FILMOVANI ROMANI

Knjiga 2



Copyright 1972

Izdavai PLATO, Beograd
FLAMARION, Beograd

Urednik
BOBAN KNEEVI

Prevod
MILAN OLI























tampa
tamparija Fonda Kapetan Dragan


ARKADIJ I BORIS STRUGACKI






























BEOGRAD 1996.
IZ INTERVJUA KOJI JE SPECIJALNOM DOPISNIKU RADIO-
HARMONTA DAO DOKTOR VALENTIN PILMAN POVODOM
DOBIJANJA NOBELOVE NAGRADE ZA FIZIKU ZA 19... GODINU

- ... Da li vaim prvim velikim otkriem, doktore, Pilman, treba smatrati
takozvani radijant Pilmana?
- To nije ba sasvim tano. Radijant Pilmana nije prvo, nije veliko i,
zapravo, nije otkrie. I nije sasvim moje.
- Vi se verovatno alite, doktore. Radijant Pilmana je pojam za koji zna
svaki uenik.
- To me ne udi. Radijant Pilmana je, u stvari, i otkrio jedan uenik. Na
alost, ne seam se vie imena. Pogledajte kod Stetsona, u njegovoj Istoriji
Posete - tamo je sve to detaljno izloeno. Radijant je prvi otkrio uenik,
koordinate Posete je prvi objavio jedan student, a radijant je zbog neega dobio
moje ime.
- Da, sa otkriima se deavaju odista udne stvari. Da li biste, doktore
Pilman, mogli da objasnite naim sluaocima...
- Sluajte, zemljae. Radijant Pilmana je odista sasvim jednostavna stvar.
Zamislite da ste zavrteli globus i da ste poeli da pucate u njega iz pitolja. Rupe
na globusu e dati odreenu krivulju. Sutina toga to vi nazivate mojim prvim
velikim otkriem svodi se na jednostavnu injenicu: svih est Zona Posete je
rasporeeno po povrini nae planete tako kao da je neko na Zemlju ispalio est
hitaca iz pitolja, a u tom trenutku nalazio se negde na liniji Zemlja-Daneb.
Daneb, to je alfa sazvea Labud, a taka na nebeskom svodu iz koje je, da tako
kaemo, pucano naziva se radijant Pilmana.
- Hvala vam, doktore. Dragi graani Harmontal Konano nam je
objanjeno ta je to u stvari radijant Pilmana! Uzgred budi reeno, prekjue se
napunilo tano trinaest godina od dana Posete. Doktore Pilman, moda biste tim
povodom uputili nekoliko prigodnih rei vaim sugraanima?
- A ta njih u stvari interesuje? Imajte na umu, tada nisam bio u
Harmontu...
- Tim je interesantnije saznati ta ste pomislili kada je va rodni grad
postao predmet najezde natcivilizacije sa druge planete...
- Da budem poten, u prvi mah sam pomislio da je to novinarska patka.
Teko mi je bilo da zamislim da u naem starom, malom Harmontu moe da se
desi tako neto. Gobi, Njufaundlend - to bih jo nekako i mogao da shvatim, ali -
Harmont!
- Ali, na kraju ste morali da poverujete.
- Da, na kraju...
- A ta se onda desilo?
- Najednom mi je palo na um da su Harmont i ostalih pet Zona Posete...
uostalom, izvinite, tada se znalo samo za etiri... da se sve one nalaze na istoj
krivulju. Izraunao sam koordinate radijanta i poslao ih asopisu Priroda.
- I uopte se niste zabrinuli za sudbinu svog rodnog grada?
- Vidite, ja sam u to doba ve verovao u Posetu, ali nikako nisam mogao
da nateram sebe da poverujem u paniarske lanke o rejonima koji plamte, o
udovitima koja prodiru samo starce i decu, o krvavim borbama izmeu
neranjivih napadaa i u najveoj meri ranjivih, ali svakako hrabrih kraljevskih
tenkovskih jedinica.
- Bili ste u pravu. Seam se, tada su naa braa novinari
mnogo zakuvali... Ali, vratimo se nauci. Otkrie radijanti Pilmana je bio va prvi,
ali verovatno ne i poslednji prilog saznanjima o Poseti?
- I prvi i poslednji.
- Ali, vi ste, u to nema sumnje, sve ovo vreme paljivo pratili tok
meunarodnih istraivanja u Zonamna Posete...
- Da... Povremeno prelistavam Izvetaje.
- Sigurno mislite na Izvetaje Meunarodnog instituta za prouavanje
vanzemaljskih kultura?
- Da.
- I koje je, po vaem miljenju, najvanije otkrie do koga se dolo za ovih
trinaest godina?
- Sama injenica Posete.
- Izvinite?!
- Sama injenica Posete predstavlja najvanije otkrie ne samo za
proteklih trinaest godina ve i za sve vreme otkako postoji oveanstvo. Sada vie
nije ni vano ko su bili ti Doljaci. Nije vano ni odakle su doli, zato su doli,
zato su se tako kratko zadrali i gde su posle otili. Vano je to da oveanstvo
sada sa sigurnou zna: nije usamljeno u Vasioni. Bojim se da Institut za
prouavanje vanzemaljskih kultura nee imati sree da otkrije neto to bi bilo
znaajnije od toga.
- To je odista jako interesantno, doktore Pilman, ali ja sam u stvari mislio
na otkria tehnolokog karaktera. Otkria koja bi mogla da koriste naoj
zemaljskoj nauci i tehnici. Jer itav niz istaknutih naunika smatra da su nalazi u
Zonama Posete u stanju da promene celokupan tok nae istorije.
- Ne, ja ne pripadam pristalicama te teorije. A to se tie konkretnih
nalaza, za to nisam strunjak.
-Ali, vi ste ve pune dve godine savetnik Komisije OUN za probleme
Posete...
- Da. Ali, ja nemam nikakve veze sa prouavanjem vanzemaljskih
kultura. U KOPROPO-u, zajedno sa svojim kolegama, predstavljam
meunarodnu naunu javnost kada je re o kontroli izvravanja odluka OUN koje
se odnose na internacionalizaciju Zona Posete. Grubo reeno, mi se brinemo za to
da uda sa drugih planeta koja su pronaena u Zonama koristi samo Meunarodni
institut.
-A zar jo neko prisvaja te nalaze?
- Svakako.
- Vi, verovatno, mislite na stalkere?
- Ne znam ni ta je to.
- Tako kod nas, u Harmontu, nazivaju bezumno hrabre momke koji se, na
svoju odgovornost, uvlae u Zonu i izvlae iz nje sve do ega mogu da dou. To je
jedno potpuno novo zanimanje.
- Shvatam. Ne, to je van nae kompetencije.
- Razume se! Time se bavi policija. No, bilo bi zanimljivo saznati ta, u
stvari, spada vau kompetenciju, doktore Pilmane...
- U nau kompetenciju spada neprekidno odlivanje materijala iz Zona
Posete u ruke neodgovornih lica i institucija. Nas zanimaju rezultati tog odlivanja.
- Da li biste mogli da budete konkretniji, doktore?
- Zar nee biti bolje da malo porazgovaramo o umetnosti? Zar sluaoce ne
interesuje moje miljenje o neuporedivoj Gvadi Miler?
- O, razume se, razume se! Ali, ja sam hteo da prvo zavrimo sa naukom.
Zar vas, kao naunika, ne privlai da se i sami pozabavite udima sa drugih
planeta?
- Kako da vam kaem... moda.
- Znai li to da se moemo nadati da e graani Harmonta jednog lepog
dana ponovo ugledati svog uvenog sugraanina na ulicama rodnog grada?
- Nije iskljueno...
1
REDRIK UHART, 23 GODINE, NEOENJEN, LABORANT
HARMONTSKOG OGRANKA MEUNARODNOG INSTITUTA ZA
VANZEMALJSKE CIVILIZACIJE.

Dan ranije stojimo tako on i ja u bunkeru - ve je bilo vee, jo
samo da skinemo radnike kombinezone i moemo da odemo u Bora,
da ispijemo pokoju estoku kapljicu. Stojim tek onako, podupirem zid,
svoje sam ve odradio i drim u ruci cigaretu, pui mi se uasno - dva sata
nisam ni dim povukao, a on se stalno muva sa svojim dragocenostima:
jedan sef je napunio, zakljuao i zapeatio, sada drugi puni - uzima sa
transportera upljine, svaku od njih sa svih strana razgleda (a ona teka,
avo neka je nosi, est i po kilometara, uzgred budi reeno), i paljivo je,
dahui, stavlja na policu.
Koliko se ve vremena gnjavi s tim upljinama, a, po mome, bez
ikakve koristi po oveanstvo. Da sam na njegovom mestu, odavno bih
pljunuo na to i poeo da se bavim neim pametnijim za iste pare. Premda
je, s druge strane, ako se razmisli, ta upljina odista zagonetna stvar i
nekako nepojmljiva, ta li. Koliko sam ih samo na svojim leima prevukao,
a ipak, kada je ugledam - ne mogu, kaem, a da se ponovo ne udim. U
njoj se nalaze samo dva bakarna diska, velika kao tacne olja za aj, pet
milimetara debljine, a razdaljina izmeu tih diskova iznosi ravno etiri
stotine milimetara, a sem te razdaljine meu njima nema nieg. Odista
nieg, obina upljina. Tamo ovek moe i ruku da gurne, moe i glavu,
ako je potpuno pobenavio od iznenaenja - samo praznina, ist vazduh. I,
uza sve to, razume se, tu jo neto postoji, nekakva sila, ta li, jer jo
nikome nije polo za rukom ni da priblii te diskove, ni da udalji jedan od
drugog.
Ne, momci, odista je teko tu stvaricu opisati ako je ovek nije
lino video, a suvie je jednostavna i kada je ovek vidi, naroito kada je
razgleda i kada na kraju poveruje sopstvenim oima. To je isto kao kad
biste nekome au ili, ne daj boe, aicu opisivali: u stanju si samo da je
prstima okree i psuje, jer si potpuno nemoan. Dobro, da poemo od
toga da ste sve shvatili, a ako neko i nije - neka uzme u Institutu Izvetaje -
tamo se u svakom broju nalaze lanci o tim upljinama, sa
fotografijama...
Sve u svemu, Kiril se mui sa tim upljinama skoro godinu dana.
S njim sam od samog poetka, ali do danas nisam potpuno shvatio ta on to
eli iz njih da izvue - da budem poten, i ne trudim se mnogo da shvatim.
Neka prvo shvati on sam, neka doe do neega, a tada u moda i da ga
sasluam. A za sada mi je jasno samo jedno: potrebno mu je da po bilo
koju cenu demontira neku upljinu, da je rastvori kiselinama, uniti pod
presom, istopi u pei. I tada e on sve shvatiti, tada e ga svi uzdizati,
slaviti, i cela svetska nauka e zadrhtati od zadovoljstva. Ali za sada je,
koliko ja znam, veoma daleko od toga. Nita on do sada nije postigao,
samo se namuio, posiveo nekako, postao utljiv, oi su mu kao u
bolesnog psa, ak su poele i da suze. Da je na njegovom mestu neko
drugi, napio bih ga do daske, odveo kod neke zgodne cure da ga razmrda, a
izjutra bih ga ponovo napio i opet odveo kod neke druge cure, i kroz
nedelju dana bio bi mi on kao nov. Samo, za Kirila to nije lek - ne vredi
mu ni spominjati, nije on od te sorte.
Stojimo tako on i ja u bunkeru, gledam u ta se pretvorio, kako su
mu oi upale, ao mi ga je kao najroenijeg. I onda sam odluio. To jedst,
nisam ni odluio, ve kao da me neko za jezik povukao:
- Sluaj, - kaem - Kirile...
A on upravo stoji, meri teinu poslednje upljine, i to sa takvim
izrazom lica kao da bi se najradije uvukao u nju.
- Sluaj, - kaem Kirile! A kada bi imao punu upljinu?
- Punu upljinu? - ponovio je pitanje i podigao obrve kao da sam
mu se obratio na kineskom...
- Pa da - kaem. - Ona tvoja hidromagnetska zamka, kako li se
samo zvae... objekat sedamdeset i sedam-be. Samo sa glupostima
nekakvim unutra, sa plavetnilom.
Vidim, poeo je da shvata. Digao je pogled na mene, poeo da
trepe, i pojavio se tamo, iza psee suze, nekakav odsjaj razuma, kako on
sam ima obiaj da kae.
- Stani - rekao je. - Puna? Ovakva ista stvar, samo puna?
- Da.
- Gde?
Izleio se moj Kiril, ivnuo.
- Hajdemo, - kaem mu - da popuimo po jednu.
Brzo je strpao upljinu u sef, zalupio vrata, zakljuao ih i odmah
smo poli natrag u laboratoriju. Za praznu upljinu Ernest daje etiri
stotine u gotovom, a za punu bih mu, kukinom sinu, svu poganu krv
isisao, verovali vi meni ili ne, ali na to u tom asu nisam ni pomislio, zato
to mi je Kiril najednom prosto ivnuo, ponovo je postao napet kao struna,
zvoni, ak, po etiri stepenika najednom preskae, ne da oveku ni cigaretu
da zapali. I tako sam mu sve ispriao: i kakva je ona, i gde se nalazi, i kako
joj treba prii. Odmah je kartu izvukao, pronaao tu garau, prstom je
poklopio, pogledao me i, jasna stvar, odmah me je proitao, a ta je tu pa i
trebalo da se ita!...
- Sila si mi ti! - rekao je smekajui se. - No, pa ta, treba poi.
