ZORAN SLAVI

UDES RAVNOTEE





























tampano izdanje PROSVETA, Beograd 1999.
Digitalno, izmenjeno izdanje, By Zoran Slavi, 2014.











Poezija Zorana Slavid, dosledna i konsekventna u namerama, eli da uoi i da saopti sutinu
sveta kroz izrazito individualno doivljavanje. Njegova lirika hode da spozna i da oznai
sopstvenu intimu kroz neposredni susret sa spoljanim i realnim. Bogatim asocijativnim
nitima, sugestiv nom likovnodu i semantikom punodom, zbirka " Udes ravnotee
"indentifikuje jedno integralno iskustvo egzistencije uokvireno prepoznatljivim vremenskim,
prostornim i duhovnim osobenos tima. Dinamiki paralelizam jezika i znaenja, takoe
specifini melodijsko-ritmiki skladovi, omo guduju da se dotaknu najsuptilniji metafiziki
prostori i da se uoe vidljivim simboline arhetipske matrice.


Iz recenzije urednika, knjievnika edomir Mirkovia
UVOD U VE ZAVRENO





Bilo je to potresno i patetino itanje
onog to bee ispod stakla.
Spokoj moj bivao je ipak poletan,
u nepostojedem okruenju savrenog renika.
U potrazi za uzvienom temom zaboravio sam na Floberovo
iskustvo sa sv. Antonijem,
a tama se uvukla u rukopis tako da ni brilijantan stil nije
omogudavao razumevanje.

Morao sam zato sve na re da poverujem:
uzbudljivosti teme, smislu spokoja, ogranienosti stila.
Renik koji je vaio kao savren,
u vremenu nepostojedem je bivao slabo upotrebljiv.
Dok se ono to sam iz ivota dovreno preuzimao
ubrzo pretvaralo u negaciju ili iluziju.
Sa tamom iznad napisanog nisam mogao da se izborim:
salivala se i u smisao mojih teme

Preostala je intuicija i tek malo smisla
za borilake vetine i estetiku i lobotomiju.
Bavidu se dakle lektorisanjem obe strane disanja:
potkazivadu ivot i lektiri oduzimati ironiju
Ovaj samo moj udes deo je neke sveopte ekstaze,
ali zar ni u agoniji nema vie sigurnosti




















BOL KOJIM POINJE














U GRADU ZATEEN




U vrt prepun praznog ulazim kao oprezni sneva
Da zateknem zanesene graditelje tiine i ist vetar
Ulica drema neispisana: Rukopis krupan i plitak
Nebo moram da dovrim: Kie de i poslovi jednolini

Krov me rastui: Zaboravljeni su delovi iz detinjstva
Buna se subota udaljava: Moram da zatvorim oticanje
Vrt je ipak samo nacrtan: Zeleno u pravilnim sinkopama
Re koju donosim stavljam u vreme brino uramljeno

Crna me linija upozorava: Belo je bol kojim poinje
U sobi sam sam: Preko ramena me pak dilema gleda
Iz ruke mi se crte odmede: Meni zvuk treba razdvojen
Na bulevar nameru snevanja iznosim: Oni svetlo dele

Prou kamioni i smisao se izgubi: Stih samo odzvanja
Nod je ved idudeg dana: Ovaj se mora zavriti razorom
Rani me radovi progone: Kako da ih bez brisanja umirim
U pozadini buke nevidljiva misao rei moje rastvara



GRAD. REKA. BRDO




Dudljivo vreme: Izjutra jesen: U podne pravi maj: U vee nastupa zaguenje due
Slutim vedrinu i trenjin cvet: Fruka gora i grad u splinu potom
Ravnica jo zbunjena: Sunce zatie neprobuenu zemlju: Mraz jo zatee
Na mladog Crnjanski mene sad zalazak seda: U oblaku ui okrvavljena Galicija

Valjalo bi se ved od nekuda vratiti: Ili makar se konano probuditi: Dunav jo tee
Iz Lamenta nad Beogradom kao da se jo nije povratio: Ved odlazi na dugo i masivno
putovanje
Grad pod Tvravom se koleba: Kojim putem da krene:Smer ka nebu ved dugo ne
radi
Moja je ulica na hladnu severnu stranu periferije okrenuta: ekam ipak da se mudri
Tima proeta

U Dunavskom parku Todo hrani labudove sa poetikim zrnevljam: Centrifugalno je
uznemiren
Meditaciju mu opsedaju policajci duha i poverioci: Duguje im on najavljeno i
neuinjenjo
Na mobilnom ipak ja vidim bududu promena unutar zadatog oblika: Petrovaradin
presvlae u zvune boje
Crnjanski ipak bez svradanje u Grad, odmah u progonstvo ode: U jednom danu
izmeu brda i reke






















BEKEREKI LAMENT





Kod tebe je u pitanju mrnja jer ga ne razume: I nemod tek
Taj prostor u kome su vekovi naslagani: Ti vidi spoljanost
Mene i talog podseda da trajemo u ovim blatnjavim meandrima
Nebo gradsko tebi je zavera: Ja ga itam kao brevijar panonski

U oknima ti ita prezir, meni se u njima ogledaju preci i leto
Iako znam da je na delu iluzija rastem dok me njegov barok dodiruje
Ti ga ne voli jer se opire, meni ljubav smeta da ga ipak prozrem
NJegova prolost otmena me zagovara: I kad ga ne bude verovadu

Kad bih mogao od tvoje mrnje da pozajmim dovoljno pribranosti
Da ga vidim razgraenog: Da shvatim da je ostala samo scenografija
Naa reka amputirana i dua prazna: Otie vaspitana provincija
Da li du imati vremena da saekam da se tvoja mrnja pripitomi




























IZLET U DVORAC



Iznenada i bezuslovno u dvorac: Nema muzike: Samo metani
Kao noem kroz bezvazduje odaslat mi je nalog: Iz kime ije
Dvorac u Eki: Nod u novembru:U mraku mu prolost ukinuta
Za smisao skretanja ne pitam: Miris sindikalni: Ponedeljak

Gospodari mu dovoljno u istoriji: ank skoro mraan: Pivo
A dvorac mentalno propao: Pijanac, opti mrak i gola figura
Da li sam ja ba iznenada ili je to neki zavet: Mrtvi prijatelji
Jedan u"Pamfletima"o njemu pisao: Poseljaen burujski brlog

Put za prestonicu, i onako izlokan, otiao bez mene: Ja u mrak
Iz njega me neodreeno osmatra kip kome samo glava nedostaje
U velikom ogledalu, na pod sputenom, pored mene jo je neko
Muzika koju bi mladi List mogao da intonira zvui smueno

Obriem ruke od bive otmenosti: Radi samo ank: I dosada
Talijanski lovci i lokalne metrese na slici prokisli
Ono to je mene bezuslovno skrenulo kao da se prozlilo
U bruenom ogledalu eanskom rupa u koju sve odlazi: Kraj



























APRIL JE SKORO AROBAN I KOBAN





April je skoro aroban u mom gradu: Smrt ako ne iskorai suvie
Nad rekama je razlistano nagnut: Ali samo pucanj kad izostane
Grad je ovaj prokletstvom obasut: Tu se krijemo od porekla utekli
U njemu tajno izmenjujemo zaviajne mrnje: Dok nam kii zalazak

Dnevnik kad bi svoj unapred podesio: opasnost je stalna od ovog meseca
Ulicama posejana: Duti vazduh mekog paperja: No je ved u leima
LJubav se uspostavlja ipak dok se ulica razroko uliva u sito pamdenje
April nikada nikada nije bezopasan u gradu: Mrnja ako me ne privue jae

U izlozima se boje ponitile: Ogledaju se usporeni ivoti: Cvat
Grad se od proleda uplaio: Krenuo bi bulevarima: Mraz je u dui
Tamo je izbegao: Piem u opasnost samu: Bes izostavi u ovom dobu
U aprilu mi se demoni razdragali: Zaviaj gori: Pucanj u nostalgiju





















PUTUJ SAM









































BRANKO I MILO





Kako bi se Branko na, nesredno prekradeni a doveka mio
U Miloevom proledu snaao: Iz njega kad jesen ide
A Strailova im razliita: Samo due im dnom slie
Kad mlidijah o lisju govoriti lament nad rekama vidim

Od treanja to cvatu do Firence i kako se vina napiti
I zalazak leta preiveti: ide im Dunav udem zaklapa
Karlovake mome i Miloeve heroine, embahade i posela
Kap panske i vodoskog srpske krvi: U dui svakoj prelom

Branko sve je brzo saznao: I ljubav i bol: Mlad da umre uspeo
Miloa kraj davno nasluden kroz azile pratio: U glad utekao
U kolo se evropejsko Crnjanski upleo: Galicija opta duva
Zelenoga nema s druge strane lire: Pevaj i smrti uprkos

Kad bi se Milo u Brankovom zaumnom vinogradu probudio
Pevajudi posle svog stranstvovanja suzu bi u parabelum ulio
Luta Branko jo vitak strailovskom stazom: Miloa uva
Itaku je svoju i sumatre on gorkim osmehom u grudima sagoreo



















RUKE, AKE, PRAZNINA






U Boliviji izbrisali ake e Gevari: I njega ponitili
Da ga zadre u svojoj tami
Ako se vrati iz smrti lake da ga prepoznaju:
Okrnjenog visokoletaa
Kad stane pred Veneru Milosku da se lake u bezruju prepoznaju
Kao da su njene ruke dali su ikada postojale:
Njegove ake hemija zloina uva

Kamena ena i gerilac: Fantazija i prevarena gerila
Pucanj u praskozorje: Lom i prodor vreo
Dama iz antike dali je kobnog jutra bila budna:
U svom veku ved dugo je sama: U luvru je nevenana
ake Gevarine u sveca ga prozivaju: Crkva je nema
Revoluciji je prvo krv vana: Transfuzija bez prestanka
Ona otmena i bez rukavica: Venera iz muzeja
On nikad dovoljno mrtav: Mit kome telo smeta
Etika i estetika: Obe naknadne: Ruke kao epika

U glavi avolskoj gde je sve smiljeno: Njujork, Njujork
Barem dvostruka srdba:
I krah: U luvru pobuna: Miloska Venera verenika stekla
Njene ruke i ake Gevarine: Pobeuju:
Blista ono to nedostaje: Tajna uskrsnuda
Trofej ili strah koncentrisan: Formalin naokolo zaudara
Musavi i klecavi andar u istoriju jada zapao
Lepota Lucifera prevarila: Stari Grci Afroditi jabuku spremaju
Smirenost onih koje su gori otetili: Kuba i Rusija
I nod neizvesna: Mene lepota od revolucije odvojila

Dok ekam carinike, na putu od Antike do Amerike:
Neznanje im ja znam: Agente i antikvare
Formalin dominira mojim koferom: Patologija mizerna
Njene ruke usamljene nosim mu u zagrljaj
Lepota bez razloga: Kamen
ispod koga raste maslina
Zemljotres ili varvarin: Hrabrost u gluvom predelu
Carinik me zaobilazi: Progovara:Bio je on na Milesu
Bolivija i onako nije dostojna te lepote: Revolucija ubija

U Havani, Kastro pravog i uurbanog Papu trgom proetao: iveo komunizam
Slike Isusove i Gevarine zvone u istom trenu: daleko je Bolivija

Pokojniku ima ko da pie:
Markesa java premaila: Milosku lepotu sanja Gevara
Na kopnu amerikom avet komunizma sama se od sebe obnavlja
Boji im otac nameru naruava
Meni je ipak putovati u selo podno Anda:
Ernesta treba grkim morem okupati






































IZLOBA NADZORNIKA ZATVORSKE STRAE



Izloba u gradskom zatvoru: Nadzornik slika slike: Godinama
Sasvim oekivano: na slikama idila i cvede: Bez grzbosti
blag i miran ki: Ukus daleko od profesije: Sila ne voli nasilje

Zatvorski uvar to nadzire gubitnike, sa blaenim mirom:
I slika s ukusom domadice: Tiha, banalana idila
Samo na jednoj slici dvorite zatvorsko: Sivo i pretede
Zlu ne trebalo, ako se ,ne daj boe, dogodi: Budnost: Dunost
Da ima gde da zatvori i svoju prirodu dvojaku: U slobodno vreme

Idila i paranoja se razvlae zatvorskom galerijom: Sila na pauzi
Neki drugi nadziru i nadzornika: Politiar zamera
Jer kako to da onaj koji de, ako mora, i da puca
Slika cica- mace i kuide: Samica je oajno prazna
to zapravo i nije tano ali je previe idile: Komar je bolji

Posetiocima, kolegama i penzionerima izloeno prija: Dvolinim slikarima takoe
Ali pretvaraju se svi da im je ki ispod nivoa: Malograantina i zavist
dok im strpljenje i ukus jedva dosee do izdanje zakuske

ovek - nadzornik strae- naivni slikar, sasvim prijatan i umoran,
isprati goste
I ode da proveri da li je sve dobro zakljuano: Prebroji zatvorenike i slike
Umetnost izvrnute srede, za posle podne, sa druge ostane strane: Prozivka: Zid:
Reetke

Ostatke hrane baci u kantu, pomoli se ikoni koju je ostavio u linom zatvoru
I zakljua u samicu/glavu svoju obelodanjenu slabost:
Da se ne proiri po zatvoru i ne zarazi ostale.
Jer, ko zna: Duh naivne umetnosti nije bezazlen: avo nikada ne spava u koloru













DOK TITANIK SPAVA U SNU ATLANTIDE



U svemu tome postoji i jedan paradoks, jedno iznevereno oekivanje
mitskih dimenzija: legenda je progovorila da e u danu kada potone
"Titanik", taj simbol ljudske oholosti i prepotencije, iz sveta morske
fantazmagorije, na povrinu more izroniti - Atlantida.


