DOMAĆA POEZIJA

Vesna Parun (1922-2010)

DA SI BLIZU
Da si blizu,
naslonila bih čelo na tvoj štap
i nasmiješena ovila bih ruke
oko tvojih koljena.

Ali nisi blizu

i moja ljubav za tobom nespokojna
ne može da usne ni u noćnoj travi
ni na valu morskom,
ni na ljiljanima.

Da si blizu.
Da si barem tako nestalno blizu
kao kišni oblak nad izgubljenom kućom
u dolini.
Kao nad morem surim krik galeba
što odlijeće pred dolazak oluje
u večer punu briga.

O da si barem tako tužno blizu

kao cvijet što spava zatvorenih očiju
pod bijelim pokrovom snijega
u tišini kamenih šuma,
čekajući proljeće.

Da si blizu, o moj hladni cvijete.

Samo jednom kretnjom da si blizu
neveselim vrtovima mojim
što već sahnu,
klonuli od bdijenja.

Ali, noć je i svijet je daleko

a ja ne znam mir tvoj.
Ptice moje s tvojih su grana sašle.
I sjaj zore iz mojih zjena
odlazi zauvijek
u uvrijeđenu zemlju zaborava
u kojoj je neznano ime ljubavi.

TI KOJA IMAŠ NEVINIJE RUKE

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih
i koja si mudra kao bezbrižnost.
Ti koja umiješ s njegova čela čitati
bolje od mene njegovu samoću,
i koja otklanjaš spore sjenke
kolebanja s njegova lica
kao što proljetni vjetar otklanja
sjene oblaka koje plove nad brijegom.

Ako tvoj zagrljaj hrabri srce

i tvoja bedra zaustavljaju bol,
ako je tvoje ime počinak
njegovim mislima, i tvoje grlo
hladovina njegovu ležaju,
i noć tvojega glasa voćnjak
još nedodirnut olujama.

Onda ostani pokraj njega

i budi pobožnija od sviju
koje su ga ljubile prije tebe.
Boj se jeka što se približuju
nedužnim posteljama ljubavi.
I blaga budi njegovu snu
pod nevidljivom planinom
na rubu mora koje huči.

Šeći njegovim žalom. Neka te susreću

ožalošćene pliskavice.
Tumaraj njegovom šumom. Prijazni gušteri
neće ti učiniti zla.
I žedne zmije koje ja ukrotih
pred tobom biti će ponizne.

Neka ti pjevaju ptice koje ja ogrijah

u noćima oštrih mrazova.
Neka te miluje dječak kojega zaštitih
od uhoda na pustom drumu.
Neka ti miriše cvijeće koje ja zalivah
svojim suzama.

Ja ne dočekah naljepše doba

njegove muškosti. Njegovu plodnost
ne primih u svoja njedra
koja su pustošili pogledi
goniča stoke na sajmovima
i pohlepnih razbojnika.

Ja neću nikad voditi za ruku

njegovu djecu. I priče
koje za njih davno pripremih
možda ću ispričati plačući
malim ubogim medvjedima
ostavljenim u crnoj šumi.

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,

budi blaga njegovu snu
koji je ostao bezazlen.
Ali mi dopusti da vidim
njegovo lice, dok na njega budu
silazile nepoznate godine.
I reci mi katkad nešto o njemu,
da ne moram pitati strance
koji mi se čude, i susjede
koji žale moju strpljivost.

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,

ostani kraj njegova uzglavlja
i budi blaga njegovu snu.

DOM NA CESTI
Ležah u prašini kraj ceste.
Niti vidjeh njegovo lice
niti on vidje lice moje.

Zvijezde sišle su, i zrak bijaše plav.

Niti vidjeh njegove ruke
niti on vidje ruke moje.
Istok postade kao limun zelen.
Zbog ptice jedne otvorih oči.

Tada doznah koga sam ljubila

čitav život.
Tada on dozna kome je ruke
grlio uboge.

I uze čovjek zavežljaj, i krenu

plačući u svoj dom.
A dom je njegov prašina na cesti
kao i moj dom.

VEČERNJA ZVJEZDA
Nisko na nebu večernja zvijezda sja.
Još žamor ljeta u dolini traje.
Noć je, a mi idemo pustim krajem
žar prolaznosti obasjava naš put.

Kako je šutljivo more u daljini!

Beskrajnost njegova je samotna.
Tu blizu negdje u travama pognutim
glas zrikavca tužit ne prestaje.

Noć je, a mi idemo golim krajem.

Mladost naša zalazi za planinu.
Gasne zvijezda. Planina rastuć sja.
U tišini nestaje naš put.

RIJEKA I MORE
On je rijeka a ja sam more.
Njegov je nemir naglost voda
Koje raspasuju travu. ja ih slusam
Kako huce u tijesnom koritu
Probijajuc se kroz duboki kanjon
Snagom od koje sustaje moja blagost.

Ja sam nestrpljivo more. on je rijeka.

Njegove ladje nisu moje ladje.
Njegove ptice nisu moje ptice.
Ali njegovim ladjama ja sam sidriste
Gjde je dopusteno sjesti uz vatru
I smijesiti se jednoj prici
Zbog koje se zaboravlja smionost.
Njegovim pticama ja sam klisura
Koja ih sakriva u svoje stijene
Misleci da ih otimlje oceanu.

On je prispjela rijeka. ja sam more.

Moje obale postaju njegove obale.
Moje oluje postaju njegovo uzglavlje.
Moja beskrajnost postaje njegov mir.

