FRIDRIH NIČE (1844-1900)

BIOGRAFIJA
Bio je poljskog porekla. Izvorno njegovo prezime je Nicki, ali je
zbog protestantske veroispovesti morao da napusti teritoriju
Nemačke i da se preseli u Prusku. Od svoje četvrte godine živeo
je u ženskom društvu, što na njega ostavlja negativne
posledice, a život okončava pomračenog uma, kao i njegov
otac. Ničea je odlikovala neobična osetljivost i to u dvostrukom
smislu. Za razliku od nemačkih filozofa umeo je da prepozna
neke fenomene, da ih percipira i protumaci, a sa druge strane
bio je vrlo osetljiva osoba što ga je verovatno dovelo do stanja
pomračenosti uma.
 BIOGRAFIJA
Studirao je filologiju i bio je brilijantan student, vrlo brzo je
nadmašio svoje profesore i nalazio je nove puteve za
tumačenje onoga što su profesori govorili. Ničeova nadarenost
je vrlo rano uočena, tako da je on i pre nego što je doktorirao,
u svojoj dvadeset i petoj godini izabran za profesora, što je
neviđen presedan u istoriji nemačkih akademskih krugova.
Doktorirao je sa delom "HOMER i KLASIČNA TELEOLOGIJA".
Niče predstavlja neku vrstu autsajdera u filozofiji, nije imao
temeljno obrazovanje iz filozofije, ali je pokazivao neobičnu
sposobnost percipiranja određenih filozofskih problema. Pod
uticajem Ničea bili su Ril, Tard, Derida i Fuko.
 BIOGRAFIJA
Niče je jedan od filozofa koji se svrstava voluntaristički pravac u
filozofiji koji je, inače, osnovao Šopenhauer, a koji je Niče svojski
doradio i na najbolji način prezentovao. Zastupao je dosta
radikalno shvatanje, u kojem je ostao usamljen, a kao i
Šopenhauer i Niče je to neprihvatanje teško podnosio. Njegova
pozicija bila je delo njega samoga. Pored naturalizma njegova
pozicija bi se mogla nazvati i vitalizam, odnosno voluntarizam.

Niče je bio svedok da nauka ubrzano menja i lice zemlje i

poglede ljudi. U ovom periodu zapravo počinje da se rađa
savremeni svet, sa filmom, štampom, masovnim medijima,
novom arhitekturom.
 SMRT BOGA
Prva velika tema Ničeove filozofije je smrt boga. Martn Buber
jednom je utvrdio da je ta Ničeova teza zaključna reč metafizike i
označio je krajnom situacijom veka u kojoj se kriza savremenosti
oglašava u svojoj poslednjoj oštrini. Eugen Bizer smatra da Niče ni
sa jednom rečju nije tako potresao naše vreme, kao što je to
učinio s rečenicom „bog je mrtav“, ali isto tako ni sa jednom nije
izazvao ni toliko nerazumevanja.
Niče ne tvrdi da nema boga, on čak ni ne kaže: ja ne verujem u
boga; on se ne ograničava ni na psihološko tvrđenje neverstva, niti
pokušava dokazati nepostojanost božijeg bića iz mehaničko-
prirodnih, materijalističkih pozicija. On samo kaže: bog je danas
mrtav, i ta tvrdnja je samo stanje savremene duhovne situacije
vremena.
 SMRT BOGA
Niče se zapravo pita: Zašto je umro bog? Uzrok smrti boga se
može pronaći u samom hrišćanstvu jer je ono upropastilo sve
istine u kojima je pre njegove pojave živeo čovek, a pre svega
tragičnu istinu predsokratovke Grčke. Hrišćanstvo je umesto tog
punog, ekstatičnog života u kome su mnogi bogovi bili poput
ljudi stavio sama razmišljanja apstraktnog boga, moralni red
sveta, besmrtnost, greh, milost, iskupljenje. Zbog toga je za
Ničea hrišćanstvo „forma raspada starog sveta“, a ujedno i
„najfatalnija laž“ koja najviše zavodi, pa zato mrzi hrišćanstvo
„smrtnom mržnjom“, a hrišćane bi „strpao u ludnicu“.
SMRT BOGA

„Nazivam hrišćanstvo
velikim prokletstvom,
velikom unutrašnjim
propadanjem, velikim
instrumentom osvete
kojem ni jedno sredstvo
nije dovoljno otrovno,
potajno, podzemno,
maleno. Nazivam
hrišćanstvo besmrtnom
sramotom čovečanstva“.
 SMRT BOGA

