Vodio sam se milju, da kao svakog septembra, odumrem polako i ovaj put, ali.

Septembar bjee rasprostrt preko blijedo narandastog jutra i donese davno izgubljene rijei, moda i pokoju peenu papriku s komijske terase, majku koja se smije i dareljive strieve koje nemam, septembar je zaravnio moju tugu. Blisters mi na prstima od pritiskanja basova, zamurim septembrom i itam zvuke ratimovane kao neki Brajevo pismo. Smiren sam kada na mene pohrle vazduha prvog istog, ptice, pa odaberu kako se meu kosom mi gnijezditi, glasno septembrom dozivam davno izgubljena lica, neka su odavno i istrulila pa se lidem vradaju, sekularni septembar je mjesec moje molitve. Vradam se septembrom i patetici, pa neka crknu svi istoformni, ako sam previe patetian itajte Trede Oko, tamo je sve suta i golema blatnjava istina. Nemojte da mislite da sam ovo ja meu stihovima, odavno sam septembrom poginuo, ovo je neki iskreni neoromantiar, krt i mrestilite je ideja, laar je bez srebrnjaka u depu, nisu ga ni pijavice spasile malokrvnosti, tek su mu izrasli septembarski onjaci, pa eka da krv potee.