Jovan Dučić

PESMA ŽENI
Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna
Moja reč u šumu; moj korak, i bludnja;
Samo si lepota koliko si tajna;
I samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka –

Jer je san o sreći viši nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost; neka
Tvoja sen i eho budu sve što seća.
Srce ima povest u suzi što leva;

U velikom bolu ljubav svoju metu;

Istina je samo što duša prosneva;
Poljubac je susret najveći na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,

Tvoj je plašt sunčani od mog sna ispreden;
Ti beše misao moja očarana;
Simbol svih taština porazan i leden,

A ti ne postojiš nit si postojala;

Rođena u mojoj tišini i čami,
Na suncu mog srca ti si samo sjala:
Jer sve što ljubimo stvorili smo sami.
Ipak je jedno nepobitno: nema prijateljstva bez srodnosti među dušama. Ne vezuju se ljudi
samo zajednicom osećanja i ideja, nego i zajednicom ukusa i navika. Naš prijatelj je pomoćnik u
svim namerama i naš pratilac u svim našim kretanjima. Ali otkud dolazi blaženstvo i duše i tela
posle jednog sata provedenog s iskrenim prijateljem. To je najveća radost čula i misli;
produženje i povećanje sebe; svoj eho i svoj odblesak; svoje drugo ja, koje opija i ohrabruje za
sve mogućno i nemogućno.

Sva je tragedija čovekova u tome, roditi se i proći kroz sav život, a ostati do kraja veka slep za
najveće istine života.

Prava sreća čovjekova biće ako postigne svoje oslobođenje od drugih ljudi;
a osloboditi se, to je najprije odvojiti svoju sudbinu od presije tuđih primjera, dajući svom životu
pečat svoje sopstvene prirode i svojih ukusa.

Vesna Krmpotić

108 x 108

Iako je bez granica nebo,

ptica je u njemu bezgranično svoja.

Priđi sebi kao milijun svijeća

jednomu plamenu.

Stvarnost je prenezamisliva,
prenestvarna, preneukrotiva;
a Tvorac joj je ljubav.

Kad svi postanu Mi,

neće biti ničega što nije Jedan nasmijan lik
u šest milijardi ogledala.

Nema ničega osim Mene.

To sam Ja što sanjam Sebe.
To sam Ja što se budim u Sebi.
To sam Ja što se igram sa Sobom.
I to je sve.

PISMO MLADOG PJESNIKA

Evo me, iz početka da krenem. Bez sjećanja, bez lika.

U godine zalazim, posne i zrele, jer Zrelost je sve.
Iza moga Krećem ni zareza, ni uskličnika.
No dobro, mili moj... Samo neka se gre.

Otići ću. Ni vitak, ni sa srebrnim lukom. Isti.

Čak i ne poželiv da tamo drugi plodovi zru.
Ne tražim ni put da bude onaj čisti
na kojem od mene bolji i hrabriji mru.

Ovako je svima: novembar, studen, i pad.

Samo što ponekad bolje je, ili gore
da od sitosti tuđe izgradi svoju glad.
Meni je dosta. Odoh. Uplakane zatvaram prozore

i naspram vatrice sjedam – što znači da već idem:

Eno se stepa, i Josif, Petrograd smješka drag.
Ko dana svakog, dakle, idem. Semper idem.
Konjanik iz pjesme na stazi kraj kuće ostavlja trag.

DAJ MI TO ŠTO MI DAJEŠ

Daj mi to što mi daješ.

I daj mi ono što ćeš mi dati.
I ne usliši ako te ikad molim
Nešto treće.

A ne zaboravi dati snagu

Da primim sve to što mi daješ;
Da ne odbijem što ćeš mi dati,
Ne zaištem što ne ćeš dati.

DAN SEDMI
Sastavila sam te kao pjesmu
od simbola,
i sada ne znam što značiš.

Jedino što spoznah

jedino što ljubljah
bijaše moj napor da te stvorim.
Danas
stojiš predamnom tuđ i dalek
u meni svršen, u sebi započet.
O što sam ono htjela tobom reći?
MJERENJE I VAGA
Tvoji su danovi zdjelice vage,
u kojima me odmjeruješ dan i noć.
Mučiš se da izjednačiš San i Javu,
ali ne znaš da oni neprestano mijenjaju svoju težinu,
neumorni, kao da mjere tvoju upornost.

Zar ti nisam teška, dragi?

Odloži na čas vagu
i uzmi me golim rukama.
Neka nas slobodno njiše
talas krasnog nesuglasja,
talas koji nas je stvorio.
PJESMA O MOJOJ LJUBAVI
Da ne bih vidjela besciljnost svoje ljubavi
ja kažem: želim tebe.
Ali ja ne želim tebe,
ja želim da te želim.

Učini što hoćeš, budi što hoćeš,

samo mi daj da ti sve svoje dam.
Ti si u meni a nisi u sebi:
O ljubavi bez cilja, bez razloga, bez kraja.

I kad te grlim, vidim: ne grlim te,

nego grlim ljubav, želju svoju.
Volim te, jer je lakše voljeti nego ne voljeti,
volim te jer tako brže nestajem.
PJESMA TVOM TIJELU
Tvoje tijelo je modri glas rijeke
što sakriven u dubini teče.
A ja sam putnik što silazi k njemu,
umoran i žeda.
Tvoje Tijelo šumi kao obećana zemlja
u koju me dug i prašan dan vodi.
Kada se umijem, kada se napijem,
leći ću uza nj i vedro ostariti.

Ali pred mojim prstima Ono se razmiće

i propušta me žednu na drugu stranu.
Modri glasu, ti ne znaš da ova žeđa
mene mladom čini,
Ti ne znaš da je ona stvorila i Tebe
po obličju svome.
POHVALA NIČEMU
Tako mi prija što nema ničega.
Što se događa zračno ništa.
Što sa tjemena svakoga brijega
slika je ista.