U ovoj predrasudi to me opseda isuvie je dilema: Znam
Neu da gledam film "Titanik" jer je tu metafora budueg kraha
Da li ve na kraju milinijuma: Encensberger je sve ve napisao
Severno more ve oekuje nau narednu lakomislenost

U kojoj li sam klasi i kako se zove moj sinemaskop pojas za spasavanje
Da li da se obrem u sred melodrame: Ili je bolja ista tragedija
Hiljade i milioni gledaju kako se ta gvourija prelama: Prevarena prevara
Na granici veka da li e samo zablude da se utope: A due ve mrtve

Poto se to nije dogodilo, valja razmisliti da li je uveni brod zaista
potonuo.
Ili, da li je Atlantida stvarno postojala! Jedino ne treba sum njati u istinitost
l
egende. Jer proveravanje legendi ( kao i religije ili poezije) jeste preduslov
gubljenja nevinosti i naivnosti, koje su uslov ljudskog trajanja. I svakolike
umetnosti.

I znam da je besmisleno to to neu da odgledam bajku o "Titaniku"
Haos ipak viri iza trihiljaditog brega: I vie: Videe uskoro Hiroimu
Mene Disove due utopljene s poetka veka uznemiravaju: Fukuima
Zna ovaj Srbin zatajeni za sve titanike budue: I geringe njihove

Dakle, sve traje iako se gleeri tope. U jednom spava moda i Tiitanik,
ako se otrgao Atlantidi iz zagrljaja. Verovatno u onom istom ledniku od
koga je i krenula davna ledena poast.

Da je moda sve to ipak miris spaljenih biblioteka: Sav Led ovog veka
emu onda "Titanik" kad sve je predstava: Velika je zaliha straha
I galije carske do vrha krcate su budude omraze: emu spas i uteha
Tone s platna zaraza izazvana: Obzorje plamti dok brod se rastvara

Kad bih film pogledao Disova dua bi me utopljena zavek u zagrljaj pozvala
Severno bi more pomodrilo: Ja Titanik znam i ne razumem: Putuj sam

Sa iluzijom o srebra treba napustiti akvarel sliku, i dnevnu sobu pretvoriti u
kabinet udesa! Neki zlobnici e moda rei da pisanje stihova je previe
lii na
putovanju nekoga to tone ka neemu to ne postoji, ali zar to nije ujedno
kardriogram ljudskog ivota?









UDES RAVNOTEE



























GOVOR NEBA






Unutranja se strana sutona ravnici jedva otvorila: Tuga za brdima
Udes ravnotee bio je iznenadan a svetla jo jedva: Istorija u bunaru
Izlaz se priinjavao tako pristupaan: Jedva vek dalek: Od Velikog rata
Mrak bee izujedan od silnih nadanja a dan zaboravljen u mrtvaji

Moja Panonija sva kao istorija izukrtana: Rukavac nem Balkana
Dok je lista u praznini zateeni ved gasnu miljokazi: Dubina daljine
Trenutak kad je sve zastalo, i vetar i ljubav: U zvezdu hrli eram
Nebo se sutonom oznaeno u strah prelilo: Dolaze jahai: Prethodnica

Apokalipsa se razvukla diljem horizonta: irine od volje: Do zore
U meni se roje oblaci i buni uspostavlja se raspored novi: Nebeski
Sreda to od udesa samo sam ranjen: Oprotaj ved pie prvi egzekutor
Samo u zbilji san tmuran vidim kao provienje: Iznutra je gore: A gori

U suton bi da stane sve to je za putovanje: S njim pa dokle se moe
Sredinom dobroudnog prizora samo se zmijin svlak ukazao: Ovan crn
Ono to je vetar zapamtio ved se na zabatu moje kude oslikava: Veno vee
Ko poveruje moda de se kajati ali kako ne sluati govor neba: Boga moda ima























UDES U RAVNICI





U tom su udesu vetrenjae i dua njena otedene: Orkan
I sav zbunjeni vazduh oko ponitenih putokaza: Iz vedog neba
U nekom su hangaru krila zanemarena i deo tuge: ubogaljio
Put nekad glavni nita vie ne donosi, samo odlazi: Srodnika krilatog

Naivni vetar iz dana u dan krila oekuje: I otpor jalovom oticanju
S duom izgnanom, udesom davnim, u svet gurnutom: Bez krila
Taj bezboj mirisni ne ume: Dali joj vlasnik to umire: Suvaa suva
Sanjajudi krila kako se vradaju zidanici njegovoj: Dok na vrbi rodi groe

U ustajalom mraku vetrenjae jo bive vreme duti: Kraj putovanja
Prah se zgorali s pauinom zbratimio: Dno miruje dok mrak klija
Nova se oluja sprema: Dua je sluti a slomljena krila apudu: Grom
Udes se mekolji i drema: To ipak samo golub uzlede: Zrno ita kao dijamant
























U POLJU



Dok sam udisao zamor, a sigurno jesam, jesen se sama zahuktavala
Miris me vodeo preduboko: Iao sam dalje i od semena: U prah
Boje pune dvosmislenog mira i horizont tek opeen: Pokoen i spaljen
Vazduh s nijansom gorkog dali me lei ili slama: A tek je septembar

Diem pranjav dan na sporednom putu: Sasvim pogrean vremenski raspored i poloaj
U polju ekam ono to de sazreti: Izvan mog vida: Kao suza: Koja samo eka
Sa neba precizno pomerenog: Dok ja udiem oporost from vetra: Snimak pluda i prehlada su
tu
Jesen opisuje preostale plodove: Odlazim u nejasnu okolinu: Popisujem depresiju

Koraao sam, a nisam odmicao, svi me sastojci ravnice sputavali: Analiza otrove oslobodila
Put urastao u glave suncokreta: U svoj roendan sam ipak zaao: Detinjstvo iza rata
Da li je, ko zna, moda i nije: Ovakav uglancan dan tada svanuo: Urbana zabluda
Dok sam udisao, neto se cepalo na nebeskom svodu: U samo podne: Polje obesmiljeno























STARI BANAT, NEOEKIVANO






Iza magle, saete i zagrcnute, u dan koji de biti i sunan: Stado kao krdo
U vozilu opreznom i punom hladnode, na glavnom putu: Sluaj
nespremnog me i snenog zatekne prizor sav od mirisa ostvaren
Jedan iz drugog izdvojeni, skoro slini a drugaiji, jue i sutra: Repriza

Dagerotipna anr-slika starog Banata sporo put prelazi: Unazad kao
Veliko stado, dva ovara, dva magarca i jedan dran pulin: Zvuk zguvan
U duboku vunu uvezane, ovce iz praine odlaze samo u tup ugao neba
Na trenutak prekinuta moderna vremena: Prolede de ovo skoro: Kao izalo iz turije

Ovce ko sizif: pognutom glavom kroz neprilino: Pulin prek a lii na strip
obani u dvostrukoj dutnji saplidu i rasplidu optu kretnju: Koju znaju napamet
Ovan se glasa klepetuom dok magarci podnose zajedniku sudbu: Sve u krug
Kolona na drumu eka: Posmatramo prizor koji nam je skoro zadat: Zakucan

Starovremski komplet seoskog folklora u slededu maglu se prelije: Ode stari Banat
Praina se zaledila na mom vidu: Nestaje ipak saeta uspomena: Kabinet uzoraka
Dok maina me odvozi u nastavak ivota, nejasna figura me prati: Od benzina kalje
Ni oban, jo manje pas: Uporna i strpljiva silueta iz naeg buaka: Strailo izbledelo






















BLATNJAVA JESEN U ZALEU TISE




Davno ova je reka na zemlju baku svukla zlokob adsku
Na toj jalovoj trasi preostali jo salai: Ni lepi ni
zdravi: Samo uporni i ukopani: I na nebu jo zapisani
Otporni na magistralu: U blato uvaljani: Sam inat ih
uva: Slatina ih zauzdala: Tisa ih zaboravila: I uma osava

Kad se trave iz modrog jutra u sivo vee presvuku: I magla kad se
raspojasa: Stoku kad uva samo bog: Kad kie se rastegnu i ukisele
Kad padnu po svemu vagoni gavranova: Moj se zanos ravniarski pokoleba:
Od novembra sve do prvog snega: Muka to ne moe da se proguta
Komar se useli u opti vid: Tromo nebo i meko nita: A put samo tuda moe

Ako je negde i morala: Zato ba na mom putu: Svoju kob i u
da iskrca: Tisa u vreme dok je zamudena i zlovoljna: Guta, nosi, bljuje
Kako li je salaare prevarila: Oni stoje usred nevolje: U zemlju ukopani
Dok prolazim sredinom bive posledice: Blato zaskae i ujeda muki
Sneg izostaje da nas sve opravda: Put, magla: Greh davni: Porez na nevericu

Prolaze prizori u kojima smo mrzovoljni: Ogrnuti tek kaljem i
blagom panikom: Tisa je iza: Jalov snimak biveg, dali i projekcija
bududeg, predstoji: Jedan se sala otrgao memli: Gavrani i ostala gamad
za trenutak uzleteli: Pas ovarski na putu sudbinu iskuava: Svoju senku gloe
: Mraz je na vidiku: Do snega barem da izudri: Led prirodu od ludila da zauzda

















BAGREM






Kroz obian banatski bagrem do mene stie snaga nedefinisana
I poruka iz zemlje koju nikako ne umem da proitam: Jezik arhaian
U zaputenom krajoliku dok je kvar prirode oigledan: Deava se pomraenje
Zvui kao re Svetlost: Misao koja treperi i klija iznutra: Pre eksplozije

Kao da se neki upozoravajudi pomalja prozor iz primarnog mraka
Dali nam to panjak vrada poetak nepoznate potrage davne: Groblje avarsko
U onom to nagore struji novi niz znakova vie: "Nasilje": Smrt: Koplje
Jesen je ved a bagrem cvetom obuzet zemlji rodnoj ne veruje: U krst se premede

I dali je Svetlost porazila Nasilje na koje nas utroba upozorava
Plodna tama i gustina na kojoj sam zanemeo: Prozor odbaen kao izdajnik
Moda kroz stablo ilavo snaga sad sama sebe proverava: Bagrem kao gromobran
Moj je sluaj odved jednostavan: Poruka trai mudrijeg namernika: Vidara






















BARSKA MASLINA



O kamenom gradu razmiljam kroz maslinjak barski dok ponirem
U dan plesnjiv to se u ovogodinje leto i hod moj zadocneli uglavio
Kako de s jeseni pomaz potedi iz ovog to nesigurno pupi: U plod zanemariv
I zavidim stenju na prisnosti bududoj: Na dodiru s biljem: Grad odozgo

Na suncu koje je sad izostalo domislidu deo koji mi nedostaje: Rod masline
More je laganom naftom zaustavljeno. Brda su edna i posna: Luka se izlila
Dok zri plod boanski iznad mene nebo paraju i troe: Biljeje bez spokoja
Iz zemlje koju gazim strpljenje mirie: Muan rad prirode: Kameni Grad naputen

