2.

Predavanje

UPRAVLJANJE
KOMUNALNIM
OTPADOM

Prof. dr Jasmina Radosavljević

1. Integralno upravljanje komunalnim otpadom
2. Metode tretmana komunalnog otpada
2.1.Reciklaža (plastike, metala, stakla, papira)
2.1.1. Transfer stanice
2.2. Kompostiranje
2.2.2. Lokacija kompostnog postrojenja
2.3. Insineracija otpada
2.4. Ostali postupci tretmana komunalnog otpada (piroliza,
gasifikacija, plazma proces)
2.5. Odlaganje otpada na sanitarne deponije
1. Integralno upravljanje komunalnim otpadom

Integralno upravljanje komunalnim otpadom podrazumeva sagledavanje

otpada od:
• nastajanja,
• minimizacije,
• preko sakupljanja i transporta,
• tretmana do odlaganja.

Održivi sistem upravljanja komunalnim otpadom, obuhvata sve opcije

tretmana otpada.

Odluka o izboru najpogodnije metode za tretman donosi se na osnovu

analize životnog ciklusa otpada.

Ova analiza obuhvata karakteristike sredine i lokacije na kojoj otpad

nastaje.
U vrhu hijerarhije upravljanja otpadom su:

prevencija i minimizacija stvaranja otpada

One predstavljaju najprihvatljivije opcije sa stanovišta zaštita životne sredine.

Njihovom primenom se:

• minimalizuje korišćenje prirodnih resursa,
• smanjuje ukupna količina i opasne karakteristike otpada.

Koncept zemalja članica EU u upravljanju otpadom je baziran na tri ključna principa:

• Prevencija nastanka otpada

• Reciklaža i ponovna upotreba
• Poboljšanje finalnog odlaganja i monitoring
1. Prevencija nastanka otpada predstavlja ključni faktor u svim strateškim dokumentima
koji se odnose na oblast upravljanja otpadom.

Ovaj princip se na prvom mestu zasniva na smanjenju stvaranja otpada, kao i na

smanjenju prisustva opasnih supstanci u proizvodima koji će nakon završetka
upotrebnog veka postati otpad.

Prevencija nastanka otpada je blisko povezana sa poboljšanjem proizvodnih metoda,

uvođenjem "čistijih" tehnologija i usmeravanjem potrošača ka "zelenijim" proizvodima.

Prevencija komunalnog otpada na mestu nastanka u hijerarhiji upravljanja otpadom, mora

da se predvidi kroz celokupni životni ciklus proizvoda, tj. već u fazi projektovanja, preko
izrade, pakovanja, do transporta i plasmana proizvoda.

Kupovinom proizvoda sa manje ambalaže potrošači aktivno učestvuju u redukciji otpada.

2. Reciklaža i ponovna upotreba otpada predstavlja princip koji se primenjuje tek ukoliko
nije moguće primeniti prevenciju nastanka otpada, a tiče se mogućnosti ponovnog
iskorišćenja materijala primenom reciklaže.

Komisija EU je za neke tokove otpada (ambalažni otpad, otpadna vozila, baterije, otpad od
električne i elektronske opreme) utvrdila kao prioritetni cilj visok stepen reciklaže i
eliminisanje negativnih uticaja na životnu sredinu koji se mogu javiti usled njihovog
neadekvatnog tretmana.

Direktivama EU se od država članica zahteva uvođenje nacionalnih zakonskih propisa o

sakupljanju, ponovnoj upotrebi, reciklaži i odlaganju otpada. U skladu sa ovim zahtevima se
danas u nekoliko zemalja članica EU reciklira preko 50% ambalažnog otpada.

Ponovnom upotrebom otpada postiže se:

• smanjenje troškova za proizvođače i potrošače,
• ušteda u energiji i sirovinama,
• smanjenje troškova odlaganja otpada
3. Poboljšanje finalnog odlaganja i monitoring predstavlja princip koji se primenjuje tek
ukoliko nije moguće primeniti reciklažu, ponovno iskorišćenje ili spaljivanje otpada u
insineratorima, a tiče se konačnog odlaganja otpada i obaveznog praćenja uticaja odlaganja
na životnu sredinu.