Zuj kolobara baš mi odgovara,

jer se vidno širi u nečuj.
Do gluhosti sluh me nagovara
na pohod riječju.

Tako je dobro kad nešto splasne

i svane lice ništoće jasne.
Poćudno je kad besput i cesta
zamrse mjesta.

Djelatno je kad misao stane,

kad se stoljeća smaknu u dane.
Sa stanovišta svakog lista
jesen je ista.
TAJ VAL, TAJ ČOVEK
Jedan val negdje na pucini
moj je.
Jedan covjek negdje u svjetini
moj je.
Koji je, ne znam, taj val, taj covjek
ali:
NIKADA val koji me upravo nosi,
NIKADA covjek kome sam ruke pruzila.
SVUDA SAM TE TRAŽILA
Svuda sam te tražila.
Osim u svom srcu.
Sve sam bila
Osim Tebe.

Potonule lađe su me vozile,

Zmajske su me spilje zatvarale,
Mutne su me vode ispijale.
Mislila sam, to je cijena za Tebe.
Nisam znala da se Ti poklanjaš onome
Tko zna da ne može platiti.

Svuda sam te tražila,

A ti si već bio nađen.
Sanjala sam da Te osvojim
Svojim stradanjem,
Da Te zaslužim dugim hodočašćem:
Nisam te htjela bez plaće i truda.

Nisam znala da se ti poklanjaš onome

Tko zna da nema takvog stradanja
Kojim će te zaslužiti.
Mariana Kunbar Selma
Nema ništa jače od onih koji čekaju
Onih koji znaju da stisnu srce
I padaju bezglasno, tiho ...
Nema ništa jače od onih koji čekaju
A izgubili su sve satove i vreme
Onih koji ono što čekaju u sebi nose
Tvrdoglavom nadom životu prkose
I znaju da ljubav nije samo ljubiti
Njegova je iskra i veća i večna
Njih istrajnost u ljubavi drži ...
Ne postoji niko izdržljiviji
Od onih koji čekaju
Koji ne gube nadu
Ne znaju za nestrpljivost
Onih čiji dan umire s ranim jutrom
Čije su noći jedina istina
Koji beskonačnost očima hrane...
Nema ništa jače od onih koji čekaju
I ne broje godine
ni dane
Kojima nisu važni znakovi pored puta
Jer, njihovo srce nikad ne zaluta sa staze čekanja
Njima okrajak ništa ne znači, niti im ga srce poželi
Kao cvetovi u vazi , još su živi i imaju boje
Izmedju očiju i srca znaju da se ti dani životu broje
I znaju da čekanje nema ime
Tako živ umreš i nema te ...
Nema ništa jače od onih koji čekaju i znaju sve
I ništa tvrdoglavije od njihove nade
Da to što čekaju jednoga dana
Doći će !

Goran Tadić

ZAŽMURI
Zažmuri.
Izvan tebe nema ničeg lepog, kao u tebi.
Samo zažmuri i želi...
Sve ostalo je moja želja da ti ispunim želju...
Nauči da želiš tako da ti se čini
da neću umeti da ispunim željeno,
pa da se iznenadiš kad shvatiš
da moraš želeti više da bi me sustigla...
Ponekad proviri, da proveriš jesam li stvaran,
nasmeši se, što si šašava, pa si posumnjala.
Zažmuri. Nije mi mesto pod tvojim kapcima,
već na tvojoj koži, jer je pod njom postalo tesno.
Zažmuri. Ja sam tu da osetim šta vidiš dok žmuriš,
da prepišem iz tebe i zapišem po tebi stihove iz sebe,
inspirisane mojom željom da ti želju ispunim.
Lepa si, al’ lepša si kada želiš
da budemo lepi, pa se pore otvore,
da kroz moje iz tvojih, u tvoje kroz moje
prođe ovaj trenutak večnosti,
podešen da kasni jedan svetlosni bljesak,
taman toliko, koliko je potrebno
da progledaš dok žmuriš.

TREBAĆEŠ MI U STAROSTI

Trebaćeš mi u starosti, kad budem gunđao,

jer ne znam gde su mi naočare,
da kažeš: eto ti ih na nosu, bleso matora.
Tako bi ti i srce još uvek tražio,
da nije bilo mene
da kažem da je na svom mestu.

Trebaćeš mi u starosti,
da te se sa radošću sećamo,
umesto da te se sećam sa tugom.

Trebaćeš mi u starosti, da te opomenem

kad kažeš: eee, kad se setim kakva sam bila,
da ne smeš tako govoriti u mom prisustvu,
jer si mi lepša no ikada.

Trebaćeš mi u starosti, da joj se rugamo

kada nas pita gde nam je bila mladost.
Trebaćeš mi u starosti, kad izlapim,
da kažeš: bolje mozak, nego srce.

Trebaćeš mi u starosti,
da ne dopustiš da ostarimo.

Trebaćeš mi u starosti, da kažeš:

a rekao si da me ne možeš voleti jače.

Trebaćeš mi u starosti, da me grdiš

što tvrdim da doktori nemaju pojma
i ne pijem lekove,
jer si ti najbolji lek za moje srce.

Trebaćeš mi u starosti,
da me izbaciš iz kuhinje, kad praviš kolače:
strpi se, gori si od deteta.
Trebaćeš mi u starosti,
kao što mi trebaš sada, ali mnogo više.

Trebaćeš mi u starosti, da me pitaš:

nije ti valjda opet do toga,
a ja da kažem: meni je uvek do tebe.

Trebaćeš mi u starosti, da kažeš: izvini što sam vikala,

a ja da te tešim: nisam te ni shvatio ozbiljno.

Trebaćeš mi u starosti, kad me zoveš deda,

da kažem: reci, pile moje malo, pirgavo.

Trebaćeš mi u starosti,
da te volim
i kada me starost napusti.