Po Ničeu u hrišćanstvu postoji i čitava škola koja pripisuje

sredstva za što uspešnije zaluđivanje i zavođenje do vere: treba
zauzeti sfere odakle bi mogao doći otpor- filozofiju i mudrost,
treba odbaciti nepoverenje, opreznost, ne može se stalno
kritikovati, ipak u nešto treba verovati, prihvatiti kao "sigurno i
sveto". Niče kritikuje hrišćanstvo jer smatra da je osporio druge
stvari- uništio veliki Rim, onemogućio razna prirodna
istraživanja, zapostavlja uspehe islama, čak i renesansu,
krivicom Lutera, učinio suvišnom, bespotrebnom.
 SMRT BOGA

Za Ničea jedino sam Isus nije zapravo predmet kritike. Smrt

hrišćanskog boga kao i čitavog prvog dela Zaratustre (persijski
filozof i prorok) bila je tema Ničeovog dela. Zaratustra ne tvrdi
smrt politeističkog boga (iz vremena kada su bogovi imali
ljudsku slabost), već večnog boga. Smrt boga je ujedno
završetak priče u kojoj je pravi svet postao bajka i u kojem je
čovek bio otuđen u onom nečovečnom i nadčovečnom. Smrt
boga za Ničea nije čin divljeg, nesputanog buntovništva, već
posledica, a ujedno i negacija ljudskog samootuđenja u
hrišćanstvu, metafizici i moralu, akt samospoznaje. U tom
smislu je delovao izuzetno snažno na čitave generacije
književnika i filozofa.
 SMRT BOGA

Smrt boga definitivno negira i hrišćansko učenje o zagrobnom

životu. Istina onog zagrobnog života je čovek, bolesni, slabi,
umorni čovek, ali čovek koji još ipak nije do kraja uništen jer još
radije hoće ništa, nego ništa da neće. On radije sledi iluziju o
zagrobnm životu nego da prizna svoju prazninu, svoje potpuno
nehtenje. Hrišćanstvo se obraća umornim dušama, ali i oni
najjači imaju svoje umorne trenutke. Hrišćanstvo zato želi da
slomi i jake, obeshrabri njihovu hrabrost, iskoristiti njihove loše
trenutke, slabosti. Hrišćanstvo nastupa kada smo do grla
zatrovani i onda počinjemo verovati natčulnim istinama i
vodimo se ka sferi neokaljanog, netaknutog, čistog duha.
 SMRT BOGA

Ali prava istina čoveka nije duh, kao što misli hrišćanstvo, već
telo. Telo nije zamišljeno kao fiziološki organizam, već je ono
kao simptom i simbol čulno-misaonog ponašanja čoveka. Duh
je nasuprot tome samo oružje i igračka takvog tela. Niče
identifikuje telo s dubljim zbivanjem čoveka, s njegovom
pravom osobnošću, vlastitošću. U telu je Niče spoznao slepi,
nepoznati um koji je mudriji od našeg uma.
 SMRT BOGA

Ali zašto je umro bog? Ima li njegova smrt uticaj na

prevrednovanje svih vrednosti ljudskog života? Kako da čovek
podnese odgovornost te smrti, kako da je izdrži?
 SMRT BOGA
Bog je umro da bi mogao živeti čovek. Čovek koji nema snage da
poniženje pretvori u moć vladanja, ne može da prihvati smrt
boga. Religija je vekovima ponižavala čoveka i ubeđivala o
njegovoj nemoći, o daru koji prima s nebesa i tako uništavala u
njemu prave ljudske vladalačke snage. Niče postavlja dilemu da
li će vladati bog ili čovek. Dostojevski kaže da ako bog postoji mi
ne možemo ništa protiv njegove volje, a ako ga nema, onda je
potpuna volja moja i dužan sam da je obavim. Prema Kirilu je
apsurd “spoznati da nema boga, a ne spoznati da se u istom
času sam postaje bog”. Njegovo racionalno pitanje je da li
uopšte postoji bog. Pianje ostaje otvoreno.
 SMRT BOGA

Po Ničeu Bog je umro i zbog toga čovek mora da vlada. Volja za

moć, druga velika tema Ničeove filozofije neposrena je i smatra
da bog ne bi mogao umreti da ga na to nije prisilila čovekova
volja za moć. Zaratustra, u ovom slučaju sam Niče, smatra kako
jak čovek koji poseduje volju za moć zamenjuje umrlog boga.
Bogovi sada više ne postoje i hrišćanski bog je umro. Sada
nastupa era čoveka: realna, telesna, životna volja za moć
trijumfuje nad umrlom i beživotnom trascedencijom. Sa
činjenicom da je bog mrtav otpočinje prevrednovanje dosada
najviših vrednosti. Čovek sam prelazi tim činjenicama u drugu
istoriju, koja je ušla jer se u njoj iskušava i preuzima princip
svega vrednovanja, volju za moć, bit svega bivstvujućeg.
FRIDRIH NIČE