Prisan de napor potedi ako jeseni bude: Plod meu kamenom: Kao inat ist
Nad onim to postoji u ovom buavom danu molim se dutke: Spokoj bijke naruen
Luki kran se protegao kao da de sav vidik maslini da oduzme; U plod joj uao
Ona ni mene ne vidi. Ali kae: Proi i ti, ja du ipak biti: U Baru drevno je starije
























VRELINA NEOPRAVDANA U SRED GODINJEG DOBA





Nama i sunce sad stie vie kao kazna nenajavljena: Raspukne se neopravdano u oima
Jer ga alje iznenada i snagom koja bes oznaava: Ko ako bogovi nisi
Onaj to mi nismo a sam postoji uz sam rub nestajanja: Bog jedani moda
I zato na putu, uz automobil koja kipi, to sunce me poniava: Jer ne prestaje

Bi sa neba me uz horizont prikovao: Ni pedalj vie: Ni telo ni motor pregrejani
Bez milosti sikdu nebeski huni i atile: Iz visina spaljuju svaku suvislost
Moja se brzina bleda zaplela u vrudinu: Ni dalje ni nazad: Nemod pred silom
U vazduhu tromom spljeskane ptice lebde: Znakovi nemi a nema ni izgovora

Metal se kojim sam dojahao samo jarom i nemodju javlja: Jaje na oko da ispeem
Pogled mi u put razliveni pada, bei mi u e i sunanicu: Oko samo u kolaboraciju bei
Sunce prostorom u kome diem bahato gospodari: Leto divlje pobeglo iz depoa za decenije
Da li je onaj koji ga alje neto oekuje od nas brzopletih: Da se biujemo sami i bez mere

Kad bih mogao da se uzdignem dovoljno hrabro do kraja zida: Da zavirim u poleinu
Do sunca ili jo blie dubokom nebu: Da tajnu razumem: Ili da je zauvek zaboravim
Znam da nije tamo al mi treba razmak da je blisku vidim: Da zaledim sedanjed na bududnost
U kazni ovoj vreloj i svetlost je ipak sadrana: Hvala i amin: Prirodi i boanskim posluiteljima





















PESNIK I ILUZIJA
























UMESTO DA GLEDAM DIEM






Udiem redosled spoljanjeg privida umesto da ga gledam
Izaao sam zapravo u svoj grad preicom iz Borhesovog Alefa
I nisam izdahnuo opojnu gustinu njegovih magistrala: Knjige
Gluvi redosled prepodnevnog ivota diem: Gorko i preko: Napisano

Nedu da pogledam: Iznutra je sigurnije: Sve lii ali nije bolno
Lako bih se uvrstio u niz greaka kroz koje prolazim: Briem zapamdeno
U mirisima je mapa neto mutnija ali skoro da nema lai: Samo falsifikati
Od njega uzet literarni tap ipak mi nije po meri due: Borhes duti

Znam da du uskoro morati da progledam: Gustine mi ponestaje
I tap de se njegov uruiti u pauze izmeu obinih rei: Banalan niz
Ulica uurbana gubi ved cele reenice: Borhes zakljuava Vavilonsku priu
Da li de lavirint uspeti da preivi osamljen u stvarnosti: U mraku ja ugledam nevidljivo























NONI POKRET






Iz crkve , u somotu mraka uspavane, Nebo/Platno rutinski iznose
Ozbiljni i nezainteresovani ljudi: Na licima im nema duha svetog
Deluju kao tvrda Nodna straa: Pesma moja netampana o njima pie
Prozebli ljudi a barokna tama zaparom je ipak posuta: Vlaga na dui

Gledam prizor i osedam jezu kao sa klasinih slika spalu: Gojin mek
Nebo je izneto s namerom da se pripitomi stado zavedeno: Da ih podseti
Ali nose ga ravnoduni dok sam zvonik sabira pokor i kletve i bes gladnih
Seda me neto na Rembranta: A pesma moja skoro bezazlena bei

Niko ne poje, samo lave kao iz osrednjih knjiga puten lije pomrainom
Aluzija se razmahala nad litijom: Moja skoro ponitena tema: Okvir bdenja
Nod jeste za straarenje ali emu toliko razmaknuta krila: Let je izostavljen
Daleko je slikareva kompozicija: Nebo je prekima preputeno: avo vreba plen

U mojoj glavi, oi moram da zanemarim, preslikava se vatra: Baklje i tamjan
Iz Nodne strae strah bududi proviruje: Pesnik i iluzija: Uloge se smenjuju
Nebo se ved vrada: Mrak se za njim sklapa: Pastva zanemela: Platno napuklo
Smrknuti ljudi Nebo ostavljaju: Da li slute i moju dilemu: Nod puna predrasuda




















VEK U ZAMCI NASLOVA



Ta de knjiga postati veoma razglaena: I naslov bee jak i vaan
jer je itanje bivalo inom rtvovanja: Kao poar i e: Neminovan
Sebe sam zamenjivao boljim od mene: I krio se u senci: Um bez strasti
Kao da sam bududi ivot zaloio za trenutak stvaranja: Piem naslov

Knjiga je ta bivala sve znaajnija: I govor o njoj tajanstven ali slavan
Na itanje nije se davalo mnogo jer na re se verovalo: Jak naslov
Nisam ni sebe proveravao sakriven iza ubora tuih rei: Koje nestaju
ta ako sam ipak dugovenost zamenio za obian uspeh: Umreti mlad

Zapravo se nekom grekom naslov prerano otisnuo u svet: Ili namerom skritom
Posle su knjigu ini hitro nedopisanu proitali i opevali: Gloria mundi: Dok traje
Njihovu sam rtvu svojim dutanjem zatitio: Ugledni behu: Zalud kajanje
Kad sam hteo da je napiem prostor je bio ved imenom zauzet: teta prava

Ipak ime je njeno postalo deo istorije: Moja skoro nesvesna Podvala
De tribus Impostoribus i mene je ipak na kraju sasvim zanemarila
Vek je ovo prave bestidnosti jer ja sam hteo i dalje od naslova; A on utekao
Moda ba o Isusu, Mojsiju u Muhamedu i cenzorima raznim: Na Facebook
























IVOT U BIBLIOTECI: UZROCI I POSLEDICE





Kad sam reio definitivno da proivim u biblioteci: Infuzija znakova
Ni slutio nisam kako de mi pamdenje propatiti: Oseka kiseonika
Neoekivani Huni i Varvari pre Tacita su me stigli: A Prust je bio gust
Samo eleo sam da prekopam samo more mudrosti i Anale: Polufinale

U okruenju su sletale nepogode: Moderne i uzvratne: Odloen snimak
Pratio sam, uanen u katalogu, Stogodinji rat i bedu: Robove i rapsode
Iz Istorije nisam uspevao nikako da dosegnem Poeziju: Proza samo jutarnja
Pretvoren u mirovanje prieljkivao sam obinu hajku: Da me kao vepra odstrele

Morao sam da se setim neeg ili da pronaem prvobitno: Razlog bekstva
Odmarao sam se na graninim situacijama: Policijski as: Samarugin slon
Gospodar nad Stihovima omogudio mi je predah pre nego to saznam
Da ivot u biblioteci nije zdrav jer pamdenje kopni : Nodni uvar to zna odavno

Nevidljivi svetovi vremenom su me opkolili reenicama: Renicima, prirunicima
Nisam znao ta se deava u prostoru: Samo sluzav dodir : savremeno stvaralatvo
Lektire: Misli, prekretnice, drame i drhtaji vrle pesme: Topli obrok i deparac
Postao sam neotporan i na najbezlazlenije spoljanje prigovore: Lo prevod i promaja

Otrovan aleksandrincem okonao sam beg u skladite slova: Trovanje i dizenterija
Istoriji ovde nije bio jo kraj: Njeni su me ostaci skolili: Algoritamsko ubrzanje
Banalno vreme spoljanje, kroz prozor je nametalo netrpeljivost: Govor i rafal
I nije glad bila jedina koja me nagnala da iz svega izbegnem: Fitilj je bio suvie brz i
paradoksalan
















PROKLETSTVO REI






Dok posmatram jasan otisak reenice, smisao me njen buni: um hrapav
Lepa, odmerena duina, slova sasvim ugodna: Ipak zloba iz korena
Sve to je krivac naumio da sakrije iz nje izbija i prlja: Uvreda iz potaje
Tako sloena slova davni zloin u moju javu izlivaju: Pismenost koja truje

Duu sam svoju dutanjem izvetrio: Knjige samo probrane: Dezinfekcija
Alat pesniki paljivo oistio: U u kritiarsku potopio: Pre operacije drevne poruke
Vremenu sam dozvolio da ime zaboravi: Oslukivao samo tiinu rukopisa
Reenica me ova spolja ugodna, meutim, iznova opomenula: Urekla

Dali prokletstvo lei u njenoj utrobi: Ili joj optika dananja smeta
Odjek moda njen u mom bidu donosi zadah prethodnika: No, otrov, bode
Kada je stavim pored poezije dali de i dalje iriti zlodud: Ubiti nena osedanja
Dok je posmatram kako prtedi kripi liio bih je prevoda: U jezik je zatvorio

Ili da pokuati jeres: Poruku bez tih slova okuenih da zanem: I smisao izostavim
Samo naga istina da se pretvori u tkivo iste patnje: Kao rana koja vie ne



















OPET MUKA U JEZIKU





U jeziku kojim se umivam osedam od jutros nered: Duan nekom
Dok ga premedem: kroz sluh mi kripi namera davna: Slutim prekid
Neko je u samo dno posadio zrak preskoenog slova: Danas meni stiglo
U mom obinom jutru govor kojim du zapoeti truli: Smisao mu izmie

Toliko godina posle: Jo neizreeno vene radost: Re jedna podmetnuta
A bez jezika, oinskog koji mi majka podarila nisam: Ranjava me podmuklo
Pre nego to je poteklo ono to se zateklo: Znao sam: Seme je proklijalo
Od predugog je to gledanja u ivot il moda dutanja: Viak je to suglasnika

Ima jo mrnje dok slovima eljam misao davnu: I otrova na samo vrhu noa
Ko li je to u jezik izlio zlovolju, ime ga zarobio: Poruka smrti sa zadrkom
Boga svoga su ved davno unitili i oiveli: Zato ba sad: U jeziku kojim se umivam
Nered sam taj negde pokupio: Moda pisanjem: Mir je nestao: itanje ili utanje


























IZ KNJIGE U NO




Izjutra sam shvatio: No je oblak od sveta vei jer se ponavlja
A svet nestabilnosti sklon i porozan od sujete: I uruava se
Ona ima gustinu koja se iri bezuslovnos: I tamna je zbog tajne

Vaskrsavajui uporno u spisima stekao sam naviku ignorisanja
Sa visine odmeravam kvalitet tame: I no jedva vidim kao pravu
Dok ona traje, svet, se negde se mora sakrivati: Da je ne udie
Jer je oblak, njen zastupnik svevidei, vei i od kie: U dan zaboden

Jutra mi, sledea, nisu postajala nimalo mudrija: Posle otkria
Iz knjiga me je mrak lenjo zavodio: San se kao istina javljao
Buenje niko vie nije pominjao: Samo sledeu stranicu okretao

A trebalo je sve uraditi: Jednostavno i bez obaziranja
Ui beumno u vreme iji smo i onako ve taoci: U suton
Jer svakog od nas preobraaj okolnosti moe ugroziti
Shvatio sam izjutra da je buenje dar boanski: San okonati

Moj se porozni svet iz knjiga jo jednom obnovio: Oblak odustao: Do mraka
U spisima vie ne smem olako umirati: Buenje nije dar veiti
No je ipak oblak od mog sveta vei: U knjizi se mora budan biti: I bdeti
















I GREH I ZANOS


































HILANDAR: KAKO STII I PRETEI





Daleko i duboko: U vremenu i pojanju: U dui tek tihi beleg
Na rubu Gore sveto mesto: Treda ruka i loza lekovita: Zrak iz due
Bunar sa svetlom na dnu: Oko boansko zemlju to greje tiho
Zvuk mu zvona putuje u mestu ostajudi: Oiden ga samo dozovi

Kao da sam bio a hodu: Dok mu prilazi vekovi se razilaze: Ako veruje
Putem koga nema: Bosom nogom preko stene izmrvljene: ar u ustima
Sa mora princ due srpske Sava na strai veitoj premudri: Uzidan
Dok izgovaram Hilandar u glavi mi slika iz dubine same mudrost: Ako zna