NE KAŽEM TEBI, MILA

Dušo moja... Ne kažem tebi, mila,
pokušavam svoju dušu da dozovem,
da sednemo i porazgovaramo,
kao da smo odrasli, kao da nam nije ništa,
kao da se nismo rastajali,
da je pitam da li se umorila od umora,
da li mi zamera, ili će mi reći hvala,
što sam joj tebe priredio.
Srce moje... Ne kažem tebi, mila,
ponekad srce nazovem tvojim imenom,
da ne misli, sada kada mi ne treba,
da sam ga zaboravio.
Kako da ga, nakon tebe, zaboravim?
Srećo moja... Ne kažem tebi, mila,
prizivam prošlo vreme sa četiri lista,
tek da proverim jesam li sanjao
to što sam sa tobom doživeo.
Ljubavi moja... Ne kažem tebi, mila,
već osećanju, koje mi ne dâ da ne osećam,
tera me da živim i kad mi se ne živi
i da tragam za odgovorom na pitanje
za kojim još uvek bezuspešno tragam.
Živote moj... Tebi kažem, mila.

TVOJE MISLI U MOJOJ GLAVI

Badava branim sebi da mislim na tebe,
kad ne mogu tebi zabraniti
da se misliš u mojoj glavi
i to naglas,
pa čujem kako gunđaš
da bi mi, da mi nije tebe,
glava bila prazna,
o srcu da ne govorimo.
Zvocaš, jer sam nezahvalan
što si mi život produžila,
pretiš da ću videti svog đavola,
ako se usudim da umrem dok mi to ne dozvoliš,
čudiš se kako uopšte uspem bilo šta da smislim
u tom mom haosu neprovetrenih misli,
svađaš se kad kažem da treba da odeš,
kažeš da si rešila da budem tvoj,
a ti kad rešiš onda je to tako,
svidelo mi se, ili ne.
Ne živi mi se,
a tebi se baš u mojoj glavi živi
i svaki čas zapitkuješ šta si ti meni,
da li te volim i gde ćemo živeti,
pa mi se ponekad čini da ću od tebe
i tvojih misli u mojoj glavi poludeti,
a ni ti u mojoj nećeš bolje proći
i već vidim kroz pola veka ludog starca
kako od još luđe starice
traži dozvolu da umre,
a ona kaže sad možeš,
ali nakon što odgovoriš
na pitanja: šta sam ja tebi,
da li me voliš
i da li ti je sa mnom život bio lep.

AKO ME DO JUTRA NEMA

Ako me do jutra nema,

to znači da me nema i da me neće biti,
jer si tako odlučila, jer tako možeš, ili moraš,
jer ti nije više važno da l’ me ima,
jer znaš nešto o meni što ja ne znam,
pa ti je lakše da odlučiš da me nema.
 
Od tvojih misli zavisi
šta će sa mnom biti,
izvan njih ne znam šta bih.
Seti se da me nije bilo
dok nisi mislila na mene.
Oboje smo jedva dočekali
nečije misli o nama,
jedva dočekali da budemo nečiji,
da neko bude naš,
radovali se što si to baš ti
i što sam to baš ja.
 
Ako me do jutra nema, nema me.
Biće prazno, ali neću nedostajati,
jer ako noćas bez mene možeš,
moći ćeš bez mene zauvek.
Proći će noći i noći, snovi i snovi,
a onda će se sasvim slučajno
neko umesto mene roditi u tebi
i umesto mene živeti moj život.
Ako me do jutra nema,
nije me ni bilo.

Kad prođe, ako prođe ovo nevešto iščekivanje zaborava,

imaću hrabrosti i snage da slušam tvoj glas dok žmurim.
Kad prođe, ako prođe ovo besmisleno ignorisanje nedostajanja
svega što je nekad bilo zauvek tvoje, zauvek moje, zauvek naše,
moći ću u oči da pogledam sitnice od kojih sada sklanjam pogled,
jer još uvek imaju tvoj oblik, miris, dušu, ime...
Kad prođe, mada ne bi smelo, jer ako prođe nije ni bilo,
ponovo ću te voleti onako kako se jedino ti voliš,
ali tada bez straha od budućnosti, jer je neće biti
i bez straha od prošlosti, koja je jedino zbog tebe vredna sećanja.
Kad prođem, a moram proći, jer čitavog života čekam da prođem,
plamičak nad mojim uzglavljem biće svetionik dušama
koje je neko, kao ti moju, pronašao, pa izgubio
i sve će biti dobro kad prođe, ako prođe ovo što ne prolazi, a boli.

