Dejstvo lekova na

organizam

Isidora Milanović
 Lekovi su biološki aktivne supstance
koje unete u organizam u malim
količinama (dozama) izazivaju promene
u fiziološkim i biohemijskim funkcijama.
Sve promene koje izaziva doza leka
označava se kao efekat.
Dobro poznavanje osobina leka je
osnov za njegovu pravilnu i bezbednu
primenu u terapiji i profilaksi.
 Dejstvo leka može biti:
 Lokalno, kada se promene javljaju na mestu
aplikacije ili
 Sistemsko, kada se promene javljaju posle
resorpcije i raspodele leka u organizmu.
U većini slučajeva dejstvo leka je specifično, što
znači da se zasniva na jednom vrlo određenom
tipu reakcije sa osetljivom ćelijom ili biološkim
sistemom.
Specifičnost ove reakcije određena je
strukturom leka i aktivnog dela ćelije (receptor)
sa kojom lek reaguje. Prema tom specifičnom
dejstvu lekovi se razvrstavaju u
farmakodinamske grupe što olakšava njihovo
proučavanje.
 Dejstvo leka je manje ili više selektivno, tj.
zahvata samo jednu vrstu ćelija, dok na druge
ćelije i strukture deluje slabije ili nema uticaja.
Selektivnost leka je od velike važnosti za njegovu
primenu u terapiji. Npr. inhalacioni anestetici
prolazno depresiraju funkcije onih delova mozga
koji kontrolišu svest, ali nemaju uticaj na vitalne
centre u produženoj moždini, koji kontrolišu
krvotok i disanje.
Selektivnost je veoma važna u hemoterapiji. Ovo
se postiže u razlikama u strukturi i funkcijama
parazitskih i normalnih ćelija (penicilin).
 Svaki lek ispoljava više dejstava. Ukoliko se
lek više proučava utoliko se više otkrivaju
njegova nova svojstva.
Pored glavnog dejstva, koje je i najvažnije za
terapiju, svaki lek ispoljava i niz drugih
farmakoliških dejstava koja mogu biti
izražena u manjem ili većem stepenu.
Ova sporedna dejstva su nerazdvojivo
povezana sa specifičnim mehanizmom dejstva
i predstavljaju neželjena dejstva leka.
Selektivnost određenog dejstva leka zavisi od
primenjene doze .
Terapijski korisna dejstva se javljaju pri malim
dozama, dok pri većim nastaju
nekarakteristični, manje više neželjeni efekti
leka.
Zbog toga je razmak između doza koje
prouzrokuju željena i neželjena dejstva
presudan za terapijsku vrednost leka i zove se
terapijska širina leka.
 Mehanizam delovanja leka

Putevi i mehanizmi farmakološkog dejstva nisu

objašnjeni za sve lekove, ali zahvaljujući teoriji
o receptorima moguće je objasniti neke
interakcije lekova sa živim sistemima.

Vezivanjem leka za receptor nastaje kompleks

lek receptor koji ostvaruje farmakološki
efekat.

[Lek] + [Receptor] [LR] Stimulans Efekat

Receptori su strukturno specifična mesta na površini
ćelije ili u ćeliji za koje se vezuje molekul leka čiji
prostorni raspored atoma i funkcionalnih grupa
odgovara prostornoj strukturi receptora.
To su specijalizovani regulatori koji posreduju u prenosu
endogenih hemijskih signala preko kojih hormoni i
transmiteri utiču na funkciju ćelija.
 Aktivna mesta na ćelijskoj membrani ili unutar
ćelije su proteini:
 Receptori,
 Jonski kanali
 Enzimi
 Transportni molekuli (prenosioci)
Značaj receptora je u:
 Kvantitivnom odnosu koncentracije leka i efekta
 Selektivnosti
 Posredovanju kod delovanja antagonista
 Osnovna karakteristika farmakološkog dejstva je
reverzibilnost, koja se ostvaruje preko spontane
hidrolize kompleksa lek-receptor u vodenoj sredini
ekstra ili intercelulane tečnosti.
Nastajanje kompleksa uslovljeno je postojanjem
konstante asocijacije (Ka) i konstante disocijacije
(Kd). Posle disocijacije oslobođena molekula
receptora je ponovo sposobna za sledeću aktivaciju.
Stimulus aktivira jonske kanale ili enzime i pokreće
niz posreceptorskih fenomena koji oblikuju efekte,
odnosno dejstvo leka.
 Lek se veže za receptor slabim hemijskim vezama:
• Intramolekulske vodonične veze,
•Veze koje nastaju kao posledica Wander-Valsovih sila.
Zato su ovakve veze reverzibilne.
reverzibilne

