UNIVEZITET U NIŠU

GRAĐEVINSKO-ARHITEKTONSKI FAKULTET

SEMINARSKI RAD
iz predmeta „Ekološki materijali“

Samougrađujući beton

Profesor: Dr.Ana Momčilović Petronijević

Student:Katarina Luković 2604

Student:Anđela Božilović 2591

1
 U Nišu, 2019/2020.

Sadržaj

1. Uvod...............................................................................................................3.
1.1. Ekološka arhitektura....................................................4.

2. Ekološki materijali............................................................................................6.
2.1. Primeri ekoloških materijala........................................6.

3. Samougrađujući beton, uvod.............................................................................8.

4.Samougrađujući beton, ekološki materijal..........................................................8.

4.1. Osobine SCC betona.....................................................9.
4.2. Metode ispitivanja........................................................10.

5. Samougrađujući beton, svojstva........................................................................12.

5.1. Pozitivna svojstva.........................................................12.
5.2. Negativna svojstva........................................................13.

6. Opravdanost primene samougrađujućeg betona................................................14.

7. Svetski primeri izvedenih objekata od samougrađujućeg betona......................15.

8. Zaključak............................................................................................................18.

9. Literatura.............................................................................................................19.

2
 Uvod

Ekologija je nauka o životnoj sredini. Reč „ekologija“ potiče od grčkih reči oikos
(dom) i logos (nauka).
Ekologija je nauka koja proučava: životnu sredinu, odnose između žive i nežive prirode,
odnose između živih bića, prilagođenost živih bića na uslove sredine.
Nemački zoolog Ernest Hekel prvi uveo pojam „ekologija“ u nauku.
Za jednu od prvih definicija, definicija ekologije uzima se ona koju je dao Ernest Hekel 1869.
godine. On je bio zoolog i ta prva definicija opisivala je odnose životinja i žive i nežive
prirode, kao i odnose životinja i biljaka.

Život na Zemlji zasniva se na ekološkim zakonitostima koje imaju ogroman značaj za

savremenog čoveka. Za sve ljudske aktivnosti neophodno je da postoji ''ekološki'' način
razmišljanja i delovanja.

Zašto je ekologija važna?

Mi delimo ovu planetu sa još, najmanj, par miliona živih vrsta. To nam uskraćuje pravo da
uništimo prirodu i životnu sredinu. A naše fabrike, putevi, njive i gradovi u velikoj meri
uništavaju i zagađuju životnu okolinu. Poslednjih godina uvideli smo važnost
„EKOLOŠKOG“ načina života i svakim danom sve se više budi svest o očuvanju prirode.
Ukoliko vodimo računa i upoznajemo koje ljudske aktvnosti štete prirodi, možemo živeti i
prirodu koristiti za svoje potrebe,a da istovremeno bitno ne narušimo sklad prirodnih,
ekoloških odnosa u njoj.

Slika 1.

3
Ekološka /održiva/ arhitektura

Još 1987.g definisan je pojam održivosti kao proces koji zadovoljava potrebe sadašnjosti bez
ugrožavanja budućih generacija u realizaciji njihovih potreba. Pojam je definisan od strane
Svetske komisije za životnu sredinu i razvoj.
Od tog momenta, iako društvo postaje svesno da nema budućnosti bez održivosti, svedoci
smo da sporo napredujemo u primeni.
Arhitektura je oblast koja nema budućnost bez održivosti jer je veliki uticaj koji ona
vrši kroz razna polja njene primene.
Ekonomski razvoj prouzrokovao je veću proizvodnju građevinskog materijala, intenzivniju
izgradnju stambenih, poslovnih, industrijskih objekata… a ujedno su se ove aktivnosti
reflektovale na veću potražnju građevinskog zemljišta, a sve navedene aktivnosti negativno
utiču na globalni ekosistem.
Zato je izuzetno važno preuzeti odgovornost za uticaj koji arhitektura vrši na životnu sredinu,
kako bi i buduće generacije mogle da realizuju svoje potrebe.
Od samoga početka gradnje. objekat vrši uticaj na
životnu sredinu kroz različite aktivnosti i procese
(proizvodnja građevinskog materijala, transport,
izgradnja, ugradnja materijala…) sve ove aktivnosti
mogu prouzrokovati ekološku štetu.
Takođe, tokom samog procesa gradnje, gradilište
proizvodi otpad i buku koji takođe imaju veliki uticaj
na životnu sredinu. Nije zanemarljiv i uticaj koji se
dešava i nakon izgradnje objekta, jer u toku eksploatacije Slika 2.
takođe dolazi do posledica po ekosistem.

