio se da "volvo" pomeri ispred toaleta, gde se
nalazio na otvorenom vidiku. Zato što je on i hteo da "volvo" brzo bude
pronađen. Hteo je da auto bude usmeren ka putu ka severu, baš kao što je
ostavljanje "kaprica" izvan Bilingsa u Montani učinilo da izgleda kao da se
zaputio ka Butu. On je razmišljao sa zastrašujućom kontrolom.
 Glava 6.

Vratio sam se na Međudržavni put. Znak na putu pokazivao je da je

Bilings u Montani bio udaljen 250 milja. Osećao sam da su mi kapci otežali.
Ali morao sam da nastavim da se krećem. Morao sam da kompletiram Pitovo
bekstvo.
Da li je spavao duž puta? Sigurno je da sam ja bio u iskušenju da to
uradim. Ali sam se bojao da ako bih sišao sa međudržavnog puta i pronašao
neko osamljeno mesto - kampersku oblast, na primer, gde bih mogao sebi
priuštiti nekoliko sati sna, da se ne bih probudio do jutarnjeg svetla. U
Pitovom slučaju, nestanak "kaprica" je do tada već mogao biti prijavljen. On
je morao da stigne do Bilingsa. Imitirajući ga, nastavio sam da vozim.
Glasno sam pustio radio. Ali je usred noći bilo teško pronaći stanicu.
Radio stanice koje sam pronašao su uglavnom emitovale evanđeliste koji su
pričali o misteriji večnog živoga. Venac planina se protezao sa moje leve
strane od severa ka jugu. Mesečina se odbijala od snežnih vrhova. Kapci su
mi se spustili. Ugrizao sam se za usnu kako bih ostao budan. Zarivao sam
nokte u dlanove.
Međudržavni put 25 je postao 90. Prošao sam Šeridan u Vajomingu i
ušao u Montanu. Znakovi na putu bili su drugačijeg karaktera: Lodž Gras,
Nacionalni spomenik Bojnog polja u Kasteru, Krau Ejdžensi... U mestu
Hardin, Međudržavni put je skretao zapadno.
U međuvremenu, kako su se milje umnožavale, zamišljao sam da je Piti
sigurno brinuo da li njegovi zarobljenici dobijaju dovoljno vazduha.
Povremeno je zastajao na napuštenim putevima, da bi proverio kako su.
Osećao sam bol zamišljajući uplašene oči Kejt i Džejsona dok očajnički
gledaju odozdo ka njemu. I kako su se izmakli kad je pružio ruku da dodirne
njihove bokove i umiri ih. A što se tiče vlasnice "kaprica", mora da je jedva
gledao u nju.
Kada sam konačno video znak za grad Bilings, brinuo sam se da mi je za
udaljenost između Kaspera i Bilingsa, u stvari potrebno samo nekoliko sati,
ali zbog mojih čestih zaustavljanja, kad sam se pretvarao da proveravam
stanje svojih zarobljenika, potrošio sam devedeset minuta više nego što mi je
trebalo.
Pa ipak, još uvek je bio mrak kada sam stigao do odmorišta na drugoj
strani Bilingsa. Oznaka je govorila da se to mesto zove Senik Vista, ali sa
oblacima navučenim preko meseca, samo sam nejasno mogao videti planine
koje su se protezale ka severu i ka jugu. Dva vozila bila su parkirana ispred
toaleta: pikap kamion i auto "sedan".
I ovde je, takođe, put za službena vozila vodio iza zgrada. Parkirao sam
u tami. Dok sam izlazio iz auta, adrenalin je nadvladao moju iscrpljenost.
Vazduh je bio iznenađujuće hladan. Dva muškarca sa kaubojskim šeširima
izašla su iz jedne zgrade napravljene od betonskih blokova. Sačekao sam dok
nisu ušli u pikap kamion i odvezli se.
U ovo doba pred zoru, skoro da nije bilo saobraćaja na međudržavnom
putu. Brzo sam požurio ka toaletima i osluškivao kako bih čuo da li iz nekog
od toaleta dopire neki zvuk. Ako budem čuo više glaseova, ako bi se tamo
nalazilo više od jedne osobe, onda ću sačekati neku bolju priliku. Ali, ako
budem video samo jedan par stopala...
U to doba noći, samo bi se poneka žena osećala sigurnom da sama vozi.
Pretpostavio sam da je žrtva bio muškarac. Upotrebio je lemilicu za gume
kako bi ga onesvestio u muškom toaletu. Odvukao ga je u tamu. Odvezao je
njegov auto pozadi. I stavio je Kejt, Džejsona i vozača u gepek auta.
Da li je u tom trenutku Piti otkrio da se vlasnica "kaprica" ugušila na
smrt zbog lepljive trake stavljene preko njenih usta? Sigurno nije bio
preplavljen žaljenjem. Pružio joj je šansu. Barem što se njega tiče, nije to bila
njegova krivica. Kazna za kidnapovanje je ista kao i za ubistvo, tako da,
pošto i ovako nije imao šta da izgubi, umesto da pokuša da sakrije njeno telo,
on ga je ostavio u "kapricu".
A onda je ušao u vozilo koje je bilo zamena za "kapric" i odvezao se na
Međudržavni put. Ali, umesto da nastavi da ide ka gradu Butu, jer je hteo da
policija misli da se on tamo uputio, sačkao je sledeću izlaznu rampu, prešao
nadvožnjak i vratio se na Međudržavni put, idući nazad ka Bilingsu.
Nastavljao sam da ga pratim.Video sam planine, rančeve i naftne
rafinerije. Nakon što sam prešao reku Jelouston, više nisam imao policijski
izveštaj koji bi me mogao dalje voditi. Piti mora da je bio umoran kao što
sam i ja bio. Kuda je mogao ići dalje?
 Glava 7.

Međudržavni put se račvao. Morao sam da odaberem - da li da krenem

putem 94 ka severoistoku kroz Montanu, putem koji je vodio u Severnu
Dakotu, ili obrnuto, da krenem putem 90 ka Vajomingu. Odabrao sam ovo
drugo.
Nisam sebe zavaravao da radim intuitivno ono što je Piti činio. Moja
odluka je bila potpuno slobodna.
Ali osećao sam se tako umornim, da sam znao da, ako ne budem uskoro
pronašao mesto da se odmorim, mogu napraviti udes. Mora da se i Piti isto
tako osećao. Čak i prepun adrenalina, nije mogao da izdrži još mnogo.
Sasvim je sigurno da se on ne bi usudio da rizikuje da izazove udes. On nije
imao ni vozačku dozvolu, a auto nije bio registrovan na njegovo ime. Državni
šerif koji bi ga ispitivao sigurno bi postao dovoljno sumnjičav, te bi proverio
i prtljažnik.
U međuvremenu, pošto je dan odmicao, zagrevajući unutrašnjost
automobila, zamišljao sam koliko li je bilo toplo u prtljažniku. I bez obzira na
to koliko je ventilacionih rupa Piti napravio, Kejt, Džejson i vlasnik
automobila mora da su se kuvali u tom zatvorenom prostoru, dok je sunčeva
toplota pretvarala prtljažnik u pećnicu, a vazduh postajao sve zgusnutiji i
zagušljiviji. Ako je Piti želeo da oni prežive u tom prtljažniku, morao je da se
odmara danju, a vozi noću.
Pošto su denverski detektivi rekli da se preko usta preminule žene
nalazila lepljiva traka, pretpostavio sam da je Piti istu takvu traku stavio i
preko usta Kejt, Džejsona i vlasnika ukradenog vozila. Podigao sam desnu
ruku sa volana automobila i pritisnuo je preko usta, terajući sebe da dišem
samo kroz nos.
Od prolećenih alergija kanali u mojim nozdrvama delimično su bili
blokirani. Osećao sam težinu u grudima. Činilo mi se da nemam dovoljno
vazduha. Naime, morao sam da se koncentrišem na to da kotrolišem rad srca,
da polako udišem i izdišem. Nisam mogao da podnesem misao o tome da
moram da razmišljam o tome kako dišem, o tome što se činilo da je čitava
večnost bila potrebna za udisanje minimuma vazduha u tom vrelom,
zatvorenom prostoru.
Definitivno, niko u prtljažniku nije imao šanse da preživi, osim ako Piti
nije vozio samo kad je bilo hladnije - noću. Ali gde se mogao zaustviti?
Motel bi predstavljao skoro javno, opasno mesto. Šta je sa oblastima za
kampovanje? Turistička sezona je tek Počela. Piti je možda uspeo da
pronađe neku oblast za kampovanje u šumi, gde nije bilo posetilaca. I
osluškujući da li se približava neko vozilo, mogao je da rizikuje da svoje
zarobljenike pusti iz prtljažnika. Ako se tamo nalazio potok gde su se mogli
oprati, to je bilo još bolje.
Sigurno je bilo potrebno i da ponovo nabavi hranu. Na sledećem
izlazištu sa puta, video sam MekDonalds, spustio se na stazu predviđenu za
kupovinu hrane iz automobila i naručio Eg MekMafin, kafu i sok od
pomorandže.
Dok sam čekao u redu iza ostalih automobila, namrštio sam se na
sopstveni lik obrastao bradom koji sam mogao videti u retrovizoru. Ali
strnjika brade nije bila ono što me je zabrinjavalo. Pokušavao sam da
oponašam Pitove misli, ali sam zaboravio jednu od najvažnijih stvari o
njemu: ožiljak na njegovoj bradi. On bi privlačio pažnju. Izvukao sam olovku
iz džepa na svojoj košulji i nacrtao liniju na mestu gde se na Pitovom licu
nalazio ožiljak. Hteo sam da vidim kako to izgleda kada ljudi pilje u moju
bradu.
Kada sam plaćao svoju narudžbinu, žena na blagajni je pokazala ka liniji
od mastila. "Gospodine, imate..."
"Da, znam", rekao sam. "Kao da ne mogu to da skinem sa lica."
Nameravao sam da je pitam gde se nalazi najbliža oblast za kampovanje,
ali pošto sam se osećao upadljivim, platio sam svoju narudžbinu i odvezao
se. Trepćući od bleska jutarnjeg sunca, odlučio sam da pustim da mi brada
poraste i pokrije trag na mojoj bradi.
Verovatno se mesto za kampovanje nalazilo duž reke, tako da kad sam
prošao ukrštanje kod Bighorna, pri sledećem skretanju sišao sam sa puta.
Tamo sam razmatrao da li treba da sledim reku ka severu ili ka jugu. Znak je
ukazivao da bi me put odveo do Krau, indijanskog rezervata, ako bih išao ka
jugu. A to nije zvučalo poput mesta gde bih mogao da budem neprimećen,
tako da sam produžio ka severu.
 Saobraćaj nije bio gust. Zemlja je bila ispresecana ogradama. Nakon
nekog vremena, stigao sam do prašnjavog puta koji je vodio nalevo, ka reci.
Uskoro je put zaokrenuo nadesno i išao je paralelno sa rekom, iako su
žbunovi i stabla duž obale skrivali reku. Staza, sva zarasla u korov, zašla je
za stabla. Vozio sam tom stazom, parkirao između stabala, odšetao do puta i
bio zadovoljan time što je auto bio sakriven. Nisam se zanosio iluzijama da
je to bilo mesto gde se Piti zaustavio, ali je logika sugerisala da se radilo o
sličnom mestu. Piti mora da je ignorisao vlasnika automobila, dok je Kejt i
Džejsona pokušavao da umiri, rečima da ih neće povrediti, osim ako ga ne
nateraju na to, i da neće biti problema, ako budu radili ono što im se kaže. I
mora da je jednog od njih držao u prtljažniku, dok je drugom dozvolio da se
okupa, pobrinuvši se da konop kojim je jedan od njih bio vezan bude
pričvršćen oko struka drugog, kako bi ih sprečio da pobegnu. Sigurno im je
dozvolio da se presvuku. I mora da ih je proučavao dok su jeli svoj doručak
brze hrane.
"Ja ću se brinuti za vas."
Sigurno nisu znali kako to da shvate.
Kejt je sigurno bila uplašena i celu noć je analizirala opasnost u kojoj su
se nalazili. Ona je sigurno već odlučila da je njihova jedina šansa u tome da
pokuša da ono što zna o savladavanju stresa iskoristi i pokuša da ga održi
mirnim.
"Hvala na hrani."
"Sviđa ti se?"
Uprkos svom strahu, Kejt i Džejson mora da su bili tako gladni da su
progutali svoje hamburgere.
"Pitam, sviđa li ti se?"
"Da", mora da je Kejt brzo odgovorila.
"Nije puno, ali je bolje nego ništa."
Da li je bilo pretnje u načinu na koji je to rekao, da ako mu budu pravili
probleme, može se pobrinuti da dobiju upravo to: ništa? Kejt mora da je
ispila još jedan dobar gutljaj svog soka, znajući da ta količina nije dovoljna
da nadoknadi izgubljenu tečnost. Sigurno je začešljala svoju zamršenu kosu
sa lica, svesna da mora da pokuša da izgleda što je moguće pristojnije.
"Učini da Piti misli o tebi kao o ljudskom biću, ne kao o objektu.
Zahvali mu na ljubaznosti koju je pokazao. Ponašaj se kao da je situacija
normalna. Učini da poželi da učini i neke napore za tebe kako bi primio
poštovanje kao nagradu."
Ali šta je sa Džejsonom? S obzirom na njegovu mladost, i to da nije
prošao kroz školovanje koje je Kejt imala, on mora da je bio skoro
izbezumljen od užasa. Sa flasterom preko usta, Kejt nije bila u mogućnosti da
razgovara sa njim u gepeku. Nije mogla da ga poduči. Morala je da se
oslanja na to da ga značajno pogleda s vremena na vreme, i da se nada da će
on razumeti njene motive, kako bi mogao da imitira njeno ponašanje.
"Šta ćeš učiniti sa nama ?" sigurno je pitala kad joj se učinilo da je pravi
trenutak.
"Rekao sam vam da ću se brinuti o vama."
"Ali zašto..."
"Mi smo porodica."
"Porodica?" Ne reaguj. Učini da čak i ono što je neverovatno izgleda
normalno.
"Bred je imao nezgodu."
"Šta?"
"Pao je sa stene. Ja ću zauzeti njegovo mesto."
Kejtin stomak mora da se prevrnuo kao da je ona pala sa stene.
"Ja sam tvoj suprug. Džejsone, ti si moj sin."
Boreći se da zaustavi suze koje su joj navirale u oči, Kejt je sigurno
poput eha ponovila Pitove prethodne reči, pojačavajući njihov značaj, "Vodi
računa o nama."
Piti verovatno nije čuo za termin "Stokholmski princip", ali bi ga sigurno
razumeo s obzirom na to da je bio dovoljno vešt manipulator. Naime, nakon
nekog vremena, talasi osećanja straha, tuge i brige koji se ponavljaju, postaju
preteški zarobljenicima. Postajući zahvalni i za najmanju ljubaznost, oni idu
ka tome da prihvate svoju situaciju i sklope nekakav savez sa kidnaperima.
Piti se tome sigurno nadao. Ali naravno da on nije bio naviknut da
nabavlja sve što je potrebno za suprugu i sina. Doručak je brzo nestao, a
onda se pojavio problem šta činiti u vezi sa ručkom i večerom. Piti sigurno
nije planirao tako mnogo unapred, a čak i da jeste, kako bi sprečio da se
hamburgeri i pomfrit ne kvare, ill kako bi ih podgrejao? Činilo se potrebnim
da kupi frižider, kamperski šporet, sudove i pribor za jelo...
Tako da ono što je počelo zbog njegovog poriva da zauzme moje mesto,
kao da u sebi nije sadržalo i obećanu nagradu. Sve je postajalo previše
komlikovano. Zašto ne prizna sebi da je napravio grešku i jednostavno ne
batali sve to? Zašto ne bi učinio sa Kejt i Džejsonom ono što je želeo, a zatim
ubio i njih i vozača koji se nalazio u prtljažniku. sakrio njihova tela, odvezao
se do najbližeg velikog grada, ostavio auto, kupio autobusku kartu i ispario?
Zadrhtao sam od te pomisli. Ne, tako bi postupio Lester Dant,
pokušavao sam sebe da ubedim. Lester Dant bi odmah ubio Džejsona, a onda
odvezao Kejt do nekog tajnog mesta kako bi se mogao otarasiti njenog tela, i
gurnuti je u neki duboki klanac, kada bi mu dosadilo da je zloupotrebljava.
Sigurno ne bi rizikovao i žrtvovao vreme samo da bi ostavio lažan trag sve
do Montane. To bi imalo smisla jedino ako ih je Piti kidnapovao, ako je on
imao čvrstu odluku da preuzme moj život i od Kejt i Džejsona sebi stvori
porodicu.
Ali njegovo strpljenje je sigurno bilo snažno iskušavano. Jedini način da
se oseti dovoljno sigurnim da bi mogao da odspava, bio je kada bi Kejt i
Džejsona smestio nazad u prtljažnik kako ne bi pokušali da pobegnu dok on
drema. Senke stabala su sprečavale da prtljažnik bude ubitačno vruć. Ali
svakako, Piti nije mogao da zna koliko dugo bi mogao da spava. On bi
najviše voleo da odspava osam sati. Čak i sa bezbrojnim rupama za
ventilaciju Kejt, Džejson i vlasnik ukradenog automobila, ne bi mogli da
prežive ako bi toliko vremena bili zatvoreni u prtljažniku, osim ako bi se
prtljažnik povremeno otvarao kako bi izašao ugljendioksid. Ipak, dvoje u
prtljažniku, bi imali neku šansu. Ali, oni bi imali jednu trećinu vazduha manje
na raspolaganju, ako... U tom trenutku sam shvatio da je Piti namerno ubio
drugog vozača, dok je prvo ubistvo bilo rezultat nesrećnog slučaja.
Potreban mi je san. Jedva sam uspevao da oči držim otvorene. Ali kad
sam otvorio zadnja vrata, i pogledao u svoj kofer, ranac, laptop kompjuter i
štampač, shvatio sam da sve to moram da preselim na prednje sedište kako
bih se mogao ispružiti pozadi. Pita je sigurno nerviralo da premešta svoja
četiri kofera. Još jedna komplikacija. Još jedna neprijatnost.
I još sam, dodatno, morao da onesposobim unutrašnje sveto u kolima,
kako bih mogao da zadnja vrata ostavim otvorena i ispružim noge dok
spavam - i time sprečim prestanak rada akumulatora u kolima. Još jedna
dosadna stvar koju je trebalo uraditi. Ne, mora da sve to uopšte nije bilo u
skladu sa onim što je Piti želeo.
 Glava 8.

Probudio me je zvuk vozila koje je prolazilo. I pre nego što sam

pogledao na svoj sat, po uglu sunčevog svetla mogao sam procentiti da je
bilo kasno popodne. Mogao sam čuti zvuk vozila dok udaraju o izbočine na
prljavom putu, iako se od drveća nisu videli. Dok sam izlazio sa zadnjeg
sedišta i gledao kroz drveće, primećujući da me je probudila buka manjeg
kamiona, sa vozačem rančerom kome se nekuda žurilo, mogao sam da osetim
kako su mi usta suva. A leđa su mi bila ukočena.
Pitov nervozni raspored mora da se nastavljao: proveriti stanje
zarobljenika, izneti ih iz prtljažnika i osloboditi ih tako da mogu da se
olakšaju, i operu lice u reci. U nekom trenutku, sigurno je morao da se malo
pobrine i za sebe. Odeća mu je sigurno bila prljava. Mora da se presvukao u
nešto od garderobe koju je ukrao od mene. Možda se i razbesneo, kada ga je
zavijanje u stomaku podsetilo da mora da počene da razmišlja o tome da
nabavi više hrane za svakog od njih. Nije mogao da nastavi na taj način. Ili će
morati da pronađe mesto gde će se moći nastaniti, ili će morati da ubije Kejt i
Džejsona zato što ima probleme zbog njih.
Ne! Jedini način na koji sam mogao da oteram tu zastrašujuću misao bio
je da zamišljam kako su Kejt i Džejson mogli da reaguju na Pitovu rastuću
nestrljivost. Obuka koju je Kejt prošla učila ju je da ona mora da učini da
Pitu bude što udobnije, da učini da stvari za njega budu manje komplikovane,
kako bi se umanjio napor koji je osećao.
"Mogu pokušati da operem ovu prljavu odeću u reci. Možeš me vezati
za drvo i posmatrati sa obale. Tako ćeš biti siguran da ne mogu da
pobegnem. A šta je sa ovim koferima koje si premestio na prednje sedište?
Što ih ja ne bih vratila tamo gde su bili? Ima tako mnogo praktičnih stvari za
koje se mogu pobrinuti."
Možda je Džejson do tad uspeo da shvati. Možda je razumeo šta to Kejt
čini i svim snagama je pokušao da se ponaša kao poslušni sin. Pojačati
Pitove fantazije. Učiniti da on poveruje da su se njegov rizik i trud isplatili.
To je bio jedini način na koji bi oni mogli ostati živi. U nekoj varijanti, to je
bio pokušaj zarobljenika da učine da kidnaper upadne u "Stokholmski
sindrom".
Piti je sigurno još uvek bio previše blizu mesta gde je ostavio auto
"kapric". A novi auto koji je vozio mogu uskoro prijaviti da je nestao. Možda
su vozačke tablice poticale iz neke udaljene države, tablice koje su
sugerisale da će vozač morati da pređe priličnu razdaljinu pre nego što stigne
kući, tako da nestanak vozila neće biti prijavljen bar do kraja dana. Ali s
druge strane, Piti nije mogao da se oslanja na to. Morao je da krene. Ali i
dalje se nije usuđivao da rizikuje da auto bude primećen po dnevnom svetlu,
dok ga je tama činila neupadljivim. To je značilo da mora da čeka s
pribavljanjem hrane za Kejt i Džejsona. Ali to je isto tako znacilo i da su Kejt
i Džejson imali više vremena da razgovaraju sa njim, mogućnost da pokušaju
da ostvare neku povezanost sa njim, da mu se približe kao ličnosti, jer mu
onda neće biti tako lako da ih ubije.
Piti je izneo konopac za vezivanje i lepljivu traku.
"Moram te zamoliti da nešto uradiš", rekla je Kejt.
Piti joj je vezao ruke na leđima.
"Molim te, saslušaj me!", rekla je Kejt. "Razumem zašto misliš da moraš
da staviš lepljivu traku preko naših usta. Bojiš se da ćemo vikati i da će zbog
toga neko pozvati policiju."
Piti je vezao njena stopala.
"Molim te", rekla je Kejt. "Kada se prtljažnik ugreje, skoro je nemoguće
disati. Kada pritisneš tu lepljivu traku preko naših usta, ja te molim da..."
Piti je otcepio deo trake.
"Molim te. Nećeš biti ugrožen ako napraviš mali otvor blizu naših usana.
I dalje nećemo moći da vičemo. Ali moći ćemo bolje da dišemo."
Piti je gledao u nju.
"Obećao si da ćeš se brinuti o nama", rekla je Kejt. "Od kakve smo ti
koristi ako smo mrtvi?"
Pitov grubi pogled bio je ispunjen sumnjom. Pritisnuo je traku preko
njenih usta i smestio je u prtljažnik. Isto je uradio i sa Džejsonom. Kejt je
pogledala molećivo ka Pitu, koji je krenuo da zatvara prtljažnik, a onda se
zaustavio, izvadio nož i napravio mali razrez blizu njihovih usta.
Nadao sam se da je bilo tako. Ali kada se najzad spustilo veče, i kada
sam se vratio na međudržavni put, nisam mogao da potisnem svoj osećaj
nelagodnosti da sam potpuno pogrešio u pogledu rekonstrukcije dešavanja
događaja.
U Vajomingu sam stigao do sledećeg račvanja na Međudržavnom putu.
Dlanovi su mi se preznojavali dok sam pokušavao da odlučim šta sledeće da
učinim. Mogao sam da pođem natrag putem 25, i tako se najzad vratim u
Denver, ili da okrenem kola istočno ka nastavku puta 90, i tako se zaputim u
Tamna brda Južne Dakote. Nisam mogao da zamislim da bi se Piti vratio u
Denver. Ali ta Tamna brda mora da su ga privlačila. Zato što je tamo bilo
puno mesta u kojima se mogao sakriti.
 Glava 9.

Ispred ulaza u muški toalet čuo se zvuk zaustavljanja koraka. Nalazio

sam se na odmorištu autoputa u Južnoj Dakoti, nešto posle tri sata ujutru. Uz
gruba svetla iznad glave, stao sam kako bih mokrio. U to tiho doba noći, svi
zvuci su se činili preuveličanim. I to je verovatno bio jedini razlog zašto sam
zapazio zvuk koraka koji su se približavali. Čekujući da vidim "izgled" tih
koraka, pogledao sam preko ramena, pored kabina u toaletu, ka vratima sa
moje desne strane. Mesto je u sebi imalo hladnoću betona, nakon što se
izgubila dnevna toplota.
Čekao sam da čujem zvuk vrata koja se otvaraju. Ali tišina iza njih se
povećavala. I dalje gledajući preko ramena, otkopčao sam pantalone. Otišao
sam do lavaboa i oprao ruke, fokusirajući svoj pogled na ogledalo ispred
sebe, koje je pružalo direktan pogled na vrata.
Nije bilo papirnih ubrusa, već samo jedna od onih mašina za sušenje
ruku koje preko vlažnih ruku duvaju topao vazduh. Te mašine bruje poput
avionskih motora. Ali, pošto sam hteo da mogu da čujem svaki zvuk, nisam
pritisnuo dugme na njemu.
Osećajući hladnoću na rukama zato što su bile vlažne, gledao sam ka
vratima. Iza njih je dopirala uporna tišina. To je samo neki umorni vozač koji
je sa auto-puta izašao na odmorište, mislio sam. Nije mu bilo potrebno da se
olakša, samo da protegne noge. On stoji iza tih vrata, uživajući u pogledu na
zvezdano nebo.
A šta ako grešim?
Rekao sam sebi da preterujem. Na kraju krajeva, nisam imao nijedan
čvrst razlog da verujem da neko čeka da me iznenadi, kad otvorim vrata. Ali
već toliko vremena sam se trudio da što bolje razumem Pitove misli,
imitirajući njegove pokrete, razmatrajući njegovu logiku, penjući se na mesta
za odmor, da nisam mogao da obuzdam sumnju. Moja mašta je bila tako
nadražena da sam mogao da osetim opasnost kako vreba tamo spolja, kao da
sam video kroz zidove.
Kada sam parkirao svoje vozilo ispred, bilo je jedino tamo i bilo je
atrakcija za pljačkaša. On je sigurno osluškivao glasove, proveravajući da li
se iz toaleta čuje više od jednog para koraka, želeći da bude siguran da sam
tu samo ja. I s obzirom na to da je čuo samo mene, uskoro je gurnuo i otvorio
vrata. Razmišljao sam o pištolju u koferu u svojim kolima i psovao samog
sebe što se ponašam kao budala. Kakva je bila korist od toga što sam bio
obučavan kako da ga upotrebim, kad sam ga ostavio na mestu odakle ga
nisam mogao uzeti, u trenutku kada mi je bila potrebna ta prokleta stvar?
Noge su mi se tresle. Drhtao sam. Ne! pomislio sam. Šta ako sam pratio
Pita? Šta ako se on nalazio iza tih vrata?
Pritisnuo sam dugme na mašini za sušenje ruku. Njena jaka buka
pokrivala je zvuk mojih koraka dok sam se povlačio kako bih se sakrio iza
vrata. Prilepljen uza zid, osetio sam provalu straha u stomaku, kad se čuo
zvuk otvaranja vrata.
Mladić srednjih dvadesetih godina, u kaubojskim čizmama, farmerkama i
sa kaubojskim šeširom, brzo je ušao, držeći čeličnu lemilicu za gume. Čuo se
zvuk zatvaranja vrata iza njega, dok se on zaustavio pred prizorom praznog
toaleta. Zbunjen, gledao je u mašinu za sušenje ruku koja je bučala. Bacio je
pogled ka kabini toaleta.
Iznenada je video moj odraz u ogledalu iznad lavaboa. Pokušao je da se
okrene. Ali ja sam bio brži, udario sam ga po leđima takvom snagom da se
zateturao napred, dok je njegovo lice sa brkovima tresnulo po ogledalu,
lomeći ga u komade. Preko ogledala je tekao trag krvi, dok sam ga ja grabio
otpozadi za okovratnik i kaiš na pantalonama, gurajući ga ka mašini za
sušenje ruku, i udarajući njegovom glavom tu mašinu takvom snagom da se
štitnik vazduha na njoj polomio. Mašina za sušenje ruku nastavila je da buči,
dok sam ga ja povlačio nazad kako bih još jače udario njegovom glavom o
mašinu za sušenje. Od snage nazaštićenog fena krv je prskala poput spreja.
Čelična lemilica za gume ispala je iz njegove ruke, odzvanjajući po
betonskom podu. Još jednom sam tresnuo njegovom glavom o zid, a zatim
sam ga ispustio. Ležao je poput gomile stare odeće. Ječao je zatvorenih
očiju. Jedva da se pomerao, osim njegovog grudnog koša koji se podizao i
spuštao.
Osećao sam vrelinu u stomaku. Gnev koji me je doveo do toga da sam
ga skoro ubio, uplašio me je. Ali osećanje koje me je najpre obuzelo, čineći
da sam hteo da povičem, bilo je osećanje pobede.
 Glava 10.

"Federalni istražni biro", rekla je telefonistkinja.

"Molim vas, hteo bih da razgovaram sa specijanim agentom Gejderom."
Držao sam svoj mobilni telefon tako čvrsto da su me prsti boleli.
Bilo je devet sati ujutru. Sunčeva svetlost je odbleskivala od usamljenog
jezera okruženog grumenjem vrletnih stena između kojih su se kao zabodena
nalazila borova stabla. Ivice su bile od tamno sivog kamenja, razjašnjavajući
kako su Tamna brda dobila svoje ime. Stigao sam do ove oblasti pre zore, ali
kada sam shvatio da je mapa ukazivala samo na prazan otvoreni prostor iza
nje, odlučio sam da Piti mora da se zaustavio dan ranije nego što je planirao,
s namerom da na tom mestu provede jedan dan.
Lepota jezera mi je delovala čudno. Nakon onog što se dogodilo na
odmorištu, osećao sam se kao da sam zakoračio u neku zamenjenu realnost.
"Agent Gejder je van grada na zadatku."
Podigao sam kamen. Isfrustriran, bacio sam ga u jezero.
"Smem li da pitam ko ga traži ?"
"Bred Dening. Ja..."
"Agent Gejder je pomenuo da ćete ga vi tražiti. Rekao je da je
razgovarao sa gospodinom Pejnom u pogledu predmeta koji vas je zanimao, i
ako budete razgovarali sa..."
Prekinuo sam vezu.
 Glava 11.

"Pretpostavljam da dugo nisi bio u Vudfordu", rekao je Pejn.

Prislanjajući mobilni telefon na svoje uvo, hodao sam blizu jezera.
Hladan povetarac sa jezera pirkao je iznad mene. Moja sopstvena brada
poput strnjike grebala me je po ruci. Trudio sam se da se smirim.
"Ne otkad smo se majka i ja odselili, u doba kad sam bio dečak."
"Koliki je grad bio tada?"
"Ne previše velik. Imao je oko deset hiljada stanovnika."
"Grad sa jednom fabrikom", rekao je Pejn.
"Upravo tako. Moj tata je bio poslovođa." Odjednom mi je tako
nedostajao. "Kako si to znao?"
"Znam zato što je Gejder rekao da je fabrika bila zatvorena i da su
postrojenja bila premeštena u Meksiko pre deset godina. Sada je Vudford
centralna zajednica grada Kolambasa, a broj stanovnika se udvostručio i
iznosi dvadeset hiljada. Ima nekoliko zubara tamo, ali nijedan od njih nije
nikada čuo za porodicu Dening.
Vazduh sa jezera je postao hladniji. "Ali sigurno poznaju zubare koji su
radili u tom gradu pre njih."
"Ne, uopšte. Gejder kaže da se ti ne sećaš imena zubara kod kog ste išli
ili njegove adrese."
Spustio sam glavu. "To je bilo tako davno."
"Onda je to ćorsokak. Gejder kaže da mu je žao."
"Da, mogu se kladiti da mu je žao."
"Rekao je da ako se ti oslanjaš na izveštaj zubara kako bi dokazao da je
Lester Dant, u stvari, tvoj brat koji upotrebljava lažno ime, da ti u stvari,
samom sebi spremaš veliko razočaranje. U svakom slučaju, kako bi ti to
pomoglo da pronađeš svoju porodicu?"
"Ne znam, ali mi padaju na um reči koje su mnogo jače od reči
razočaranje."
Čuo se isprekidani zvuk u telefonu.
"Odakle zoveš?", pitao je Pejn.
"Iz Južne Dakote."
 "Iz nekog lepog pejzaža?"
"Nisam ovde došao zbog pejzaža", rekao sam.
"Pa, kad si već odlučio da istražuješ u pokretu, mogu li ti dati jedan
savet?"
"Da, osim ako to nije: "Opusti se i odmori se."
"Ne, nešto drugo. Možda će te to i iznenaditi", rekao je Pejn. "Zvučaće
kao ohrabrenje."
"Onda samo napred i iznenadi me."
"Dok nisam nabacio sve ove kilograme i počeo da se oslanjam na
Internet", rekao je Pejn, "bio sam tip detektiva koji ide na lice mesta. Zato
sam i primećivao stvari koje drugi nisu. Kada ima vremena za to, ništa se ne
može uporediti sa odlaskom na mesta, i do osoba o kojima hoćeš da nešto
saznaš."
"Kada ima vremena."
"Meni se čini da ti imaš puno slobodnog vremena."
"Je l' mi ti to predlažeš da ako sam odlučio da pronađem tog zubara, da
treba to sam da uradim?"
"Manje - više."
"U pravu si. To stvarno zvuči poput ohrabrenja. Otkud ta promena?"
"Otud što sam zabrinut za tebe."
Zvuk je ponovo postajao isprekidan. Bilo mi je teško da ga čujem.
"Bojim se, da ako ne zadovoljiš tu svoju potrebu, da si učinio sve što si
mogao, i to stoprocentno, ako izgubiš nadu..."
Borio sam se da ga čujem, ali je linija postala još isprekidanija.
"... da ćeš uništiti sebe."
"Javiću ti se ponovo u toku nedelje", rekao sam.
"Šta si rekao? Ne mogu da te čujem."
Prekinuo sam vezu.
 Glava 12.

Razmišljao sam: provoditi dane u zatvorenom prostoru i spavati pozadi u

kolima, a noći koristiti za to da vozi koliko god je mogao, Piti ne bi mogao da
izdrži takvu rutinu još dugo.
Nešto što ga je moglo držati motivisanim bilo je njegovo otkriće - a koje
je dobio iz novinskih izveštaja koji su se svuda mogli čuti (medijima se
stvarno svidela ta priča) - da ja nisam umro u planinama.
Sigurno nije rekao Kejt i Džejsonu da sam ja živ. Ali njegova tajna mora
da mu je pružala odlučnost - dok je zamišljao koliko su mi patnje donosili
moji strahovi i čežnja za mojom porodicom. Bez tajnih telefonskih poziva
koje bi mi uputio, bez neobičnih razglednica, ičeg što bi ikakvim
nagoveštajem, moglo policiju dovesti do njega. Samo podsmešljiva, nema
tišina.
Ali, zaboga, kuda ih je on mogao odvesti? Razmišljao sam o lošem
terenu Južne Dakote koji se nalazio ispred mene. U stare dane, konjokradice
su umele da se kriju u lavirintima kanjona suvih i pustih n'a suncu, u
okruženju koje je delovalo tako pakleno da vlasnici konja nisu tamo ulazili
za njima.
To bi bio previše očajnički izbor, čak i za Pita. Nakon takve sasušene
zemlje, sledile su stotine milja ravnih travnatih površina, gde skoro da nije
bilo stabala, gde bi bio sasvim izložen. Piti ne bi smeo da bude na
otvorenona. Kriti se u ravnici? Nisam verovao da bi se na to odlučio. Radije
bi se povukao u zaklon brda i šuma.
Prema tome, da li je možda pronašao mesto u Tamnim brdima?
Napuštenu brvnaru možda ili...
Otišao sam toliko daleko koliko me je intuicija mogla dovesti, i stigao
do ćorsokaka, upravo kao što je Gejder rekao da je ideja o zubaru
predstavljala ćorsokak.
Zubar...
"Ništa se ne može uporediti sa odlaženjem na mesta i do osoba o kojima
hoćeš nešto da saznaš", rekao je Pejn.
Da.
 Nakon što sam odspavao na zadnjem sedištu auta do večeri, krenuo sam
ka mestu gde sam shvatio da me je odabrani pravac puta već vodio, ka mestu
gde je sve i počelo, tako davno.
Ka mestu Pitove izgubljene mladosti.
 ČETVRTI DEO

Glava 1.
IZLAZNI PUT ZA BROKTON
Iznenadio sam se kada sam primetio taj saobraćajni znak. Bilo je to dve
večeri kasnije. Prošao sam kroz Ajovu i Ilinois, i sad sam se nalazio na
Međudržavnom putu 70, opušteno vozeći ka istoku kroz Indijanu. Moje
odredište bilo je Ohajo. Mesto upravo iza Kolambasa. Vudford. Moj rodni
grad.
Ali kad sam video znak za Brokton, mesto rođenja Lestera Danta,
namrštio sam se. Iako sam davno pronašao gde se Brokton nalazi na mapi,
sad sam prvi put shvatio da se i taj grad, poput Vudforda, nalazi dovoljno
blizu Međudržavnog puta 70, da zaslužuje i oznaku za izlaženje sa tog puta.
Sav koncentrisan na zubare za koje sam se nadao da ću pronaći u
Vudfordu, uopšte se nisam setio Broktona. Ali, u tom trenutku moja pažnja se
brzo preusmerila. Okrenuo sam auto.
Uzani put lenjo je vodio kroz senovitu farmersku zemlju. Nakon
dvadeset milja, ulična svetla su osvetljavala niske kuće, koje su se nizale
jedna na drugu, i turobnu glavnu ulicu. Niz kuća je povremeno bio prekidan
dvospratnim zgradama, od kojih su neke na prozorima imale oznaku NA
PRODAJU, dok je neupadljivo neonsko osvetljenje objavljivalo "BROKTON
MOTEL, ima slobodnih mesta". I on je izgledao kao da će se raspasti, ali
pošto nisam imao drugog izbora, zaustavio sam auto.
Kad sam otvorio vrata kancelarije, čulo se zvono. Oštra svetla iznad
moje glave su zatreperila. Gospođa natečenih očiju u kućnom ogrtaču je,
vukući noge, došla iz sobe iza kancelarije.
"Koliko noćenja?"
Rekao sam "Dva", odlučivši da se malo promuvam okolo i saznam sve
što mogu. Starija gospođa je delovala zbunjeno pred činjenicom da bi neko
imao razloga da se zadrži u Broktonu više od jedne noći.
 "Primamo samo keš."
Rekla je i iznos dok je njen namršteni pbgled govorio da ona misli da taj
iznos predstavlja čitavo bogatstvo, iako nije bilo tako. Kad sam joj pružio
novac, izgledala je kao da joj je laknulo, dodala mi je ključ, zevnula i otišla
nazad u svoju sobu. "Mašina sa sokovima nalazi se napolju, pored mašine sa
slatkišima", promrmljala je preko ramena.
"Žao mi je što sam vas probudio."
"Biće puno vremena za spavanje kada umrem."
A napolju, u vlažnoj noći samo je jedna sijalica osvetljavala oblast za
parkiranje. Nije bilo nijednog vozila ispred bilo koje od deset odvojenih
motelskih jedinica.
Ključ koji mi je dala nosio je oznaku broja jedan. Zamišljajući da sam ja
Piti, primetio sam da su se sve motelske odvojene zgrade nalazile iza sobe
upravnika.
Ako bih se krio među senkama, niko me ne bi video, kad bih zakoračio i
izvukao ženu i dete iz gepeka auta.
Soba je bila mala, pokrivači tanki, ogledalo prašnjavo. Gledao sam u
svoju sve gušću bradu koja je izgledala poput strnjike. Pogled mi je delovao
isprazno. Samom sebi sam bio stranac.
 Glava 2.