Vino svetog Simeuna na zabludu da privijem: Nebo kad se spusti: Ako bude
Monaki ovaj dom, dok rastemo u davninu, u plavet se uspinje
Kad dotaknem, a kao da jesam, prag od koga poinje: Zapamtidu sebe
Iz tmine pojanje to curi : U pirgu spaljen crnorizac: Zavet prav: Kao ma

Trede tvoja ruka, Bogorodice, nad Hilandarom vreme zauzdala: U aci maslina
Kad bih u taj predeo smisla, a moda i jesam: U lozi kamen cveta: Ipak se pitam
Nemanja i Rastko grad od vere tvrde na Egeju sagradili: Svetionik: Da mislim moram
Duboko i daleko: Odatle se moe iznova zapoeti: U sebe da siem: Sam da shvatim















NA ISTEKU BESKRAJA





Beskrajnih svetova, ak i ako postoje, vie nema: Iz razloga geopolitikih
Potonula je vera u ono to se ne da dodirnuti: Istrebljeni su antropolozi
I ne sme se obala lakomo podvlaiti: Vazduh je plah: Mape su digitalne
Iz knjiga smo ved iselili sve to nas moe potkazati: Mit i gororneju

Neka deca, potpuno uoptena, zaviruju iza vetrobrana: Televozoja snima
Dok se sprema potop ili bal otedenih: Samo poetak: Rez: Spot: Globalizacija
Igraju se Tagorina deca sunca i smrt je sa njima i pas: Glad i BBC
Na Tisi, sa banatske strane, talas mutan s neba spao: Nafta rekom se razliva

Dal ona znaju da tih svetova u dananje vreme vie nema
Dodir je postao sasvim prost: Suneva kolevka ved drema
Igraju se bududi vojnici, na bilo koju obalu sveta stali
Moja knjiga ispreturana i sasvim nesigurna: Greh i zanos

Rekom zauzdanom promiu stvari: Odrasli ljudi i deo smisla
Na obali deca sve znaju: I ko im se u igru mea: I ne veruju
Oskudan pesak im preti saznanjem: Treba zatim u vodu udi
Svi znamo, i deca jer se ne boje: Beskraj nam se troi ubrzano
















NA KRAJU VEKA: MUKA






Dogodide nam se iznenada okret grub iz samog zgloba ovog veka izveden
Nazad, skoro u samo svitanje: Premnogo je nezavrenog i sporog: Odmrli elektroliti
Poetak nam nije itak: Plitko i nenadleno je golo slovo: Rukopis poremeden
Zapisano unapred: Objavljeno jo ranije: A mrtvo tek i gluvo: Prekid istorije

Valjalo bi sve iz poetka: Sejati, prosejavati, trebiti nemar: Kad je ved novi poetak
amar oroen jo davno iza ugla nas je prepoznao neuke: Istoiju nismo maturirali
Muzika mora da saeka: Peani sat je na remontu: kripi um: Do zida samo doterali
Mora se caru carevo: Da li znamo kome ta i zato i da li: Ali ta ako je car sasvim nag

Vreme smo u jezgro aroma proterali: Ipak, kraj veka ne pristaje: Putokazi su izostali
Premnogo smo iz prolog u budude prenosili: I mucali teoreme: Ajntajn ali kako dalje
Kazne smo podnosili al nita nismo nauili: Idudi put: Rat je bio bolji da se posle njega peva
Iz samog zgloba ovog veka amar de nas ovog puta zaboleti: Moda nam i ui otpadnu

Ne vredi nama da se naginjanje, iza crte se ne vidi sutra: Nema znakova: Planeta je sve vie
slepa
Ili mi tu slike u dui nemamo: Kad se mi otreznimo, moda progledamo: Kako prepoznati
nevieno
Ako se mi silom u bududnost ukrcamo, u mrtvom uglu Suaje nas ipak oekuju
Nema u zglobu veka pravde ali : Sebe ne moe trajno pretedi : Za korak se vratiti ako ima
gde
















SKICA MODERNOG IVOTA




Valjalo bi izgubiti sedanje na savremenost: Toliko je uska da ne prilii
I plitki su dani bez ozarenja: Kraj veka a nema mu pravog naslednika
Elektronskom stazom razmena mrzovolje: Ekran pun svaega: la i privid
Da bi ozdravili treba prolo zaboraviti: Rat nije bio bolji: Ono posle moda

Izvetaj o trenutku sav je ubrljan: Nemamo ta da zaokruimo: Sila boga ne moli
Rat i mir su ustupili mesto obliku koji se ne zgunjava: ekaj svemirsku kugu
Danas smo pretekli a ostali nezavreni: Izvan smo uma: Pauza u topljenju lednjaka
Moderno puzimo mreom elektrona: Razmena nevaedeg vremena: Instant blud

Poremedeni kraj istorije: Ubijanju vie ne trebaju tumai: Rez samo i lobotomija
Depresiju smo do kraja rasklopili: Govor se usukao: Ni krika: Reklama je skuplja
Pomislim da na ovom kraju nema zavretka: Posao nije uraen: Nastavljamo nerad
Da li smo duni prolom veku: Godinu, deceniju, mrtvima: Oprotaj: Bankrot poezije

U rastavljanju moda smo pohitali: U duboko nebo nismo dospeli: Pali aneli na mesec
Boga nismo sreli a kleli se i udvajali: Dua konaka vie nema: Psalmi postali neprevodivi
Moemo i daleko: Jedino pravi korak ne umemo: Sve je tupo: Slepa ulica a mape nema
Da se moda vratimo, ako imamo gde, da se probudimo ivi: Opet u Mikenu: Minotaru eka












VRT KOJI ME VOLI













































ENA SA TAJNOM



Na plai preranoj, kao iz baroka izgnana, ena nagodu svojom sunce sabira
Od jarkog preterivanja sva je sloena: Grudi joj sam prkos i juri podstiu
Tkaninom skuenom jedva zauzdan tiho joj jei poetak: Nesvesticu izaziva
Iz glave mi se u prostor suludo zaputi elja: Da se u kap zavuem i potonem

Gazim ipak dalje, moram negde i da stignem: udnja je sve veda: ena me usijava
Kao konopac zategnut u mestu stojedi u stid sam beim: Pogled me razdire
Plaa je prohladna. ena sva od guste svetlosti kao i da nije: Sunce se stidom krije
koljka je tvoja zatajena dok vazduh remeti ugodnom nepogodom: Biser duti

Ka suncu izvijena ona providnu plau u drhtavicu pomera: Mozak mi uzbunu proglaava
Dok nevoljno prolazim, u njenim bedrim zagubljen, slutim bode: Tajna se pomalja
Kao poslednju odbranu, znam da krije negde u telu hirovitom: Afroditin napitak silni
Ako te stihom i dotaknem dali de mi skriveno mesto otkriti: Ili poeziju prezire

Bode nek bude moja sudba ako je to cena, eno s prerane plae: Ubod dok more muri


























VRT KOJI ME VOLI





Ulazim u vrt kao da je more: U malo zemlje stala irina: Volter iza ugla viri
Na Kandida sebi liim dok se trudim: Raste vreme: U meni i zemlji nie trag
I ba mi treba ovaj komad mirisne tiine dok utim: Grad da zaboravim
Orah podivljao me u dilemu stavlja: Kako da seem ivot: Plod zaet tek

Ako ptice zanemarim, a ne mogu, moj bi rad bio jedini : Nad vrtom golubovi
U zemlji se naravno deava promena: Vrt korenom die: Da siem bih do dna
Kao prolaznik umorni da po nedovrenom hodam i svoj beleg dobacim to
dalje
Umean u rad prirode o zaludnosti sam prestao da snatrim: Krvotok tiho bruji

Sekira mi se u ruci zgruala: Kako da na sebe uzmem taj greh: Uklanjanje
oteenog
U mom vrtu buja sva divljina: Dali da remetim spontano tkanje: Polomljena
biljka me gleda
Da kopam kroz skramu koja se s proleem izlila: ta da sejem u prirodi
ograenoj
Samo misao konano posadim u ovaj ivot bilja: I radost neoekivanu: Vrt me
zahvalno gleda

























JEZA






Zatvorivi ulazna vrata ve sam znao da je jeza postaja sveprisutna
Ulica, uistinu sasvim beznaajna, u trenu mi se razvezala: Nema razlike
Zakripale su, ko zna kad, unete pogreke: Zadah svakidanji me prati
Dok sam ulazio, unazad sam video sve onako kakvo je zaista: Zaudno

U sobi sam mo jeze izbegao uklanjanjem ogledala i mrakom:Dan se vidi
Ona se krije unutar zidova i zaguljivom sreom se hrani:Oblik menja
Kako trajno izvan spoljanosti opstati: I iveti bez knjiga u kojima se hrani
Jer moje se bezglavo itanje sveta i na njih moe primeniti: Kao strah obian

Posna slika svakodnevnog ivota, od obzira oiena, iza ugla vreba
Mene brine vlasnitvo nad znanjem: Bez podozrenja sam poverovao
Kao da je istina samo moja i kao da je sve ostalo iluzija i buka: Postoji ipak
cena
Jeza iz ivota izdvojena, u sobu me bez pogleda zakovala: I nadnicu uzela

























MENI TREBA REZERVA VAZDUHA



Kako da izustim poricanje kad je istina ved davno izbegla: Diem prazninu
Prema njima to vatru raspaljuju iznad mostova nemam obavezu: Ni strah
Jedino voda do dna prepoznata moe me sad osloboditi od mrnje i predrasauda
Treba mi vazduha da razmotam ravnicu to me prati i preti jer je izneverena

Sve u vezi bududeg disanja me plai: Na koju stranu ide oganj samo pepeo de znati
I da li se sastaje sa zalaskom na mestu koje grob obeleava: Sa tornja vidim znak
Hteo bih da sve poreknem to sam ikad o rekama govorio: Mostove uarene sanjam
Jer ipak se voda u korito vrada, jedino nebo u sebe ne staje vie: Vazduh sam sebe izdie

Prostor taj zapamdeni vie nije isti: Vaseljena je otputovala: Prostor bezvaduan slutim
U onom to diem svetluca zanosni privid letnjeg pljuska: Ravnica se u tepsiju pretvorila
Kad bih uspeo da dotaknem dan dok se na zalasku umiva i moli: Istina se tu odmara
Zabluda bi moda tad bila manje vana: Samo priznanje da nemod ljude grubo ranjava




























GUTAI SVETLA





Svu no sebe preispitujem: Da li svako jede svoju tamu: I sanjam
Neko u meni se buni: Svetlo je ono to unitavamo: Viu uniformisani
Nadam se da ponavljanjem mogu sve uvrstiti: Kad se probudim da znam
Onaj to vie ne sanja: Kad svetlo se smanjilo tama je zareala

Znam li koliinu svoje line tame: Koga li to gutanjem svetla hranim
Ono to ponavljam izmeu sna i pobune uvek je isto: Mrak proizvodim
Kad bih ga posluao priznao bih da postoji: ovek sa sveoptim svetlom
Moja tama dali njegovo svetlo ugroava: I gde se ipak proimaju

On guta svetlo u nadi da ga umnoava: Spava sa zadrkom i na mah
Pitanje je: ta li se deava s mojom tamom: Da li se smanjuju zalihe
Izvesno je samo da se nam je razmak sve manji: Ko e koga i ime
Da li me jaa pojedeni mrak: I svetlu dali sam blii: Ili je Guta bri

Dali mi broji i pokuaje: Moja tama mu zavist izaziva: Munina od uspeha
Deo koji oslobodim dali i njemu pripada: Ne mogu bez njega da procenim
U tmini svetlo drema: Prostor koji oslobaam ko li zauzima: Praznina moda
Kad bi obojica zaspali i usnili dali bi se smenjivanje ige samo nastavilo





















SVE MIRUJE I UMIRE






Sredni dani su, ipak i konano, vedrina samo pred nitavilom: I kratki
Na poetku du dakle izredi ono to se obino izgovara na kraju,
ak moda i u fusnoti: Ali ko zna zato je to dobro: Ako jeste: A nije
Sredno-nesredan sam jer u trajanju nema kretnje: Maska ka besmislu

Kao Beketova Vini i ja igram pred konanim zahtevom: Ukopan sam
A vreme koga nemam beskrajno ubijam trudom sasvim ishlapelim
Prolost prevrdem ne bi li u nasleu otkrio skrivene razloge: Frojdov zov
Drugi samo prolaze, jedino mi je samoda verna: Vedrina ved naeta