Direktivom Saveta 99/31/EC o deponijama otpada data su striktna uputstva u vezi

upravljanje deponijama, zabrani odlaganja pojedinih otpada (npr. otpadnih automobilskih
guma, itd.) i smanjenju količina biorazgradivog otpada koji se odlaže.

Direktivom Saveta 2000/76/EC o kontrolisanom spaljivanju otpada se za cilj postavlja

smanjenje emisije dioksina i kiselih gasova, kao što su azotni oksidi (NOx),
sumpor(IV)oksid (SO2) i hlorovodonik (HCl), koji mogu imati negativan uticaj na zdravlje
ljudi i životnu sredinu
2. Metode tretmana komunalnog otpada
2.1.Reciklaža (plastike, metala, stakla, papira)
Reciklaža komunalnog otpada

Primenom reciklaže drastično se smanjenje količina komunalnog otpada koji se odlaže na sanitarne deponije,
čime se vek korišćenja sanitarne deponija produžava.
Sistem reciklaže obuhvata:
• izdvajanje različitih komponenti iz otpada na izvoru njegovog nastajanja (domaćinstva, javne ustanove,
privatni sektor, sakupljanje na ulici ili u centrima gde se sakuplja reciklabilan otpad ),
• izdvajanje reciklabilnih materijala iz ukupne mase otpada u postrojenjima za separaciju reciklabilnog
otpada,
• pripremu izdvojenih reciklabilnih materijala na linijama za baliranje (papir, plastika), presovanje (metal),
mlevenje (staklo).

Recikliranjem se:
• smanjuje količina otpada za odlaganje,
• štede prirodni resursi, (600 miliona tona sekundarnih sirovina se proda u svetu godišnje, 74% Čelik, 95%
Al, 85% Cu, 65% Pb, 64% papir, 80% plastika),
• zapošljava veliki broj ljudi, (1,5 mil. ljudi u više od 50 zemalja),
• smanjuje zagađenje,
• povećava profit.
Količina komunalnog otpada koji se reciklira u Evropi (Studija EEA) 
Sakupljanje materijala koji se reciklira

U zavisnosti od načina sakupljanja materijala razlikuje se:

• reciklaža sa primarnim razdvajanjem materijala,
• reciklaža sa sekundarnim razdvajanjem materijala.

U slučaju reciklaže sa primarnim razdvajanjem materijala, otpadni materijal se klasifikuje i

odvaja na mestu nastanka i odlažese u različite prijemnike (kontejneri, kante, itd.).
Ovakvim načinom razdvajanja otpadnog materijala ne dolazi do njegovog međusobnog
mešanja i nije potrebno čišćenje materijala od organskih otpada.
Reciklaža sa primarnim razdvajanjem zahteva manja ulaganja u postrojenje za reciklažu ali
su zato veća ulaganja u opremu i servise koji se bave prikupljanjem otpada.

U nekim zemljama vid subvencije je besplatno odvoženje razdvojenog otpada, dok se

odvoženje otpada koji nije razdvojen naplaćuje.

Reciklaža sa primarnim razdvajanjem zahteva i određenu opremu.

Oprema za sakupljanje reciklabilnog otpada
Kod reciklaže sa sekundarnim radvajanjem sav otpadni materijal se odlaže u kontejnere koji
se odvoze do postrojenja za reciklažu.

U ovom postrojenju se vrši separacija otpadnih materijala.

Ovakav vid recikliranja zahteva dodatna ulaganja u separacionu opremu a odvojeni otpadni
materijal je slabijeg kvaliteta nego kada se radi njegovo primarno razdvajanj.
https://www.youtube.com/watch?v=HRlf2rcVSeQ NIŠ – Postrojenje za sortiranje komunalnog otpada
koje je trebalo da uposli 40 radnika na niškoj
deponiji i da deponiju rastereti otpada, već četiri
godine zarasta u korov. Postrojenje je nabavljeno u
okviru projekta koji je niški Klaster „Reciklaža Jug“
započeo maja 2011. godine, a koji su podržali grad
Niš i Nemačka organizacija za međunarodnu
saradnju GIZ, ali ne radi jer Klasteru za njega nije
data građevinska i upotrebna dozvola.