"Poznajete li ovog čoveka?"

Upravnica je delovala podjednako umorno kao kad sam je probudio
prethodne noći. Izborane usne ostavile su trag karmina na njenoj šolji za kafu.
Sedeći iza blagajne, zagledala je na različite načine fotografiju napravljenu u
policiji.
"Ne izgleda baš kao da bi mu se moglo laskati. Kako je zaradio taj
ožiljak na bradi?
"U automobilskoj nezgodi."
"Ne mogu reći da ga prepoznajem. Vi ste još jedan FBI agent?"
"Još jedan?"
"Prošle godine mi je neko iz FBI-a postavio pitanja u vezi sa ovim
momkom."
Moj optimizam je nestao. Ako je Gejder organizovao da se Dantova
životna priča iznova proveri, onda sam ja traćio svoje vreme.
"Mora da je on uradio nešto zaista loše, kada nastavljate da potragu za
njim", rekla je.
"Da. Uradio je nešto zaista loše. Da li vam ime Piter Dening zvuči
poznato?"
"Ne, nimalo."
"A ime Lester Dant?"
"Dant." Žena je razmišljala za trenutak. "U vezi sa tim prezimenom
postavljao je pitanja i onaj drugi agent FBI-a. Nekada je ovde u okolini bilo
nekoliko porodica sa prezimenom Dant."
Još više sam se obeshrabrio.
"Po jednoj od tih porodica bila je nazvana i prodavnica metalne opreme",
kazala je, "ali čovek koji sada poseduje tu radnju zove se Ben Porter."
Samo traćim svoje vreme, ponovio sam sebi. Iako sam bio u iskušenju
da produžim da vozim za Vudford, odlučio sam da ništa ne uzimam zdravo za
gotovo.
"Gde se nalazi ta prodavnica metalne opreme?"
 Glava 3.

"Ne poznajem ga."

Ben Porter bio je čovek pedesetih godina, kao otprilike i svi pored kojih
sam prošao u ovom retko naseljenom gradu. Obloge na podovima bile su
isflekane opiljcima ploča koje je sekao. "Ali to i ne znači mnogo."
"A zašto ne?"
"Nikada nisam upoznao prvog vlasnika radnje. Zadržao sam ime Dant na
zgradi kako bih održao tradiciju."
U gradu koji je umirao reč tradicija zvučala je hrabro.
"Ne poznajete nikog ko se preziva Dant?"
"Kao što sam rekao i prethodnom FBI agentu, oni su bili ovde pre nego
što sam ja došao. Naime, ja sam se ovde doselio tek pre deset godina."
Izgledalo je da izraz na njegovom licu govori da bi voleo da se nije preselio.
"Možete li se setiti nekoga ko bi nešto o njima znao?"
"Naravno. Prečasni."
"Ko?"
"Prečasni Benedikt. Po onom što sam ja čuo, on kao da je oduvek bio u
Broktonu."
 Glava 4.

Bela crkva sa zvonikom i koliba iza nje bile su jedine dve zgrade u
gradu za koje se nije činilo da im je potrebna popravka. Sa desne strane,
između crkve i groblja nalazio se put koji je vodio kroz baštu sa ružama.
Ispred, meni okrenut leđima, nalazio se stariji čvek u plavoj majici sa kratkim
rukavima i svešteničkim okovratnikom.
Bio je na kolenima, a glava mu je bila savijena kao na molitvi. Ali kada
je pomerio ruke, i mahnuo glavom shvatio sam da je on, u stvari, obrezivao
ruže.
Nosio je slušni aparat prikačen iza desnog uha. Mora da je to bio neki
odličan model, zato što me je čuo dok sam gazio preko trave i okrenuo se da
vidi ko ide.
"Prečasni Benedikt?"
Njegovo izborano čelo se još više naboralo dok je uz škripu ustajao.
Stare pantalone su mu na kolenima bile obojene od trave.
"Zovem se Bred Dening. Ben Porter iz prodavnice metalne opreme..."
"Dobar čovek."
"...je sugerisao da sa vama mogu da razgovaram o nekim porodicama
koje su nekada živele ovde u okolini."
"O nekim porodicama?"
"Radi se o porodicama Dant."
Oči prečasnog su zasjale kao da ga je obradovala mogućnost da proveri
svoju memoriju. Ali su onda postale ispitivačke.
"Da li se sećate porodica sa prezimenom Dant?", pitao sam.
"Vi dolazite iz FBI-a?"
"Ne."
"Neko iz FBI-a se prošle godine raspitivao o porodicama Dant", rekao je
prečasni.
"Čuo sam za to. Ali ja nisam iz Biroa. Da li vam je taj agent pokazao
ovu fotografiju?"
"Da. To je Lester. Isto sam rekao i agentu."
"Jeste li sigurni u to? To je Lester Dant?"
 "Tada je bio mlađi. I nije imao taj ožiljak na bradi. Ali nema nikakve
sumnje da je to Lester."
Pozlilo mi je. Teorija u koju sam se toliko trudio da verujem se srušila.
Lester Dant, a ne moj brat, odveo je Kejt i Džejsona. A on nije imao razloga
da ih drži u životu.
"Zašto se raspitujete o njemu?"
"Više nije bitno, prečasni", uspeo sam da kažem. Izgubljen, okrenuo sam
se da podem.
"Agent FBI-a mi je rekao 'Radi se o rutinskoj istrazi'."
Okrenuo sam se i pogledao ga. "Teško da je to rutina."
"Šta nije u redu, gospodine Dening? Delujete strašno potreseni."
Nisam nameravao da objašnjavam, ali nešto u njemu me je pozivalo da
to učinim. U očaju, počeo sam da pričam. Pokušavao sam da govorim
staloženo, ali što sam više govorio, bio sam sve potreseriiji.
Prečasni me je gledao. Povremeno se činilo da se nada da sam završio,
ali bih mu ja onda ispričao još nešto - i još nešto - i njegov šokirani izraz lica
se promenio u sažaljenje prema nekom ko je zbog dečačke greške, bio
osuđen na paklena mučenja.
"Lester je uradio sve to?"
"Ili moj brat koji se pretvarao da je on. To je upravo ono što sam hteo da
saznam."
"Neka mu je Bog na pomoći. Neka je Bog vama na pomoći."
"Kad bi mi Bog samo pomogao."
"Na sve molitve najzad stigne odgovor."
"Ali to nije dovoljno brzo, prečasni."
Kao da se nalazio na ivici da mi kaže da imam vere. Umesto toga je
pogledao ka klupi i pokrenuo me gestom ka njoj.
"Postoji nekoliko stvari koje treba da razumeš o njemu."
"'Da razumem?' Nadam se da to ne znači da pronađem neke izgovore ili
saosećam sa njim, zato što je ono što bih stvarno hteo da uradim, prečasni, u
stvari, da ga kaznim. I molim Vas, nemojte mi reći da okrenem drugi obraz ili
dozvolim da se Bog pobrine za osvetu."
"Upravo ste mi uzeli reč iz usta."
Proučavali smo jedno drugo.
"Sigurni ste da je čovek na ovoj fotografiji Lester Dant?"
 "Da."
Još više mi je pozlilo. Pa ipak, morao sam da znam istinu. "U redu onda,
prečasni." Utučen, seo sam na klupu. "Pomozite mi da ga 'razumem'."
 Glava 5.

"A i njegove roditelje," rekao je prečasni. "Takođe, morate da razumete

njegove roditelje."
Razmislio je za trenutak.
"Porodica Dant." Njegov krhki glas postao je snažniji. "U početku je
bilo šest porodica sa tim prezimenom. Oni su živeli u tom kraju duže od bilo
kog drugog. To je ono što mi je rekao moj prethodnik, u jednom trenutku,
kada sam ja ovde bio postavljen. Ali nisu stvarno bili i deo zajednice. Jedva
ste mogli i kazati da su bili deo Sjedinjenih Država."
"Ne razumem vas, prečasni."
"Oni su bili odvojeni. Poput plemena. Usamljenici. Negde u njihovoj
istoriji - moj prethodnik je imao neku teoriju koja je vodila još do doba
građanskog rata - nešto strašno im se dogodilo. Došli su iz nekog mesta koje
su očajnički želeli da zaborave i nastanili su se u ovom kraju, odlučni da se
ne mešaju sa drugima."
Pčela je zazujala idući ka mom licu. Oterao sam je rukom, usmeravajući
svu svoju pažnju na prečasnog.
"Naravno, da bi njihove porodice opstajale, ipak nisu mogli biti u
potpunosti izolovani. Morali su da imaju kontakte sa zajednicama u okolini,
da bi tražili mlade osobe sa kojima bi mogli sklopiti brak. Spolja gledano,
dosta toga ih je moglo preporučiti. Poznavali su Bibliju. Posedovali su
zemlju. Nisu pili, pušili, kockali se ili psovali. Neko vreme, dobijali su nove
članove, najčešće iz porodica tako siromašnih da je za njih brak sa nekim iz
porodica Dant predstavljao korak naviše. Ali pročulo se da su surovi, i
Dantovi su morali da traže dalje, uglavnom među članovima drugih sekti,
pokušavajući da ugovore brakove. Mogućnosti su im postale ograničene. I do
vremena kada je stigao moj prethodnik, broj njihovih porodica se sveo na tri."
Odmahnuo sam glavom, zbunjen.
"Ako su bili odlučni da se drže odvojeno, kako je došlo do toga da je
neko ko se prezivao Dant posedovao radnju metalne opreme?"
"Radi se o samom opstanku. Bez pbzira na to koliko su se trudili, ipak
nisu mogli biti dovoljni sami sebi. Čak i tokom rodnih godina, sa obiljem
letine, bilo je potrepština koje oni nisu mogli sami proizvesti. Za njih je
Brokton bio poput strane zemlje. A radnja metalne opreme bila je njihova
ambasada. Kroz nju su oni izvozili višak svojih proizvoda i "uvozili" rezanu
građu, alate, odeću..."
"Lekove."
"Ne", rekao je prečasni Benedikt. "Dantovi su išli u religiozne krajnosti,
kao što su bili ekstremni i u političkom smislu. Za njih je bolest bio znak
božije nenaklonosti. Oni su mislili da je greh da se koriste sredstva koja su
ljudi proizveli, i da bi time omeli božije namere!"
"Zbog ljudske grešnosti?"
"Zbog koje su Dantovi verovali da nas Bog kažnjava", rekao je prečasni.
"Sa takvim samodestruktivnim stavom, čudo je da su te porodice
preživele."
"To i jeste suština - do danas su sve te porodice izumrle." Prečasni
Benedikt je svoj izborani prst upro prema fotografiji. "Osim Lestera."
"Kada ste ga upoznali?"
"Posle požara."
"Požara?"
"Stići ću i do toga. Prvo, morate da shvatite da, zato što su Dantovi
izbegavali lekare, grad nije imao nikakvu predstavu o stopi nataliteta i
smrtnosti među njima. S vremena na vreme, njihovi izaslanici došli bi do
grada i nabavili zalihe. Uglavnom muškarci, ali ponekad i žene sa decom. Ja
mislim da je njihov motiv bio da se svima u porodici pokaže u kojoj meri je
spoljni svet bio iskvaren. Moguće je da smo i mi njima izgledali podjednako
čudno, kao što su i oni nama."
"Čudni?"
"Efekti takvog urođeničkog načina života počeli su da se pokazuju."
"I zakon im je dozvolio da se s tim 'provlače'?"
"S vremena na vreme, državni šerif bi otišao tamo da proveri stanje
stvari, ali čime je mogao da ih optuži, osim što su oni hteli da budu
odvojeni?"
"Na primer, ugrožavanjern dece."
"To je bilo teško dokazati pošto su deca bila dobro uhranjena i mogla su
da citiraju svoju Bibliju."
"Ali, zar ne postoji zakon po kome deca moraju da pohađaju školu?"
 "Dantovi su unajmili advokata koji je tvrdio da deca dobijaju adekvatno
obrazovanje i u svojoj kući. Stiglo se i do rasprava o verskim slobodama. U
današnje vreme, pretpostavljam da bismo ih nazivali borcima za opstanak.
Ali oni nisu gomilali oružje i nisu kovali zavere za zbacivanje vlade, tako da
su vlasti odlučile da bi povlačenje Dantovih po sudovima, predstavljalo veći
problem od toga da ih ostave na miru. Živi i pusti drugog da živi, postalo je
geslo. I tako je bilo sve do vikenda kada je Lesterova majka bila jedan od
izaslanika koji su došli u grad."
Slušao sam još pažljivije.
"Ona se zvala Junis. Videlo se da je trudna, ali očigledno je njen suprug
mislio da nije bila u previše poodmaklom stadijumu trudnoće da ne bi mogla
da putuje. Izašla je iz radnje metalne opreme. Sledeće što smo videli je da se
onesvestila, pala je na pločnik, i uvijala se od bolova. Njen suprug, Orval,
pokušao je da joj pomogne, pokušao je da je podigne i stavi u auto. Ali kada
je video krv na njenoj haljini i lokvu krvi oko nje, stajao je kao zaleđen od
zbunjenosti, dovoljno dugo da su lekar i policajac - bilo je nekoliko lekara i
policajaca u to doba - mogli primetiti šta se događa i u žurbi je odvesti na
kliniku koja je nama služila kao bolnica. Orval je pokušao da ih zaustavi, ali
iznenada je bilo očigledno da Junis nije imala pobačaj. Ona je bila na putu da
rodi bebu pre termina."
"Taj gmizavac je bio spreman da njen život izloži riziku?"
"Nije ta situaicja bila jednostavna za njega. Orval je rekao doktoru i
policajcu da njemu beba znači više od bilo čega drugog na svetu; da su on i
Junis već izgubili troje dece zbog prevremenih porođaja; da su uporno
pokušavali da dobiju novu bebu i da ih je konačno Bog blagoslovio tom
trudnoćom. Ali oslanjati se na lekare bilo je isto kao reći Bogu da nemaju
vere, rekao je Orval. Ako se oni budu mešali u božiji plan, beba će biti
prokleta. Orval je tako snažno verovao u to da je, u stvari, pokušao i da
podigne Junis i da je iznese sa klinike. Ali lekar ga je upozorio da će mu
supruga i beba umreti ako ne ostanu i ne prime lekarsku pomoć. Policajac je
bio mnogo jednostavniji. Zapretio je da će uhapsiti Orvala za pokušaj ubistva
ako bude probao da odatle odvede svoju suprugu. Do tada je već i beba bila
na putu, tako da je čak i Orval shvatio da će morati da dozvoli lekarsku
pomoć, bilo da ju je želeo ili ne. Junis je skoro umrla od gubitka krvi. A beba
je skoro umrla zato što je bila tako mala."
 "Ta beba je bio Lester ?"
"Da. Orval i Junis nisu verovali da deci treba davati imena koja imaju
religioznu konotaciju. Oni su to poredili sa idolopoklonstvom. Imena Matej,
Marko, Luka ili Jovan za njih nisu postojala. A kad jednom ostavite po strani
Bibliju kao izvor imena, nema puno izbora. Ime Lester je bilo neutralno,
odabrano zbog pomanjkanja imena."
"I šta se onda dalje događalo?"
"Moj prethodnik se penzionisao. Došao sam da zauzmem njegovo mesto.
Pre nego što je otišao, objasnio mi je situaciju u zajednici i rekao mi ovo što
sam ja upravo rekao vama. Rekao je, da je uprkos lekarevim očekivanjima,
beba prežvela. U stvari, nedelju dana pre nego što sam stigao, Orval je doveo
dete u grad, da bi pokazao kako je to zdravi dečak, i da bi dokazao lekarima
da je božja volja jedino što je bitno."
"Ali..." Bio sam još zbunjeniji. "Kakve to veze ima sa... Rekli ste da ste
upoznali Lestera posle požara."
"Godinama kasnije."
Nagnuo sam se napred.
"Dim je probudio skoro sve u gradu. Sećam se da je to bio vikend za
praznik rada. Talas vrućina je upravo prestao, tako da je većina stanovnika
isključila klima uređaje u kućama i pootvarala prozore, uživajući u
povetarcu. Moja supruga i ja smo izašli napolje, kašljući i pitajući se čija to
kuća gori. A onda sam shvatio da mesto požara nije bilo u Broktonu. Čak i
kroz sav dim na ulicama, mogao sam videti odsjaj na horizontu, ka jugu, u
pravcu gde su Orval i Junis imali svoju farmu. Znao sam da se ne radi o
imanju neke druge porodice Dant, zato što su do tog vremena, Orval, Junis i
Lester, bili jedini Dantovi koji su ostali."
"Neko je povukao alarm u vatrogasnoj stanici, i to signal za dobrovoljce.
Ali dok sam ja stigao tamo, ljudi su shvatili, da mesto požara nije bilo u
gradu. Bilo je puno konfuzije u pogledu toga treba li da idemo da im
pomognemo ili treba da pustimo da Orval i Junis plate zbog njihovog
insistiranja da im nismo potrebni. Na kraju te rasprave, bio sam ponosan
odlukom grada. Vatrogasna brigada posedovala je cisternu napunjenu vodom.
Odvezli su je tamo, dok ih je dosta osoba pratilo kolima. Ali čak i pre nego
što smo se približili, zbog jačine bleska na horizontu bilo je očigledno da čak
ni dvanaest cisterni napunjenih vodom ne bi ništa promenilo."
 "Kiša nije padala mesecima. Vetar je postajao jači. Sa leve strane su
plamenovi gmizali preko pašnjaka. Delovi šume su bili u plamenu. Iz daljine
se moglo videti da su kuća i staja bili u plamenu. Uradili smo šta smo mogli
kako bismo sprečili da se plamenovi vatre rašire i sa druge strane puta. Ali
osim toga, bili smo bespomoćni. Do tad je već svanulo i neko je povikao
pokazujući ka polju koje je gorelo. Pogledao sam u tom pravcu i video
mladića kako se tetura dok su plamenovi bili iza njega. Udarao je po svojoj
odeći koja se dimila, stigao je do ograde, i prevrnuo se preko nje. Ja sam prvi
stigao do njega. Jecao je. Nikada nisam video oči toliko razrogačene od
straha, ali bilo je očigledno da one nisu ništa registrovale. Bio je slep od
histerije. Pokušao sam da ga zaustavim, ali je on, teturajući se, ustao i
posrćući produžio putem. Tek smo nas trojica zajedno, uspeli da ga bacimo
na zemlju, i ugasimo dim koji se podizao sa njega."
"To je bio Lester?"
Prečasni je klimnuo glavom. "Bio je u stanju da nam kaže šta se
dogodilo tek tri dana kasnije. Nakon što smo ga uspeli savladati i srušiti na
zemlju, izgledalo je kao da se nešto zatvorilo u njemu. Postao je katatoničan.
Odveli smo ga na kliniku. Nije imao nikakvih ozbiljnijih opekotina ili neke
druge očigledne povrede, tako da su ga lekari lečili od šoka. Kada mu se
stanje dovoljno popravilo, moja supruga i ja doveli smo ga ovde." Prečasni
Benedinkt je pokazao na kućicu iza crkve.
Oči su mu se rastužile. "Kada je Lester bio dovoljno svestan, ispričao
nam je o požaru, i o tome kako su ga probudili dim i psi koji su lajali.
Viknuo je kako bi upozorio svoje roditelje. Pokušao je da hodnikom stigne
do njihove sobe, ali su ispred njegovih vrata bili plamenovi, tako da je morao
da izađe kroz prozor u svojoj sobi. U dvorištu je nastavio da viče, kako bi
upozorio svoje roditelje. Pošto su plamenovi zahvatili njihovu spavaću sobu,
mogao ih je čuti kako vrište, ali kada je pokušao da uđe kroz prozor i izvuče
ih napolje, vrelina je bila poput zida koji mu nije dozvoljavao da uđe. Letnji
vetar je proširio vatru i na prostor iza kuće. Staja i prateće zgrade, polja i
stabla - sve je bilo u vatri. Jedini razlog što je on uspeo da pobegne bio je taj
što se bacio u stočno pojilo, natopio svoju odeću vodom i trčao preko
pašnjaka dok je vatra jurila za njim. Tokom te nedelje dok je bio kod nas,
ponekad se budio vrišteći zbog noćnih mora koje je imao zbog toga što je čuo
vrištanje svojih roditelja."
 Zamišljajući njihovu agoniju, odmahnuo sam glavom. "Da li je ikada iko
otkrio šta je bio uzrok vatre?"
"Lester je rekao da je prekidač za svetlo prestao da radi u kuhinji.
Njegov otac je planirao da ga namesti sledećeg dana."
"Razumem se u građevine. To zvuči poput električnog spoja. Vatra se
može proširiti kroz neispravne žice i akumulirati iza zidova. I kad se probije,
plamenovi su svuda odjednom."
"Po Lesterovim rečima, to je bilo zastrašujuće brzo."
"I šta se onda dogodilo? Rekli ste da je ostao sa vama nedelju dana."
"Mi smo hteli da on ostane duže, ali jednog jutra, moja supruga je
pogledala u njegovu sobu, i videla da je on nestao."
"Nestao?"
"Kupili smo mu nešto odeće. Ona je nedostajala. Jastučnica, takođe.
Mora da ju je upotrebio kao vreću. Hleb, kolači i nešto hladnih predjela
nestali su iz kuhinje. "
"Otišao je usred noći? Zašto?"
"Ja sam mislio da to ima neke veze s tim što sam sveštenik i što se naša
kućica nalazila pored crkve."
"Ne razumem. Lester je odrastao u religioznoj porodici. Crkva ne bi
trebalo da mu smeta."
"Njihova verovanja su bila drastično, drastično drugačija od mojih."
"Još uvek ne..."
"Dantovi su verovali da je Bog ljudima okrenuo leđa zbog naše grešne
prirode. Ono što ja propovedam je da nas Bog voli i želi da budemo Njegova
deca. Uvek sam sumnjao da je, noć pre nego što je pobegao, Lester čuo kako
'uvežbavam' propoved za nedelju pre podne. A on je verovatno mislio da su
to reči đavola."
"I nikad ga više niste ponovo videli?"
"Ne, do prošle godine, dok mi agent FBI-a nije pokazao tu fotografiju."
U očaju, gledao sam u fotografiju - u Lestera Danta, a ne u svog brata.
Nada na kojoj sam zasnovao svoju potragu više nije mogla da me pokreće.
Prečasni Benedikt je delovao još tužnije.
"Moja supruga i ja smo hteli da imamo decu, ali nismo mogli da ih
imamo. Dok se Lester oporavljao, mi smo razgovarali o tome da postanerno
njegovi staratelji. Kada je pobegao, osećali smo se kao da smo izgublili svoje
dete." Pogledao je ka groblju koje se nalazilo iza ružičnjaka. "Ona je umrla
prošlog leta."
"Žao mi je."
"Gospode, koliko mi nedostaje." Spustio je pogled ka svojim naboranim
rukama. "Poslednje što sam čuo o Lesteru..." Napravio je pauzu zbog navale
emocija. "Mesec dana nakon što je pobegao, bio je u Loganvilu. To je grad
koji se nalazi otprilike sto milja istočno odavde. Desilo se da je sveštenik,
poput mene, pomenuo bespomoćnog mladića koji se jednog dana pojavio i o
kome su članovi zajednice vodili računa. Otišao sam tamo da saznam da li je
to bio Lester i da pokušam da ga ubedim da se vrati kući, ali, dok sam ja
tamo stigao, on je nestao. Da sam ga našao i nekako uspeo ubediti da ostane
sa nama" - prečasni je uzdahnuo "možda se nijedna od tragedija koje je on
izazvao, ne bi dogodila."
"Vi ste uradili sve što je bilo moguće. Lester je onaj koga treba kriviti." .
"Samo Bog može o tome odlučivati."
Bilo je očigledno da ga je napor objašnjavanja, zamorio. Ustao sam sa
klupe i rukovao se sa njim. "Hvala vam, prečasni. Ovo je bilo bolno za vas.
Cenim vaš trud."
"Pratiće vas moje molitve."
"Potrebne su mi."
"Rekli ste da su Orval i Junis živeli južno od grada?"
"Otprilike osam milja južno od grada."
"Pretpostavljam da sada sve izgleda drugačije."
"Biznis koji je zahvatio i poljoprivredu, naškodio je obradi zemlje. Ali
mnogo toga se nije promenilo. Ako krenete u tom pravcu, moći ćete da
razaznate izgorelu farmerovu kuću do puta."
 Glava 6.

Ne sećam se svoje vožnje u pravcu južno od grada. Bio sam tako

ošamućen svim onim što sam čuo da je čudo da nisam skrenuo sa tog uzanog
puta i udario u nešto. Stvarno nisam znao zašto idem ka mestu gde se
dogodio požar. Ali alternativa je bila da se vratim u Denver, kao da je sve
bez smisla i ja sam odbijao da to uradim.
Pejnove reči su mi se stalno vraćale u um: "Ništa se ne može uporediti
sa odlaskom na rnesta i do osoba koje hoćeš da upoznaš." Uništena farma
porodice Dant postala je jedno od tih mesta.
Na znaku pored puta mogli su se videti znaci vremena; delimično je bio
obrastao šibljem. Ali taj znak je pokrenuo nešto u mojoj podsvesti, i
privukao moju pažnju. To je bilo veliko parče iverice. Na njemu su se mogla
videti slova za koja sam pretpostavljao da su nekada bila crne boje, ali su
izbledela i poprimila sivu boju.
"POKAJ SE".
To je bilo sve, ali dovoljno da shvatim da sam stupio na zemlju
Dantovih. Sa desne strane, iza pašnjaka, video sam farmerovu kuću. Nalazila
se u daljini, ali čak i sa puta, mogao sam videti da je u delovima, i samo što
se ne sruši, kao i da su prozori na njoj polomljeni. Krov na ambaru pored nje
je već ulegao. Ali prečasni je rekao da se imanje Orvala Danta nalazilo sa
leve strane, tako da sam svoju pažnju usmerio u tom pravcu i uskoro
primetio oprljene klade koje su ranije činile ograde među poljima visokih
useva. Stigao sam do šumarka, gde sam mogao primetiti izgorelo stablo, koje
je štrčalo u odnosu na nova, bujna stabla. A onda je ponovo sledilo zemljište
sa brazdama pokrivenim korovom koje je išlo od prašnjavog puta ka daljini,
od otprilike četvrt milje, sve do humke obrasle šipragom blizu sledećeg
šumarka novih stabala.
Metalna kapija mi se isprečila na putu. Na kraju lanca mogao se videti
katanac. Izašao sam i proverio ga, i video da je siguran. Povetarac koji je
postajao jači, nosio je u sebi i malo vlage. Ranije je nebo bilo metalno plave
boje, a sada je delovalo maglovito, i smrkavalo se na horizontu. Sigurno neće
biti kiše, bar ne još nekoliko sati. Pa ipak, iz auta sam uzeo svoj ranac, u
kome se među ostalim stvarima nalazila i hrana za putovanje, voda, i kišna
kabanica. Najbitnije mi je bilo da uzmem kabanicu jer sam naučio jednu
istinu i to na teži način, da i ono što izgleda samo kao bezopasna šetnja po
šumi, može i da ne ispadne onako kako je planirano. Takođe, naučio sam
lekciju iz onog što se dogodilo na odmorištu četiri noći ranije. Moj pištolj se
nalazio u rancu.
Osećao sam težinu ranca na leđima, i to me ja ispunjavalo
zadovoljstvom, dok sam se penjao na ogradu. Oko mojih patika podigla se
prašina kad sam se spustio na zemlju sa druge strane ograde. Krenuo sam od
ograde, ali dok sam posmatrao grmlje oko sebe, setio sam se nečeg što smo
Kejt, Džejson i ja radili poslednjeg leta pre nego što su bili kidnapovani.
Moj prijatelj arhitekta je kupio staru brvnaru visoko u planinama. Stabla
i biljke koje su ispod nje rasle, su skoro obuzela debla brvnare, tako da je on
jedne nedelje pozvao svoje prijatelje da mu pomognu da raščisti to mesto u
zamenu za bifteke spremljene na roštilju i svo pivo koje bismo mogli popiti.
Takođe, bile su dobrodošle i naše porodice. Džejson je mislio da će biti
zabavno raditi pored mene i pomagao mi je tako što je odnosio isečeno
grmlje, a ja sam osećao kako mi se grudi pune ponosom zato što se taj
momčić stvarno trudio. Nasmejao je Kejt svojom primedbom da ona čini da
deluje poput nekog slabića jer mu briše prljavštinu i znoj sa lica.
A sad, isfrustriran time što nisam bio ništa bliže tome da ih pronađem,
požurio sam tom stazom, dok me je ljutnja terala napred. Pružao sam korake i
išao brzo koliko god sam mogao, osećajući toplinu sunca na svom licu, znoj
na svojoj koži i kako mi se farmerke i košulja lepe za telo.
Četvrt milje je bilo suviše kratko rastojanje. Osetio sam se toliko besnim
da sam mogao miljama trčati, kao što sam činio pre nego što sam napustio
Denver. Ali tamo, u Denveru, bar sam se nadao, dok je u ovom trenutku moj
divljački brzi hod tom stazom bio mera toga koliko sam jako osećao da sam
poražen.
Stigao sam blizu kraja staze i usporio. Brežuljak obrastao šipragom koji
sam mogao videti sa puta je, u stvari, predstavljao potamnele zidove srušene
drvene građevine. Ivice građevine bile su pretvorene u delove od ćumura koji
su se prevrnuli formirajući neurednu gomilu. Između pukotina bilo je
zabodeno suvo lišće. Trnoviti žbunovi i loza čije su trolisnate grančice
upozoravale da se radi o otrovnom bršljanu klijale su između ruševina. A iza
nje se nalazila veća građevina (pretpostavljao sam da je to ambar) koja je
izgorela i bila urušena na sličan način.
Uprkos tome što sam se i te kako potrudio da se preznojim, osetio sam
da mi je hladno. Rekao sam sebi da ja sebi namećem raspoloženje time što
nadograđujem ono što vidim. Ali ipak, nisam mogao da budem ravnodušan
prema onom što se tamo dogodilo. Roditelji Lestera Danta su izgoreli u
požaru trideset stopa od mesta gde sam ja stajao. Preplavio me je mrak tog
mesta.
Šta ja to radim, zaboga? mislio sam. Upravo sam se spremao da se
vratim do auta, kada je nešto iza srušene kuće privuklo moju pažnju: oblast
od trideset stopa sa trideset, ograđena niskim zidom od kamenja. Kamenje je
bilo potamnelo od vatre. A neki od kamenova su ispali iz zida. Prošao sam
pored ruševina, pokušavajući da izbegnem otrovni bršljan, dok sam se
približavao da vidim šta se nalazilo iza zida.
Na zidu se mogao videti prazan prostor na mestu gde se nekada nalazila
kapija, a kad sam prišao bliže video sam da je to ograđeno zemljište, takođe,
bilo ispunjeno otrovnim bršljanom, suvim lišćem i trnovitim žbunovima. Ali,
usred te zbrke, mogao sam da primetim uredno grupisane gomilice sa
pravilnim međurazmakom. Napravivši korak bliže, video sam da su to bile
manje gomile kamenja poređane u redove. Obrazac, previše poznat, a da ne
bi bio prepoznat kao groblje. Samo što su se umesto humki, videla
udubljenja, i zemlja na trulećim drvenim mrtvačkim kovčezima i telima
ukalupljenim u njima. Za većinu starih grobalja su ulegnuća bila uobičajena.
Jedini razlog zašto se ona ne pojavljuju na modernim grobljima je taj što se
mrtvački sanduci sada prave od metala, a grobovi danas imaju izbetonirane
zidove preko kojih se stavlja betonski poklopac nakon što se mrtvački
kovčeg spusti i kad odu oni koji tuguju za preminulim.
Unutar te turobne ograde bile su sahranjene generacije porodice Dant.
Zamišljao sam bol i usamljenost sa kojom su ih njihovi mili i dragi spuštali
na večni počinak. Ono što me je najviše pogodilo je bilo to što sam video
puno malih grobova, koji su ukazivali na smrt dece.
Ne znam koliko dugo sam gledao u te grobove razmišljajući o nezavisnoj
zajednici za koju se Dant nadao da će uspostaviti, i o tome kako su surovo
bili rušeni njihovi sni. Najzad sam krenuo dalje, da bih video šta se nalazi iza
ruševina.
 Mala životinja je proskakutala između stabala iza mene. Veverica,
možda. Ali pošto nisam mogao da zapazim na tom mestu nikakve znakove
života, zvuk me je prenuo. Nije bilo čak ni ptica.
Preznojavajući se od sunčeve toplote, primetio sam da su olujni oblaci
bili bliži. Trudeći se da izbegnem potencijalni otrovni bršljan, nastavio sam
da zaobilazim zadnji deo izgorele kuće.
Iznenada, osetio sam da mi se noge nalaze na nečem nestabilnom. Za
trenutak, uplašio sam se da mi nešto sa glavom nije u redu, da možda imam
moždani udar i da sam izgubio osećaj za ravnotežu. Ali tlo ispod mojih nogu
postalo je još nestabilnije. Pluća su se borila da uhvate vazduh, kada sam
uspaničen shvatio da se ne radi o mom mozgu niti nogama. Tlo ispod mene
se razdvojilo. Padao sam.
Zaustavio sam se u poniranju, u visini kukova, zadihan. Noge su mi
visile u nekom nevidljivom otvorenom prostoru. Dok mi je srce ubrzano
udaralo, oslonio sam se rukama o tlo i naprezao da se podignem i izađem iz
te rupe u koju sam upao.
Ali istog trenutka, osetio sam istu nestabilnost pod svojim rukama, kao
ranije ispod svojih nogu. I što sam više pokušavao da se njima oslonim o
zemlju, one su više tonule u nju. Ponovo sam pao, ali sam uspeo da raširim
ruke i blokiram pad, samo trenutak pre nego što me je rupa koja se širila
mogla povući sve do dna.
Noge su mi bepsomoćno visile, a telo se ljuljalo nad praznim prostorom
ispod mene. Samo su moja glava i ramena bili iznad nivoa tla dok sam težinu
svog tela održavao raširenim rukama. Čuvši prigušeno čegrtanje zvečarki
ispod sebe, pluća mi nisu mogla raditi dovoljno brzo da u sebe prime sav
vazduh koji mi je bio potreban. Tlo se opet uleglo. I dok je čegrtanje
postajalo jače, vikao sam dok sam padao na dno rupe.
 Glava 7.