Nepoznati autor

Bio sam mnogo stariji od nje

Stid me je i da vam kažem koliko.
Svaki put kada bi mi otvorila vrata svog stana
Onako u pidžami, sa punđom na glavi
I nenašminkanog lica
Pomislio sam
’’Bože, ona je devojčica’’.
Prolazio sam sa njom kroz sva ona dela
Svetske književnosti
Koja je čitala na fakultetu.
Nismo pričali o ljudima iz okoline
Ni o našem nemirnom gradu
Ni o stvarnosti.
’’Ogovarao’’ sam Karenjinu
Dok ju je ona branila
Zajedno smo sudili Raskoljnikovu
Istim žarom i gorčinom..
Nisam znao
Vidi li u meni očinsku figuru
Ili srodnu dušu.
Nikad nisam uspeo da je dokučim do kraja.
Budila je u meni mladost
Želju za životom
Jer, ja i jesam bio
Mlad čovek zatočen u telu odraslog muškarca.
Posle toliko decenija
Opet sam pisao prstima po zamagljenim prozorima
I radovao se prvom snegu
I bivao opčinjen njenim trepavicama.
Njena mekana koža podsećala me je
Na njene krhke godine.
Još uvek je bila žustra, glasna, tvrdoglava
Buntovna prema životu
Tek je prevalila dvadesetu.
Još uvek joj je bila fora da se popne na prste i iskrivi mi šešir.
Nasmejavala me njena bezbrižna, rasejana mladost.
Nosili smo duge kapute
I pričali o piscima i novinarima
Koji su dobijali Pulicerove nagrade.
Gledali umetničke performanse
I plakali na delo Marine Abramović.
Slušao sam njene ideale
I bio pomalo ljubomoran na njih
Zbog ludačke strasti
S kojom je pričala o njima.
Nije mi bila teška
Kao što sam znao da je teška svim tim momcima
Za mene dečacima
Koji su njena generacija.
Volela je da se šminka i da izgleda starije
Približnije meni.
Pratila me na velikim događajima
I dodelama nagrada
Kao prijateljica.
Nosili smo crna odela
Oboje
Oštrog kroja
Sa kravatama.
Vezali bismo strogi, niski rep.
Oboje sa dugim kosama
Njena smeđa
Moja proseda…
Bila je luda
I ja sam bio lud
Za njom.
Toliko me je provocirala
Toliko mi je dolazila i izmicala
Ne zadržavajući se dugo
Ni u dolasku ni u odlasku
Volela je da je slušam
Znala je da ja kao odrastao
Stariji, zreo i ostvaren čovek
Neću gledati sa podsmehom
Na njena pitanja o smislu života
Na pitanja o sopstvenom egu
Pa čak ni na ona o modi, o minimalizmu, i parfemima.
Duše su nam se razumele
A vreme nas je u ogledalu
Svakog dana podsećalo
Koliko smo udaljeni jedno od drugog.
Tad sam se pitao
Prvi put
Šta je to vreme?
I kakvog smisla ono ima uopšte?
Posula je svoju magiju svuda po mom životu
Po peškirima kojim sam brisao njenu kožu od viskija
Po stolovima
I zidovima po kojima smo škrabali citate
Iz ljubavnih pisama velikana
Po policama
I knjigama sa vrhovima stranica obojenim u roze
Od njenog mokrog kupaćeg kostima
I po tepihu, i po parketu, i po krevetu…
Pustio sam je da ode
Kad sam shvatio da bi moja budućnost sa njom
Zaustavljala prirodan tok njene budućnosti.
Prestao sam da joj dolazim na vrata
I video sam je nedavno
U prolazu
Izdaleka
Bila je našminkana
Kao i uvek kad je želela da izgleda starije
Sa strogo vezanim, niskim repom.
Vraćam se u svoj stan
Kao napušteni samac
Tu se uvek pitam
’’Šta to vreme predstavlja?’’
Jer duša ne stari, samo telo
A po telu se poznamo, biramo i tražimo
Umesto po duši.
Tu je osećam
Kako demonstrativno viče kada je zezam
Što jedino što zna da napravi je Nes kafa
Tu se vrti praveći piruete
Tu me ispituje o mojim filmovima, knjigama i životu
I sluša me kao kada deci čitate bajke ili strašne životne priče
Nozdrve i zenice joj se šire
A usne opuštaju
Onako spremne da ih ljubim
Kao onda prvi put
Kad sam proklinjao i sebe i život
Što to radim
A istovremeno
Što nisam to radio ceo svoj život.
Tu njena magija isijava iz svakog kvadrata
Tu je volim
Onako kako ljudi treba da nauče da vole
Onako da shvate da je ta
Ta prava ljubav smisao celog našeg bednog života…

Ostao sam bez moje devojčice i devojke, ljudi

Ostao sam bez smisla.

Desanka Maksimović

STREPNJA
Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim tvoja oka dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima više draži

ova slatka strepnja, čekanje i stra'.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići! Našta to i čemu?

Iz daleka samo sve ko zvezda sja;
iz daleka samo divimo se svemu.
Ne, nek mi ne priñu oka tvoja dva!

Miroslav Antić

MALI KAMENI NOKTURNO

XXXIII

Nikad te niko neće ovako tesno grliti

uznemirenu i belu.
Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude lađe.

Nikad ti niko neće

ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
ni uspeti u tebi toliko tuge da nađe.

Nikada više nećeš

ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.

Ti si najukusnija krv sveta

koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojka
koju sam sreo medju ženama.

Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.

GOVOR
Smatram velikom slabošću i stvarno bih bio
potišten kada bih sve ovo što osećam,
morao da ti objašnjavam hudim jezikom
čoveka: rečima sumnjivim, rovitim, razjedenim
i nekorisnim.
Postoje svakodnevne, sasvim obične stvari,
koje su mnogima tajna.
"Najčvršća vrata su ona koja su širom otvorena",
kaže jedan prastari zapis sa Tibeta.

Postoji govor koji će neko otkriti sutra, a

možda niko neće ni pokušavati da ga
otkrije. Ali ti ga već sada moraš obuhvatiti
mislima.
Jer to je jezik značenja, a ne dijalekt naziva.

Postoje kulture gestova, disanja ili vida.

Postoji vreme vremena i prostiranje prostora.
Postoji lepota lepote. Postoji istina istine,
stvarnost stvarnog, volja volje i moć moći.
Postoji kretanje kretanja, razmišljanje razmišljanja,
... postoji i ljubav ljubavi, sine moj.

Sve se ređe usuđujem da izgovaram reči, jer

uvek znače drugo nego što ja to želim.
Sve dalje su od govora i teško ih razabirem
u šumovima beskraja.

Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleđa.