Vrlo je važno napomenuti da objekat kada izgubi svoju funkciju (nije više u upotrebi ili je
sticajem okolnosti ostao nezavršen i nije priveden nameni) izuzetno je visok njegov negativan
uticaj na životnu sredinu.
Zašto? Ako ovakav objekat ne recikliramo (izvršimo rekonstrukciju/promenu namene, ili
kompletno srušimo i recikliramo otpad) sve što je uloženo u proizvodnju, transport, ugradnju
i održavanje ovakvog objekta može se smatrati gubitkom i konstantnim negativnim uticajem
po životnu sredinu.
Ali zato održivim pristupom/dizajnom smanjujemo potrošnju neobnovljivih resursa,
promovišemo upotrebu obnovljivih izvora energije, trudimo se da svedemo otpad na
minimum i stvaramo zdraviji i racionalniji životni i radni prostor.

4
Princip održive arhitekture podrazumeva i racionalno korišćenje građevinskog zemljišta,
upotrebu ekoloških materijala, racionalnu upotrebu energije i vode, optimizaciju procesa
funkcionisanja i održavanja objekta kao i poboljšanje uslova za boravak i rad u enterijeru.
Održiva arhitektura je svakako širi pojam od zelene arhitekture, koja, takođe, u nekim
slučajevima ima pozitivan uticaj po životnu sredinu. Zelena arhitektura nije uvek i održiva
arhitektura.

Slika 3.

Održiva arhitektura uključuje i korišćenje recikliranih ili polovnih materijala. Smanjenje u

korišćenju novih materijala stvara odgovarujuće smanjenje sadržane energije, koja se koristi
za njihovu proizvodnju. Svako planiranje i projektovanje okrenuto budućnosti mora imati
odgovoran i racionalan pristup energiji i širokoj upotrebi obnovljivih izvora energije.
Prelazak na racionalno i štedljivo korišćenje prirodnih resursa i orijentacija na obnovljive
izvore energije su apsolutna nužnost, koja nalaže ozbiljnost situacije, jer je ceo svet na
vlastitom iskustvu shvatio, da je ekološka kriza još ozbiljnija od energetske.

Ekološki materijali

Ekološki materijali i održiva gradnja, osim što moraju da obezbede trajnost i kvalitet,
treba da budu i ekonomski prihvatljivi. Oni su često skuplji od tradicionalnih materijala, ali
eksperti za očuvanje energije i životne sredine tvrde da primena ekoloških materijala
omogućava znatnu finansijsku uštedu na duži vremenski period kroz smanjenje troškova
grejanja i hlađenja.

5
 Ekološki materijali su oni koji su reciklirani, organski ili proizvedeni po održivim
principima. Istraživanja su pokazala da zagađivači u unutrašnjem prostoru mogu biti od dva
do čak pet puta viši nego u spoljnoj sredini. Izvor mnogih ovih zagađivača nalazi se na podu.
Nemali je broj ekoloških materijala koji se primenjuju u građevinskoj industriji.Veliki broj
njih koristi se i u izradi podova. Stoga su ekološki materijali vrlo značajni ne samo za
okolinu, već i za bezbednost onih koji te prostorije koriste.
Tradicionalni materijali poput zemlje, drveta, gline, slame, kamena, nalaze se svuda i oni su
osnov za ekološku održivu gradnju. Već neko vreme je trend u svetu gradnja zemljom,
takozvani kob - kombinacija zemlje, peska, slame i gline. Kuće građene od ovog materijala
imaju vek trajanja i preko 300 godina, dok one konvencionalne traju oko 50 godina. Takođe,
u današnje vreme na popularnosti dobija izgradnja zidova od slame. Bale od slame ne koriste
se samo kao izolacija, već se od njih prave kompletni zidovi.