Reakcija može biti ireverzibilne kada nastane kovalentna veza.

Ciklofosfamid koji se koristi u terapiji maligni oboljenja vezuje se
kovalentno za obe vrpce DNK i na taj način sprečava deobu malignih
ćelija.
Sposobnost leka da se veže za receptor naziva se afinitet.
Vezivanjem za receptor lek prouzrokuje promene u makromolekulu
čime pokreće niz procesa u ćeliji koji na kraju dovode do
farmakološkog efekta. Interakcija se odvija sledećim redom :

stimulans
Lek + Receptor komleks efekat
Lek/ receptor
Da bi se ostvarili mehanizmi farmakološkog dejstva
potebno je da učestvuju nekoliko grupa molekula:
1. glasnici– Molekuli leka ili endogeni ligandi

 Receptori, jonski kanali, enzimi, strukturni

proteini ili transporteri jona, kao “ciljani
molekuli”

2. glasnici – cAMP, cGMP, IP3, DAG i joni Ca

Neuroni, glatki mišići, žlezdane i druge ćelije

kao efektorni organi.
 Postoje dva tipa interakcija u organizmu.
Specifična interakcija se odvija tako što lek deluje
na specifična mesta u okviru ćelije bilo da je to
receptor za lek ili aktivno mesto na enzimu.
Na specifične receptore lek može da deluje
stimulativno tj. da pokazuje farmakološki efekat. To
su stimulatori receptora i takvi lekovi se zovu
agonisti. Mnogi agonisti se vezuju za iste receptore
za koje se normalno vezuju pojedine fiziološki
aktivne supstance kao što su adrenalin, serotonin,
histamin, acetilholin. Ovi lekovi imitiraju odnosno
podražavaju dejstvo endogenih supstanci i zato se
zovu mimetici.
 Lekovi koji su strukturno slični agonistima
takođe se vezuju za receptore, ali nisu u stanju
da ih aktiviraju.
Takvi lekovi, vezivanjem za receptore,
sprečavaju pristup i vezivanje fiziološki
aktivnih agonista za receptore.
Ovakvi lekovi se zovu antagonisti. Njihovo
dejstvo se ispoljava blokoranjem određene
fiziološke funkcije, pa se označavaju kao
blokatori.
Dejstvo specifičnih antagonista se zasniva na principu
kompeticije sa agonistima za isti receptor.
Ova vrsta antagonizma se naziva kompetitivnim
antagonizmom. Za ovu vrstu antagonizma
karakteristično je to što se antagonist reverzibilno
vezuje za receptor, ali se može potisnuti ako se poveća
koncentracija agonista.

Npr. d - tubokurarin se vezuje za acetilholinske receptore na

motornoj ploči i na taj način blokira vezivanje acetilholina koji se
oslobađa na završecima motornih nerava. Ovaj se efekat može
suzbiti povećanjem koncentracije acetilholina na motornoj ploči, što
se postiže primenom neostigmina, koji inhibira aktivnost
acetilholineteraze i tako sprečava brzo razlaganje acetilholina.
 Nekompetivni antagonizam se dešava onda kada se
antagonist verovatno čvrsto veže za receptor pa ga ni
veća koncentracija agonista ne može potisnuti.
Druga mogućnost je da antagonist ne blokira receptor
već deluje na neku od reakcija koje nastaju posle
aktivacije receptora i dovode do efekta :