Oajniki je iz nesrede poinjati i nikom to ne poeleti: Samo oaj naokolo
Iz tog smera i propast se iza lea nalazi: Jedino se razmak ne menja: Bekstvo
Oko mene zeleno i cvedem oroeno: Iz te lepote ni pedalj ne mogu: U Sivo
Sredni dani, jer sreda je zapaljiva, i maska moja, odlaze: Sve miruje: I trune
























PODNE: UVOD U POAR: I TEBE





I zato samo nag i ranjiv mogu da uem u podnevno svetlo: Kao no dijamantski
Da koom doivim nalet i dubinu zaluenih kristala: Podne im mine i zvono
Jer posmatra me tvoja crna tajna u samo jezgro urezana: Meduza i otrov
I nedu da mislim na bududu sliku: Pena morska za mene radi: I grmi

Kljua more u stupicu uhvadeno.Snaga mu se u glasnu volju obrde: Uvod u opasnost
Ti budi tiha. Smerno obgrli prostor to sunce ubrzava: Bududi brodolom zri
Dok die znaj da se ipak podaje vatri sopstvene oluje: Neptun nag vreba
I veruj da de ti dua procvetati kad joj bude vreme za oblik tvoje sudbine

Nemoj idi ni dalje ni dublje. Mesto je snajperskim krstom oznaeno: Meta si
Kada mene zaokupi miris pregrejanog ruzmarina: I cvrak kada dostigne vrhunac
Ti de biti spremna: Sklopide se voda i zemlja to ti pripada: Sa Smre pucanj
I zato mirno sa mnom ugazi u poar: Nebo nam je naklonjeno: Podne de propevati


























JUTARNJA PALANKA




Izaem jutros u pusto bez razlike: Budan jedva dovoljno: Zora najeena
Sve bih da isteram na istac: Serija me neprilagoenih oiju poprska
Dok se razigrava lagana poast: Neki ipak ekaju promenu i sunce
U svojoj nameri linu palanku zatiem jo svu u greci: I negaciji promene

Nakana mi znaajna: Da svima kaem, da sve raspletem: Jutarnja zabluda zvoni
Razlike da zablistaju, od jutra svet da sazna i ustukne: Mrzovolji uprkos
Budan nedovoljno, iskren premalo, u pusto se zagledam: Svoje lice tamo prepoznam
Oni to ekaju promene, uu u prvi autobus: Kasno im je: Dnevna doza bezvolje ih eka

Moja se palanka pripremila: Sakrila razlike: Pristala na venu anasteziju i kristir
Poast zlovolje su svee naminkali: Oi udutale: Odgovori su jo gori od pitanja
Iz due se greka u geografiju preselila: Autobus pun: Deponija: Azil; Difterija
Da se nisam probudio dali bi ostalima ipak danas bilo bolje: Prazna retorika i dijarera





























O EDNOSTI I OSTALIM ZABLUDAMA





U ovom trenutku vie nisam siguran da li si i ti zabluda: Jer si povrno zavodljiva
Da li samo ponesen zvukom te reenice izgubih smisao prepoznavanja
Jer u odricanju ima rezervne uzvienosti koja ipak die i nalijem due
Naknadna je ednost vie od svega je tuga za izgubljenim rajem

Kad sam te dotakao, odjeknula si skoro stvarno: Kao ironija u staniolu
Jer zablude su mi omiljeno lovite na due koje su usnile zagrobni ivot
To to ih ne dodiruje drhtaj i uzvradena plima nije poetak besmrtnosti
I znam, ali ne razumem, koliko si urasla u svoju la zavodljivu: Kao ikona plastina

To to ti vrlina stie iz prolosti uvedava mi neizvesnost: Ikonopisci ved vise
U rukama mi preostaje samo svetlost: Vazduhu tvog porekla licenca istie
Da li je ovo mesto odakle zapoinjemo dogovor ili samo pauza sudbina
Kada bi se zajedno odrekli razmiljanja sve bi potonulo u jednokratnu poudu


























O VRTU, PONOVO





U sred grada, vrt zaputeni duti i pokor podnosi: Haos uvezen
Zbijeno i kratko sad je leto: Sve da sazri mora za videla: Nod je jauk
Pohodim ga: komad zemlje zanemarene: I jabuka kisela je sama
Kad kapiju staru zatvorim tiina me odmah uzme: Od zida je ved veda

Jabuku mi neka boljka iz kiselog vazduha napala: Nema roda do bola
U vrtu sunca premalo: Par posnih sati: Sve korov i divljake: Pada obmana
Moja se jabuka u tugu zavila: Jalova joj grana na jedrosti zaboravila
Sa one strane kapije grad se primie: Na zemlju bi da mi nasrne: Atak na vrt

A meni je komad taj haosa jedino to me na pretke podseda: Antika lina
Sve se ostalo od upotrebe istopilo: Slike se same zatvorile: Uvela analogija
Buja u mom vrtu nemi bes zanemarene porodine biografije: Datumi izbledeli
Oko moje ga gladi: Ruka je ispruena: Jabuka bi ali nema snage: Pada magla

U sred mog grada haos podivljalog bilja: S neba sila smutnja prerana
S neba i razvaljenog porodinog stabla: Ide haos bilja i redosleda
Orah koga vie nema jabuku pamti kad je zasaena: Bee vedra i naivna
U vrtu kome rada i reda treba moja se rastvara uspomena: Sunca jedva



















IZOSTALA MOLITVA




Jutarnju molitvu ba sam namerio da izgovorim: U nedostatku dokaza
Da ozarim arobnim svoje neznanjem i razlikom uguim povrnost dana
Kad me sirena zarala bezduno razbudi bojom: Utorak kripi na sav glas
to se razli preostalom nebeskom zakrpom: Dan kome pomod boga treba

Prolazi nezainteresovani voz mojim jutrom tupim: Poslednja stanica u magli
Molitvu za podnoljiv dan nisam ni izgovorio: Sunce mi od prve nita ne veruje
Sakriveno iza rasutog betona vreba bezrazlono plavo: Um mi je armiran i tup
Da li de mi biti uslieno i ono to sam izostavio: Moram da verujem u nemogude

Bez vere uskoim u svoje moderno vreme: Prepunjen autobus: Oe nas, gde si
Intimni me talog smesta razodene: emu buenje i voda: Umesto tamjana smog
Ulazim u vreme u kome me nita ne ohrabruje: Ni Mala nodna muzika u konzervi
Lift dok me odvodi u zadatu temu, molitvi se izvinjavam: Ano domine 2014.



























MARTOVSKE IDE




Martovske sam ide umiljene jedva preiveo: Od sujete svoje tek ranjen
Sjaja pak ni veliine nisam se dokopao: emu onda strah kad nisam Cezar
U taj dan iskuenja, u vozilu javnom, pretekao sam bez razloga: I povoda
U dan petnaesti, meseca tredeg, nisam poginuo a moglo se lako: Ali beznaajno

Uronio sam u pihtijastu privremenu tamu, duo moja, sa knjigom crvenom
Upravo sam je itao, Kavafija, "Radovu" crvenu knjiicu,"Pesme"
Kad je udar nastupio pisalo je: "Ni sluajno nemoj da se zaustavi" i onda mrak
Da li bi mogla paljivija da bude: Jer ja i ne znam ko je moj Brut; Ako postoji

To u autobusu bilo je verovatno sam sluaj: I sudar i spas: I dan: Kavafi ne
Jer bi me u suprotnom neko na to upozorio: Da sujetu zauzdam i tebe: Da ostanem
Ide u martu sam dakle preiveo: Knjiga je pesama izgorela ipak: Tog Grka
Mojih, tek zapisanih sredom nema dovoljno da pred cenzora izaem: Ave Cezare

Do ida slededih dali du se oporaviti od poezije i sudara: Duo moja: Antonije gde je
Ne dozvoli mi da te u novom tesnacu preteknem: U martu : Ni T. S. Eliot ga ne voli
Opet de biti neki povratak, u vozilu limenom, i iznova iskuenje:Kada sujeta naraste
Pozovi se samo na nekog znaajnog: Pismo me moda opomene eka: Morituri te
salutant




















JEZA, IZNOVA





Tvoja me sumnja upravo novom obliva jezom i trezni: Kao vrisak
I ne pomae mi da svet koji mi je dodeljen shvatim: Celine nema
Jer mislio sam da znam makar deo koji moja svest opisuje: Unutar mape
I besmisao koji prethodi strahu sad se blisko uruava kao lavina uma

Ne veruje naroito u ono to je u knjigama: Jezu izmeu redova budi
S prezirom o rimama govori: Sumnja u zvuk upredenih pria
Kako da onda razumem sve okolne svetove: Tiinu kda si ponitila
Govorim o samodi a ti je prezire: Lako je ne uestvovati : I biti uveren

Moju vavilonsku kulu od napisanog sveta u lektiru vrada: Da vrite ukorieni
Uporedni prevod znaenja I zbivanja udvaja my razdaljinu do ukupnosti
Nain koji sam izmislio da ne vidim isuvie sad se kruni pred lavinom proizvoljnosti
Za veru moju, od bilo koje druge tvoja je sumnja pogubnija: Jer ne sanja

























NA RUBU POBUNE:DILEME







Idem tvojim tragom pomraine: Jezik ti ak ne razumem: Ni gest jedva
Orvela dali to prevodi u na vidik: Vek uivo: Sada kopni odstupnica
Dok zapoinje ono to se jo nije zavrilo: Nema kraja nestabilnosti epohe
Volja je tvoja obeleena: Govor pobune samo jo romori u suterenu istorije

Pusta je linija kojom se izdvaja: Balkan na rubu mucanja: Razdvojen od svitanja
Nisi prorok jer ti utopija ne ide od ruke: Nasilno svetlo: Samo tehnika uznemiravanja
Nosi zapis preostao od plamena: Ko li te alje cininog: Bekstvo je to ili poplava
Treba li neto presudno zaustaviti: Smem li tragom tvoje ei: Bez presudnog putokaza

Zanosa nema, mrak ti nije od onih to prethode: Tek grudva kretnje: Cilj uhvatljiv
Postoji u neitkom diktatu to se uspostavlja: Naa je tama usijana: Pobuna na ivici uma
Odlazi dok te dani nezavreni progone: Ja ne umem sa njima: Poruka je jako izbledela
Da li de nam neko redi kad prekoraimo:Ili sami moramo znati: Stati: Pokuati: Izginuti

























DAN ZA POVRATAK U MOGUE




Danas je dakle taj dan u kome du se suoiti sa bitnim zastojima
U susret ranijim ivotima ohrabren sam da krenem: U godove
Skriveno, iza opne, s one strane jave oni ekaju svetlost: I glas
Drvo me moje jo voli iako sam jo davno dopustio ga ga poseku

Zaao sam prvo u ogroman urlik: U nultu se taku sklupao jed
Nema bezazlenog izlaska: Ko ved o povratku sanja, nek ne polazi
Onaj davni koji ivi u meni, od svesti moje zaturen, ved se budi
Drvo je tvoje u giljotinu istesano a seivo je gladno: Vie svedok

Venoj Tapiji ipak ne smem da oduzmem ono to joj oduvek pripada i dalje vai
Ali me put do branaste uspomene samo preko njega vodi : itam oiljke
Preteranom upotrebom rei, znam, pria de se moja poderati
Geometrijska jabuka u grlu povratak de mi osujetiti: Cena saznanja je to

Ponavljanjem uspomene do beskraja ukinudu rutini presudnu kontrolu
Onda u sebe mogu i opasno daleko: U panjake potopljene i koren
Da saznam ta sa onim to sam mogao ili je ak bio: Sa anelima da letim
Danas je dakle taj dan oznaeni u kome du zauvek moda preostati



















BEKSTVO U POKUAJ





Na oblaku izdvojen sad kao da slutim znaaj neba: Visoko i duboko
Dovoljno sam da se molim ali me ipak prati buka: Svet uporno kalje
Predosedam li najzad i posle svega sam znaaj hleba: Umesto uzvienosti
Duhom iznad grada sriem u sebi slojeve tueg zvuka: Dok ne padnem ili se
raspadnem

Vidim kako sredinom tla tee neka nervozna reka: I amac Haronov
I hteo bih uplaen da sve ovo je samo privid ili san mitoloki Homerov
U visine izbegao sam slutedi ipak bol s kraja veka: Istorija razapeta
ivot od koga beim muca iako je jo uvek samo dan: Nod ubrzano sazreva