Hajdemo ujutru pravo tamo. Poruiu propusnice i kaljau za devet, a u
deset emo uz blagoslov da krenemo. Vai?
- Vai - kaem ja. - A ko e biti trei?
- A ta e nam uopte trei?
- A, ne - kaem ja. - To nije piknik sa devojkama. A ako se neto
tebi desi? Zona je to, - kaem - reda mora da bude.
Nasmeio se malo, slegao ramenima.
- Kako hoe! Ti to najbolje zna.
Kako da ne znam! Razume se, to je on pokuao da ispadne
velikoduan, za mene se brinuo: trei je suvian, da odemo udvoje, i sve e
biti u najboljem redu, niko nita nee posumnjati. Ali, ja dobro znam da
oni koji rade u Institutu udvoje u Zonu nikada ne idu. Kod njih je propis
takav: dvojica rade, a trei posmatra, i kada ga kasnije upitaju - pria.
- Ja lino bih poveo Ostina - rekao je Kiril. - Ali ti ga sigurno nee
hteti. Ili - moda ti ipak odgovara?
- Ne - rekao sam. - Samo ne Ostina. Ostina uzmi drugi put.
Ostin nije lo momak, i boji se umereno, tano onoliko koliko je
potrebno, ali je on, bar po mome miljenju, ve otpisan. Kirilu to ne mogu
da objasnim, ali vidim: uobrazio je ovek da Zonu poznaje i razume do
kraja - znai, uskoro e biti gotov. I neka. Samo bez mene.
- No, dobro - rekao je Kiril. - A Tender?
Tender je drugi laborant. Dobar, miran ovek.
- Star je - rekao sam. - I decu ima...
- Nije vano. On je nekoliko puta bio u Zoni.
- Dobro - sloio sam se. - Neka to onda bude Tender.
Tako sam ga i ostavio da bulji u kartu, a ja sam otiao pravo u
Bor, jer sam bio gladan kao vuk, a i grlo mi se bilo presuilo.
Eto tako. Dolazim ja izjutra, kao i uvek, oko devet, pokazujem
propusnicu, a u portirnici deura upravo onaj glupavi narednik kome sam
prole godine dobro pokazao kada je pijan poeo da navaljuje na Gutu.
- Zdravo - oslovio me je. - Tebe, - kae - Rii, po elom Institutu
trae...
- Utivo sam ga prekinuo.
- Za tebe ja nisam Rii - odbrusio sam. - Ne namei mi se za
prijatelja, njuko vedska.
- Gospode, Rii! - rekao je zapanjeno. - Pa tako te svi zovu.
Pred ulazak u Zonu sam nervozan, a uza sve to bio sam jo i trezan
- dograbio sam ga za opasa i detaljno sam ispitao kakav je i zato je iz
majke izaao. Pljunuo je, vratio mi propusnicu i bez ikakvih nenosti
rekao:
- Redrie uharte! Naloeno vam je da se odmah javite
opunomoeniku odeljenja bezbednosti, kapetanu Hercogu.
- Tako, znai - rekao sam. - To je ve neto sasvim drugo. Ui se,
narednie, do porunika e stii.
Razmiljam: kakve su to sada pa novosti? Zato sam postao
najednom preko potreban kapetanu Hercogu, i to u radno vreme? Dobro,
idem da mu se javim. Kabinet mu je na treem spratu, lep kabinet, i reetke
na prozoru, kao u policiji. Vili sedi za svojim stolom, puka lulu i kuca na
maini, a nekakav narednii pretura po metalnom ormanu - neki novajlija,
ne znam ga. Kod nas u Institutu tih narednika ima vie nego u diviziji, a svi
su lepo graeni, rumeni, krv sa mlekom - oni u Zonu ne moraju da idu i
pijuckaju na svetske probleme.
- Dobar dan - kaem. - Traili ste me?
Vili gleda kroz mene kao da sam od stakla, odmie pisau mainu,
stavlja ispred sebe debelu fasciklu i poinje da je prelistava.
- Redrik uhart? - pita me on.
- Lino - odgovaram, a smeno mi je - da crknem od smeha.
Nekakav nervozan smeh ne hvata.
- Koliko dugo radite u Institutu?
- Dve pune godine, ovo je trea.
- Porodino stanje?
- Neoenjen - odgovaram. - Siroe.
Tada se okrenuo svom naredniku i strogo naredio:
- Narednie Lumer, idite u arhivu i donesite predmet broj sto i
pedeset.
Narednik je salutirao i nestao, a Vili je zalupio fasciklu i upitao me
namrgoeno:
- Opet si se vratio starom poslu?
- Kakvom to - starom?
- Zna i sam. Ponovo je stigla prijava protiv tebe.
Tako, mislim ja.
- A odakle je stigla?
Namrtio se i poeo nervozno da lupka lulom po pepeljari.
- To te se ne tie - kae. - Upozoravam te kao starog prijatelja:
okani se toga, okani zauvek. Ako te drugi put uhvate
- nee se izvui samo sa est meseci. I iz Instituta e te odmah
najuriti, i to zauvek, shvata li?
- Shvatam - odgovorio sam. - To shvatam. Ali ne shvatam koja je to
svinja napisala prijavu protiv mene.
Ali on me ve posmatra svojim olovnim oima, puka praznu lulu i
prelistava li, prelistava fasciklu. To znai - vratio se narednik Lumer sa
predmetom broj sto i pedeset.
- Hvala uharte - rekao je kapetan Vili Hercog, po nadimku Brav. -
To je bilo sve. Slobodni ste.
No, otiao sam u svlaionicu, navukao radno odelo, zapalio
cigaretu, a sve vreme razmiljam: s koje strane vetar duva? Ako je iz
Instituta, to je onda ista la, niko ovde nita o meni ne zna, i ne moe da
zna. A ako su papir poslali iz policije... a ta i oni tamo mogu da znaju
izuzev mojih starih grehova? Moda su Strvodera ukebali? Taj nitkov je u
stanju svakome nogu da podmetne da bi svoju kou spasao. Ali ni on,
Strvoder, u stvari nita o meni ne zna. Razmiljao sam, razmiljao, nita
pametno nisam mogao da smislim, i odluio sam da pljunem na sve!
Poslednji put sam nou iao u Zonu pre tri meseca, robu sam skoro svu
prodao i novac isto tako potroio. Na delu me nisu uhvatili, a sada mi niko
nita ne moe, ljigav sam ja kao jegulja.
Ali dok sam se peo uza stepenice, najednom mi je sevnulo kroz
glavu, i to tako sevnulo da sam se istog asa vratio u svlaionicu, seo i
ponovo zapalio cigaretu. Ispostavilo se da u Zonu danas ne mogu da idem.
Ne mogu ni sutra, pa ak ni prekosutra. Te abe su me ponovo uzele na
zub, nisu me zaboravile, a ako su i zaboravile, onda ih je neko podsetio. I
sada vie nije bilo vano ko je to bio. Nijedan stalker, ako nije sasvim
poludeo, nee se ni na pukomet pribliiti Zoni ako zna da se nalazi pod
prismotrom. Sada bi trebalo da se zavuem u miju rupu. Kakva Zona? Pa
ja u nju sa propusnicom ulazim ve bogzna koliko meseci! ta ste se kao
krpelji prikaili za potenog laboranta?
Razmiljao sam o svemu tome i ak sam osetio nekakvo olakanje
zato to danas ne moram da idem u Zonu. Samo, kako to to delikatnije da
saoptim Kirilu?
Rekao sam mu otvoreno:
- U Zonu ne idem. Kakve e biti instrukcije za danas?
U prvi mah je, razume se, izbeio oi na mene. Posle je, oigledno,
neto i shvatio: zgrabio me je za lakat, odveo u svoj kabinet, posadio za
svoj stoi, a sam se smestio na prozorskom ragastovu. Zapalili smo.
utimo. Potom me je oprezno upitao:
- Da se nije neto desilo, Rede?
No, ta da mu kaem?
- Nije, - kaem ja - nita se nije desilo. Jue sam, eto, na pokeru
dvadeset crvendaa izgubio - onaj Nunan odlino igra, lupe jedan...
- Stani - rekao je. -- Da se nisi predomislio?
Poeo sam da stenjem od muke.
- Ne mogu - poeo sam da cedim kroz zube. - Ne mogu, shvata li?
Maloas me je Hercog zvao.
Snudio se. Ponovo je poeo da lii na nesrenika i ponovo su mu
oi bile kao u bolesnog kueta. Uzdahnuo je nekako grevito, pripalio novu
cigaretu o opuak stare i tiho progovorio:
- Moe da mi veruje, Rede, da nikome ni rei nisam rekao.
- Okani se toga - rekao sam mu.- Zar je o tebi re?
- ak ni Tenderu nita nisam rekao. Napisao sam propusnicu na
njegovo ime, a nisam ga ak ni pitao hoe li da pode...
utim i puim. Ne znam da li da plaem ili da se smejem
- nita ovek ne razume.
- A ta ti je Hercog rekao?
- Nita naroito - odgovorio sam. - Prijavio me je neko, eto, to je
sve.
Pogledao me je nekako udno, skoio sa ragastova i poeo da
koraa gore-dole po svom kabinetu. On go kabinetu juri, a ja sedim,
pravim kolutove od dima i utim. Zao mi je, razume se, i teko mi je to je
sve tako glupo ispalo: izleio sam, navodno, oveka od melanholije. A ko
je kriv? Sam sam kriv. Namamio sam dete na bombonu, a bombona je u
kutiji, a kutiju ljutite ike ljubomorno uvaju... Tada je najednom prestao
da jurca, zaustavio se kraj mene i, gledajui negde u stranu, najednom
upitao:
- Sluaj, Rede, a koliko bi ona mogla da vredi - ta puna upljina?
U prvi mah ga nisam shvatio, pomislio sam da je on moda odluio
da je negde kupi, ali gde samo takvu da kupi, kada je moe-biti samo jedna
takva na svetu, a uz to i novca za nju ne bi imao: odakle njemu, novac -
stranom strunjaku, pa uz to jo i Rusu? A potom, kao da me je najednom
lupilo po glavi: ta to on, ubre jedno, misli - da sam ja od onih zelenih? Je
li, strvino, za koga ti to mene smatra? Ve sam i usta otvorio da mu sve to
kaem i - najednom sam se presekao. A za koga bi drugoga on i mogao da
me smatra? Stalker je stalker, njemu samo daje to vie crvendaa, on za
crvendae moe i ivot da proda. Eto ta je ispalo: da sam ja jue, znai,
udicu bacio, a sada mamac vuem, cenu sebi diem.
ak mi se i jezik oduzeo od takvih misli, a on me posmatra
netremice, pogled ne skree, i u njegovim oima ne vidim ak ni prezir,
ve pre razumevanje, ta li. I tada sam mu sve mirno objasnio.
- Do garae - kaem ja - jo nikada niko sa propusnicom nije
odlazio. Dotle jo trasa nije probijena, to i sam zna. Kada se budemo
vratili nazad, tvoj Tender e odmah poeti da se hvalie kako smo otili
pravo do garae, uzeli ono to nam je bilo potrebno i odmah se vratili. Kao
da smo u magacin po neto otili. I bie svakome jasno - nastavljam - da
smo unapred znali po ta smo krenuli. A to opet znai da nas je neko tamo
uputio. Ako nas je tamo uputio - tu ve komentar nije potreban. Shvata li
kako ja tu mogu da se provedem?
Zavrio sam svoj monolog, uprli smo oi jedan u drugoga i utimo.
Tada je najednom lupio dlanom o dlan, protrljao ruke i neoekivano dobro
izjavio:
- No pa ta, ako ne moe, onda ne moe. Razumem te, Rede, i me
mogu te osuivati. Idem sam. Valjda u se izvui. Nije mi prvi put...
Rairio je po ragastovu kartu, oslonio se rukama o nju, zgrabio, i
cela njegova bodrost kao da je najednom iilila. ujem ga kako mrmlja:
- Sto dvadeset metara... ak i svih sto dvadeset i dva... i jo
nekoliko u samoj garai... Ne, neu povesti Tendera. ta misli, Rede,
moda ne treba voditi Tendera? On ipak ima dvoje dece...
- Samoga te nee pustiti - rekao sam mu.
- Nita, nita, pustie me ve... mrmljao je. - Sve narednike
poznajem... i porunike... Ne dopadaju mi se nikako oni kamioni tamo!
Trinaest godina stoje pod otvorenim nebom, a jo uvek su kao novi...
Dvadesetak koraka od njih nalazi se cisterna za benzin - zarala kao stara
kanta, a oni kao da su maloas sa konvejera sili... Oh, ta prokleta Zona!
Digao je pogled sa karte i zagledao se nekuda kroz prozor. I ja sam
pogledao u istom pravcu. Stakla su na naim prozorima debela, olovna, i
iza njih je majica Zona, eno je, rukom da je ovek dohvati, stoji kao na
dlanu kada je ovek posmatra sa trinaestog sprata.
I eto, tako je posmatra - zemlja kao svaka druga zemlja. Sunce je
obasjava kao bilo koju drugu zemlju. I kao da se na njoj nita nije
promenilo, kao da je sve ostalo onako kako je bilo pre trinaest godina. Moj
pokojni tatica bi bacio pogled i nita posebno ne bi primetio, sem to bi,
moda, upitao: zato se fabriki dimnjak ne dimi, da nije trajk, ta li?...
uta zemlja stoji u gomilama, kiperi se na suncu presijavaju, ine, ine,
ine, na inama lokomotiva sa vagonima... Fabriki pejza, reju. Samo
ljudi nigde nema. Ni ivih ni mrtvih. Eno, i garaa se vidi: izdueni sivi
pravougaonik, vrata irom otvorena, a na asfaltom putu stoje kamioni.
