UNIVERZITET UNION “NIKOLA TESLA”

BEOGRAD
FAKULTET ZA POSLOVNE STUDIJE I PRAVO
BEOGRAD

Seminarski rad
Tema: RADNO VREME

Predmet: RADNO PRAVO

Student:
Milica Obradović
Br. indeksa: I0537-21
Grupa 19.
januar, 2023.

2
Sadržaj:
str.
1. UVOD…………………………………………………............................. 3

2. POJAM RADNOG VREMENA..………………………………………..4

2.1 Regulisanje radnog vremena u svetu. ………………………….……5
2.2 Radno vreme u našem pravu ………………….................................6
3. VRSTE RADNOG VREMENA …………….…………………..………..7
3.1 Puno radno vreme ………………………………………....……….. 7
3.2 Nepuno radno vreme …………………………………………………..8

3.3 Skraćeno radno vreme………………………………………………..8

3.4 Prekovremeni rad……………………………………………………..9

4. RASPORED I PRERASPODELA RADNOG VREMENA…………..11

4.1 Noćni rad……………………………………………………………..13

5. ZAKLJUČAK…………………………………………………………...14

LITERATURA………………………………………………………….….15
1.UVOD

Radno vreme je vreme koje se koristi za rad i obavljanje poslovnih aktivnosti. To se obično
odnosi na vreme kada su radnici na poslu i kada su poslovni prostori otvoreni za poslovanje.
Radno vreme može varirati prema industriji, lokaciji i drugim faktorima.

Radno vreme je važan faktor za radnike, poslodavce i društvo u celini. Radnicima je potrebno
radno vreme kako bi imali dovoljno vremena za rad i zaradu za život, dok poslodavcima radon
vreme potrebno kako bi mogli planirati poslovanje i ostvariti profit. Društvo u celini takođe ima
interes za radno vreme jer utiče na raspodelu radne snage i ekonomsku aktivnost.

Radno vreme predstavlja tradicionalnu zakonsku kategoriju u oblasti rada. Dugotrajnu i

mukotrpnu borbu je vodila radnička klasa za skraćenje radnog vremena, u želji da se
četrnaestočasovno i dvanaestočasovno dnevnoradno vreme iz perioda manufakture i prve
industrijske revolucije prepuste istoriji. Bila je to borba sa ciljem da se od poslodavca izdejstvuje
podnošljivijei ljudskom dostojanstvu primerenije radno vreme.

U radno-pravnoj literaturi radno vreme se definiše kao vreme kada se zaposlenik nalazi na
raspolaganju poslodavcu, tj. kao vreme u kome je zaposlenik dužan obavljati poslove i zadatke
radnog mesta, ili kao vreme za naposlenik ima pravo i obavezu da provede na radu. Dakle, radno
vreme je radni dan, pri čemu radno vreme cini efektivni rad I obavezna prisutnost na radu.
Osnovni aspekt i zahtev radnika u odnosu na poboljsanje uslova rada je bio oslonjen na dužinu
radnog vremena. Zapravo, borba radnika za ograniceno radno vreme, transformisala se u fazi
ekonomskog liberalizma u zahtev za skracivanjem radnog vremena.

Naime, u prvoj fazi razvoja radnog , kao i trzisnog privređivanja, radno vreme nije bilo ničim
ograničeno, što je zančilo najviše što je radnik mogao izdržati, a to je često bilo iznad fizioloških
mogućnosti ljudskog organizma. Stoga je i razumljivo da i u savremenim radnim
zakonodavstvima propisi o radnom vremenu imaju pre svega zaštitni karakter.

U danasnje veme, kao rezultat promena u posmatranju rada, ali i naučno-tehnološkog

progresa, za većinu savremenih država vredi pravilo o 42-satnoj radnoj sedmici, sa tendencijom i
daljeg skraćivanja radnog vremena.Prema izveštajima Međunarodne organizacije rada primetna
je značajna tendencija u razvijenim zemljama na smanjivanju radnog vremena, zahtevi su
usmereni na 40-satnu radnu sedmici, pa i na 35-satnu sedmicu.

U ovom seminarskom radu, analiziraćemo različite aspekte radnog vremena, kao što su
njegov utiecaj na radnike, poslodavce i društvo u celini, zakonska regulativa radnog vremena te
razlike u radnom vremenu između različitih industrija i zemalja.

3
2. POJAM RADNOG VREMENA

Radnim vremenom se naziva zakonom ili na njegvim osnovama ustanovljeni deo

kalendarskog vremena, u toku koga su zaposleni dužni da vrše poverene im poslove u skladu sa
unutrašnjim radnim rasporedom. Zapravo radno vreme je period u kome zaposleni ne samo što je
dužan da radi već i ima pravo da radi. Poslodavac je taj koji treba da mu obezbedi posao. U
slučaju da poslodavac ne može da obezbedi posao u određenom periodu, a zaposleni stoji na
raspolaganju, onda se i to vreme čeka na posao na radnom mestu računa kao radno vreme.