U šoku, osetio sam kako su mi stopala udarila o dno. Od jačine udarca

savio sam se u kolenima, i pao na leđa, tresnuvši o nešto. Ranac koji mi se
nalazio na leđima se sav zgužvao, a baterijska lampa, flaša sa vodom i pištolj
koji su se u njemu nalazili nažuljali su mi ramena. Tresnuo sam glavom i
skoro se onesvestio. Miris trule zemlje mi je ispunio nozdrve. Besno
čegrtanje zvečarki učinilo je da se još jače oslonim o to u šta sam udario.
Činilo mi se da je to zid. Bio je napravljen od drveta koje je postalo
sunđerasto. U istom trenutku, shvatio sam da sam pao na trule ostatke
drvenog poda. Kroz taj pod se mogao videti beton. On je bio pokriven vodom
koja mi je natopila pantalone. Ali ništa od toga nije bilo važno. Brinuo sam
se jedino zbog zvečarki koje sam mogao nazreti preko puta sebe u tami i
talasanje sunčevih zraka koji su dopirali do mene kroz tu rupu u zemlji.
Zmije. Nekako sam uspeo da stanem na noge, povlačeći se u ugao.
"Baterijska lampa, izvuci baterijsku lampu!" mislio sam. Mahnito sam
svukao ranac sa leđa, povukao rajsfešrlus na njemu i gurnuo ruku, preturajući
u tom mraku po rancu tražeći baterijsku lampu. U žurbi sam je uključio i
usmerio njen snažni snop svetla u tamu preko puta mene.
Pod na drugoj strani činio se živim od mnoštva uvijenih zmija i njihovog
besnog čegrtanja koje je odjekivalo. Ječanje se zaledilo u mom grlu. Usmerio
sam svetlo baterijske lampe ka vodi koja je zaudarala pored mojih stopala,
bojeći se da ću i tu videti sklupčane zmije. Ali, srećom, nije ih bilo u toj vodi
zalene boje. Ona je bila duboka otprilike dva inča i molio sam se da je nešto
u toj vodi za njih bilo štetno. Pod je imao nagib ka uglu gde sam se ja
nalazio, što je objašnjavalo zašto se sva voda tu skupila, ali sa moje leve i
desne strane kao i u uglu preko puta mene, uzdignutiji delovi poda bili su
suvi, zbog čega su se zmije i skupile na toj strani.
Koliko daleko može zvečarka da odskoči, razmišljao sam. Duplo od
svoje dužine? Troduplo? Ako je tako, onda bi zmije mogle da skoče ka meni.
Ali moj pad ih je zapanjio, tako da su se bacile unazad, a onda uvile.
Naslagana gomila zmija nalazila se na drugoj strani tog zatvorenog prostora,
na dovoljnoj distanci da budem bezbedan barem neko vreme.
 Zatvoreni prostor. U šta sam to zaboga upao? To mesto je otprilike bilo
veličine garaže u koju mogu stati dva automobila. Levo od ugla na suprotnoj
strani, deo zida je bio srušen. Ispod drvenog eksterijera se nalazila izolacija i
beton koji su se urušili ka unutrašnjosti komore, tako da se videla tamna
zemlja. Kanal na tlu je ukazivao na to da je onaj ko je sipao beton za ovu
komoru, propustio da stavi i adekvatnu kanalizaciju iza njega. Kiša se slivala
s druge strane betona, akumulirajući se iza njega, sve dok voda nije nadjačala
čvrstinu tog dela zida.
Otvor je objašnjavao kako je voda dospela u komoru. A, takođe, i krov -
koji nije bio napravljen od betona, već od drvenih greda sa pločama od
iverice na vrhu (rupa u krovu je otkrivala slojeve) i vodootpornih plastičnih
zastirača preko njih, i šest inča zemlje preko svega toga. Nije bilo ničeg što
bi moglo da spreči miševe i druge sitne životinje da riju jame kroz zemlju,
dođu i do plastičnih zastirča i izgrizu prolaz kroz njih. I čim je prvi put kiša
natopila stubove podupirače, počeo je proces truljenja, koji je na kraju učinio
da krov ne može da nosi datu težinu.
Ali komora je očigledno bila građena godinama ranije. Tokom svih tih
godina, tamo gde sam ja stajao trebalo je da se akumulira više od samo
nekoliko inča vode. Mora da je postojala neka pukotina u podu kroz koju se
voda odlivala. To bi izazvalo dalju eroziju tla, i objasnilo zašto je pod bio
nagnut ka uglu u kome sam ja stajao.
Gledao sam u srušeni deo zida. U otkrivenoj zemlji se mogao primetiti
kanal koji je ugaono skretao ka površini - a zmije su ga koristile da dolaze i
odlaze. U očaju sam se pitao da li bih mogao da sebi prokopam prolaz kroz
taj kanal, nagomilavajući zemlju u komoru iza sebe, dok to budem činio.
Ali kako da prođem pored zmija? Pošto je čegrtanje zvečarki postajalo
intenzivnije, gurnuo sam baterijsku lampu pod desnu ruku i počeo da kopam
po svom rancu, sve dok nisam zgrabio pištolj. Međutim, odmah sam shvatio
da postoji nedostatak u onome što sam nameravao.
Čak i sa petnaest metaka u šaržeru i jednim u cevi, da i ne pominjem
drugi šaržer od petanest hitaca koji se nalazio u rancu, nisam se mogao nadati
da ću ubiti sve zmije. Mogao sam da ubijem većinu njih. Bilo ih je tako puno
da bi bilo teško promašiti. Ali sve njih? I uz to da ih ubijem, a ne samo
ranim? Nema šanse. Osim toga, morao sam da razmotrim efekat hitaca.
Revolverski hici bi te relativno mirne zmije, pretvorile u pomahnitale, čineći
da ludački napadaju sve što se kreće, čak i ako bi to značilo da se bacaju
preko vode kako bi stigle do mene. A šta da radim sa čaurarha metaka, koje
bi se odbijale i vraćale ka meni?
Još više sam se povukao u ugao. Ostani miran, upozoravao sam sebe,
pokušavajući da kontrolišem svoje promuklo disanje. Jednom kada zmije
shvate da im ne predstavljaš nikakvu pretnju, smiriće se.
Tome sam se nadao. Ali nisam poneo rezervne baterije za baterijsku
lampu. Za nekoliko sati, baterijska lampa će prestati da radi. Nekoliko sati
nakon toga zaći će sunce. I svetlost koja dolazi kroz rupu na krovu će nestati.
Biću u zamci te tame, ne znajući hoće li zmije zanemariti vodu (koja
verovatno uopšte nije bila škodljiva za njih) i skliznuti bliže ka meni,
privučene telesnom toplotom.
Trebalo bi da mi bude dovoljno to oskudno osvetljenje koje je dopiralo
kroz rupu u krovu. Nadajući se da će se moje oči prilagoditi senkama, ugasio
sam baterijsku lampu, štedeći baterije.
Uprkos tome što sam stajao u hladnoj vodi, znoj mi je curio niz lice.
Drhtao sam od straha. Nemoj se pomerati! upozorio sam sebe. Ne privlači
pažnju! Stezao sam mišiće, naprežući se da kontrolišem njihovo refleksno
drhtanje.
Prvo sam se zapitao da li je to moja mašta. Naime, nekoliko trenutaka
nakon što sam ugasio baterijsku lampu i naterao sebe da se ne pomeram,
buka čegrtanja se smanjila. A zatim je polako, jarost zmija opala. I onda sam,
polako se privikavši na polumrak, mogao videti kako su zmije najzad počele
da se odvijaju i da njihov ukočeni pogled napokon više nije bio fiksiran na
mene. Njihove kretnje su postale manje preteće. A nekoliko zmija je
odgmizalo kanalom ka površini.
Ali zmije više vole toplotu. Zašto su se one skupile u hladnoj komori
radije nego da ostanu napolju i uživaju na suncu? Šta je njih privuklo ovde
dole? Od tog pitanja sam se sav naježio, posebno kada se nekoliko zmija
koje su se uspele gore, vratilo. Moj Bože, pomozi mi, pa šta im se nije
sviđalo tamo?
Čegrtanje se skoro potpuno zaustavilo, samo je nekoliko zmija nastavilo
da se uvija. A zatim, izuzevši snažno udaranje mog srca, komora je postala
tiha. Iznad mene, mogao sam čuti zvuke koji su se pronosili preko te rupe u
koju sam upao. Povetarac se pretvorio u vetar, koji je zviždao kroz grmlje.
 Čuo sam tutnjavu i ponadao se da je to buka nekog automobila koji se
približava, ali sam onda iznenada shvatio da je to bila grmljavina. Svetlost
koja je dolazila kroz rupu je postala slabija.
Videlo se sevanje munja. Vetar je źviždao jače. Ali ništa od toga nije bio
razlog što je strah jače stezao moje grudi. Ne, ono što me je užasavalo bio je
kap, kap, kap zvuk koji je dopirao sa poda, zvuk kiše koja je padala kroz
rupu.
 Glava 8.

Kiša se brzo spustila. Zmije koje su se nalazile ispod rupe su se trzale

kada bi ih pogodile kapi kiše. Neke su skliznule ka svojim kompanjonima na
daljoj strani zatvorenog prostora. Sakupile su se na nekom predmetu, malo
višem od nivoa poda, na dugom, ravnom predmetu kog zbog senki nisam
mogao da prepoznam, jer su se njegove meke konture rastopile usled
dugogodišnjih povremenih poplava. Ali ostale zmije su vijugale u mom
pravcu i činilo se kao da se pod talasa dok su se približavale odurnoj vodi.
Neke su skliznule preko nje. Pramenovi pare koji su se podizali sa vode
su iritirali moje nozdrve. Naciljao sam pištoljem, drhteći, zaustavljajući se da
ne pucam kad sam primetio da su zmije koje su se nalazile na vodi promenile
pravac i krenule nazad ka suvom podu. A druge su za trenutak zastale na
vodi, a onda napravile oštar zaokret i otišle. Bio sam u pravu. Nešto u vodi
ih je odbijalo.
Ali kiša je brzo padala kroz rupu, kvaseći pod, šireći krug vlage.
Napravila se mala bara, koja je tekla ka mom uglu. Uskoro će cela oblast biti
pokrivena vodom. A kada ne bude bilo suvog prostora, zrnije neće imati
razloga da izbegavaju ugao u kome sam se nalazio.
Osećajući kako se gušim, uključio sam baterijsku lampu i tragao za
nečim što bih mogao da upotrebim da udarim zmije, ako bi krenule ka meni.
Parčad drveta i betona koji su se odvalili od suprotnog zida, nalazili su se
predaleko da bih ih mogao dohvatiti, a da se ne približim zmijama jer bi me
mogle napasti. Dok se voda širila preko poda, zmije su se sabile u toj užoj
oblasti preko puta mene. Neće dugo potrajati pre nego što se razmile u svim
pravcima, tražeći neko suvo mesto. Razmišljao sam da pokušam da izvučem
dasku iz zida. Mogao bih je upotrebiti kao palicu. Morao sam to da
pokušam.
Video se odblesak munja iznad rupe na krovu. Voda je tekla bliže
zmijama suprotno od mene, terajući ih da se gomilaju jedna na drugu. Neke
su se razišle. Uskoro će ih biti svuda.
Gurnuo sam pištolj za pojas i uperio baterijsku lampu desno od sebe,
tražeći dovoljno veliku pukotinu u zidu iz koje ću moći da istrgnem dasku.
 Ono što su za moj ograničeni vidik bile senke, bile su, u stvari, grede
podupirači koje su ispale iz krovne konstrukcije, i nalazile se naslonjene na
zid. Možda bih pomoću tih greda mogao da napravim rampu. A možda bih
mogao da se popnem, izvučem i spustim druge grede, razgrnem zemlju i
dospem na površinu. Nisam sebi dozvoljavao da još brinem i o tome da bi
ceo krov mogao srušiti i zgnječiti me. Bez obzira na koji način, ali morao sam
da se udaljim od zmija.
Kroz rupu u krovu napadalo je toliko kiše da je pod sada već bio
potpuno mokar. Suprotno od mene, još zmija se razišlo, praveći talase preko
vode. Pomerio sam se udesno i pritisnuo nogom jednu od greda naslonjenih
na zid, kako bih proverio njegovu čvrstinu. Zaprepašćeno sam otkrio da je
drvo bilo toliko istrulilo da se raspalo pod mojom težinom. Iznenaden,
izgubio sam ravnotežu. Boreći se da ne padnem u vodu, zateturao sam se
unapred i tresnuo o zid iza greda.
Osetio sam trzaj u ramenu od tog sudara. Skoro sam ispustio. baterijsku
lampu. Što je bilo još gore, buka je uznemirila zmije, zbog čega je njih
nekoliko ponovo počelo da pomahnitalo zveči. Bio sam siguran da mogu da
otkačim, počnem da pucam i onda budem ubijen od nekoliko ujeda. Bio sam
toliko užasnut, da nisam odmah registrovao da je zid o koji sam tresnuo
šuplje odzvanjao.
Još neke zmije su krenule preko vode ka meni. Usmerio sam drugi mlaz
svetla u stranu i otkrio da tu postoje vrata. Najbliža zmija je bila udaljena tri
stope kada sam zgrabio trulu kvaku. Pritisnuo sam kvaku, ali, rđa je ukočila
mehanizam. Još jače sam je pritisnuo, osetio da se kreće, i naslonio se na
vrata svom svojom snagom.
Vrata su zaškripala. Bio je potreban još jedan očajnički pokušaj, da bi se
vrata iznenada sa bukom otvorila ka unutra, povlačeći me sa sobom. Prućio
sam se po vlažnom betonu, udarivši bradom, ali ignorišući bol, koncentrisan
na to da zaštitim baterijsku lampu.
Ošamućen, jurnuo sam ka vratima. Zmija se sklupčala, pripremajući se
da napadne. Nogom sam šutnuo vrata, ali njihove stare šarke nisu reagovale
dovoljno brzo. Zmija je odskočila. Međutim, vrata su se sa treskom zatvorila,
zgnječivši je, tako da se prednji deo zmije izvijao u ovom i onom pravcu. Tu
nije dopirala svetlost kroz rupu na krovu. Svetlo moje baterijske lampe, koja
se tresla u mojoj ruci, mi je pokazivalo da je zmija bila uhvaćena. Njeni
pokreti u agoniji su je otcepili od vrata. A iz tih zupčastih ostataka liptala je
krv kad je telo zmije palo u vodu i počelo da mlatara ka meni.
Zateturao sam se unazad. Udario sam glavom o nešto, a kad se zmija
zakucala blizu mojih patika, pomahnitalo sam zastao, prignječivši drugom
nogom glavu zmije, i osećajući kako kosti u njoj pucketaju ispod mojih
stopala.
Otcepljeno telo zmije se izvrtalo ispod moje obuće, dok su se njeni
povremeni pokreti usporavali i postajali manje divlji. A kada je telo zmije
konačno bilo mirno, sklonio sam nogu i usmerio baterijsku lampu ka njenoj
spljoštenoj, krvavoj glavi. Podsećajući sebe da ubod zmijskog očnjaka može
biti otrovan, čak i nakon što zmija ugine, šutnuo sam torzo zmije ka vratima.
I kada je ono pljusnulo o pod, podigao sam svetlo, kako bih proverio i
bio siguran da su vrata zatvorena i da kroz njih ne može proći nijedna druga
zmija. Osvrnuo sam se kako bih otkrio gde sam, i da li je i ovo mesto takođe,
bilo nastanjeno zmijama. Ništa nije gmizalo. Nije se čulo nikakvo čegrtanje
koje bi me unervozilo. Ali, iako sam uspeo da pobegnem iz tog prvog
zatvorenog prostora, i dalje sam bio u zamci.
Nalazio sam se u tunelu koji je bio otprilike pet stopa širok i dvadeset
stopa dug, sa tavanicom koju sam mogao dotaknuti ako bih podigao ruku.
Prostor suprotno od vrata bio je natrpan predmetima o koje sam tresnuo:
potamnela debla i drugi ostaci od vatre. Ali za razliku od prve komore,
betonski zidovi i pod nisu bili obloženi drvetom. Tavanica je, međutim, imala
istu siromašnu konstrukciju od drvenih greda koje su, kako sam
pretpostavljao bile natkrivene pločama od iverice, plastičnim zastiračima, i
zemljom preko svega toga. Drvene grede još uvek nisu pale, ali je voda tekla
između njih, tako da je bilo sigurno da će grede na kraju toliko istruliti da će
se sruštiti.
Kada sam primetio dva zarđala metalna kanala koja su vodila duž
tavanice u komoru, kiša je već tekla sa tavanice u većoj količini. Potočići su
tekli kroz olupine koje su se nalazile na kraju tunela. Nivo vode na podu je
porastao do mojih članaka. A naprslina na dnu vrata je bila suviše uzana da
bi vodi omogućila oticanje. Nalazio sam se u zamci u nečemu što je bilo
veličine cisterne.
Koliko kiše može da izlije snažna junska oluja? Jedan inč? Dva? To nije
delovalo kao pretnja, osim ako bi se uzela u obzir širina zemlje iznad tunela i
broj kvadratnih stopa izgorele kuće, gde se skupljala voda i kanalisala u taj
prostor od pet puta osam puta dvadeset stopa, u kome sam se ja nalazio.
Nivo vode verovatno neće porasti sasvim do tavanice, ali je vrlo verovatno
da će nivo vode porasti dovoljno visoko da ću morati da plivam nogama
kako bih državao glavu iznad površine vode. Ali koliko dugo ću to moći da
radim, pre nego što se smrznem od hladnoće vode i pre nego što dođe do
hipotermije? Kad jednom počnem da se tresem, biću mrtav u roku od tri sata.
U stvari, ja sam već počeo da se tresem. Baterijska lampa je
osvetljavala pramenove mog daha dok sam pljuskao kroz vodu idući ka
ruševinama koje su blokirale tunel. Gurnuo sam baterijsku lampu među
izgorele drvene grede, ali nisam imao dobar pregled zbog njenog iskošenog
bleska, dok sam grabio izgorela debla i naprezao se da ih trzajima oslobodim.
Od napora sam ubrzano disao. Duboko udišući, zakašljao sam se od mirisa
dima koji se podizao sa vlažnih greda.
Gurnuo sam jače i oslobodio deblo. Sa malim osećajem trijumfa, taman
sam se spremao da ga bacim iza sebe, kad su se ruševine pomerile zbog čega
se baterijska lampa prevrnula. Hteo sam da je uhvatim, ali su je moji prsti
samo dotakli. Kao da je odskočila od mog dodira, i onda sam jurnuo,
namestivši ruke tako da je mogu zgrabiti, i uspeo sam da je uhvatim sekund
pre nego što bi upala u vodu. Gurnuo sam baterijsku lampu u košulju,
čuvajući je poput blaga. Skoro je sigurno da bi prestala da radi da se natopila
vodom. A od panike, što sam skoro mogao da izgubim baterijsku lampu,
drhtao sam još jače.
Nivo hladne vode je rastao, dopirući do mojih golenica, Pokušao sam da
držim baterijsku lampu jednom rukom, a da drugu upotrebim da izvučem
grede koje su mi blokirale put, ali ih nisam mogao povući dovoljno snažno. I
protiv svoje volje, ponovo sam pokušao, gurnuvši baterijsku lampu među
ruševine, ali u trenutku kad sam izvukao sledeću gredu, lampa je skoro pala.
Pištolj mi se zarivao u kožu ispod pojasa. Dobio sam ideju da gurnem
baterjsku lapmu sa druge strane pojasa, ali nije bilo dovoljno prostora.
"Misli!" rekao sam sebi. Mora da postoji način! Skinuo sam svoj ranac,
otvorio džep koji se nalazio sa strane, i gurnuo u njega baterijsku lampu.
Kada sam učvrstio ranac na leđima, svetlo je blesnulo ka tavanici, ali kada
sam se nagnuo napred da zgrabim ruševine, svetlo je radilo upravo ono što
sam hteo, iskosivši se u tom pravcu.
 Moji pomahnitali pokreti su odjekivali tako glasno, da mi je bubnjalo u
ušima. Teško dišući, izvukao sam više greda, bacajući ih iza sebe. Voda je
tekla kroz razvaline i porasla je do nivoa mojih kolena. I bez obzira na to
koliko da mi je bilo toplo od naprezanja nisam mogao da prestanem da
drhtim. Oslobodio sam još jednu dasku i piljio u garom isprljani stepenik,
koji je vodio naviše.
Još odlučnije, vukao sam dok nisam oslobodio još dve grede, pronašao
sledeći stepenik i osetio rastući talas nade. Kad bih mogao da razgrnem
dovoljno stepenika da se uspnem iznad nivoa vode. opasnost od hipotermije
bi se smanjila. Imao sam hranu u rancu. Moći ću da jedem i da se odmorim,
štedeći baterije u baterijskoj lampi, i koristeći je samo onda kad raščišćavam
stepenište.
Očajnički, zgrabio sam drvenu gredu i vukao da je oslobodim, taman se
spremajući da je gurnem iza sebe, kad sam čuo prasak i video da sam
oslobodio veliki prazan prostor između ruševina koje su oštro praskale
obrušavajući se. Pokušao sam da se povučem unazad, ali se masa izmešanih
izgorelih drvenih greda i dasaka, sručila na mene. Silina tog udarca mi je
oduzela dah, bacivši me ka vodi. Nisam smeo da dozvolim da se baterijska
lampa natopi.
Zagluhnut tutnjavom, borio sam se da ustanem, da mi se ranac ne bi
napunio vodom. Gurao sam drvene grede koje su pale preko mene. Bacao
sam daske na stranu. Zgrabio sam nešto i osetio da se ne radi o drvetu. To je
bilo nešto okruglo i meko.
Vrisnuo sam kad sam shvatio da držim zmiju, njeno presečeno telo je
visilo u mojoj ruci, dok se otrovni zub u njenoj zgnječenoj glavi nalazio blizu
moje ruke. Kad sam je daleko bacio, tresnulo me je deblo koje se klatilo.
Pao sam. Upao sam u tu prljavu vodu. Ona je jurnula u moje uši, prepunila
mi nozdrve i napunila usta. Zadihano, poput strele sam izronio na površinu,
kašljući, pijući vodu sa ukusom čadi, boreći se za dah. Obrisao sam oči
shvativši besno da to što ništa ne vidim, nema nikave veze sa vodom u njima.
Baterijska lampa se potrošila.
 Glava 9.

U toj apsolutnoj tami, moja druga čula su se naprezala da ispune

prazninu: eho talasa koji su pljuskali i debala koja su tupo udarala o zidove;
osećaj vlažne odeće koja se prilepila za mene; ukus čađi i prljavštine; smrad
vode od kog mi je bilo muka. Pa ipak, moj krajnji osećaj bio je užas. Bojeći
se da se pokrenem kako ne bih slučajno dotakao ostatke glave mrtve zmije
koji su plutali oko mene, ukočeno sam stajao, pokušavajući da u tami održim
ravnotežu, dok sam osluškivao kako se pljuskanje talasa polako smirivalo.
Ubrzo, mogao sam jedino čuti kako voda teče sa krova i kroz ruševine na
stepenište.
Mokri ranac mi je otežao na leđima. Slep, skinuo sam ga, prikačio
njegove krajeve preko ramena i pažljivo izvadio baterijsku lampu. Protresao
sam je. Pritisnuo sam dugme za uključivanje i isključivanje lampe. Ništa se
nije događalo. Odšrafio sam naglavak lampe, sklonio baterije, istresao vodu
iz cilindra i duvao u polove baterije pokušavajući da ih osušim. Nakon što
sam ponovo ubacio baterije na njihovo mesto, pritisnuo sam dugme.
I dalje sam bio u potpunoj tami. Ne, nisam bio u pravu. Moje oči,
naprežući se da se priviknu na tamu, postale su dovoljno osetljive da primete
i najmanji odsjaj sa mog levog zgloba - svetlosni premaz koji je na mom
ručnom satu, označavao sate. Krug isprskan mrljama vode je delovao kao da
pluta u tami, nezavisno od mog tela.
Prosuo sam vodu koja se nakupila u rancu, stavio u njega baterijsku
lampu (i svoj pištolj koji se ulegao dublje u kožu ispod mog pojasa). A onda
sam ponovo proverio da li su rajsferšlusi na rancu bili zakopčani do kraja i
vratio ranac na leđa. U međuvremenu, hladna voda je porasla do nivoa iznad
mojih kolena.
Pokreni se! Odlepivši se od tog mesta, kroz mrak sam išao napred.
Udaljio sam se od hladne, blatnjave, ulegle površine, mutno prepoznajući da
je to betonski zid. Kad sam izgubio ravnotežu i pao mora da sam napravio
zaokret. I tako sam sada morao da izaberem: da li da idem desno ili levo.
Jedan pravac je vodio ka vratima, a drugi ka zatrpanom stepeništu.
 Krenuo sam ka levoj strani, udarajući rukama kroz tamu. Nešto me je
ubolo u ruku. O, Isuse, dotakao sam očnjak zmije. Povlačeći ruku nazad,
opipavajući mesto uboda, osetio sam da mi je neki predmet bio zariven u
dlan. Ne. Cepčica. To je samo iver. Ogrebao sam se o neku dasku.
Pronašao sam stepenište. Dok se, u tami, svetlosni brojčanik avetinjski
pomerao, vukao sam daske. Trzao sam drvene grede. Izvlačio sam ih i
pomerao, bacajući delove ruševine iza sebe. Ruke su me bolele, isečene i
izubijane, ali nisam mario. Morao sam da raskrčim više prostora pre nego što
se nivo vode drastično podigne. Osećao sam bol u ramenima i sevanje u
leđima. Usta su mi postala suva. Bilo mi je teško da duboko udahnem, tako
da sam konačno morao da napravim pauzu i uzmem čuturicu iz ranca i
popijem malo vode, učinivši da mi usta i grlo budu manje naduveni, i u stanju
da prime više vazduha.
Ali taj kraći odmor mi nije dodao i energije. Osetio sam vrtoglavicu i
shvatio da se ugljendioksid akumulirao u tunelu, postajući zgusnutiji kako se
nivo vode podizao. Nije bilo potrebe da se brinem zbog hipotermije. Mogu
umreti i od gušenja.
Sa još većom pomahnitalošću, naslepo sam grabio delove ruševina i
bacao ih iza sebe. Oslobadao sam jedan stepenik za drugim, uspinjući se, ali
se i nivo vode podizao, dopirući mi do bokova. Osetio sam se nestabilno.
Vrtelo mi se u glavi. Iako nisam mogao da vidim u tami, tačkice su mi
talasale ispred očiju.
Vazduh se zgušnjavao. A moji pokreti su se usporavali. Delovi ruševina
su plutali nasuprot meni. Kada je deblo puklo u mojim rukama, trgnuo sam se
unazad i skoro pao u vodu. A onda sam počeo da guram jedan deo naslaga,
oslobađajući ne samo njega, već i jezero koje se skupilo u ruševinama iznad
mene. Snagom slomljene ustave, voda se sjurila na mene, i to tako jako da
me je zbrisala sa stepenica, te sam tresnuo u debla koja su plutala. Bio sam
ošamućen i jedva u stanju da držim glavu iznad površine. Lupio sam po vodi
jednom rukom, a zatim i drugom, pokušavajući da plivam, ali sam i dalje
ostao na istom mestu.
Osećao sam se toliko slabim, dok sam se borio da ne potonem, da nisam
odmah primetio da je vazduh imao trun slatkoće u sebi. Piljio sam u
stepenište, bojeći se da me moj um možda ne zavarava, jer se tama pretvorila
u polumrak. Mogao sam videti nejasne konture olupina. Sivilo se spuštalo.
Ohrabren time što je ulazilo malo svežeg vazduha, smogao sam snage da
otplivam do stepeništa. Nesigurno sam se uspeo stepenicama i gurao debla,
ali to sivilo kao da me je zvalo, podstičući me da idem naviše.
Kada sam se konačno izvukao kroz blato od čađi, i prošao pored
bezobličnog kostura srušene kuće, nebo je već bilo pokriveno gustim
oblacima. Vazduh je postao još sivlji, čineći da mislim da je sunce koje su
skrivali oblaci, zalazilo, i da mi je, u delirijumu, bio potreban ceo dan da se
iskopam iz tog stepeništa.
Hladna kiša je uporno padala. Kapala je i po meni, ali čađ, koja me je
pokrivala bila je poput maziva i nije se dala sprati kišom. Probijao sam se
kroz olupine. Naprezao sam se i vukao sebe naviše. Nekoliko puta su daske
pukle u mojim rukama, preteći da me bace nazad u jamu. Moji krvlju
umazani prsti uhvatili su se za vrh zida temelja. Izvukao sam se preko njega,
lupivši o kašasto tlo. Bilo je potrebno da prođe nekoliko minuta pre nego što
sam mogao da stanem na noge. Dok sam s naporom koračao kroz blato, pitao
sam se imam li dovoljno snage da stignem do svojih kola.
 Glava 10.

Para se podizala oko mene, ali i dalje mi se činilo da voda za kupanje

nije dovoljno vrela. Osećao sam da mi je hladnoća prodrla u kosti. U dušu.
Čemu je služila ta komora? stalno sam sebi ponavljao to pitanje. Zašto
Orval, koji je imao graditeljske veštine, nije napravio krov od betona? Čemu
su služile dve cevi kanala koje su vodile duž krova tunela u komoru? Da je
komora predstavljala magacinski prostor, onda ne bi bilo potrebno da se
oblažu zidovi, pokriva pod ili stavlja izolacija. Nisam mogao da pronađem
smisao u tome. Osim ako...
"Držali su me kao zarobljenika u podzemnoj prostoriji", rekao je čovek
koji je tvrdio da je moj brat. Ne Piti, neka mi je Bog na pomoći, nego Lester
Dant. Zašto bi Orval i Junis Dant držali svoje jedino dete u podzemnoj
prostoriji?
Od te užasne misli osetio sam kovitlac u svom umu.
Zagonetka slabe krovne konstrukcije je sada bila razjašnjena. Radeći
nakon što bi palo veče, i koristeći samo svetla koja su dopirala iz kuće,
Orval je mogao da iskopa prostor za tunel i podzemnu komoru, a da ne bude
primećen i da ne izazove radoznalost kod nekog ko bi prolazio putem. Radeći
noću, mogao je da napravi manje mase betona i da ih kolicima transportuje
kao materijal za pod i zidove tunela i komore.
Ali tavanica je predstavljala problem. Da bi je pravilno izgradio, bilo bi
potrebno da napravi betonske ploče. A onda, jednom, kada bi betonske ploče
bile gotove opet bi mu bio potreban mali kran da bi ih podigao i stavio na
pravo mesto: to je precizan rad koji bi zahtevao više od standardnog
osvetljenja iz kuće. Stranci su mogli da zapaze i zainteresuju se za razloge za
tako jako osvetljenje iza njegove kuće nakon što je palo veče. Bolje je biti
oprezan i upotrebiti drvene grede za krov, koje su mogle da budu jednostavno
i brzo postavljene. Ili se možda radilo o nekom krajnjem roku. Možda je
Orval bio prinuđen da napravi kompromis u pogledu krovne konstrukcije zato
što ga je vremenski raspored požurivao.
Pošto mi je bilo muka od tih misli, dodao sam još tople vode u kadu, ali
i dalje nisam mogao da oteram osećaj hladnoće iz svoje duše. Ono što je
činilo da mi bude još hladnije bilo je moje nespokojno ubeđenje da u vezi sa
tim mestom nisam saznao sve što sam mogao. Bio sam siguran da je tamo
bilo nešto još mračnije. Bože, pomozi mi, jer, iako to nisam želeo, znao sam
da moram da se tamo vratim.
 Glava 11.

Hodao sam stazom ka ruševini. Bilo je nešto posle deset sati, sledećeg
dana. Imao sam napornu noć i zaspao sam tek pred zoru. Kako sam se
približavao, moja nervoza je rasla. Izvadio sam pištolj iz neobičnog
pakovanja u koje sam ga stavio. To što sam čvrsto držao oružje pomoglo mi
je da se moje izgrebane ruke ne tresu. Od same pomisli na zmije osetio sam
gorčinu u ustima.
Zastao sam na istom mestu gde i prethodnog dana. Sa staze, nisam
mogao da zapazim mesto gde sam upao u komoru. Izgledalo je kao da se
zemlja sama zatvorila. Ali naslućivao sam odprilike gde su se tunel i komora
nalazili tako da sam odabrao sam pravac kako bi ih izbegao.
Neko vreme sam proučavao visoku travu, motreći hoću li primetiti i
najmanje pomeranje. Konačno sam, držeći pištolj u pripravnosti, činio jednan
oprezan korak za drugim. Korov me je grebao po pantalonama. Činilo se da
je sada teže izbeći otrovne bršljane.
Napravio sam široki luk zaobišavši zadnji deo kuće i prilazeći grupi
stabala iza nje.
Prethodne noći sam razmišljao o projektanskim problemima koje je
Orval morao da reši. Morao je da izvrši izolaziju te zatvorene komore. Da
napravi kanale za grejanje koji će ići do nje. Ali šta je sa ventilacijom?
Jednim od kanala mora da je dolazio topao vazduh iz peći u kući. A drugi
kanal, mora da je vraćao vazduh u njega. To je bio zatvoreni sistem.
I to bi bilo odgovarajuće rešenje ako bi komora predstavljala samo
magacinski prostor. Ali ako sam bio u pravu, i ako je komora, u stvari,
predstavljala ćeliju, sistem je morao da se modifikuje tako da se
ugljendioksid i ostali otrovni gasovi ne bi akumulirali u njoj i ubili
zatvorenika. Da bi se sprečilo da se tako nešto dogodi, bilo je potrebno da
postoji još jedan kanal koji bi vodio do komore, i to osnažen nekom vrstom
fena koji bi u nju unosio svež vazduh. Bilo bi logično da se takav kanal
nalazio upravo iza tavanice, ali, ako se i nalazio tamo, zbog zmija ga nisam ni
primetio.
 Izlazni otvor kanala mogao je da se završava iznad nivoa zemlje. U
suprotnom, bio bi zatrpan prljavštinom. Ali kako ga je Orval kamuflirao?
Oblast iza kuće je bila ravna. Posle požara, ljudi iz grada su se sigurno
razmileli oko zgarišta, tražeći preživele. Niko od njih se nije sapleo o neki
otvor. Jer da jesu, interesovalo bi ih koja je bila svrha tog otvora, a onda bi
na kraju otkrili podzemnu komoru. Gde je, zaboga, mogao Orval da sakrije
ulazni otvor, i to na takav način da ga tada niko nije otkrio?
Drveće mi se činilo kao neki očigledan odgovor. Mora da se nazio
između palih debala ili unutar klada. Sa otkočenim pištoljem u ruci, nastavio
sam da hodam kroz korov i visoku travu. Osećao sam toplinu sunca na glavi,
ali to nije bio razlog što sam se preznojavao. Svaki put kada bi povetarac
pomerio vlati trave, stegao bih prst na obaraču.
Stigao sam do stabala, oko kojih je trava bila niža, kao da mi je
ukazivala dobrodošlicu, dok sam prelazio taj predeo. Svaki put kad bih
nogom odgurnuo neko deblo, osetio bih kako su mi se mišići stegli zbog
očekivanja da ću pronaći neku sklupčanu zmiju. Podigao sam motku (prvo
proverivši da li je stvarno bila drvena motka!), a onda njome probadao lišće,
koje se nataložilo u šupljinama debala. Medutim, nisam otkrio ništa
neobično.
Ali izlazni otvor se sigurno nalazio u toj oblasti. Okrenuo sam se, polako
zatvorivši krug, premeravajući drveće. Zaboga, gde je Orval mogao sakriti taj
izlazni otvor? Ventilacioni kanali postaju sve neefikasniji, što više vreme
prolazi. Izlazni otvor se sigurno nalazio negde među ugljenisanim deblima i
kladama. Jer je, sem njih, sve ostalo bilo ravno.
Ali ne, shvatio sam dok me je prolazila jeza. Ne sve, Groblje. Sa moje
leve strane, nalazeći se otprilike pedeset stopa od komore, to mesto je
delovalo tako tamno da mi se uopšte tamo nije prilazilo. To je bilo savršeno
mesto da...
Udaljio sam se korak od drveća, ušao u visoku travu, i od prve zvečarke
mi je zastao dah. Zateturao sam se unazad, ugledao zmiju ispod grma i pucao
joj u glavu. Refleks i preciznost sa kojom sam pucao me je iznenadila. Ali
sati i sati vežbanja su bez ikakve sumnje, objašnjavali moju rekaciju. Tokom
više od godine dana, mržnja i ljutnja su se nagomilavale u meni. I više od
svega hteo sam da u nešto pucam.
Ubrzo nakon što sam ubio prvu zmiju, čulo se čegrtanje druge zmije. I
nju sam pogodio u glavu. Treća se umotavala u kotur. Četvrta. Peta. Pogodio
sam svaku pojedinu od njih, gnevan jer je izgledalo kao da zmije pokušavaju
da me zaustave. Zvuci hitaca su mi odzvanjali u ušima. Oko mene je lebdeo
oštar smrad baruta. Neumorno, išao sam kroz travu. Šesta zmija je izgmizala.
Sedma. Osma. Delovi pogođenih zmija su leteli kroz vazduh. Krv je,
prskajući, padala po travi. A ipak, bilo je još zmija koje su čegrtale, i činilo
se da ih nije ubijao moj pištolj, nego moje razjarene misli, jer skoro istog
trenutka kada bih fiksirao pogled na neku od njih, glave bi im, tako direktno i
skoro istog trenutka eksplodirale.
I poslednja prazna čaura je odskočila na zemlju. Klizište pištolja ostalo
je pozadi. Kao što sam to učinio na obuci stotinu puta, pritisnuo sam dugme
koje je izbacilo prazan šaržer. Izvukao sam puni šaržer iz njegovog neobičnog
pakovanja, sa treskom ga gurnuo u pištolj, pritisnuo ručicu koja je oslobađala
klizište pištolja, i ciljao u ovom ili onom pravcu, želeći da primetim nove
mete.
Ali, više nijedna nije ispuzala. Ili sam uplašio ostale zmije pa su
otpuzale, ili su se krile, čekajući. Neka samo pokušaju, mislio sam dok sam
podizao prazan šaržer i nastavio da gazim kroz travu, još upornije. Stigavši
do niskog kamenog zida oko groblja, uzverao sam se preko njega. S druge
strane su se nalazile kupine i otrovni bršljani. Mesto je bilo suviše odvratno
čak i za zmije.
Gomila kamenja ispred svakog groba činila je da mi se nervi zategnu,
dok sam pravio korak napred. Bacajući pogled iza sebe, učinilo mi se da sam
primetio malu brazdu u zemlji, gde je izgledalo kao da se zemlja nataložila.
Ta brazda bila je tako mala, da je nikada ne bih ni primetio, da nisam tragao
za njom. Kao ošamućen premetio sam da ta brazda ide do mesta gde sam
upao u komoru. I da vodi ispod zida groblja. Još je teže bilo primetiti da je
vodila do groba koji je bio najbliži podzemnoj komori.
Taj grob nije bio dugačak. Grob deteta. Besan, kleknuo sam. Odgurnuo
sam gomilu kamenja koja se nalazila na vrhu groba. Za trenutak se nisam
mogao pomeriti. Kamenje je pokrivalo vertikalni kanal širok osam inča. On
je imao žljeb kroz koji je kiša mogla da ističe i da ne ulazi u ventilacioni
sistem.
Bio sam u pravu: ta komora jeste bila ćelija. Setio sam se dugog, ravnog
predmeta na kome su se zmije nagomilale kako bi izbegle vodu koja se
uzdizala. Tokom godina, taj predmet je tako propadao da, u toj polutami,
nisam mogao da ga prepoznam. Ali sada sam shvatio šta je to bilo. Ostaci
madraca. To je bio jedini predmet u sobi. Tamo nije bilo čak ni toaleta.
Da li je Lester bio prinuđen da se olakšava u neki sud, udišući taj smrad
dok njegovi tamničari to ne bi odneli? I oni su se tako ponašali prema
sopstvenom sinu! Užas se povećao od te pomisli dok sam gledao u dečiji
grob koji su oni oskrnavili kako bi mogli da kriju svog sina.
 Glava 12.