Trinaest godina stoje, i nita se na njima nije promenilo. Dobro je on to
primetio - vidi se da misli. Ne daj boe da se ovek provue izmeu dva
kamiona, njih treba obilaziti. Tamo je jedna pukotina u asfaltu, ako je do
sada nije korov prekrio... Sto dvadeset i dva metra - odakle on to samo
rauna? Aha, sigurno od krajnje straarske kule. Tano, odatle vie nee ni
biti. Ipak napreduju ti naoarci... Gledaj, do same urvine je put probijen, i
to kako veto probijen! Eno ga, onog jarka gde je Ljigavi poginuo, samo
dva metra od njihovog puta... A govorio je Malj Ljigavome: dri se,
budalo, to dalje od tog jarka, jer inae neemo imati ta da sahranjujemo...
Kao da je u bob gledao - nismo odista imali ta da sahranjujemo... Sa
Zonom sada stvari stoje ovako: ako si se sa robom vratio - udo, ako si se
iv vratio - uspeh, ako te je metak patrole mimoiao - srea, a sve ostalo -
sudbina...
Tada sam pogledao Kirila i vidim: gleda me nekako iskosa. I lice
mu je bilo takvo da sam istog asa promenio odluku. No, neka sve ide do
avola, ta na kraju, oni, abe, mogu da uine? Mogao je da ne kae nita,
ali je ipak progovorio.
- Laborante uharte, iz zvaninih izvora - podvlaim: iz zvaninih
izvora saznao sam da bi pregled garae mogao da donese neopisive koristi
nauci. Postoji predlog da se pregleda garaa. Garantujem premiju. - I
luckasto se smeka.
- Iz kakvih to zvaninih izvora? - upitao sam ga, a isto tako mu se
smekam, kao budala.
- To su poverljivi izvori - odgovorio mi je. -Ali mogu ipak da vam
kaem... - Tu je prestao da se smeka, i namrgodio se: - Recimo, od
doktora Daglasa.
- Aha, - odgovorio sam - od doktora Daglasa... A od kog to doktora
Daglasa?
- Od Sama Daglasa - odgovorio mi je suvo. - Poginuo je prole
godine.
Koa mi se najeila. Eto ti na! Ko pred polazak u Zonu govori o
takvim stvarima? Moe i drvo da im na glavi tee - tim naoarcima -
nikada nita nee shvatiti... Ugasio sam opuak o ivicu pepeljare i rekao:
- Dobro. Gde je taj tvoj Tender? Hoemo li jo dugo da ga ekamo?
Jednom reju, vie se na tu temu nismo vraali. Kiril je telefonirao
u PPS, poruio leteu kaljau, a ja sam uzeo mapu i pogledao ta je na
njoj naslikano. Nije bilo loe, sve je bilo na svome mestu. Fotografisano
odozgo i sa velikim uveanjem. ak se vide i naprsline na gumi koja lei
kraj samih vrata garae. Eh, kada bi na brat, stalker, dobio takvu kartu... a
uostalom, vraga bi od nje bilo koristi kada ovek stranjicu zvezdama
pokazuje a sopstvene ruke ne vidi...
Tada se i Tender pojavio. Crvenog lica, zadihan. erkamu se
razbolela, jurio je po doktora. Izvinio se to je zakasnio. A mi smo mu tada
predali pokloni - da ide u Zonu. U prvi mah je ak zaboravio i da je
zadihan, jadnik. Kako to, u Zonu? - upitao je. Zato ba ja? Ali, kada
je uo za dvostruku premiju i da Red uhart takoe ide, oporavio se i
ponovo se zaduvao.
Sve u svemu, spustili smo se u budoar, Kiril je otiao po
propusnice, pokazali smo ih jo jednom naredniku i taj nam je izdao
specijalne kombinezone. To je ve bila korisna stvar. Kada bi se prefarbali
samo iz crvene u neku drugu boju - svaki stalker bi za njega dao pet stotina
crvendaa ne trepnuvi. Ja sam se odavno zakleo da u nekako zdipiti
jedan takav kombinezon. Na prvi pogled - nita naroito; kostim koji lii
na gnjuraki, sa velikim otvorom - prozoriem napred. ak i ne lii na
gnjuraki, ve pre na skafander pilota mlanjaka ili, recimo, na skafander
kosmonauta. Lak, udoban, nigde ne stee, i od vruine se u njemu ovek ne
znoji. U takvom kombinezonu ovek moe i u vatru da ide i nikakvi gasovi
ne mogu damu nahude. ak mu ni metak, kau, nita ne moe. Razume se,
i vatra, i nekakav tamo iperit, i metak - to je sve zemaljsko, ljudsko. U
Zoni svega toga nema, u Zoni se ne treba toga bojati. I, ma ta govorili, u
tim specijalnim kombinezonima ljudi isto tako umiru. Druga je stvar,
razume se, to bi bez njih, moda, umirali mnogo vie. Od zapaljive
praine, recimo, ovi kombinezoni spasavaju stoprocentno. Ili od
ispljuvaka avolskog kupusa ... Neka bude.
Obukli smo te specijalne kombinezone, ja sam presuo rafove iz
vreice u dep na grudima, i krenuli smo preko celog dvorita Instituta
prema ulazu u Zonu. Takav je ovde poredak zaveden: svi vide, idu heroji
nauke da stave svoje ivote na njen oltar, a u ime oveanstva, znanja i
svetog duha, amen. I tano je - sve do petnaestog sprata ispunili su se
prozori glavama onih koji su nas ispraali, samo to maramicama nisu
mahali i to orkestri nisu svirali.
- Otrije koraaj - rekao sam Tenderu. - Stomainu uvuci, bedna
posado! Zahvalno oveanstvo te nee zaboraviti!
Pogledao me je i video sam odmah da mu nije do ale. I odista -
nije tu mesto za ale. Ali, kada u Zonu ulazi, onda je mogua samo jedna
od dve stvari: ili plai, ili se ali - a ja od roenja nisam zaplakao. Pogledao
sam Kirila. Nita, dri se, samo usnama pokree, kao da se moli.
- Moli se? - upitao sam ga. - Moli se, - rekao sam mu - moli se
samo! Dalje u Zonu - blie nebu...
- Sta? - upitao me je.
- Moli se! - doviknuo sam mu. - Stalkere u raj preko reda primaju!
A on se najednom osmehnuo i lupio me dlanom po leima: ne boj
se, misli on, sa mnom nee propasti, a ako i propadne, samo se jednom
mre. Ne, smean je on odista momak, asna re!
Predali smo propusnice poslednjem straaru, ovoga puta je to, kao
izuzetak, bio jedan porunik, poznajem ga, njegov otac prodaje u
Reksopolisu gvozdene ograde za grogove - a naa letea kaljaa je ve
bila tu, doterali su je momci iz PPS i postavili kraj samog ulaza. Sve to je
bilo potrebno, bilo je tu: i hitna pomo, i vatrogasci, i naa junaka
garda, neustraivi spasioci - gomila neradnika sa svojim helikopterom.
Samo da ih moje oi ne vide!
Uvukli smo se u kaljau. Kiril je stao za upravlja i rekao:
- No, Rede, komanduj.
Bez ikakve urbe povukao sam patent-zatvara na grudima,
izvukao ispod pazuha uturicu, potegao iz nje kako sleduje, zarafio
poklopac i vratio je na mesto. Ne mogu bez toga. Sam bog zna po koji put
ve idem u Zonu, a bez toga - ne, ne mogu nikako. Obojica me posmatraju
i ekaju.
- Tako - rekao sam. - Vas ne nudim zato to prvi put idem s vama i
ne znam kako na vas deluje alkohol. Poredak e biti ovakav. Sve to
naredim - izvravati bez pogovora i istog asa. Ako neko pone da se
zbunjuje ili da postavlja pitanja - lupiu ga ime stignem i unapred se
izvinjavam. Eto, tebi u, na primer, gospodine Tenderu, narediti: uspni se
na ruke i tako koraaj. I tog istog trena ti, gospodine Tenderu, mora svoju
debelu stranjicu da digne uvis i izvri ono to ti je nareeno. A ako ne
izvri - ker svoju bolesnu, moda, nikada vie nee videti. Jasno? Ali, ja
u se ve pobrinuti da je vidi.
- Ti, Rede, to je najvanije, ne zaboravi da naredi - sipljivo je iza
mojih lea poeo da toroe Tender, a sav je crven, oznojio se i usne jedva
pokree. - Na zubima u poi ako treba. Nisam novajlija.
- Za mene ste obojica novajlije, - rekao sam - a da naredim - to
neu zaboraviti, budi spokojan. Uzgred budi reeno, ume li da upravlja
kaljaom?
- Ume - rekao je Kiril. - Dobro njom upravlja.
- Ako je dobro, neka bude tako - rekao sam. - No, uz boju pomo.
Dii sidro! Malim gasom napred po oznakama, visina tri metra! Kod
dvadeset i sedme oznake - odmor.
Kiril je digao kaljau na tri metra od zemlje i krenuo lagano
napred, a ja sam neprimetno okrenuo glavu i lagano dunuo tri puta preko
levog ramena. Vidim: gardisti-spasioci su se uvukli u svoj helikopter,
vatrogasci su zauzeli stav mirno, porunik u vratima salutira, budala, a
nad svima njima - ogroman transparent, ve izbledeo od vremena: Dobro
doli, gospodo Doljaci! Tender je ve hteo da im svima rukom mahne,
ali sam ga tako munuo u bok su mu odmah sve te ceremonije izletele iz
glave. Pokazau ja tebi - hoe da se oprata, jo e se ti meni opratati!
Zaplovili smo.
Sa desne strane je ostao Institut, sa leve - Kugin rejon, a mi smo ili
od oznake do oznake, samom sredinom puta. Odavno tim putem niko nije
koraao niti se vozio! Asfalt sav ispucao, pukotine obrasle travom, ali to je
jo bila naa, ljudska trava. A evo, na trotoaru sa leve strane ve je rasla
crna boca, i po toj boci se videlo kako je Zona sebe jasno obeleila: crnu
bocu kraj samog trotoara kao da je kosa pokosila. Ne, ti Doljaci su ipak
bili pristojni momci. Nagadili su, razume se, mnogo, ali su zato sami
povukli jasnu granicu. Jer, ak ni zapaljiva praina na mau stranu iz
Zone ne prelazi - iako je, na prvi pogled, vetar po poljani nosi kako hoe...
Kue u Kutinom rejonu su zaputene, mrtve, ali su stakla skoro
svuda itava, samo su prljava i zbog toga se oveku ini kao da su ti
prozori slepi. A nou, kada puzi kraj njih, lepo se vidi kako unutra svetle,
kao da piritus gori, plaviasti jezici. To vetiin studenac dahe iz
podruma. I, ma gde da baci pogled - to je rejon kao i svi drugi, popravke
su, razume s, potrebne, ali nieg posebnog tu nema; ljudi se samo ne vide.
Eno, u onoj kui od cigala, uzgred budi reeno, iveo je na uitelj
aritmetike, koga smo svi zvali Zapeta. Nesrenik je bio, druga ena ga je
napustila pred samu Posetu, a ker mu je imala mrenu na oku, i mi smo je,
seam se toga dobro, do suza dovodili. Kada je panika poela, on je sa
svima ostalima iz tog rejona u donjem veu do samog mosta beao - punih
est kilometara bez predaha. Posle je dugo bolovao, koa i nokti su mu
otpadali. Svi koji su u tom rejonu iveli bolovali su od iste bolesti, zato se
rejon i zove Kugin. Neki su pomrli, ali to su bili uglavnom starci, pa ni oni
ne ba svi. Ja, na primer, mislim da oni i nisu od kuge pomrli, ve od
straha. Bilo je odista jezivo. Ko je u tom rejonu iveo, taj je oboleo. A,
opet, u tri rejona ljudi su oslepeli. Sada se ti rejoni tako i zovu: Prvi Slepi,
Drugi Slepi... Nisu ba sasvim oslepeli, ve onako, neto nalik na kokoije
slepilo. Izmeu ostalog, pria se da nisu oslepeli od neke jarke munje, iako
je i sevalo, ve od jake grmljavine. Poelo je da grmi, kau, tako snano da
su odmah oslepeli. Doktori su im govorili: pa to je nemogue, prisetite se
bolje! Ali ne, oni su bili uporni: najjai grom, od koga su oslepeli. I uza sve
to, niki, izuzev njih, tu grmljavinu nije uo...
Da, ovde kao da se nita nije ni desio. Eno, tamo kiosk od stakla
stoji potpuno itav. Deja kolica u vratima - ak i deji ve u njima kao da
je potpuno ist... Antene su samo loe prole - kao da su obrasle nekakvom
ekinjom, neim nalik na metlicu. Naoarci nai ve odavno zube otre na
njih: interesantno bi bilo, vide ?, da pogledaju kakve su to metlice - nigde
na drugom mestu tako neto ne postoji, samo u Kuginom rejonu i samo na
tim antenama. Prole godine su se odluili: spustili su sa helikoptera sidro
na elinoj sajli, dokaili su jednu antenu. Samo to su je povukli -
najednom: p! Kad smo pogledali - antena je poela da se dimi, sidro pa
i sama sajla takoe, i to ne samo onako da se dimi, ve sa nekakvim
jezivim itanjem, kao otrovnica, zvearka, ta li. No, pilot je, iako je
porunik bio, brzo shvatio ta se deava, sajlu je otkaio, a sam
jednostavno kidnuo... Eno te sajle, visi skoro do same zemlje, sva je,
takoe, obrasla metlicom...