Minimalna granica radnog dana određena je potrebnim radom, tj. onom količinom rada koja
obezbeđuje proizvodnju i usluge koje su potrebne da bi se podmirile uobičajene ili normalne
potrebe onih koji rade. Maksimalnu granicu radnog vremena određuju dve stvari. Prvo fizička
granica radne snage. Čovek može za vreme dana od 24 časa da pruži samo određenu količinu
životne snage, a za ostali deo dana, čovek mora da se odmara, podmiruje svoje fizičke i
društvene potrebe. Maksimalnu dužinu radnog dana određuju određene društvene i moralne
granice.

Pri određivanju dužine radnog dana posebno su značajne društvene granice, odnosno
društveno- ekonomski faktori i odnosi. Kada govorimo o radnopravnoj dimenziji radnog
vremena, ona podrazumeva i svojevrsnu zaštitu radnika u radnom odnosu od preteranog trajanja
radnog dana.

Radno vreme predstavlja ono vreme koje je radnik dužan da provede kod poslodavca i da u
njemu iskaže svoju radnu aktivnost, umeće, veštinu i kreativnost. Po definiciji konvencija i
preporuka MOR, radno vreme je period u kome se zaposleno lice nalazi na raspolaganju
poslodavcu.Ograničeno radno vreme u savremenoj radnoj legislativi, svedeno na
četrdesetočasovnu radnu sedmicu, olakšalo je položaj radnika kroz: ublažavanje premora;
predupređenje neželjenih posledica; smanjenje povreda na radu; veću radnu motivaciju;
obnavljanje radne snage; očuvanje zdravlja; mogućnost prepuštanja slobodnom vremenu i
dokolici, čime se organizam priprema za bolje radne učinke; pojačanu reprodukciju radnih
sposobnosti. Time je ograničeno radno vreme iskazalo pozitivne efekte i uzajamnu korist za
radnika i poslodavca. Ono je postalo i ustavna kategorija. Gotovo da nema savremenih ustava
koji ne jemče ograničeno radno vreme. To su činili naši raniji ustavi. Svakako, i novi Ustav
Republike Srbije svakome utvrđuje pravo na ograničeno radno vreme.1

1
Ustav Republike Srbije, ćlan 60, stav

4
2.1 REGULISANJE RADNOG VREMENA U SVETU

Prva intervenicja države u oblasti radnih odnosa izvršena je upravo po pitanju radnog
vremena. To je učinjeno u Engleskoj 1802. godine. ovim zakonom je bio zabranjen rad duže od
12 sati dnevno za decu mlađu od 9 godina, kao i noćni rad od 9 sati uveče do 6 sati izjutra. Pod
uticajem Čarstističkog pokreta u Engleskoj se skraćuje vreme na 10 sati dvevno, najpre za decu,
omladinu, žene, a zatim za sve radnike. U Nemačkoj u 19. veku su najpre bile zaštićene tzv.
slabije kategorije radnika. Radno vreme za žene bilo je ograničeno na 11 sati dnevno.U rusiji od
12 do 15 godina na 8 sati dnevno.

Prvi put u istoriji u Sovjetskom Savezu 1917. godine bila je pravno priznata svim
kategorijama radnika poznata krilatica radničke klase trima osmicama: 8 sati rada, 8 sati odmora
i 8 sati spavanja.

U ostalim evropskim zemljama osmočasovno radno vreme se uvodi tek posle Drugog
svetskog rata. Radno vreme je bilo predmet regulisanja i u najznačajnijim univerzalnim
međunarodnim pravnim izvorima. MOR je radno vreme regulisala svojom prvom konvencijom,
jer uvođenje osmočasovnog radnog dana bio je jedan od glavnih zahteva. Dalje skraćivanje
radnog vremena kasnije vršeno je za pojedine kategorije radnika npr: u rudnicima uglja 7, 45;
fabrike za proizvodnju stakla 42. sati nedeljno.

Prvo osočasovno radon vreme uvedeno je u Sjedinjenim Američkim državama 1864. godine,
pa zatim u Sovjetskom Savezu 1917. godine, da bi opšta konferencija Međunarodne organizacije
rada 1962. godine uvojila preporuku br. 116 kojom je radno vreme skraćeno na 40- časovnu
radnu nedelju.2

Jugoslavija se vodila tom metodologijom, pa je 1965. godine skraćivala nedeljno radno vreme
sa 48 sati na 42 sata. Preporten kom 116 je bilo previđeno da skraćivanje radnog vremena treba
vršiti:

- U skladu sa ekonomskim i socijalnim uslovima i potrebama;

- U skladu sa nacionalnom praksom;

- Bez smanjenja zarada radnika;

- Prvenstveno u industriji i na onim radnim mestima gde su radnici izloženi rizicima;

- Postepeno u etapama.