Zamenik načelnika niške Uprave za planiranje i izgradnju

Miroljub Stanković kaže da za postrojenje na deponiji
Uprava ne može da izda građevinsku dozvolu zato što se
taj objekat nije našao u Planu detaljne regulacije deponije
koji je usvojen februara ove godine.
 „Uprava najpre nije mogla da izda dozvolu jer nije
postojao Plan detaljne regulacije deponije, a sada ne
može da je izda jer planeri nisu sagledali postrojenje i nisu
ga ucrtali u plan“, izjavio je Stanković. Prema
Stankovićevim rečima, Zavod za urbanizam predvideo je
da se za lokaciju na kojoj se nalazi postrojenje usvoji
urbanistički projekat i da se na osnovu njega izda
građevinska dozvola, ali taj projekat još nije završen.
Reciklaža plastike

Upotreba recikliranog materijala u proizvodnji predmeta od plastike, u inostranstvu se primenjuje poslednjih 30 godina, a
kod nas poslednjih 10.
Proizvod od recikliranog materijala ne gubi na kvalitetu, a cena mu je prihvatljivija za tržište, jer je reciklirani materijal za
60% jeftiniji od originalnog granulata plastike.

Reciklaža plastičnih materijala obuhvata:

• sortiranje plastike koja se reciklira,
• čišćenje plastike od drugih materijala, papira, metala i sl.,
• pranje plastike, jer reciklat mora da bude čist. Pranje se vrši strafiksom koji skida blato i ostalu prljavštinu sa plastike,
• sečenje krupnijih komada, kako bi mogli da se ubace u mlin gde se mehanički tretiraju.

Plastika koja se najviše reciklira obuhvata:

PE (polietilen): gajbe, burići, kante, creva, baloni,
PP (polipropilen): stolovi i stolice, kućna plastika, saksije, razne kadice, vanglice, itd.
PS (polistirol): plastični delovi na beloj tehnici, itd.
PVC (polivinilhlorid): otpaci od pvc stolarije, garnišle, vodovodne cevi, itd.
ABS (akrilonitril butajden stiren): tehnička plastika, kompjuteri, itd.
PA (poliamid): delovi u auto industriji
PET: plastične flaše za ambalažu.
Reciklaža metala

Proces reciklaže metalnih sirovina odvija se kroz faze:

• sakupljanja,
• baliranja metalnih sirovina,
• usitnjavanja,
• uklanjanja primesa drugih materijala,
• topljenja i
• izlivanje poluga.

Procesi reciklaže gvožđa, čelika i aluminijuma su najzastupljeniji.

Reciklaža gvožđa i čelika se radi na identičan način dok se reciklaža aluminijuma samo delimično razlikuje.

Aluminijum, gvožđe i čelik često dolaze pomešani zajedno sa drugim reciklabilnim metalima.
Posle njihovog odvajanja, sledi njihova dalja prerada koja se sastoji iz:
• sitnjenja i kompaktiranja,
• topljenja,
• izlivanja,
• valjanja.
Reciklaža stakla

Staklo je materijal koji se može u potpunosti reciklirati.

Korišćenje staklenog loma u proizvodnji staklene ambalaže ima određene prednosti jer se smanjuje:

• upotreba primarnih sirovina (pesak i soda kojih u prirodi ima u ograničenim količinama),
• količina utrošene vode potrebne prilikom eksploatacije primarnih sirovina,
• potrošnja energije,
• emisija štetnih gasova u atmosferu,
• rasterećuju se deponije komunalnog otpada (oko 8-10% smeća čini stakleni lom).