Tako smo lagano stigli do kraja puta, do krivine. Kiril me je
pogledao: da skrene? Mahnuo sam mu rukom: to sporije! Skrenula je naa
kaljaa i zaplovila to je sporije mogla nad poslednjim metrima ljudske
zemlje. Trotoar je bio sve blii i blii, evo, ve je senka kaljae pala na
bocu... Taka, Zona! I odmah mi se koa najeila... Svaki put mi se koa
tako najei, uhvati me nekakva groznica, i nikako mi nije jasno da li me to
tako Zona doekuje ili su nervi poeli dami poputaju. Svaki put pomislim:
kada se vratim, upitau da li se i drugima to deava, i svaki put na to
zaboravim.
No, eto, poinjemo da milimo nad nekadanjim vrtovima, motor
pod nogama ravnomerno prede, mirno njemu je svejedno, njega nita ne
uznemirava. I tada moj Tender nije izdrao. Nismo uspeli ni do prve
oznake da stignemo, a on je ve poeo da toroe kao navijen. Upravo
onako kao to novajlije poinju da torou kada se nau u Zoni: zubi mu
cvokou, srce lupa, i sramota gaje, a nije u stanju da se zaustavi. Po mome
miljenju, to je kod njih neto nalik na kijavicu, od oveka ne zavisi, ve
tera li tera. i ta sve oni ne lupetaju! as ponu da se oduevljavaju
pejzaom, as opet da daju svoje miljenje o Doljacima, a ponekad i neto
to sasvim tim nema nikakve veze - upravo onako kao to je Tender poeo
da brblja o svom novom odelu i vie nije mogao da se zaustavi. Koliko ga
je platio, kakav je divan tof, pa kako mu je kroja dugmeta menjao...
- Zavei - rekao sam mu.
Pogledao me je tuno, usnama poeo da pokree - i ponovo: koliko
je svile otilo na postavu. A bate se ve zavravaju, pod nama je ledina, tu
je ranije bilo gradsko ubrite, i oseam - vetri je poeo da pirka. Maloas
nikakvog vetra nije bilo, a sada je najednom poeo, pranjavi avolii su
poleteli i kao da neto ujem.
- Umukni, stoko! - rekao sam Tenderu.
Ne, ne moe da se zaustavi. Sada je o konjskoj dlaci u postavi
poeo. Kad je tako, izvini...
- Zaustavi - rekao sam Kirilu.
Odmah je zakoio. Odlino reaguje, junaina je. Uhvatio sam
Tendera za ramena, okrenuo ga prema sebi i, zamahnuvi, lupio ga dlanom
po viziru. Udario je, jadnik, nosom o staklo, oi zatvorio i uutao. I im je
uutao, zauo sam: tr-r-r-r... tr-r-r-... Kiril me posmatra, zubi su mu
stisnuti, usta otvorena. Rukom mu pokazujem - stani, zaboga, ne mii se!
Ali on takoe uje ovo pucketanje i, kao sve novajlije, osea potrebu da
neto preduzme. Da krenem unazad? - pita me apatom. Oajniki
odmahujem glavom, pesnicom pred samim lemom tresem - prekini,
zaustavi odmah. Eh, majko moja, sa tim novajlijama ovek odista ne zna
gde pre da gleda - da li ispred sebe, ili njih na oku da dri. I tu sam na sve
zaboravio. Nad gomilom starog ubreta, nad srom stakla i nekakvim
krpama, neto je zatreperilo, kao vreli vazduh u podne nad metalnim
krovom, preletelo je neto preko breuljaka i krenulo, krenulo, krenulo da
nam put presee, pored same oznake; nad putem se malo zadralo,
zaustavilo se pola sekunde - ili mi se to samo uinilo? - i udaljilo se prema
ledini, iza bunja, iza trulih ograda, ka groblju starih maina.
avo neka ih nosi, te naoarce - ba su nali mesto za put: po jarku!
No, i ja sam takoe dobar - u ta sam gledao kad sam se njihovom kartom
oduevljavao?
- Kreni lagano napred - rekao sam Kirilu.
- A ta je bilo?
- Vrag e ga znati... Bilo je i - nema ga vie, i hvala bogu to je
tako. I, umukni, molim te. Ti sada vie nisi ovek, shvata li? Sada si
maina, moja poluga...
Trgao sam se tada, jer je i mene, uinilo mi se, takoe poela da
hvata kijavica laprdanja.
- Taka - rekao sam. - I ni rei vie!
Eh, kada bih mogao samo malo da cugnem! ubre su ovi
skafanderi, eto ta u vam rei. Bez skafander sam, tako mi boga, toliko
toga preiveo i toliko u jo preiveti, a bez dobrog gutljaja u ovakvom
trenutku... No, neka!
Povetarac kao da se smirio, nita se sumnjivo oko nas ne uje, samo
motor ravnomerno brunda, sanjivo nekako. A oko nas sunce, vruina... nad
garaom izmaglica... sve oko nas kao da je u redu, oznake jedna za drugom
mimo nas promiu. Tender uti, Kiril uti - lifuju se novajlije. Nita,
momci, u Zoni takoe moe da se die, ako se ume... A evo i dvadeset
sedme oznake - metalna motka i crveni krug sa brojem 27. Kiril me je
pogledao. Klimnuo sam mu glavom, i naa kaljaa se zaustavila.
Sa cveem je gotovo, na red dolaze jagode. Sada je najvanije - da
budemo potpuno mirni. Nikuda ne urimo, vidljivost je dobra, sve kao na
dlanu. Eno jarka gde se Ljigavi protegao - areno se neto vidi, moda je to
njegova ambalaa. Lo je to momak bio, mir dui njegovoj, nezasit je bio,
glup, prljav, samo se takvi sa Strvoderom povezuju, takve Strvoder
Barbrid na milju namirie i pod sebe gura... A sve u svemu, Zona ne pita
da li si dobar ili lo, i hvala ti, znai, Ljigavi: budala si bio, ak se niko i ne
sea tvog pravog imena, a pametnim ljudima si pokazao gde ovek ne sme
da ide... Tako. Razume se, najbolje e biti da se sada doepamo asfalta.
Asfalt je ravan, na njemu se sve bolje vidi, i pukotinu onu tamo dobro
poznajem. Samo mi se nikako ne dopadaju one neravnine tamo! Ako po
pravoj liniji ka asfaltu krenemo, moraemo upravo izmeu njih da
proemo. Vidi ih samo kako stoje, kao da se smekaju, ekaju. Ne-e,
izmeu vas neu krenuti. Drugo pravilo stalkera glasi: ili sa leve
;
ili sa
desne strane mora biti isto najmanje na sto koraka. A preko onog levog
breuljia moemo i da preemo... Istina, ne znam ta se nalazi iza njega.
Na karti kao da niega nema, ali ko jo kartama moe da veruje?
- Sluaj, Rede, - apue mi Kiril - da skoimo, a? Dvadeset metara
uvis i odmah dole - i kod garae smo, ta veli?
- uti, budalo - rekao sam mu. - Ne smetaj mi, umukni.
On bi uvis. A ako te lupi tamo na dvadeset metara? Kosti ti niko ne
bi sakupio. Ili ako se odnekud pojavi komareva ela - tada ne kosti, ve
ni masna mrlja ne bi ostala. Uh, ne mogu nikako da smislim te odvane, ne
moe da se strpi, vidi li: daj da skoimo... Sve u svemu, jasno je kako
emo do breuljka da stignemo, a tamo emo ve videti. Strpao sam ruku u
dep, izvukao pregrt rafova. Pokazao sam ih Kirilu na dlanu i rekao:
- Sea li se prie o Paliu? Uio si to sigurno u koli? Sada emo
sve suprotno da radimo. Pogledaj! - Bacio sam prvi raf. Nisam ga daleko
bacio, kako i treba. Desetak metara. raf je leteo normalno. - Jesi li video?
- ta? - kae on.
- Ne ,,ta, ve pitam -jesi li video?
- Jesam.
- Sada to moe sporije usmeri kaljau ka tom rafu i zaustavi se
na jedno dva koraka ispred njega. Jasno?
- Jasno. Graviokoncentrate trai?
- to mi treba, to i traim. Priekaj da bacim jo jedan. Prati gde e
pasti, i oka sa njega vie ne dii.
Bacio sam jo jedan raf. Proleteo je, samo se po sebi razume,
normalno, i pao pored prvog.
- Kreni - rekao sam.
Pokrenuo je kaljau. Lice mu je postao mirno i jasno: vidi se, sve
je shvatio. Svi su oni, naoarci, takvi. Njima je najvanije da stvarima daju
ime. Dok ne smisle ime - muka ti je da ih posmatra - budala do budale.
Ali im je smislio neki tamo graviokoncentrat - odmah sve shvata i odmah
mu je lake da ivi.
Proli smo prvi raf, proli drugi, trei. Tender uzdie, premeta se
s noge na nogu, svaki as nervozno zeva i cvili kao pseto - teko mu je,
jadniku. Nita, to samo dobro moe da mu ini. Pet kila e danas smai, to
je bolje od bilo kakve dijete... Bacio sam etvrti raf. Nekako nije dobro
poleteo. Ne mogu da objasnim u emu je stvar, ali oseam - nije u redu, i
odmah hvatam Kirila za ruku.
- Stani, - rekao sam - ne pokrei se s mesta...
Uzeo sam peti raf i bacio ga malo vie i neto dalje. Evo je,
komareva ela! raf je uvis poleteo normalno, nadole - takoe kao da
je normalno krenuo, ali na pola puta ga je neto po strani lupilo, i to tako
lupilo da se zabio u glinu i nestao sa oiju.
- Jesi li video? - upitao sam apatom.
- Samo na filmu - kae on, a ustremio se napred, samo to iz kaljae
ne ispadne. - Baci jo jedan, a?
Ni da se smeje, ni da plae. Jedan! pa zar mogu samo sa jednim
bilo ta da uradim? Eh, nauka... Dobro, razbacao sam jo osam rafova, sve
dok elu nisam obeleio. Da budem poten, i sedam bi bilo dovoljno, ali
jedan sam specijalno za njega bacio u samu sredinu - neka malo uiva
posmatrajui taj svoj koncentrat. Lupio je pravo u glinu, kao da nije bio
raf, ve teg od najmanje pet kilograma. Jeknulo je i samo je rupa ostala u
ilovai. ak je i gaknuo od zadovoljstva.
- Do, dobro - rekao sam. - Poigrali smo se i dosta. - Ovamo gledaj.
Bacam prolazni raf, oko sa njega ne skidaj.
Da budem krai, obili smo elu i stigli na breuljak. Taj
breuljak - kao da se mae opoganilo - do dana dananjeg nisam zapazio.
Da... No, zaustavili smo se nad breuljkom, asfalt rukom da dohvatimo,
jedva da je dvadesetak koraka od nas. Mesto isto - svaka se travka vidi,
svaka pukotina. ovek prosto da pomisli - no, ta tu ima? Baci raf, i uz
boju pomo napred.
Ali, ne mogu da bacim raf.
Ne shvatam ta se to sa mnom dogaa, ali nikako ne mogu da se
nakanim da bacim taj raf.
- ta ti je? - pita me Kiril. - Zato stojimo?
- Priekaj - kaem mu ja. - Zauti, tako ti boga.
Sada u, mislim, da bacim raf, mirno emo proi, kao po maslu, ni
travka se nee pomeriti - kroz pola minuta bi emo iznad asfalta... I tu me
je, odjednom, oblio znoj! ak mi je o oi zalio. Tog trenutka sam znao da
raf amo neu baciti. Ulevo - izvol'te, ak i dva. I put je taj dui, i
kamenii neki tamo nisu ba prijatni, ali ja se spremam tamo raf da
bacim, a udesno - ni po koju cenu. I bacio sam raf ulevo. Kiril nita nije
rekao, okrenuo je kaljau, doveo je do samo rafa, i tek tada me
pogledao. Sigurno sam jako loe izgledao, jer je odmah skrenuo pogled.
- Nita, - rekao sam mu - preko pree, naokolo blie.
- I bacio sam poslednji raf na asfalt.
Dalje je sve bilo mnogo jednostavnije. Naao sam svoju pukotinu.
Cista je bila, draga moja, nikakvim korovom nije bila obrasla, ak ni boju
nije bila promenila. Posmatrao sam je i tiho se u sebi radovao. I dovela nas
je ona do samih vrata garae, bolje od svakih oznaka.
Naredio sam Kirilu da se spusti na metar i po, legao sam potrbuke
i poeo da posmatram irom otvorena vrata. Isprva od sunca nita nisam
video - sve je bilo crno, a potom su mi se oi privikle, i vidim - u garai
kao da se od onda nita nije promenilo. Onaj kiper, kako je stajao na
kanalu, tako stoji i sada, itav, bez rupa, bez mrlja, i na betonskom podu
oko njega sve je kao i pre - sigurno zato to se vetiinog studenca u
kanalu malo nakupilo, nije se od tada izlivao nijednom. Jedno mi se samo
nije dopalo: u dubini garae, tamo gde su stajale kante, neto se
presijavalo. Ranije toga nije bilo. No, dobro, ako se presijava, neka se
presijava i dalje, neemo valjda da se vraamo zbog toga! Ne i ne presijava
se ba naroito, ve jedva malo i nekako mirno, ak bi se moglo rei i
neno... Digao sam se, otresao kombinezon i pogledao unaokolo. Eno,
kamioni stoje na parkingu, odista su kao novi - od onda, kad sam poslednji
put ovde bio, oni kao da su jo noviji postali, a cisterna za benzin - ona je
sasvim, jadna, zarala, uskoro e poeti da se raspada. Eno i gume koja se
nalazi na njihovoj karti...
Nikako mi se nije dopadala ta guma. Senka joj se bila nekako
nenormalna. Sunce nam je sijalo u lea, a senka se pruala ka nama. Ali,
neka je, daleko je od nas. Sve u svemu, moe da se radi. Samo, ipak, ta se
to tamo presijava? Ili mi se to samo priinjava?
