General Leon Degrelle: Hitlerova društvena revolucija

Jedna od prvih radničkih reformi, da se povlaste Nemački radnici je bila uredba je bila
uredba o godišnjim plaćenim odmorima. Francuski Socijalistički Narodni Front je
1936. napravio nacrt pronalaženja koncepta plaćenog odmora, škrtog u osnovi, jer se
odnosio na jednu nedelju godišnje. Ali, Adolf Hitler je pokrenuo ideju za velikodušnih
dva ili tri p.uta godišnje od prvog meseca njegovog dolaska na vlast 1933.

Svaki zaposleni u fabrici je od tada imao pravo na plaćeni odmor. Do tada u

Nemačkoj, tamo gde je plaćeni odmor primenjivan, on nije trajao duže od četiri do
pet dana, i skoro polovina mlađih radnika nije imala pravo na njega. Hitler je, s druge
strane gledano, favorizovao mlađe radnike. Odmori nisu davani na slepo, tako da je
mlađim radnicima velikodušno podareno više vremena.

To je bila zaista humana akcija; mlada osoba je imala veću potrebu za odmorom i
svežim vazduhom za razvoj svoje snage i energije na ulazu u zrelo doba. Osnovno
vreme za odmor je bilo dvanaest dana, a onda od dvadeset i pete godine se penjalo
na osamnaest dana. Nakon deset godina u kompaniji radnici su dobijali dvadeset
jedan dan, što je tri p.uta više nego što su francuski socijalisti mogli ponuditi
radnicima svoje zemlje u 1936.
Ove cifre mogu biti nadmašene u sadašnjosti, pola veka kasnije, ali te 1933., one su
daleko prevazilazile evropske norme. Za prekovremen rad, radnici nisu bili više
plaćeni samo kao regularno radno vreme, kao svugde u Eropi. Sam radni dan je bio
sveden na tolerantnu normu od osam radnih sati, što znači četrdeset radnih časova
nedeljno što je u Evropi bilo prvo pokrenuto od strane Hitlera. I nakon legalnog
radnog limita, svaki dodatni radni sat je morao biti plaćen po velikoj interesnoj stopi.
Kao još jedna inovacija i radne pauze su produžene; dva sata svakog dana je bilo u
službi da radniku obezbedi odmor i da on iskoristi neku od sportskih zabava koje su
tražene da ih razvijena industrija sprovodi.

Otpuštanje radnika nije više bila ostavljena da kao nekad bude jedina mogućnost
zaposlenog. U tom vremenu radnička prava na obezbeđenost posla nisu postojala.
Hitler je nagovesti da se takva prava moraju striktno naznačiti i uobličiti. Zaposlenom
se moralo objaviti bilo kakvo otpuštanje četiri nedelje unapred. Zaposleni je zatim
imao dva meseca da uloži protest. Otkaz je takođe mogao biti poništen od strane
Tribunala Časti Rada. Šta je to bio Tribunal Časti Rada? Takođe poznat i kao Tribunal
Socijalne Časti, to je bio treći od tri elementa u zaštiti i odbrani povlastica svakog
Nemačkog radnika. Prvi je bio Savet Poverenja, a drugi je bio Radna Komisija.

Savet poverenja je bio zadužen praćenjem uredbi i razvojem pravog duha zajednice
između vodećih struktura i radnog sveta. "U svakom poslovnom preduzeću", navodio
je zakon Reich-a, "radnik i rukovodilac firme, zaposleni iz svih struktura tog
preduzeća, će raditi zajedničkim snagama u cilju ispunjenja zadatka firme i postizanja
opšteg dobra nacije".
Niti je više smelo biti žrtava drugih: niti radnik kao žrtva samovolje poslodavca, niti
poslodavac kao žrtva ucene štrajkom u političke svrhe.

Član 35. radnog zakonika Reich-a ka`e da: "Svaki član arijevske preduzetničke
zajednice mora preuzeti odgovornosti koje se od njega zahtevaju njegovim
položajem". Drugim rečima na čelu kompanije ili preduzeća treba biti živa, dišuća
starateljska izvršna vlast, a ne vreće novca zavisne od moći. "Interes zajednice može
zahtevati da nesposoban i bezvredan poslodavac bude oslobođen svojih dužnosti."