2.2 RADNO VREME U NAŠEM PRAVU

2
Paravina D, Radno pravo, Službeni glasnik, Beograd 2000 god. str.159

5
 Radno vreme je vremenski period u kome je zaposleni dužan da radi. Za slučaj da poslodavac
ne obezbedi posao i ne izdaje naloge za rad postoji pojam vreme provedeno na raspolaganju.
Raspoloživ radnik ne vrši efektivno rad, ali je na raspolaganju poslodavcu na mestu gde se
poslovi obavljaju. Vreme pripravnosti je vreme u kome je zaposleni pripravan da se odazove na
poziv poslodavcada obavlja poslove ako se ukaže potreba, pri čemu se zaposleni ne nalazi na
mestu gde se njegovi poslovi obavljaju.

Razlika između ovog vremena i vremena na raspolaganju jeste u tome što se vreme na
raspolaganju provodi na radnom mestu, a vreme pripravnosti kod kuće ili dr. mestu ali je
zaposleni u svakom trenutku u pripravnosti i dostupan poslodavcu.

U našem pravu puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno, 3 ako ovim zakonom nije
drukčije određeno.Opštim aktom može da se utvrdi da puno radno vreme bude kraće od 40
časova nedeljno, ali ne kraće od 36 časova nedeljno.Zaposleni iz stava 2. ovog člana ostvaruje
sva prava iz radnog odnosa kao da radi sa punim radnim vremenom.Nepuno radno vreme, u
smislu ovog zakona, jeste radno vreme kraće od punog radnog vremena.

3, VRSTE RADNOG VREMENA

3
Zakon o radu ćlan 51

6
3.1 PUNO RADNO VREME

Puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno, ako zakonom nije drugačije određeno. Opštim
aktom može da se utvrdi radno vreme kraće od 40 časova nedeljno, ali ne kraće od 36 časova
nedeljno. Zaposleni koji radi kraće od 40 časova nedeljno ostvaruje sva prava iz radnog odnosa
kao da radi sa punim radnim vremenom.4

Puno radno vreme je pravilo, osnovni standard radnog vremena. Ono je predmet
višestruke i višeslojne radnopravne regulative, od međunarod nih konvencija i preporuka,
preko zakona, do opštih akata poslodavca. Kategorija punog radnog vremena kod poslodavca se
iskazuje kroz godišnji,mesečni, sedmični i dnevni fond radnog vremena. Četrdesetočasovni fond
radnog vremena ostvaren u petodnevnoj radnoj sedmici, sa osmočasovnim radnim danom kao
osnovnom mernom jedinicom, pravilo je u savremenim radnim zakonima. Preko kategorije
punog radnog vremena realizuje se institut preraspodele radnog vremena. Ona je moguća
isključivo kod punog radnog vremena, dok je nespojiva sa nepunim i skraćenim radnim
vremenom.

U svojoj normativnoj aktivnosti MOR je donela preko 20 konvencija i preporuka koje se

odnose na radno vreme. Posebno treba naglasiti „revolucionarnu" Preporuku broj 116 iz 1962.
godine koja je proklamovala princip četrdesetočasovne radne nedelje, kao cilj kome treba težiti
na putu humanizacije rada.

U predratnoj Jugoslaviji, prema Zakonu o zaštiti radnika iz 1922. godine radno vreme u
industrijskim i rudarskim preduzećima nije moglo trajati duže od 8 časova dnevno, odnosno 48
časova nedeljno. U ostalim preduzećima radno vreme je moglo da traje od 8 do 10 časova
dnevno, zavisno od prirode i težine posla.

Ustav SFRJ iz 1963. godine predvideo je pravo na nedeljno radno vreme od 42 časa, da bi
posle dve godine (reformske 1965) bio donet specijalni Osnovni zakon o uvođenju 42 - časovne
radne sedmice. Zakonom o radnim odnosima Srbije iz 1991. godine sedmično radno
vreme je skraćeno da današnjih 40 časova, čime je dostignut ideal Preporuke MOR broj 162
iz 1962. godine.

