RURALNO-URBANA MIGRACIJA I URBANIZACIJA U

ZEMLJAMA U RAZVOJU: INDIJA I BOCVANA

Mentor: Alma Dobardzić Student: Mustajbegović Damir

Oko polovine svetskog stanovništva zivi u gradovima; od 2005. godine će gotovo dvije trećine stanovništva ziveti u urbanim sredinama.
Većina urbanog rasta se dešava u zemljama u razvoju. Tok ovog rasta i njegove implikacije su veoma slozeni. Rast urbanog
stanovništva u zemljama u razvoju dalkeo je brzi nego rast broja stanovništva općenito: oko polovine urbanog rasta se pripisuje
migracijama iz ruralnih područja. Nekontrolisana urbana infrastrutkura i javno zdravstvo, te ugrozava socijalnu stabilnost. Sirotinjska
naselja od straćara i slična privremena naselja predstavljaju više od jedne trećine urbanih rezidencijalnih, neproduktivnih i često
honorarnih poslova, s niskim platama i uslugama. Ipak ovaj sektor mozda ostvaruje i do trećine ukupnog urbanog prihoda i sastoji se
od slabog inteziteta kapitala, jeftine obuke, recikliranja otpada, te stvaranja viškova, kao i stvaranja zaposlenja. Šta je pokretačka
snaga migracije? Primeri Indije i Bocvane su poučni u prikazivanju vrednosti teorije migracije, te sugerišu načine njenog proširenja.

Bilo koje ekonomske ili socijalne politike koje utiču na prihode u ruralnim i urbanim područjima imat će uticaja na migraciju; ovo će s druge
strane imati utiaja na sektorske i geografske ekonomske aktivnosti, raspdelu prihoda pa čak i rast stanovništva. Prije uvođenja Tadoro
i Harris-Tadoro modela migracije, na migraciju se većinom gledalo kao na neracionalnu i vođenu neekonomskim motivacijama, koje
su ponekad nazivane “ velikim svetlima velegrada”. Neekonomski faktori utiču na odluku o migraciji, no ekonomski se faktori sada
smatraju primarnim u tome. U ekonomskoj verziji teorije o velikim svetlima velegrada ljudi su racionalno migrirali po sonovu troškova
i dobiti. U ovom pristupu se pretpostavilo da ako su migranti u lošiem polozaju to je zbog toga što su druge koristi bile zanemarene, s
posledicom da se migranti osećaju u boljem polozaju.

Todarovi modeli migracije pretpostavljaju da je posmatrana migracija racionalna u pojedinačnom smislu, no migranti reaguju na razlike
između urbanog i ruralnog, u pogledu očekivanih, radije nego realnih zarada. Zarada u modernom urbanom sektoru je mnogo veća
od zarade u ruralnom sektrou, što bi, s druge strane, moglo biti više i od zarada u tradicionalnom urbanom sektoru. Migracije se
događaju sve dok prosečni ili očekivani, radije nego realni prihodi, nisu jednaki u svim regionima, stvaraju tako ekvilibrij zaopslenih i
nezaposlenosti u tradicionalnom urbanom sektoru. Proširenje ovog modela ka razmatranju ekvilibrija i učinaka aktivnosti kao što su
povećanje plata i mogućnosti zaposlenja u urbanim područjima koje su poduzeli Harris i Todaro, pokazuje da se u nekim situacijama
vidljivo elastična ponuda rada, stvaranje prilika za zaposlnej u gradovima, zaista moze dovesti do povećanja nezaposlenosti zbog toga
što dovodi veći broj migranata nego što ima novih radnih mesta. I pored individualne racionalnosti obimna rralno urbana migracija
stvara društene troškove za preapučene gradove dok prekomerna migracija dovodi do vanjskih troškova u ruralnim područjima, koja
su napustili bolje obrazovani, neki mladi ljudi, kao i do vanjskih troškova u urbanoj infrastrukturi i gubitka outputa.