Primeri /tradicionalnih/ ekoloških materijala:

◦PLUTA
Prirodni materijal, pluta je anti – alergent i ne privlači i ne zadržava prašinu. Karakteristike
plute obezbeđuju i da je teško zapaljivi materijal. Njenu ekološku stranu obezbeđuje način
dobijanja plute. Hrastova kora koja je u osnovi ovog materijala se sama obnavlja svake tri
godine.

◦BAMBUS
Bambus je još jedan među prvim izborima ekoloških materijala. Takođe, veoma je popularan
među dizajnerima. Sam bambus ima slične karakteristike drvetu, izdržljiv je, lako se održava
i montira. U vidu parketa pojavljuje se u horizonalnom ili vertikalnom slogu. Završno se
može lakirati, uljiti ili voskriati. Kao otporan na vodu i odličnih performasni, koristi se u svim
tipovima objekata.

◦LINOLEUM
Linoleum takođe spada u ekološke materijale. Napravljen je od mešavine lanenog ulja i
prašine plute, smole, drvenog brašna, mlevenog krečnjaka i prirodnih pigmenata koji
određuju završnu boju. Spada u tvrde ekološke podove. Potpuno je prirodan, a takođe je i
teško zapaljiv, antistatičan, antibakterijski i trajan, odnosno otporan na habanje. Dolazi u
različitim bojama i dekorima i kao takav ima široku primenu od domova, preko javnih
objekata, do komercijalnih, sportskih hala, odrinacija itd.

6
◦DRVO
Drvo je najzdraviji i najkvalitetniji građevinski i prirodni materijal. Drvo nema štetnih
zračenja i može po potrebi da se u potpunosti reciklira. Najpopularnije vrste drveta su hrast,
bukva, trešnja, breza i orah. Tvrdo drvo, poput hrasta i bukve, odlikuje se trajnošću, a lako se
održava. Za izradu nameštaja se sve češće koristi bambus; on je takođe idealan za podne
obloge, a može da izgleda poput pločica ili parketa.

◦STAKLO
Radne površine mogu da budu od recikliranog stakla, koje se pravi od delova flaša, prozora.
Značajna poboljšanja u tehnologiji su dovela do toga da staklo bude čvršće, a samim tim i da
se sve češće primenjuje. Pri gradnji kuće koja štedi energiju, veoma su važne staklene
površine.

Samougrađujući beton
-uvod-

Beton je najrasprostranjeniji materijal napravljen ljudskom rukom na čitavoj planeti. Od

2005. godine proizvodi se šest milijardi kubnih metara godišnje, što je skoro kubni metar po
glavi stanovnika planete.
Danas, više nego ikada pre, svoj udeo u industriji betona imaju posebni betoni – izrađeni po
specijalnim sistemima ugradnje i receptima aditiva koji bi trebalo da betonu obezbede
najoptimalnije osobine za svaki od specifičnih slučajeva upotrebe.
Neki od njih su i samougrađujući beton.

7
Samougrađujući beton je razvijen u Japanu 80-ih godina XX veka nakon uviđanja problema
ugrožene trajnosti betona usled korozije armature nastale zbog nekoherentnosti mase,
odnosno, zaštitnog sloja. Uzrok ovome bio je nedostatak stručne radne snage prilikom
ulivanja betona, posebno u uslovima nepravilnih oplata i gusto raspoređene armature. On je u
osnovi baziran na standardnom betonu uz dodatke koji umanjuju potrebnu količinu vode, a
povećavaju želatinoznost smese, stvarajući tako beton visoke čvrstoće i trajnosti.