U Srbiji 40 - časovna radna sedmica, po pravilu, svedena je na osmočasovni radni dan. U tom
sistemu subota je neradan dan, što radniku omogućuje dva dana sedmičnog odmora i dobru
priliku za reprodukciju radne snage. Osmočasovni radni dan ne znači i osmočasovni efektivni
rad, pošto radnik ima pravo na polučasovni dnevni odmor koji, ako je pravilno iskorišćen,
zaposlenom olakšava radne napore.5

I poslodavac i radnik su dužni da se pridržavaju punog radnog vremena. Ono se može

organizovati u kontinuitetu (jednokratno) ili dvokratno.

4
Zakon o radu član 50.
5
проф. др Радоја Брковића и проф. др Бојана Урдаревића, Радно право са елементима социјалног права, str.
135

7
 Direktiva Evropske unije broj 93/104 određuje da prosečno nedeljno radno vreme, uključujući
i prekovremeni rad, u privatnom i javnom sektoru ne prelazi maksimum od 48 časova. Direktiva
ostavlja državama članicama da svojim nacionalnim zakonima, uredbama ili kolektivnim
ugovorima odrede kraće trajanje sedmičnog radnog vremena, što je u funkciji zaštite zdravlja i
bezbednosti na radu. Iskoristivši tu mogućnost, francuski Zakon o radu je predvideo (prosečno)
nedeljno radno vreme u trajanju od 35 časova.

Odredba člana 50. st. 2. ZOR, koja poslodavcu dajemogućnost da radnu sedmicu
skrati za četiri časa predstavlja novinu u našoj radnoj le gislativi. Pri tome, zakonodavac
ne daje nikakve smernice koje bi upućivale na slučajeve u kojima bi poslodavac mogao da svede
radnu sedmicu na 36 časova. Proističe da je takvo skraćenje njegovo autonomno pravo. Inače, u
savremenom radnom pravu zakonske granice su sve labavije, tako da sve manje sputavaju
poslodavca u određivanju dužine punog rad-nog vremena. Na opredeljenje poslodavca za
uvođenje kraće (36-časovne) radne sedmice mogu uticati razni faktori, između ostalih,
vrsta delatnosti koju obavlja, organizacija rada i stepen modernizacije tehničko-
tehnološkog procesa.

3.2 NEPUNO RADNO VREME

O ovoj kategoriji radnog vremena ZOR samo utvrđuje da je nepuno radno vreme ono radno
vreme koje je kraće od punog radnog vremena.6 Doduše, to se odnosi samo na zakonsku odredbu
o nepunom rad-nom vremenu u poglavlju koje reguliše radno vreme.

O ovoj kategoriji radnog vremena ZOR sadrži više odredaba u pravno- tehničkoj jedinici u
kojoj je uređeno zasnivanje radnog odnosa sa nepunim radnim vremenom . 7 U ovom priručniku o
nepunom rad-nom vremenu koristiti pravnu obradu pitanja zasnivanja radnog odnosa sa nepunim
radnim vremenom.

3.3. Skraćeno radno vreme

Međunarodni radnopravni akti posvećeni skraćenom radnom vremenu novijeg su datuma.

Generalna konferencija MOR na 81. zasedanju (24. Juna 1994) usvojila je Konvenciju broj 175 o
radu sa skraćenim radnim vremenom i Preporuku broj 182 pod istim nazivom. Konvencija i
Preporuka primenjuju se na sve radnike koji rade sa skraćenim radnim vremenom i sadrži princip
po kome ti radnici traba da imaju sva prava i zaštitu kao rad-nici koji rade sa punim radnim
vremenom.

Skraćivanje radnog vremena doprinosi smanjenju verovatnoće nesreća na radu do kojih,

statistički posmatrano, češće dolazi pri kraju radnog vremena, usled gubljenja koncentracije
6
Zakon o radu, član 51
7
Zakon o radu član 39-41

8
radnika izazvanog zamorom. Osim toga, uvođenjem skraćenog radnog vremena smanjuju se
troškovi fondova socijalnog osiguranja za slučaj nesreće na radu. Nacionalna zakonodavstva,
uključujući i naše, utvrđuju skraćivanje radnog vremena na pojedinim radnim mestima koja su
izložena štetnim dejstvima i povećanim radnim rizicima, srazmemo njihovom štetnom uticaju
na zdravlje i psihofizički integritet radnika.