Kada bih sada mogao da zapalim cigaretu, da sednem mirno i
porazmislim - zato se iznad kanti presijava, a zato se pored njih ne
presijava... zato je takva senka od automobilske gume... Strvoder Barbrid
je neto o senkama priao, neto jako udno, ali bezopasno... Sa senkama
se to ovde deava. Ali ipak, ta se ono tamo presijava? Tano kao pauina
izmeu drvea u umi. Kakav je to pauk ispleo? Eh, nijednom do sada u
Zoni ni bubu ni pauka nisam video. A najgore od svega je to to se tamo,
na dva koraka od tih kanti, nalazi moja upljina. Trebalo je onda da je
odvuem, sada ne bih imao nikakvih briga. Ali, mnogo je teka, strvina
jedna, puna je - da je dignem jo sam nekako i mogao, ali da je na leima
vuem, pa uz to jo i nou, puzei... A onaj ko upljine nijednom nije na
leima vukao, neka pokua: to je isto to i pud vode bez kofe vui... Da
krenem, ta li? Treba krenuti. Kad bih mogao da cugnem... Okrenuo sam se
Tenderu i rekao mu:
- Sada emo Kiril i ja otii u garau. Ti e ostati ovde kao voza.
Upravlja ne dotii bez mog nareenja, ma ta da se desi, pa makar sa
zemlja pod tobom otvorila... Ako se preplai - pronai u te makar i na
onom svetu...
Ozbiljno mi je klimnuo glavom - navodno se nee preplaiti. Nos
mu je kao ljiva, dobro sam ga maznuo... No, spustio sam lagano vitlom
sigurnosnu uad, za svaki sluaj bacio pogled jo jednom na ono
presijavanje, mahnuo rukom Kirilu i poeo da se sputam. Stao sam na
asfalt. ekam da se Kiril spusti niz drugo ue.
- Ne uri - rekao sam mu. - Ne uri. Sto manje praine dii oko
sebe.
Stojimo na asfaltu, kaljaa se kraj nas lagano njie, uad vise kraj
naih nogu. Tender je isturio glavu preko ivice kaljae, posmatra nas, a u
oima oajanje. Kaem ja Kirilu:
- Idi za mnom stopu u stopu, dva koraka iza mene, gledaj mi u lea,
ne zevaj.
Krenuo sam. Na pragu sam se zaustavio i osvrnuo. Koliko je ipak
jednostavnije raditi danju nego nou! Seam se kako sam leao na tom
istom pragu. Pomrina, kao u uvetu crnca, iz kanala vetiin studenac
izbacuje plaviaste plamike, kao da piritus gori, i oveku je krivo -nita,
stoka, ne osvetljava, ak kao da je jo mranije bilo iza tih jeziaka. A sada
- problema nema! Oi su mi se na sumrak privikle, sve mi je kao na dlanu,
ak i u najmranijim kutovima vidim prainu. I odista, presijava se tamo,
nekakve srebrnaste niti provlae se od kanti do tavanice - mnogo mi sve to
na pauinu lii. Moda i jeste pauina, ali bolje je biti podalje od nje. Tada
sam i pogreio. Trebalo je da Kirila postavim pored sebe, da priekam da
mu se oi priviknu na sumrak, da mu pokaem tu pauinu, da mu je prstom
pokaem. A ja sam navikao da sam radim -meni su se oi privikle, a na
Kirila nisam ni pomislio.
Zakoraio sam unutra i krenuo pravo ka kantama. unuo sam kraj
upljine, za nju pauina kao da se nije uhvatila. Dohvatio sam je za jedan
kraj i rekao Kirilu:
- No, prihvati je, ali je ne isputaj - teka je...
Digao sam pogled na njega - i grlo mi se steklo: nijednu re ne
mogu da prozborim. Hou da kriknem: stani, ne mii se! - ali ne mogu. Pa
ne bih ni uspeo, sigurno, suvie se brzo sve to desilo. Kiril je prekoraio
upljinu, okrenuo se prema meni i celim leima dokaio ono srebrnasto.
Uspeo sam samo oi da zatvorim. Sav sam obamro, nita ne ujem - ujem
samo kako se ta pauina epa. Uz slabo suvo pucketanje, kao to
najobinija pauina puca, ali, rezume se, mnogo jae. Sedim zatvorenih
oiju, ne oseam ni ruke ni noge, a Kiril mi kae:
- No, - kae - je li naa?
- Jeste - kaem mu ja.
Digli smo upljinu i poneli je prema izlazu, idui postrance.
Teka je bila, strvina, ak i da se udvoje nosi. Izali smo na sunce,
zaustavili se kraj kaljae, Tender je ak i ruke ispruio prema nama.
- No, - ree Kiril -jedan, dva...
- Ne, - rekao sam - priekaj. Prvo da je uspravimo.
Uspravili smo je.
- Okreni mi - kaem mu ja - lea.
Okrenuo se bez i jedne jedine rei. Gledam - niega nema na
leima. Okretao sam ga i ovako i onako - nema niega. Tada sam se
okrenuo i pogledao prema kantama. Ni tamo niega nije bilo.
- Sluaj, - kaem Kirilu, a sve na kante motrim -jesi li video
pauinu?
- Kakvu pauinu? Gde?
- Dobro - rekao sam. - Ipak ima boga.
A u sebi mislim: to se, uostalom, jo uvek ne zna. - Hajde, - rekao
sam - prihvati je.
Utovarili smo pupljinu na kaljau i uspravili je da se ne kotrlja.
Stoji ona, draga moja, nova novcata, ista, po bakru poigrava sunce, i
plaviasto punjenje izmeu bakarnih diskova maglovito se preliva, kao da
struji. I vidi se sada da to nije upljina, ve neto nalik na posudu, neto
kao staklena tegla sa plaviastim sirupom. Divili smo joj se malo, smestili
se u kaljai i bez suvinih rei krenuli nazad.
Sreni su ti naunici! Prvo, rade danju. A drugo, njima je teko
samo da odu u Zonu, a iz Zone ih kaljaa sama vraa
- ima ona takav ureaj, kursograf, ta li, koji sam vodi kaljau
nazad, tano onim istim putem kojim je tamo i ila. Plovimo nazad, sve
manevre ponavljamo, zaustavljamo se, zastanemo malo i - odmah kreemo
dalje, iznad svih mojih rafova prolazimo, gotovo da bismo ih mogli
ponovo sakupiti i vratiti u vreicu.
Moje novajlije su odmah ivnule. Glave okreu na sve strane, od
straha vie ni traga - samo radoznalost i radost to se sve sreno zavrilo.
Poeli su da brbljaju. Tender je mahao rukama i poeo da preti da e ovog
asa da rua - i odmah e nazad, u Zonu, put prema garai da probija, a
Kiril me je uhvatio za rukav i poeo neto da mi objanjava o onom svom
graviokoncentratu, to jest o komarevoj eli. No, ukrotio sam ih, istina,
mada ne ba odmah. Mirno sam im ispriao koliko je budala poginulo dok
su se radosni vraali iz Zone. utite, kaem im ja, i gledajte to paljivije
na sve strane,Jer emo se inae provesti kao Lindon-Malian. Delovalo je.
ak me nisu ni upitali ta mu se to desilo. Plovimo u tiini, a ja mislim
samo na jedno: kako u da nagnem uturicu. Zamiljam kako u da
progutam prvi gutljaj, a pred oima mi svaki as sine ona pauina.
Da budem krai, izvukli smo se iz Zone, oterali su nas zajedno sa
kaljaom na pranje, ili, da se izrazim nauno, u sanitarni hangar. Okupali
su nas tamo tri puta u vreloj vodi i u tri cei, zraili su nas, posuli neim i
ponovo kupali, posle su nas isuili i rekli: no, sada ste, momci, slobodni!
Tender i Kiril su poneli upljinu. Okupilo se mnotvo ljudi - ne moe se
probiti kroz njih, i to je karakteristino: svi samo posmatraju i nareuju, a
da se prihvati i pomogne premorenim ljudima da teret ponesu - nijedna se
junaina nije nala... Dobro, mene se sve to ne tie. Sada me se nita ne
tie...
Svukao sam kombinezon, bacio ga na pod - ulizice-narednici ve e
ga dii - i otiao da se istuiram, poto sam bio mokar od glave do pete.
Zakljuao sam se u kabini, izvukao flau, odvrnuo zatvara i prilepio se za
grli kao stenica. Sedim na klupi, kolena mi nesigurna, glava prazna, dua
isto tako, a alkohol gutam kao obinu vodu. iv sam. Pustila me je Zona da
izaem iz nje. Pustila me je, pogana. Strvina draga. Podla. iv sam. Nikada
novajlije to nee moi da shvate. Niko, osim stalkera, to ne moe ni da
shvati. I teku mi suze niz obraze - da li od jakog pia, ili bog e ga znati od
ega. Ispraznio sam uturicu do kraja -ja mokar, uturica suva. Nedostajao
mi je, naravno, poslednji gutljaj. No, dobro, to se moe popraviti. Sada sve
moe da se popravi. iv sam. Zapalio sam cigaretu, sedim. Oseam -
dolazim k sebi. Setio sam se premije. To je kod nas u Institutu odista dobro
sreeno. Mogu sam odmah da odem i dobijem koverat. A moda e mi ga
ak i ovamo, u samo kupatilo doneti.
Poeo sam lagano da se svlaim. Skinuo sam sat, pogledao
- u Zoni smo ostali pet sati i nekoliko minuta, gospodo moja! Pet
sati! ak sam se i trgao. Da, gospodo moja, u Zoni vreme ne postoji. A ako
se porazmisli malo, ta je to za stalkera nekakvih pet sati? Da ovek pljune
i rastrlja. A da li bi hteo dvanaest sati? A dva dana da li bi hteo? Kada za
jednu no nisi uspeo da ostavi posao, itav dan lei u Zoni lica zabijenog
u zemlju, i ak se i ne moli, ve kao da bunca, i sam ne zna da li si iv
ili mrtav... a sledee noi si stvar konano obavio, stigao si sa robom do
kordona, a tamo su patrole-mitraljesci, abe, oni te mrze, za njih nije
nikakvo zadovoljstvo da te uhapse, smrtno se boje da nisi zakuen, ele da
te ucmekaju, i svi aduti su u njihovim rukama - ili posle i dokazuj da su te
protivzakonito ucmekali... I, znai, ponovo njuku u zemlju - da se moli
do zore i ponovo do pomrine; a roba lei kraj tebe, i ti ak i ne zna da li
ona samo lei ili te lagano ubija. Ili kao Umaeni Ishak - zatekao se u zoru
na brisanom prostoru, skrenuo s puta i legao izmeu dva jarka, ni desno ni
levo nije mogao da se makne. Dva sata su pucali na njega, nikako nisu
mogli da ga pogode. Dva sata se pretvarao da je mrtav. Hvala bogu,
poverovali su i konano otili. Posle sam ga video, a nisam ga prepoznao,
tako su ga udesili kao da nikad nije bio ovek...
Obrisao sam suze i pustio vodu. Dugo sam se tuirao. Vrelom
vodom, hladnom, pa ponovo vrelom. Potroio sam itav sapun. Posle mi je
to dojadilo. Iskljuio sam tu i ujem
- neko lupa na vrata, a Kiril veselo vie:
- Ehej, stalkeru, izlazi! Mirie na crvendae!
Crvendai -to i nije tako loe. Otkljuao sam vrata, Kiril stoji go,
samo u gaicama, veseo, bez ikakve sete, i koverat mi prua.
- Dri, - kae - od zahvalnog oveanstva.
- Pijuckam ja na to tvoje oveanstvo! Koliko ovde ima?
- Kao izuzetak, i za tvoje herojsko dranje u opasnim situacijama -
dve plate!
Da. Tako moe da se ivi. Ako bi mi ovde za svaku upljinu dali
dve plate, ja bih Ernesta odavno poslao do avola.
- No, jesi li zadovoljan? - pita me Kiril, a sav sija, usta mu od uveta
do uveta.
- Moe - kaem ja. - A ti?
Nita nije rekao, zagrlio me je oko struka, privukao na svoje
znojave grudi, stegao, pustio i nestao u susednoj kabini.
- Ehej - viem ja za njim. - A ta je sa Tenderom? Da li gae sada
pere?
- ta ti je! Tendera su tamo novinari opkolili, kada bi samo mogao
da vidi kako se pravi vaan... On im sve kompetentno izlae...
- Kako to, - pitam ga ja - izlae?
- Kompetentno.
- Dobro, ser - kaem ja. - Sledei put u poneti renik, ser. - I u tom
trenutku kao da me je struja udarala.
- Priekaj, Kiril, - rekao sam - izii der malo ovamo.
- Pa ve sam go - kae on.
- Izii, nisi ena!
No, iziao je. Dohvatio sam ga za ramena i okrenuo leima prema
seci. Ne, uinilo mi se. Lea su mu bila ista. Potoii znoja su se sasuili.
- Zato te moja lea interesuju? - upitao me je.
Lupio sam ga po goloj stranjici, uleteo u svoju kabinu i ponovo se
zakljuao. ivci, neka ih avo nosi. Tamo mi se priinjavalo, ovde mi se
priinjava... Do vraga neka ide sve to! Napiu se danas kao tresak. Kada
bih Riarda samo mogao da oderem! Pa i trebalo bi ga, strvinu, nauiti
pameti, kako se karta... Ni sa kakvom kartom ga ne moe savladati.
Pokuao sam i da varam, i karte sam pod stolom krstio, i sve mogue...
- Kirile! - povikao sam. - Hoe li doi danas u Bor?
