Desanka Maksimović

Život i djelo
Desanka Maksimović (1898-1993), rođena je 1898. u selu Rabrovica, kod
Valjeva. Gotovo čitav dvadeseti vijek trajalo je životno putovanje i stvaranje
Desanke Maksimović. Počela je u Rabrovici i kao učiteljsko dijete prenešena
je u Brankovinu, a zatim nastavlja školovanje u Valjevu i Beogradu. Desanka
Maksimović je radila kao profesor u Dubrovniku, Obrenovcu i Beogradu,
preživjela je Prvi i Drugi svjetski rat, te je putovala po mnogim krajevima
Srbije i Jugoslavije, a stizala je i na kontinente Amerike, Azije i Australije. Za
to vrijeme pisala je i objavljivala poeziju, prozu i putopise i prevodila poeziju
na srpski jezik sa 25 stranih evropskih jezika. Umrla je u Beogradu
11.02.1993. Sahranjena je u Brankovini, Valjevo.
„...Nisam se nikada pitala zašto pišem, kao što se čovjek
ne pita zašto gleda ili zašto korača. Nešto iznutra me
gonilo da to činim. Pišem jer to čini zadovoljstvo najpre
meni, a kad čujem da ga pruža drugome, radujem se.“ Desanka Maksimović
 STREPNJA

Ne, nemoj mi prići!Hoću izdaleka

Da volim i želim oka tvoja dva.
Jer sreća je lijepa samo dok se ćeka,
Dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima više draži

Ova slatka strepnja, čekanje i strah.
Sve je mnogo ljepše do ondje dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići! Našto to i čemu?

Izdaleka samo sve ko zvijezda sja;
Izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek mi ne priđu oka tvoja dva.
 SREĆA
Govorila je da se
najprijatnije Ne mjerim više vrijeme na
sate,
osjeća u učionici Ni po sunčevom vrelom hodu
Dan mi je kad njegove se oči
među đacima, u vrate
biblioteci među i noć kad ponovo od mene
odu.
knjigama i Ne mjerim više sreću
smjehom,
čitaocima, ni time da li je njegova čežnja
šetajući u prirodi i od moje jača
Sreća je meni kad bolno
u svojoj radnoj ćutim s njime
i kad nam srca biju ritmom
sobi zapisuje kada plača.
Nije mi žao što će život vode
čita i svoje pjesme
odnijeti
i zapažanja. i kaplju mora življenja.
Sad neka mladost i sve neka
ode,
on je stao kraj mene pun
Desanka Maksimović ( u sredini) u prirodi sa svojim učenicama
divljenja.
Desanka Maksimović sa suprugom Sergejem
 Po rastanku
Zavole bela mirisna ruža crni bodljikavi trn.
Ti ne veruješ meni, je li ,dragi,da je ruža zavolela
trn?
I kada mu ona u jednu bisernu zoru reče kako ga
voli,
on se grohotom i prezrivo nasmeja.
Ti ne vjeruješ meni, je li, dragi,da se je trn
prezrivo nasmejao?
A kada jednoga dana neko htede uzbrati belu
mirisnu ružu
trn mu izbode ruke.
Ti ne veruješ meni , je li, dragi,da mu je trn izbo
ruke.
OPOMENA
Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
Ne ostavljaj me nikad samu
Kad neko svira.
Mogu mi se učiniti
Duboke i meke
Oči neko
Sasvim obične.
Može mi se učiniti
Da tonem u zvuke
Pa ću ruke
Svakom pružiti.
Može mi se učiniti
Lepo i slatko
Voleti kratko
Za jedan dan.
Ili mogu kome reći u
tome času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
Koliko te volim.
O, ne ostavljaj me nikad samu
Kad neko svira.