Mesnata se zvezda divlje raa, silna i nikad ista: Crna rupa stetoskopa
Grad je ved pomamom oznaen. Tup mu je i ohlaen izgled: Spala zatita
Posle ovog bekstva dali je i moja dua sasvim ista: Vakcina i vasiona
Sa neba skoro bliskog kao mlaz mleka onda prasnu led

U ruci mi, planom, preostala samo porodina slika: Zanemelo ogledalo
Dok stojim, spaen od praska, znam da me eka veni post: Leta - reka zaborava
Na elu mi, u purpuru izvezena ami obredna jabuka: Slika je ipak samo crno-bela
Tamo gde se plavet sa zemljom sastavlja ipak slutim most: Izlaz u sluaju opasanosti





















NONI ZALET







Kako je uzbudljiv nodni zalet kroz predeo koji ne poznaje: I koji propada
Dovoljno vrsta u ravnotei: Nod je bez zvezda kruta i dvosmislena
Drvede farovima otkriveno ne budedi se otpozdravlja: Sve die sluajem
Zaleti se i roni jer nikog ne prepoznaje: Tama samo povrinu ima: Bez dijagonale

Znanjem bih mogao ali emu: U krajoliku splotenom svakako stanuje i bol
Tuu nod zato da pripitomljava: Kad svetlo umine opet bide mrak: emu far
Na planu atrakcije: Gustinu sveta preputa stanovnicima: U mraku je slast
Vano je dok traje nodni zalet ne postavljati pitanja: Moral je samo za dan

Zvuka nema: Samo energija kojom premoduje: Ovo ne postoji: Ti nede
Spoljanost je crno-bela i trenutna: Nikad,moda,ili verovatno: Ti de na vreme
Ne moe se ponoviti ovaj rez kroz tuu zbilju: Nemoral brzine: Kao lovac si
Imam li pravo da zalazim u tuu nod: Da je pomeram bez strasti

Kad bih svemu dodao strasti moj bi prelet u nodnu moru skliznuo: Glumi ludilo
Oivela tama bi me varijacijama zasula: I muka bi pretegnula: Gleda samo napred
Iz dubine zamraenja dan bi banalan iskoio: Sve kao i kod nas: Boli a oni su goli
Vie ne bih mogao da sanjam: Postao bih svedok dubokog i jasnog: Nod ipak pamti










NA PLAI SLIKARSKOJ (2)











SLIKE JEDNOG DRUGOM PETRU

Za Peru Durid


Nad kanalom kralja Petra slikar Petar naslikao i ptice svoje due
One kao da su iz neke groteske utekle: neno-grube, izrezane, uvezane
Sve u skradenju i svedenosti: U slici traje vreme geometgrije iz pozne renesanse
Jedan obian dan sa suncem u grlu: Precizan rez i crte koji menja: Sebe i slikara

Slikar kao namrten a spreman, red po red, u ram slae liniju koju bojom ispunjava
Meni jedino njegov pas svakodnevni trouglasti nedostaje i stvarna flaa piva
Kanal, guste vode, dali iz ravnice nae , u prevodnicu ved zaao da ode
Zar nije jo vreme za kermes zaslueni: Lovostaj da objavimo i lovake prie

Puka mora da postoji iako joj slikar vidno ne veruje: On je samo svedok
Nebo je tu: Plavet plitka crvenu zbilju proputa: Ili obrnuto je: Zalazi sunce
Slikar ovaj providi kroz materiju, sve do skeleta razume:I prah na kraju puta
Pas njegov s gavranom razgovara: Dve slike boanskim hronomrtrom spojene

Kad zamuri, on moe dovoljno duboko da stigne : U misao i kost i bol linijom dosee
Ono to nacrta i uljem pokropi, oivi i nije pre glasno: Mir kao na kraju sveta
Sve na slici od novog poetka krene: Kako je moglo a nije bilo: I nikada nede
Spokoj na vrhu otrice trajno je u sliku naselio: Veruj u ono to nie: A moda nede






















SLIKAREVA DVOSTRUKA PROVALIJA




Dan ved potonji bee drugaiji: Bez prinude zapredene: Ali ni nagrade
Kao u vreme dok dua jo nije besmrtnom postal: Pre slave i oholosti
Samo je nju kao ikonu zamislio: I dao se opiniti: U sveto je uvrstio
Drugu stranu rajskog vrta hteo si da upozna, i rtvu ponudio: Grean

I nije te vera zarobila, istog si dana meutim zaalio: U ikoni profana lepota
rtva mu nije prihvadena: Ostao je sam u trajanje gurnut: Smeo i hteo: Uinio
Dan prethodni ved sutradan se nastavio: Kanjen je surovo: Unazad nije mogao
Kao sliku svetu kad je nju zamislio, strast je ved preminula: Trag kao znak ostao

Na zidu islikanom, u uglu jednom, njegov lik ubie surovo: Nju prepravie i ostavie
Samom sebi ispisa sudbu a na licu njenom ni senku svoju nije opazio
U vrtu, s one strane gde svanjiva, ti si ga opinjenog kasno usnila: Slika ga izdala
Kad se iznova obistini, veruj vie zemlji kojom hodi: Unutar slike nema zavetrine



























IZLET NA SV. NIKOLU
za Slobodana Slovinida




U samo podne dok Budva ivi za prenaseljeno leto i dukat turistiki
Slikarev brod podnosi naa jo prizemljena tela: Arka sa motorom
Idemo na ostrvo i ne znamo ono to on zna: Tajnu zamrlu i zapakovanu
Nasuprot plae Mogren davna poast duti: Ime joj nije od danas: Kuga

Brod opsednut od line tugeslikareve i dalekih grobova davnih plovi: Ka sebi
Na ostrvo gde je kuga prognana i sahranjena: Preko puta plae: I posle zaborava
Leto potkraj veka kratkovido mirka u tupo svetlo: Nede iluziju da kvari
Kameno ostrvo kao podnoje za budude slikareve razapete forme: I bol koji ga prati

On zna da mu noga gazi po bivim glavama okuenih: Tabani kost slute
I tua I naa tela ved uvrnuta u pokuaju uspeda vidi: Boje jedva: samo zamah
Dok kupai istovareni na ovu stenu u smehu zalaze: Oni ni nede da znaju tajnu
Na stolu lozova rakija i odbegla re koja se davi: Slika klija i propinje se: Uspede

Dok Budva letnji smisao trai u bdenjima iznad Starog grada: Ponod i glumci
Slikar slae nezaludnu molitvu za izgnane i nezaspale: Moda kulu od peska
Ka Svetom Nikoli mrak i glomazna muzika pregrauju epohe: Zaborav dubok
U nodi koja razuzdano die Grad i sebe zaboravlja: Plidak tek sveopti: Letnja nirvana

U slikaru se otima nova raspeta forma: Krst uspenja i bi: rtve nevidljivi krvnici
Nasludena naa lica on ita u naporu da se pobedi fizika: Zemljina tea sve tea
Tamo gde je oslonac: Znak kuge i pokuaj spasa: I stih ipak: Sve zatrpano u vremenski kre
Podnevna Budva i njena tajna: Slikarev brod zalazi za kamen: Iza lea leta: U senku gustu

U krinjama od olova primorje krije kosture: Temeljo oidene od istorije i rase: Rad zemlje
Nad Citadelom nebo se sasvim proredilo: Silazi vatromet i oganj iz Magbeta: ekspir u
moru
U slikara ue pomamna istina: Njegova se slika od prepoznavanja uarila: Bura se zaela
Sveti Nikola protutnji kroz bududu nepogodu: Na sliku prokaplje blagoslov: Brod opet ima
jedra








NA DNU MORA SAD JE JEZERO
za Radiu Lucida






Koraa ovek dvostrukim dnom: U bradu odenut i mek: Smiren slikar zograf
I sliku pronosi jezerom ishlapelim: Nije ikona a sveta jeste: Svetli
Posno i davno mesto: Lekovito bieg mora mora jei i lei: Trska svuda
U pogledu namernika oprez i mod: Sa slikom razgovara dua: Sua i leto

Vetar banatski nalegao na duu: Konj melenaki pozira zimi: Stoji na sred jezera
U sliku namerenu ulazi biciklista: Prazno dno, so i trska: Bicikl i konj, na suvom dnu
ovek je slikaru u zaviaj zaao: Da li da ga pamti ili ponitava: Slika se zatvorila u udu
S proleda da li se jezerom slikar u davno more moe: U snu ako naslikani prizor preivi

Dok ide u susret sebi: Zvono grobljansko: Izvesnost na mrazu u vedar zimski dan
U pesku tek privid umeda: Korak mu belei razmak do neba: Suvo dno mora biveg
Kako bojom od enje zgruanom prizor da zapamti i bol vidi sa strane koja izlazi
Mek u glasu, ovek-slikar, ne odstupa: On samo daljini stremi: Kao zograf zaudan

Ako se vrada: Sliku nosi na mesto odakle je iseena: U duu samu zida budude leto
Sa obale ga posmatra ravnica: Ko to prekopava more u nevreme: Hoda po dnu od dna
Ako tek odlazi: Uramio je netom poseenu uspomenu: Krv i zlato: Lek iz davnina nosi
I nede daleko: Sve mu je u blizini: I daljina i azbuka: Samo hod: Biciklista dok lebdi u vazduhu



















KIA NA PRIMORJU






Slazi ved dan tredi dad na beidku plau ispranjenu od rada mate
Beskrajno more i galebovi pokisli nemo se grle: U dubini i zavetrini
Prijatelji moji u slike se svoje zavukli: I tamo kii: Muka je dui i slici
Svako od nas eka svoju umetniku sudbu kad se sunce iz azila vrati

Kad je gromadni Pikaso iz Muena u Provansu odlazio: Da upije Jug u sebe
Kie su u trenu prestajale: Dali demo i mi zornjau stidi njegovim tragom
Naa je plaa besom mora zasuta i svetla polupanog je sita: Slika napukla
Snagom svoje udnje ko de da zauzda dad ovaj umrljani: Voda u pejsau

Kanjava li nas ili opominje svevidedi. Volju nam iskuava: Za odanost lepoti
Iz prirode svu je muziku oduzeo, samo jedna ica drhti: Gromovi otkidaju
Pokisla se ptica glasne dok neko uporan prazninom mine: Neko ili neto
Iz dua svojih zajmimo boje: U hartiju su rei ved jednobojne osvanule

U jutro peto neko drzak i mudar utom bojomlimuna horizont nane promenom
Iza brda se vetrovi promene. Galeb prvi taj prelom nagovesti: Kia se zagrcne
Izgnana svetlost se raspomami u hiljade lampiona i jasan zvuk: Sunce se oglasi
Nas maestral povede u debelu plavet da sredu opet iskuamo: Dok traje prevrat

Izjutra, kia iznova. Kao da je ima do kraja naeg veka: Skladie vode na nebu curi
Plaa se slikarska opet zaklopila: Duu umetnika iskuava: Vetinu iskuava: I stpljenje
U mastilu mom dad se odomadio: Elegija se raa bez rime: Opisujem vreme to se sliva
Na slici preko puta mene crvene se jabuke ipak na juri spremaju: Slikar nebo ne slua















NA DOMAKU TAJNE
za Miru Bastu



Iz oka ti iskau vrani konji banatski: Do grive preostali u crnici: Kao putokaz
Nestaje galop sa slike kojom sala se obruava: Pamti detinjstvo i nebo
Dok veruje u strast beleenja nebo de se uvek nastavljati: U slici sva rasko
Zlatom pomiluj atar: Dii im galop i cvet usred panjaka: Dok ima leta

Razodenuti su oblani dani: Ruka prosipa polen: Snaga de leta da eksplodira
Suncu okrenute boje: More u uto ofarbanih glava: Talas suncukreta: Nalet
U sliku saima nemir: Melanholija bistra beskrajnog svoda: Konji razuzdani
Banat u sebe sakrio tajnu: Mrkov u krvi predoseda nod zvedanu : I skae divlje

U pozadini sve postoji to zamilja: lak vez belih gusaka: Vee to pada u prainu
Mrkov i belac uramljeni u idilu ravnice : i sala na dnu neba i duge: Pomalo raskliman
Veliko, duboko, zeleno i razvejano: Preliva se ivot u sliku koja patio od umerene patetike
Izdri nalet energije u trku: U oima oni nose i tvoju duu: Slikaj to sve sa malo ironije





FUGA ZA MOJU PORODICU




















SMEH TVOJ
majci


Sad znam da to nije bila vedrina: Taj prividan smeh tvoj kroz kuhinjska vrata
Dok smo ulazili uz kripu poda: Klju koji izneveravaju ulazna vrata: Gr straha
Koa ti je bila bela kao praznina: Kao da si nam govorila iza maske: al nelagode