- Ne u Bor, ve u Bor, koliko sam ti puta govorio...
- Okani me se! Napisano je - Bor. Sa svojim zakonom u tui
manastir ne ulazi. Hoe li doi ili ne? Riarda bi mogli da opeljeimo...
- Oh, odista ne znam, Rede. Pa ti, sa tvojom prostom duom, i ne
shvata ta smo danas dovukli...
- A ti moda shvata?
- Ni ja, takoe, jo ne shvatam. To je tano. Ali sada je, kao prvo,
jasno emu su te upljine sluile, a kao drugo, jedna moja ideja e
proi... Napisau lanak i posvetiu ga tebi lino. Redriku uhartu,
poasnom stalkeru, sa zahvalnou i blagodarnou posveujem.
- Za to u dobiti odmah dve godine - rekao sam.
- Ali zato e ui u nauku. Tu stvar e od tada zvati uhartova
tegla. Kako ti zvui?
Dok smo se tako preganjali, ja sam se obukao. Strpao sam praznu
uturici u dep, prebrojao crvendae i krenuo.
- Sreno mi ostaj, duo komplikovana...
Nije mi odgovorio - voda je jako umela.
Vidim - u hodniku gospodin Tender lino, crven i sav nadut, kao
uran. Oko njega gomila ljudi - tu su i saradnici, i novinari, pa i nekoliko
narednika se tu utrpalo (samo to su sa ruka doli, jo akaju zube), a on
toroe: Ova tehnika kojom raspolaemo - brblja - prua nam skoro
stoprocentnu garanciju uspeha i bezbednosti... Tada me je ugledao i
odmah je malo splasnuo -smeka se, ruicom mi mae. No, mislim, treba
kidati. Pojurio sam, ali nisam uspeo. ujem topot nogu iza sebe.^
- Gospodine uharte! Gospodine uharte! Samo dve rei o garai!
- Nemam komentara - odgovorio sam i pojurio. Ali, vraga e od
njih pobei: jedan, s mikrofonom, s desne, drugi, sa fotoaparatom, s leve
strane.
- Da li ste videli u garai neto neobino? Samo dve rei.
- Bez komentara! - kaem im i trudim se da mi zatiljak bude
okrenut objektivu. - Garaa kao garaa...
- Hvala vam. ta mislite o turboplatformama?
- Samo najlepe - kaem, a nianim pravo u toalet.
- ta mislite o ciljevima Posete?
- Obratite se naunicima - rekao sam i - nestao iza vrata
.

ujem - muvaju se. Tada sam im kroz vrata doviknuo.
- Preporuujem vam da upitate gospodina Tendera zato mu je nos
kao babura. On iz skromnosti uti, a to je bila naa najvea pustolovina.
Kako su samo protutnjali kroz hodnik! Kao bizoni, asna re!
Saekao sam jedan minut - tiina. Pomolio sam glavu - nigde nikoga. I
krenuo sam, zviduui. Siao sam u hol, pokazao iki propusnicu, vidim -
on mi salutira. Postao sam, znai, heroj dana.
- Voljno, narednie - rekao sam. - Zadovoljan sam vama.
Iskezio se kao da sam mu bogzna kako polaskao.
- Ti si, Rii, prava junaina - rekao je. - Ponosim se
- kae - to te poznajem.
- ta je, - rekoh mu - imae u svojoj vedskoj o emu
devojurcima da pria?
- Jo pita? - odgovorio je. - Topie se kao svee?
Ali, on je ipak momak na svome mestu. Ako emo poteno da
govorimo, takve stasite i rumene ne volim ba mnogo. Devojke su lude za
njima, a zato, pitam vas? Nije u stasitosti stva... Idem tako ulicom i
razmiljam pokuavajui da odgonetnem o emu se radi. Sunce sija, nigde
nikoga oko mene. I zaeleo sam da tog istog asa vidim Gutu. Prosto tako.
Da je pogledam, da je uhvatim za ruku. Posle Zone oveku jedino to ostaje
- da devojku dri za ruku. Naroito kada se seti svih onih pria o tome
kakva se deca stalkerima raaju... Ma kakva Guta, meni je sada potrebna
pre svega flaa estokog pia, nita manje.
Proao sam parking, a posle i kordon. Stoje dvoja patrolna kola u
svoj svojoj lepoti, iroka, uta, sa reflektorima i mitraljezima, abe,
nakostreile se, tu su, razume se, i plavi lemovi
- celu su ulicu pregradili, ne moe se provui. Idem, spustio sam
pogled, bolje je da ih sad ne posmatram, bolje je da ih danju uopte i ne
vidim: postoje tamo dva-tri tipa, bojim da ih ne prepoznam, pukla bi bruka
ako bih ih prepoznao. Imali su sree, asna re, to me je Kiril u Institut
uvukao, jer sam ih, gadove, tada traio, a da sam ih naao, ucmekao bih ih i
ni okom ne bih trepnuo...
Probijam se kroz tu gomilu ramenom napred, ve sam proao, i
najednom ujem: Ehej, stalkeru! No, to me se ne tie, idem dalje,
izvlaim cigaretu iz paklice. Sustie me neko otpozadi, hvata za rukav.
Otresao sam ruku sa sebe i okrenuvi se napola utivo upitao:
- Kog' me vraga hvata, mister?
- Stani, stalkeru - kae on. - Samo dva pitanja.
Digao sam pogled - kapetan Kvoterblad. Stari poznanik.
Sasvim se sasuio, pouteo je nekako.
- A, - kaem ja - dobar dan, kapetane. Kako vaa jetra?
- Ti me, stalkeru, ne zagovaraj - kae on ljutito, a pogledom me
bui. - Bolje mi reci zato se nisi zaustavio odmah kad sam te pozvao?
I tog istog asa dva plava lema stvorie se iza njegovih lea - ape
na kuburama, oi se ne vide, samo se vilice pod lemovima pokreu. I gde
ih samo, tamo u Kanadi, takve pronalaze? Za rasplod nam ih alju, ta li?...
Preko dana se patrola uopte ne bojim, ali mogu da me pretresu, abe, a u
ovom trenutku to mi ba i nije najpotrebnije.
- Pa zar ste me zvali, kapetane? - kaem je. - Vi ste nekog stalkera
zvali...
- A ti, znai, vie nisi stalker?
- Otkako sam po milosti vaoj odsedeo svoje - okanuo sam se toga -
velim ja. - Prekinuo sam. Hvala vam, kapetane, oi ste mi otvorili. Da nije
bilo vas...
- ta si radio u Zoni?
- Kako to - ta? Pa tamo radim. Ve pune dve godine.
I da bih zavrio ovaj neprijatni razgovor, izvukao sam legitimaciju i
pokazao je kapetanu Kvoterbladu. Uzeo je moju knjiicu, prelistao je,
razgledao svaku stranicu, svaki ig je tako rei onjuio, samo to ga nije
olizao. Vratio mi je knjiicu, zadovoljan je, oi mu se cakle, ak mu se i
lice zacrvenelo.
- Izvini, - kae on - uharte. Nisam ovo oekivao. Znai, - kae -
nisu moji saveti tek onako proli kraj tebe. Pa ta, to je divno. Ako hoe -
veruj, ako nee - nemoj, ali jo tada sam pretpostavljao da e od tebe ipak
neto ispasti. Nisam ni pomiljao da bi jedan takav momak...
I poeo je, krenuo. No, mislim, izleio sam jo jednog
melanholiara, a sam, razume se, sluam, obaram pogled, klimam glavom,
ruke irim i ak nekako utivo nogom po zemlji povlaim. One gorile iza
kapetana malo su sluale, a onda, vidim, smuilo im se - otili u dalje, gde
je veslije. A kapetan mi o perspektivama govori: uenje je - svetlost, a
neznanje - tmina, gospod bog, eto, poten rad voli i ceni - sve u svemu,
lupeta one dosadne gluposti koje je i svetenik u zatovru svake nedelje
verglao. A meni se pije - ne mogu da istrpim. Nita, mislim, Rede, i ovo
e, bratac, takoe izdrati. Mora, Rede, da istrpi! Ne moe on dugo
ovim tempom, ve je poeo dah da gubi... Tada je, na moju sreu, jedan
patrolni automobil poeo da trubi. Kapetan Kvoterblad se osvrnuo,
nezadovoljno namrgodio i pruio mi ruku:
- No, pa ta - kae. - Drago mi je bilo da se upoznam s tobom,
poteni ovee uharte. Sa zadovoljstvom bih ispio koju aicu u ast
takvog poznanstva. Neto jako, razume se, ne bih ni smeo, doktori ne
dozvoljavaju, ali neko pivce bih s tobom popio! Ali vidi i sam - sluba!
No, jo emo se videti - kae.
Ne daj boe, pomislio sam u sebi. I ruku mu steem i nastavljam da
crvenim i aram nogom po zemlji - sve kako on voli. Posle je konano
otiao, a ja sam kao strela odjurio pravo - u ,,Bor.
U Boru je u to doba pusto. Ernest stoji za ankom, brie ae i
posmatra ih prema svetlosti. udna je to, uzgred budi reeno, stvar: ma kad
ovek doao u bar, uvek ti barmeni briu ae, kao da im samo od toga
zavisi da li e im dua u raj otii. Eto, tako e stajati ceo dan - uzme au,
pogleda je prema svetlosti, dune u nju i odmah poinje da je brie: brie-
brie, ponovo dune u nju, pogleda, ovog puta dno, i ponovo brie...
- Zdravo, Erni! - kaem ja. - Dosta si je muio, rupu e joj
napraviti.
Pogledao me je kroz au, progunao neto, kao iz stomaka, i, ne
rekavi ni jedne jedine rei, nasuo mi etiri prsta estokog pia. Smestio
sam se na stoliicu, otpio jedan gutljaj, zamurio, odmahnuo glavom i opet
otpio. Friider kvrcka, iz muzikog automata uje se nekakvo tiho
cmizdrenje, Ernest duva u sledeu au - lepo je, mirno... Popio sam, stavio
au na ank, a Ernest mi je bez zadravanja sipao jo etiri prsta prozrane
tenosti.
- No, ta je, je li ti sada lake? - guna. - Jesi li se otopio, stalkere?
- Gledaj svoja posla - kaem mu ja. - Zna, jedan je tako trljao,
trljao i - zao duh se odmah javio. iveo je posle toga onako kako je eleo.
- A ko to? - upitao je Erni nepoverljivo.
- Pa, bio je jedan barmen ovde - odgovaram mu. - Pre tebe.
- No, i ta je bilo?
- Nita. Jesi li razmiljao o tome zato je dolo do Posete? Trljao je
on, trljao... Razmilja - ko nas je to posetio, zar ne?
- ubre si ti obino - rekao mi je Erni dobroudno.
Otiao je u kuhinju i vratio se sa tanjirom - doneo je peene virle.
Tanjir je stavio ispred mene, doturio mi keap, i ponovo se prihvatio svojih
aa. Ernest zna svoj posao. Oko mu je sigurno, odmah vidi da se stalker iz
Zone vraa, da e biti robe, i zna Erni ta je stalkeru posle Zone potrebno.
Erni je na ovek! Dobrotvor.
Poto sam pojeo virle, zapalio sam cigaretu i poeo da razmiljam
o tome koliko Ernest zarauje na ovakvima kao to sam ja. Kakve su cene
za robu u Evropi - to ne znam, ali sam sluajno nauo da se upljina
tamo plaa skoro dve i po hiljade, a Erni nam daje samo etiri stotine.
Baterijice tamo vrede najmanje stotku, a mi jedva da po dvadeset dobij
amo za njih. Sigurno su i ostale cene sline. Istina, prebacivanje robe u
Evropu takoe nije ba jeftino. Onome u apu, ovome u dep, komandant
stanice nesumnjivo trai svoje... Sve u svemu, ako ovek porazmisli, i ne
zarauje ba tako mnogo Erni - petnaest-dvadeset procenata, ne vie, a ako
ga uhvate
- ne gine mu deset godina robije...
Ta moja bogougodna razmiljanja prekinuo je neki utiv tip. Nisam
ni uo kad je uao. Pojavio se iznenada kraj moga desnog lakta i upitao
me:
- Da li je slobodno?
- U emu je stvar? - upitao sam ga. - Izvol'te samo.
Mali, mrav, picastog nosa i sa leptir-manom. Njegov lik kao da
mi je odnekud bio poznat: negde sam ga sigurno video, ali gde - toga
nikako nisam mogao da se setim. Seo je na stolicu kraj mene i rekao
Ernestu:
- Burbon, molim vas! - i odmah mi se obratio. - Izvinite, ali ini mi
se da vas odnekud poznajem. Vi radite u Meunarodnom institutu, zar ne?
- Da - odgovorio sam mu. - A vi?
Brzo je izvukao iz depa vizitkartu i stavio je ispred mene. itam:
Alojz Makno, opunomoeno agent Biroa emigracije. No, razume se,
poznajem ga. Kai se za ljude kao krpelj da grad napuste. Nekome je
potrebno da svi mi napustimo grad. U Harmontu nas je ionako jedva
polovina preanjih stanovnika ostala, a njima je zbog neega potrebno da
nas sve odavde rasteraju. Odgurnuo sam njegovu vizitkartu noktom, i
rekao mu:
- Ne, - kaem - hvala. Ne interesuje me to. Matam, znate li, da
umrem na rodnoj grudi.
- A zato? - ivo me je upitao. - Izvinite za indiskretno pitanje, ali
ta vas ovde zadrava?
E ba u da mu kaem ta me ovde dri?