Reciklirano staklo se koristi za:

• proizvodnju predmeta od stakla,
• dobijanje asfalt stakla (asfalt sa dodatkom stakla, koristi se za asfaltiranje puteva),
• proizvodnju građevinskog materijala (staklene cigle i elementi, izolacione pene i paneli, itd.),
• izradu refleksne boje za oznake na putevima,
• izradu izolacione staklene vune,
• dreniranje vlage pri uređenju terena,
• ukrasni pesak u restoranima,
• dobijanje staklenih vlakana,
• abrazive, itd.
Reciklaža papira

Proizvodnja papira iz sekundarnih sirovina (otpadnog papira) obuhvata:

• sakupljanje papira,
• transport sakupljenog papira do mesta sortiranja,
• sortiranje i baliranja papira,
• sitnjenje papira,
• dobijanje celulozne kaše,
• beljenje,
• transport do proizvođača papira,
• proizvodnju beljenog papira

Za proizvodnju jedne tone papira iz sekundarnih sirovina (otpadni papir) potrebno je manje energije nego za proizvodnju
papira iz primarnih sirovina.

Utrošena energija za proizvodnju papira iz sekundarnih sirovina najviše zavisi od kvaliteta otpadnog papira.
Paprer Stock Institute u Americi definisao je 49 klasa otpadnog papira.
Za dobijanje:
• papira za štampanje i pisanje koristi 83% recikliranih vlakana,
• novinskog i toaletnog papira koristi 100% recikliranih vlakana
Transfer stanice

Transfer stanice predstavljaju prostor gde se vrši prijem i

privremeno skladištenje otpada, koji dalje podleže
određenim metodama za tretman komunalnog otpada.

Transfer stanice se sastoje iz:

• prijemnog dvorišta sa kolskom vagom na ulazu,
• prostora sa odeljcima za izdvajanje posebnih vrsta
otpada,
• manipulativnog prostora,
• platoa za smeštaj izdvojenih frakcija iz otpada

Transfer stanice mogu biti bez i sa postrojenjem za

izdvajanje sekundarnih sirovina.

Situacioni plan reciklažnog centra bez postrojenja

za izdvajanje sekundarnih sirovina
 1. Ulaz/izlaz za vozila za
dopremanje sakupljenog otpada,
1a. Ulaz/izlaz za vozila za transport
izdvojenih tokova otpada,
2. Kolska vaga,
3. Portirnica,
4. EvidencijaAdministracija,
5. Istovar komunalnog otpada,
6. Istovar kabastog otpada,
7. Platforma za razvrstavanje
sakupljenih sirovina iz
komunalnog otpada,
8. Prese za sekundarne
sirovine,
9. Privremeno skladištenje
sekundarnih sirovina,
10. Magnet,
11. Otpad namenjen odlaganju,
12. Privremeno skladištenje
otpada pre odlaganja,
13. Linija za baliranje
sekundarnih sirovina,
14. Utovar sekundarnih sirovina,
15. Prostor za izdvajanje
sekundarnih sirovina iz
kabastog otpada,
16. Privremeno skladištenje
sekundarnih sirovina,
17. Hala za prijem kabastog
otpada koji su dovezli
građani,
18. Izdvajanje posebnih tokova
otpada,
19. Plato za izdvajanje zelenog
otpada,
20. Linija za usitnjavanje
zelenog otpada, priprema za
kompostiranje,
21. Plato za higijenu i
održavanje vozila,
22. Radionica,
23. Vozni park za sakupljanje i
transport otpada,
24. Vozni park vozila za rad na
sanitarnoj deponiji,
25. Prostor za odlaganje
građevinskog otpada,
26. Sanitarna deponija.

Reciklažni centar sa postrojenjem za izdvajanje sekundarnih sirovina

Izgled prijemne zone reciklažnog centra
Transfer stanicama se prikuplja i zeleni otpad, gde se vrši njegovo usitnjavanje i priprema za kompostiranje.
 