Agonist  receptor  efekat

kompetitivni nekopetitivni
antagonizam antagonizam
 Specifično dejstvo nekih lekova je
posledica kompetitivne inhibicije
enzimske aktivnosti.
Menjajući aktivnost enzima, lekovi utiču
i na same biohemijske procese
prouzrokujući tako ponekad
dalekosežne posledice, naročito kada se
radi o enzimima koji imaju veoma
specijalizovanu funkciju u ćeliji.
 Kompetitivni inhibitor obično ima sličnu
strukturu prirodnog supstrata i zbog toga se
može vezivati za aktivne centre enzima kao i
sam supstrat.
Takav lažni supstrat ne podleže katalitičkim
procesima, odnosno enzimi ih ne mogu razložiti,
ali nedozvoljavaju ni razlaganje prirodnog
supstrata ( npr. inhibitori holinesteraze).
Na principu kompetitivne inhibicije zasniva se
dejstvo antimetabolita. Ovi lekovi ometaju
transport ili iskorišćavanje prirodnih
metabolita koji su od vitalnog značaja za
rast i razmnožavanje mikroorganizama.
Antimetaboliti se koriste u terapiji malignih
oboljenja:
Pr. metotreksat sprečava iskorišćavanje folne
kiseline, nepohodne za život svih ćelija, a
naročito onih koje se brzo razmnožavaju.
Ovaj antimetabolit tako sprečava brzu
proliferaciju malignih ćelija.
 Neki lekovi deluju na principima stvaranja
hemijskih veza, pa tako kod trovanja teškim
metalima primenom nekih supstanci dolazi do
stvaranja helata (hemijska veza).
Dejstvo pojedinih lekova zasniva se na njihovim
fizičko-hemijskim osobinama kao što su
rastvorljivost u lipidima, absorptivna moć
(medicinski ugalj), uticaj na površinski napon,
osmotsko delovanje.
Na biofizički mehanizam dejstva leka ukazuje
velika razlika u njegovoj hemijskoj strukturi.
 Efekat leka se ispoljava depolarizacijom ćelijske
membrane, što je istovremeno praćeno promenom
razdražljivosti ćelije, kontrakcijom ili relaksacijom mišića,
pojačanjem i slabljenjem sekrecije, aktivacijom ili
inhibicijom enzimske aktivnosti, promenama u metabolizmu
itd.
Efekat leka predstavlja uobičajen odgovor, fiziološku
reakciju ćelije na lek. Lek je jedino u stanju da
kvantitativno promeni, tj. da pojača ili oslabi uobičajen
način njenog fiziološkog delovanja.
Ponekad, efekat leka se ispoljava u organu koji je
prostorno odvojen od mesta gde lek deluje na receptor.
Veza između receptora i efektornog organa se često
ostvaruje posredstvom hemijskih medijatora kao što su
neurotransmiteri, hormoni, metaboliti, cilkični
adenizinmonofosfat i dr.
Normalni proces
serotoninske
transmisije

Serotoninski
selektivni inhibitori
preuzimanja
oporavlju smanjeni
nivo 5-HT,
vezivanjem za njegov
transporter za
ponovno preuzimanje
 Membranski receptori su transmembranski
proteini specifične strukture koju čine 4-7
transmembranskih jedinica, koje su vezane za
jonski kanal ili G-protein i neki enzim (adenil
ciklazu, fosfolipazu C i dr.)