Prečasni Benedikt je bio na istom mestu gde sam ga, prethodnog dana
upoznao, klečeći, doterujući ruže u crkvenoj bašti. Njegova bela kosa blistala
je na suncu.
"Gospodine Dening", ustao je sa naporom, protresao mi ruku, i namrštio
se zapazivši na njoj ogrebotine. "Povredili ste se."
"Pao sam."
Pokazao je ka mojoj vilici jer ni strnjika moje brade nije mogla da
sakrije modricu.
"Očigledno je to bio težak pad."
"Moglo je biti mnogo gore."
"Na imanju Dantovih?"
Klimnuo sam glavom.
"Da li ste otkrili išta što vam može pomoći da pronađete svoju
porodicu?"
"Još uvek pokušavam da otkrijem neki smisao u svemu tome."
Rekao sam mu šta sam otkrio.
Namrštenost na njegovom čelu se produbila. "Orval i Junis su svog sina
jedinca držali kao zarobljenika? Zašto?"
"Možda su mislili da je u njemu bio đavo. Imam osećaj da se tamo
događalo mnogo toga što mi nikada nećemo razumeti, prečasni." Spustio sam
glavu.
"Kako je Lester pobegao iz te podzemne sobe? Kada je počela vatra da
li su Orval i Junis rizikovali svoje živote i spustili se do te sobe kako bi ga
oslobodili? Da li su njegovi roditelji nekako upali u zamku? Bez obzira na to
kako su se oni ponašali prema njemu, da li je Lester stvarno pokušao, ali nije
uspeo da ih spase, kao što je i tvrdio?"
"To se uklapa u ono što znamo."
"Ali to ne objašnjava zašto nije svima rekao šta je pretrpeo. Kada nam
se dogodi nešto neverovatno, zar ne želimo da to ispričamo drugima? Zar ne
tražimo saosećanje?"
"Osim ako je uspomena toliko tamna da ne možemo da je podnesemo."
 Prečasni Benedikt je nastavio da se mršti. "Na šta ciljate?"
"Pretpostavimo da je Lester svojevoljno nekako izašao iz te sobe. Ili
pretpostavimo da su ga roditelji oslobadali odatle, s vremena na vreme, kao
nagradu za dobro ponašanje. Šta ako je Lester podmetnuo vatru?"
"Podmetnuo... Gospode, imaj milosti."
"Na jedan ili drugi način, bilo da su oni pokušali da ga spasu ili da je
svojevoljno izašao, da li je on postavio zamku svojim roditeljima? Da li je on
stajao van kuće koja je gorela i sa zadovoljstvom slušao njihovo vrištanje?
Da li je to nešto što bi on hteo da bilo kome opiše? Ali to nije sve što me
uznemirava."
"Dobri Bože, nije valjda da ima još nešto."
"Ja sam iz Kolorada", rekao sam.
Zbog te neobično ubačene rečenice prečasni Benedikt je zbunjeno
zatresao svojom naboranom glavom.
"S vremena na vreme tamo se može čuti priča o nekome ko je otišao u
planine i naišao na zvečarku", rekao sam. "Ali, ne često. Možda zato što
zmije imaju dosta mesta u planinama u kojima se mogu sakriti, a one po
prirodi i nisu agresivne - više im se sviđa da se drže daleko od ljudi. Ali
Indijana je nešto drugo. Tamo ima mnogo stanovništva. Obradivo zemljište se
smanjuje. Da li ste ikada videli zvečarku negde u okolini?"
"Ne."
"Da li ste ikada čuli daje neko naleteo na zvečarku?" pitao sam.
"Ne, koliko se ja mogu setiti", rekao je prečasni. "Možda poneki farmer.
Izuzetno retko."
"Zato što ih je oterala ljudska populacija koja se umnožavala."
"Verovatno."
"Otkud onda desetine i desetine zmija na imanju Dantovih? U južnim
državama u Misisipiju ili Luizijani, na primer, tako puno zmija na jednom
mestu možda ne bi delovalo neobično, ali ne i ovde. Otkud one na Orvalovoj
farmi? Kako su dospele tamo?"
"Ne mogu da se setim nekog razloga."
"E, vidite, ja mogu. Mislite li da su Dantovi možda tamo praktikovali
rukovanje zmijama?"
Prečasni je prebledeo. "Kao neke religiozne obrede? Držeći po jednu u
svakoj ruci? Dozvoljavajući da im se one obavijaju oko vrata kako bi
dokazali svoju veru u Boga?"
"Upravo tako. Ako ih zmije ne bi ujele, to bi značilo da je Bog
intervenisao. To bi značilo da Bog ima više naklonosti prema njima, nego
prema ljudima iz grada. Ako imate "bunker" mentalitet, ako imate očajnički
stav "mi protiv njih" možda biste želeli da imate neporeciv dokaz da ste u
pravu."
"To su najcrnje moguće pretpostavke."
"Ja pretpostavljam da ih je to i uništilo."
"Ne razumem."
"Rekli ste da su postojale tri porodice Dantovih u vreme kada se Lester
rodio. A u vreme kada je došlo do požara, samo jedna prodica - Orval, Junis
i Lester - je preostala. Vi ste se pitali da li su se ostale porodice možda
odselile ili su se smrtno razbolele. Ali, ja se pitam, da li su možda zmije
poslale Dantovima drugačiju poruku od one koju su očekivali."
"Mislite da su ih zmije poubijale?", promrmljao je prečasni.
"Dantovi nikada nisu tražili lekarsku pomoć."
"Dragi Isuse."
"Manipulisanje zmijama bi objasnilo otkud toliko njih na tom mestu.
Dantovi su ih doneli", rekao sam. "Ono za šta nemam objašnjenje je zašto su
zmije ostale. Zašto se nisu razišle?"
"Možda su ostale tamo gde pripadaju."
Nisamo odmah razumeo. A onda sam klimnuo glavom. "Možda. To
mesto je odvratno i pokvareno, prečasni. Mislim da ste u pravu. Da sam ja
vaše profesije, rekao bih da su zmije ostale upravo tamo gde se osećaju kao
kod kuće."
Nekoliko pčela zazujalo je oko mog lica. Oterao sam ih rukom.
"Samo još jedno pitanje, a onda ću vas ostaviti na miru", rekao sam.
"Pomoći ću vam koliko god mogu."
"Pomenuli ste da se Lester, nakon što je pobegao iz vašeg doma, pojavio
u gradu stotinu milja istočno odavde, preko granice, u Ohaju."
"Tačno."
"Kako ste ono rekli da se grad zove?"
 PETI DEO

Glava 1.

Loganvil je izgledao bolje nego što sam očekivao: grad kao sa

poštanskih razglednica sa savremenom glavnom ulicom i parkom, ispred
zgrade suda, koji kao da je pozdravljao posetioce. Pitao sam kako mogu stići
do Crkve Jedinstva, čijem sam svešteniku telefonirao kako bih dogovorio
sastanak. Niži, sedokosi čovek je u pevnici pevao himne.
"Prečasni Henli?" U telefonskom razgovoru objasnio sam zašto moram
da razgovaram sa njim. Pokazao sam mu fotografiju Lestera Danta i
raspitivao se o dolasku jednog tinejdžera u tu crkvu, devetnaest godina
ranije. "Razumem da je to bilo pre mnogo vremena, ali prečasni Benedikt je
mislio da ćete se vi setiti šta se tada događalo."
"Sigurno da se sećam. Teško je zaboraviti šta se dogodilo tog leta. Taj
dečak je puno značio Haroldu i Gledis. Toliko su želeli da postanu njegovi
staratelji."
"Haroldu?"
"Prečasni Benendikt. Najviše su žalili što nemaju dece. Molim vas,
recite mi kako je Harold? Nisam ga video barem godinu dana." .
"Dovoljno dobro da može da kleči na kolenima i da potkresuje ruže."
Prečasni Henli se nasmejao. "I bez sumnje moleći se za nekoliko osoba
dok to radi." A onda je počeo da proučava fotografiju Lestera Danta i
uozbiljio se. "Teško je... Ali ako bi se dodalo vreme i ožiljak - moguće je da
je to on. Intenzitet očiju mu je sigurno isti. On bi mogao pomoći da pronađete
svoju suprugu i sina, tako ste rekli?"
"On je osoba koja ih je kidnapovala."
Svešteniku je bilo potrebno nekoliko trenutaka da se oporavi od onoga
što sam mu rekao. "Voleo bih da mogu da vam pomognem. Aii, ja ga nisam
dobro upoznao. Osoba sa kojom treba da razgovarate je Agnes Garner. Ona
je član zajednice koja mu je posvetila najviše pažnje. I, u isto vreme, osoba
koju je on najviše izdao."
 Glava 2.

Na datoj adresi, kad sam se popeo stepenicama na trem, pronašao sam

ženu u invalidskim kolicima. Po bolno zategnutim crtama njenog lica,
pomislio bih da ima blizu sedamdeset godina, da mi prečasni Henli nije rekao
da je ona imala trideset osam godina kada je Lester Dant ušao u njen život
devetnaest godina ranije.
"Gospodica Garner?"
"Gospođa."
"Izvinite. Prečasni Henli mi nije rekao da ste bili udati."
"Sada sam udovica. "
"Ni to mi nije rekao. "
"Nije bilo razloga zbog koga bi trebalo da vam kaže."
Bilo mi je pomalo neprijatno zbog njenog odsečnog ponašanja.
"Hvala što ste pristali da se vidite sa mnom."
Kosa joj je bila seda. Materijal njene haljine je imao šaru od plavih
cvetova koja se ponavljala. U svom krilu držala je bežični telefon. "Vi
skupljate informacije o Lesteru Dantu?"
"Bio bih vam zahvalan na svakoj informaciji koju mi možete kazati."
"Prečasni Henli mi je telefonirao i objasnio šta se dogodilo sa vašom
suprugom i sinom. Da li imate kod sebe neku njihovu fotografiju?"
"Uvek." Osećajući koliko mi nedostaju, izvukao sam novčanik.
Posmatrala je fotografiju. Njen otac je napravio tu fotografiju kada samo
posetili Kejtine roditelje u Durangu.
Nedaleko odatle nalaze se veličanstvene razvaline stena Mesa Verde.
Organizovali smo jednodnevni izlet do tog mesta. Fotografija je pokazivala
Kejt, Džejsona i mene dok smo stajali ispred jedne od napola obrušenih
stena. Imali smo na sebi farmerke, majice i smešili smo se kameri. U
pozadini fotografije, pored starog kamenog zida, mogla se videti senka koja
je izgledala poput ljudskog lika, iako tamo nije bilo ničeg što je moglo da
napravi takvu senku. Džejson je uporno tvrdio da je to bio duh američkih
domorodaca koji su na tom mestu živeli stotinama godina ranije. Duhovi.
Nisam hteo da sada razmišljam da sam možda na toj fotografiju, gledao u
duhove.
"Divna porodica."
"Hvala Vam." To je bilo sve što sam mogao reći.
"Ima toliko tuge na svetu."
"Da." Osećao sam kako mi emocije stežu grlo. "Gospođo Garner, da li
prepoznajete ovog čoveka?"
Bilo joj je bolno da gleda tu fotografiju. Klimnula je glavom i odgurnula
je. "To je Lester. Nisam razmišljala o njemu godinama. Svim silama sam se
trudila da ne razmišljam o njemu."
Reći će mi da idem, pomislio sam.
"Da li stvarno verujete da vam može pomoći, ono što ću vam reći?",
pitala je.
"Ne mogu se setiti nekog drugog načina."
"Povredite ga. Trebalo bi da praštamo onima koji zgreše prema nama, ali
ja bih htela da ga vi povredite."
"Ako mi se bude ukazala prilika, gospođo Garner, verujte mi da ću ga
povrediti."
Zgrabila je stranice svojih invalidskih kolica. "Nekada sam mogla da
hodam. Uvek bih prva dolazila na službe nedeljom ujutru."
Promena teme razgovora me je zbunila.
"Za mene je to, što sam dolazila u crkvu pre svih ostalih, nešto
pokazivalo. Sad se pitam jesam li bila previše ponosna i nije li me zato Bog
kaznio."
"Šta god da se dogodilo, gospođo Garner, to nije bila božija krivica. Već
krivica Lestera Danta."
 Glava 3.

Seo sam na vrh crkvenih stepenica naslonivši se leđima na vrata.

"Tinejdžer", rekla je gospođa Garner.
"Sedeo je spuštene glave, ali iako mu nisam videla lice, znala sam da ga
ne poznajem. Odeća mu je bila iscepana, tako da je moja prava misao bila da
je doživeo neku nesreću. Sledeće što sam pomislila, zbog načina na koji mu
je glava bila spuštena, je da je možda bio na drogama. Ali pre no što sam
uspela da odlučim treba li da požurim da mu pomognem ili da pobegnem, on
je podigao glavu i pogledao me. Pogled mu je bio tako direktan, da nije bilo
šanse da je bio na drogama. Ali oči su mu bile ispunjenim bolom. Pitala sam
ga da li je povređen. 'Ne, gospođo,' rekao je 'ali strašno sam umoran i
gladan.'"
"Do tad su već stigli i ostali članovi zajednice. Prečasni je, takode,
stigao. Ali ni on, kao ni drugi, nije prepoznao dečaka. Pitali smo ga kako se
zove, ali je rekao da ne može da se seti. Pitali smo ga odakle je došao, ali
kazao je da se ni toga ne može setiti. Zbog toga što mu je odeća bila u ritama,
i po sveže zaraslim opekotinama na njegovim rukama, zaključili smo da mora
da mu se desilo nešto strašno, i da je bio u šoku."
"Prečasni mu je ponudio da ga odvede kući da bi mu dao da nešto
pojede, ali dečak je rekao: 'Ovi ljudi čekaju da služba počne.' To je zvučalo
previše pažljivo da bi bilo iskreno, sada to shvatam... Ali vi tada niste bili
tamo. Svi mi koji smo došli u crkvu tog jutra osetili smo se toliko
zainteresovanim za sudbinu dečaka i tako dirnuti njegovim nesebičnim
stavom, da smo imali osećaj da je božija ruka među nama. Uveli smo ga
unutra. Sela sam pored njega i dodala mu Bibliju, ali je on nije otvorio. Pitala
sam se da li je bio toliko ošamućen da nije bio u stanju da čita. Zamislite
moje iznenađenje kada je Zajednica naglas čitala Sveto pismo, a dečak
zajedno sa nama po sećanju recitovao svaki odlomak. Sećam se da je
prečasni u svojoj propovedi rekao nešto o gajenju saosećanja u našim srcima
i o pomaganju unesrećenima. Zastao je za trenutak da bi pogledao direktno u
dečaka. Posle službe svi su rekli da je to bila jedna od najdirljivijih
propovedi koje smo čuli. Prečasni je dečaka odveo kući. Zamolio je mene i
još neke članove crkve da pomognemo. Napravili smo veliki ručak. Doneli
smo dečaku čistu odeću. Sve smo to čihili polako, kao ošamućeni."
"Koje on? pitali smo se. Šta mu se dogodilo? Odakle je došao? Doktor
ga je pregledao, ali nije mogao da mu pomogne da se ičeg seti. Isto je bilo i
sa šefom policije koji se raspitao kod državne policije da li su oni čuli da je
bio prijavljen nestanak nekog dečaka koji bi se poklapao sa njegovim
opisom. Državna policija, takođe, nije ništa saznala."
To je imalo smisla, mislio sam. Logarwil se nalazio u Ohaju, ali se požar
dogodio u Indijani. Policija Ohaja je verovatno smatrala da dolazak dečaka u
Loganvil nije predstavljalo nešto dovoljno važno za istraživanje i van granica
Ohaja. A čak i da su istraživali izvan Ohaja, pitanja koja su mogli postaviti
državnoj policiji Indijane bila bi besmislena jer je požar u osnovi predstavljao
lokalni događaj koji državna policija ne bi ni registrovala.
"Više članova zajednice je ponudilo da prime dečaka", rekla je gospođa
Garner. "Ali prečasni je odlučio da s obzirom na to da sam ga ja pronašla, da
imam pravo i da se brinem za njega, ako to želim. Moj suprug je bio
najvelikodušnija osoba koju možete zamisliti. Pet godina pre toga naš sin je
urnro od raka." Zaustavila se, ophrvana sećanjima. "Naše jedino dete. Da je
poživeo, bio bi istih godina kao tinejdžer kog sam pronašla na ckrvenim
stepenicama. Nisam mogla da ne pomislim da ga je Bog poslao u naše živote
sa razlogom. Kao..."
Gospođi Garner je bilo teško da kaže sledeću reč.
"Zamenu?"
Klimnula je glavom, a crte bola na njenom licu su se produbile.
"To je drugi razlog zbog kog verujem da sam bila kažnjena. Zbog takvih
taštih misli. Zbog pretpostavke da bi me Bog izdvojio, dao mi neki poseban
tretman miljenika. Ali u to vreme, nisam mogla da se oduprem ideji da se
dogadalo nešto čudesno, da mi je dat drugi sin. Rekla sam svom suprugu
čemu se nadam i on se odmah složio. Ako sam ja htela da dečak živi sa
nama, dok ne sredi svoje probleme, njemu to nije smetalo. Moj suprug me je
tako puno voleo i..."
Glas joj se spustio. Malo je pomerila svoja invalidska kolica tako da je
gledala u mene još direktnije.
"Dečak je došao da živi sa nama dok su vlasti pokušavale da otkriju ko
je on. Bio je strašno mršav. Bili su potrebni dani spremanja solidne domaće
hrane, pečenih pilića i pita od jabuka, da bi nabacio koji kilogram. Opekotine
su mu zarasle, ali ogrebotine na njegovim rukama i nogama, gde mu je odeća
bila iscepana, inficirale su se, tako da je bilo potrebno često ih čistiti i
pokrivati zavojima. Nije mi to smetalo. To me je podsećalo na to kako sam
vodila računa o sinu kog smo izgubili. Bilo mi je drago da mu mogu pomoći.
Ali nisam mogla a da ne razmišljam o tome šta se to, zaboga, njemu desilo?"
"Ostavila sam knjige i časopise na noćnom stočiću pored njegovog
kreveta kako bi se imao čime zabaviti, dok se odmarao. Nakon nekog
vremena, shvatila sam da ih on nije ni otvorio. Kada sam ga zapitala da li mu
možda te knjige i časopisi ne odgovaraju, izbegao je da odgovori na moje
pitanje, i tad mi je odjednom sinulo da dečak ne zna da čita."
Sedeo sam na stolici za ljuljanje na balkonu. Kad je to rekla, namrštio
sam se.
"Ali rekli ste da je on umeo da recituje odlomke iz Biblije."
"Svaki odeljak za koji sam ga pitala."
"Onda ne razumem."
"Zamolila sam ga da pročita šta piše na pozadini kutije sa žitaricama.
Zamolila sam ga da pročita novinski naslov. On nije mogao to da uradi.
Stavila sam papir i olovku ispred njega. Nije umeo da napiše ni
najjednostavnije reči. Bio je nepismen. A što se tiče odlomaka iz Biblije,
postojalo je samo jedno objašnjenje za to. Neko ga je učio usmeno Bibliju,
učio ga je da memoriše odlomke koji su mu bili čitani. Prošla me je jeza
kada sam to shvatila. Šta se, zaboga, dogadalo sa njim?"
"To je jedno od nekoliko pitanja na koje imam odgovor."
Njen pogled je bio napet. "Vi to znate?"
Žaleći što sam je prekinuo, klimnuo sam glavom. "Njegovi roditelji su ga
držali kao zarobljenika u sobi ispod površine zemlje."
"Šta?"
"Koliko sam uspeo da shvatim, oni su verovali da je u njemu bio đavo, i
da je jedini način da izbace đavola bio taj da njegovu glavu ispune Biblijom."
Gospođa Garner je delovala zgroženo. "Ali zašto nisu dozvolili da nauči
da čita i piše?"
"Još uvek pokušavam da povežem stvari. Možda su oni mislili da su
čitanje i pisanje đavolja oruđa. Pogrešne knjige bi ga odvele do pogrešnih
ideja, i ono što bi se zatim dogodilo je da ga gresi potpuno okupiraju. Biblija
je bila jedina sigurna knjiga, a najsigurniji način koji bi garantovao da Biblija
bude i jedina knjiga za koju bi Lester znao, bio je da ga iz nje poučavaju
usmeno."
Oči gospođe Garner su zaigrale, kao da joj se zavrtelo u glavi. Spustila
je glavu i masirala zglobove na rukama.
"Da li vam je dobro?", pitao sam.
"Kakve stvari ljudi mogu da učine jedni drugima."
"Ja sam vama rekao šta je Lester uradio mojoj porodici. A šta je on
uradio vama?"
Sekunde su prolazile. Polako je podigla svoj pogled ka meni, a izraz
bola u njenim očima bio je još jači.
"On je bio najljubazniji dečak koga sam ikad upoznala. Uvek je pitao
može li da pomogne u kući. U isto vreme, nikada nisam upoznala nekog tako
komplikovanog. Bilo je poslepodneva kada je umeo da satima leži u krevetu,
gledajući u tavanicu, i razmišljajući bogzna o čemu. Uveče, nije mogao da
zaspi, ako ne bi bila uključena lampa na noćnom stočiću. Često se budio
vrišteći zbog noćnih mora. Činilo se da one imaju neke veze sa požarom u
kome su mu izgorele ruke. Tada sam umela da odem u njegovu sobu i
pokušavam da ga umirim. Sedela bih zagrlivši ga, gladeći mu kosu, tiho mu
govoreći da je na sigurnom, da ga niko ne može povrediti, tu gde se nalazio,
da ne mora više da se brine."
Zastala je, ponovo trljajući svoje zglobove.
"Sigurni ste da možete da pričate o tome?", pitao sam.
"To je bilo tako davno. Zašto ta uspomena još uvek toliko boli?"
"Nisam želeo da vas uznemirim. Ako vam je potrebno da se malo
odmorite, ja se mogu vratiti kad..."
"Nikada nisam nekome pričala o ovome. Nikada. A možda je trebalo.
Možda to ne bi nastavilo da me muči, da sam to nekome i ispričala, da sam
pokušala da objasnim."
"Da li hoćete da to meni objasnite?"
Pogledala me je zbunjeno i dugo posmatrala, ispitujući moj pogled.
"Ispričati strancu. Da. Nekome sa čijim sudom se nikada neću morati ponovo
suočiti."
"Ja ne sudim, gospođo Garner. Ja samo hoću da pronađem svoju suprugu
i sina. Da li znate išta što bi mi moglo pomoći u tome?"
 Borila se sa svojim mislima.
"Jedne noći me je poljubio u obraz. Sledeće noći, posle jedne od
njegovih noćnih mora, a nakon što sam ga držala i umirivala, ponovo me je
poljubio u obraz. Ili pokušao da me poljubi. Dotakao mi je usne, kao da je
ciljao moj obraz i promašio. To je bio čudan trenutak. Ustala sam čim sam ga
smestila u krevet. Osetila sam se neprijatno, ali sam nastavila sebi da
govorim da umišljam stvari i da to, u stvari, nije ništa značilo."
"Gospođo Garner, ne morate..."
"Moram. Nekako to moram da izbacim iz sebe. Toliko sam želela da se
brinem o tom dečaku, da sam poricala stvari. Svaka intimnost je delovala
nevino. Kao kad sam pokušala da ga naučim da čita i piše. To je bila moja
profesija, ja sam bila nastavnik u srednjoj školi. Ovo što ću vam ispričati
dogodilo se krajem leta. Škola još uvek nije počela. Imala sam vremena da
pokušam da ga naučim da čita i piše. Koristila sam Bibliju, pošto su mu
tekstovi u njoj bili poznati. Sedeli smo zajedno za kuhinjskim stolom. Stolice
su nam bile blizu jedna drugoj. Ništa u tome nije bilo pogrešno. Predstavljali
smo samo nastavnika i đaka koji sede za stolom rešavajući neki školski
zadatak, a opet, gledajući unazad, sada shvatam da je sedeo bliže nego što je
bilo potrebno. Kada mi je pomagao da spremim večeru, ruke bi nam se za
trenutak dotakle. Ja uopšte o tome nisam razmišljala. Jedan od razloga zašto
nikome nisam ništa ispričala o tome bio je što sam se bojala da ne izgleda
kao da sam u svemu tome na neki način" - bilo joj je teško da izgovori
sledeću reč - "uživala... A to je nešto što je daleko od istine. Znam da ima
puno uvrnutih ljudi u ovome svetu, gospodine Dening. Ali ja sam žena koja
ide u crkvu i koja se boji Boga, i uveravam vas da nisam mogla da uživam u
dodiru tinejdžera koga sam skoro smatrala sinom."
Zavladala je neprijatna tišina. Naterao sam sebe da klimnem glavom,
ohrabrujući je da nastavi.
"Ali upravo zbog toga što sam tako očajnički želela da se brinem za
njega sve to se i dogodilo. Jedne noći, posle još jedne od njegovih noćnih
mora, dok sam ga držala, on me je slučajno dotakao..."
Sećajući se, pogledala je dole, ka svojoj haljini. "Delovalo je slučajno,
ali sam konačno priznala sebi da se dogodilo previše 'slučajnih' gestova
poput tog, i tada sam mu rekla da se određene vrste dodirivanja ne smatraju
prikladnim. Rekla sam mu da želim da nas dvoje budemo bliski, ali da
postoje različite vrste bliskosti. Odgovorio je da ne razume o čemu govorim,
ali da će se držati na distanci, ako ja tako hoću."
"Sledeće noći..." Nije mogla da nastavi rečenicu. Oči su joj zasuzile i
skoro je zaplakala. "Mogu li ponovo videti fotografiju vaše suruge i sina,
molim vas?"
Zbunjen, izvadio sam svoj novčanik.
Proučavala je fotografiju duže nego prethodni put. "Vi ste zaista tako
divna porodica. Kako se oni zovu?"
"Kejt i Džejson."
"Da li ste srećni u braku?"
"Vrlo." Sad je meni bilo teško da govorim.
"Vaš sin je dobar dečak?"
"Najbolji." Glas mi je promukao.
"Kako će vam ovo što vam pričam pomoći da ih nađete?" Oči su joj
ponovo bile pune suza.
Ako su Kejt i Džejsonjoš uvek živi, mislio sam. Ono što sam čuo od
prečasnog Benedikata ispunilo me je očajem.
"Kladim se da ima neke navike." Borio sam se da sakrijem svoju
obeshrabrenost. "Ako bih uspeo da ga razumem, mogao bih da mu uđem u
trag."
"Trag od pre devetnaest godina?"
"Ne znam u kom drugom pravcu bih krenuo."
"Silovao me je."
Na tremu je zavladala mrtvačka tišina, jedino su se čuli njeni jecaji, dok
su joj suze tekle niz obraze.
Osećao sam se paralisanim, pokušavajući da se povratim od šoka. "Žao
mi je. Nije trebalo da vas teram da pričate o tome."
"Da ne govorim o tome?" Suze su joj ostavljale tragove na obrazima.
"Neka mi Bog pomogne, ali ja sam to držala u sebi sve ove godine. To je
zaista mučenje. Moj suprug je bio direktor škole u kojoj sam podučavala.
Negde predveče, nastojnik ga je pozvao zbog vodovodne cevi koja je
eksplodirala. Moj suprug je požurio do škole da bi video kolika je šteta
načinjena. Spremila sam se za odlazak na spavanje. Dečak... To pokvareno
kopile i čudoviše..."
Bujica reči, koje su sigurno za gospođu Garner bile najnepristojnije, me
je šokirala.
"Ušao je u moju spavaću sobu dok sam skidala odeću, bacio me na pod,
i... Nisam mogla da verujem da je tako snažan. Delovao je tako krhko, a opet
me je nadvladao kao da je imao silu đavola. Stalno me je zvao Junis, iako je
vrlo dobro znao da se ja zovem Agnes. Pokušala sam da se borim sa njim.
Grebala sam ga. Šutirala. A onda sam videla kako njegova pesnica ide ka
meni. Dvaput. Triput. Skoro sam se ugušila od krvi, ležeći tamo
poluonesvešćena dok je on..."
Glas joj se prekidao. Izvadila je maramicu iz svoje haljine i prinela je
obrazima.
"Docnije..." Nekoliko suza joj je kapnulo sa brade. "Nakon što sam se
ispovraćala... I nakon što sam smogla snage da ustanem, videla sam da su
ormani bili otvoreni i shvatila da je on ukrao sve što je imalo neke vrednosti,
a što je mogao da strpa u džepove. Međutim, to je poslednje o čemu sam
razmišljala. Nekako sam se odvukla do telefona kako bih pozvala policiju i
hitnu pomoć, a onda sam odjednom shvatila da to ne mogu da uradim.
Razmišljala sam o crkvenoj zajednici, i o gradu, i o srednjoj školi gde smo
moj suprug i ja radili, i zamislila sam kako svi pilje u mene. O da, sigurno, bi
oni saosećali sa mnom. Ali ih to ne bi sprečilo da kažu svima koje poznaju
šta se dogodilo Agnes Garner. To što bi saosećali, ne bi ih zaustavilo da pilje
u mene i ne bi ih sprečilo da ta reč stigne i do učenika, koji bi piljili čak i
više od svojih roditelja. Silovanje. Silovanje."
"Stojeći pred telefonom, zavrtelo mi se u glavi. Sećam se da sam
govorila sebi da moram da pozovem pomoć jer sam svakog trenutka mogla
da padnem u nesvest. Ali, umesto toga, naterala sebe da odem u kupatilo.
Bila mi je potrebna sva snaga da uđem u kadu i operem se od..." Još suza je
poteklo niz njeno lice. "Onda sam se obukla. I tek onda sam pozvala policiju.
Nijedan lekar nije dobio priliku da me pregleda, osim nagnječene usne i
obraza pokrivenih modricama. Svima sam rekla da sam ušla u spavaću sobu i
pronašla ga dok je krao novac i nakit. Nisam ja imala nešto puno nakita. Ja
nisam takva vrsta žene. Sve u svemu, uzeo je oko tri stotine dolara koji su se
mogli nadomestiti, ali jednostavna ogrlica koju mi je dala moja baka ne može
nikada biti zamenjena.
"Moj suprug je stigao kući odmah nakon policijskih kola. Policija je
tragala za dečakom, ali ga nikada nije našla. Možda je spavao u šumi. Možda
je stopirao i udaljio se od ove oblasti. Sledećeg dana, prečasni Benedikt je
stigao iz Broktona. Tada sam čula da se dečak zove Lester Dant. Čula sam za
požar u kome su stradali njegovi roditelji. Ali nikada nisam rekla prečasnom
Benediktu ili prečasnom Henliju o tome šta se dogodilo u mojoj spavaćoj
sobi. Nikada nisam rekla svom suprugu. Nikada nikome nisam rekla. Kada
se to pročulo, ljudi jesu piljili, ali je to bila vrsta pogleda koje sam mogla da
podnesem. Mi smo primili dečaka u svoj dom. On nam je to vratio time što
me je pretukao i opljačkao. Bila sam vrsta žrtve koju je grad mogao da
shvati,"
"Ne mogu vam reći koliko mi je žao", rekao sam.
"Junis." Zvučala je zbunjeno. "Zašto me je zaboga zvao Junis?"
Nisam odgovorio.
"Vi znate za tu podzemnu sobu u kojoj su ga roditelji držali kao
zatvorenika. Šta još znate? Imate li neku ideju zašto me je zvao Junis?"
Njen glas je bio tako željan odgovora, da sam samo čuo sebe kako
govorim: "Da."
"Recite mi."
"Da li ste sigurni da želite da čujete odgovor?"
"Isto onoliko koliko su vama potrebni odgovori."
Oklevao sam. "Njegova majka se zvala Junis."
Gospođa Garner je zaječala.
"To što kažete, zvuči kao da je on kažnjavao..."
"Svoju majku. Kažnjavao je svoju majku. Bože, pomozi mi!"
Glas joj se prekinuo u očaju. "Povredite ga. Zapamtite svoje obećanje.
Kada ga pronađete, povredite ga."
"Imate moju reč."
 Glava 4.

Idući ka svojim kolima, trudio sam se da gospođa Garner ne vidi moju

obeshrabrenost.
"Kada ga pronađete", rekla je. Ali ja više nisam verovao da ću ga
pronaći. Bez informacija o tome gde je Lester Dant otišao te noći, nisam imao
ni najmanju ideju o tome šta da činim sledeće. Što je još gore, nisam video
svrhu svog truda. Lester je bio poremećenija osoba nego što su to informacije
FBI-a otkrivale. Više nisam mogao da verujem da bi on ostavio Kejt i
Džejsona u životu.
Tugujući za njima, iznenada, sedeći za volanom svog auta, upao sam u
krizu. Mržnja se borila sa tugom. "Povredite ga", molila je gospođa Garner.
Da, treba ga povrediti, mislio sam. Gnevan, vozio sam pored brižljivo
održavanih travnjaka i otmeno oblikovanih živih ograda. Stigao sam do
raskrsnice koja je vodila na četiri strane i skrenuo ulevo. Bez nekog razloga.
Besciljno.
Vozio sam tim nasumično odabranim pravcem, prilično dugo, krstareći
naprednim farmerskim gradom, sve dok nisam shvatio da prolazim pored
određenih kuća i radnji možda po peti ili šesti put. Zamor me je konačno
savladao, učinivši da se zaustavim kod motela koji se zvao "Putnička oaza" i
koji se nalazio na ivici grada.
Bilo je blizu pet sati poslepodne, ali se meni činilo da je skoro ponoć
dok sam nosio svoje kofere i ranac u sobu koja je imala pogled na prostor za
parkiranje. Previše iscrpljen da bih zagledao spartanski smeštaj, vratio sam
se do kola po svoj štampač i laptop kompjuter. Pitao sam se zašto sam se
mučio da ih ponesem. Samo su zauzimali prostor. I nisam ih koristio.
Možda je vreme da idem kući, pomislio sam.
U Denveru bi trebalo, po vremenskoj razlici, da je dva sata manje.
Podigao sam telefonsku slušalicu.
"Pejnova detektivska agencija", rekao je poznati muški glas.
"Sami se javljate na telefon?"
Pejn nije odgovorio za trenutak. "En ima zakazano kod lekara."
En, njegova supruga, u isto vreme bila je i njegova sekretarica.
 "Kako si ti, Bred?"
"Zar je moj glas tako prepoznatljiv?" Zamislio sam tog krupnog čoveka
pored njegovog akvarijuma sa zlatnim ribicama.
"Razmišljao sam o tebi. Kada si prošli put pozvao, bio su u Južnoj
Dakoti. Rekao si da ćeš se ponovo javiti, ali nisi. Brinuo sam se. Šta radiš
u..." Mogao sam čuti kako Pejnovi prsti udaraju po tastaturi kompjutera.
"'Putničkoj oazi' u Loganvilu, u Ohaju?"
"Zvuči kao da imaš novi kompjuterski program."
"Eto, zanimam se. Šta ti tamo radiš?"
"Odustajem."
"Žao mi je što to čujem. Shvatio sam da dok god si u pokretu, nećeš sebi
naškoditi. Ništa nisi saznao, pretpostavljam."
Zabrinuto sam seo na krevet.
"Upravo suprotno. Previše toga sam saznao. Ali me to nigde nije
dovelo."
"Osim u 'Putničku oazu' u Loganvilu, u Ohaju."
Pejn je pokušao da to zvuči poput šale, ali mu to nije uspelo.
"Nadao sam se da ću pronaći neku vrstu obrasca", rekao sam preko
telefona.
"Ponekad nam je obrazac pred očima. Samo ga mi ne prepoznajemo"
"Da, ali, obrasci koje sam primetio ne vode nikuda." A onda mi je do
svesti doprlo nešto što je Pejn rekao - ozbiljan način na koji je to rekao.
"Rekao si da En ima zakazano kod lekara? Je li sve u redu?"
"Videćemo." Oklevao je. "Pronašli su neku izraslinu na njenim grudima,
ali to može biti i samo cista. Lekari rade biopsiju."
Uzdahnuo sam umorno.
"Pomoliću se. "
"Hvala."
"Pre nego što je sve ovo počelo, nikada ne bih rekao tako nešto."
"Da ćeš se pomoliti za nekog?", pitao je.
"U poslednjih nekoliko dana imao sam prilike da razgovaram sa nekoliko
sveštenika i sa vrlo pobožnom, vrlo pristojnom gospođom. Pretpostavljam da
se nešto od njihovih stavova prikačilo i za mene. Problem je u tome što sam
dosta saznao i o čoveku koga su roditelji pretvorili u čudoviše. O Lesteru
Dantu."
 "Sada veruješ da on postoji."
"Oh, sigurno da verujem da on postoji. Neka mi Bog pomogne."
"To je još jedna molitva", rekao je Pejn.
"Sutra ću krenuti kući. I telefoniraću ti čim stignem. Možda ćete do tada
imati rezultat biopsije."
"Možda." Pejnov glas je delovao obeshrabreno. "Želim ti bezbedno
putovanje."
Promumlao sam, "Hvala" i spustio slušalicu.
Molim Te Bože, daj da njegova supruga bude zdrava, mislio sam.
Legao sam na krevet i sklopio oči. Draperije su sprečavale prodiranje
kasnog popodnevnog svetla. Želeo sam da spavam zauvek.
Molim Te Bože, nadam se da nisi dozvolio da Kejt i Džejson pate.
Nisam mogao, a da ne mislim o dobrim i lošim stvarima koje religija
može učiniti ljudima. Nisam mogao, a da ne mislim o Lesteru Dantu koji beži
iz jedne crkve i pojavljuje se u drugoj i...
 Glava 5.

Šokiran idejom koja mi je pala na pamet, seo sam na krevet. A onda sam
ustao, sav uzbuđen, razmišljajući o nečemu što mi je Lester Dant, dok je
glumio da je moj brat, rekao pre više od godinu dana.
"Dok sam lutao od grada do grada, naučio sam da je jednostavan način
da se dobije besplatan obrok, da se pojaviš na crkvenim druženjima posle
službi nedeljom pre podne."
Isuse, mislio sam, pa on mora da je nastavio da radi ono što je
funkcionisalo. Sigurno je otišao u drugu crkvu u drugom malom gradu. Pejn
je bio u pravu. Obrazac je bio prisutan. Samo ga ja nisam prepoznao.
U žurbi sam postavio svoj kompjuter i štampač na sto pored kreveta.
Iskopčao sam priključak za telefon koji se nalazio u sobi i prikačio sopstvenu
telefonsku liniju, povezujući je sa svojim kompjuterom. Onda sam uključio
kompjuter i izvršio potrebne izmene sa novog telefonskog broja u Denveru, u
broj koji se koristio u oblasti Loganvila, kako bih mogao pristupiti Internetu.
Zatim sam se konektovao na Internetovu geografsku mapu i sebi
odštampao mapu Ohaja, a, takođe, i mape država oko Ohaja - Mičigena,
Indijane, Kentakija, Zapadne Virdžinije, i Pensilvanije. Ono što je meni bilo
potrebno bila je lista malih gradova. Dant je sigurno izbegavao velike
gradove. Bio sam siguran u to. Nakon glatkih greda i blizine svega što ga je
okruživalo dok je bio zatvoren u podzemnoj sobi, verovao sam da se on
morao užasavati pretrpanosti velikih gradova.
Mape su mi pružile stotine imena. I previše da bih od toga imao neke
koristi, ali to je bio tek početak. Učinio sam listu mnogo praktičnijom
eliminišući imena gradića koji su se nalazili u najudaljenijim krajevima
ostalih država. A zatim sam listu još smanjio, eliminišući Indijanu, ubeđen da
bi Dant izbegavao da se vrati tamo gde je bio zatvoren. Tako su na listi ostali
Ohajo, Mičigen na severu, Kentaki i Zapadna Virdžinija na jugu, i
Pensilvanija na istoku.
Ali, ja nisam tražio imena malih gradova u tim državama. Ono što sam
tražio bila su imena crkava u tim gradovima. U Internetovom podeoku
"Tragati za", otkucao sam "Crkve u Ohaju". Na ekranu se pojavila lista,
zajedno sa lokacijama crkava i vebsajt adresama. Usaglasio sam ih sa
imenima gradova na svojoj listi. Isto sam uradio u pogledu crkava u
Kentakiju, Zapadnoj Virdžiniji, Pensilvaniji, i Mičigenu, Eliminisao sam
svaku crkvu koja je u svom nazivu nosila ime nekog sveca, ubeđen da bi
Dant izbegavao katoličke, anglikanske i grčke pravoslavne crkve. Njemu su
njihova teologija i obredi bili nepoznati. Treba mi spisak protestantskih
zajednica, razmišljao sam, i onda mogu...
Prekinulo me je glasno kucanje na vratima.
Okrenuo sam glavu u tom pravcu.
Sunčevo svetlo je davno izbledelo iza draperija. Pogledao sam na svoj
sat. Prošlo je skoro sedam sati. Skazaljke sata su se nalazile blizu ponoći.
Glasno kucanje se ponovilo. "Gospodine Dening?" - čuo se upitni muški
glas.
Kada sam ustao, bolele su me noge od tako dugog sedenja. Otišao sam
do vrata, pogledao kroz majušnu špijunku, i video starijeg čoveka u sakou sa
kravatom. Zadržao sam sigurnosni lanac na vratima, kad sam ih otvorio, i
provirio kroz prostor od pet inča.
"Šta je bilo?"
Treptao sam od ukočenog snopa svetla na parkiralištu.
"Samo sam hteo da proverim da li je sve u redu. Naš kompjuter
pokazuje da ste vi na telefonu još od pet sati posle podne, ali kada sam
pokušao da pristupim liniji kako bih proverio da niste zaspali i odložili
slušalicu pored telefona, sve što sam čuo je bio isprekidani zvuk zauzete
linije."
"Završavao sam neki propušteni kancelarijski posao."
Čovek je izgledao zbunjen.
"Na Internetu", rekao sam pokazujući prema svom kompjuteru na stolu u
uglu, a tek kasnije sam shvatio da ga on nije mogao videti.
Čovek je delovao još zbunjenije.
"Vi imate broj moje kreditne kartice", rekao sam. "Rado ću platiti sve
telefonske troškove."
"Samo sam hteo da proverim da li je sve u redu."
"Ne može biti bolje."
"Želim vam prijatno veče."
On je otišao, a ja sam postao svestan pulsiranja u svojoj glavi, i grčeva u
svom stomaku. Kroz pukptinu na. vratima, video sam upadljivo crvenoplavo
neonsko svetlo na drugoj strani ulice. Ono je osvetljavalo reči "STEAKS 'N
SUDS". Dva kamiona osamnaesttočkaša nalazila su se na ivici pretrpanog
parkinga.
Prigovarajući sebi zbog vremena koje sam protraćio, all i podsećajući
sebe da, ako ne sačuvam snagu neću biti ni od kakve koristi Kejt i Džejsonu,
isključio sam se sa Interneta, zaključao vrata sobe, i pošao ka mestu odakle
je dopirala kantri muzika - na džuboksu se vrtela neka pesma o ženi
zaljubljenoj u muškarca koji na dva načina koristi svoje vreme - a koja se
širila kroz otvorene prozore restorana.
 Glava 6.