- Evo ta! - rekao sam. - Slatke uspomene na detinjstvo. Prvi
poljubac u gradskom parku. Mamica, tatica. Kako sam se prvi put napio
kao svinja upravo u ovome baru. Policijska stanica, koja mi je toliko
prirasla uz srce... - Izvukao sam iz depa svoju prljavu maramicu i prineo
je oima. - Ne, - rekao sam - ni-za-ta-na-sve-tu!
Nasmejao se, liznuo svoj burbon i zamiljeno rekao:
- Nikako ne mogu da shvatim vas, graane Harmonta. ivot u
gradu je teak. Vlast je u rukama vojske. Snabdevanje je loe. Pod nosom
vam je Zona, ivite kao na vulkanu. Bilo kog asa moe da bukne ili
nekakva epidemija, ili moda neto jo i gore... Shvatam starice. Njima je
odista teko da se pomere s mesta na kome su korenje pustili. Ali eto vi...
Koliko imate godina? Dvadeset i dve - dvadeset i tri, najvie... Shvatite,
na Biro je organizacija koja prua pomo, nikakve koristi od svega toga
nemamo. Jednostavno elimo da ljudi napuste ovo prokleto mesto i ukljue
se u pravi ivot. Jer mi obezbeujemo sredstva za selidbu, zaposlenje u
novom mestu... Mladima - kao to ste vi - pruamo mogunost da ue...
Ne, ne shvatam!
- A zato - pitam ga ja - niko ne eli da ode?
- Nije ba da niko ne eli... Neki i pristaju, naroito porodini ljudi.
Ali eto, omladina, starci... No, ta imate od ovoga grada? To je obina
rupa, selendra...
Tada sam mu rekao sve.
- Gospodine Alojze Makno! - rekao sam. - U pravu ste. Na grad je
- obina rupa. Uvek je rupa i bio, pa je i sada rupa. Samo je on sada -
kaem ja - rupa koja gleda u budunost. Kroz tu rupu emo takve stvari u
va odvratan svet ubaciti da e se sve promeniti. ivot e postati drugaiji,
pravedan, svako e imati sve to eli. Eto vam vae rupe. Kroz tu rupu
znanja dolaze. I kada znanje bude tu, mi emo bogatima sve nainiti, i ka
zvezdama emo poleteti, i stii emo tamo gde budemo eleli. Eto, kakva
je ta naa rupa...
Na tome mestu prekinuo sam svoj monolog, jer sam primetio da me
Ernest posmatra s velikim uenjem, i najednom sam poeo da se
neugodno oseam. Uopte ne volim da ponavljam tue rei, ak i ako mi
se, recimo, te rei dopadaju. Tim pre to sve to kod mene nekako naopako
ispada. Kada ih Kiril govori, ovek se zanese sluajui ga, usta zaboravi da
zatvori. A ja kao da to isto govorim, ali nekako drugaije ispada. Moda
zbog toga to Kiril nikada Ernestu nije donosio robu pod tezgu. No, dosta
je...
Tada se moj Erni osvestio i odmah mi duplu nalio, kao veli: priberi
se, mome, ta se to s tobom danas deava? A gospodin Makno, picastoga
nosa, ponovo je liznuo svoj burbon i poeo da govori:
- Da, razume se... Veiti akumulatori, plaviasta panaceje... Ali,
da li vi odista verujete da e sve biti upravo onako kako ste ispriali?
- Uopte vas se ne tie u ta ja odista verujem - rekao sam. - Ja sam
to o naem gradu govorio. A o sebi u rei: ta ja tamo kod vas, u Evropi,
nisam video? Dosadu vau nisam video? itav dan dirini, a uvee gleda
televiziju...
- A zato ba mora da bude Evropa?...
- Eh, - rekao sam - svuda je isto, a na Antarktiku je uza sve to jo i
hladno.
Odista je to udno: govorio sam mu i iz dubine due verovao u ono
to sam govorio. I Zona naa, gadura jedna, ubica, tog trenutka mi je bila
sto puta draa od svih njegovih tamo Evropa i Afrika. A pijan jo nisam
bio: jednostavno sam za trenutak zamislio kako se sav izlomljen od rada
vraam u krdu istih takvih kretena kao to sam ja, kako me u njihovom
metrou stiskaju sa svih strana, kako mi se sve smuilo i vie nita ne elim.
- A ta ete mi vi rei? - obratio se ovek picastog nosa Ernestu.
- Ja imam svoj posao - resko mu je odgovorio Erni. - Nisam vam ja
nekakav balavac. Sav svoj novac uloio sam u ovaj posao. Ponekad kod
mene sam komandant navrati, general, da li vam je to jasno? Zato bih
onda odavde otiao?
Gospodin Alojz Makno je poeo neto da mu objanjava uz pomo
brojki, ali ga vie nisam sluao. Nategao sam iz ae kako dolikuje,
izvukao iz depa pregrt sitnine, siao sa stola i, kao prvo, pustio muziki
automat punom snagom. Ima tamo jedna pesmica- Ne vraaj se, ako nisi
siguran. Ta pesma na mene dobro deluje posle Zone... No, automat, znai,
grmi i urla, a ja sam uzeo svoju au i otiao jednorukom Deku da sa
njim sredim stare raune. I, poletelo je vreme, kao ptica... Stavljao sam
poslednji novi kad su pod gostoljubive svodove doli Riard Nunan i
Gutalin. Gutalin je ve bio pod gasom
- prevre beonjaama i trai koga e da drmne po uvetu, a
Riard Nunan ga neno dri pod ruku i zabavlja vicevima. Divan
par! Gutalin je ogroman, crn, kao oficirska izma, kudrave kose, ruku do
kolena, a Dik - mali, punaak, sav ruiast, zadovoljan, samo to ne svetli.
- A! - vie Dik, ugledavi me. - I Red je ovde! Doi ovamo, Rede!
- Tano! - urla Gutalin. - U elom gradu sam su dva oveka - Red i
ja. Svi ostali su - svinje, satanina deca. Rede! Ti takoe slui satani, ali si
ipak ovek...
Prilazim im sa svojom aom, Gutalin me hvata za jaknu, gura za
sto i govori:
- Sedi, Rii! Sedi, satanina slugo! Volim te. Daj da plaemo nad
gresima ljudskim. Gorko da zaplaemo!
- Da zaplaemo - slaem se sa njim. - Gucnuemo suze greha...
- Jer dolazi dan, - proglaava Gutalin -jer je zauzdan ve konj bledi,
a i ve je stavio nogu u uzengiju konjanik njegov. I uzaludne su molitve
onih koji su se satani prodali. I spaseni e biti samo oni koji su krenuli
protiv njega. Vi, deco ljudska, to vas je satana namamio, koja se igrate
igrakama sataninim, koja traite skrovita satanina - vama govorim: slepi
ste! Osvestite se, podlaci, dok jo nije kasno! Izgazite igrake avolove! -
Tada je najednom uutao, kao da je zaboravio kako ide dalje. - A hou li
dobiti ovde neto da popijem? - upitao je sasvim drugaijim glasom. - I,
gde sam ja to? ... Zna, Rii, ponovo su me najuriti s posla. Agitator, kau.
Ja im objanjavam: osvestite se, slepi, u provaliju letite i druge slepe za
sobom vuete! Smeju se. No, lupio sam upravnika po njuci i otiao. Sada
u odleati. A zbog ega?
Priao je Dik, stavio flau na sto.
- Danas ja plaam! - dovknuo sam Ernestu.
Dik me je pogledao ispod oka.
- Sve je na zakonu zasnovano, - rekao sam. - Premiju emo da
zalijemo.
- U Zonu ste ili? - pita me Dik. - Jeste li doneli neto?
- Punu upljinu - odgovorio sam. - Na oltar nauke. Hoe li da
sipa ili nee?
- upljinu!... - tuno zvoca Gutalin. - Zbog nekakve upljine
stavljao si svoj ivot na kocku! iv si ostao, ali doneo si jo jedno delo
avolovo... I kako moe- da zna
;
Rii, koliko jo nesree i greha...
- Zavei, Gutaline - rekao sam strogo. - Pij i veseli se to sam se iv
vratio. Za sreu, momci!
Dobro je krenulo za sreu. Gutalin se sasvim raskiselio - sedi,
plae, iz oiju mu tee kao iz slavine. Nita, poznajem ga dobro. U tom je
stadijumu - zaliva se suzama i propoveda da je, eto. Zona avolska
sablazan, da iz nje nita ne treba iznositi, a ono to je izneto - treba vratiti
nazad i iveti tako kao da Zona uopte i ne postoji. avolovo - avolu.
Volim Gutalina. I, uopte, volim udake. Kada ima novaca, on od bilo
koga kupuje robu, ne cenkajui se, plaa koliko od njega trage, a posle tu
istu robu nou vraa nazad u Zonu i tamo je zakopava... Ala plae samo,
gospode! Nita, smirie se ve.
- A ta je to puna upljina? - upitao me je Dik. - Staje upljina -
to znam, ali ta je to puna? Prvi put ujem za tako neto.
Objasnio sam mu, samo je glavom odmahnuo i zacmoktao usnama.
- Da, - rekao je - to je interesantno. To je - kae - neto novo. A s
kim si iao? Sa onim Rusom?
- Da - odgovorio sam. - Sa Kirilom i Tenderom. Zna; na laborant.
- Namuio si se sa njima, sigurno...
- Ni najmanje. Momci su se sasvim dobro drali. Naroito Kiril.
Roeni stalker - rekao sam. - Kad bi imao malo vie iskustva i kad bi se
oslobodio svoje mladalake brzopletosti, s njim bih svakog dana iao u
Zonu.
- I svake noi? - upitao je, pijano se smekajui.
- Okani se toga - rekao sam. - ak i da je tako...
- Znam - rekao je. - ak i da je tako, a za tako neto moe se i po
njuci dobiti. Smatraj da sam ti duan dva amara...
- Kome to dva amara? - trgao se Gutalin. - Kome?
Uhvatili smo ga za ruke i s mukom posadili na stolicu.
Dik mu je strpao cigaretu u usta i prineo upalja. Smirio se malo. A
ljudi se ve poprilino sakupilo. Naikali su se oko anka, i zauzeli veinu
stolova. Ernest je pozvao svoje devojke; jure one, nose ta je ko traio -
nekome pivo, nekome koktel, nekome ist viski. Gledam, u poslednje
vreme u gradu se pojavilo mnogo nepoznatih ljudi - uglavnom nekakvi
balavci sa arenim alovima koji se vuku po podu. Rekao sam to Diku.
Potvrdio je glavom.
- Nego ta - rekao je. - Otpoinje velika izgradnja. Za Institut e se
graditi tri nove zgrade, a spremaju se da ograde Zonu zidom - od groblja,
pa sve do starog rana. Dobra vremena se za stalkere zavravaju...
- A kada su ona, pak, bila dobra za njih? - upitao sam. I poeo sam
da razmiljam: eto ti na, dobra novost, nema ta. Znai, vie nee moi da
zarauje. No pa ta, moda je tako i bolje - manje e sablazni biti.
Odlaziu u Zonu danju, kao svi poteni ljudi - novca, razume se, neu imati
koliko imam sada, ali bie mnogo sigurnije po mene: kaljaa, specijalni
kombinezon, ovo-ono, a na patrole u moi da pijuckam. Moe da se ivi i
sa platom, i piu samo onda kad dobijem premiju. A kakva me je samo
tuga obuzela! Ponovo svaki gro prebrojavati: ovo moe sebi da dozvoli,
a ovo opet ne. Guti za dobre krpice skupljaj, u bar ne odlazi, u bioskop
idi... I sivo je nekako sve postalo, sivo. Svaki dan e biti siv, i svako vee, i
svaka no.
Sedim tako, razmiljam, a Dik mi nad uvetom brunda:
- Sino sam u hotelu svratio u bar da popijem svoju nonu porciju -
sede tamo nekakvi novi tipovi. Otprve mi se nisu dopali. Seo je jedan od
njih kraj mene i zapodeo razgovor izdaleka, stavlja mi na znanje da me
poznaje, da zna ko sam ja, gde radim, i nagovetava da je spreman da
dobro plati raznorazne usluge...
- Policijsko njukalo - rekao sam. - Nije me to odvie interesovalo,
poto sam se agenata u civilu u svom ivotu nagledao i nasluao razgovora
o uslugama.
- Ne, dragi moj, nije njukalo. Sluaj me paljivo. Malo sam sa
njim porazgovarao, oprezno, razume se, pravio sam se da sam naivina.
Njega interesuju nekakvi predmeti u Zoni, i pri tom jako ozbiljne stvari.
Akumulatori, svrabe, crne kapi i ostala biuterija mu ne trebaju. A o
onome to mu treba samo je izdaleka govorio.
- Pa ta mu to treba? - upitao sam.
- Vetiin studenac, ukoliko sam ga dobro shvatio - rekao je Dik i
pogledao me nekako udno.
- Ah, vetiin studenac mu je potreban! -rekao sam.
- A smrt-lampa ga moda ne interesuje?
- I ja sam ga to isto upitao.
- I?
- Zamisli, i ona mu je takoe potrebna.
- Odista? - rekao sam. - No, neka onda sam ode po sve to. To je
barem jednostavno! Vetiin studenac - svi podrumi su ga puni, uzmi
samo kofu i puni je. Sahrana na tvoj raun.
Dik uti, posmatra me ispod oka, ak se i ne smeka. Kog sad vraga
hoe, da me unajmi, ta li? I tada sam shvatio!
- Priekaj - rekao sam. - Pa ko je to onda bio? ak je i u Institutu
zabranjeno da se prouava studenac...
- Tano - rekao je Dik lagano, posmatrajui me. To prouavanje
predstavlja potencijalnu opasnost po oveanstvo. Da li si sada shvatio ko
je to bio?
Nita nisam shvatio.
- Doljaci, ta li? - pitam ga.