Kako da prekoraimo ono to vene: Kada ga ne prepoznajemo: Vedrina ima lepu
boju: Smeh skriva
On je bio tvoj poziv da se prenemo: Bez glasa i prekora na moju povrnost: Treptaj
samo
Uvukla si se u plitak osmeh: Prinudu glasnu koja te slama izostavila: Dok dani istiu

Spolja dolazedi tvoj unutrani prizor smo ugasili: Radosti nije bilo u tom polumraku
Jedina vedrina gledala je s zida: Dete sa slike: Koje je sa nama dolazilo: Oi od same
radosti
Kad bi odlazili kao da smo beali: Odao bi te ponekad osmeh bez pokrida: I suza
podrazumevana
Ruka ti je bila tiha: Usnula pesma: Kako dovoljno voleti dovoljno one to su ti blizu:
Rod roeni

kripalo je pod uvek kad smo kasni bili: Dete nas je sa slike gledalo istom vedrinom
Tvoj smeh kao tiina dubok: Pouri: Ti odlazi: Mi smo brzopleto tvoje vreme izgubili



MOJ OTAC SKRIVENI SLIKAR



Otac moj inovnik prepodnevni bio je prikriveni slikar u dui
U vremenu posle svega on je slikao mrtvu prirodu i pejsae
Samo prizore u kojima se vreme ne vidi jasno: Tiinu bez ljudi
Kao da nije voleo glasnu re ni brisani prostor: I onda iznenada - akt

Ima rei koje se nikada sluajno ne javljaju: Otac: Kao seme nae bate
Otkud danas ove rane uspomene: U ovom danu jo sanjivom: Pogled dubok
Kao da sam buenjem na nekom raspustu od svega: Podno sveta: U kudi rodnoj
Ima ipak jedna slika: Kroz mutno staklo usijana gola ena: Otac je ovek

Die taj sluajni akt: Otac i njegova zaumna eksplozija sanjarenja naslikana
udan je ovaj dan to teko svide pun mirnog lida: Oivela priroda
U punom svetlu svi se predmeti kao pred oluju rastopili: Iza stakla erotika
Otac moj slikar skriveni: Pena samo koja hrli ka hridi: inovniki snovi i java

Prvo tebe dugo u uspomeni nije bilo a onda je tvoja zaboravljena slika progovorila
Moj je otac bio skriveni slikar, sa duom zakljuanom: Oprez i platno iznenadno
U moje sedanje su plamen ubacili: Mrtva priroda bitku izgubila: Prolost se preuredila
U mom se ocu unazad i gromoglasno inovnik u slikara preobratio: Ima boga


























NA LINI VOZ NA ZIDU
za erku Ivana




Postoji jedan crte moje keri koji je neodoljivo slian eleznikom kupeu druge
klase
Ona do tada nije putovala vozom: Zato su njene boje moda toliko ivahne: I
nema dima
Zalepio sam ga za zid kad je imala etiri godine: Do danas mi je preostala samo
fotografija: Crte i zid
Jedino ne razumem, kako je u svom ne poznavanju ona naslutila toliko detalja iz
voza

Moj otac je putovao samo drugom klasom i mogao je biti slikar: Da nije bio inovnik
On se nikad nije vozio avionom iako i tamo postoji druga klasa: Bio je siromaan
Mi smo se selili i teretnim vagonima i kuvali krompir usput : Majka, otac, brat i ja
Derkin crte je stalno bio na zidu i kreili smo paljivo oko njega: Mnogo kasnije: ena i ja

U mojim snovima vozovi uvek prolaze kroz nodnu Bosnu: I dime: ega nema u crteu
Dok se vozovi provlae kroz hladan mrak mui me izraena melanholija: U stvarnom kupeu
Nikada erku nisam pitao na ta je mislila kad je nacrtala taj kupe: Ja inae loe crtam
A moda se ipak dedina praistorija sama preslikala na zid iza njenog crtea: I tamo ostala

Derka se nikada vie nije bavila crtanjem: Vonj eljeznice je iskljuivo moj: I oeva sudbina
Bosna je razdvojena od moje melanholije: Ni otac nede nikada leteti: On je bio elezniar
Neto ne da crteu da pouti: Zid je preuzeo izmiljeni smisao: Nema vie kude: Samo otisak
Jarke boje i beskraj vremena to joj ruku pokrede: Na lini voz: Otac, majka, derka: I mi







LOGIAN IAKO NE I VEDAR ZAVRETAK
















KOLEKTIVNA USPOMENA NA FOTOGRAFIJI





Iz fotografije neprirodno jasne, mnogo imena i jedna belina pulsiraju: Tek bududa
Stojim pored dva ved ponitena druga: Dokazuje snimak da ipak nema nepominosti

Oni koje ne pamtim kao da su zatideni od promene: Samo ime je ved rizik
Znam o nekima tek podetno slovo: Samo potpuno neprepoznati ostaju imuni
Oni de zavek samo na fotografiji ostati: U proledu 1957. Zauvek propali kroz sedanje

I kako su samo znali tako jedan pored drugog da stanu: Precrtani i onaj tredi slededi
Sava, Bratid i moj drug koji se ved na fotografiji kruni: Blic ga pogodio u sred ela
Glava mu precvetala u maslaak a tek je klas zametao tih: Ironija fotografije
Ja gledam pravo kao da zaista neeg ima u okularu koje snima: Nagli mraz i zauvek

Slika jo ne uti: Vreme iz kolskog dvorita kao da je u formalin potopljeno: Spomenik pravi
Sve se dogaa u etvrtom redu: Prepoznajem: Iza je zid tvrd: Nema nigde pravog neba
Bilo ga je negde u visinama: Mora da je tako jer znam da Ispod mene ponavlja stoji
Od ponitenih i onog to ga praznina sad opseda dele me dva lica bez potpisa: I jeza
U fotografiju se tada naseljavamo: Neko zaviruje: Hode- nede unutra: Slika mu ne doputa

U dvoritu kolskom, godina je 1957. pre kia i pokliznuda: Sa beskrajnom verom u fotografa
Moj ved okrnjen i ovek koga skoro nema: Imena zaboravljena: Uspomena
pokvarena

Ako ga na slici fusnotom zamenim da li de sadanji preostati: Vremenski vakum da zaduti
Da li drugove moda pesmom i pominjanjem mogu iz rednje izuzeti : Moje iluzije su zaista
dirljive