Zaposlenom koji radi na naročito teškim, napomim i za zdravlje štetnim poslovima, utvrđenim
zakonom i opštim aktom, na kojima i pored primene odgovarajućih mera bezbednosti i zaštite
života i zdravlja na radu, sredstava i opreme za ličnu zaštitu na radu, postoji povećano štetno
dejstvo na zdravlje zaposlenog, skraćuje se radno vreme srazmemo štetnom dejstvu uslova rada
na zdravlje i radnu sposobnost zaposlenog, a najviše 10 časova nedeljno (poslovi sa povećanim
rizikom). Skraćeno radno vreme utvrđuje se na osnovu analize, u skladu sa zakonom. Zaposleni
koji radi sa skraćenim radnim vremenom ima sva prava iz radnog odnosa kao da radi sa punim
radnim vremenom. 8

Po pravilu, poslove sa povećanim rizikom ne utvrđuju zakoni koji uređuju radne odnose, već
dmgi zakoni (koji regulišu materiju zaštite na radu, odnosno bezbednosti i zdravlja na radu) i
autonomna regulativa poslodavca. Jedan od retkih radnih zakona koji to uređuje je Zakon o
radnim odnosima Makedonije koji taksativno utvrđuje 14 zdravstveno štetnih i rizičnih poslova.
Zaposleni koji radi sa skraćenim radnim vremenom ima sva prava iz radnog odnosa kao da radi
sa punim radnim vremenom. Pun obim prava ovi radnici ostvamju kako kod novčanih primanja
(zarade, naknade zarađe i dr.), tako i u sferi odmora, računajući pravo na uvećan godišnji odmor,
i ostala prava iz radnog odnosa.

Ovaj oblik radnog vremena je inkompatibilan sa institutom preraspodele radnog vremena.

Saglasno članu 60. ZOR, preraspodela radnog vremena ne može se vršiti na poslovima na kojima
je uvedeno skraćeno radno vreme.

3.4 Prekovremeni rad

Prekovremeni rad je rad u dužem trajanju od punog radnog vremena. On se uvodi

restriktivno, u opravdanim i vanrednim radnim situacijama, uz strogo poštovanje zakonskih i
podzakonskih normi. Restriktivnost odredaba o produženom (prekovremenom) radu prisutna je i
u međunarod-nim radnim aktima.9 Prekovremenom radu treba prilaziti oprezno i uvoditi ga
izuzetno, s obzirom da on zaposlenom smanjuje garantovani dnevni odmor i time utiče na
smanjenje njegove radne sposobnosti. S obzirom da je ograničeno puno radno vreme ustavna
kategorija, a ono se narušava uvođenjem prekovremenog rada, shodno načelu uskog tumačenja
izuzetaka, rad duži od punog radnog vremena ne može se uvoditi mimo slučajeva propisanih
zakonom i kolektivnim ugovorom.

8
Zakon o radu član 52
9
prof. dr Radoja Brkovića i prof. dr Bojana Urdarevića, Radno pravo sa elementima socijalnog prava, str. 135

9
 Radnike treba zaštititi od nezakonitog I nekontrolisanog uvođenja prekovremenog rada. U
vršenju nadzora nad primenom ZOR, inspekcija rada treba da obezbedi pravilnu primenu
zakonskih i autonomnih odredaba o prekovremenom radu. U slučaj nepoštovanja tih odredaba,
inspekcija rada je legitimisana, po službenoj dužnosti ili na predlog zaposlenog, da podnese
predlog za pokretanje prekršajnog postupka protiv poslodavca zbog prekršaja iz člana 274.
st.1.taćka.4.ZOR. Dakle, prekovremeni rad treba shvatiti kao „nužno zlo“ i izbegavati ga u
situacijama kada se poslovi za koje se on uvodi mogu obaviti racionalnijom organizacijom,
preraspodelom radnog vremena ili zapošljavanjem novih radnika.

Po pravilu kolektivnim ugovorom se može predvideti da poslodavac može uvesti

prekovremeni rad, radi obavljanja ili završavanja poslova koji ne trpe odlaganje i koji se ne
mogu u odgovarajućem roku obaviti u redovnom vremenu u okviru puno radnog vremena
radnika.10

Na zahtev poslodavca, zaposleni je dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju
više sile, iznenadnog povećanja obima posla i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u
određenom roku završi posao koji nije planiran (prekovremeni rad). Prekovremeni rad ne može
da traje duže od osam časova nedeljno, niti duže od četiri časa dnevno po zaposle-nom (clan 53.
ZOR). ZOR ne propisuje slučajeve više sile u funkciji prekovremenog rada, te poslodavcu
preostaje da ih predvidi autonomnom regulativom, po ugledu na slučajeve koje su poznati u
građanskom (obligacionom) pravu ili prema uzorima iz naše ranije radne legislative. Prema
Zakonu o radnim odnosima iz 1977.godine, kao slučajevi više sile utvrđene su elementarne
nepogode (zemljotres, poplava, odron zemljišta, suša, erupcija prirodnih gasova i tečnosti,
provala oblaka, snežna lavina).