Takvo je moje ćutanje s tobom ove noći.
Opnu po opnu, ljusku po ljusku, sluz po sluz,
zamor među nama civilizacije protozoa, epohe
virusa, ćelije stena i vazduha, i ustavljena
koža vode i večnosti.
To je kao da se sporazumevamo u svim
vremenima, sada iz ovog trenutka, u kojem
smo se zadesili.

Pišem umesto tebe Snežani i Alisi. Šaljem

telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam
se bar jednom dnevno telefonom
Galebu Džonatanu Livingstonu i Pepeljugi.
Ali ni reči odgovora. Znači da misle
na nas.
Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi
glasom govora.
Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem.
KROJ
Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.

Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju

ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.

Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati

moju kožu sa tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji

miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.

Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

USNE
Usne jedino zato postoje
da s nekim podeliš nešto svoje.
I da ti šapat šapatom vrate.
Usne postoje da se pozlate.

Usne su vulkan tvog tela.

Usne su izvor tvojih reka.
Usne su pupoljak gde se srela
pčela od vetra s pčelom od mleka.

Usne postoje da se procveta

u vatromete neba i sveta.
Usne su da se u dahu zgusne
krilatost zvezda i kometa.

I nikad nikom nemoj ih dati

ako ne ume da ti ih vrati
toplije, mekše, mlađe i slađe.
Jer usne samo zato postoje
da osmeh po tvome osmehu skroje.

Enes Kišević

SVJETLOST
Samo da se uz tebe budim,
meni na svijetu ne treba vise.
Da svaku tvoju mijenu slutim,
da zrak u tvojoj blizini disem.

Samo da tiho uz tebe sutim

prisutan kao svjetlost bez glasa.
I da ti oci ocima cutim,
kao da cu te izgubiti, sada, ovoga casa.

Branko Miljković

UZALUD JE BUDIM
Uzalud je budim
Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova
budim je zbog manufakturnih pejzaža, javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu, drugova zaspalih između
dve bitke kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
u pesku
ako nije tako odsecite mi ruke
i pretvorite me u kamen

POHVALA SVETU
Ne napuštaj me svete
Ne idi naivna lasto

Ne povredite zemlju
Ne dirajte vazduh
Ne učinite nikakvo zlo vodi
Ne posvađajte me sa vatrom
pustite me da koračam
Prema sebi kao prema svome cilju

Pustite me da govorim vodi

Da govorim zemlji
I ptici koja živi od vazduha
Glas moj ispružen kao živac
Pustite me da govorim
Dok ima vatre u meni
Možda ćemo jednom moći
Da to što kažemo dodirnemo rukama

Ne napuštaj me svete
Ne idi naivna lasto
Đuro Sudeta (1903-1927)

MRTVO SUNCE
Prerano gasiš se, sunce,
bijela radosti moja,
drumovi puni su ptica
i trave crvenih boja.

U šume, u visine
snove sam poslao svoje,
jošte ni minuli nisu
niz tihe dvorove moje.

A ti se već gasiš, toneš

i crne koprene bacaš.
Kud ti se tako žuri,
kud tako žurno koracaš?

Stevan Raičković (1928-2007)

KRUG NEŽNOSTI
Desi se, kao živ, da me posmatra neki cvet
I da je vazduh topao i kao jedan pogled plav
I onda zaželim: da prođem otvoren kroz svet
I da svemu prinesem pozdrav.

Iz ove ljubavi što nosim, neprekidno,

I obnavljam u telu od rođenja –
Za jedan ljudski osmeh, za jedno cveće žuto,
Za jedan duboki mir kamenja.

Tad mi se tek učini da je zlo prolazno

Pa pomislim: da ima dobrog u svemu,
Da je bez njega promašeno sve, i prazno –
Po jedan puki oblik, samo, u prostoru golemu.

Oči su tad lepe – jer vole i prodiru

Vidovito do svega čega se taknu, okrznu;
U njih, iz sveta, kao u dva mora uviru
Sve dobrote, do kraja, do zvezda što mrznu.
I ja koji sam dotad bivao tih i skroman
(K'o što su mnogi u ovom prostoru gosti)
U svojoj tišini izrastam ogroman
U jedan krug dobra, jedan krug nežnosti.

I tako stojim. U svemu. I ovde i – okolo.

I duboko osećam da sam rođen za dobro.
Pa iako me trnje kroz život često bolo
Sve praštam za ovaj cvet što sam ga slučajno obro.

Radovan Ivšić (1921-2009)

TI
Da, jer ti si meni kao mirna voda
kao list u zraku što ga lahor dira
ti si kao šuma puna sna i mira
ti si kao lane što nečujno hoda.

Ti si srebro sanja, zlato zrelog ploda

ti si tajna vjetra što u granju svira
ti si svijetla radost modroga leptira
ti si izvor dana i bujna sloboda.

Meka si na javi kao morska pjena

mirisna u tijelu poput prvog sijena
raduješ se suncu, sretna si u noći

Smiješ se vjetru, pjevaš u samoći

i uvijek si ista i sva si od trena
i ludo te volim kad si tako žena.

Zvonimir Majdak (1938-2017)

UZALUDNA PJESMA O BESKRAJU

Kuda bi trebao biti okrenut kavez

u koji bi ulijetale ptice

Pokažite mi more preko koga nije obala

i zemlju u kojoj je zaboravljena svaka buduća klopka
Rijeka se najlakše prelazi iznad izvora
a nas pregaze bez muke u našoj najvećoj dubini

Možda to i ne valja, dragi ubojico,

što si došao u grad
u kojem te nitko ne zna i ne slijedi
jer treba da čekaš ako hoćeš pasti na vrijeme

Noć u vjetru traži boju

svoje rođene šume iz koje je izišla
a luđak nudi brak djevojci
na čiji trening dolazi dvadeset mladića

Zaljubljeni u druge
postajemo zaljubljeni u sebe
i možda bismo tako postali sretni
da drugi ne zavole nas
ovako se još uvijek bacamo kroz žice
s vrhova zvonika.