Poslodavac više nije bio nedostižan i svemoćan, autoritativno određujući uslove

zapošljavanja i otpuštanja svog osoblja. On je isto tako bio i subjekt radnih pravila
koja je morao poštovati, kao i svi njegovi radnici. Zakon ukazuje poslodavcu čast i
odgovornost samo po njegovim ličnim zaslugama.
Svako poslovno preduzeće od dvadeset i više osoba je moralo imati svoj Savet
Poverenja. Od dva do deset članova ovog saveta su birana iz osoblja od strane
rukovodioca u preduzeću. Statut primene iz 1934. (10. mart) u vezi navedenog iz
zakona dalje navodi: "Osoblje će biti pozvano od reda da odluči za ili protiv uredbe
tajnim glasanjem i svi plaćeni zaposleni uključujući i šegrte od dvadeset i jedne
godine pa naviše će uzeti učešće u glasanju. Glasanje će se obaviti stavljanjem broja
ispred imena kandidata u radu prednosti."

Nasuprot poslovnim Savetima prethodnog režima, Savet Poverenja nije bio

instrument klase, već timski rad klasa sastavljen od delegata osoblja, kao i od
vodećih struktura preduzeća. Jedno ne može delovati bez drugog. Primorani da
koordiniraju interese, iako nekadašnji rivali, oni sada zajedničkim pristankom
sarađuju na pravima koja će odrediti radne uslove.

Belgijski autor Marcel Laloire, koji je razmatrao uslove u Reich-u iz prve ruke je
napisao: "Savet je imao dužnost da razvija uzajamno poverenje unutar preduzeća. On
će savetovati sve mere služeći unapređenju i nastavljanju rada firme i standardnih
veza na polju generalnih radnih uslova, posebno onih koje se tiču namera da se
pojačaju osećanja solidarnosti između samih članova, kao i radnika i samog
preduzeća; ili nameri poboljšanja lične situacije članova zajednice, preduzeća. Savet
tako|e ima obavezu da interveniše u smirivanju prepirki. Mora se oglasiti pre
nametanja globe bazirane na radnim pravilima."

Pre preuzimanja dužnosti članovi Radnog Saveta morali su da polože zakletvu svim
saradnicima da će "ispunjavati svoje dužnosti samo za dobro preduzeća i svih
građana ostavljajući po strani bilo kakav lični interes i živeći takvim ponašanjem i
manirima da će služiti kao uzoran model preduzeća (Član 10, paragraf 1 zakonika).
Svakog tridesetog aprila na veče velikog nacionalnog praznika rada dužnosti saveta
se prekidaju i on se obnavlja odbacujući konzervatizam i ukrućenost, i skraćujući
aroganciju velikodostojnika koji bi mogli pomisliti za sebe da su iznad kriticizma.
Na Savetu Poverenja je ostajalo da isplaćuje članove, kao da su zaposleni te radne
oblasti i da preuzima sve troškove vezane za izvršenja dužnosti Saveta.

Druga agencija koja je obezbe|ivala siguran razvoj novog Nemačkog društvenog

sistema je bila institucija Radničkih Komesionara. Oni su uglavnom bili savetnici u
izmirenjima i arbitri, tj. kad zaškripe točkovi, oni su tu da ih podmažu. Oni bi
nadgledali da Savet Poverenja funkcioniše besprekorno u osiguranju prava da
preduzeće sprovede do kraja poveren mu posao.
Oni su bili podeljeni na trinaest velikih oblasti pokrivajući tako teritoriju Reich-a. Kao
arbitri nisu zavisili ni od jednog posednika ili radnika. Imali su potpunu nezavisnost na
tom polju. Bili su naimenovani od strane države i štitili su interese svakog u
preduzeću, kao i interese društva uopšte.

S obzirom da njihove odluke nisu smele biti neosnovane i samovoljne, morali su se

oslanjati na savete Konsultujućeg
Saveta Stručnjaka koji je činilo osamnaest članova izabranih iz različitih odeljaka
ekonomije i koji su predstavljali različite interese svake oblasti posebno.
Da bi se bolje osigurala objektivnost njihovih arbitražnih odluka bila je propisana i
treća agencija nad Savetom Poverenja i trinaest Komisionara, a to je Tribunal
Socijalne Časti.