Izgled bio otpada koji se kompostira

Prerada bio otpada
Mobilni usitnjivač zelenog otpada

Univerzalni mobilni usitnjivač svih vrsta kabastog otpada

Izgradnjom regionalnih sanitarnih deponija i postrojenja za tretman otpada, javila se potreba za transfer stanicama koje
omogućavaju ekonomičan prevoz otpada na velike udaljenosti, od lokacije nastanka do destinacije odlaganja
Makro lokacija transfer stanice treba da je:
• udaljena više od 0.5km od najbližih kuća (van naselja),
• van sanitarne zaštićene zone izvora snabdevanja pijaćom
vodom,
• udaljena više od 0.5km od reka, jezera i rezervoara;
• udaljena više od 0.5km od spomenika kulture i zaštićene
zone životne sredine,
• udaljena najmanje 0.5km od najbliže železničke ili
autobuske stanice, skladišta zapaljivih materijala ili
vojnih objekata,
• udaljena najmanje 2km od medicinske ustanove sa
pacijentima, od banja ili industrija za proizvodnju hrane,
• udaljena najmanaje 0.1km od gasovoda, naftovoda i
dalekovoda,
• iznad irigacionog sistema, podzemnih građevina kao što
su tuneli i skloništa,
• kota terene transfer stanice iznad nivoa podzemnih voda
U okviru transfer stanica treba da se nalaze:
• vaga za evidenciju količina sakupljenog i
dopremljenog otpada, na ulazu,
• plato za prijem sakupljenog otpada,
• radna mašina – utovarivač,
• plato za prijem sakupljenih reciklabilnih sirovina,
• prostor za kontejnere za dalji transport otpada ka
regionalnoj deponiji,
• prostor za smeštaj kontejnera za reciklabilne sirovine,
• manipulativni prostori,
• parking za vozila za transport otpada ka regionalnoj
deponiji,
• parking za vozila za transport izdvojenih reciklabila,
• prostor za pranje i dezinfekciju vozila,
• parking za automobile,
• administrtivni objekat za smeštaj uprave,
• garderobe i prostorija za odmor radnika
 Transfer stanica komunalnog otpada
opštine Dimitrovgrad, vrši:
prihvatanje komunalnog otpada,

prihvat, otkup i privremeno

skladištenje: starog nameštaja i
mebla; auto guma; plastičnih folija;
korisnih sekundarnih sirovina
(metal, staklo, PET, papir, stiropor-
EPS);
zelenog otpada nastalog
periodičnim uređivanjem gradskih
zelenih površina, vrtova, voćnjaka i
poljoprivrednih površina;

neupotrebljivog ili nekorisnog

bezopasnog industrijskog otpada;

dehidrisanog mulja iz postrojenja za

tretman komunalnih otpadih voda

Situacioni plan transfer stanice komunalnog otpada opštine Dimitrovgrad

2.2. Kompostiranje
Kompostiranje predstavlja brzo i delimično razlaganje: Kompostiranje se bazira na prirodnom procesu
• vlažne, čvrste organske materije, razlaganja organskih materija mikroorganizmima
• otpada od hrane, kada se organskoj materiji dovodi vazduh i vlaga.
• baštenskog otpada,
• papira,
• kartona,
pomoću aerobnih mikroorganizama i pod kontrolisanim uslovima.

Kao proizvod dobija se materijal (kompost), sličan humusu, koji nema

neprijatan miris i koji može da se koristi kao sredstvo za kondicioniranje
zemljišta ili kao đubrivo.

Kvalitet komposta zavisi od vrste obrađenog otpada.

Najkvalitetniji je kompost dobijen od zelenog otpada.

Kompost najlošijeg kvaliteta se dobija kompostiranjem neselektovanog

komunalnog otpada, koji je često neprihvatljiv za poljoprivrednu primenu
zbog sadržaja raznih primesa neorganskog porekla (staklo, metal, plastika).
Najbitniji faktori koji utiču na proces kompostiranja tj. na mikrobiološku aktivnost su:
1. Kiseonik – ukoliko je u kompostnoj masi prisutan kiseonik kompostiranje je aerobno ili anaerobno ako nema
kiseonika. Aerobno kompostiranje je mnogo brže (10 - 20 puta).