Jedan paket relevantnih politika o migraciji i zapošljavanju naglašava ruralni razvoj, ruralne strategije za osnovne potrebe, uklanjanje
distorzije faktora – cene, te odgovarajuće izbore tehnologija i odgovarajućeg obrazovanja. Sve od navedenog je namenjeno povećanju
potsticaja ruralnim stanovnicima da ostanu u ruralnim područjima a ne da migriraju u gradove. No čak i kada bi ruralni razvoj bio
uspešan krajnji broj potrebnih radnika u ruralnom području je manji a potraznja za gradskim proizvodima će rasti što će opet dovesti
do porasta migracije. Dakle druge politike nastoje da utiču na tok urbanog razvoja kako bi ostvarilo najviše koristi s najmanjim
troškovima migracije, što je verovatno neizbezno.
Indijja pruza interesantan primer za studiju slučaja zbog toga što je moguće da su buduće migracije beskrajne, te zbog broja interesantnih
studija koje su tamo provedene. Bocvana daje dobar primer zato što u odnosu na većinu regiona u razvoju ima bolje objavljivanje
podataka i naprednije statističke analize tih podataka.

Indija

Jedna od najopseznijih studija ruralno urbane migracije koja daje nekoliko testova Todaro migracije i oslikava karakteristike migranata i
procesa migracije, a to je Biswajit Banerjeeova Rural to Urban Migration and the Urban Labour Market: Studija slučaja iz Delhija.

Svi oni koji su bili u nekom velikom gradu u zemlji u razvoju primetili su veliku nejednakost imeđu stanovnika koji imaju poslove u
modernom sektoru i onih koji rade u neformalnom sektoru. No moze li se neformalni sektor posmatrati kao privremena stanica ka
formalnom sektoru, ili se barijera između ova dva sektora moze objasniti obrazovanjem i potrebnim veštinama koje radnici iz
neformalnog sektora ne mogu ostvariti? Banerjee je otkrio da ideja segmentiranog trzišta ruralnog formalnog – neformalnog rada
moze biti potkrepljena statističkim podacima. Nakon oazljivog praćenja varijabili ljudskog kapitala, Banerjee je i dalje imao kao
rezultat zarade iz formalnog sektora koja je bila 9% veća u odnosu na neformalni sektor a koja se nije mogla objasniti bilo kojim
standardnim ekonomskim faktorom. Pored toga, razlike u zaradi, koje su primećene u Indiji, nisu bile ni blizu tako dramatične kao one
koje su navedene u nekim tekstovima o migraciji.
U većini literature o urbanizaciji tipičan radnik je okarakterisan kao honorarni radnik ili radnik koji se bavi nekom vrstom zanatstva. No
Banerjee je otrkio da su samo 14% uzroka iz neformalnog sektora radi na poslu bez utvđene plate. Ono što je interesantno, prosečna
mesečna primanja radnika koji ne rade za utvrđenu platu su 47% veća nego primanja radnika u formalnom sektoru.

Banerjee je to argumentovao time da ulazak u zaposlenje bez određene plate nije baš jednostavan u Delhiju. Neke od tih aktivnosti su
zahtevale značajne veštine ili kapital. One koje nisu često su kontrolisane od povezanih mreza radnika koji su kontrolisali aktivnosti u
različitim preduzećima. Prepreke za ulazak u samostalno poslovanje u sitnim uslugama su verovatno mnogo nize u drugim gradovima
zemalja u razvoju.

U skladu s ovim rezultatima, Banerjee je pronašao da je niska stopa mobilnosti iz neformalnog u formalni sektor: Postoje nedovoljni dokazi
da veoma mali broj radnika iz neformalnog sektora aktivno trazi zaposlenje u formalnom sektoru a samo 5% do 15% ruralnih
migranata u neformalnom sektoru su u toku jedne godine prešli u formalni sektor.
Štaviše stepen prelaska u formalni iz neformalnog sektora iznosio je samo jednu šestinu, a najviše jednu trećinu stope direktnog ulaska u
urbani formalni sektor iz vanjskih područja.
Radnici iz neformalnog sektora imaju tendenciju da rade na istim poslovnim gotovo jednako dugo kao i oni u formalnom sektoru; prosečan
radnik iz neformalnog sektora je radio na 1,67 poslova tokom perioda od 61-og mjeseca u jednom gradu, dok je radnik iz formalnog
sektora radio u proseku na 1,24 radna mesta tkomo urbane karijere u trajanju od 67 meseci.
Banerjeeov pregled podataka navodi da je veliki broj radnika iz neformalnog sektora, koji su migrirali u grad bio privučeni neformalnim radije
nego formlanim sektorima, dolazeći da rade kao ispomoć u kući, kao radnici na gradilištu ili prodavači. Od onih koji su po dolasku
počeli sa zaposlenjem bez plate, 71% je i očekivao da tako radi. Činjenica da samo mali deo radnika iz neformalnog sektora nastavlja
traziti zaposlenje u formalnom sektoru uzeta je kao dodatni dokaz da migranti dolaze u Delhi isključivo da bi se zaposlili u
neformalnom sektoru.