Radnik je dužan da radi prekovremeno kad je taj oblik rada po zakonu uveden. Tako je
prema našem ZOR i prema uporednim radnim zakonima. Osnovano se postavlja pitanje: Da li
poslodavac prekovremeni rad uvodi formalnim aktom ili može i neformalnim usmenim
nalogom? Zakon ne uređuje to pitanje. Kad god je u mogućnosti, naročito ako mu vreme
dozvoljava, poslodavac treba da donese pismeni pojedinačni akt o uvođenju. prekovremenog
rada i obavezi njegovog obavljanja (pismenu naredbu, rešenje, pismeni nalog). U
slučaju hitnosti, prekovremeni rad može biti određen i usmenim nalogom poslodavca. Taj
stav je potvrđen u našoj sudskoj praksi. ZOR je ograničio trajanje prekovremenog rada na
najviše osam časova nedeljno, odnosno na najviše četiri časa dnevno po zaposlenom. ZOR iz
2001. godine prekovremeni rad je ograničavao na godišnjem fondu (najviše 240 časova u
kalendarskoj godini). Za neke kategorije radnika ZOR bezuslovno zabranjuje prekovremeni rad.
Tako, radniku mlađem od 18 godina zabranjeni su prekovremeni rad i preraspodela radnog
vremena (član88.st.1). Za vreme poslednjih osam nedelje trudnoće radnici su bezuslovno
zabranjeni prekovremeni rad i rad noću (član 90. st. 2), a za vreme prve 32 sedmice trudnoće
zabrana je uslovna, ako bi prekovremeni rad bio štetan za zdravlje žene i deteta, na osnovu
nalaza nadležnog zdravstvenog organa (clan 90. st. 1).
4. RASPORED I PRERASPODELA RADNOG VREMENA

10
Mirjanić Ž. Radni odnosi,2004 godina. str.96

10
 Raspored radnog vremena u okviru radne nedelje utvrđuje poslodavac. Radni dan, po
pravilu, traje osam časova.11

Poslodavac je dužan da izvrši raspored radnog vremeena najamanje za 30 narednih dana.

Dužan je da raspored oglasi na način koji je pristupačan svim radnicima. Raspored punog radnog
vremena se organizuje u okviru petodnevne ili šestodnevne radne nedelje kao:

~ redovan rad ili rad organizovan u smenama

~ kao dnevno ili noćno radno vreme
~ ravnomerno ili u turnusima
~ kao jednokratno ili dvokratno radno vreme12

Petodnevna radna sedmica predstavlja pravilo u savremenoj radnoj legislativi. Tako

je i u Srbiji. Odmah iza pravila ZOR predviđa izuzetke. Direktiva broj 93/104/EZ definiše radno
vreme (radni dan) kao period u toku koga radnik stavlja svoju radnu snagu na raspolaganje po-
slodavcu. U radno vreme se ne uračunava period pauze (odmora u toku rada). Naš radni zakon
odmor u toku radnog dana (pauzu) uračunava u radno vreme. Putem rasporeda radnog
vremena poslodavac vrši ravnomerno svođenje ukupnog gorišnjeg fonda radnog vremena na
radne sedmice i radne dane, pri čemu se mora držati zakonskog limita 40 - časovne radne
sedmice. Poslodavac, dalje, rasporedom radnog vremena utvrđuje broj radnih dana u sedmici
(pet, izuzetno šest) i raspored dnevnog rada, utvr-đivanjem početka I završetka radnog dana.
Pri utvrđivanju konkretnog rasporeda radnog vremena poslodavac vodi računa
prvenstveno o prirodi delatnosti, organizaciji rada i potrebi racionalnog korišćenja sredstava
rada.

Odluku o rasporedu radnog vremena, početku i završetku radnog dana donosi poslodavac.
Međutim, u određenim delatnostima i na određenim poslovima ovakvu odluku donosi nadležni
državni organ, odnosno organ lokalne samouprave (u trgovini, ugostiteljstvu, zanatstvu i
dr.sličnim delatnostima).Poslodavac kod koga se rad obavlja u smenama, noću ili kad priroda
posla to zahteva, radnu nedelju I raspored radnog vremena može da organizuje na drugi
način. Poslodavac je dužan da obavesti zaposlenog o rasporedu i promeni rasporeda radnog
vremena najmanje sedam dana pre promene rasporeda radnog vremena.13

Zahvaljujući odredbama ovog zakonskog člana poslodavac umesto petodnevne može da

uvede šestodnevnu radnu sedmicu, prema zahtevima prirode posla i organizacije rada. Kod
organizovanja smenskog rada poslodavac mora da vodi računa da ne poremeti ravnotežu između
dnevnog, odnosno noćnog rada i korišćenja zakonom garantovanog dnevnog odmora. Pri
smenskom radu poslodavac je dužan da obezbedi izmenu smena na taj način da zaposleni ne radi
više od jedne radne sedmice noću.Priroda posla i organizacija rada zahtevaju drugačiji raspored
radnogvremena i drugačiju kompoziciju radne sedmice u javnim službama od značaja
za svakodnevni život građana, funkcionisanje privrede i društvene nadgradnje (komunalne,
zdravstvene i druge službe od javnog interesa).Rok od sedam dana u kom je poslodavac dužan da