 jonotropni receptori su vezani direktno za

jonske kanale: holinergični N receptori za Na
kanal, a GABA A receptori za Cl kanal.
Aktivacija ovih receptora dovodi do njihovog
otvaranja i brze promene u potencijalu ćelijske
membrane.
 Metabotropni receptori
vezani su prvo za G-
protein, a zatim ili za
intracelularne enzime ili
indirektno za jonske kanale
Oni deluju preko “drugih
glasnika” : cAMP, IP3, DG
ili preko jonskih kanala.
Ostvaruju sporije
delovanje (više sekundi ili
minuta).
Za G-protein je vezan veliki broj receptora:
adrenergični, dopaminski, histaminski, muskarinski,
angiotenzinski, vazopresinski. On učestvuje u moduliranju
farmakoloških dejstava na organe.
 Jonski kanali
U ćeliji membrane postoje
transmembranski proteinski i
glikoproteinski molekuli koji u
posebnim uslovima aktivacije
omogućavaju prelazak jona u
pravcu gradijenta
koncentracije.
Ulazak Na, Ca i Cl iz
ekstracelularne tečnosti u
intracelularnu tečnost, a joni
K difuduju obrnuto.
 Eksitacija: Brza izmena u
potencijalu na membrani

Hemijsko otvaranje kanala

Hemijska jedinjenja, kao što je

neurotransmiter acetilholin
(Ach), omogućava promenu u
konformaciju proteinskom kanalu
koji omogućava Na+ jonima da
ulaze u ćeliju, stvarajući
depolarizaciju

Aktivaciju ovih kanala ostvaruju endogeni ligandi, ali i veliki broj

lekova kao:
Na – kanali – lokalni anestetici i antiaritmici I grupe (zatvaranje)
K- kanali – antiaritmici III grupe (otvaranje kanala-amiodaron)
kanala-amiodaron
Ca – kanali – zatvaraju – verapamil
Cl – kanali – GABA - otvaranje kanala (benzodiazepini, barbiturati)
 Enzimi
Kada lekovi prođu
ćelijsku membranu mogu
se takmičiti sa prirodnim
supstratom za aktivna
mesta na enzimu,
vezujući se reverzibilno
ili ireverzibilno.

Tako deluju lekovi kao što su :

 Nesteroidni antireumatici (aspirin) –neselektivno inhibira ciklo-
oksigenazu - prostaglandini
 Antidepresiv moklobemid – reverzibilno inhibira MAOA (mono-
amino-oksidaza)
 Selegilin-antiparkinsonik – reverzibilno inhibira MAOB
 Metotreksat – inhibira dihidrofolat reduktazu
 (a) Supsrat se
normalno vezuje
za aktivno
mesto na enzimu

(b) Kompetitivni
inhibitor se
takmiči za
(a) (b) (c) aktivno mesto
na enzimu
(c) Nekompetitivni inhibitor utiče na komformaciju
enzima tako da aktivno mesto nije u potpunosti u
funkciji
 Transporteri
Jonska ravnoteža u ćeliji se postiže jonskim pumpama,
koje čine enzimi, koje izbacuje višak jona iz ćelije
nasuprot gradijentu jonske koncentracije, koristeći
energiju ATP-a.
Lekovi koji deluju preko modulacije jonskih pumpi su:
NA-K-ATPaza – blokira je digoksin (kadiotonik)
H-K-ATPaza – blokira je omeprazol i sl.inhibitori
sekrecije HCL
U grupu lekova koja blokira transportere za
preuzimanje oslobođenih neurotransmitera iz sinapsi
(noradrenalin , serotonin) su triciklični antidepresivi
(amitriptilin, fluoksetin).
 Nespecifično delovanje lekova

Kao nespecifični mehanizmi delovanja, kako

deluje manji broj lekova, bi bili:
Osmotski – osmotski diuretici (manitol,
osmotski laksansi)
Vezivanje za slobodne jone – hemijski antidoti
kao helirajući agensi (dimekaptopropanol,
penicilamin) i protamin koji blokira heparin u
odnosu 1:1.
 Kvantitativni aspekti leka

Farmkološka dejstva se karakterišu kvantitativnim

promenama fizioloških funkcija organizma: funkcija može
biti pojačana ili oslabljena u manjem ili većem stepenu.