IZMEU SLIKE I PRIVIDA
o pesnikim knjigama Zorana Slavida


Dva literarna naina da se stigne do istog, do spoznaje metafizikih aspekata bida, ili
bar njihovih mo dela koji slute anamnestiki lepo, jesu u zbirnom pogledu na knjievno
stvaralatvo Zorana Slavia (1945) i njego vih est pesnikih knjiga, zbirku pria i dva
romana, up ravo promene poetskog i proznog diskursa.
U pesnikom kazivanju taj je put je kradi, direktni ji, posredovan tek jezikom i
spletom aluzija i metafora, dok u priama i romanima on traje u luku od realistikih
prosedea, u kojma se intencionalizuju elementarne psiho loke relacije, esto na granici
psihopatolokog, da bi se, zatim, preko fantastiarske strategije i fantazmagori nih snevnih
slika, stiglo do uslonjene mozaike struktu re koja sobom ved postavlja pitanje o prividu i o
stvar nom.
U prvoj Slavidevoj pesnikoj zbirci, Privid srebra (1974), postuliran je osnovni
tematski krug kome se pes nik vrada u jednoj varijanti unutranjeg produbljenja i u svim
narednim knjigama poezije. Kroz pomeane perspektive krajolika unutranjeg i spoljnjeg
sveta vide se tematske koordinate - vrt, more, ravnica, detinjstvo, vreme, san, slutnje tamnih
prostora sveta, slike, ali i njenog privi da. Vidimo, zapravo, u jednom ravniarskom
panoptikumu, nizove metafora unutranjeg mora, koje se sasvim konkret no iz zbirke u
zbirku ispoljava.
Na emotivnom tragu ved isticane strailovske linije srpskog pesnitva od Branka do
Miloa, ali i u proi renom pesnikom horizontu, od Ujevida pa do razmatranja onoga to bi u
pesnikom smislu odredili kao koderovske pozicije Slavid u tekstu, kao svojevrsnom zalogu
nevidlji vog, a u blizini graninih situacija egzistencije, peva o koprenama sveta koje se
razvlae izmeu strepnje i slut nje. Opsednut slikama sveta, ukrtenim reima svakodnevi ce,
i svedu o njihovom prividu, njegov subjekt pevanja pribeite trai u istim. U potrazi za
bidem, iz raskola razuma iza prozrenja tajne kratkotrajnosti, on krede na putovanje od igre
do prepoznavanja njene zaludnosti.
On zna, da nakon "leleka srebra" moe utemeljeno i nepatvoreno pevati samo jo o
"prividu srebra". Pritom, privid srebra, misao srebra jeste ono to tamni i to nije srebro i
tako iznova podseda na spektar nemogudnosti izmirenja unutranjih i spoljnih svetova. U
svojevrsnoj mehanici melanholije, kroz niz meuinova, kao okvira veito ponavljajude
prolaznosti godinjih doba, peva se o zaleima leta i o kotvama tiine, o stvarnosti iza one
podrazumevane. Iz nepokretnog, dakle, koraa se ka metafi zici.
Zbirka koja sledi, Ispiranje zaviaja (1982), upravo nastavlja, van matematike
uobiajenog, da traga za onim nevidljivim raskrsnicama naeg sveta. Poezija se vidi kao zbir
opasnih slika, kao stalna sumnja nad izreenim, ak i onda kada su u pitanju molitve. U ovom
letopisu pesni kih slika nadnetih nad pozadinom deatva, prepoznaje se pesnikov kredo da
je zaviaj bida slika, a da se njena konkretizacija dobija tek u dodiru sa svetom, ispiranjem
kroz jezik i kroz njegove ontoloke artefakte.
U nadrealnom slikama, kao pribeitu iz stvarnosti iz koje se pria, Slavid provlai
svoj opsesivni niz moti va. More i ravnica, kao i fantastiarski predeli sna, u kojima esto
dolazi do promene perspektive od ja - do mi, jesu okviri ove intimistike lirike,okrenute pes
nikom subjektu i njegovim linim znaenjima i topici. Pesme karakterie izrazita
narativnost, a pisane su slo bodnim stihom vezanim kroz slikovne motive. Uoljiva je
Slavideva sklonost da zarobi pesmu, bilo bivom slikom ili ak pesmom.
Ova pesnikova tendencija dobija svoju punu konkre tizaciju u narednoj zbirci
Raspukli zaviaj, pisanoj 1992, a objavljenoj u istim koricama sa Ispiranjem zaviaja, pod
zajednikim nazivom Pokriven istorijom (1995). Ovaj razgovor dve knjige, urazmaene u
deset ze maljskih, iskustvenih i ivotnih godina, Slavid realizuje direktnim odgovorima
pesmom na pesmu, poetskom slikom na sliku. U jednom pesnikom paralelnom slalomu,
naime, svaka pesma iz Ispiranja zaviaja i odgovor na nju iz Ras puklog zaviaja su tampane
na istoj stranici, autor iskazuje svoju deklarativnu nameru "da u duploj ekspozi ciji
odgonetne zrno neverice".
Ako bi prvu knjigu videli kao dnevnik nevremena, druga prepoznajemo kao dnevnik
jednog vremena i prostora (poetak devedesetih u naoj zemlji) u kojima je pesnik prekriven
istorijom i svoj jedini odziv smisla vidi u konkretnom. Ono to je ranije doivljavao kao slutnju
i strepnju, sada se pretvorilo u izvesnost i bol. Prva knjiga nastaje na palimpsestu literature i
pesnikog smis la antikih poetaka sveta i misli, a druga se otkriva na podlozi uzrujanosti
konkretnog istorijskog trenutka. Od pitanja nad svetom, stie se do odgovora kojim je
oveku dodeljena nemod, takva da rui ak i nadmod rei.
U ukupnom itanju ove dve knjige, njihovo smisaono i vremensko odreenje stavlja
itaoca na stranu potonje, jer podrazumeva da je u njoj i prethodno, a to znai da, u jednim
koricama, ove knjige ne vode ravnopravan raz govor, ne ine celovitu dihotomiju. Ta druga
knjiga, iako odreena prvom, i svojom intencijom ka pesnikom odgovoru, viena sama za
sebe, pokazuje kako egzisten cijalno iskustvo meri ranije pesnike rei.
ovek koji peva, peva iz rvnja istorije, iz ratnih vremena, on rekreira ono to je ved
doiveo kao raspar du e, kao nestvarnost u kojoj ivi "izbegao u ogledalo". Istorija koja
"prlja ruke" je tek jedan metaforijski sloj ovog emotivnog dnevnika. Njega karakterie
naknadna refleksija, pradena ubrzanjem unutarstihovnog ritma i dra matike deenog, te
proirenjem semantikog polja ved vienih slika u zaviaju koji definitivno izmie i ija
geografija, izgleda, za svest pesnikog subjekta, nema vie smisao celine.
To je i podrazumevana pozicija slededeg Slavidevog lirskog kruga, iz knjige Izlazak iz
slike (1996), u kojem, kroz simulacije produenih stanja strepnje, kroz ulni i ritmiki obuhvat
ivota i literature sa zgarita proitanog, uspeva da ostvari novi izlaz iz linog, iz onoga to je,
metaforiki reeno, tek slika onoga to jeste. Istovremeno u zagrljalju nevidljivog i
konkretnog, zavirujudi iza maski konanog, pesnik otkriva svoje kruno putovanje kroz
privremena leta. Ponavljajudi svoju opsesivnu rezbariju motiva, on ovom knjigom uspeva da
zakorai u jednu kvalitativno novu pesniku ravan, a sam njen naslov moemo videti i kao
naznaku pesnikovog izlas ka iz (dosadanje) slike.
to se, pak ,tie, samih slika, konkretnih, znanje starih, slikara i inih, da svaka
pomisao koju inicira sli ka nuno vaja svoj biser mudrosti, pokazuje svoju tanost i kada je u
pitanju peta Slavideva pesnika knjiga Na plai slikarskoj (1997). Na prvi pogled, radi se o
nesva kidanjoj izlobi dvadesetsedam slika, crtea grafika, linoreza,... istog broja savremenih
slikara koji su nastali u jednoj likovnoj koloniji, a ustvari je re o sudaru dve umetnosti,
vienog i reenog, koji je u ovoj pesnikoj knjizi zauvek izokrenut u fluidu doivljaja. U
gustom poetskom tkanju, koje se prua od intimne molitve do saimanja esejistikog
diskursa, pesnik uspeva da kod svog itaoca stvori iluziju spoja razliitih predstavnih
disciplina jezika i slike, da metafiziko slikanje dalji ne predstavi kao govorenje daljine.
Uzimajudi umetnost drugih za polazita potraga za granicama vlastitog pesnikog, i
ire duhovnog, identi teta, Slavid, tako, u intimistikoj topici ove knjige nas tavlja tragom
vlastitih lirskih krugova. Bivajudi poneto vie od jednog pesnikog vodia kroz slike, pesme
nove knjige se otkrivaju kao njima paralelan svet u kojem je podjednako mogude sabiranje
neprolaznog. Iza slike kao inicijacije, a u prepoznatljivom geografskom, duhovnom i pesniki
aluzivnom okruenju, uz njihovu pomod italac krede u etnju po svakodnevnim granicama
bivstvovanja, usput se uveravajudi kako misao slike jeste zapravo besk raj mogudih pitanja o
granicama svesti i svesnosti, um nog i zaumnog. Ta stalna zabava ukazivanja na razliite
varijante maski konanog i ini centralno smisaono polje ovog pesnitva.
Tiha rezignacija, u kojoj, kao u nevidljivom okviru, nastaje Slavideva poezija, u
putovanju kroz vetake rajeve kakve joj otkriva likovna umetnost, ini konstantu
raspoloenja. Na stalnoj granici potonuda u stvarnost i do krajnosti izotrenih ula, a suoen
sa jednom prostornom umetnodu, junak njegovog lirskog mementa peva o nemodi pogleda
bez dodira, nemodi kontemplacije bez emocije, o rezu u svetu koji nije celina, koji je tek
iekivanje dogaajnog. Meredi svakidanje njegovim mitolokim pozadinama, insistirajudi
na preciznosti izri aja koji ide do granica spoja svetlosti i svetla, on katkad samu pesniku
metaforu obrde u zatalasanom i kri vom likovnom ogledalu to mu donosi posve
neoekivane obrte pesnike slike. Pevajudi o sveanosti postojanja na pozadinama razliitih
mediteranskih i banatskih geome trija i geografija, o uenju koje inicira magijski simbol
slike, Slavid otkriva line, ali i literarne prie. On, u podrazumevanim predelima strepnje,
lagode i nelagode subjekta, peva o lakodi bez imena Ive Andrida na bekerekoj dupriji,
usudu daljine ure Jakida, centri fugalnim oklevanjima Todora Manojlovida.
Ova izrazito refleksivna, melanholinim tonovima obojena, lirika, viena u saetoj
formi mikro eseja u kojima se propituju znaenja i doivljaji, pokazuje jedan od naina kako
vremenska umetnost odreuje sebe naspram prostorne, ali i naspram svekolikog sveta. Od
svog ita oca ona oekuje i podrazumeva da gleda i da oseti enju nepojamnog. Iako zbirka
Na plai slikarskoj u svojoj predstavnoj multimedijalnosti, u tom prividu slikarskog
kataloga, moe da zalii na namensku knjigu, oigledno je da je tu re o autentinom
pesnikom projektu koji u pesnitvu Zorana Slavida predstavlja jo jedan sublimacioni krug.
Za knjigu Udes ravnotee (1999), moe se redi da na jednom viem nivou saima i
produbljuje dosaddanja Slavideva pesnika interesovanja. U nizu od devet ciklusa pesama
on reispisuje upravo ono po emu je prepoznatljiv. U simbolinoj zaumnoj nepogodi oca koju
razreava pesni ki glas sina, sav u refleksiji i sumnji, lirskoj evokaciji prolog i zebnji spram
narednog, ovaj pesniki glas istrauje koordinate dvojstva, te " pustoi razlike" unutar ranije
odreenog opsesivnog tematskog okvira -, ravnica, more, grad i slika, knjiga i vrt.
Ogrnut "tek blagom panikom", Slavidev lirski sub jekat trai svoje koordinate u
onome spolja, u beskraju arhitektonskih, slikovnih, geografskih ili bukolikih feniomena koji
ga provociraju na uspostavljanje ravno tee. Ova izrazito narativna, katkad i esejizirana lirika,
koja svoju izraajnost ne trai van jezikog stan darda ("redosled spoljanjeg privida"
nainjen je od "obinih" rei), ved u mutnovidnoj panonskoj atmosferi ("brevijaru
panonskom") pokuava da prepozna led ovog veka i da ga uravnotei sa "mirisom spaljenih
biblioteka".
Uprava taj okvir smisla, onaj koga ine vlastiti doivljaj i hiperstofisani doivljaji
drugih u lavi rintima bibliotekim, jeste i najiri okvir ove pesnike zbirke na koga ukazuje
uvodna i dve epiloke pesme. U "Uvodu u ved zavreno", pesnik, na fonu jedne metaforike
mree, priziva svest o celini, koje je istovremeno i njen kraj, te razotkriva jednostavnost
naslovne sintagme - udes ravnotee - u kojoj samo postizanje ravnotee podra zumeva i
postizanje svesti o udesu. Pri tome, dve strane pesnikovog disanja ("lektorisanje obe strane
disanja") jesu prosvetljenje vlastitog ivota i ivota drugih u vidu vlastite lektire. Zavrni
fragmenti knjige, iz pos lednjeg ciklusa "Smisao izmiljanja", vradaju itaoca na granice ovog
pevanja, jasno odglednute u nepojmljivom deijem crteu voza i nedosegnudu oevog
beskraja puto vanja. Trede ogranienje jeste nedokuivo bive u reflek siji nad kolektivnom
fotografijom, nad vremenom koje je prividno stalo.
Izmeu ovako zadatih okvira traje pria o egzisten cijalnom jezi i jezovitosti, koju
pesnik predoava kroz variranje ved nareenog motivsko-tematskog korpusa. Ciklus "Bol
kojim poinje" govori o samodi spram prepoz natljivih urbanih i geografskih lokaliteta (Novi
Sad, Fruka gora, Zrenjanin, dvorac u Eki) o gradu i njegovom prokletstvu to je esto cena
za ljude koji su u njega utekli od vlastitog porekla. Tematske omae i evokacije pesnike
lektire ("Milo i Branko") prepoznajemo u ciklusu "Putuj sam". Pesnik svoje vreme vidi kao
ono u kome "Galicija opta duva", a u mrei razastrtoj izmeu Disa i Skerlida, izmeu filma
"Titanik" i "Titanika" Encensbergerovog, on oglaava paradoks svog neznanja i pravilo udesa.
U ciklusu "Udes ravnotee", u rasponu od doziva slika starog Banata pa do slika naftnog
mora i maslina u Baru, peva se o slutnji udesa koji klija iza privida mira i sklada.
O svesti o prividu kao inicijatoru vlastitog peva nja, o reima i reenom, o jeziku u
ijem neredu se pesnik umiva, govore pesme ciklusa "Pesnik i iluzija", dok one iz ciklusa "I
greh i zanos" oslukuju stvarnost iza vekovnog poja hilandarskog i romora modernog ivota.
Sa stanovita lirske svesti, verovatno centralni ciklus ove ispovesti, onaj naziva "Vrt koji me
voli", otvara upravo niz pitanja koje se tiu vlastitog i spoljanjeg, odnosno ved ukazane
pesnikove ontogeneze ispoljavanja. Vrtovi i plae, bivaju vieni kao prostorni korelati
erotskog tajanstva. Dodatak ovako vienog "unutranjeg okvira" zbirke jesu i osam pesama
ciklusa "Na plai slikarskoj(2)", koje istovremeno, kroz formu poetizovanih mikro-eseja ulaze
u smisaono polje prethodne knjige, a tematizacijom usmerenom ka moru zatvaraju i uovoj
knjizi ved standardni motivski okvir Slavidevog pevanja. Dakle, i kroz ovu pesniku priu, ovaj
lirski glas pokuava da svoje "izokrenuto" ivljenje svede u obino, da se, poput junaka
Slavidevih proznih knjiga, vrati u realizam obinih ljudi, drugim reima, da se vrati u nesanicu.
italacu, pak, koji se u nju takoe vrada, preos taju, kao i uvek, ona ista pitanja s
poetka, pitanja o prividu i o stvarnom.

Nenad aponja


SADRAJ

UDES RAVNOTEE

Uvod u ved zavreno

BOL KOJIM POINJE

U gradu zateen
Grad. Reka. Brdo
Bekereki lament
Izlet u dvorac
April je skoro aroban i koban

PUTUJ SAM

Branko i Milo
Ruke. ake. Praznina
Izloba nadzornika zatvorske strae
Dok "Titanik" spava u snu Atlantide

UDES RAVNOTEE

Govor neba
Udes u ravnici
Stari Banat: Neoekivano
Blatnjava jesen u zaleu Tise
Bagrem
Barska maslina
Vrelina neopravdana u sred godinjeg doba

PESNIK I ILUZIJE

Umesto da gledam: Diem
Nodni pokret
Vek u zamci naslova
ivot u biblioteci: Uzroci i posledice
Prokletstvo rei
Opet muka u jeziku
Iz knjige u nod

I GREH I ZANOS

Hilandar: kako stidi i pretedi
Na isteku beskraja
Na kraju veka: Muka
Skica modernog ivota

VRT KOJI ME VOLI

ena sa tajnom
Vrt koji me voli
Jeza
Meni treba rezerva vazduha
Gutai svetla
Sve miruje i umire
Podne: Uvod u poar: I tebe
Jutarnja palanka
O ednosti i ostalim zabludama
O vrtu ponovo
Izostala molitva
Martovske ide
Jeza: Iznova
Na rubu pobune
Dan za polazak u mogude
Bekstvo u pokuaj
Nodni zalet

NA PLAI SLIKARSKOJ(2)

Slike jednog drugom Petru
Slikareva dvostruka provalija
Izlet na SV. Nikolu
Na dnu mora sad je jezero
Kia na primorju
Na domaku tajne

FUGA ZA MOJU PORODICU

Smeh tvoj
Moj otac skriveni slikar
Na lini voz na zidu

LOGIAN IAKO NE I VEDAR ZAVRETAK
Kolektivna uspomena

Nenad aponja: Izmeu slike i privida