Samougrađujući beton
/ Self-compacting concrete/

NASTANAK I RAZVOJ SAMOUGRAĐUJUĆEG BETONA

Samougrađujući beton (Self-Compacting Concrete -

SCC), po mnogim autorima „najrevolucionarnije otkriće
betonske industije XX veka“, ne zahteva vibriranje za
ugrađivanje i zbijanje. Pod dejstvom sopstvene težine u
potpunosti ispunjava sve delove oplate čak i prisustvu
gusto postavljene armature.
Početak razvoja ovih betona se vezuje za Japan
početkom osamdesetih godina prošlog veka, mada Slika 4.
podaci dostupni u svetskoj literaturi ukazuju da su
„samoravnjajući“ (self-levelling) betoni bez sklonosti ka
segregaciji proučavani još 1975-76. godine u Italiji.
Bilo je predloga da se definiše reoplastični beton
(Prof. Mario Collepardi, Politehnički fakultet, Milano)
koji iako tečan, ima veliku koheziju i samim tim
nisku tendenciju ka segregaciji ili izdvajanju vode. Takva
ideja nije zaživela jer je ACI dozvoljavao maksimalnu
vrednost sleganja 175 mm da bi se, u odsustvu
superplastifikatora, izbeglo preveliko izdvajanje vode.
Glavni inženjerski problem u Japanu bilo je ubrzano
propadanje armiranobetonskih konstrukcija, posebno
onih na moru i u obalnim područjima. Problem trajnosti
konstrukcija je bio usko povezan sa korozijom armature

8
u betonu, izazvane karbonatizacijom zaštitnog sloja Slika 5.
betona i agresivnim delovanjem jona hlorida. Ako se
tome pridoda i nedostatak kvalifikovane građevinske
radne snage, razumljivo je što je u tom pravcu bio
usmeren najveći broj istraživanja koje je predvodio
Hajime Okamura sa Univerziteta u Tokiju. Prototip
samozbijajućeg betona je napravljen 1988. godine i tom
prilikom je nazvan „beton visokih performansi“ (High
Performance Concrete - HPC).

OSOBINE SVEŽEG BETONA

◦OSOBINE SCC BETONA

Kod samougrađujućeg betona su najvažnije njegove karakteristike u svežem stanju. Prilikom
projektovanja mešavine akcenat se stavlja na sposobnost betona da se razliva samo pod
dejstvom sopstvene težine i da u potpunosti ispuni oplatu ma kog oblika i dimenzija bez
ostavljanja šupljina, da prođe kroz gusto postavljenu armaturu bez zaglavljivanja, da zadrži
homogenu strukturu bez izdvajanja agregata iz paste ili vode od
čvrste faze, kao i bez tendencije krupnog agregata da „propadne“ kroz betonsku masu pod
dejstvom gravitacije (segregacija). Dakle, ključne karakteristike svežeg SCC-a su: sposobnost
tečenja, viskoznost (izražena brzinom tečenja), sposobnost prolaza I otpornost na segregaciju.
Betonska mešavina će biti klasifikovana kao SCC jedino ako su sve navedene osobine u
potpunosti ostvarene. Svaka od njih se može testirati na više načina.

◦OSOBINE OBIČNOG BETONA

Iako su osnovne komponente vibriranih i SCC betona iste, razlika se ogleda u razmeri
mešanja, u sadržaju sitnog agregata (peska) i sitnih čestica, kao I primeni aditiva najnovije
generacije (modifikatori viskoziteta i visoke sposobnosti redukcije vode). Pravilno
projektovan i ugrađen, SCC se odlikuje većom kompaktnošću i homogenošću. Svetska
iskustva neosporno dokazuju da postoji mala razlika između svojstava očvrslog
samougrađujućeg i vibriranog betona slične mešavine i istog vodocementnog faktora, čak su
neke osobine I poboljšane kod SCC-a. Veće vrednosti čvrstoće pri pritisku i poboljšanje
karakteristika kao što su prijanjanje za armaturu, propustljivost vazduha i vode itd., povezane
su sa smanjenom poroznošću u unutrašnjoj tranzitnoj zoni između cementne paste i agregata,
i generalno boljoj mikrostrukturi SCC-a u poređenju sa vibriranim
betonom.

9
 Slika 6. Mikrostruktura običnog (levo) i samougrađujućeg betona (desno)

METODE ISPITIVANJA SCC

SCC je osmišljen da u potpunosti zadovolji standard EN 206-1 u pogledu zapreminske mase,

porasta čvrstoće, finalne čvrstoće i trajnosti. Obradljivost SCC-a je veća od najviše klase
konzistencije opisane standardom EN 206-1 i može se okarakterisati sledećim osobinama:
− sposobnost tečenja, ispunjavanja (filling ability),
− sposobnost prolaza između armaturnih šipki bez
zaglavljivanja (passing ability),
− otpornost na segregaciju tj. stabilnost mešavine
(segregation resistance).
Betonska mešavina će biti klasifikovana kao samougrađujući beton jedino ako su zahtevi za
sve tri karakteristike u potpunosti ispunjeni. To ukazuje da prilikom ispitivanja treba da se
kombinuje više predloženih metoda.