11
Zakon o radu čl 55
12
Mirjanić Ž. Radni odnosi,2004 godina. str. 93.
13
Zakon o radu čl 56

11
obavesti zaposlenog o promeni rasporeda radnog vremena odnosi se na kalendarske, a ne na
radne dane. Stilizacija zakonske norme koja stipuliše obavezu obaveštavanja radnika (upotreba
reči ,,zaposlenog“, znači u jednini) upućuje na zaključak da se ovde radi o pojedinačnom
obaveštavanju zaposlenog čiji se raspored radnog vremena menja. To znači da, ukoliko
poslodavac me-nja raspored za grupu radnika, morao bi pojedinačno svakog iz grupe da
obavesti, a ne kolektivno, preko oglasne table ili usmenim nalogom šefu određene grupe radnika.

Preraspodela radnog vremena predstavlja tradicionalni radnopravni institut. Primenom

ovog instituta poslodavac može utvrditi da radno vreme u određenom periodu godine traje duže,
a u preostalom vremenu kraće od 40 časova u radnoj sedmici, s tim da u određenom zakonskom
period (šest meseci prema ZOR) radno vreme u proseku ne bude duže od 40 časova sedmično.
Preraspodela radnog vremena najčešće se koristi u poljoprivredi, turizmu, ugostiteljstvu i drugim
delatnostima u kojima su izraženi sezonski poslovi.14

Poslodavac može da izvrši preraspodelu radnog vremena kada to zahteva priroda

delatnosti, organizacija rada, boljeg n korišćenje sredstava rada, racionalnije korišćenje
radnog vremena i izvršenje određenog posla u utvrđenim rokovima. Preraspodela radnog
vremena vrši se tako da ukupno radno vreme zaposlenog u periodu od šest meseci u toku
kalendarske godine u proseku ne bude duže od punog radnog vremena. U slučaju preraspodele
radnog vremena radno vreme ne može da traje duže od 60 časova nedeljno15

Peraspodela radnog vremena je fakultativni institut radnog prava. Poslodavac može

nju da vrši svojom autonomnom regulativom, ali je pri tom dužan da se kreće u granicama koje
zakon uspostavlja. Preraspodela radnog vremena može biti potpuna, kad se odnosi na sve
zaposlene kod poslodavca i delimična, u slučaju njene primene na određeni broj radnika (što je
češće u praksi). U preraspodeli radnog vremena jedna od zakonskih granica sadržana je u normi
koja utvrđuje da radno vreme ne može biti duže od 60 časova nedeljno (što predstavlja 50%
časova više od redovnog sedmičnog fonda punog radnog vremena. To znači: ako radnik u
preraspodeli tri meseca radi po 60 časova sedmično, u naredna tri meseca treba da radi po 20
časova sedmično, kako bi se uprosečio šestomesečni fond punog radnog vremena iz člana 57. st.
3. ZOR).

Preraspodela radnog vremena ne smatra se prekovremenim radom (clan 58. ZOR). Ova
odredba znači da se instituti preraspodele radnog vremena I prekovremenog rada isključuju.
Intencija zakonodavca za stipulisanje ove norme verovatno se sastojala i u tome da se stavi na
znanje da radnik u preraspodeli radnog vremena nema pravo na uvećanu zaradu, koje postoji kod
prekovremenog rada. Zaposlenom koji radi u preraspodeli radnog vremena, korišćenje dnevnog i
nedeljnog odmora može se odrediti na drugi način i u dugom periodu, pod uslovom da mu se
dnevni i nedeljni odmor obezbede u obimu utvrđenom zakonom u roku koji ne može da bude
duži od 30 dana. U navedenom slučaju zaposleni ima pravo na odmor između dva radna dana u
trajanju od najmanje 10 časova neprekidno (član 59. ZOR)
4.1 NOĆNI RAD

14
prof. dr Radoja Brkovića i prof. dr Bojana Urdarevića, Radno pravo sa elementima socijalnog prava, str. 139
15
Zakon o radu , član 57

12
 Noćni rad zahteva pojačane napore radnika, s obzirom da se noću intenzivnije troše njegove
psihofizičke snage i radne sposobnosti. Zbog toga se noćni rad tretira kao poseban uslov rada
prilikom utvrđivanja prava radnika na zaradu, uvećanje odmora, posebnu zaštitu na radu i druga
prava. Zbog specifičnosti i težine noćnog rada zakon od takvog rada pošteđuje neke kategorije
radnika.