Radnici koji se doimaj nedovoljno zaposlenima mozda sebe ne smatraju takvima, mozda pretpostavljaju da nemaju mogućnosti da pređu u
moderni sektor, moćda nisu u mogućnosti da ostvare uspešnu potragu za radnim mestima u modernom sektoru tokom zaposlenja u
neformalnom sektrou, te zbog toga ne stvaraju otezavajući pritisak na plate u modernom sektoru, kao što bi se to isprva moglo
pretpostaviti. Ovo bi mogao biti jedan od faktora koji plate u modernom sektoru odrzava znatno većim u poređenju sa neformalnim
sektorom, tokom neodređenih vremenskih perioda, bez obzira na visoko izmerenu nedovoljnu urbanu zaposlenost.
Zaključeno je da je jedan od razloga ovakvog fokusiranja na neformalni sektor nedostatak kontakata radnika iz neformalnog sektora s
formalnim sektorm. Oko dve terćine direktinh učesnika u formalnom sektoru te gotovo jednak broj onih koji se iz neformalnog
prebacuju u formalni sektor, pronašli su zaposlenje putem ličnih kontakata. Ova ogromna vaznost kontakata je uzeta u svrhu
objašnjavanja zašto je oko 43% Banerjeevog uzorka migriralo nakon predloga nekog od kontakata, što ukazuje na to da je informacija s
trzišta rada mogla biti dostupna potencijalnim migrantima, bez njihovog fizičkog prisustva u gradu. Dodatnih 10% uzorka je dogovorila
zaposlenje u gradu prije same migracije.
Naposletku, trajanje perioda nezaposlenosti nakon migracije obično je veoma kratko. U toku jedne sedmice 64% novopristiglih je već bilo
zaposleno pa iako je određeni broj bio nezaposlen duze od toga prosečan period čekanja na prvo radno mesto je samo 17 dana.
Banerjee je takođe otkrio da migranti odrzavaju bliske veze sa svojim ruralnim korenima. Oko tri četvrtine migranata posetilo je sela iz kojih
su došli a oko dve trećine j slalo deo svojih urbanih prihoda što u proseku iznosi 23% prihoda. Ovo ukazuje na to da je briga za celu
porodicu kako se čini pokretačka snagamigracije. To takođe sugeriše da upravo tu lezi izvor brzog protoka informacija o radnim
mestima od urbanih do ruralnih područja.
U drugoj studiji, A.S. Oberai, Pradhan Prasad i M.G. Sardana su istrazivali odrednice migracije u tri drzave u Indiji – Bihar, Kerala i Uttar
Pradesh. Njihovi rezultati su konzistentni s idejama da prije nego što migranti migriraju često imaju istoriju hronične nezaposlenosti,
migriraju samo u slučaju mere očaja te očekuju učešće u neformalnom urbanom sektoru tokom dugog vremenskog perioda. Među
drugim dokazima odrzavanja bliske veze između migranata i njihovih zavičaja otkriveno je i da su novčane doznake znatne, te su
zabelezeni i značajni nivoi profita od migracije.
No, Banerjeeovi fascinanti rezultati ne moraju predstavljati izazov u primeni Harris-Todargov ili bilo kojeg drugog probabilističkog modela
migracije. Umesto toga oni nagoveštavaju da trebaju biti prošireni kako bi usluzili očigledno zajednički tok migracije s krajnjim ciljem
zapošljavanja u neformalnom urbanom sektoru. Kao što Ira Gang i Shubhashis Gangopadhyay primecuju, model je moguće
modifikovati da bi isi obuhvatio ne samo formalni sektor u urbanom prodručju nego i visoko-plazen neformalni sektor, kao i slabo
plaćen sektor. U ovom slučaju ljudi će migrirati zbog potrage ili za poslom u fomralnom sektrou ili za poslom u visoko plaćenom
neformalnom sektoru. Čini se da je to u skladu s dokazima koje je pruzio Banerjee. Pretpostavka koja odrzava osnovu ovih
probabilističkih modela je da plate formalnog urbanog sektora premašuju visinu plaća visoko plaćenog neformalnog sektora, koji s
druge strane premašuje visinu plate u poljoprivredi koja dalje premašuje visinu plate u slabo plaćenom neformalnom sektoru.
Ustvari, kada bi ruralne plate ostale ispod svih mogućnosti u urbanom sektoru, tada bismo bili daleko izvan ravnoteze, te bi moralo
doći do povećane migracije, pre nego što bi se prihodi mogli ujednačiti u svim sektorima. Praktične formulacije Todarovih modela su
zaista samoprimeri opšteg principa: to je da migranti idu tamo gde unapred lčekuju da će im biti bolje ane tamo gde im ide bolje
nakon što to uvide. Osnovna ideja Todarovih modela nije ovisna i konkretnom pogledu na neformalni ili na formalni sektor.