Razvijeno je više različitih metoda ispitivanja konzistencije SCC-a, ali nijedna od njih ne
određuje sve relevantne aspekte obradljivosti, tako da se prilikom ispitivanja mora koristiti
više metoda. Metode ispitivanja su navedene u tabeli 1.

Tabela 1.

10
11
 Svojstva samougrađujućeg betona

Samougrađujući beton je betonska mešavina koja ima nizak nivo naprezanja, visoku
deformabilnost, dobru otpornost na segregaciju i umerenu viskoznost.
U svakodnevnom smislu, kada se izliva, SCC je izuzetno tečna mešavina sa sledećim
karakterističnim praktičnim karakteristikama - veoma lako teče unutar i oko oplate, može teći
kroz zapreke i oko ugla, blizu je samoniveliranja, ne zahteva vibracije ili tampiranje nakon
izlivanja i prati oblik i površinsku teksturu kalupa. Kao rezultat, izlivanje SCC-a je takođe
mnogo manje naporno u poređenju sa standardnim betonskim mešavinama. Jednom izliven,
SCC je po svom podešavanju i vremenu stvrdnjavanja i čvrstoće sličan standardnom betonu.
SCC ne koristi visok udeo vode da bi postao tečan, što znači da SCC može da sadrži manje
vode od standardnih betona. Umesto toga, SCC svoja svojstva tečnosti dobija od
neuobičajeno visokog udela finog agregata, poput peska, kombinovanog sa
superplastifikatorima i dodataka koji povećavaju viskozitet.
Kod samougrađujućeg betona najvažnije su njegove karakteristike u svežem stanju. Prilikom
projektovanja mešavine akcenat se stavlja na sposobnost betona da se razliva samo pod
dejstvom sopstvene težine i da u potpunosti ispuni oplatu ma kog oblika i dimenzija bez
ostavljanja šupljina, da prođe kroz gusto postavljenu armaturu bez zaglavljivanja, da zadrži
homogenu strukturu bez izdvajanja agregata iz paste ili vode od čvrste faze, kao i bez
tendencije krupnog agregata da „propadne“ kroz betonsku masu pod dejstvom gravitacije.

Prednosti samougrađujućeg betona

Upotrebom betona koji se samokompakuje daje se nekoliko prednosti u odnosu na običan

beton. Neke od tih pogodnosti su:

·Poboljšana konstruktivnost
·Smanjenje radne snage
·Poboljšani strukturni integritet
·Ubrzava raspored projekata
·Smanjuje kvalifikovanu radnu snagu
·Teče u složene forme
·Smanjuje trošenje opreme
·Minimalizuje praznine na visoko ojačanim područjima
·Izrađuje vrhunske završne obrade

12
·Vrhunska čvrstoća i izdržljivost
·Omogućava lakši postupak pumpanja
·Brzo postavljanje bez vibracija ili mehaničke konsolidacije
·Snižavanje nivoa buke koju proizvode mehanički vibratori
·Stvara jednoliku površinu
·Omogućuje inovativne arhitektonske karakteristike

Mane samougrađujućeg betona

Kao i bilo koji građevinski materijal, samougrađujući beton suočen je sa sljedećim

ograničenjima:

·Izbor materijala je strožiji

·Troškovi izgradnje povećavaju se, u poređenju sa običnim betonom
·Za upotrebu dizajnirane smeše potrebno je mnogo probnih serija i laboratorijskih ispitivanja
·Potrebna je veća preciznost prilikom merenja i nadzora
·Ne postoji međunarodno prihvaćen testni standard za samozbijajuću betonsku mešavinu