Stepen odstupanja u odnosu na stanje funkcije u trenutku

primene leka označava se jednačinom ili intenzitetom
dejstava.
Jačina dejstva zavisi od doze leka. Podesnim doziranjem
leka, stepen stimulacije ili depresije određene funkcije
može se regulisati u izvesnim granicama. Na taj način se
postiže normalizovanje pojedinih funkcija čiji poremećji
karakterišu većinu oboljenja.
 Odnos doze i efekta leka

Za svaki lek postoji odrđen kvantitiativni odnos doze i

efekta: sa povećanjem doze povećava se i efekat leka.
Ovo je jedan od osnovnih zakonitosti u farmakologiji
Egzaktnim proučavanjem odnosa doze leka i efekta dolazi
se do podataka koji su vrlo bitni za intaktne sisteme gde
postoje mnogi drugi regularni mehanizmi koji se
suprotstavljaju dejstvu leka.
Povećanjem doze dolaze do izražaja mnoga nespecifična
dejstva.
Doza je najmanja količina aktivne supstance koja može
da izazove terapijske efekte u ljudskom organizmu.
Veličina doze se izražava u miligramima (mg) ili
internacionalim jedinicama (i.j.)
 Vrste doza
Zavisno od upotrebe, doze se mogu podeliti na
terapijske, profilaktičke, dijagnostičke i toksične.
Terapijske doze leka su one količine leka koje prilikom
unošenja prouzrokuju povoljan terapijski efekat.
Raspon ovih doza kreće se od minimalne do maksimalne
terapijske doze.
Doza koja postiže optimalni terapijski efekat kod
većine bolesnika, prosečne telesne težine zove se
srednja terapijska doza. Kod manjeg broja bolesnika
koji reaguje drugačije od proseka, terapijska doza se
prilagođava prema njihovoj individualnoj osetljivosti.
Količina leka koju bolesnik uzme u toku dana, podeljena
u više pojedinačnih doza zove se dnevna doza.
 Jačina dejstva leka je srazmerna broju receptora koje
zauzima molekul leka. Ovaj odnos podrazumeva graničnu
dozu prag ispod koga lek ne deluje i maksimalnu dozu
pri kojoj sistem reaguje maksimalnom jačinom,
jačinom jer su
svi receptori zauzeti molekulima leka. Između ove dve
kritične tačke krive proteže se područje aktivnih doza
leka. Kod lekova sa malim rasponom kriva je vrlo strma.
Zato je tada doziranje teško izvodljivo, jer sa
povećanjem doze prouzrokuje se veliko povećanje
efekta.
Dva karakteristična parametra leka su :
Afinitet - izražava sposobnost leka da se veže za receptor
Efikasnost - sposobnost leka da se veže za receptor i
izazove efekat
 Doza leka koja prouzrokuje određeni farmakološki
efekat u 50% članova ispitane populacije naziva se
srednjom efektivnom dozom ili ED 50. Ako je u pitanju
terapijski efekat onda je to srednja terapijska doza.
Jedna od važnih karakteristika leka je terapijski
indeks, tj. količnik između srednje letalne i srednje
efektivne doze :
TI = LD50/ED50
Ovaj indeks je u izvesnom smislu merilo relativne
bezopasnosti leka: ukoliko je njegova vrednost veća,
verovatnije da će lek prozvesti manje toksične efekte
kada se primeni kod bolesnika. Potencijalno korisni
lekovi treba da imaju terapijski indeks 10 ili veći .
 Činioci koji utiču na mehanizme delovanja leka

Farmakološki faktori su doza i oblik primljenog leka, put i

učestalost unošenja i predhodno ili istovremeno unošenje
drugog leka.
Doza leka- srednja terapijska, dnevna ,toksična doza,
terapijska širina

Biološki faktori - mogu biti urođeni i stečeni,

stečeni odnosno
fiziološki ili pak vezani za patološki poremećaj u
organozmu.
 Individualna osetljivost. Svaka osoba reaguje
različito na istu dozu leka.
Doza se postepeno povećava do postizanja željenog
terapijskog efekta. Ovo se primenjuje kod jakih
lekova ili kod lekova sa niskom terapijskom širinom.
Individualne razlike i osetljivost prema lekovima
genetski su determinisane. One se ponekad pripisuju
razlikama u osetljivosti receptora na koje lek
deluje. Ponekad je ta osetljivost vezana za genetsku
razliku u strukturi i aktivnosti enzima.