Franjo Tuđman (1922-1999)

BITI I MNITI SVEMIROPOLISNO

Univerzalnost svekolike kakvoće:

Duhovnosti neopredmećene,
Ljepote neotuđene,
Neosiljene mirnoće.
U sazviježđima su snovi i slutnje
Uljudbe (drevne i) nove:
U sukladnosti samobitnosti i sveopćosti
da obzorja svemiropolisa zamamna
na orisu horizonta još maglena
u vidozorju duhovnih muževa
što stazama trnja otrovanih ruža
ustrajahu u raspeću svoga duha
do zrenja sveta, daleka i nedohvatna

Danilo Kiš (1935. - 1989.)

NARICATI, NARICATI, NARICATI

Čekati, dok ponoćni zvon tinja,
Da se donese crna škrinja.
Ne pitati zbog kog je patnja,
Zvoniti dok ne mine pratnja.

Pod baldahinom i crnim velom

Nositi raspelo belo, pred opelom.
Pod teškim srebrom pognuti pleća,
Daviti se u dimu sveća.

S tamnim senama u boj stati

I tihe psalme zapevati.
Slušati orgulje pečalne
I zvona posmrtnih ječanje.

Kročiti preko zeva grobova

U pratnji slugu, božjih robova.
Mrznuti u začaranoj noći,
Gledati tuđeg mrtvaca u oči.

Drhtati na mesečini kobnoj,

Uzdisati na humci grobnoj.
Poreći prošlost, jecajući,
Zamađijano, klecajući.

Oprostiti svakom. Pokajnički

Grliti sanduk, očajnički.
Testament strašni sricati,
i naricati, naricati, naricati.

Dobriša Cesarić

POVRATAK
o zna (ah, niko, niko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti - velim,
Ali ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim.

U moru života što vječito kipi,

Što vječito hlapi,
Stvaraju se opet, sastaju se opet
Možda iste kapi -
I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem,
Jedna vječnost pusta,
Mogla bi se opet u poljupcu naći
Neka ista usta.

Možda ćeš se jednom uveče pojavit

Prekrasna, u plavom,
Ne sluteći da si svoju svjetlost lila
Mojom davnom javom,
I ja, koji pišem srcem punim tebe
Ove čudne rime,
Oh, ja neću znati, čežnjo moje biti,
Niti tvoje ime!

Pa ako i duša u tom trenutku

Svoje uho napne,
Sigurnim će glasom zaglušiti razum
Sve što slutnja šapne;
Kod večernjih lampi mi ćemo se kradom
Poglédat ko stranci,
Bez imalo svijesti koliko nas vežu
Neki stari lanci.

No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće

Ko sunce u krugu,
I nosi nam opet ono što je bilo:
I radost, i tugu.
I sinut će oči, naći će se ruke,
A srca se dići -
I slijepi za stope bivšega života
Njima ćemo ići.

Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.

Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti - velim,
Ali ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim.

DJETINJSTVO
Sad potoci pod ledom teku
U svoju rijeku,
I čudno je da led na površini
Sakriva jedan život u dubini.

Tišina. Kroz snijeg što pada,

Kao kroz začarani veo,
Ja gledam nekud u davninu.

I u modrini prvog polumraka

Nazirem oči jednoga dječaka,
Jednoga malog, mrtvog dječaka.
I ovo dijete plavih očiju
U meni opet počinje da živi.

To sada gleda on,

To sada misli on,
To sada sanja on.
I slušam srcem kako negdje zvone
- Ah, u daljini,
Daleko u daljini -
Djetinjstva moga radosne saone.

Sad potoci pod ledom teku

U svoju rijeku,
I čudno je da led na površini
Sakriva jedan život u dubini.

Mateja Matevski

UMANJIVANJE
Pokušaj da se obuhvati horizont
kosmos da se upije
u grudi koje pucketaju
u misao koja se širi
Svet
kroz oko
da ti gleda
i zvezdane vetruštine
ukroćene
pod nogama da ti skiče
Ali svet se i dalje širi
van tvog govora
a ti se smanjuješ
smanjuješ
u svojoj koži
u tačku
u česticu
koja se eno već vrti
sa zalutalom loptom
između sunca
i praznine

USRED DRVEĆA

Krije se čovekovo drvo

uzalud
od mraka
od noći
od oštrih koplja zvezda
Tone u bunar samotinje
davnašnja vedrina oka
izmamljene boje
lažljive slike
Neće pobeći zemlji
korenje
sem ako je ne ponesu sa sobom
u nevidljivosti nade
prema suncu koje se okreće
za svojom davninom
Dok se čovekovo drvo krije
uzaludno
u svom strahu i muku
pred gluvim zidom tame
ODLEPLJIVANJE

Napor da se odlepi
da se otkači
da se siđe
iz naručja tvrdih stvari
u prostor koje su okovale

Ti se preko njega
a kamen se u tebi opteže
preko njih si
a kroz tebe gorke trave teku

Tutkalo zemlje ne postoji

a steže li steže

Pa tada kreni odlepi se

i pođi
uvek dalje
od ograda
od zidova
visokih
Trup koji gmiže
ili misao koja se vraća
u ozračeni vazduh