Opravdanost primene
samougrađujućeg betona

13
 Građevinska industrija koristi ogromne količine prirodnih resursa, istovremeno proizvodeći
značajne količine građevinskog otpada, tako da ima veliki uticaj na prirodnu sredinu.
Godišnja proizvodnja betona u svetu dostigla je deset milijardi tona, svrstavajući beton u
daleko najkorišćeniji građevinski materijal. Ako se ima u vidu činjenica da je oko 70%
betona agregat, jasno je kolika je količina prirodnog i drobljenog agregata potrebna.
Nekontrolisana eksploatacija agregata iz reka ozbiljno narušava vodene ekosisteme i staništa,
dok proizvodnja drobljenog prirodnog agregata povećava emisiju štetnih gasova, prvenstveno
CO2, odgovornih za efekat staklene bašte. Ovi gasovi nastaju u toku miniranja stena i tokom
transporta agregata do često udaljenih gradskih sredina. S druge strane, količina građevinskog
otpada koji nastaje tokom gradnje i rušenja objekata rapidno raste, produbljujući problem
odlaganja ovog otpada, koji se najčešće rešava predviđenim deponijama (zauzimaju velike
površine zemljišta, a odlaganje je skupo) ili „divljim”, nelegalnim deponijama. Jedno od
rešenja navedenih problema jeste recikliranje deponovanih građevinskih materijala,
prvenstveno betona. Ova ideja nije nova i razvijene zemlje poput Japana, Holandije, Belgije i
Danske ostvaruju visok procenat reciklaže građevinskog otpada. Reciklirani betonski agregat
najviše se koristi u putarstvu, za različite ispune i izradu nekonstruktivnih elemenata
(ivičnjaka, ograda i sličnog). Zbog neujednačenog kvaliteta, mogućnosti ostatka različitih
primesa prilikom reciklaže, većeg upijanja vode i niže zapreminske mase u odnosu na
prirodni agregat, reciklirani agregat zahteva niz ispitivanja i posebnu tehnologiju spravljanja
betona. Samougrađujući beton, i sama inovacija u području tehnologije betona, sadrži
određenu količinu praškastog materijala – filera. Postoje različite mogućnosti odabira ove
komponente. Ukoliko bi se upotrebio neki od industrijskih nusproizvoda, poput letećeg
pepela ili silikatne prašine, rešio bi se problem
deponovanja ovih materijala, a ovako spravljen beton
svakako bi se mogao uvrstiti u ekološke materijale.
Predmet istraživanja u ovom radu jesu svojstva i
tehnologija samougrađujućeg betona koji je spravljen s
različitim mineralnim dodacima:
mlevenim krečnjakom, letećim pepelom i silikatnom
prašinom, pri čemu su, kao agregat, korišćeni i prirodni i reciklirani agregat, dobijen
rušenjem potpornog zida, čija je količina u betonu varirana.

Ugradnja samougrađujućeg betona je opravdana, jer je ovaj beton ekološki.

Ova vrsta samougrađujućeg betona sadrži znatno niži procenat cementa, a poznato je da je
najveći zagađivač u proizvodnji betona.

14
 Takođe, mogućnost korišćenja velikih količina otpadnih materija značajno poboljšavaju
ekološki balans ove vrste betona.
Tokom proizvodnje ovog betona smanjuje se potrošnja električne energije, za razliku od
običnog betona. Samim tim je ovaj beton manji zagađivač okoline, kako pri proizvodnji,tako
i kasnije, nakon ugrađivanja.

Izvedeni objekti

• Akashi-Kaikyio Bridge, Japan

Bućudi da je prvi put proizveden u Japanu, samougrađujući beton je u početku primenjivan

na velikim i značajnim projektima u ovoj zemlji. Jedan od prvih takvih projekata bio je
čuveni Akashi-Kaikyio Bridge, viseći most sa centralnim rasponom od 1991 m, koji je
ujedno i najveći raspon na svetu i ukupnom dužinom od 3911 m, na kome je ovaj beton u
toku 1993. i 1994. godine korišćen za izradu 2 od 4 ankerna bloka sa vrlo gustom armaturom,
dimenzija 84,5x63x47,5m. Beton je u cilju smanjenja toplote hidratacije spravljan sa
metalurškim cementom i sa maksimalnim zrnom agregata od 40mm. Most je pušten u
saobraćaj 1998. godine.