Uzrast i pol (dečiji uzrast, stare osobe, žene,

patološka stanja).
 Težina tela . Koncentracija leka na mestu dejstva u organizmu
prvenstveno zavisi od doze. Međutim, ista doza u osoba različite
telesne težine ne daju istu aktivnu koncentraciju na mestu dejstva.
Zbog toga se lekovi doziraju na kilogram težine kako bi se kod svih
osoba postigao približno ista terapijska koncentracija u organizmu. U
praksi se, međutim, samo lekovi vrlo jakog dejstva doziraju na
kilogram telesne težine.

Placebo efekat. Opšta pravila bolesnika o leku, njegovom obliku, načinu

delovanja i primeni ili očekivanom ishodu lečenja, dovoljna je da već
sama po sebi izazove povoljan terapijski efekat (placebo efekat).

Kumulacija leka nije specifično svojstvo samog leka, već je posledica

određenog načina doziranja. Postepeno povećanje koncentracije leka u
krvi i tkivima pri ponovljenom unošenju leka podrazumeva se kumulacija
leka. Kod kumulativnog leka postoji određena doza koja prouzrokuje
umereni stepen kumulacije i zbog toga se može stalno davati bez
štetnih posledica. Ova činjenica je bitna kod lečenja hroničnih bolesti.
 Uzajamna dejstva leka

Istovremena primena više lekova je česta pojava

u savremenoj terapiji. Pri tom, lekovi ne deluju
nezavisno jedan od drugog, već mogu uzajamno
delovati prilikom resorpcije, raspodele ili
eliminacije, kao i prilikom njihovig dejstva na
samom receptoru. Rezultat može biti pojačanje
dejstva (sinergizam) ili slabljenje dejstva
(antagonizam).
 Sinergizam

Sinergistično dejstvo lekova je onda kada se oni

pojačavaju u svom dejstvu. To pojačanje je ravno
njihovim pojedinačnim efektima. Zbog toga
sinergistički lekovi se mogu primeniti za 1/3 ili 1/2
manje od njhove uobičajene doze. Time se izbegavaju
neželjeni efekti koji se pojavljuju pri punim dozama
svakog pojedinačnog leka. Ova vrsta sinergizma je
uobičajena kod lekova sa istim ili sličnim terapijskim
efektima, a različita neželjena dejstva (primena
analgoantipiretika).
U retkim slučajevima, zajednički efekat sinergista je
veći od zbira njihovih pojedinačnih efekata. U tom
slučaju se govori o pontencijanju dejstva
(supraaditivni sinergizam).
Čest slučaj sinergizma je kada je jedan lek neaktivan
sam po sebi, a potencira efekte drigog leka
(hlorpzomazin potencira analgetički efekat morfina
mada sam nema analgetičko dejstvo).

Kombinacija gotovih lekova koji pomažu u terapijskom

efektu, bolje tako nego pojedinačno, npr. Baktrim je
kombinacija sulfametoksazola i trimetoprima.
 Antagonizam
Antagonizam se događa kada je zajednički efekat
manji od zbira pojedinačnih efekata. Antagonizam se
ispoljava na razne načine.

Funkcionalni antagonizam nastaje kada dva agonista

deluju na različite receptore u istom organu izazivajući
suprotne efekte (konvulzije-benzodizepini -strihnin-
diazepm).