Četrdeset minuta kasnije, osećao sam kako mi ne prija stek sendvič koji
sam pojeo. Setio sam se stroge dijete koju sam sebi nametnuo, tokom
priprema za moju istragu. Sutra ću ponovo krenuti sa tom dijetom, obećao
sam sebi. Sutra.
"Evo vaše kafe za poneti", rekla je konobarica.
"Hvala."
Kad sam izašao iz restorana i spremao se da pređem preko parkirališta,
zastao sam zbog nečeg. Više se nije čula muzika iz džuboksa, ali je žamor u
restoranu bio dovoljno glasan da sam morao da se naprežem kako bih ponovo
čuo isti zvuk. Dopirao mi je zdesna. Sa druge strane restorana. Ponovo sam
ga začuo. Ječanje.
Ječanje ženske osobe.
"Misliš da možeš da me napustiš?" Muški prigušeni glas dopirao je iza
ugla zgrade. "Još si gluplja, nego što sam ti to govorio."
Čuo se metalni odjek, kao da je neko udario u auto. I opet ječanje.
Iz restorana, iz džuboksa ponovo je počela da dopire muzika: nešto o
usamljeničkim sobama i praznim srcima. Onaj stari oprezni Bred, kakav sam
nekad bio, vratio bi se u restoran i kazao menadžeru da pozove policiju. Ali
koliko bi vremena bilo potrebno policiji da stigne, i šta bi se dogodilo u
međuvremenu?
Zamišljajući kako neko udara Kejt, otkopčao sam futrolu koju sam sada
uvek nosio sa sobom.
Znajući da mogu da iz nje izvučem pištolj, ako bi mi zatrebao, zaputio
sam se ka uglu restorana. Restoran je na toj strani imao samo nekoliko
prozora. Daleko od bleštanja neonskih svetala, mojim očima bio je potreban
trenutak da bi se prilagodile, pre nego što sam primetio senke koje su se
pomerale između dva parkirana automobila: muškarca kako udara ženu.
"Stani!", rekao sam.
Čovek se okrenuo u pravcu mog glasa. Slabo svetlo obasjavalo je
njegovo bizonsko lice. - Lančić na njegovom pojasu bio je povezan sa
velikim novčanikom u zadnjem džepu.
 "Ovo je privatan razgovor. Ne mešaj se." Gurnuo je ženu na asfalt. "Ne
želiš da živiš više sa mnom? E pa, ili ćeš živeti sa mnom, ili nećeš živeti
uopšte."
"Rekao sam ti da prestaneš."
"Ispari ortak ili ću, kad budem završio sa svojim porodičnim poslovima,
preći na tebe."
"Da isparim? Upravo si izgovorio reč koju najviše mrzim."
"Čuo si šta sam rekao, druškane." Muškarac je podigao ženu na noge i
gurnuo je u auto. Kada je pokušala da mu se suprotstavi, ponovo ju je
udario.
"Ali ti mene nisi čuo." Svestan pištolja koji sam držao u futroli, načinio
sam korak napred. .
"U redu, dao sam ti šansu da ispariš!" Čovek se ponovo okrenuo ka
meni. "Sada je red na tebe."
"Mora da noćas imam sreće."
On je zastao.
Kafa za poneti se nalazila u mojoj levoj ruci sa tečnošću tako vrelom da
mi je pekla prste i kroz šolju od stiropora. Podigao sam zatvarač sa čaše i
bacio njen vreli sadržaj pravo u lice čoveka, ciljajući na njegove oči.
Čovek je zaurlao i podigao ruke ka svom oparenom licu.
Zario sam prste snažno u njegov stomak, upravo u prostor u obliku slova
V ispod rebara, baš kao što su me naučili.
Zazvučavši kao da se može ispovraćati, čovek se presavio.
Šutnuo sam ga sa leve strane u oblast gde se nalazio nerv, koji je vodio
spoljnom stranom butine.
Paralisana, noga mu se samo opustila i on je pao, poput hrpe, na pločnik,
gde je još jače urlao zbog novog bola u nozi.
Sklonio sam mu ruke sa lica, i desnom pesnicom ga tresnuo po nosu
jedanput, dvaput, triput. Kapilari su mu popucali. Kada je krv šiknula,
napravio sam korak unazad.
Srušio se na pločnik i ležao je nepokretno. Spreman da ga, ako bude bilo
potrebno, ponovo udarim, gurnuo sam ga da leži postrance, tako da mu krv
otiče iz nosa. Hteo sam da mu proverim puls na vratu, pronašao tačku,
osetivši miris njegovog daha koji je teško zaudarao na alkohol, i okrenuo se
ka ženi koju je on gurnuo u auto.
 "Jeste li dobro?"
Zaječala je. Bio sam zaprepašćen modricama na njenom licu.
"Imate li dovoljno snage da vozite?", pitao sam je.
"Ne mogu..." Nije imala osećaj za ravnotežu kada sam joj pomogao da
izađe iz auta. Usne su joj bile naduvene. "Da." Duboko je udahnula. "Mislim
da mogu da vozim. Ali..."
"Uradite tako."
Iza mene, čovek je zaječao.
"Požurite", rekao sam. "Pre nego što se probudi."
Očima poluzatvorenim od masnica, žena je zbunjeno pogledala okolo.
Imala je takve modrice da sam znao da se one nisu mogle razviti za samo
nekoliko minuta. One su bile rezultat bezbrojnih ranijih premlaćivanja.
"Da vozim?", pitala je žalosnim tonom. "Kako? Ja sam dotrčala dovde.
Nadala sam se da mogu da pozajmim novac od prijateljice koja ovde radi.
Ispostavilo se da je javila da je bolesna. Umesto toga, on me je čekao."
Stojeći pored čoveka na pločniku, bio sam zadovoljan što je još uvek
bio previše ošamućen da bi shvatio šta se događa. Iz pantalona sam mu
izvukao ključeve od automobila. A onda sam izvukao njegov poveliki
novčanik iz zadnjeg džepa i izvadio sav novac koji je imao - izgledalo je da
ima oko stotinu dolara.
"Uzmite", rekao sam ženi. Izvadio sam i sopstveni novčanik i pruzio joj
veći deo gotovine koju sam imao - oko dve stotine dolara.
"Ne mogu to da primim", rekla je.
"Moja supruga bi se sigurno složila s tim da vam to dam."
"O čemu govorite?"
"Uzmite ovo. Molim vas. Zbog moje supruge."
Žena me je pogledala čudno, kao da pokušava da reši zagonetku.
"Imam sestru u Baltimoru", rekla je dok sam joj pružao ključeve
automobila čoveka koji je ležao na zemlji.
"Ne, ne idite tamo, to je prvo mesto na kome će vas tražiti", rekao sam.
"Da ste opljačkali banku, da li biste se krili kod svoje sestre? To je previše
očigledno. Morate se ponašati kao da bežite od policije. "
"Ali ja nisam uradila ništa loše!"
"Nastavite da to sebi govorite. Vi niste uradili ništa loše. Ali taj kučkin
sin tamo, sigurno jeste. Morate da nastavite da sebe podsećate da je vaš
jedini cilj u životu da budete daleko od njega."
U Denveru, nekad, dok je život bio normalan, bio sam ponosan na
dobrotvorni rad koji je Kejt obavljala kao antistres savetnik, u utočištu za
zlostavljane žene. Poznavao sam obrazac po kome su radili. "Odaberite grad
u kome nikada niste bili. Pitsburg." Nasumice sam odabrao taj grad. "Da li
ste ikada bili u..."
"Ne."
"Onda idite u Pitsburg. On je samo nekoliko stotina milja odavde.
Ostavite auto na autobuskoj stanici i idite u Pitsburg. Nađite u telefonskom
imeniku odeljak 'Društvene službe'. Potražite broj telefona utočišta za žene,
žrtve nasilja."
 Glava 7.

Drhtao sam u svojoj motelskoj sobi, zaprepašćen gnevom koji me je

obuzeo. Za trenutak, kada se to čudovište pokrenulo ka meni, skoro da sam
pucao u njega. Jedino što me je zaustavilo bilo je shvatanje da bi hitac učinio
da istrče ljudi iz restorana. Neko je mogao da me vidi. A onda bi policija
mene jurila. I kako bih onda mogao da tragam za Kejt i Džejsonom da sam u
zatvoru?
 Glava 8.

Zbog razloga koji su važni za moju porodicu i mene, pisalo je u mom

imejlu, tragam za informacijom o mladiću koji je možda došao u Vašu crkvu
krajem leta ili jeseni, pre devetnaest godina.
Shvatam da je teško setiti se događaja koji su se tako davno odvijali, ali
verujem da su okolnosti njegovog dolaska bile dovoljno neobične da bi ih se
neko iz Vaše zajednice mogao setiti.
Radi se o dečaku, tinejdžeru od oko 14 ili 15 godina. On se verovatno
onesvestio pred vratima Vaše crkve, rano pre nedeljne službe, tako da ga je
tu pronašla osoba koja je prva došla u crkvu. Verovatno je nosio iscepanu
odeću i imao je ožiljke i ogrebotine, koji su nagoveštavali da je doživeo
nekakav nesrećan slučaj. Nije bio u stanju da se seti svog imena niti šta mu
se dogodilo, niti kako se stvorio pred vratima Vaše crkve.
Članovi zajednice su se brinuli za njega, a posebno žene zato što je
nešto u njegovim očima budilo materinske instinkte. Umeo je da usmeno
citira Bibliju, ali inače nije umeo da čita ili piše. Neko, verovatno neka
ženska osoba, je pokušala da ga nauči da čita i piše. Na kraju, opljačkao bi
ljude koji su mu pomagali, možda ih je, takođe, i pretukao, i pobegao iz
grada. Možda se negde pred kraj svog boravka "setio" da se zove Lester
Dant.
Ako imate bilo kakvu informaciju o osobi koja bi odgovarala ovom
opisu, molim Vas da mi pošaljete imejl na gore navedenu adresu. Vrlo je
važno da saznam sve što mogu o toj osobi. Pre godinu dana onje
kidanpovao moju suprugu i sina.
 Glava 9.

Sledećeg jutra, posle mučnog sna, poslao sam tu poruku na imejl adresu
svake crkve na listi. Gledajući u ekran kompjutera, tiho sam zamolio Boga da
mi pomogne. Sve što sam sada mogao da uradim je da čekam.
Pośto sam morao do toaleta, konačno sam se pomerio. Ali kad sam se
već pokrenuo, setio sam se Pejnove primedbe da je manja verovatnoća da
naškodim sebi, dok god sam u pokretu. Otišao sam da istrčim svojih pet
milja. Vratio sam se i proverio da li mi je stigla neka imejl poruka. Nije bilo
nijedne. Vežbao sam sat vremena, a onda ponovo proverio da li je stigla neka
imejl poruka. Još uvek ništa.
Šta sam ja očekivao? Da će neko, baš u svim ovim crkvama, svakog
jutra predano iščitavati imejl poruke, da će se reči iz moje poruke skoro
istovremeno proširiti kroz svaku od ovih zajednica, kao i da će osobe koje se
budu setile nečeg poput događaja koje sam opisao, momentalno odgovoriti na
moju imejl poruku? Moram da budem strpljiv, ubeđivao sam samog sebe.
Čak i u malim gradovima, vesti se ne šire brzinom kojom sam ja to želeo. A
ako i treba da dobijem neki odgovor, verovatno ga neću primiti pre večeri.
I tako sam se istuširao, presvukao i pokušao da čitam. Izašao sam i
kupio sendvič. Otišao sam u šetnju. Gledao sam CNN. Ali uglavnom sam
nastavio da proveravam da li je stigla neka imejl poruka. Nije bilo nijedne.
Oko ponoći sam odustao, ugasio sam svetla i pokušao sam da spavam.
Ali san mi nikako nije dolazio na oči, i konačno, prekršivši svoju odluku
od prethodne noći, otišao sam do jednog udaljenijeg bara sa grilom, gde nije
postojala verovatnoća da me neko prepozna. U slučaju da me čovek koga
sam isprebijao, traži, logično mesto gde bi me potražio bio bi restoran preko
puta motela. Ovog puta bila su mi potrebna četiri piva i čašica burbona
popijena naiskap pre nego što sam se osetio dovoljno otupelim da se vratim
nazad u svoju sobu, i pokušam da zaspim. Ići ću u pakao, rekao sam sebi.
Ja jesam u paklu.
Nešto pred zoru probudio sam se, ali još uvek nije bilo nikakvih poruka.
Suočio sam se sa još jednim danom čekanja. Vreme se vuklo, i na kraju sam
sebi priznao da sam bio budala što sam se ponadao. Nisam bio dovoljno
hrabar da se poistovetim sa Lesterom Dantom onoliko koliko je bilo
potrebno. Grešio sam u svojim predviđanjima kuda je mogao da ode pre
devetnaest godina i šta je mogao da radi kada bi tamo stigao. Zaklinjući se da
neću živeti na takav način, i pitajući se da li ja uopšte želim da živim,
proverio sam da li je stigla neka imejl poruka i postao sav napet kad sam
otkrio da su stigle četiri poruke.
 Glava 10.

Bio sam ubeđen da te poruke, u stvari, ne postoje, da ja sebe zavaravam

i da mi se stvari priviđaju. Sa osećanjem neverice, gledao sam u njih. I zbog
nesigurnosti koju sam osećao, odštampao sam ih. Svaka poruka poticala je iz
druge države: Kentaki, Zapadna Virdžinija, Pensilvanija i Ohajo. U početku
su poruke bile poređane abecedno, na osnovu imena pošiljaoca, ali nakon što
sam ih nekoliko puta iščitao, poređao sam ih tako da su formirale geografski
i hronološki redosled.
Gospodine Dening, počinjalaje prva poruka. Vaša me je poruka toliko
uznemirila da mi je bilo potrebno mnogo vremena da skupim snage da na
nju i odgovorim. Suprug mi je rekao da ne povređujem sebe, ali ne mogu da
podnesem pomisao da i drugi ljudi pate. Pošiljalac poruke se potpisao kao
gospođa Donalda Kavendiša, a detalji njene poruke podudarali su se sa onim
što mi je ispričala gospođa Garner.
Ako je i bilo silovanja, gospođa Kavendiš to nije pomenula, ali sam
imao uznemirujući osećaj da je došlo i do gorih povreda od onlh koje su bile
navedene u njenoj poruci. Mada, on se ovde nije predstavio kao Lester. U
stvari, nije koristio nijedno ime. One noći kada je nestao, zapalio je njihovu
kuću.
To se desilo u novembru, mesec dana nakon što je brutalno napao
gospođu Garner. Šta se dogodilo u međuvremenu? Potražio sam taj grad na
mapama koje sam imao i otkrio da se dotični grad u Kentakiju nalazi dvesta
milja od Loganvila u Ohaju.
Nakon što je potrošio novac koji je ukrao od gospođe Garner, da li je
Lester lutao, izdržavajući se od toga što je nastavljao sa kućnim provalama i
pljačkama prodavnica pića, sve dok ga njegovo besciljno lutanje nije odvelo
u Kentaki?
Sledeća poruka (shodno mom redosledu) poticala je iz susedne države,
Zapadne Virdžinije i opisivala je događaje koji su se desili godinu dana
kasnije, kada je Lester (predstavljao se samo svojim imenom) bio primljen u
kuću još jedne pobožne porodice, a čiju je ćerku, tinejdžerku, na kraju napao.
Ona mi je poslala imejl poruku, otkrivajući mi ono što je skrivala od svojih
roditelja, sve dok nije odrasla. Lester joj je pretio da će se, ako bude ikome
rekla šta joj je učinio, jedne noći vratiti i ubiti je. Da bi joj dokazao da to
ozbiljno misli, zadavio je mačku pred njenim očima.
Sledeće noći je opljačkao kuću, ukrao porodični auto i nestao. Policija
je pronašla zapaljeni auto dve stotine milja dalje, ali iako je Lester nestao,
devojci je bilo potrebno mnogo vremena pre nego što je prestala da ima
noćne more o njemu.
Treća poruka (iz Pensilvanije) opisivala je događaje iznenađujućih osam
godina kasnije. Skratio je svoje ime, i predstavljao se kao Les. Promenio je
metode. U svojim srednjim dvadesetim godinama, više nije imao taj ranjivi
izraz lica, koji mu je omogućavao da sebe tako jednostavno prikaže kao žrtvu
i pridobije saosećanje crkvene zajednice u malom gradu. Umesto toga,
pojavio se u crkvi i ponudio da obavlja neke sitne poslove u zamenu za
obroke. Njegova zapanjujuća sposobnost da citira bilo koji odlomak iz
Biblije, učinila ga je omiljenim u zajednici. Ovog puta je zapalio crkvu.
Ali, četvrta poruka bila je ona koja me je najviše uznemirila. To je bila
poruka od čoveka koji je opisao događaje trinaest godina nakon požara u
kome su poginuli roditelji Lestera Danta. Poruka je stigla iz grada u centru
Ohaja. Kada je tog puta Lester nestao, kidnapovao je i suprugu tog čoveka.
Nikada je nisu pronašli. Ali u tom gradu Lester nije koristio svoje puno ime
ili njegovu skraćenicu, Les. Predstavljao se pod potpuno drugačijim imenom.
I od toga me je prošla jeza.
Piter.
Drhteći do dubine svog bića, gledao sam u mape i položaje tih gradova
na njoj. Iz Broktona je otišao jugoistočno ka Loganvilu u Ohaju, zatim dalje
jugoistočno do grada u Kentankiju, onda istočno u Zapadnu Virdžiniju, zatim
severoistočno u Pensilvaniju, a onda severozapadno do grada u Ohaju, sto
milja od mesta gde sam ja odrastao u centru te države. Jedan mesec. Jedna
godina. Osam godina. Trinaest godina.
U vremenskim intervalima između tih događaja nalazio se u udaljenim
mestima u unutrašnjosti (njegov FBI kriminalni dosije jasno je to pokazivao)
ali nešto ga je stalno vraćalo u ovu glavnu oblast. Nisam mogao da se otmem
utisku da položaji gradova na mapama nisu bili odabrani nasumično, već su
imali centar, i da je on zaokruživao svoje krajnje odredište, svaki put se sve
više približavajući, nemilosrdno vučen nazad ka mestu gde je sve počelo.
 ŠESTI DEO

Glava 1.
Prošlo je više od četvrt veka od kad smo majka i ja bili prinuđeni da
napustimo Vudford i otišli da živimo sa njenim roditeljima u Kolambasu.
Pejn me je obavestio da je taj gradić sada prosperitetno predgrađe grada koji
je rastao. Ali nisam baš sasvim razumeo šta bi to trebalo da znači.
Nakon što sam skrenuo sa Međudržavnog puta idući skoro popločanim
putem koji je vodio u gradić, proveravao sam svoje sećanje. Imao sam samo
četrnaest godina kad smo mama i ja otišli. Pa ipak, od svih poseta njenim
roditeljima, zapamtio sam da je sa obe strane Međudržavnog puta bilo mnogo
farmerske zemlje. Mnogo te zemlje je u međuvremenu nestalo, i bilo je
zamenjeno manjim placevima na kojima su se nalazile velike kuće. Pejzaž,
koji su vlasnici imali, a kojim su i bili privučeni prilikom kupovine svojih
kuća je bio izbrisan daljim razvojem. Prelepi pejzaž je bio kompenzovan
raznim pogodnostima.
Prošao sam pored fabrike nameštaja gde je moj otac nekada bio
nadzornik, pored oblasti koja je nekada predstavljala završetak naselja. Tu se
sada nalazio tržni centar sa restoranom, pozorištem i bioskopom, poštom i
prodavnicama. Ali i dalje je zadržan industrijski eksterijer, koji je pružao
osećaj lokalne istorije.
Centar grada - poput mreže od šest blokova radnji - izgledao je bolje
nego u mojoj mladosti. Odmah pored njega nalazile su se dvospratne
građevine od cigle sa svežim fasadama, tako da je sve delovalo novo, iako su
zgrade poticale sa samog početka dvadesetog veka. Jedna ulica je bila
zatvorena i pretvorena u šetalište, gde se između otvorenih kafea, mogla
primetiti stabla i sadnice, kao i fontana i manja bina.
Cela ta oblast bila je zakrčena saobraćajem, te mi je trebalo vremena da
pronađem mesto za parkiranje. Emocije su me, međutim, i vukle i vraćale.
 Kada sam bio dečak, centar grada se činio tako velikim. I sada je efekat
bio isti, ali iz drugih razloga bespomoćnost je činila da se osećam malim.
Uprkos proteklim godinama, kad sam prošao pored knjižare sa stripovima i
poslastičarnice, uspeo sam da se orijentišem, iako se nijedna od tih radnji nije
nalazila na tim mestima kada sam bio dečak.
Stigao sam do ugla Linkolnove i Vašingtonove ulice (setio sam se imena
ulica) i gledao sam u senoviti ulaz koji se nalazio na drugoj strani ulice. Taj
ulaz se nalazio između banke i apoteke, barem je tako bilo u vreme kada sam
bio dečak. Zapamtio sam to mesto, zato što bih uvek kada bi moja majka
dovela Pita i mene do tog ulaza, a zatim, dok bi se penjali strmim stepeništem
koje je odzvanjalo, mislio da je to za nas najomraženije mesto na svetu:
zubarska oridinacija.
Kad sam se njima penjao u svojoj mladosti, te stepenice su izgledale
tako strme i kao da se uzdižu poput kule.
A sada, pokušavajući da se smirim, dok sam se penjao, brojao sam svaki
pojedini od tih trideset stepenika. Na vrhu stepeništa, našao sam se ispod
staklenog krova (to je bila još jedna promena) gledajući u ista vrata od
zamagljenog stakla koja su vodila do zubara, sem što se sada na vratima
nalazio naziv AGENCIJA ZA OSIGURANJE KOSGROV.
Mlada žena sa kosom sakupljenom pozadi je podigla pogled sa posla
koji je obavljala, sklopivši dokumente. "Da, gospodine?"
"Ja... Kada sam bio dečak, ovde se nalazila zubarska ordinacija." Nisam
mogao a da ne gledam pored sekretarice ka hodniku koji je vodio do sobe
horora.
Ona je delovala zbunjeno. "Da?"
"Taj zubar poseduje neke zubarske kartone koji su mi potrebni, ali ne
znam kako da ga pronađem pošto sam zaboravio kako se zove."
"Bojim se da vam ne vredi da to mene pitate. Počela sam da radim za
gospodina Kosgrova tek pre šest meseci, i nikada ništa nisam čula o
zubarskoj oridinaciji."
"Možda će gospodin Kosgrov imati neku informaciju."
Otišla je hodnikom do kancelarije koje sam se užasavao i vratila se za
manje od jednog minuta. "Gospodin Kosgrov je ovde osam godina. A pre
toga, ovde se nalazila kancelarija nekretnina."
"Oh."
 "Žao mi je."
"Da, da naravno." Nešto kao da je potonulo u meni. "Pretpostavljam da
sam se previše nadao." Obeshrabren, krenuo sam ka vratima, a onda se
zaustavio zbog iznenadne misli. "Kancelarija za nekretnine?"
"Izvinite?"
"Rekli ste da se ovde nalazila kancelarija za nekretnine?"
"Da." Gledala me je kao da sam neki gnjavator.
"Šta mislite, da li ta osoba, on ili ona i dalje radi sa nekretninama?"
"Šta?"
"Ako pretpostavimo da gospodin Kosgrov nije vlasnik ove zgrade, od
koga on iznajmljuje ovaj prostor?"
 Glava 2.

"Mislite Dvajerova zgrada." Krupniji čovek sa leptir mašnom savio je

cigaretu. Njegov sto je sa tri strane bio zatvoren visokim kabinetima za
dokumente,
"Ja upravljam tom zgradom poslednjih dvadeset godina u ime i u korist
naslednika gospodina Dvajera,."
"U toj zgradi nalazi se kancelarija gospodina Kosgrova."
"Stan 2C."
"Možete li mi reći ko je iznajmljivao tu kancelariju, u to vreme?
Pokušavam da otkrijem kako se zove zubar koji je tamo imao oridinaciju."
"A zašto vam je zaboga potrebno..."
"Potrebni su mi neki zubarski kartoni. Ako je to za vas neka gnjavaža, ne
smeta mi da vam platim honorar za tu uslugu."
"Gnajvaža? Zaboga, pa to je najjednostavnija stvar na svetu. Tajna
uspešnog upravljanja nekretninama je u organizaciji."
Okrenuo se u svojoj pokretnoj stolici, a zatim je gurnuo njene točkiće ka
kabinetu sa dokumentima sa svoje desne strane koji je bio obeleženslovom
D.
"Dvajerova zgrada." Tragao je kroz dokumente. Prelistao je papire koji
su se nalazili u fascikli. "Da, naravno. Sada se sećam. Dr Rejmond Faradej.
On je doživeo srčani udar. Pre osamnaest godina. Umro je dok je nekome
vadio koren zuba."
Nakon svega kroz šta sam prošao, njegova čudna smrt mi na neki način
nije delovala neobično. "Ima li on neke rođake ovde? Da li su oni još uvek u
gradu?"
"Nemam ni najmanju ideju, ali proverite ovaj telefonski imenik."
 Glava 3.

"...davno je to bilo. Dr Rejmond Faradej. Pokušavam da pronađem

njegove rođake." Vrativši se do svog auta, pričao sam mobilnim telefonom. U
telefonskom imeniku pronašao sam samo dve osobe sa prezimenom Faradej.
A ovo je bio moj drugi pokušaj.
"Moj suprug je njegov sin", odgovorio mi je ženski glas, zvučeći
sumnjičavo. "Frenk je sada na poslu. Zbog čega se raspitujete o njegovom
ocu?"
"Kada smo brat i ja bili dečaci, dr Faradej je bio naš zubar. Vrlo je važno
da pronađem rendgenske snimke zuba mog brata. Da bih ga identifikovao."
"Vaš je brat mrtav?"
"Da."
"Žao mi je."
"Puno bi mi značilo ako bi ste mi mogli reći šta se dogodilo sa
zubarksim kartonima."
"Kada su birali novog zubara, njegovi pacijenti su uzeli svoje kartone."
"Ali šta je sa pacijentima koji neko vreme nisu bili njegovi klijenti? Brat
i ja smo prestali da dolazimo kod doktora Faradeja nekoliko godina ranije."
"Zar vam roditelji nisu premestili kartone kod novog zubara?"
Sa gorčinom sam se sećao da nakon što je moj otac umro u saobraćajnoj
nesreći i ispostavilo se da je njegova polisa životnog osiguranja bila ugašena,
moja majka nije bila u stanju da nam priušti stvari kao što su posete zubaru.
Žena je uzdahnula, kao da joj ja dosađujem. "Nemam nikavu predstavu o
tome šta je moj suprug uradio sa tim starim kartonima. Moraćete da
razgovarate sa njim kad se vrati kući iz kancelarije."
 Glava 4.

Teren za bejzbol se nije promenio. Dok je sunce koje je zalazilo

izduživalo moju senku, stajao sam kod stalka za parkiranje bicikala, gde smo,
nekada davno, moji drugovi i ja umeli da lancem prikačimo i zaključamo
svoje bicikle. Iza mene, blečeri{7} duž treće baze stajali su zajedno sa
roditeljima ohrabrujući povicima dečake koji su verovatno igrali neku
utakmicu Juniorske lige. Čuo sam zvuk udarca lopte o palicu. Navijanje.
Talas razočaranih uzdaha. Novo bodrenje. Pretpostavljao sam da je lopta u
letu, izgleda na putu ka golu, bila uhvaćena.
Ali zadržao sam svoj pogled na biciklima, sećajući se kako je Piti umeo
da koristi postavljeno sedište bicikla za igranje karata tako što bi se naslonio
na prednji branik. I kako je zbog toga prečka na biciklu proizvodila klik-klak-
klik-klak zvuk kad bi se točak okretao.
Zabolelo me je što se nisam mogao setiti imena te dvojice drugova sa
kojima sam bio, a zbog kojih sam uništio Pitov život. Ali sigurno sam se
sećao suštine naših razgovora.
"Zaboga, Bred, tvoj mlađi brat mi ide na nerve. Reci mu da ispari, hoćeš
li?"
"Da, svuda se lepi za nas. Umoran sam od tog malog. Izluđuje me
škripanje njegovog bicikla."
"Ali, on se samo muva okolo. Ne radi to sa nekom namerom."
"Gluposti. Šta misliš kako je moja mama mogla da sazna da sam zapalio
cigaretu, ako on to nije rekao tvojoj mami?"
"Ne znamo zasigurno da je on to rekao našoj mami."
"Pa ko joj je onda rekao, neka nevidljiva vila?"
"U redu, u redu."
Piti je skoro naleteo na mene kad sam se okrenuo. O tom trenutku sam
razmišljao tako često i sa tako puno bola da je bio kao urezan u mom
sećanju. Bio je prilično nizak za devetogodišnjaka i izgledao je još niže zbog
svojih razvučenih farmerki. Bejzbol rukavica koju je imao bila je prevelika
za njegovu ruku.
"Izvini, Piti, ali moraš da ideš kući."
 "Ali..."
"Ti si jednostavno suviše mali. Zadržavaš igru."
Oči su mu se zasaijale preteći potokom suza.
Kasnije me je bilo sramota zbog toga što sam brinuo šta će moji prijatelji
pomisliti ako bi moj mlađi brat počeo da plače, dok smo u njihovom društvu.
"Mislim to, Piti. Otkači se od mene. Idi kući. Gledaj crtane filmove ili tako
nešto."
Brada mu je podrhtavala.
"Piti, ozbiljno ti kažem, idi. Čistac. Gubi se."
Moji drugovi su otrčali ka mestu gde su deca birala na kojoj će strani
terena igrati. Dok sam hitao da im se pridružim, čuo sam klak-klak-klak zvuk
sa Pitovog bicikla. Pogledao sam unazad ka malom dečaku koji se udaljavao
biciklom. Glava mu je bila spuštena.
Sada, dok sam stajao pored stalka za parkiranje bicikala, sećajući se
kako su se stvari odvijale, i želeći celim svojim srcem da se mogu vratiti u
taj trenutak i reći svojim drugovima da su budale, kao i to da će Piti ostati sa
mnom, počeo sam da plačem.
 Glava 5.

Za razliku od terena za bejzbol, kuća se prilično promenila. U stvari,

promenila se cela ulica. Drveće je bilo više (što se i moglo očekivati), i bilo
je brojnije, a isto tako i žbunje i živa ograda. Ali te promene nisu bile ono što
me je pogodilo. U doba mog detinjstva, u komšiluku su se nalazile samo
jednospratne rančerske kuće, skromni domovi ljudi koji su radili u fabrici gde
je moj otac bio nadzornik. Sada su na nekolicini kuća bili dograđeni dodatni
spratovi, ili su pozadi bile dograđivane sobe, tako da su zauzimale veći deo
zadnjeg dela dvorišta.
I kuća u kojoj sam ja živeo doživela je obe vrste promena. Trem koji se
nalazio ispred kuće bio je zagrađen kako bi se proširila dnevna soba. Zgrada
garaže koja je ranije bila odvojena, a do nje je vodila staza, bila je
prepravljena u garažu gde su mogla stati dva automobila, a dobila je
stepenice koje su vodile u sobu iznad nje.
Parkiravši auto na suprotnoj strani ulice, i posmatrajući kako se rumenilo
sunca koje je zalazilo reflektuje na prozore kuće, bio sam toliko iznenađen
promenom, da sam se zapitao da nisam možda pogrešio. Možda se nisam
nalazio u pravoj ulici (ali znak je jasno govorio da je to ulica Lokus) ili to
možda nije bila prava kuća (ali, pored ulaznih vrata vertikalno je bio
pričvršćen broj 108, kao što je to bilo i u mom detinjstm.) Nisam mogao
uopšte da se poistovetim sa tim mestom.
U svojim mislima mogao sam videti drugačiju, jednostavniju kuću, onu
iz koje smo moj otac i ja žurili dotične večeri, ulazeći hitro u auto, i odjurili
ka bejzbol terenu, romboidnog oblika, nadajući se da ćemo usput pronaći Pita
kako negde gluvari.
Zabrinuti čovek sa susednog imanja izašao je i mrštio se na mene, kao da
kaže, "U šta piljiš?".
Upalio sam auto. Dok sam odlazio, primetio sam nekolicinu tabli sa
rečima "NA PRODAJU", sećajući se da su u one stare dane svi u ulici
zavisili od fabrike nameštaja u tolikoj meri da se nikada niko nije selio.
 Glava 6.

Gospodin Faradej je bio čovek tankih usana i upalog lica.

"Supruga mi je rekla da je vaš brat umro ili tako nešto?"
"Tako nešto."
"Zašto su vam onda potrebni zubarski kartoni? Da biste ga
identifikovali?"
"On je davno nestao. A možda smo ga sada pronašli."
"Njegovo telo?"
"Da."
"E pa, da se ne radi o nečem tako važnom, ne bih se izlagao ovom
naporu." Faradej me je gestom pozvao da uđem u kuću. Čuo sam buku TV
aparata iz dnevne sobe, kad je delimično otvorio vrata idući kroz hodnik do
kuhinje. U trenutku sam stekao utisak prekomerne otmenosti, kao i da je sve
je bilo na svom mestu. Nasloni stolica u dnevnoj sobi su bili poravnati,
sudovi su se nalazili na kukicama u kuhinji, a poklopci iznad njih, sve
složeno po veličini.
Hladan vazduh dopirao je kroz otvorena vrata podruma. Faradej je
pritisnuo prekidač za svetlo i gestom me pozvao da ga sledim. Dok smo
silazili niz stepenice od punog drveta, naši koraci su odzvanjali.
Nikada nisam video da je nečiji podrum bio tako pažljivo organizovan.
Bio je ispunjen kutijama poređanim u redove koji su obrazovali minihodnike,
ali u svemu tome nije bilo ni najmanjeg traga gužve ili haosa.
Čulo se zujanje dva ventilatora, i dopiralo je iz uređaja koji su se nalazili
na suprotnim krajevima podruma.
"Ne mogu da se rešim vlage koja se nalazi ovde", rekao je Faradej.
Poveo me je duž jednog od malih hodnika, skrenuo je levo, i stigao do
ugla, gde je podigao kutije sa ormarića za cipele.
"Kako vam ja mogu pomoći?", pitao sam.
"Nikako. Ne želim da se stvari pomešaju." Podigao je poklopac sa
ormarića, otkrivajući hrpe dokumenata. "Moja supruga se žali zbog svih
stvari koje čuvam, ali kako mogu znati šta će mi kasnije biti potrebno?"
Faradej je pokazao ka redu kutija koje su se nalazile malo dalje. "Tamo se
nalaze sve moje poreske priznanice." Pokazao je ka drugoj gomili kutija."
Računi koje sam platio. A ove stvari..." Pokazao je na dokumente u
ormariću. "Ovo su zubarski kartoni iz očeve oridinacije. Barem oni koje sam
mogao pronaći." Pregledao je taj svežanj i izvukao hrpu kartona u
fasciklama. "Kako se zvao vaš brat?"
"Piter Dening."
"Dening. Da vidimo. Dening. Dening. En. Bred. Nikolas. Piter. Evo ga."
Glas mu je bio pun zadovoljstva kada je podigao fasciklu.
Kada sam je uzeo, pokušavao sam da mi ruke budu smirene.
"A šta da radim sa ovim ostalim kartonima? Da li hoćete da uzmete i vaš
karton? Ko su En i Nikolas?"
"Moji roditelji." Osećao sam težinu u grudima. "Da, ako to vama ne
smeta, uzeo bih sve te kartone."
"Moja supruga će biti oduševljena kad bude videla da sam se rešio
nekih od ovih stvari."
 Glava 7.