2. Veličina čestica sirovine – ukoliko je kompostna sirovina sitnija veći je i procenat procesa kompostiranja jer je veća
površina čestica izložena direktnoj mikrobiološkoj aktivnosti.

3. Nivo nutrienata i ravnoteža C/N - da bi proces kompostiranja bio efikasan, mikroorganizmima su potrebni specifični
nutrienti u pogodnoj formi, adekvatnim koncentracijama i odgovarajućim odnosima. Razlikuju se mikronutrijenti, koji su
mikroorganizmima potrebni u velikim količinama i makronutrijenti, koji su mikroorganizmima potrebni u malim
količinama. Veoma je bitani optimalan odnos ugljenika i azota.
 
4. Sadržaj vlage - voda je glavni sastojak koji prenosi supstance unutar kompostne mase i omogućava da nutrienti fizički i
hemijski budi dostupni mikrobima. Minimalni procenat vode u kompostnoj gomili je 40%, a maksimalni 65%.
5. Temperatura - temperature kompostiranja u velikoj meri zavise od toga kako se toplota, stvorena od strane
mikroorganizama, gubi tokom kontrolisanog provetravanja, površinskog hlađenja i gubitka vlažnosti. Najefektivnije
temperature za kompostni proces su između 45 i 59 C°.
6. pH vrednost - bakterije se najbolje razvijaju pri pH vrednosti od 6 – 7.5, a gljive pri pH od 5.5 - 8.
Pored ovih faktora na brzinu kompostiranja mogu da utiču i posebni preparati kao što su aditivi ili mikrobiološko-enzimski
preparati. Oni se koriste za ubrzavanje kompostnog procesa. Ovi preparati sadrže u sebi u velikom broju mikroorganizme i
enzime koji su identični onima u prirodi.
Faze kompostnog procesa

Celokupan proces dobijanja komposta sastoji se iz faza:

• predproizvodnje,
• proizvodnje i
• postproizvodnje.

Faza predproizvodnje obuhvata:

• sortiranje sirovine ručno ili mehaničko radi otklanjanja neželjenih materijala,
• usitnjavanje sirovine kako bi se povećala površina za mikro-biološku aktivnost,
• tretman sirovine koji omogućava: postizanje optimalnih uslova u pogledu nivoa vlage i pH vrednosti; praćenje
odnosa C/N; i mešanje kompostne gomile.

Faza proizvodnje obuhvata dve glavne faze:

• fazu kompostiranja i
• fazu sušenja.
Proces kompostiranja u fazi kompostiranja se izvedi metodom:

• pasivne gomile,
• gomile u vrsti,
• statične gomile i
• metodom zatvorenog sistema
Faza kompostiranja

Metod kompostiranja pasivnim gomilama je najjednostavniji. Pasivne gomile se sastoje od kompostnog

materijala koji se prevrće (meša) relativno retko, obično jednom godišnje. Pasivnim gomilama je potrebno preko
godinu dana da bi proces kompostiranja bio gotov.

Šematski prikaz prevrtanja pasivne kompostne gomile:

Kompost se pomoću mašina podiže sa gomile (1) i spušta
na drugo mesto – gomilu (2). Kod ovog načina mešanja
komposta vrh kompostne gomile (1) premešta se na dno
nove kompostne gomile (2)
Gomile u vrsti su izdužene kompostne gomile koje se često prevrću
da bi se održali aerobni kompostni uslovi.

Čestim prevrtanjem se obezbeđuje ravnomerno razlaganje kompostnog materijala.

Ovaj kompostni proces može da traje od tri meseca do godinu dana.

Izgled izduženih kompostnih gomila

Mašine za prevrtanje kompostnih gomila
koje su poređane u redove
Kod metode kompostiranja statičnim gomilama sa prinudnim provetravanjem
materijal za kompostiranje se stavlja na rešetke, ili perforirane cevi,
dok se ventilatorima pumpa ili uvlači vazduh kroz cevi.