Na ovaj način od 1933. Nemački radnik ima na raspolaganju pravosudni sistem koji je
kreiran posebno za njega i koji će presuditi svaki ozbiljan prekršaj socijalnih dužnosti
baziranih na ideji Arijevske zajednice u preduzeću. Primeri ovih prekršaja društvene
časti su slučajevi gde poslodavac zloupotrebljava svoju moć da pokaže zlonamernost
prema svom osoblju ili poriče čast njegovih podređenih, slučajevi gde se osoblje
odnosi sa zlovoljnom agitacijom prema radnoj harmoniji; kao i izdavanje neke
poverljive informacije o nekom preduzeću od strane nekog člana saveta.
Uspostavljeno je trinaest Tribunala Socijalne časti koji su sarađivali s trinaest
komisija.

Predsedavajući sudija nije fanatik - on je karijerista koji gleda da bude što manje
neprilika. Dok je preduzeće u procesu sudiji pomažu dvojica pomoćnih sudija - jedan
predstavlja upravnu strukturu, a drugi je član Saveta Poverenja.
Ovaj tribunal isti kao bilo koja druga sudska ustanova je imao značnje da iznudi
rešenje, ali su postojali izuzetci. Odluka je mogla biti ograničena prigovorom u lakim
slučajevima. Takođe Tribunal je mogao nametnuti globu krivcu u iznosu i do deset
hiljada maraka. Druge specijalne sankcije su odobrene u adaptiranim društvenim
uslovima: zamena zaposlenih, otpuštanje rukovodioca preduzeća ili njegovog agenta
koji nije ispunio svoje dužnosti.

U slučaju sporne odluke, legalna rasprava može zauzeti mesto u Vrhovnom Sudu sa
sedištem u Berlinu - Četvrtom nivou zaštite.

Od tada radnik je znao da ne može biti dozvoljeno iskorištavanje njegove fizičke

snage u loše svrhe ili vređanje njegove časti. On je imao da izvršava izvesne obaveze
prema zajednice, ali obaveze su imali da izvršavaju i svi članovi preduzeća - od
glavnog izvršioca, pa do kurira. Nemački radnik je na kraju imao i kristalno jasno
uređena socijalna prava koja su rasuđivana od strane Radne Komisije, a primoravana
od Tribunala Časti. Iako je rezultiralo umerenošću na polju pravde, bila je to
revolucija.

Ovo je bio tek kraj 1933., a već su se mogli osetiti prvi efekti. Fabrike i radnje, bilo
velike ili male su bile popravljene i transformisane da se slažu sa najstrožijim
kriterijumima čistoće i higijene; unutrašnji prostori ponekad tako oronuli postali su
više osvetljeni, konstruisani su prostori za fizičko zabavne aktivnosti, a na upotrebu
su predate prostorije kaoš{to su kafeterija za zaposlene, pristojne svlačionice i mesta
gd se moglo pričati i opustiti u radnim pauzama.
U vremenu od recimo od recimo tri godine uspesi su dostigli takve dimenzije o kojima
se ranije moglo samo sanjati. Više od dve hiljade fabrika je bilo iznova opremljeno i
ulepšano, dvadeset tri hiljade radnih mesta modernizovano, osam stotina zgrada
projektovano samo za susrete, hiljadu dvesta igrališta, trinaest hiljada sanitarnih
objekata sa tekućom vodom i sedamnaest hiljada kafeterija. Osam stotina inspektora
ministarstva i sedamnaest hiljada tri stotine lokalnih inspektora su potpomagali i
blisko i konstantno nadgledali ova ranoviranja i instalacije.
Velikim industrijskim uređenjima je osim toga bila data obaveza da pripreme oblasti
podesne ne samo za sportske aktivnosti, već i za opremljenost bazenima. Nemačka
je prešla dug put od mrtvih umornih radnika ostarelih pre vremena sa nemogućnošću
higijene na poslu i sabijenih u prljavim dvorištima za vreme radne pauze.
U skladu sa obezbeđivanjem prirodnog razvoja radničke klase institucionalizovani su
edukativni kursevi za mlađe radnike: osam hiljada takvih je bilo organizovano.
Tehnička obuka je bila posebno naglašavana sa stvaranjem sa stvaranjem stotina
radnih škola, tehničkih kurseva i ispitivanjem profesionalne stručnosti, i takmičenjima
za najboljeg radnika gde su bile dodeljivane velike nagrade.