Slika 7. Akashi-Kaikyio Bridge, Japan

15
• Most Ritto, Japan

Most se nalazi na autoputu. Najviši srednji stub je visok 65 m. Projektom je zahtevana

čvrstoća betona pri pritisku 50 N/mm2 a armature pri zatezanju 685 N/mm2 zbog uticaja
seizmike.

Slika 8. Most Ritto, Japan

• Midsummer Place Shopping Center, London

Prva primena SCC-a u Velikoj Britaniji, izvedena 2001. godine u Londonu.

Stubovi su bili veoma gusto armirani tako da je primena konvencionalne tehnike betoniranja
bila nepraktična. Osim skraćenja vremena betoniranja za 40%, dobijena je i ušteda u ceni
radova od 10%, zahvaljujući takvom kvalitetu površine stubova.

Slika 9. Midsummer Place Shopping Center, London

16
• Avalski toranj, Beograd

Televizijski toranj, koji je jedan od simbola naše zemlje, visok je 203 m i

predstavlja najvišu građevinu na Balkanu. Toranj je prvobitno izgrađen 1965. godine, a
porušen je 1999.g tokom bombardovanja. Ovo je najznačajnija primena SCC-a u Srbiji.

Slika 10. Avalski toranj, Beograd

• Viadukt Higashi Oozu, Japan

Prefabrikovani, prethodnonapregnuti T-nosači su korišćeni kao glavni nosači na viaduktu. U

početku je planiran običan, vibrirani beton sa rasprostiranjem (slump-flow) 80 mm. Međutim,
pokazalo se da je on nepraktičan zbog ogromnih dimenzija nosača, pa se SCC nametnuo kao
odlično rešenje.

Slika 11. Viadukt Higashi Oozu, Japan

17
 Zaključak

Samougrađujući beton je doneo značajan prosperitet industriji betona omogućivši kvalitetniju

i bržu gradnju, prihvatljivu kako sa ekološkog tako i sa veoma značajnog aspekta zdravstvene
zaštite radnika. Proteklih 20 godina u svetu su održani brojni kongresi i seminari posvećeni
ovoj problematici i pokretani različiti naučnoistraživački projekti u okviru kojih su
proučavane i unapređivane osobine SCC-a. Kako ovaj beton određuju karakteristike u
svežem stanju: konzistencija, sposobnost prolaza kroz armaturu bez zaglavljivanja i otpornost
na segregaciju, to je propisano desetak različitih testova za njihovo proveravanje, s tim što
mora da se kombinuje nekoliko testova zajedno da bi se sve navedene osobine ispitale.
Osnovni konstitutivni materijali su isti kao i kod vibriranog betona, dok SCC zahteva
obavezno prisustvo veće količine praškastih čestica i aditive najnovije generacije (za
modifikaciju viskoziteta i redukciju vode).
Uprkos većoj potrošnji cementa i hemijskih dodataka, SCC, zbog boljih fizičkih i mehaničkih
svojstava i veće izdržljivosti, može biti vrhunski građevinski materijal u pogledu uticaja na
životnu sredinu u poređenju sa običnim betonom. Smanjenje količine cementa korišćenjem
dodataka dodacima ili posebnih proporcija agregata daje priliku za dalje poboljšanje
ekoloških performansi SCC-a. Ako se uzme u obzir odsustvo vibracija tokom betoniranja, što
štedi energiju, troškove rada i skraćuje vreme izgradnje, postaje jasno da će upotrebaSCC-a u
budućnosti samo rasti.

Literatura
18
1. Knjiga „Architecture and Systems Ecology“ William W. Braham

2. Knjiga „Sustainable design: ecology, architecture, and planning“ Daniel E. Williams

3. https://www.thebalancesmb.com/self-compacting-concrete-844767

4. https://www.ny-engineers.com/blog/what-is-self-compacting-concrete

5. građevinarstvo.rs

6. Book review Self-Compacting Concrete by Geert De Schutter, Peter J. M. Bartons, Peter Domone,
John Gibbs

7. „Prvih 20 godina samougrađujućeg betona"

19