Na ovaj način se kroz kompostni materijal provodi vazduh i obezbeđuje provetravanje kompostne gomile.
Prevrtanje kompostnih gomila se smanjuje, ili čak potpuno eliminiše.
Ovakvim tretmanom kompost se proizvede za 3 - 6 meseci.

Statične gomile sa prinudnim provetravanjem

Kod zatvorenih sistema za kompostiranje svi kritični prirodni uslovi se mehanički kontrolišu i potpuno su
automatizovani.

Sistem rotirajućeg bubnja predstavlja zatvoreni sistem za kompostiranje koji se zasniva na prevrtanju, čime se
obezbeđuje ravnomerno mešanje kompostnog materijala.
Bubnjevi su dugački cilindri, prečnika oko 2,75 m, koji se sporo okreću (obično 10 obrtaja u minuti).

Kiseonik se u rotirajući bubanj dovodi pod pritiskom preko brizgaljki.

Prevrtanjem materijala u bubnju omogućava se relativno ravnomerna raspodela kiseonika po bubnju.
U rotirajućem bubnju kompostni materijal se tretira 1 - 6 dana.
Kompletna stabilizacija kompostnog materijala nije moguća u ovom vremenskom periodu.

Zbog toga je neophodno dalje kompostiranje i sušenje komposta od 1 - 3 meseca.

Rotirajući kompostni bubanj

Faza sušenja komposta

U fazi sušenja stabiliše se kompostni materijal, prati se temperatura komposta (ukoliko

temperatura materijala raste faza kompostiranja još nije završena), i eventualna pojava
neprijatnih mirisa (gotov kompost ne treba da oslobađa neprijatne mirise)

Postproizvodnja komposta

Ova faza je potrebna ukoliko se proizvodi kompost visokog kvaliteta. U postproizvodnji

se dodatno sortira kompost kako bi se izbacili zaostaci neželjenih materijala. Stabilnost
komposta se može proveriti testiranjem klijanja semena. Ukoliko je kompost gotov
može da se pakuje i skladištiti.
Lokacija kompostnog postrojenja

Pri određivanju lokacije kompostnog postrojenja, razmatraju se podaci o:

• nameni površina iz generalnog plana grada, u celini ili u gravitacionom području kompostnog
postrojenja u prečniku od 3 km,
• hidrografskoj situaciji sa ucrtanim vodotocima i vododerinama,
• geološkim karakteristikama u zoni terena,
• putnoj mreži i koncepciji priključka kompostnog postrojenja na postojeće puteve,
• hidrometeorološkim karakteristikama od značaja za lociranje kompostnog postrojenja kao što
su: ruža vetrova, učestalost i brzina vetra sa maksimalnom, minimalnom, aritmetičkom
sredinom i tišinom,
• temperaturnim karakteristikama: maksimalna temperatura sa dužinom trajanja i broj dana u
toku zime sa temperatura ispod 0oC,
• broju dana sa snežnim pokrivačem i prosečnoj visini snežnog pokrivača
• broju dana sa padavinama (njihove količine izražene u mm) i ekstremnim padavinama,
• plavnosti terena površinskim ili podzemnim vodama,
• stabilnosti terena, klizištima i njihovim intenzitetu na mestu budućeg komposišta,
• seizmičkim karakteristikama,
• podzemnoj infrastrukturi (instalacije za navodnjavanje, eventualno druge instalacije i drugi
infrastrukturni objekti)
Elementi postrojenja za kompostiranje

Postrojenje za kompostiranje obuhvata:

zonu predproizvodnje - služi za istovar i širenje sirovine. Ovde mogu da se

postave mašine za seckanje i drobljenje sirovine,
zonu proizvodnje - zauzima najveću površinu ukupnog prostora postrojenja i na
njemu se odvijaju faze kompostiranja i sušenja,
zonu postproizvodnje - zauzima otprilike 1/5 ukupnog prostora i u njoj se
obično nalazi skladište gotovog proizvoda,
tampon zonu – širina ove zavisi od tipa sirovine (komunalni ili baštenski otpad),
pristupne puteve i puteve na samoj lokacji,
zgrade namenjene administraciji.
Situacioni plan komposišta