Dok sam se vratio do auta, spustio se sumrak. Morao sam da uključim

svetla kako bih mogao da proučim Pitovu fasciklu. Pošto više nisam mogao
da kontrolišem drhtanje ruku, izvukao sam grupu rendgenskih snimaka. Činilo
mi se da nikada nisam dotakao nešto tako dragoceno.
Tamo, u Denveru, kada sam otišao do zubarske oridinacije kako bih
dobio kopiju rendgenskih snimaka koji su napravljeni na zubima čoveka koji
je tvrdio da je moj brat, pobrinuo sam se da nabavim duplikat za slučaj da
FBI izgubi one koje sam im dao ili u slučaju da meni, u mojoj istrazi budu
potrebne kopije.
Jedva sam čekao da stignem u motel. Vozeći se ka periferiji grada,
odabrao sam prvi gde sam primetio obaveštenje da ima slobodnih mesta.
Nakon što sam uzeo ključeve, požurio sam u svoju sobu, previše žureći da
bih sve izneo iz svog auta, uzeo sam samo svoj kofer, sa trzajem ga otvorivši
i izvadivši rendgenske snimke iz Denvera.
Zubi deteta i odrasle osobe se vrlo razlikuju, što je otežavalo
prepoznavanje da li ovi rendgenski snimci pripadaju istoj osobi. Sigurno je
da, u vreme kada je Piti bio kidnapovan, neki od njegovih stalnih zuba još
uvek nisu izrasli. Ali imao je barem neke od njih, rekao mi je zubar. Gledaj
na korene zuba, kazao je. I, takođe, da li kod određenog zuba, postoje tri ili
četiri korena? Četiri korena se ređe sreću. I da li koreni rastu u nekom
neobičnom pravcu?
Držeći snimak zuba odrasle osobe u levoj, a deteta u desnoj ruci,
podigao sam ih ka svetlosti lampe pored svog kreveta. Ali zastor lampe je
blokirao priličnu količinu svetla. Taman sam se spremao da uklonim zastor
sa lampe, a onda sam se setio da moteli često u kupatilima imaju vrlo jaka
svetla. Brzo prolazeći pored kreveta, otkrio sam da upravo u ovom motelu
imaju u kupatilu velika ogledala, sa prostorom za šminku ispred. Kada sam
pritisnuo prekidač za svetlo, trepnuo sam zbog iznenadnog bleska koji je
dopirao od svetla iznad ogledala. Podigao sam oba seta rendgendskih
snimaka ispred neonskog svetla, bacajući brze poglede na jedan i drugi set
snimaka, upoređujući ih, i očajnički želeći da pronađem razlike ili sličnosti,
očajnički želeći da otkrijem istinu.
Zub deteta je izgledao skoro patetično minijaturan. Zamislio sam Pitov
strah i bespomoćnost kada su ga kidnapovali. Posmatrao sam snimke zuba
odraslog čoveka. Kome su oni pripadali? Polako sam shvatao šta to gledam. I
dok su posledice toga što sam shvatio prolazile kroz moju glavu, i kako se
različiti delovi otkrivenih informacija počeli dolaziti na svoje mesto, spustio
sam rendgendske snimke.
Spustio sam svoju glavu. Bože, pomozi Kejt i Džejsonu, molio sam se.
Bože, pomozi nam svima.
 Glava 8.

Čuo se snažni zvuk orgulja kad sam otvorio ulazna vrata crkve: zvuci
neke božanske himne koju nisam prepoznao. Sa desne strane pevnice,
stepenice su vodile naviše ka uzvišenju za hor. Dok sam se penjao, pucketale
su pod mojim stopalima. Bilo je nešto posle dvanaest sati. A ja sam posetio
jedanaest protestantskih crkava pre ove. I pošto je na mojoj listi preostalo još
samo šest, polako sam gubio nadu.
Uzvišenje za hor je bilo u senci, s izuzetkom svetla koje se nalazilo iznad
orgulja. I dok je sveštenik završavao himnu, u tišini koja se skupljala,
okrenuo se na zvuk mojih koraka koji su odzvanjali.
"Izvinjavam se što vas uznemiravam, prečasni." Prišao sam bliže,
pruživši fotografiju. "Sekretarica u vašoj kancelariji rekla je da ste skoro
završili sa pripremama za probu hora. Pokušavam da pronađem ovog čoveka.
Zanima me da li ga prepoznajete."
Zbunjen, sveštenik je uzeo fotografiju, stavio naočare ponovo na nos, i
proučavao je.
Nekoliko trenutaka kasnije, klimnuo je glavom. "Možda."
Pokušao sam da ne reagujem. Pa ipak, moje srce je tako glasno udaralo,
da sam bio siguran da ga sveštenik može čuti.
"Intenzitet njegovih očiju je isti." Sveštenik je prineo fotografiju ispod
svetla na orguljama. "Ali čovek na koga me podseća, nosio je bradu."
Pokazao je ka mojoj bradi.
Bradu? Bio sam u pravu. Pustio je bradu kako bi sakrio svoj ožiljak.
"Možda ćete ga prepoznati ako preko donjeg dela njegovog lica, stavite
ruku." Pokušao sam da zvučim smireno, uprkos napetosti od koje mi se grlo
stezalo.
Sveštenik je to i učinio. "Da. Ja poznajem ovog čoveka." Delovao je
sumnjičavo. "Zašto hoćete da ga nađete?"
"Ja sam njegov brat." Uspeo sam da mi ruka bude mirna dok sam se
rukovao sa sveštenikom. "Bred Dening."
"Ne. Grešite."
"Izvinite, ne razumem vas."
 "Dening nije Pitovo prezime. On se preziva Benedikt."
Ne znam šta me je više pogodilo, da li to što je Piti koristio svoje ime ili
to što je uzeo prezime sveštenika koji je, nakon požara, hteo da ga usvoji.
"Znači, on još uvek neće da koristi porodično prezime."
Sveštenik se namrštio. "Kako to mislite?"
Moje srce je još jače udaralo. "Mi smo živeli u ovom kraju. Ali pre
mnogo vremena, Pit i ja samo se razišli. Jedna od onih pordičnih svađa koja
proizvede tako loša osećanja, da se porodica podeli."
Sveštenik je klimnuo glavom očigledno znajući šta su takve vrste svađa
učinile nekim porodicama iz njegove zajednice.
"Nismo razgovarali godinama. Ali skoro sam čuo da se vratio u grad.
Ovo je bila crkva u koju smo nekada išli. I tako sam pomislio da ga je neko
možda video."
"Vi hoćete da se pomirite sa njim?"
"Celim svojim bićem, prečasni. Ali ne znam gde je on,"
"Nisam ga video od..." Sveštenik je razmišljao o tome. "Od prošlog jula,
kada je gospođa Voren umrla. Naravno, bio je na sahrani. A pre toga sam ga
poslednji put video... Oh, verovatno dve godine pre toga. Čak nisam siguran
da li se još uvek nalazi u gradu."
"A ko je ta gospođa Voren ?"
"Ona je bila jedan od najvernijih članova zajednice. Koliko se ja mogu
setiti, mislim da je propustila samo jednu službu. Gospođi Voren se izgleda
svidelo što je Pit ponudio da besplatno obavlja fizičke poslove za crkvu kada
se pojavio pre dve godine. Bila je zadivljena time koliko detaljno je on
mogao da citira Sveto pismo. Nekoliko puta je pokušala da ga nadmudri, ali
je on uvek pobeđivao."
"To je zasluga mog oca. On je poučavao Pita iz Svetog pisma."
"Pa, vaš otac je sasvim sigurno to odlično učinio. Gospođa Voren mu je
konačno ponudila da obavlja fizičke poslove na njenom imanju. Naš gubitak,
njen dobitak. Kada je propustila onu službu koju sam pomenuo, bio sam
ubeđen da mora da je bolesna, i bio sam u pravu - bila je malo gripozna.
Kada je sledećeg puta došla u crkvu, Pit nije bio sa njom. Rekla mi je da je
on odlučio da krene dalje."
"Da, Pit je uvek bio takav. Ali, rekli ste da je on prisustvovao njenoj
sahrani?"
 "Izgleda da se vratio i ponovo radio kao fizički radnik na njenom imanju.
U stvari, ja sam čuo da mu je ona ostavila svoje imanje."
"Svoje imanje?"
"Pa, ona je bila gospođa u godinama. Surpug joj je bio mrtav. Njeno
dvoje dece, takođe. Pretpostavljam da je na Pita gledala kao na najbližu
osobu koju je imala od porodice."
"Zvuči kao da je to bila neka ljubazna starija gospođa."
"Velikodušna do krajnjih granica. A tokom godina, dok je prodavala
delove farme na kojoj je njen suprug radio - to je za nju bio jedini način da
preživi nakon što joj je suprug umro postarala se da obezbedi da osam ari
zemljišta oko kuće može da ostane 'divlje' samo zarad životinjskog sveta.
Verujte mi, s obzirom na to kojom brzinom se grad širi, koristilo bi nam više
osoba poput gospođe Voren kako bismo održali čistu prirodu."
"Prečasni, stvarno bih cenio ako biste mogli da mi učinite dve usluge."
"Da?" Iza naočara, pogled mu je delovao radoznalo.
"Prvo bih hteo da vas zamolim, za slučaj da vidite Pita pre mene, da mu
ne kažete o čemu smo razgovarali, do neba bih vas molio. Ako bi saznao da
hoću da ga vidim, bojim se da bi se toliko uzrujao, da bi možda napustio
grad."
"Vaša svađa je bila tako ozbiljna?"
"Gora nego što možete zamisliti. Moram da mu pristupim na pravi način
i u pravo vreme."
"Koja je druga usluga koja vam treba?"
"Kako mogu da pronađem imanje gospođe Voren?"
 Glava 9.

Nakon dve milje vožnje seoskim putem koji je vodio južno od grada,
stigao sam do raskrsnice u obliku slova T. Skrenuo sam levo i baš kao što je
sveštenik opisao, asfaltirani put se pretvorio u zemljani. Gume na mojim
kolima bacale su prašinu koja se podizala čak do retrovizora. Sav napet,
gledao sam napred, nadajući se da neću ugledati neki auto ili kamion kako
idu ka meni.
Okolina je bila blago brdovita, a na vrhu svakog brdašca bojao sam se
da se iznenada ne pojavi vozilo kojim bi on upravljao, a koje bi išla ka meni.
Možda on ne bi obratio pažnju, već bi samo bacio kratak pogled na drugog
vozača, ali možda on sada pazi na sve. Možda me ne bi prepoznao sa
bradom, ali ako bi me prepoznao, ili ako bi prepoznao Kejtin "volvo" (Isuse,
zašto se nisam setio da krenem nekim drugim kolima?), onda bih izgubio
mogućnost da ga iznenadim. I tada bih imao još manje šanse da pronađem
Kejt i Džejsona.
Preznojavajući se, dok mi se košulja lepila za grudi, zapazio sam red
gustog drveća i rastinja koje je sveštenik rekao da ću videti sa svoje leve
strane. Prošao sam pored poštanskog sandučeta, zatvorene kapije, i staze
koja je nestajala u šumi.
Kuća gospođe Voren nalazila se tamo, rekao je sveštenik, gde je mogla
da posmatra jelene, veverice, rakune, i ostalo od onog što je, takođe, nazivala
'božijom decom', a što je tumaralo njenim imanjem. Osećajući olakšanje što
nikoga nisam video, i nadajući se da ni mene niko nije video, nastavio sam da
vozim dok se još više prašine podizalo iza mene. Ali u isto vreme, nisam
mogao, a da se ne brinem, da li je razlog zbog kog nisam primetio nikakvu
aktivnost bio u tome što Piti i nije bio tamo, već je otišao dalje.
Piti.
Da.
Svaki rendgendski snimak je pokazivao po jedan zub sa četiri korena
koja su rasla u različitim pravcima.
Koreni zuba detetai bili su manji i manje naglašeni od korena zuba
odraslog čoveka. Pa ipak, nije bilo teško zapaziti koren zuba deteta koji je
porastao u koren zuba odraslog čoveka. Ali, nisam se oslanjao na sopstveno
mišljenje. Pre nego što sam krenuo da posećujem crkve, pobrinuo sam se da
odem do jedne zubarske oridinacije, čim se otvorila. I gotovinom, koju sam
podigao iz lokalne banke, platio sam zubaru sto dolara kako bi pregledao te
rendgenske snimke pre nego što bi počeo da prima svoje pacijente koji su
imali zakazan pregled. On se složio sa mnom: snimci zuba čoveka i dečaka -
ti rendgenski snimci su pripadali istoj osobi.
Znači, to je bila istina. Čovek koji je tvrdio da je moj brat, rekao je
istinu. FBI nije bio u pravu. Nije Lester Dant prisvojio Pitov identitet. Već je
Piti prisvojio Lesterov identitet. Ali to uznemiravajuće otkriće ništa nije
rešilo. Upravo obrnuto. Izazvalo je još više uspaničenih pitanja koja su
ugrožavala moj zdrav razum.
Ali ovo je bilo jasno. Nakon što je Piti uspeo da zavara policiju da misli
da je nastavio ka zapadu kroz Montanu, on je odveo Kejt i Džejsona u
suprotnom pravcu - nazad u Vudford. Sve što je trebalo da uradi bilo je da
ukrade vozilo čija je vozačka dozvola važila i za neku udaljeniju državu.
Vozača takvog vozila sigurno ne bi očekivali bar nekoliko dana. I dok bi neko
prijavio njegov ili njen nestanak, Piti bi već stigao do imanja gospođe Voren i
sakrio auto. A u međuvremenu, sigurno je nekoliko puta menjao vozačke
tablice i sakrio je telo vlasnika automobila negde pored Međudržavnog puta.
Gospođa Voren.
Piti je bio siguran da je može zastrašiti, zato što je to uspeo i godinu
dana ranije. U crkvi gde sam čuo za Pita i gospođu Voren, sveštenik je
pomenuo da je Piti bio nadzornik na njenom imanju, i da ona nikada nije
propustila nedeljnu službu osim jednog odsustvovanja što je bilo
nesvojstveno za nju. To je bilo dve godine ranije, godinu dana pre nego što je
Piti ukrao od mene Kejt i Džejsona. Mora da je Piti gospođi Voren uradio
nešto tako užasavajuće, da ona nije mogla da ode u crkvu te nedelje. Kad joj
je sveštenik telefonirao, ubeđen da bi nju samo nešto strašno zadržalo da ne
dođe u crkvu, tvrdila je da ima grip. Sledeće nedelje, ponovo je bila u crkvi.
A u međuvremenu, rekla je, da je Piti napustio tu oblast.
Telefonski poziv sveštenika je verovatno gospođi Voren spasao život.
Zbog njegove zabrinutosti, Pit je sigurno mislio da je sveštenik bio sumnjičav,
i to ga je sigurno nateralo da produži dalje. Ali, kada se gospođa Voren
osetila sigurnom, zašto nije ispričala o užasima koji su se tamo događali?
Nije bilo teško pronaći odgovor. Kao i gospođu Garner iz Loganvila, bilo ju
je sramota da drugi članovi crkve saznaju šta joj je Piti učinio. Staviše, Pit ju
je bez sumnje. užasnuo pretnjom da će se vratiti i kazniti je ako mu napravi
probleme.
Možda je taman počela da se oseća sigurnom, ali se onda, na njen užas,
godinu dana kasnije, Piti vratio.
Možda je pronašao način da sakrije Kejt i Džejsona od nje. Kako god -
ali njeno mučenje se nastavilo. Zastrašio ju je dovoljno surovo, da je natera
da ga unese u svoj testament. "On je za mene kao sin," bila je prisiljena da
kaže svom advokatu, naučena da to kaže tako da zvuči ubedljivo. Piti mora
da je stajao pored nje u kancelariji advokata kada je ona potpisivala
dokument, kako bi je podsetio na upozorenje da će se pobrinuti da godine
koje su joj preostale provede u agoniji ako se bude okrenula protiv njega.
A onda mora da ju je držao u kućnom pritvoru dok je on u zajednici
proširio glas da se ona u zadnje vreme ne oseća dobro. Na taj način ljudi su
bili pripremljeni da čuju vest o njenoj smrti. Na kraju krajeva, kao što je
sveštenik rekao, gospođa Voren je bila gospođa u godinama. I možda je jedne
noći ona umrla u snu - uz pomoć jastuka pritisnutog preko njenog lica.
Dok sam žurio nazad u grad, pokušao sam da mobilnim telefonom
nazovem specijalnog agenta Gejdera, ali sekretarica mi je rekla da on
nekoliko dana neće biti u kancelariji. Telefonirao sam i u Pejnovu
kancelariju, ali sam čuo snimljenu poruku telefonske skretarice da on, do
kraja nedelje neće biti u kancelariji. Negde u dubini utrobe imao sam
neprijatan osećaj da biopsija njegove supruge nije dobro prošla.
Ostalo mi je samo da stupim u kontakt sa lokalnom policijom, ali kad
sam parkirao ispred stanice (zgrada od cigala je izgledala isto kao pre mnogo
godina) zamislio sam uznemirujuću sliku odreda policajca kako ulaze u
vozila i žure ka imanju gospođe Voren. Uplašio sam se da bi njihov dolazak
bio tako očigledan, da bi ih Piti, ako se Pit nalazio u toj kući, primetio i
pobegao na zadnji ulaz. Mogao bih da nikada ne saznam šta je učinio sa Kejt
i Džejsonom. A čak i kad bi policija uspela da ga uhvati, šta bi se desilo ako
bi odbio da odgovori na pitanja... Šta ako bi poricao da zna išta o tome gde
su Kejt i Džejson skriveni? Ako su još uvek živi, i ako bi on ustrajao u
ćutanju mogli bi da umru od gladi ili da se uguše.
Razmisli o svemu, upozorio sam sebe. Bilo mi je potrebno više
infomacija. Nisam mogao da imam poverenja u to da policija krene u poteru,
a da ne znam tačno kako bi to trebalo oni da izvedu.
 Glava 10.

Žena pilot je rekla nešto što nisam jasno razumeo zbog buke aviona
jednomotorca.
Okrenuo sam se ka njoj. "Izvinite, šta ste rekli?"
"Rekla sam, Vudford je tamo."
Pogledao sam nadesno, gde je ona pokazivala. Red nižih zgrada, starih i
novih, se pružao duž Međudržavnog puta.
Kazala je nešto sa toliko gestikulacije, da sam odmahnuo glavom. "Ne
razumem."
"Rekli ste mi da želite da vidite svoj stari rodni grad iz vazduha."
"Više - manje."
"Čini mi se kao da je manje. Jedva da ste i pogledali u tom pravcu. Ono
što vas, u stvari, zanima su one farme ispred nas."
Približavali smo se terenu od osam ari zemlje pokrivene stablima i
rastinjem. Iako je dan bio sunčan, osećao se blagi vetrić.
"Vi ste iz Odseka za razvoj, zar ne?"
"Ovaj grad se stvarno razvijao tokom poslednjih pet godina. Čini mi se
da, uvek kada pogledam, vidim novi blok zgrada."
To je bilo jednostavnije objašnjenje, od prave istine. "Da, previše
promena nas može preplaviti."
Gledao sam dole ka većem, gušćem šumarku. Mogao sam primetiti stazu
koja je vodila do njega od utabanog puta. A, takođe, i čistinu od oko stotinu
jardi gde se mogla zapaziti kuća od cigala okružena travnjacima i baštama.
Kupio sam jednu od onih džepnih kamera sa zum sočivima. Sada sam je
izvukao i počeo da fotografišem.
 Glava 11.

Ponovo u svojoj motelskoj sobi, raširio sam po deset fotografija u osam

redova preko stola. Platio sam fotografu dodatno da radnja ostane otvorena i
nakon radnog vremena, samo da bi uradio fotografije. Već je bilo veče. Oči
su me bolele. Kako bih sebe održao budnim, pustio sam televiziju - CNN - i
dok je spiker, u pozadini, nešto govorio, podigao sam uveličavajuću lupu i
nagnuo se nad fotografije.
One su bile blago zamagljene zbog vibriracija aviona. Pa ipak,
pokazivale su ono što mi je bilo potrebno. Jedna stvar se mogla momentalno
uočiti. Niko to ne bi mogao primetiti sa zemlje, gde se prednja i zadnja strana
i bočni delovi kuće nikako nisu mogli posmatrati odjednom. Ali, posmatrano
odozgo, travnjaci i bašte iza kuće su izgledali drugačije od onih bočno i
ispred kuće. Izgledalo je da su na njima skoro bili obavljani neki radovi. Ta
oblast je delovala blago niža od ostalih.
Uleglo, možda? pitao sam se. Kao što se zemljište ulegne kada se zemlja
iskopa, a onda ponovo napuni?
Iza mojih leđa je spiker CNN-a objašnjavao da neki poremećeni čovek
sa puškom, drži svoju bivšu suprugu i ćerku kao kućne zatvorenike u Los
Anđelesu. Policijski SVOT tim je okružio kuću. Još pažljivije sam piljio kroz
uveličavajuću lupu u fotografije koje su potvrđivale da su deo trave i bašta
iza kuće zaista bile blago niže od okolnog zemljišta.
Primetio sam plavi pikap kamion parkiran pored kuće. Proučavao sam
izvor koji je krivudao između stabala malo dalje odatle. Ali, stalno sam se
vraćao na prostor iza kuće. Trava je tamo delovala zelenije, grmlje punije,
kao da se njima posvećuje više pažnje nego biljkama ispred ili sa strane
kuće.
Spustio sam uveličavajuću lupu i pokušao da sebe umirim. Nema ničeg
zlokobnog u sređivanju bašte, policija bi rekla. Oštećeni travnjak i staro
žbunje su bili zamenjeni zdravim. Ali šta ako su travnjaci i grmlje bili
zamenjeni, zbog toga što se nešto bilo gradilo ispod njih?
Na televizijskom ekranu iza mene spiker je izveštavao da se situacija sa
taocima loše završila. Dok je policija stezala svoj obruč oko zgrade, taj
čovek je pucao u svoju ćerku i bivšu suprugu, a onda povukao oroz pucajući
i na sebe.
Gledao sam u televizijski ekran.
 Glava 12.

Kada sam prolazio autom pored imanja gospođe Voren napravio sam
grešku što sam krenuo Kejtinim "volvom". Piti bi ga mogao prepoznati. Ovog
puta odvezao sam se samo do periferije gradića, gde sam parkirao auto
između drugih na parkingu šoping centra. Stavio sam svoj ranac na leđa, te se
poput izletnika zaputio u prirodu.
Kao i u većini farmerskih zajednica Srednjeg Zapada, sistem puteva bio
je. postavljen u obliku mreže koja je u sebi sadržala kvadrate ili
pravougaonike zemlje. Izbegavajući onaj put koji direktno vodi do imanja
gospođe Voren, krenuo sam zaobilaznom maršrutom koja je bila duža
nekoliko milja, ali prilazeći tom prostoru od osam ari pokrivenih šumom, sa
puta koji se nalazio iza imanja.
Pod vedrim, vrelim suncem, pešačio sam pored polja, prošao sam pored
stoke koja je pasla, pored farmera koji su skupljali svoje useve. Namestio
sam svoju kapu za bejzbol i pomerio skrivenu futrolu ka zgodnijem mestu na
pojasu, pokušavajući da izgledam kao da nemam nikave brige na svetu, i da
sam jednostavno neko ko je izašao kako bih proveo prijatan dan u šetnji. U
stvari, očajnički sam želeo da trčim. Adrenalinu koji je goreo kroz mene bilo
je potrebno delovanje kako bi bio pod kontrolom. Ako ne uradim nešto da
oslobodim pritisak koji se nagomilavao u meni, bojao sam se da bih mogao
da otkačim. Sa moje desene strane, preko polja, drveće je postalo više. Bliže.
Kejt i Džejson. Oni su živi, rekao sam sebi. Oni moraju da budu živi.
Brinući se da će me neko primetiti dok sam prelazio preko polja ka
šumi, sačekao sam dok nije prošao auto i dok nije bilo više nikakvog drugog
saobraćaja. Potok koji sam video na fotografijama je presecao polje, a zatim
je tekao ispod puta. Spustio sam se do njega. Sprudovi potoka bili su
dovoljno visoki da me niko nije mogao primetiti dok sam hodao pored vode.
Za razliku od hoda pod vrelim suncem, vazduh je ovde dole bio prohladan.
Nakon nekoliko minuta potok je zašao za drveće. Provukao sam se
ispod ograde, uzverao preko klizavog nasipa, i našao se između stabala
javora, hrastova i brestova. Buka koju sam pravio idući preko rastinja me je
zabrinula, ali ko me je mogao čuti? Pit neće partolirati duž ograda, čuvajući
svoje imanje od neželjenih posetilaca. Logično mesto gde bi on mogao da
bude bila je kuća. Ili je možda otišao nekuda, čineći bog-zna kakve zločine.
Šuma je bacala senku. Sunđerasti sloj suvog lišća mirisao je na vlagu i
blato. Obrisao sam svoje znojem orošeno lice, skinuo ranac i izvukao
sačmaru koju sam kupio tog jutra. Prikačio sam je sa desne strane masivnog
opasača. Moj rezervni šaržer sa petnaest patrona se nalazio u torbici sa leve
strane, zajedno sa još dva sveže kupljena šaržera. Pored njega se nalazio
lovački nož pet inča dugačak i palac široka baterijska lampa zvana
"Surfajer", koju mi je pokazao prodavac u prodavnici oružja, a koja je bacala
iznenađujuće snažno svetlo za svoju veličinu. Izvadio sam pištolj iz futrole i
gurnuo ga pored sačmare. Osećao sam pritisak od težine opreme na svom
struku.
Ožedneo sam od nervoze, te sam ispio mali gutljaj vode iz jedne od tri
čuturice u rancu. Pojeo sam parče suve govedine i nekoliko punih šaka
mešavine kirikija i suvog grožđa. Mokrilo mi se od nespokoja. A onda sam
stavio ranac na leđa i izvadio kompas iz džepa na košulji.
Za razliku od prošle godlne, odvojio sam vreme da naučim kako da ga
upotrebljavam. Sećajući se fotograflja i procenjujući ugao koji treba da
sledim kako bih stigao do kuće, krenuo sam u pravcu jugoistoka, određujući
sebi put kroz drveće.
Sve vreme, osluškivao sam hoću li čuti sumnjive zvuke u šumi. Grana
koja je škripnula mogao je da bude Piti koji se prikradao ka meni, ali se
ispostavilo da je to samo veverica protrčala penjući se na drvo.
Uplašio me je prasak grane, dok nisam shvatio da je to bio zec koji je
odskakutao u daljinu. Ptice su lupale krilima. Zabrinut, osmotrio sam rastinje,
ponovo proučavao svoj kompas i obazrivo krenuo napred. Sledeći puti kada
sam se zaustavio da ispijem gutljaj pića, proverio sam vreme na svom satu,
iznenađen otkrićem da ono što je izgledalo kao trideset minuta je, u stvari,
bilo dva sata. Vazduh se zgusnuo.
Znoj je prilepio košulju i farmerke za moje telo. Napravio sam sledeći
korak i brzo se spustio, čučnuvši, jer sam zapazio da se drveće proređuje.
Legavši na stomak, puzao sam kroz rastinje, dok je blatnjavi miris zemlje
širio moje nozdrve. Puzao sam polako, pokušavajući da ne pomeram žbunje i
time otkrijem gde se nalazim.
Zbog činjenice da sam projektovao domove za bogate klijente, bio sam
upoznat sa detektorima za sprečavanje upada na posed. Osmatrao sam hoću
li nešto primetiti ispred sebe, senzore pokreta na stubovima ili žicu koja bi
mogla da bude povezana sa detektorom vibracija. Nisam zapazio ništa
neopbično. U stvari, kada sam lagano razmislio o tome, setio sam se toga da
su detektori za sprečavanje upada na posed bili beskorisni u šumi. Svaka
životinja koja tumara mogla bi da ih pokrene.
Životinje? Iznenada sam shvatio da već neko vreme nisam primetio
nijednu životinju. Niti jednu pticu.
Osećaj praznine me je podsetio na ono što sam osetio na Dantovoj farmi.
Da li tu ima zmija? Proučavao sam tlo ispred sebe. Ništa nije talasalo.
Duboko udahnuvši, nastavio sam da puzim napred. Drveće je postalo
raštrkanije, a žbunje manje gusto. Vireći kroz niske grane, video sam čistinu.
Travnjak. Cvetnu baštu.
U sredini svega toga nalazila se kuća od crvene cigle. Ja sam joj prilazio
sa desne strane. Zid dvospratne kuće sa potkrovljem bio je obrastao
bršljanom. Ograda od belog drveta i minijaturna vetrenjača obojena vedrim
bojama ukrašavali su travnjak. Izvadio sam dogled iz svog ranca i postarao
se da ne budem u takvom uglu u odnosu na sunce koje bi izazvalo odsjaj sa
optičkih stakala dogleda. A onda sam fokusirao optička stakla dogleda i
proučavao prozore u prizemlju i na spratu. Svi ti prozori imali su zavese od
čipke. Ništa se nije kretalo iza njih. Na fotografijama koje sam napravio,
mogao sam videti pikap kamion parkiran na drugoj strani kuće, a da bih
proverio da li se on još uvek tamo nalazi, morao bih da puzim oko kuće do te
strane.
Dok sam se kretao kroz rastinje, trudio sam se da se priljubim uz zemlju
što je više bilo moguće. Kada sam stigao do mesta odakle mi se pružao vidik
na zadnji deo kuće, i dalje nisam video nikakvo kretanje ni iza jednog
prozora.
Piljio sam u otvoreni prostor iza kuće, za koji se, posmatrano sa zemlje,
činilo da ima prirodni pad, jer linija blagog ugiba više nije bila očigledna.
Neočekivani posetilac ne bi primetio ništa neobično u pogledu tog prostora
iza kuće, osim da travnjak i vrt izgledaju lepo. Ako je zaista postojala soba
ispod površine zemlje pretpostavljao sam da je Piti često tu oblast
navodnjavao i đubrio kako bi nadoknadio plitkoću korena biljki koju bi takva
podzemna struktura uzrokovala. A ako je tako, danas nije bio njegov dan za
rad u bašti. Nije ga bilo na vidiku. Mesto je delovalo napušteno.
Usudio sam se da se nadam da imam sreće, i da on nije kod kuće. Ali
dok sam puzao kroz grmlje ka drugoj strani kuće, osetio sam kiselinu u
stomaku kada sam primetio pikap kamion tamo gde je bio i prethodnog
popodneva.
Ljutit, nastavio sam da se krećem kroz rastinje, stigavši do mesta odakle
sam mogao da vidim prednju stranu kuće, gde se na zasvođenom tremu
nalazila stolica za ljuljanje i mreža za ležanje, koji su delovali tako domaće i
primamljivo.
Ali, ni sa tog mesta nisam, takođe, mogao nikoga primetiti, tako da sam
se povukao do jedne zaklonjene tačke sa koje sam mogao videti tu stranu
kuće, deo zadnjeg dela kuće, deo prednjeg dela, i kamion u celosti. Grmlje
me je sakrivalo. Skinuo sam ranac sa leđa, otpio mali gutljaj iz jedne
čuturice, pojeo još malo govedine, kikirikija i suvog grodžda.
I čekao.
 Glava 13.

Satima kasnije, još uvek sam čekao. Sunce je zalazilo za stabala.

Videvši odsjaj svetla na prozorima u prizemlju, osetio sam kako mi se mišići
stežu. A zatim je svetlo ušlo u susednu sobu i onu iza nje. Naprezao sam se
da primetim neko kretanje kroz zastore, ali kuća je i dalje izgledala
napušteno. Koliko sam ja znao, svetla su bila kontrolisana tajmerima. I kad
se svetlo u sobi na spratu upalilo, a senka pomerila, prolazeći pored prozora,
za trenutak sam zadržao dah.
To je bila senka muškarca. Bio sam siguran u to. Senku sam video samo
na trenutak, ali široka ramena i siloviti koraci očigledno nisu prlpadali
ženskoj osobi. Nekoliko trenutaka kasnije, senka se mogla videti u prizemlju,
kako ide iz jedne sobe u drugu. Podižući svoj dogled, naprezao sam se da
vidim kroz prozore i iznenada sam u fokus uhvatio čoveka sa bradom.
Njegovo lice bilo je okrenuto meni samo nekoliko trenutaka pre nego što je
hodnikom u obliku luka, otišao u kuhinju.
Ali, meni je bilo dovoljno i tih nekoliko sekundi. Uprkos njegovoj bradi,
nisam mogao a da ga ne prepoznam. Čak i kroz dogled, ta čvrsta ramena i
intenzivna boja očiju, mogli su pripadati samo jednoj osobi.
Taj muškafac je bio Piti.
"Idi kući", rekao sam mu. Nakon što je bio izgubljen skoro ceo život, on
je upravo to i uradio. Vratio se u Vudford. Da li je ikada prolazio autom
pored kuće u kojoj smo živeli? Da li je ikada otišao do terena za bejzbol i
setio se tog poslepodneva, gunđajući zbog toga koliko bi njegov život bio
drugačiji da meni nisu bili draži moji prijatelji i da ga nisam oterao sa bejzbol
utakmice?
Prestani da razmišljaš na taj način! upozorio sam sebe. Stekni kontrolu!
Krivica i žaljenje neće promeniti prošlost. One u ovom trenutku predstavljaju
slabost. Zbog njih bih mogao da poginem. Zbog njih bi Kejt i Džejson mogli
da poginu.
Piti više nije bio moj brat.
On je bio moj neprijatelj.
 Nagoni su me terali da otpuzim sa tog mesta gde sam se sakrio, i
približim se prozoru, sačekam da on ponovo zakorači u moj vidokrug i
pucam. Ali šta ako promašim? Ruka mi se dovoljno tresla da je mogla da
opskoči sa mog ramena. Ili, šta ako bi me Piti primetio sa prozora, pre nego
što bih povukao obroz? Šta ako bi se sklonio s vidika, i upotrebio Kejt i
Džejsona kao taoce? Ili šta ako bih uspeo da ga pogodim, a da Kejt i Džejson
nisu tamo gde ja pretpostavljam da su?
A ako bih pucao da ga ranim? Kako bih mogao da znam da rana neće biti
ozbiljnija nego što mi je bila moja namera? Piti bi mogao da umre pre nego
što bih uspeo da mu postavim neka pitanja. A onda bih izgubio mogućnost da
pronađem Kejt i Džejsona.
Budi u pripravnosti. Razmisli o svemu, upozorio sam sebe. Ako bih ja
načinio pogrešan potez, to bi bilo isto kao ono što sam se bojao da bi policija
mogla učiniti.
Morao sam da nastavim da osmatram kuću. Bilo je neophodno da uočim
njegove navike. A kada budem telefonirao policiji, to mora da bude u pravo
vreme.
Kada situacija bude bila meni naklonjena..
Sigurno. A kada će to zaboga biti? pitao sam se.
Dok se tama spuštala, vazduh je postajao vlažan i prohladan, tako da
sam izvukao vunenu košulju iz ranca i obukao je. Ali, ona me nije ugrejala.
Kad sam video obrise Pita, kako priprema hranu u kuhinji, rekao sam sebi da
bih i ja trebalo nešto da pojedem, ali uopšte nisam imao apetita. Kiselina mi
je stvarala vrelinu u stomaku.
Jedi! rekao sam sebi. Naterao sam sebe da stavim parče govedine u usta
i žvakao sam je protiv svoje volje. Zatim sam uzeo punu šaku oraha i suvog
grožda, a desert su bile sušene jabuke. Razmišljao sam o tome da ponesem
sendviče, ali sam se brinuo da bi se mogli pokvariti, i da bih se razboleo. Na
kraju krajeva, nisam imao nikakvu ideju o tome koliko dugo će biti potrebno
da ostanem u šumi i osmatram kuću. Zbog toga sam poneo tri čuturice sa
vodom. Odlučan da ih štedljivo koristim, ispio sam samo nekoliko gutljaja
kako bi mi pomogli da progutam osušene jabuke.
Koliko dugo bi policija bila voljna da se krije na ovaj način? pitao sam
se. Oni bi se preznojavali zbog komaraca koji bi zujali oko njih. Osećali bi
hladnoću kako im prolazi kroz odeću i vlagu koja bi im pantalone lepila za
noge. Razmišljali bi o vrućoj kafi i o toplom krevetu, i o nekome sa kim bi
podelili postelju. Brzo bi izgubili strpljenje i obrušili se na kuću.
Zakopčao sam vunenu košulju sve do vrata, ali sam i dalje osećao
hladnoću. Podižući dogled ponovo, gledao sam kroz prozor i posmatrao
hodnik koji je vodio ka kuhinji, a koji je bio na udaljenijoj strani kuće. Tamo
je Piti nastavljao da priprema hranu. A onda je najzad, njegova silueta
nestala.
Mišići su mi se ukočili jer se nisam pomerao prilično vremena. A ruke i
vrat su me boleli zbog toga što sam držao podignuti dogled. Minuti su
prolazili. Proverio sam svetleći brojčanik na mom satu. četvrt sata se
pretvorilo u pola sata. Kada je prošlo sat vremena, nisam više mogao da
ignorišem pritisak u svojoj bešici. Otpuzao sam unazad od mesta gde sam se
krio, i zaustavio se između drveća, kako bih mokrio blizu zemlje, trudeći se
što sam više mogao da proizvedem što manje buke.
Istog trenutka kad sam se vratio, idući kroz grmlje, svetlo u kuhinji se
ugasilo. Postao sam sav napet, dok sam posmatrao Pitovu senku dok ide iz
sobe u sobu u prizemlju, gaseći za sobom svetla. Minut kasnije, ugasio je i
jedno od svetala na spratu. Sledećih sat vremena proveo sam gledajući u
svetlo na spratu koje je preostalo. A onda je i njega ugasio.
Nebo je bilo oblačno i sakrivalo je zvezde. Kuća je i dalje bila u tami.
Obgrlio sam se, pokušavajući da održim telesnu toplotu. Kapci su mi se
spuštali. Borio sam se da ih držim otvorenim, okrenuvši se ka tami travnjaka
i bašte iza kuće, ispod kojih su, u to sam bio siguran, Kejt i Džejson bili
zarobljeni. Tako blizu. Moram da dođem do njih. Moram da... Kapci su mi se
podrhtavajući zatvorili. Spustio sam se na zemlju i utonuo u san.
 Glava 14.