Fiziološki anatgonizam se dešava onda kada dva agonista

deluju na isti organ u suprotnom smislu, ali preko
receptora koji su različiti i međusobno prostorno
odvojeni (digitalis i vazodilatatori).
 Hemijski antagonizam

Hemijski antagonizam nastaje onda kada dva leka u

organozmu hemijski reaguju stvarajući neaktivno
jedinjenje. Na ovoj vrsti antagonizma se zasniva
inaktivacija i dekorporacija jona teških metala
helatnim supstancama.
Upotreba antagonista je vrlo važna kod trovanja. Kod
trovanja se primenjuje specifična vrsta antagonista
koji se zovu antidoti. Nažalost, antagonisti (antidoti)
nemaju dovoljno specifično dejstvo, pa i sami
ispoljavaju neželjene efekte.
Prilikom kombinovanja lekova uključuje se
sprečavanje pojave neželjenih efekata glavnog leka.
 Neželjena dejstva leka
Svaki lek je potencijalno opasan i zbog toga je potrebno da se oni
primenjuju samo onda kada je zaista indikovano. Učestalost
neželjenih dejstava je u poređenju sa korisnim dejstvima srazmerno
mala. Tome doprinosi i savremena primena i kontrolisano doziranje.
Činjenica je da ponekad neželjeni efekti mogu imati nepredvidive i
teške posledice. Da bi se izbegle ovakve situacije potrebno je
poznavanje dejstva leka i njegovi neželjeni efekti.
Neželjena dejstva se mogu podelti na dva mhanizma dejstva :
Posledica predoziranja leka ( toksični efekat)
Nenormalno reagovanje na lek ( alergijske reakcije, urođene
enzimopatije)
Često je mehanizam nastajanja neželjenih dejstava nepoznat.
nepoznat
Razlikovanje pojedinih neželjenih dejstava je važno jer se tako
omogućava preventivno delovanje i lečenje nastalih neželjenih
dejstava.
 Toksični efekati
Nijedan lek nije potpuno netoksičan.
Toksična doza leka je, kao i svaka doza, individualna i zbog toga
sasvim nepredvidiva. Toksične reakcije u većini slučajeva
predstavljaju pojačanje farmakološkog dejstva leka do neželjenih
posledica. Kod mnogih lekova se mogu sresti, odnosno zapaziti
toksične, biohemijske ili morfološke promene koje se inače ne
sreću kao normalni spektar farmakoloških dejstava. Takve se
reakcije zovu toksičnim dejstvom u užem smislu. U nekim
slučajevima toksični efekti su tako izraženi da ostavljaju
posledice i po prestanku uzimanja leka i po nekoliko meseci, a
ponekad i trajne posledice (streptomicin, antireumatski lekovi,
kortikosteroidi). Toksični efekti leka se mogu sprečiti
kontrolisanim doziranjem i praćenjem koncentracija leka kao i
praćenjem funkcija organa na koje lek deluje. Kod lekova koji
pokazuju kumulativni efekat potrebno je stalno kontrolisati
funkcije jetre i bubrega.
 Urođene enzimopatije Promenjena reaktivnost
pacijenata na određeni lek je posledica nasleđenih tj.
genetskih promena u strukturi ili količini pojedinih
enzima i drugih funkcionalnih proteina (hemoglobin).
Ove genetske anomalije mogu biti latentne i da se
ispolje prvi put onda kad osoba dođe u kontakt sa
lekom.

Alergijske reakcije se sreću kod srazmerno malog

broja pacijenata kao posledica predhodnog kontakta
sa lekom. Ona se kvalitativno razlikuje od
famakoloških i toksičnih efekata leka i zapažaju se i
posle doza koje su uobičajeno manje od terapijskih
doza.
 Antigeni su makromolekuli, obično proteini sa velikim
brojem aktivnih hemijskih grupa, koje daju karakter
stranog tela. Takvi su imuno serumi i vakcine i
proteohormoni. Ostali lekovi su mali molekuli, poseduju
izvesne antigenske grupe ali ne mogu da izazovu
stvaranje antitela. Oni se zovu hapteni. Antigenost stiču
vezivanjem za proteine u plazmi ili tkivima i takav
kompleks hapten-protein indukuje sintezu antitela.
Antitela su imunoglobulini i svrstavaju se u nekoliko
grupa. Oni imaju svojstva da se vežu za antigen, da
neutrališu toksine, precipitiraju ili aglutiniraju protein
antigen, da liziraju ćelije itd. Receptorni deo antitela je
prostorno komplementaran sa strukturom haptena. Na
ovakvoj kompetitivnosti struktire zasniva se velika
spcifičnost reakcije između antigena i antitela.
 Zavisnost od lekova