Kao izuzetak od pravila, noćni rad je diktiran neophodnošću procesa rada u pojedinim
vitalnim delatnostima (zdravstvu, proizvodnji električne energije, pekarskoj industriji,
saobraćaju) u cilju što potpunijeg korišćenja proizvodnih kapaciteta i sredstava rada, kao i radi
zadovoljavanja osnovnih potreba čoveka
.
Noćni rad je predmet regulative MOR od samog početka njene normativne
aktivnosti. Postoje brojne konvencije i preporuke o noćnom radu, sa regulama koje treba
da omoguće olakšanje u njegovom ostvarivanju ili, pak, one koje zabranjuju noćni rad za
pojedine kategorije radnika.

Konvencija MOR broj 1710 noćnom radu iz 1990. godine utvrđuje minimum zaštitnih mera
u korist noćnih radnika. Cilj tih mera usmeren je na: 1) zaštitu zdravlja noćnih radnika; 2)
olakšanje ispunjavanja njihovih porodičnih i društvenih obaveza; 3) obezbeđenje šansi za
njihovo napredovanje u poslu i 4) odobravanje odgovarajuće kompenzacije za noćni rad
(isplatu veće zarade).

Noćni rad može da dovede do poremećaja normalnog spavanja, povećanog zamora i uopšte
može negativno da se odrazi na zdravlje radnika. Iz tih razloga Direktiva Evropske unije
broj 93/104 predviđa pravo noćnih radnika na periodične besplatne lekarske preglede. Rad
koji se obavlja u vremenu od 22 časa do 6 časova narednog dana smatra se radom noću.
Zaposlenom koji radi noću najmanje tri časa svakog radnog dana ili trećinu punog radnog
vremena u toku jedne radne nedelje poslodavac je dužan da obezbedi obavljanje poslova u toku
dana ako bi, po mišljenju nadležnog zdravstvenog organa, takav rad doveo do pogoršanja
njegovog zdravstvenog stanja.16

5. ZAKLJUČAK

16
Zakon o radu čl 62 stav 1 i 2

13
 Radno vreme je važan faktor u radu, jer utječe na produktivnost, zdravlje i dobrobit radnika,
a također i na poslovanje poslodavca. Pravilno određeno radno vreme i fleksibilnost u radnom
vremenu mogu poboljšati radničku motivaciju i produktivnost, dok prekomerno radno vreme i
nedostatak fleksibilnosti mogu dovesti do stresa, umora i drugih problema sa zdravljem radnika.

Dodatno, radno vreme ima i društvene i ekonomske implikacije. Pravilno određeno radno
vreme može doprineti razvoju ekonomije i poboljšati standard radnika, dok prekomerno radno
vreme i nedostatak fleksibilnosti mogu dovesti do društvene i ekonomske neravnopravnosti
između radnika i poslodavaca, kao i između različitih grupa radnika. Radno vreme se takođe
odnosi na pitanje work-life balance-a, odnosno na ravnotežu između rada i privatnog života.
Ukratko, radno vreme je kompleksna tema koja se odnosi na različite aspekte rada, poslovanja i
društva u celini te je važno da se pristupa njenom razmatranju kompleksno i integrativno.

Jedan od važnih aspekata radnog vremena je njegov uticaj na zdravlje i dobrobit radnika.
Prekomjerno radno vreme ili nedostatak odmora između radnih smena može dovesti do fizičkog
i mentalnog umora, stresa, bolesti i poremećaja spavanja. Radnici koji rade prekovremeno ili u
smenama takođe su izloženi većem riziku od bolesti srca i drugih zdravstvenih problema.
Fleksibilnost radnog vremena može pomoći radnicima da uskladiti svoj radni život i privatni
život, što može doprinijeti poboljšanju njihovog zdravlja i dobrobiti.

Fleksibilnost radnog vremena uključuje različite oblike rada, kao što su rad od kuće, rad u
smjenama, rad prekovremeno ili rad u vikendom. Pristup radnom vremenu koji se temelji na
fleksibilnosti i prilagođenosti potrebama radnika i poslodavca može dovesti do poboljšanja
zdravlja radnika, povećanja produktivnosti i smanjenja stresa.

LITERATURA

1. Ustav Republike Srbije

14
2. Zakon o radu

3. prof. dr Radoja Brkovića i prof. dr Bojana Urdarevića, Radno pravo sa elementima socijalnog prava

4. Mirjanić Ž., Radni odnosi, 2004. godina

5. Paravina D, Radno pravo, Službeni glasnik, Beograd 2000. godina

15