Ideje Odeda Starka o porodičnom korišćenju migracije mogle bi biti dodatak Todarovim modelima i mogle bi se primeniti na neke od
Banerjeeovih rezultata. Po njegovom mišljenju, porodica će poslati svoje članove u različita područja nešto kao strategija širenja
portfolija a kako bi umanjili rizik da porodica ostane bez prihoda. Ovaj pristup je koristan u objašnjavanju promatrane migracije s viših
na slabije plaćena područja, te u područja viših plata no nije neophodno primenjiv za područja s najvišim očekivanim platama.
Osnovna ideja Todarovih modela je i dalje primenjiva no ovaj pristup posmatra porodice radije nego pojedince te naglašava rizik od
averzije. Neke dokaze za ovo je identificirala Anna Paulson u Tajlandu.
BOCVANA
studija o migracisjkom ponašanju koju je prove Robert E.B. Lucas u Bocvani adresirala je date probleme u većini ekonosmki i statistički
sofisticiranih empirijskih studija o migraciji u zemljama u razvoju. Njegov ekonometrični model se sastojao od četiri grupe – za
zapošljavanje, zaradu , internu migraciju, te migraciju u Juznu Afriku. Svaka grupa je procenjivana na osnovu mikroekonmskih podataka
za migrante i nemigrante po individualnim osnovama. U ovom istrazivanju su korišteni veoma detaljni demografski podaci.

Ruralni migranti u Bocvani su se pomeriali u pet urbanih centara, te u susednu Severnu Afriku. Lucas je otkrio da su neprilagođene urbane
zarade mnogo veće od ruralnih – 68% veće za muškarce no da se ove razlike smanjuju kada se uzmu u obzir školovanje i iskustvo.

Lucasovi rezultati potvrđuju da što su veća očekivanja zarade i što je veća procenjena verovatnoća zapošljavnja pri preseljenju u urbano
središte to je veća verovatnoća migracije te osobe. Također što su veće procenjene plate i verovatnoća zapošljavanja neke osobe u
njenom ili njegovom radnom selu to je verovatnoća migracije manja. Dobiejni rezultat je bio veoma otporan – nije bio osetljiv u
odnosu na posmatrane pod-grupe ili na način uzimanja različitih faktora u obzir – te je statistički značajan. On predstavlja jasan dokaz
koji ide u prilog Toarovoj prvobitnoj hipotezi.

Štaviše, Lucas je procenio da bi na osnovu trenutnih razlika u prihodu, stvaranje jednog radnog mesta u urbanom centru dovelo više od
jednog migranta iz ruralnog područja, čime se potvruđuje Harris-Todarov učinak. Zaključeno je i da se zarada značajno uvećava s
duzinom vremena tokom kojeg je migrant prisutan u urbanom centru, uz nepromenjive konstante obrazovanja i starosti. No razlog je
zbog povećanja stope prihoda pre nego u verovatnoći zapošljavanja u modernom sektrou.

Gledano zajedno najbolje provedene studije o urbanizaciji potvrđuju vrednost probabilisitičkih modela migracije kao odgovarajućeg mesta
za početak trazenja objašnjenja ruralno-urbane migracije u zemljama u razvoju. No, ove studije podvlače potrebu proširenja ovih
objašnjenja o migracij uzimajući u obzir da u današnje vreme dosta ljudi migrira da bi učestvovalo u neformalnom radije nego u
formalnom urbanom sektoru, te da se radnici mogu suočiti sa spektrom različitih rizika u različitim okolnostima.