Tresak vrata me je trgao, probudivši me iz noćne more u kojoj sam

nestao. Brzo sam otvorio oči. Podigao sam glavu dovoljno da mogu da vidim
kuću kroz nisko grmlje. Oblaci su se razišli. Sunce se nalazilo iza mojih leđa,
dok se njegov blesak odbijao od prozore preko puta mene. Taj odsjaj mi je
udarao pravo u oči pojačavajući moju glavobolju. Vetar je duvao jače nego
prethodnog dana, mrseći granje. Kretanje lišća oko mene je sigurno bio razlog
te moje noćne more o nestajanju.
Gledao sam ka zadnjem delu kuće, odakle se začuo tresak vrata. A onda
sam video Pita. Nosio je svetlozelenu majicu, koja je bila u kontrastu s
njegovom tamnom bradom. Prepoznao sam majicu. To je bila jedna od onih
majica koje je ukrao od mene godinu dana ranije. Vetar mu je mrsio gustu
tamnu kosu. Gledao je okolo, prilazeći stablima, a onda je skinuo crevo sa
kuke na zidu i otišao iza kuće. To što je zalivao neko žbunje, potvrdilo je
moje sumnje da je njihovom plitkom korenju, zbog nečeg što se nalazilo
plitko ispod zemlje, bila potrebna redovna nega. Vetar je povremno prskao
vodu nazad ka njemu, i na kraju ga je to toliko iznendralo da je spustio crevo,
otišao do zadnjeg dela dvorišta kako bi zatvorio vodu, i vratio se u kuću.
Sunčev odblesak o prozore me je sprečavao da vidim šta radi unutra.
Pola sata kasnije, osećao sam da su mi usne bile strašno suve i taman sam
posegnuo za čuturicom, ali sam se zaustavio kad sam čuo još jedno otvaranje
vrata, ovog puta prednjih. Piti je izašao na balkon. Presvukao je svoju vodom
pokvašenu zelenu majicu i umesto nje obukao sivu. A i ta majica je, takođe,
pripadala meni. Podigao je glavu, skoro kao da njuši vetar. I to je ono što je
moj brat postao: životinja koja procenjuje da li postoji opasnost. Zbog mene.
Prestani da razmišljaš na taj način! ponovo sam sebe upozorio.
Sišao je sa stepenica trema i zaobišao kuću, a ja sam mogao da osetim
da mi puls jače udara kada sam video da je ušao u svoj kamion i prikopčao
sigurnosni pojas. Kamion je bio okrenut u mom pravcu, ali udaljen od
sunčevog bleska, tako da sam, kroz vetrobran mogao da vidim njegovu bradu
i tamne oči, pre nego što je okrenuo kamion. Podizala se prašina dok je vozio
stazom, i ubrzo, kada je zašao među stabla koje je njihao vetar, plavi kamion
se više nije mogao videti.
Za trenutak sam bio siguran da me to moje sopstvene misli zavaravaju.
Jesam li stvarno video upravo ono što sam najviše želeo da vidim? Da li je to
stvarno zvuk kamiona nestajao u daljini? Nekoliko dugih minuta nisam se
pomerao. Možda je Piti otišao samo da proveri poštansko sanduče na putu i
vratiće se uskoro. Ili je možda nekako posumnjao da neko osmatra kuću i
odvezao se ne bi li uljeza izvukao na otvoreno. Hoće li, čim budem krenuo
prema kući, pucati na mene sa mesta gde se odšunjao pozadi i osmatrao
između stabala?
Sunce se podiglo više. Vetar se pojačao; mrseći grmlje u kome sam se
krio. Ali, taj vetar me nije rashladio. Upravo suprotno, jutro je bilo pretoplo.
Znoj se trenutno sušio na mojim obrazima pokrivenim prašinom. Nervozno,
pogledao sam na sat i video sam da je prošlo petnaest minuta. Da se Piti
odvezao samo da bi proverio poštansko sanduče, do sad bi se vratio, rekao
sam sebi. Bacio sam pogled ka stablima između kojih je put nestajao. Ali
vetar je nastavio da pomera lišće i sprečavao me je da primetim kretanje na
mestu gde se možda sakrio, i osmatrao ne bi li opazio uljeza.
Gledao sam ka grmlju koje se nalazilo iza kuće. Pozovi policiju. Pozovi
ih mobilnim, pomislio sam. Ali kad sam posegnuo za telefonom, zabrinuo
sam se da me Piti, ukoliko me posmatra iz drugog dela šume, može čuti. I
umesto da priguši ono što bih rekao, vetar bi mogao da moj glas prenese
direktno do njega.
Ili šta ako Piti nije sam? Šta ako se još neko nalazi u kući i mogao bi
čuti moj glas dok budem razgovarao telefonom? Da bih sprečio da se tako
nešto dogodi, morao bih da se povučem nekoliko stotina jardi nazad u šumu,
pre nego što bih osetio da je bezbedno da telefoniram. Ali onda ne bih mogao
da kuću držim na oku, a ko zna šta bi se moglo desiti dok bih bio udaljen.
Sunce se podiglo još više, dok njegov odsjaj više nije bio na prozorima.
Iza njih nisam mogao primetiti nikakvo kretanje. Prethodne večeri, nisam
primetio nijednu drugu siluetu sem Pitove. Da li je bilo bezbedno
pretpostaviti da je on sam ? Policija ne bi mogla da dođe do kuće na vreme,
tj. pre nego što se on vrati. Zaboga, ovo može biti moja jedina šansa... Puzio
sam kroz rastinje ka zadnjem delu kuće. I da je Piti osmatrao između stabala
ispred kuće, ne bi mogao da primeti moje približavanje od pozadi.
 Puzeći kroz nisko granje došao sam do ivice čistine. Ponovo sam
proverio mogu li da primetim ikakvo kretanje iza čipkanih zavesa. A onda
sam izvukao svoj pištolj i požurio preko otvorenog prostora. Vetar mi je
duvao u lice. Stigao sam do grma jorgovana, upotrebio ga kao zaklon, a onda
se prebacio brzo ka zasadima vinove loze, koju sam primetio kad sam
poslednji put proučavao kuću. Jurnuo sam ka zadnjem zidu i prilepio se uz
njegove suncem ugrejane cigle.
Stepenice su vodile ka zadnjm vratima. Na vrhu stepenica zabrinuto sam
podigao glavu, kako bih provirio kroz prozor. Iza zastora koji su delovali
prijatno, mogao sam nejasno videti kuhinju, sudove, lavabo, i šporet sa desne
strane, a prolaz u obliku luka i frižider sa leve. U sredini se nalazio mali sto.
A samo jedna stolica je nagoveštavala da Piti živi sam.
Odjednom sam počeo da se brinem da li Piti možda ima psa, pit bula na
primer, istreniranog da se ne pokazuje dok uljez ne uđe u kuću, a da ga zatim
rastrgne na komade. Imalo bi smisla da Piti poseduje takvog psa, ali što sam
više razmišljao o tome, više sam sumnjao u to. Kuću sam osmatrao već više
od dvanaest sati, a za to vreme Piti nije nikakvog psa pustio da izađe iz kuće,
kako bi se olakšao. Istina, Piti je to mogao da uradi dok sam ja spavao. Ali
zar pas, ne bi osetio moj miris i napao me? I jedino ako je Piti bio super
pedantan u tome da čisti za svojim psom, zar ne bih morao da primetim izmet
kučeta na travnjaku? Osim toga pas koji bi se nalazio zaključan u kući
ograničavao bi Pitovu mogućnost da određeno vreme bude odsutan. Hranu za
Kejt i Džejsona mogao je da ostavi u njihovom zatvoru. Ali bilo bi malo teže
ostaviti dovoljno hrane za velikog psa kako bi preživeo, za neki duži
vremenski period, da i ne govorim o haosu koji bi pas napravio u kući.
Ne, moja uverenost da Piti nije imao psa je rasla. Ali za slučaj da ga
ima, pripremio sam se da pucam u njega.
Proverio sam zadnja vrata. Naravno, bila su zaključana. Moraću da
slomim prozor, provučem ruku i otvorim bravu sa druge strane. Pomerio sam
se tako da mogu da gledam kroz prozor i vidim prostor iznad brave. Mogao
sam videti kvaku brave. A nakon što slomim prozor, sve što treba da uradim
je da provučem ruku, okrenem ključ u bravi, i...
Možda bi se takvim mislima bavio samo arhitekta ili neko iz sveta
građenvinarstva. To je bila brava sa mrtvim čvorom, vrsta brave kakvu ja
preporučujem. Sa spoljne strane, jedini način da se uđe bio je da se upotrebi
ključ. Ali s unutrašnje strane su postojala dva načina na koja se brava mogla
otvoriti, zavisno od toga kako je bila postavljena. Ako ne bi bilo porozora
kroz koji bi uljež mogao ući, kvaka na bravi bila je zgodna i sugurna. Ali ako
postoji i prozor, sigurniji način da se postavi brava bio bi ako bi se postavila
brava koja se zaključava u odnosu na bravu sa ručicom. U tom slučaju, čak i
ako bi uljez slomio prozor i krenuo kroz njega, ne bi mogao da otključa bravu
osim ako ne bi imao ključ.
Prema tome, da li bi imalo smisla da Piti ima jaču bravu, a slabije
instalacije? Sigurno je gospođa Voren bila ta koja je postavila brave. Ali, da
li bi Piti, koji je imao svaki razlog da bude oprezan, ignorisao bilo kakve
mere opreznosti? Sumnjao sam.
I dok sam gunđao u vezi sa tim problemom, još nešto me je zabrinjavalo.
Vrata su bila tako postavljena da se otvaraju ka sudovima sa desne strane
umesto ka otvorenom prostoru sa leve strane, što je za mene bio
neodgovarajući izbor jer je sprečavao da se vrata potpuno otvore, rizikujući
da se sudovi polome ako bi se za otvaranje vrata upotrebila sila.
Nervozan, drškom pištolja sam slomio prozor. Pištoljem sam pažljivo
povukao zavese ka sebi. A kad su već nalazile sa druge strane prozora,
trgnuo sam ih i skinuo dobijajući time čisti pregled kuhinje, ili barem delova
koje sam mogao videti. Vratio sam se i sišao stepenicama. Stojeći na vetru,
pronašao sam suvu granu žbuna, odlomio je i uklonio grančice. Tražio sam
suvu granu, a ne sirovu zato što mi je bilo potrebno da grana bude kruta.
Ponovo sam se popeo stepenicama i provirio kroz rupu u prozoru. Pazeći da
ne izložim svoju glavu ili ruke, gurnuo sam granu kroz polomljeni prozor, i
njom pritisnuo ručku brave, koja je više bila horizontalna nego okrugla i zato
sam mogao da je pomerim granom.
Otvarajući se, brava je zaškripala. S pištoljem u pripravnosti, okrenuo
sam kvaku na vratima, stao na trenutak, a zatim ih gurnuo ka unutra.
Šokantan prasak učinio je da ustuknem kad se zupčasta rupa od deset
inča pojavila u otvorenim vratima. Uši su me bolele, kao da me je neko
tresnuo po njima. A nozdrve su mi se raširile od mirisa baruta.
Duboko udišući vazduh kako bih se smirio, gurnuo sam glavu i malo
sam provirio kroz vrata. Sa leve strane sam video ostavu, gde su šarke na
dovratku ukazivale da su vrata bila skinuta. A u ostavi je puška bila
postavljena na radni sto. Jak čvor je bio privezan za oroz puške. Čvor je išao
oko kotura iza puške, a zatim do sledećeg kotura, pa onda konačno iznad
visine glave do metlane kukice na vrhu vrata s unutrašnje strane. Čvrstina
čvora je bila tako prilagođena da puška opali samo ako bi se vrata otvorila u
određenoj meri, omogućavajući da uljez izađe na otvoreno pre nego što puška
opali.
Masivna rupa u vratima naterala me je da se zapitam šta bi taj prasak
učinio mojoj utrobi. Iako mi je bila muka, upozorio sam sebe da ne dozvolim
da mi to odvuče pažnju. Još uvek nisam mogao da budem siguran da Piti
nema i psa.
Osećajući nespokojstvo, zaputio sam se ka jedinom ulazu u kuhinju:
luku sa leve strane. Zvonjava u ušima me je sprečavala da išta drugo čujem.
Nisam video nikakvo kretanje.
I tako sam zakoračio u kuću.
 Glava 15.

Vetar je postajao jači. Kad sam zatvorio vrata, naleti vetra su ušli kroz
polomljeni prozor i otvor ispod njih. Bez obzira na to što sam osećao
hladnoću, kretao sam se polako. I kada sam prošao pored stola u kuhinji,
zbog svog arhitektonskog obrazovanja, ponovo sam nešto primetio. Naime,
prolaz u obliku luka sa leve strane predstavljao je jedini ulaz u kuhinju. A to
nije imalo smisla. Trebalo je, takođe, da u pravoj liniji postoje i vrata, koja bi
omogućila jednostavan pristup ka stepenicama koje su vodile do drugog
sprata. Po tome kako su prostorije u prizemlju bile postavljene, onaj ko bi
silazio sa drugog sprata morao je da ide zaobilaznim putem iz glavnog
predvorja kroz prostorije na suprotnom kraju kuće, i da tek onda napokon
uđe u kuhinju. Gospođa Voren, sigurno ne bi tolerisala nešto tako
nepraktično. Zid koji se nalazio ispred, nije ničemu služio. - Bilo bi
jednostavno i logično napraviti vrata na tom mestu. Zašto tako nije bilo
učinjeno?
A možda su se u tom zidu nekada nalazila vrata, pomislio sam. Napravio
sam korak napred, i primetio neznatnu razliku između poslednjeg sloja na tom
zidu u poređenju sa slojem na zidu s moje leve strane. Bela farba na zidu
ispred mene bila je nešto svetlija od bele boje s moje leve strane. A nanos je
bio glatkiji. Neko je zatvorio ta vrata, sprečavajući time pristup predvorju.
Da li je to Piti uradio? I zašto? Čak i za mladog čoveka, zaobilazno
ulaženje u kuhinju bi predstavljalo glupost. Zašto je on hteo da to tako
izgleda?
Jedini odgovor koji mi se nametao bio je da je Piti zazidao ta vrata zato
što je time hteo da natera neželjenog posetioca da ide kroz kuću dužim
putem. Sigurno je postavio i druge zamke.
Naravno. Kuhinja nije imala vrata koja bi vodila ka podrumu. Ulaz u
podrum se sigurno nalazi u prednjem holu. Ali da bi stigao do njega, neželjeni
posetilac bi morao da prođe kroz dosta drugih prostorija.
Dok je vetar urlao, gledao sam kroz luk ka sobi sa svoje leve strane.
Primetio sam metlu pored frižidera i njome zamahnuo u prostoru ispod luka,
pomerajući je goredole i s jedne na drugu stranu, proveravajući da li su
možda tu slučajno postavljeni neki uredaji koji reaguju na pokret (elektronski
zraci, na primer), a koji bi bili povezani sa oružjem.
Ništa se nije dogodilo.
Pritisnuo sam drškom metle tepih koji je vodio do lučnog hola.
Pod je bio čvrst. Ušao sam u trpezariju, osmotrio dugačak sto, stolice, i
ormarić za posuđe, a pošto nisam primetio nikakvu vldljivu klopku, krenuo
sam ka lučnotn holu. Tamo sam mogao videti starinske tapacirane stolice i
sofu u prostoriji koju je gospođa Voren verovatno nazivala gostinskom
sobom.
Proverio sam drugi kraj tepiha i zakoračio napred ka sobi.
Krak! začuo se zvuk, i pod se otvorio ispod mene. Stomak kao da mi je
jurnuo ka srcu. Padajući, poleteo sam napred, i tresnuo grudima o ivicu tih
vrata koja su predstavljala klopku. I dok su pištolj i metla leteli iz mojih
ruku, uhvatio sam se za drveni pod.
Ali ruke su mi se klizale. Uhvatio sam se prstima za ivicu i ljuljao se.
Sav izbezumljen, gledao sam ka delu podruma koji je bio zatvoren. Kroz
platformu od drveta koja se nalazila ispod mene, virile su oštrice noževa, u
svim pravcima, postavljene na razdaljini od četiri inča, tako da ne bi bilo
moguće pasti među njih a ne povrediti se. Jedan deo tepiha se zakačio za
pod, i zato sam ostao da visim, umesto da sam pao na njih i bio izboden. A u
slučaju da nisam odmah poginuo, iskrvario bih na smrt.
Ruke su me bolele dok sam se naprezao da se podignem. Ali, proverio
sam pod, mislio sam. Kako sam zaboga bio prevaren?
Vrata-klopka mora da su bila tako podešena da se otvore samo ako bi
bila pritisnuta određenom težinom. Piti mora da ih je preskakao kada bi
prolazio kroz lučni prolaz. Još jače sam se trudio da se podignem, i uspeo da
oslonim laktove na ivicu tih vrata koja su predstavljala zamku. I onda sam
polako ispuzao na pod gostinske sobe. Duboko sam disao, ležeći na leđima
na podu. Pokušavajući da se smirim, osluškivao sam vetar.
Piti se može vratiti svakog trenutka, pomislio sam. Posegnuo sam za
pištoljem i metlom, koji su mi ispali iz ruku kad sam pao. Ali istog trenutka,
postao sam oprezan. Pokušavajući da smirim svoje prebrzo disanje, osmotrio
sam stari nameštaj, tavanicu i ćoškove.
Izgledalo je da niotkuda ne preti opasnost. Kroz prednje prozore,
proučavao sam stazu koja je vodila u proređenu šumu. Pitov kamion se još
uvek nije nazirao. Nastavi da se krećeš! rekao sam sebi. Držeći se uglova
sobe, gurnuo sam stolicu ispred sebe, bojeći se još nekih zamki.
Desno od prednjih prozora, lučni hodnik je vodio do hola. Stepenice su
išle naviše. A na postolju iza prednjih vrata, bila je postavljena još jedna
dvocevka. Kao i ranije, konop je bio privezan za oroz. A onda je vodio
nazad, obmotan kroz dva kotura i bio je povezan sa kukicom na vrhu vrata.
Kad bi vrata bila otvorena, a neko zakoračio kroz njih, dvocevka bi presekla
neželjenog posetioca na pola. Pitu ne bi bilo teško da poveže konop sa
kukicom kad bi zatvorio vrata za sobom ili da ga otkači kada se vrati i otvori
vrata dovoljno da provuče ruku. Međutim, za svakog drugog ko bi ušao ne
sumnjajući, smrt bi bila trenutna.
Da li sam otkrio sve klopke? Naprežući oči, proučavao sam hodnik.
Fiksirao sam svoj pogled na vrata ispod stepenica. Bio sam siguran da bi me
to vodilo dole ka podrumu. Kejt i Džejson su bili samo nekoliko stotina
stopa dalje.
Na podu nije bilo tepiha. Pod je izgledao postojano. Pa ipak, ostao sam
na ivici hodnika, i pomerao se pedalj po pedalj. Kada sam stigao do vrata
ispod stepenica, proverio sam prekidač. Okretao se slobodno u mojoj ruci.
Ali ipak, iza nje se mogla nalaziti druga zamka. Tako da sam izvukao
baterijsku lampu iz svog pojasa, polako otvorio vrata za jedan inč, i proverio
svetlom baterijske lampe goredole, tražeći konop.
Prostor iza nje bio je potpuno taman. Polako otvarajući vrata još
nekoliko inča više, namirisao sam nešto gorko, poput kamfora.
Loptice protiv moljaca.
Otvorio sam vrata još više, usmerio baterijsku lampu, i video okačene
kapute i haljine. To je bio ormar. Ne! Gnevan, upotrebio sam drugi kraj metle
kako bih njime proverio između odeće. Lupkao sam drškom metle po podu.
Po zidovima. Niotkuda nije dopirao šuplji zvuk. Gde je, zaboga, bio ulaz u
podrum?
Požuri! Mislio sam. Setio sam se prethodne noći kada sam posmatrao
Pitovu siluetu kroz prozor. Kuvao je. A onda je njegova silueta nestala.
Pretpostavio sam da je jeo u delu kuhinje koji nisam mogao videti sa mesta
gde sam bio.
Ali šta ako je odneo hranu Kejt i Džejsonu?
U kuhinji? Kako? Tamo nije bilo vrata koja bi vodila u podrum.
 Pogodila me je šokantna spoznaja. Pokušavajući da ne dopustim svojoj
užurbanosti da me učini nepažljivim, vratio sam se putem kojim sam došao.
Zaustavio sam se samo jednom: da pogledam kroz prednje prozore i žbunje
na koje se sa prozora slivala voda, kako bih proverio da li se Pitov kamion
vraća. A onda sam prekoračio otvorenu zamku između gostinske sobe i sobe
za ručavanje, žureći u kuhinju.
Špajz. Kuckao sam po zidovima iza konzervi na policama. Zvučali su
čvrsto. Pogledao sam dole ka podu, i shvativši kako je Piti čitavu stvar
osmislio, sklonio sam radnu površinu za koju je puška bila pričvršćena.
Skidajući konop, otkrio sam trag koji je vodio do drugih vrata-zamki. Ona su
imala zvono. Podigao sam ih i gledao nadole ka drvenim stepenicama koje su
vodile u tamu.
 Glava 16.

"Kejt! Džejsone!"
Eho njihovih imena se vratio do mene.
Niko mi nije odgovorio.
Prikačio sam tu zamku u obliku vrata tako da se naslanjala na police iza
nje. Radnu površinu sam tako namestio da ako bi vrata koja su bila
postavljena kao zamka slučajno pala, morala bi se zaustaviti pre nego što bi
tresnula sasvim i verovatno se zaključala.A onda sam usmerivši baterijsku
lampu ka tami, video prekidač na stubu oko pet koraka niže, i proveravajući,
pažljivo se spuštao kako bih upalio svetla u podrumu.
Ne, upozorio sam sebe. Piti nije osoba koja bi postavila zamku na podu
u prizemlju, a da, takođe, nešto ne napravi i u podrumu. Stigao sam ovako
daleko zato što sam sebe stavio na njegovo mesto. Mislio sam poput njega.
Šta bi Piti uradio da zaštiti podrum?
Drška metle je i dalje bila u mojoj ruci. Udario sam njom o pod,
pritisnuo prekidač...
I zateturao se unazad od električnog mlaza koji je iskočio iz prekidača,
učinivši da štap pocrni. Blesak je bio zaslepljujući, a sila tako jaka da je
izbila štap iz moje ruke. Osetio sam bockanje u dlanu od dodira struje.
Dim se podizao iz lažnog prekidača. Osećajući miris izgorelih žica,
ponovo sam uperio baterijsku lampu i polako se spustio još nekoliko koraka.
Proveravao sam mogu li svojom težinom da stanem na svaki pojedini
stepenik, održavajući sve vreme jednu nogu na prethodnoj stepenici za slučaj
da se onaj na koji stajem odlomi. Što sam niže silazio, manje se čuo vetar.
Baterijskom lampom sam osvetljavao podrum, i video radni sto, alate na zidu
iznad njega, police sa zalihama, mašinu za pranje veša, mašinu za sušenje
veša, uljanu lampu, lavabo vešernice i bojler. Prozor iznad lavaboa u
vešernici bio je širom otvoren. A zidovi i pod su bili od starog betona. Sa
tavanice su se mogle videti, izložene pogledu cevi, žice, i grede. Sve je
mirisalo na vlagu.
Spustio sam se niže i primetio prekidač na drugom stubu, ovog puta na
dnu stuba. Kako bih ga proverio, podigao sam dršku metle sa mesta gde je
pala. Još jednom sam pritisnuo prekidač drškom, a ovog puta prekidač je bio
pravi. Svetlo je zasjalo sa tavanice podruma: zamagljena svetla - od sijalica
od šezdeset vati - ali sam ipak treptao od njih.
"Kejt! Džejsone!"
Ponovo se čuo eho mojih povika.
I ponovo mi nikakvi prigušeni glasovi nisu odgovorili.
Orijentisao sam se. Zid koji je gledao u prostor iza kuće bio je sa moje
leve strane. Tamo se nisu nalazila vrata, već samo nešto poput visoke police
na kojoj su se nalazile tegle zaliha breskvi i krušaka. Proučavao sam je iz
različitih uglova, gledajući da li postoji još neka zamka. Kako bih sebe
zaštitio napravio sam korak ulevo i proveravao drškom metle.
Police su se pomerile u stranu.
Provirio sam iza njih, gledajući u prostor koji se otvorio. Tunel je bio
oko petnaest stopa dug. Beton u njemu bio je gladak i izgledao je novo. Piti
je imitirao sklop elemenata koji je Orval Dant koristio, s tom razlikom što je
umesto drvene tavanice Piti odabrao beton.
Na kraju tunela nalazila su se metalna vrata. Imala su katanac, ali ne i
prekidač koji je trebalo okrenuti. Umesto toga, imala su prorez za ključ, i
uopšte nisam sumnjao da su vrata bila zaključana.
Hteo sam da jurnem do njih. ali sam oklevao. Zašto je Piti učinio taj
dodatni napor da napravi tunel umesto da stavi ćeliju direktno pored kuće?
Ova druga konstrukcija bila bi brža i jednostavnija. Da li je Piti jednostavno
imitirao sklop elemenata koji je Orval koristio? Ili je tunel imao neku
dodatnu zamku?
Proučavao sam goli pod, zidove i tavanicu i niotkuda nisam video neku
pretnju. I taman sam se spremao da ponovo pozovem Kejt i Džejsona, kad
sam iznenada razumeo svrhu tunela. Ako bi se stranac spustio do podruma,
Kejt i Džejson bi i dalje bili previše daleko da ga čuju ili da njih neko čuje.
Ali kako da otvorim ta vrata? Primetivši da su se šarke vrata nalazile
okrenute ka tunelu, okrenuo sam se nadesno ka klupi za rad. Zgrabio sam
čekić i dleto...
I zaustavio se, jer me je jedan zvuk paralisao.
Nešto je kapalo. U tišini podruma, i najmanja buka je izgledala
uveličano. Koncentrisao sam se na kadu za veš, ali su slavine iznad nje bile
čvrsto zatvorene. Iz njih nije curila ni kap vode.
 Kap. Okrenuo sam se, pokušavajući da odredim odakle je zvuk dopirao.
Kap. Kap. Postojano. Uporno.
Moja pažnja se usmerila na prostor ispod stepenica. I na slavinu koja je
izlazila iz zida. Kap. Kap. A onda sam osetio miris. Kap. Benzin. Kapao je.
Benzin je izlazio iz slavine, šireći se preko betonskog poda. Taj tok mora da
se aktivirao kad sam pritisnuo lažni prekidač na stepenicama. Pitova
poslednja klopka. I kad bi sve ostale klopke zakazale, u trenutku kad bi se
izlilo na pod, detonator bi ga zapalio. Kuća i neželjeni posetilac, dokazi
protiv Pita to bi sve bilo zbrisano.
Zgrabivši čekić i dleto, pojurio sam u tunel. Moji pomahnitali pokreti su
pravili eho dok sam isprobavao bravu i potvrdio svoju pretpostavku da je
morala biti zaključana. Držao sam dleto ispod glave eksera u šarci vrata i
udarao čekićem, izbijajući ga. Ekser je zakloparao na podu. Uradio sam isto
sa dva preostala eksera i gurao svom snagom šarke, naprežući se da
oslobodim vrata.
"Kejt, ovde sam!" lupao sam po vratima. "Džejsone, tata je ovde! Izvući
ću vas!"
Ali oni nisu lupali sa druge strane vrata. I nisam kao odgovor čuo
nikakve prigušene povike.
Vrata se nisu pomerala. Gledao sam u mehanizam brave, ponadavši se
da mogu da odvrnem ploču i rastavim bravu, ali Piti je zavario glave zavrtnja.
Upotrebio sam dleto i čekić da bih njime udarao po betonu pored brave.
Opiljci su leteli. Ruke su me bolele dok sam udarao još jače. Otpadali su
veći delovi. Brinuo sam se da ne napravim varnicu koja bi mogla da izazove
plamen, ali nisam imao izbora.
Morao sam da uradim nešto, bilo šta, pre nego što kuća eksplodira.
Nadao sam se da ću uspeti da razvalim katanac, ali umesto toga stigao sam
do debelog metalnog prstena za koji je bio prikačen klin. Koliko sam mogao
da procenim, metalni prsten je vodio nekoliko stopa u dubinu zida. Trebao bi
mi ceo dan da uspem da izbijem tako puno betona.
Otrčao sam nazad do radnog stola i osmotrio alate iznad njega, tražeći
neku šipku. Nisam je našao. Dok sam tražio sekiru kojom bih mogao da
pokušam da se probijem kroz vrata pokrivena metalom, video sam samo
lopatu i motiku. Sekire nije bilo.
Miris benzina se pojačao. Primetio sam parče cevi na podu, tri stope
dugu, koja je verovatno preostala nakon pravljenja klopke. Ignorisao sam je,
ponovo sam pogledao ka alatima iznad radnog stola, zatim ponovo ka cevi, i
zgrabio je. Gušeći se od isparenja, potrčao sam duž tunela. Dletom i čekićem
sam udarao po betonu pored srednje šarke. Opiljci su ponovo poleteli. Mišići
su mi se zatezali. Ignorišući bol, udarao sam čekićem još žešće po dletu.
Promašio sam metu i tresnuo svoju pesnicu, zajaukao sam, potom sam
ignorisao krv koja je curila iz zgloba moje šake, i još jače udarao dletom. I
kad sam napravio rupu, ispustio sam čekić i dleto, gurnuo cev i njom udarao,
svom svojom težinom. Preznojavajući se, nastavio sam da neumorno udaram
tom cevi. Iznenada su se vrata pomerila. Učinio sam još veći napor. Prolaz se
proširio. Sapleo sam se, i skoro pao dok su se vrata sa treskom otvarala,
ostavljajući mi dovoljno prostora da se kroz njega provučem.
 Glava 17.

Molim te, Bože, daj da budu živi, molio sam se.

Teturajući se upao sam u sobu veličine garaže. Žena i dečak su čučali,
trudeći se da se udalje od mene. Svako od njih je imao pet stopa dugačak
lanac koji je vodio od okova na zglobovima ruke do metalnog prstena
prikačenog za zid.
"Kejt! Džejsone!"
Izgledali su ošamućeno. Zenice su im bile neprirodno velike, tako da je
njihova zatamnjenost potisnula beli krug oko zenica. Mogao sam da se setim
samo jedne stvari koja je mogla da učini tako nešto. Gejder mi je rekao da je
jedan od bezbrojnih zločina Lestera Danta bilo i trgovanje narkoticima.
Pogledao sam nadole da bih video u šta sam udario kada sam provalio u
prostoriju. Prazna konzerva. Prazne tube i upotrebljeni špriceve su se
otkotrljali iz nje.
Ti kučkin sine, drogirao si ih! vrištao sam u sebi.
Kejt i Džejson su nastavili da čuče. Nosili su vrstu odeće koja me je
podsećala na odlaske u crkvu. Kejt je imala tamne cipele, skromnu plavu
haljinu dugu do kolena, i odgovarajuću traku u kosi. Džejson je nosio crne
cipele "oksford", crne farmerke, i belu košulju prikopčanu leptir mašnom.
Kosa im je bila previše pedantno očešljana, delujući pomalo neprirodno, kao
kada to uradi neko drugi. Lica su im bila bleda, sa kolutovima ispod očiju.
Kejt je imala ruž na usnama, koji se razmazao.
Jedini nameštaj u prostoriji bio je krevet na kome su ležali dok ih buka
koju sam ja napravio, provaljujući u sobu, nije užasnula.
"Kejt, to sam ja! Bred!"
Oni su se zgrčili, očajnički želeći da se udalje od mene.
"Džejsone, to sam ja, tvoj tata!"
Ječeći, dečak se povukao unazad koliko god mu je to lanac dozvoljavao.
Nikada me nisu videli sa bradom. A narkotici su tako zamaglili njihove
umove, da me nisu prepoznavali. Oni su samo osećali da me je moje nasilno
ulaženje učinilo pretnjom za njih.
"Slušajte me! Bezbedni ste!"
 Vratio sam se do tunela po čekić i dleto. Kada sam pojurio ka Kejt i
Džejsonu, oni su pritisli ruke preko svojih glava, kako bi se zaštitili.
"Ne morate se više bojati!"
Zvuk njihovih jecaja je bio prekidan udaracima čekića po dletu dok sam
mahnito udarao pored jednog od metalnih prstenova ukopanih u zid, onaj za
koji je bio vezan Džejson. Beton je leteo. Benzinska isparenja još uvek nisu
dospela do komore. U tom trenutku, nisam se brinuo zbog opasnosti od
varnica dok sam udarao jače prsten i beton oko njega. Više nisu cvileli, već
su i Kejt i Džejson od užasa zanemeli. Iznenada je prsten kojim je Džejson
bio prikačen tupo lupio po madracu.
Upravio sam dleto u pravcu okova koji je držao Kejt. Kad sam udario
beton iznad njene glave, drhtala je. Podsetila me je na kuče koje je tako često
bilo zastrašivano, da bi se skupilo i na najmanji znak pojavljivanja svog
vlasnika.
Moj Bože, to je ono što ona misli, shvatio sam. Zamislio sam izmaglicu
od narkotika kroz koju me ona i Džejson sigurno vide. Na mojoj pojavi je
brada bila najizrazitija. A Pitova brada predstavljala je karakteristiku koju su
oni najviše zapažali u kovitlacu njihove polusvesnosti. Dragi Isuse, oni su
mislili da sam ja Piti.
Gnevan, shvatio sam šta se desilo. Piti je pokušao da ih prilagodi, da
učini da ga Kejt zove Bred, a Džejson tata - i što je još važnije, da učini da
oni u to i veruju. Drogirao ih je, dok oni više nisu znali ko su. Dan za danom,
nastavljao je sa istom rutinom, odlučan u tome da slomi njihovu volju i otpor,
i da ih oblikuje u poslušnu suprugu i sina koji će ga obožavati, baš kao u
njegovim fantazijama. Njemu su bile potrebne lutke koje će se ponašati u
skladu sa njegovim obmanama.
"To sam ja! To sam stvarno ja!" Udario sam dletom po zidu.
"Ja sam Bred!"
Oči su im se raširile u još većem užasu.
"Džejsone, ja nisam on! Ja sam stvarno tvoj otac!"
Nisam imao vremena da im objašnjavam. Morao sam da ih izvučem pre
nego što bi se gorivo raširilo i kuća eksplodirala. Poslednjim pomahnitalim
udarcem, izbio sam prsten koji je Kejt držao prikačenom za zid.
Ona i Džejson su bili previše uplašeni da bi se pomerili.
Zgrabio sam njihove lance i vukao ih ka prolazu u vratima. Gurnuo sam
ih u tunel i upotrebio njihove lance da ih, jedno po jedno poguram kroz taj
procep. Istog trenutka, osetio sam blagu vrtoglavicu, i shvatio da su isparenja
počela da me guše. Dok sam vukao Kejt i Džejsona duž tunela, ponovo su
me podsetili na kučiće koji odbijaju da idu sa svojim gospodarem. Stigao
sam do podruma, i video talas dima kako izlazi iz lažnog prekidača za svetlo
od kog sam skoro dobio električni udar. Detonator. Kad njega bude obuzeo
plamen, kuća će eksplodirati.
Dnevno svetlo je ulazilo kroz otvorena vrata zamke.
"Skoro ste slobodni, Kejt! Džejsone, uskoro ćete biti daleko odavde!"
Ali, kad smo počeli da se penjemo stepenicama, Džejson se uplašio i
trgnuo unazad. Zavrištao je. Iznad nas, videli smo senku koja nam je ušla u
vidokrug, blokirajući deo svetla. A onda ga zaklonila u potpunosti, kada je
Piti sa treskom zatvorio vrata zamke.
 Glava 18.