Zavisnost se najčešće razvija prema supstancama

koje deluju depresivno ili stimulativno na CNS i
prouzrokuje promene u raspoloženju i ponašanju.

Najčešće su to morfin i njemu slični analgetici,

barbiturati i anksiolitici, amfetamin, kokain, ali i
drugi psihoaktivni lekovi i supstance kao što su
alkohol, hašiš, meskalin, halucinogeni. Ove
supstance se zovu i opojne droge ili samo droge.
 Psihička zavisnost Lekovi koji izazivaju psihičku zavisnost kod
osoba, prilikom ponovljene upotrebe, periodične ili stalne,
prouzrokuju naročito duševno stanje koje se označava kao psihička
zavisnost. Takve osobe imaju želju da nastave sa uzimanjem droge
da bi ponovo osetili stanje euforije koje otklanja stanje napetosti i
straha. Droga zadovoljava njihovu unutrašnju potrebu za
smirenjem. Stepen psihičke zavisnosti je različit. On se proteže od
slabe želje do neodoljive potrebe za ponovnim uzimanjem droge.
Kod prvih se u svako doba može prekinuti sa unošenjem drge bez
posebnih psihičkih i fizičkih tegoba. Takva vrsta stanja se naziva
navikom (pušenje).

Međutim, u težim slučajevima osoba nije u mogućnosti da sama

prekine uzimanje droge, a i sam prekid je praćen psihičkom
smetnjama i telesnim tegobama koje mogu biti tako jake da
ugrožavaju život osobe. U ovakvim slučajevima govorimo o
toksikomaniji. Pošto ove supstance kod ljudi izazivaju različit
stepen navike i što za jedne to može predstavljati povremeno, a za
druge stalno zadovoljstvo, uveden je izraz zavisnost od droge.
Fizička zavisnost podrazumeva promenjeno stanje organizma,
čiji je metabolizam prilagođen na stalno prisustvo droge. Ovo
stanje se može utvrditi samo kada koncentracija u mozgu
padne ispod kritičng nivoa ili kada se primeni specifičan
antagonist droge. U takvom slučaju reakcija organizama se
ispoljava siptomima koji su suprotni od onih koje proizvodi
droga. Siptomi suprotni efektima droge zovu se
apstinencijalni simptomi ili stanje organizma pri primeni
antagonista droge zove se apstinencijalni sindrom.
sindrom
Apstinencijalni sindrom je karakterističan za svaku drogu i
različitog je intenziteta. Ponekad su tako jaki da ugrožavaju
život Ponovnim uzimanjem droge simptomi se gube. Strah od
pojave apstinencijalnog sindroma je glavna pokretačka snaga
toksikomana za ponovnim uzimanjem droge. Fizička zavisnost
se javlja samo sa supstancama koje deluju depresorno na CNS
(morfin), dok je prektično odsutna kod stimulativnih driga
( amfetamin, kokain, LSD).
Jedan od vidova adaptacije organizma na drogu
je pojava tolerancije prema centralnim
efektima droge: da bi postigao željeni efekat
uživalac mora da poveća dozu čiji efekat
postepeno slabi. Zavisnost se može razviti bez
tolerancije i obrnuto, tolerancija se može imati
bez zavisnosti.

Tolerancija može postojati i prema

supstancama koje ne izazivaju zavisnost.
Izbor droge i struktura ličnosti. Dostupnost
drogi (medicinski radnici), socijalni problem i
problemi lečenja.