Da ujedini i mlado i staro u elanu mladosti Hitler je naredio uspostavu gigantske

organizacije za odmor. Stotine hiljada radnika je bilo u mogućnosti da svakog leta ide
da se odmori na moru. Napravljeni su veličanstveni krstareći brodovi. Specijalni
vozovi bi odvozili turiste do planina i morskih odmarališta. Lokomotive koje su vukle
nebrojano mnogo radnika turista su za samo par godina putovanja po Nemačkoj
prešle put ekvivalentan cifri od 44 p.uta oko sveta!!

Koštanje ovih ekskurzija je bilo skoro beznačajno zahvaljujući izvanradno smanjenim

ratama utvrđenim od strane Reichs banke, a da li je ovim reformama manjkalo
nešto? Da li je postojala poneka pukotina od izvesnih grešaka.? Moguće je, ali šta je
sve to značilo naspram neizmerne koristi.
Da li su ove transformacije tražene od vlasti? Da, upravo tako.
Ali Nemačkom Narodu je bilo dosta socijalizma i anarhije koja ga je zamarala. Uopšte
im nije smetala činjenica da im se komanduje, ustvari Narod je uvek voleo da ima
jaku ličnost da ih vodi. Jedna stvar je zasigurna, a to je da se svest radničke klase
koja je 1933. činila dve trećine ne nacional-socijalista potpuno promenila.

Belgijski autor Marcel Laluire je zapisao: "Kad putujete kroz gradove Nemačke i
zađete u radničke kvartove, prođete kroz fabrike ili konstruktorska društva, bićete
zapanjeni pronalazkom toliko mnogo radnika na poslu punih elana Hitlerovom
pronicljivošću, gledajući toliko mnogo zastava s Svastikom, crnih na jasno crvenoj
pozadini, u najmnogoljudnijim kvartovima. Radni Front koji je Hitler propisao svim
radnicima i poslodavcima Reich-a, je primljen sa velikom blagonaklonošću.

I već su se mogle videti čelične lopate upornih mladih drugova Narodne Službe Rada
kako sjaje pored puteva. Narodnu Službu Rada je stvorio Hitler da za nekoliko meseci
u potpunoj jednakosti ujedini u istoj uniformi sinove milionera i sinove iz
najsiromašnijih porodica. Svi su imali da rade isti posao i bili su subjekt iste discipline,
čak i istih zadovoljstava i fizičkog i moralnog razvoja. Na istim radnim mestima i u
istim životnim prostorijama oni su postali svesni njihovog zajedništva, počeli su da
razumeju jedan drugog i odbacili su stare predrasude o kastama i klasama. Nakon
ove prepreke u narodnoj službi rada oni su počinjali živeti kao istinski drugovi, radnici
sa saznanjem da sin bogataša nije monstrum, a mladići iz imućnih porodica da sin
radnika ima čast kao bilo koji drugi mladić koji je ekonomski malo više favorizovan na
rođenju. Socijalna mržnja je nestala, a rođen je društveno ujedinjen Narod.
Hitler je mogao da ide u fabrike, što niko iz takozvane desnice pre njega nije mogao
da čini bez rizika po svoju bezbednost, u masu radnika i to desetine hiljada u isto
vreme, kao naprimer u Simensu. "Suprotno od Von Papena i ostale gospode", govorio
bi im tada, "ja sam u svojoj mladosti bio radnik kao i vi. I u mom srcu i sećanju
podsećam se šta sam bio." U njegovoj dvanaestogodišnjoj vladavini ni jedan incident
se nije dogodio dok je Adolf Hitler bio u obilasku. Kada je Hitler bio među ljudima, on
je bio kod kuće, i bio je primljen kao najuspešniji član porodice.