Dim se još gušće izvijao iz lažnog prekidača za svetlo. Kašljao sam, ali
nisam uspevao da pročistim pluća. Tutnjava iznad vrata koja su zatvarala
klopku me je upozoravala da je Piti preko njih navukao tešku klupu. Izvukao
sam pištolj i pucao u pravcu buke.I tek kad su se četiri rupe od hitaca
pojavile na vratima koja su činila klopku, zaprepašćeno sam shvatio da bi
vatreni hici iz mog pištolja mogli izazvati eksploziju isparenja.
Uši su mi zvonile od hitaca. Benzin je sada već pokrivao veći deo poda.
Mahnito sam gledao okolo tražeći način da izađemo odatle. Iznad lavaboa
vešernice, prozor zatvoren daskama privukao je moju pažnju. Otrčao sam
nazad po čekić, zatim pojurio napred ka lavabou i počeo da izbijam daske sa
prozora.
To je bila vrsta prozora koja je morala da se gurne naviše, postavi
ugaono i drži u mestu samo ako se prikači za tavanicu. Kad sam ga otvorio,
čuo sam vetar koji je, od mog ulaska u kuću postao još jači. Osećajući jake
nalete vetra kako me udaraju po licu, podigao sam Džejsona. Borio se dok
sam ga gurao kroz btvor. Podigao sam Kejt, šokiran time koliko je bila laka.
Pogled na spoljni svet, na slobodu, uneo je u nju malo života. S još većom
energijom, uspuzala se kroz otvoreni prozor, očajnički želeći da pobegne od
mene.
Bojao sam se da bi svakog trenutka, eksplozija mogla da me raznese u
delove. Popeo sam se na lavabo, i baš kad sam uspeo da se grudnim košem
pfovučem kroz otvor, lavabo se odlomio od zida, slomivši se od moje težine.
Uspeo sam da zgrabim granu žbuna i zaljuljao sam se. Ali, grana se savila i
počeo sam da klizim unazad.
Nastavio bih da se klizam ka podrumu, da se nisam podupro laktovima o
obe strane prozora, i zaustavio se. Betonski zid ispod mene iscepao mi je
farmerke, kad sam se kolenom odgurnuo od njega, boreći se da se izvijem
naviše. I pored vetra koji mi je duvao u lice i dima koji je izlazio kroz prozor,
pored mene, mogao sam osetiti miris benzina.
Zgrabio sam drugu granu i hvatajući se za nju rukama, uspeo da se
izvučem kroz otvor. Ali kopča na mom pojasu s pištoljem se zakačila za
prozorski sims. Pokušao sam da podignem svoje bokove, kako bih izvukao
kopču preko prozorskog simsa. Mogao sam da čujem kako struže po betonu.
Uvukao sam stomak, podigao svoje bokove koliko god sam više mogao, i
osetio kad je kopča kliznula oslobađajući se, a onda sam se povukao još jače
napred, izvlačeći se kroz otvor, inč po inč. Prvo su moji bokovi prošli kroz
taj otvor, a zatim i butine. Čim sam mogao da se oslonim na svoje ruke i
kolena, podigao sam se.
Adrenalin mi je goreo u mišićima dok sam se udaljavao od grmlja, bočno
od kuće. Video sam Pitov kamion, koji, zbog daski postavljenih preko
prozora nisam čuo kad se vratio do kuće. Nisam video Kejt i Džejsona, ali
sam bio siguran da su, čak i ošamućeni, shvatali da bi trebalo da beže u
suprotnom pravcu od kamiona. Zanosio sam se, planirajući da krenem za
njima ka zadnjem delu kuće, kako ćemo preći preko čistine i stići do šume
koja je predstavljala zaklon...
I našao sam se na deset stopa od Pita, koji je uperio pušku u moj grudni
koš.
Tresao sam se od gneva.
Nisam mogao da izvučem svoj pištolj i da pucam pre nego što on
povuče obarač. Čak i ako bih ga pogodio, moj devetomilimetarski hitac ga
možda ne bi usmrtio, dok je on, sa puškom na deset stopa od mene, sigurno
mogao da raznese moj grudni koš.
"Stani, Piti!" Pošto sam nosio bradu, nisam bio siguran da me je
prepoznao. "To sam ja! Bred!"
Čak i pre ńego što sam povikao, skupio je oči. Bio je zapanjen.
Naprežući se da vidi lice iza moje brade, shvatio je ko sam. Vetar je duvao
tako jako da sam jedva mogao da ga čujem kako mrmlja, "Bred."
"Slušaj me! Da li su ti rekli ko je bio Lester?" Povikao sam, čineći
jedinu stvar koje sam se mogao setiti kako bih odvratio njegovu pažnju, kako
ne bi pucao. "Da li znaš zašto su te kidnapovali?"
"Lester", promrmljao je.
"Da li su ti rekli da je Lester bio jedino dete Orvala i Junis?"
Dim je kuljao kroz podrumski prozor.
Pomerajući se dalje od dima, morao sam da nastavim da odvraćam
njegovu pažnju. "Da li su ti rekli da je on umro i da su oni poludeli od tuge?"
Kuća će uskoro eksplodirati.
 "Oni su već izgubili troje dece jer su bili rođeni mrtvi!" Govorio sam
povišenlm tonom, povlačeći se ka stablima. "Ostali Dantovi su već bili
mrtvi! Junis više nije mogla da zatrudni. Lester je bio njihova jedina šansa za
produženje porodičnog stabla."
Piti je gledao kroz nišan puške. "Lester."
Dok se dim podizao, pomerio sam se bliže drveću. "Očajnički su želeli
da ga zamene. Ali to nisu mogli da urade u Broktonu. On je bio preblizu
njihove kuće. Neko ih je mogao prepoznati."
Piti je išao u korak sa mnom, s puškom uperenom u moj grudni koš.
"I tako su izašli na Međudržavni put, vozeći se od jednog grada do
drugog. Čekali su da ih Bog uputi, da stavi dečaka istih godina pred njih.
Pokušavali su od grada do grada. Prešli su iz Indijane u Ohajo. Prošli su
Kolambas. Došli su do Vudforda." Govorio sam brže, intenzivnije. "Nikada
nećemo saznati zbog čega su sišli sa Međudržavnog puta i odabrali naš grad.
Nešto mora da im se učinilo kao znak od Boga. I dok su se vozili u ovom i u
onom pravcu, skrenuli su za ugao, i videli tebe, samog samcijatog, kako voziš
bicikl duž ulice koja je bila pusta."
"Možeš li nam reći kako da stignemo do međudržavnog puta?"
Piti je to izgovorio sa takvom gorčinom. "Da li veruješ u Boga? Da li
veruješ u kraj sveta?"
Dim se pojačavao. Skoro sam mogao da ga okusim dok sam se
približavao drveću.
On se pomerao zajedno sa mnom dok mu je prst na obaraču delovao još
zategnutije.
"Zgrabili su te, stavili u tu podzemnu sobu, rekli ti da se zoveš Lester, i
kažnjavali te ako se nisi ponašao kao njihov sin."
"Lester."
Učinilo mi se da sam video plamenove ispod dima na prozoru podruma.
"'Jer je ovaj moj sin bio mrtav i oživeo je, bio je izgubljen, ali je nađen.'
Jevanđelje po Luki 15, 24", rekao je Piti.
"Kada si mi rekao da su te zlostavljali, ja sam mislio da ti govoriš u
seksualnom smislu."
Napravio sam još jedan korak.
A i Piti, takođe.
Vetar je jače duvao.
 "Ali ti nisi mislio seksualno. Mislio si da su te zlostavljali tvoj um.
Tvoju dušu. Oni su toliko želeli da ti budeš Lester da su te tukli i
izgladnjivali; ponašali su se prema tebi kao prema životinji dok nisi više znao
ko si. I sve to je bilo toliko strašno da si na kraju bio spreman da budeš ko
god da su oni želeli da budeš, samo da te ne bi povređivali, samo da bi
odnosili tvoje telesne izlučevine i dali ti da nešto pojedeš."
"Podučavali su me iz Svetog pisma", rekao je Piti. "'I istina će vas
osloboditi.' Jevanđelje po Jovanu, 8, 32."
"Istina je da ti možeš biti slobodan. Pomoći ću ti, Piti! Nije prekasno!
Jednom kad policija shvati zašto si uradio to što si uradio, i oni će, takođe,
želeti da ti se pruži pomoć. Obećavam ti, život može biti bolji. Nemoj da
dozvoliš da te Orval i Junis ponovo unište. Prestani da budeš ono šta su oni
od tebe napravili, Piti."
"Nemoj me zvati Piti!"
Glas mi se prelomio. "Ne mogu ti reći koliko mi je žao. Znam da se tvoj
život promenio zbog mene i da bi sve bilo drugačije da te nisam poslao kući
sa bejzbol utakmice! Ali, zaboga, bili smo samo deca. Kako sam ja mogao
znati da će te Dantovi zgrabiti? Niko nije mogao to da zna. Ti si bio samo
moj mali brat koji se lepio uz mene. Nisam hteo da se sve to dogodi, Piti."
Suze su mi tekle niz lice. "Nije bilo noći, otkad si nestao, a da nisam
preklinjao Boga da te vrati čitavog, i da nisam molio za drugu šansu...
Dozvoli mi da ti sve nadoknadim, Piti. Molim te, dozvoli mi da pokušam da
ti pružim život koji su Orval i Junis od tebe oteli."
"Prestani da me zoveš Piti!"
"U pravu si. Kada si došao u moju kuću, rekao si mi da te zovem Piter,
ali ja nisam. A nismo više deca. Ti si Piter."
"Ne! Ne zovi me ni tako!"
Gledajući u obarač na pušci, napravio sam pomirljiv gest. "U redu. Kako
god ti hoćeš, Lester."
"Ja nisam Lester."
"Onda ne razumem. Ko si onda?"
"Bred."
Snaga tame koja je izbijala iz njegovih očiju je jasno govorila u kojoj
meri je on to ozbiljno mislio. Ja sam uništio njegov život. Sada je on ukrao
moj. Otimajući moju suprugu i sina, on je ubedio samog sebe da je time
prisvojio i moj identitet. U njegovoj svesti, on jeste bio Bred. I kada sam u
potpunosti shvatio dubine njegovog ludila, osetio sam slabost u nogama.
"Toliko mi je žao. Neka ti je Bog na pomoći", promrmljao sam.
"Ne." Negov ton nije ostavljao nikakvu sumnju da se spremao da
povuče oroz. "Neka je Bog tebi na pomoći."
 Glava 19.

Prasak me je bacio u žbunje. Ali to nije bio prasak iz puške, već

eksplozija koja je dopirala iz kuće. I kad je zgrada eksplodirala, udar me je
oborio s nogu i gurnuo u rastinje. Delovi kuće su leteli, lomeći grane drveća,
rasturajući lišće.
Kao kroz maglu, pribrao sam se dovoljno da osetim miris dima i čujem
pucketanje plamenova. U bolu, polako sam seo. Vrtelo mi se u glavi, a
osećao sam i mučninu u stomaku. Zvonjava u ušima bila je nepodnošljiva.
Snaga eksplozije bacila me je u jamu. I to je bio jedini razlog što sam
izbegao šrapnele od eksplozije. Grudve koje su se dimile, kao i delovi
građevine koji su još uvek goreli, ležali su oko mene. Grmlje je gorelo. A
vetar je širio plamenove od stabla do stabla.
Kašljući od dima, teturajući se, ustao sam. Gledao sam okolo, tražeći
Pita. Na mestu gde je bila kuća video se krater koji je goreo. On se više nije
nalazio na mestu gde je stajao do pre nekoliko trenutaka. Mora da je i on,
snagom eksplozije, bio odbačen u rastinje, baš kao i ja.
Plamenovi su se širili. Kejt i Džejson. Moram da ih nađem. Dok sam
spotičući se ulazio dublje u šumu, molio sam se da su oni nastavili da trče, i
da su bili dovoljno daleko da ih vatra ne može dosegnuti.
I da ih Piti ne bi stigao. Jer on bi uradio sve što je u njegovoj moći da ih
vrati.
Osim ako nije bio mrtav. Osim ako ga ekspolozija nije ubila.
A gde je onda njegovo telo? Nakon eksplozije sve je bilo izloženo
pogledu, što je značilo da bi onda trebalo da mogu da vidim njegovo telo.
Gde je on?
Vetar je ka meni nosio oblake dima, čineći da jače kašljem dok sam se
teturao između drveća. Dok sam bio u nesvesti, vatra se rapidno širila,
skačući s jednog na drugo stablo. Grmovi su buktali u plamenu. Išao sam
krivudavom linijom, pokušavajući da izbegnem plamenove sa svoje desne
strane, samo da bih otkrio da je drugi deo šume iznenada goreo sa moje leve
strane.
 Hteo sam da povičem, "Kejt! Džjesone!" Ali u kući oni su me se toliko
uplašili, da sam sumnjao da bi mi odgovorili. Postigao bih samo da se još
više uspaniče. A i kad bi se desilo, što je bilo malo verovatno, da odgovore
na moje povike, Piti bi ih čuo i krenuo ka njima.
Uz to, ako bih ja viknuo imena Kejt i Džejsona, Piti bi me čuo, i znao bi
gde sam.
Vatra je hučala svuda oko mene. Dim je obrazovao kovitlace, nošen
vetrom. Boreći se za dah, isteturao sam na čistinu. Ali vatra je opet zahvatala
stabla ispred mene.
Koliko daleko su Kejt i Džejson uspeli da odu? Setio sam se potoka koji
sam pratio ulazeći u šumu, Ako bih mogao da stignem do njega, i ako bi Kejt
i Džejson uspeli da stignu do njega, imali bismo neke šanse.
Ali, stići do njega? Kako? Bio sam toliko ometen tom potrebom da
izbegnem vatru, da sam izgubio pravac. Isto je moglo da se dogodi Kejt i
Džejsonu. Možda i oni beže vrteći se u krug.
Tražio sam kompas u džepu svoje košulje. Trepćući od dima, tražio sam
severozpadni pravac, suprotno od jugoistočnog pravca koji sam koristio da
priđem kući. Vratio sam kompas nazad u svoju košulju, izbegavši granu koja
je gorela dok je padala ka meni, a onda potrčao ka netaknutim stablima u
pravcu severozapada.
Buka vatre bila je ispunjena jačim i slabijim pucketanjima zavisno od
toga kakve bi grane bile zahvaćene. Suve grane eksplodirale su od toplote.
Velik deo kore i drveta je odleteo sa stabla sa moje desne strane, te sam se
bacio na tlo, shvatajući da je ta eksplozija dolazila iz Pitove puške.
Izvukao sam svoj pištolj, zaprepašćen time koliko mi se tresla ruka. U
Denveru me je instruktor upozorio da bez obzira na to koliko da je neko
dobar u vežbanju gađanja u metu, pojedinca ništa ne može da pripremi
dovoljno da kontroliše pištolj u situaciji ubij ili budi ubijen. Kada čoveka
obuzme strah, veštine nestaju.
Vatra se približavala. Nisam mogao da ostanem tu gde sam se nalazio.
Ali, ako se samo pomerim, Piti će ponovo pucati. Mislio sam o svemu što su
Kejt i Džejson propatili, i o svemu kroz šta sam ja prošao da bih ih pronašao.
Mislio sam o tome kako me je Piti ostavio da umrem u planinama. Gnev je
stezao moje mišiće. A ruka je prestala da mi se trese.
Potrčao sam ka drugom stablu. Prasak iz puške je otcepio deo sa njega.
Istog trenutka učinio sam ono što je Piti najmanje očekivao, povlačio sam se
ka plamenovima, ka drvetu iza koga sam se krio. Otprilike sam osećao
odakle je mogao da puca, i to iz žbunja u koje sam ispalio tri hica. Dim je
bio svuda oko mene. Zadržao sam dah i iskoristio dim kao zastor, trčeći ka
tom žbunju i ljutito sasuvši u njega još tri hica. Ali kada sam se probio kroz
grmlje, nisam pronašao telo, nego samo praznu puščanu čauru.
Sagnuo sam se ka tlu, promuklo dišući, i osmatrao rastinje ne bih li
primetio neko kretanje. Ali sve je bilo u pokretu pošto je toplota plamenova
pojačala snagu vetra. Prazna puščana čaura. Koliko je puta Piti pucao na
mene? Opazio sam dva pucnja. Koliko hitaca je puška mogla da ima? U
prodavnici oružja gde sam uzimao časove, sećam se da sam čuo da većina
pušaka ima četiri hica u šaržeru, a jedan u cevi. Džep Pitove košulje nije bio
ispupčen od rezervnih puščanih metaka. I koliko sam ja znao, preostla su mu
samo još tri hica.
Leđa su me tako pekla, da sam morao da pojurim ka daljem zaklonu.
Držeći se uz zemlju, dosegao sam novo grmlje, iskoristio prednost dima oko
sebe, i potrčao ka sledećoj kladi drveta.
Blem! Vrh klade je odleteo u paramparčad. Parališući bol u svom levom
ramenu sam osetio kao ubode stršljena koji bi leteli neverovatnom brzinom.
Zateturao sam se unazad, pucajući dok sam padao. Udario sam o tlo,
nadajući se da su me pogodili delovi drvene klade. Ali krv na mom ramenu
me je upozorila da sam bio pogođen metkom. A jedini razlog zbog kog mi
nije potpuno razneo ruku bio je u tome što je Piti pucao sa veće udaljenosti.
Zbog zbrke od dima i plamenova, promašio je cilj i samo me je okrznuo.
Rana je puslirala. Bilo mi je teško da pomerim tu ruku. Ali ne i ostali
deo tela. Toliko sam bio ispunjen strahom i adrenalinom, da sam se otkotrljao
ka palom drvetu, svestan da se nisam usudio da ostanem tamo gde sam pao.
Ponovo sam osetio vrelinu vatre iza svojih leđa. Okružio me je dim nošen
vetrom. Ali on sigurno isto tako okružuje i Pita, pa on neće moći da me vidi.
Izvukao sam kompas iz svoje košulje i ponovo proverio. Trudeći se da
ne kašljem, kako Piti ne bi otkrio gde sam, kompasom sam odredio
severozapadni pravac, i krenuo sam napred kroz treperavu sumaglicu koja se
brzo kretala. Nisam mogao da vidim više od pet stopa ispred sebe. Spreman
da pucam istog trenutka kad primetim preteću senku, probijao sam se dalje
kroz šumu, često proveravajući kompas.
 Krv je kapala iz mog levog ramena. Osetio sam vrthoglavicu.
Vatra samo što me nije prestigla. A toplota me je gurala, podstičući me
da se krećem brže.
Tako sam bio obuzet osmatranjem dima koji je vetar pomerao, ne bih li
primetio Pita, da nisam obratio pažnju na tlo. Kosina ka potoku je otprilike
bila šest stopa duboka. Pao bih, da nije u tom času izjurio jelen iz plamenova
sa moje desne strane. Iznenadio sam se, kada je on projurio pored mene
lomeći grane, zatim pljuskajući kroz vodu, skočio na suprotnu stranu.
Dopuzao sam do vode, osećajući hladan vazduh. Potok je bio plitak.
Prešao sam preko njega, nesvestan toga da su mi se čizme i čarape natopile, i
koncentrišući se na to gde bi Piti mogao da bude. S moje desne strane, dalje
niz potok, pomerala se senka usred dima. Počeo sam da pucam, a onda
zauzdao taj impuls, shvatajući da ta senka može podjednako da pripada Kejt,
kao i Pitu.
Nastavio sam da ciljam. Oči su mi suzile od dima, dok sam se naprezao
da vidim kroz nišan. Gledao sam u dim, čekajući da senka postane
prepoznatljivija.
Ali, senka je nestala. Ko god da je to bio, popeo se iz potoka, i nastavio
kroz šumu. Prateći je, s naporom sam se popeo uz potok, i prošao kroz
rastinje koje se dimilo, gledajući hoću li ponovo primetiti senku.
Nastavio sam da razmišljam, Ako je to bila Kejt, zar ne bih video i
manju senku sa njom: Džejsona? Ne, ako je on s njene druge strane.
Morao sam da budem siguran pre nego što povučem obarač. Provlačeći
se dalje kroz drveće, treptao sam zbog suza u očima iritiranih dimom, i
gledao sam ka šumi koja se nejasno videla sa moje desne strane. Nešto se
pomerilo. Za trenutak, mogao sam da primetim Pitovu bradu. On je podigao
svoju pušku. A ja sam povukao oroz.
Iznenada sam bio skoro zaslepljen dok su jaki naleti vetra bacali
plamenove preko moje glave. Stabla i grmlje buknuli su u plamenu ispred
mene. Osećajući kako je eksplozija toplote oprljila moju kosu, spoticao sam
se unazad i ovog puta izgubio ravnotežu. I kad sam pao na obalu potoka,
sleteo sam pravo na svoje povređeno rame. Naprezao sam se da ne jauknem,
kotrljajući se niz kosinu ka vodi, a onda se najzad bolno zaustavio.
Bila mi je potrebna sva snaga da ustanem. Ali, negde mi je ispao
kompas. I nisam mogao da ga pronađem. Ali, i ovako sada ne bih imao neku
korist od njega. S vatrom ispred i iza mene, i Pitom koji se verovatno nalazio
s moje desne strane, jedini siguran pravac je išao nalevo, duž potoka. Nisam
uopšte znao da li sam ga pogodio. Ali, i ako nisam, i njemu je bilo potrebno
da nađe zaklon u potoku, a to bi značilo da se i on prikrada idući ka meni.
Sve što je trebalo da uradim je da nađem krivinu u potoku, sakrijem se, i
napadnem ga iz zasede.
Nisam mogao da se setim koliko puta sam pucao iz pištolja. Pištolj je
mogao da mi bude i skoro prazan. Pokušavajući da mi ruke budu smirene,
pritisnuo sam dugme sa strane pištolja, izvukao šaržer, zgrabio rezervni od
petnaest hitaca iz fišeklije na mom pojasu, i sa treskom ga gurnuo u
predviđeni prostor, spreman da ponovo pucam.
Sve mi je bilo sivo ispred očiju. Dok se dim zgušnjavao, borio sam se za
vazduh, shvatajući da je vatra usisala sav kiseonik. Plamenovi vatre su se
približavali. Bojeći se da se ne onesvestim, išao sam duž potoka,
pokušavajući da ostanem na obali, kako bih izbegao da pravim buku u vodi.
Ali i gubitak krvi je još doprineo mojoj vrtoglavici. Nisam mogao potpuno da
kontrolišem gde gazim čizmama, jer bih njima ponekad pljusnuo po vodi, a
ponekad se okliznuo po blatu.
Vruć vazduh me je pekao u nozdrvama. Zašao sam za krivinu potoka,
dok me je njegov pad, s desna, štitio od plamena. Zašao sam za sledeću
krivdnu, a hladan vazduh me je pogodio u lice. Stigao sam do dela potoka
koji još uvek nije bio okružen vatrom. I prijatna hladnoća mi se činila kao
nešto najluksuznije što sam ikada osetio. Upijao sam svež vazduh u svoja
pluća, nadajući se da ću time raščistiti svoje misli, i otarasiti se tačkica koje
su mi svetlucale ispred očiju.
I dok je svež vazduh uklanjao sivilo koje se nalazilo ispred mojih očiju,
zaprepašćeno sam zastao kada sam primetio trag stopala u mulju. Dva para
koraka. Odrasle osobe. I deteta. Pratili su potok, kao što sam i ja.
Kejt. Džejson.
Brzo sam se okrenuo čuvši hitre korake kako pljuskaju kroz potok iza
mene. Ali, dok sam ciljao video sam da to nije bio Piti, nego uspaničeni pas
koji se niotkuda pojavio. Projurio je duž potoka i ubrzo mi nesto iz
vidokruga. Vazduh je ponovo postao topao. A plamenovi vatre su se
približavali.
Potrčao sam u pravcu otisaka stopala. Drvo je palo preko potoka.
Sagnuo sam se ispod njega, ispravio se na drugoj strani potoka, i zaječao kad
me je nešto teško tresnulo preko čela. Udarac me je bacio nazad preko
drveta. Ošamućen, utonuo sam u vodu do kolena. Krv mi je tekla niz lice.
Pokušavao sam da razbistrim svoj zamućeni vid.
Očima pomahnitalim od narkotika, Kejt je stajala iznad mene, držeći
granu, podignutu i spremnu da me ponovo udari. Džejson se krio iza nje.
"Ne, Kejt." Bio sam zaprepašćen koliko udaljenim se činio moj
oslabljeni glas. "Nemoj. To sam ja."
"Ti kopile!"
Uspeo sam da podignem svoju desnu ruku pre nego što me je ponovo
udarila. Skrenuo sam udarac, tako da me je granom udarila ispod lakta, ali
zbog bola koji je jurnuo kroz moju ruku uplašio sam se da ju je slomila.
Moj pištolj je tupo odjeknuo pavši na obalu.
"Isuse, Kejt, to sam stvarno ja! Bred!"
"Bred!" Kejt je vrisnula i ponovo udarila motkom.
Pao sam nadesno, jedva izbegavši udarac koji se sručio u potok. Ponovo
je zamahnula, a ja sam se kotrljao jer je i dalje nastavila da zamahuje
motkom.
Ali se onda zagledala se u nešto iza mene.
Pratio sam njen pogled.
Pitovo lice se pojavilo iznad drveta koje je preprečilo potok. Čelo mu je
bilo pokriveno čađu. Kosa i brada su mu bile oprljene. Košulja potamnela od
dima. Krv mu je tekla iz levog ramena, gde sam ga očigledno pogodio kad
sam poslednji put povukao obarač. Pušku je postavio na horizontalno drvo sa
nišanom okrenutim ka nama.
Džejson se povukao unazad.
"Ako znaš šta je dobro za tebe, sinko, nemoj da napraviš još jedan
korak", rekao je Piti Džejsonu.
Ja sam ležao u potoku na leđima. Desna ruka mi je bila neupotrebljiva,
verovatno slomljena od kad je Kejt tresnula po njoj. A moja sačmom
pogođena leva ruka se nalazila u sličnoj agoniji, ali je barem bila pokretna.
Preznojavajući se od napora, posegao sam za nožem na svom pojasu.
Džejson je nastavio da se povlači unazad.
"Poslušaj svog oca", rekao je Piti. "Budi miran."
Džejson je otvorio usta u tihom vapaju.
 A onda je Piti zaječao kad sam se ja zakotrljao ispod drveta i zario
lovački nož u njegovu butinu. Oštrica noža je zagrebala kost.
Kada je pao unazad, njegova puška je opalila. Hici su mi prozujali pored
glave. Ne! Uspaničen, da je hitac pogodio Kejt ili Džejsona, ponovo sam
zario nož u Pitovu butinu. I dok mu je krv prskala po meni, planirao sam da
ga udarim u bok.
Ali, tresnuo me je kundakom svoje puške, pravo u moje povređeno
rame. Skoro sam se onesvestio, i bio u stanju da uradim samo jedno, da se
bacim svom težinom na njegove noge, i oborim ga skupa sa sobom u potok.
Popeo sam se na njega, želeći da ga udarim u lice, ali me je on odgurnuo na
stranu, daveći me tako čvrsto da sam se uplašio da će mi slomiti grkljan.
Dim je stigao i do nas. A vatra je bliže pucketala. Zario sam nož u
njegovo povređeno rame. U agoniji, pao je unazad, na mesto gde je ispustio
svoju pušku. Zgrabio ju je, izbacio praznu čauru i povukao obarač.
Bacio sam se unazad od eksplozije koja bi mi raznela grudni koš, ali je
puška samo škljocnula. Bila je prazna. Ječeći, Piti je njom zamahnuo kao
motkom, ali je bio slab od gubitka krvi. Udarac me je samo dotakao po nozi.
Leva ruka mi je bila u još jačoj agoniji, mnogo manje pokretna, kad sam
zamahnuo da ga udarim nožem i promašio.
Pucanj je podigao prašinu.
Okrenuli smo se da vidimo odakle je dolazio.
Kejt je dopuzala i nalazila se ispod drveta. Nesigurno se podižući, držala
je pištolj koji sam ja ispustio. Trudeći se svom svojom snagom da ga drži
mirno, izgledala je kao da joj je, tokom svog njenog mučenja, mali deo uma
ostao dovoljno bistar da mašta o izravnanju računa. Naravno, na maloj
udaljenosti, nije bilo potrebno znati nikakav trik da bi se upotrebio pištolj. I
iako ona nije znala ništa o pištoljima, sve što je trebalo da uradi je da nacilja
kroz nišan i povuče oroz.
Ali, omamljena narkoticima, ona je već jednom promašila, tako da se sad
koncentrisala, dok su joj oči izgledale tamnije iznad upalih obraza. Vizija
blizanaca kao iz njenih noćnih mora - dva Pita, dva Breda, mora da je
predstavljala pretnju za ono malo zdravog razuma što joj je preostlao.
"Pomozi mi", rekao je Piti. "Došao sam da te spasim. Pucaj u njega."
Oklevala je, a onda okrenula' pištolj ka meni.
"Molim te, Kejt, nemoj", rekao sam.
 Mogao sam videti kako joj se prst zateže na orozu.
"Pucaj u njega", rekao je Piti.
"Volim te, Kejt."
"Ja sam tvoj suprug. Uradi ono što ti kažem", rekao je Piti.
Ona se okrenula ka Pitu i pucala mu u lice.
Napravila je korak bliže, povukla oroz, i ovog puta promašila. A onda je
spotičući se, prišla još bliže, dok nije stajala iznad njega. Sa vrlo male
udaljenosti, pucala mu je u grudni koš. Sledeći metak mu je razneo grlo. Nije
ona ciljala u te delove njegovog tela. Jednostavno se desilo da su oni bili
ispod nišana pištolja. Pucala je i nastavila da puca, stojeći previše blizu, da
ga ne bi negde pogodila, u rame, koleno, njegove slabine, raznoseći mu telo,
sve dok nije potrošila svih petnaest hitaca u šaržeru i dok klizište na vrhu
njenog pištolja nije ostalo pozadi.
Suze su joj se kotrljale niz lice.
Uspeo sam da ustanem.
Ali kad sam joj prišao, želeći da je zagrlim, ona se nesigurno povukla
nazad. I opet je podigla pištolj i iznova i iznova povlačila oroz. Ništa se nije
dogodilo. Pištolj je bio prazan. Ali da je u pištolju ostao još neki metak,
ubila bi me.
Pokušao sam da napravim umirujući gest. "Sve je u redu. Sada si
bezbedna. Ja te neću povrediti."
Ali bes u njenim očima mi je govorio da mi nije verovala.
"Neću te dodirnuti", rekao sam. "Ali, molim te, dozvoli mi da ti
pomognem. Molim te." Osetio sam vrelinu iza svojih leđa. Čuo sam praštavu
tutnjavu i pogledao preko svog ramena ka vatri. "Moramo da odemo
odavde."
Napravio sam još jedan korak napred. A kao odgovor, ona se povukla
nazad ka drvetu koje je ležalo horizontalno preko potoka.
"Džjesone?", pitao sam. "Gde je Džejson? Moj Bože, nije valjda
pogođen?"
I dok sam izbezumljeno gledao ispod drveta, gde sam poslednji put
video Džejsona, Kejt se provukla ispod njega, pokušavajući da pobegne od
mene. Zateturao sam se za njom podižući se sa druge strane drveta. Strepeći
da ću videti Džejsonovo telo pogođeno zadnjim hicem Pitove puške, odahnuo
sam sa olakšanjem, kad sam ga ugledao kako stoji pored potoka.
 Bacio je kamen.
Pogodio me je u grudni koš, ali uopšte nisam osetio bol. Sve što sam
hteo je da ga izvučem odatle.
"Sve je u redu, Džejsone. Sada više nemaš čega da se bojiš."
Napravio sam korak ka njemu. Pokriven krvlju, oprljen vatrom, mora da
sam izgledao slično Pitu.
On se hitro popeo uz obalu i jurnuo u šumu.
Nestabilan, zbog povreda, s naporom sam trčao za njim. Toplota i dim su
skoro uspeli da me odgurnu nazad dok sam se saplitao kroz rastinje.
Video sam treperavi plamen okružen dimom. Toplota je bila još
intenzivnija. Drvo je buknulo zahvaćeno plamenom. Vatreni zid se dizao iz
grmlja.
"Džejsone!" Dim me je gušio u grlu. Posrnuo sam, kašljući, a onda
naterao sebe da se ispravim i prođem pored još stabala.
Vetar je u trenutku raščistio dim. Ispred sebe sam mogao videti Džejsona
blokiranog vatrom koja se približavala. Okrenuo se, očajno želeći da pobegne
od nje, a onda se zaustavio kada me je video. Mora da sam mu delovao kao
veća pretnja od vatrenog zida. Izbegao me je potrčavši levo od mene, i jurnuo
ka prolazu među plamenovima.
Bacio sam se ka njemu, dok je vetar nanosio plamen. Oborio sam ga na
tlo, samo trenutak pre nego što je zastrašujući nalet plamenova projurio iznad
naših ispruženih pokvašenih tela. Sa ono malo preostale snage u svojoj
povređenoj ruci, izvukao sam ga ispod vatre. Otimao se i udarao me.
A onda me je Kejt udarila. "Pusti ga!", vrištala je.
Svo troje smo se skotrljali niz kosinu potoka i sleteli u vodu. Oni su
nastavili da me udaraju i šutiraju, ali nisam se opirao. Njihovi udarci su
slabili. Konačno su malaksali, gledajući u mene, dok su se njihove mršave
grudi podizale i spuštale.
"Volim vas", rekao sam.
Gledali su me nemo.
Nešto se polako promenilo u izrazu njihovih očiju, kao da su se kroz
maglu prisećali vremena kada su im te reči bile poznate.
"Ostanite ovde. Moram nešto da uradim", uspeo sam da kažem.
Pošto se vatra približavala vrhu nasipa, pokvasio sam se vodom. A onda
sam se provukao ispod drveta koji je preprečio potok. Došao sam do mesta
gde je Piti ležao. Njegovo telo je bilo skoro potpuno pokriveno krvlju od
toga koliko je puta bio pogođen.
Ali, to mi nije bilo dovoljno. On se jednom vratio. Bilo mi je potrebno
da budem apsolutno siguran da je on mrtav, i da se nikada neće moći ponovo
vratiti, čak ni u mojim noćnim morama.
Zgrabio sam ga za stopala, ruka me je previše bolela, osećao sam da je
bol bio prejak da bih uspeo da izvučem telo uz kosinu potoka na obalu.
Naprezao sam se koliko sam god mogao, i taman kada sam hteo da
odustanem, odjednom video Kejtine ruke. Pogledao sam u nju, zaprepašćen,
ali ona nije rekla ni reči, već mi je samo pomogla da izvučemo Pita uz
kosinu.
Bacili smo ga ka vatri. Telo mu je buknulo u plamenu. I tek onda smo se
saplićući spustili nazad do potoka.
Na dnu nasipa kod potoka, Kejt je pala, ali mi nije dozvolila da je
dotaknem i pomognem joj da ustane. Držeći obazrivu distancu od mene, ona i
Džejson su su potrčali.
 EPILOG

Nas troje smo u bolnici proveli prilično vremena. Policija i okružni javni
tužilac su me ispitivali, zahtevajući da saznaju zašto nisam dozvolio da vlasti
uhvate Pita. Pokušao sam da im objasnim najbolje što sam mogao, da su
događaji preuzeli kontrolu. Kako sam mogao da im objasnim svoj strah da bi
policija pre doprinela tome da Kejt i Džejson poginu, umesto da ih spasi?
Uprkos mom neprestanom poricanju, insistirali su na tome da je moj motiv
bio osveta, da sam ja, u stvari, imao nameru da izravnam račune sa Pitom.
I zato sam morao da se pojavim pred velikom porotom, a po onom što mi
je advokat objasnio, mogli su da me optuže po više tačaka koje bi sve skupa
bile obuhvaćene optužnicom da sam preuzeo zakon u svoje ruke. Sumnjao
sam da postoji ijedna osoba u poroti koja ne bi smatrala da sam već dovoljno
propatio, naročito kada bi videli moje polomljene ruke u gipsu, i opekotine
na licu. Sigurno je i da su Kejt i Džejson prošli kroz dosta toga. Oči su im
poprimile izraz ratnih izbeglica.
Bilo je potrebno da prođu tri nedelje pre nego što su nam dozvolili da
odemo. Platio sam čoveku da "volvo" vrati u Denver, dok smo se Kejt,
Džejson i ja vratili kući iz Kolambasa avionom. Prijatelji su nas dočekali sa
dobrodošlicom. Telefonirali su. Posećivali su nas. Organizovali su proslavu
za nas. Zahvalili smo im.
Ali istina je, u stvari, bila da smo se osećali suviše napaćeno da bi bili
druželjubivi. Bilo je teško smeškati se i ćaskati, a kad se radilo o važnim
stvarima, kada su nas ispitivali o detaljima onoga što se dogodilo, još uvek
se nismo osećali spremnim da o tome govorimo.
Nakon nekog vremena, prošla je i ta novina našeg povratka. Proredili su
se telefonski pozivi, posete i pozivi na druženja. I konačno smo bili
prepušteni sebi.
Džejson je i dalje bio tako tih da se roditelji njegovih prijatelja nisu
osećali prijatno kad bi se on nalazio u društvu njihove dece. A Kejt je
osećala nervozu, kad god je morala da izade iz kuće. Jedina dobra stvar bila
je ta, što, čim sam obrijao bradu, kad je prestalo delovanje narkotika, i čim
su Kejt i Džejson mogli da me razlikuju od Pita, nisu me više smatrali za
pretnju, iako i dalje vodim računa da oni vide kad hoću da ih dotaknem.
Pokušao sam da budem iskren sa samim sobom. Dao sam najbolje od
sebe da bih razumeo šta se dogodilo, nadajući se da ću to nekako prihvatiti.
Ali ponekad se pitam da li je moguće prihvatiti ono što je Piti... Lester...
nama učinio. Čudno je to sa kolikim naporom sam poricao da je Piti bio
Lester, a sad sam slwatio da su oni bili jedno. Moj brat je umro pre mnogo
vremena. Zbog mene.
Ponekad kad Kejt i Džejson nisu toga svesni, ja ih proučavam,
pokušavajući da procenim da li im je bolje. Pokušavam to da vidim iz
njihovih očiju, a da to ne bude očigledno. Posmatram se u ogledalu i
pokušavam da vidim isto to u svojim očima.
Da li nosimo tamu u nama?
Pejn je svratio pre neki dan, dobrodošli posetilac.
Pitao sam ga za njegovu suprugu. "Da li je ona dobro? Kakvi su bili
rezultati biopsije?"
"Ispostavilo se da je izraslina na njenim grudima bila cista, hvala Bogu."
Tek kad je to rekao, shvatio sam da sam zadržavao dah.
"Drago mi je da čujem da se dobre stvari mogu događati", rekao sam.
U dvorištu iza kuće, Pejn je oprezno spustio svoju težinu na divan s
nožicama gde je pre godinu dana sedeo Piti, zureći ka prozoru naše spavaće
sobe.
Kejt nam je donela dve čaše hladnog čaja.
Pretvarali smo se da ne primećujemo da joj se ruke tresu led zvecka u
čašama.
"Hvala", rekao sam.
Kad sam joj dotakao rame, ona se i nasmešila.
Pejn je posmatrao dok se vraćala u kuću. "Da li je išla kod nekoga..."
"Misliš kod psihijatra? Da", rekao sam. "Svo troje smo išli kod
psihijatra."
"Da li je to išta pomoglo?"
"Moj psihijatar mi je rekao da napišem dnevnik i opišem šta se dogodilo
i kako se ja osećam u vezi sa tim. Razgovaram sa njim o tome jednom
nedeljno. Da li je to išta pomoglo?" Slegnuo sam ramenima. "On tvrdi da
jeste, ali kaže da ja još uvek nemam potrebnu objektivnost da to procenim.
Takođe kaže da, pošto je trauma kroz koju smo prošli, trajala dosta vremena,
nije razumno očekivati da brzo izađemo iz nje."
"Ima smisla."
"Kejt je išla do supermarketa danas sasvim sama."
Pejn je izgledao zbunjeno,
"To je veliki korak", objasnio sam. "Teško joj je da bude blizu mnoštva
nepoznatih ljudi."
"A šta je sa tobom? Da li planiraš da se vratiš na posao?"
"Moraću da se vratim i to brzo", odgovorio sam. "Naše osiguranje ne
pokriva sve lekarske troškove. A sigurno ne ni sudske troškove."
"Ali kako se ti osećaš? Da li si spreman da se vratiš na posao?"
Otpio sam malo ledenog čaja i nisam odgovorio. "Kada sam radio u
Birou, morao sam da pucam u nekog", rekao je Pejn.
"I ubio si ga?"
On se koncentrisao na svoju čašu. "Pogodili su me tokom akcije. Tri
meseca sam bio na bolovanju. Bio sam na mnogim savetovanjima. Mislim da
sam ti rekao da sam tada nabacio sve ove kilograme i napustio Biro. Bilo mi
je potrebno mnogo vremena da se ponovo osetim normalnim."
"Biti normalan je komplikovana reč. Pitam se da li se ja mogu ponovo
osetiti normalnim. Pre nego što se ovo desilo pravio sam grešku krećući se
bezbrižno svetom koji u sebi sadrži toliko bola, previše glup da bih to
shvatio."
"A sada?"
"Mislim da je Kejt u pravu što pazi šta se događa oko nje. Sve je
moguće. Jednog trenutka sam stajao na litici, diveći se vidiku. Sledećeg
trenutka, moj brat me je gurnuo u klanac."
"Vrlina predostrožnosti."
"Znači, naučio sam lekciju. Pitao si me da li planiram da se vratim na
posao. Ja jesam na poslu."
"Oh?" Pejn me je proučavao.
"Brinem o svojoj porodici. Posao mi je da volim Kejt i Džejsona
najsnažnije što mogu, i zato hvala Bogu za svaki trenutak koji delim sa njima,
i za to što mogu da ih čuvm i negujem i dam najbolje od sebe da budu na
sigurnom."
Pejn je delovao maksimalno usresređen.
"Znate šta, gospodine Dening?"
"Molim te, zovi me Bred."
"Što te više poznajem, sve više mi se dopada tvoja ličnost."
{1} Ridempšn (eng.) - otkupljenje (pnm. prev.)
{2} Funta - mera za težinu (prim. prev.)
{3} Brejkhors (eng.) - doslovno: lomiti konja (prim. prev.)
{4} Rendžer (eng.) - šumar (prim. prev.)
{5} stopa - mera za dužinu (prim. prev.)
{6} centar mete - izraz u žargonu: bivolje oko (prim. prev.)
{7} blečeri - u bejzbolu: igrači koji uzvikuju (prim. prev.)