I ako vetar miruje

neće mirovati reka
koja teče kroz tebe
PRIPREME

Jednoga dana vratićemo im se

vratićemo se svi
kriku i ritmu
pri ponovnom rađanju
straha od nove smrti
obnavljajuće
Ma bili potopi i munje
ma bili zemljotresi
Ponovo ćeš se vratiti njoj
ti
koji si je već jednom znao prezreti
Mislio si da se krećeš brže od nje
da tečeš i protičeš u tvoju buduću
i neminovnu večnost
nepresušnu
A oni su neraskidivi
ritam i pesma
kao misao i smrt
glas i tutanj u grudima
dok daleki vazduh guta tragove
šumova
užarenih mehanika
poroznog peska trenutke
otpušenih pora sna
Ti udišeš spokojan vazuh govora
i smrti
kao što udišeš tišinu
pred snom koji plavi
ispruženo polje noći

JEZERO
Ti si to moje jezero. Taj cvijet voda i neba
rupa u tijelu polja ptica u zagrljaju brijega
Jesi li ti taj starac to sunce taj govor
što mi s obale na obalu s talasa preko talasa dolazi

Dugo te tražim jezero ali gdje li si mi ti u oku valova u grlu

kamena pritajena rosa na dlanu planina glas odavna spaljen i
pržen u pepelu voda

Ti jezero divno si i sjajno krzno od kuna vucji zub jasike list

blejanje zvona ti jezero spokojstvo si i buna u tri stotine runa
kad te snagom dunje oplodi ona

No nikad mi nisi tu ti stijeno rastopljena okom sunca dahom

povjetarca ti živo srebro nepodatnih ljeta ti otkosu sijena ti
maku crveni ti cvjetanje pjene

Ti si mi jezero ikona davno što se rodi pod paletom sunca na

usnama monaha ti si vojnik sedmogodišnji ti pecalba si
grobna ti nevjesta ti cekanje ti smrt i umiranje u nama

Ti si to moje jezero. Ti si mi to sada.

Prilegla u travi u cvijetu na stijeni cednoj ali val je tvoj ptica
što leti bez sjene
i sve je vec pjena i duga i vjetar

I jezero si uvijek. Tu si a vjecno te nema s jednom obalom s krugom s

obrucem što mi pogled steže na jednom vrhu na dnu i u grmu jednom iz
kojega mi zvijer tajno neprestano bježi

Ti si mi to jezero. Ta ljepota i žena.

Pješcano podne. Jarbol zaboravljenih krila.
Cutim prisutno si. No obala je sva u pjeni kao da nisi jezero kao da nisi
ni bila.

A ipak si ti jezero tuga izgubljena u polju zagrljaj brda sunce

uvijek samo s jednom obalom s obrucem s pogledom jednim
zagledan u sebe kao kamen kao plamen.

FORME

Kreću se forme kreću se

iz svog nevidljivog jezgra
do svog nedirnutog prostora

Forme sna i noćnih mora

forme buncanja
koje se promiču kroz svoju groznicu
pipajući naokolo u sebi pipajući
nasumice
slepo
žmureći i sanjajući

Tražeći vlastite delove

Strane
linije
tražeći tačke po šavovima
da bi se sastavile iz izmišljenih elemenata
koje žele da budu forme
da postanu forme
vetra

PROMENE

I ponovo se otvara krug

i jedan breg od osećanja od uzbuđenja i misli
i svih zbivanja koje oko sledi
u dogovoru sa čulima
raste u grudima
I opet primećuješ opisuješ boluješ
veliku promenu stvari
kosmosa koji se kroz tebe prelama
kao tuga
posle nepovrata
Prah vekova
čovekova čestica
kao neke svetle senke iščezlih bića
i dragih
u vazduhu ti trepere
Igra nevidljivih fluida
neulovljivih
prisutnih odveć dugo
od malaksalosti do krika
I ne znaš više da li je to krug
koji se ponavlja
ili obruč koji puca kao oko pred buđenje
u nezabeleženoj
neizbežnoj
i nužnoj
spirali
svih vremena

Josip Pupačić
MOLITVA LJUBAVI
Kad me ispuniš postajem svijetao iznutra
i, svijetleci, obasjavam prostor u
koji te unosim

Kad te nestane odjednom potamnim

Tvoje useljavanje i iseljavanje preobražava me kao što mijene

preobražavaju godine

Ako sam godina koja po tebi ima svoja doba daj

u trenutku moga djela ostani prisutna u meni

Tek tako bih nestvaran za život sjao

iz krute skamenjene prošlosti u nedodirnute zrakama tvoje nježnosti
tamne ponore duša

Srbo Ivanovski
ZEMLJA
Žalila je stabljike
zapaljene vrelim tijelom
i nije cula kad vjetar zaplaka u travi.
A mislila je —
dubine ce ugasiti žeđ
i prste je lomila u grudima zemlje.
Jer je u njoj htjela da ostavi plamen svoga cela.
I umirala je,
a možda je samo sebe tražila, nemocna da otkrije
svoju prisutnost nijemu.

Po bedrima su vec klizili tuđi prsti — i sve je

lakša bila zemlja pod njom.
Ruke su postale rijeke.
I protekle su nemirno.
Jer ih je zemlja — crna zemlja upila.
I onda je tek shvatila da je oduvijek, oduvijek bila
dio nje i da se sa njom stopila.

*I povedoh je do rijeke
vjerujuci djevojka je... Lorca

MISIONARI SMO ŽIVOTA

Život je misija
i tako ga shvati,
a sreća je u onomu
što od sebe možeš dati.
Promijeni misao
pa ćeš naći smisao
jer svi smo mi života misionari...
Ono što mislimo da imamo
samo je darovano ili su nam
tek posuđene stvari.
Za održati tijelo
sasvim je dovoljan
i komad kruha,
a za živjeti,
jako puno duha.
Materijalno nas istodobno
puni i prazni,
a onaj tko se povodi za time
već živi u kazni.
Oslobodi svoj duh
i preuzmi odgovornost na sebe...
U drugome ne traži krivca
za svoje muke...
Jer život je ovdje i sada,
samo kreni
i raširi svoje ruke.