Poeo je da se kliberi, lupio me nekoliko puta po ruci i rekao:
- Daj, bolje da neto popijemo, naivino!
- Hajde - rekao sam, ali se jo uvek ljutim. Nali su naivinu,
kukini sinovi! - Esej, - kaem - Gutaline! Dosta si spavao, daj da pijemo!
Ali, Gutalin spava. Spustio je svoju crnu njuku na crni stoi i
spava, ruke mu do poda vise. Pili smo Dik i ja bez Gutalina.
- No, dobro - rekao sam. - Bio ja naivina ili ne, ali o tom tipu bih
ipak obavestio nadlene. Ma koliko da ne podnosim policiju, ipak bih lino
otiao i sve prijavio.
- Aha - kae Dik. - A tebe bi u policiji upitali: a zato se, u stvari,
taj tip ba vama obratio?
Odmahnuo sam glavom:
- Svejedno. Ti si, debeli brave jedan, u gradu ve treu godinu, a u
Zoni nijednom nisi bio; vetiin studenac si samo u bioskopu video, a
kada bi mogao u prirodi da vidi ta on s ovekom ini... To je, dragoviu
moj, jeziva stvar, nju iz Zone ne moe izneti... I sam zna, stalkeri su
grubi ljudi, samo im daj crvendae, i to to vie, ali na tako neto ak ni
pokojni Ljigavko ne bi pristao. Strvoder Barbrid nee pristati... Bojim se
ak i da zamislim kome je i za ta taj vetiin studenac potreban...
- Pa ta, -rekao je Dik - sve je to tano. Samo, nikako ne elim da
jednog lepog jutra neko konstatuje da sam izvrio samoubistvo u postelji.
Ja nisam stalker, ali sam takoe grub i poslovan ovek, i volim, shvata li,
da ivim. Odavno ivim, ve sam se navikao na to...
U tom trenutku je Ernest iznenada zaurlao iza anka:
- Gospodine Nunan! Telefon za vas...
- Do vraga - rekao je Dik ljutito. - Sigurno opet nekakva
reklamacija. Svuda me nalaze. Izvini, Rede. rekao je.
Ustao je i otiao do telefona, a ja sam ostao sa Gutalinom i flaom, i
poto od Gutalina nikakve koristi nije moglo da bude, vrsto sam se
prihvatio flae. avo neka nosi Zonu, nigde od nje spasa nema. Ma gde se
makao, ma s kim poeo da razgovara - Zona, Zona... Dobro je i lako,
razume se, Kirilu da razmilja o tome kako e iz Zone doi veiti mir i lepo
vreme. Kiril je dobar momak, niko ga nee nazvati budalom, ak bi se pre
suprotno moglo rei - pametan je, ali ivotu apsolutno nita ne zna. Ne
moe ni da zamisli koliko se vucibatina muva oko Zone. Eto, sada je, na
primer, vetiin studenac nekome postao potreban. Ne, iako je Gutalin
pijanica, iako je skrenuo na religioznom planu, ipak ponekad ja pomislim,
pa i kaem: moda odista treba ostaviti avolu avolovo? Ne diraj u
ubre...
Tada na Dikovo mesto sede nekakav balavac sa arenim alom oko
vrata.
- Gospodin uhart? - pita me.
- No? - odgovaram.
- Zovem se Kreon - rekao je. - Sa Malte sam.
- No, - odgovaram ja - kako je tamo kod vas, na Malti?
- Na Malti nije loe, ali ja ne bih o tome. Ernest me je uputio na
vas.
Tako, mislim. Ipak je stoka taj Ernest. ak ni saaljenja u njemu
nema, niega apsolutno. Evo, sedi momak - crnpurast, ist, lepotan, ak se
jo nijednom nije ni obrijao, ni devojku jo nije estito poljubio, a Ernesta
za to ba briga, on bi eleo samo da to vie ljudi ubaci u Zonu, jedan od
trojice e se vratiti sa robom - to je ve ist ar...
- No, i kako ivi stari Ernest? - upitao sam ga.
Bacio je pogled prema anku i rekao:
- Po mome miljenju, ne ivi loe. Drage volje bi se menjao sa
njim.
- A ja ne bih - rekao sam. - Hoe li neto da popije?
- Hvala, ne pijem.
- No, onda bar zapali - rekao sam.
- Izvinite, ali ja i ne puim.
- Neka te avo nosi! - rekao sam mu. - ta e ti onda novac?
Pocrveneo je, prestao da se smeka i poluglasno rekao:
- To se, sigurno, tie samo mene, gospodine uharte, zar ne?
- to je tano, tano je - rekao sam, i nasuo sebi jo etiri prsta. U
glavi je ve poelo pomalo da mi se muti i telo mi je bilo prijatno
oputeno: Zona me je potpuno otpustila od sebe. - Sada sam pijanac - rekao
sam mu. - Provodim se, kao to vidi. Bio sam u Zoni, vratio sam se iv, a
uz to jo i sa novcem. Ne deava se esto da se ovek vrati iv, a sa
novcem veoma retko. I zbog toga e biti najbolje da odloimo ozbiljan
razgovor...
Tada je skoio, rekao izvinite, i ja videh da se Dik vratio. Stoji
pored svoje stolice i po njegovom licu shvatam - neto se desilo.
- No, - pitam ga - opet tvoje gume vakuum ne dre?
- Da - rekao je. - Ponovo.
Seo je, nalio sebi, dolio meni, i vidim da nisu u pitanju reklamacije.
Na reklamacije on, moram rei, pijucka.
- Hajde - kae - da popijemo, Rede. - I, ne ekajui me, iskapio je
naduak svoju au i nalio novu. - Zna li, - rekao je najzad - Kiril Panov je
umro.
Zbog pijanstva ga nisam odmah shvatio. Umro je tamo neko - i
umro.
- Pa ta - rekao sam. - Da popijemo za pokoj due njegove.
Pogledao me je svojim okruglim oima, i tek tada sam osetio kao
da u meni sve puca. Seam se, ustao sam, oslonio se o ivicu stola i poeo
da ga posmatram odozgo.
- Kiril?! - A pred oima mi je srebrnasta pauina, i ponovo ujem
kako ona pucketa, cepajui se. I kroz to jezivo pucketanje do mene dopire
Dikov glas, kao iz druge sobe.
- Srani udar. Nali su ga u kupatilu, potpuno golog. Niko nita ne
shvata. Pitali su za tebe, rekao sam da si u najboljem redu...
- A ta tu ima da se ne shvati? - rekao sam. - Zona...
- Sedi - rekao je Dik. - Sedi i popij aicu...
- Zona - ponavljam ja i ne mogu da se zaustavim - Zona... Zona...
Nita oko sebe ne vidim, osim srebrnaste pauine. Ceo bar se
zapetljao u pauinu, ljudi se kreu i pauina tiho pucketa kada je dodirnu.
A u sredini stoji Malteanin, lice mu je zaueno, deije - nita ne shvata.
- Deko, - obratio sam mu se neno - koliko ti je novca potrebno?
Da li ti je hiljadarka dovoljna? Evo! Uzmi, uzmi samo! - Trpam mu novac
u ruke i ve urlam: - Idi kod Ernesta i reci mu da je gad i ljam, ne boj se,
reci mu to! On je kukavica!... Reci mu to i istog asa idi na stanicu, kupi
kartu i putuj pravo na svoju Maltu! Nigde se ne zadravaj!...
Ne seam se ta sa jo urlao. Seam se da sam se naao pred
ankom. Ernest je stavio pred mene au osveavajueg pia i upitao me:
- Izgleda da si danas pri parama?
- Da, - rekao sam - pri parama...
- Moda bi mogao da izmiri dug? Sutra treba da platim porez.
I tada vidim - u pesnici drim sveanj novanica. Posmatram tu
crvenu salatu i gunam:
- Trebalo bi. Znai, nije uzeo Kreon Malteki... Ponosit je, znai...
No, a sve ostalo je - sudbina...
- ta je s tobom? - pita me prijatelj Erni. - Da nisi malo presisao?
- Ne - odgovaram. - Sa mnom je sve u najboljem redu. Mogu
odmah pod tu.
- Bolje bi bilo da ode kui - rekao mi je prijatelj Erni.
- Ipak si malo preterao.
- Kiril je umro - rekao sam mu.
- Koji sad pa Kiril? Jednoruki, a li?
- Sam si jednoruki, stoko - rekao sam mu. - Od hiljade takvih kao
to si ti jedan Kiril ne moe da se napravi. Propalica si ti - rekao sam. -
Smrdljivi trgovac. Smru trguje, njuko odvratna. Kupio si nas sve za
crvendae... Hoe li da ovog asa unitim ovu tvoju jazbinu?
I samo to sam zamahnuo rukom kako trea, najednom su me
dograbili i poeli nekuda da vuku. Niti ta shvatam, niti hou bilo ta da
shvatim. Urlam neto, otimam se, udaram nekoga nogama, posle sam se
osvestio - sedim u toaletu, potpuno mokar, njuka mi razbijena. Posmatram
sebe u ogledalu i gr mi nekakav krivi lice, nikada mi se to ranije nije
deavalo. A iz sale - buka, lupa nekakva, posue se razbija, devojke vrite,
i ujem - Gutalin urla kao grizli: Pokajte se, paraziti! Gde je Rii! Gde set
Rieg strpali, vraje seme?... I policijska sirena zavija.
Kako je ona poela da zavija, istog asa mi se u mozgu sve
raistilo. Svega se seam, sve znam, sve razumem. A u dui nita drugo
do ledena zloba i bes. Tako, mislim, sada u ti ja divno vee prirediti!
Pokazau ti ta je stalker, ifto smrdljivi! Izvukao sam iz malog depa
svrabe, potpuno nov, nijednom nije bio korien, par puta sam ga
stegao prstima da bih ga aktivirao, odkrinuo sam vrata koja vode u salu i
spustio ga lagano u pljuvaonicu. Otvorio sam prozor i - pravo napolje.
eleo sam, razume se, da pogledam kako e sve to ispasti, ali trebalo je to
pre da pobegnem. A taj svrabe loe podnosim, od njega mi ide krv iz
nosa.
Pretrao sam preko dvorita i sluam: proradio je moj svrabe
punom snagom. Prvo su poeli da zavijaju i urlaju psi po elom rejonu -
oni uvek prvi osete svrabe. Posle je neko u bircuzu poeo da urla, tako
da su mi ui zaglugnule ak i na tako velikoj razdaljini. Odmah sam
zamislio kako su se tamo svi uzmuvali - neko je postao melanholian, neko
je poeo da besni, a neko, opet, od straha, ne zna kuda da se dene... Strana
je stvar taj svrabe! Posle ovoga Ernest nee skoro imati punu krmu. On
je, stoka, sigurno je pogodio da je to moje maslo, ali ba me briga. Taka.
Nema vie stalkera Reda. Sit sam svega toga. Dosta mi je toga da odlazim
u smrt i da druge budale tom poslu obuavam. Pogreio si ti
;
Kirile, dragi
moj prijatelju. Izvini, ali znai da nisi ti u pravu, ve Gutalin. Ovde ljudi
nemaju ta da rade. U Zoni nema dobra.
Preskoio sam ogradu i lagano krenuo kui. Usne grizem, plae mi
se, a ne mogu. Ispred mene je pusto, niega nema u njoj. ama
svakodnevice. Kirile, prijatelju moj jedini, kako nam se to desilo? Kako u
ja sada bez tebe? Perspektive si mi otvarao, o novom svetu, o izmenjenom
svetu... a ta e biti sada? Zaplakae neko za tobom u dalekoj Rusiji, a ja,
eto, ni zaplakati ne mogu. I za sve sam ja kriv, parazit, ne neko drugi, ve
samo ja! Kako sam, stoka jedna, smeo da ga uvedem u garau kada mu se
oi jo nisu privikle na pomrinu? Celog ivota sam iveo kao vuk, celog
ivota sam samo na sebe mislio... I evo, zaaleo sam da se popravim, da
poklonom nekoga obraujem. Kog sam mu vraga uopte o toj upljini
govorio? I kako sam se toga setio, kao da me je neto steglo za grlo. Hteo
sam da zaurlam kao vuk. Sigurno sam i zaurlao, jer su ljudi poeli da bee
od mene, a potom kao da mi je bilo lake: vidim, Guta ide.
Ide mi u susret, moja lepotica, devojica moja, ide, noicama
svojim lepim koraa, suknjica joj se nad kolenima njie, iz svih kapija je
posmatraju, a ona ide kao po struni, nikoga ne gleda, i zbog neega sam
odmah shvatio da ba mene trai.
- Zdravo, Guta. - kaem. - Gde si krenula?
Bacila je pogled na mene, i u jednom trenutku je sve videla - i moju
razbijenu njuku, i mokru jaknu, i izgrebane pesnice, ali mi na to nita nije
rekla, ve samo:
- Zdravo, Rede. Trbe traim.
- Znam, - rekao sam - hajdemo kod mene.
Ona uti, skrenula je pogled i gleda nekuda u stranu. Ah, kako joj je
samo glava posaena, kakav vrat samo ima - kao kobila mlada, ponosita,
ali koja se ve pokorila svome vlasniku. Potom mi kae:
- Ne znam, Rede. Moda vie nee hteti da se sa mnom nalazi.
Srce mi se steglo - ta je sad? Ali sam joj mirno rekao:
- Neto te ne razumem, Guta. Izvini, danas sam malo cugnuo, zato
moda loe shvatam... Zato najednom ne bih eleo da se viam s tobom?
Uzeo sam je podruku, i poti smo lagano mojoj kui, a svi koji su je
ranije tako pohotljivo posmatrali sakrili su svoje njuke. U toj ulici sam
proveo ceo svoj ivot. Rieg Reda ovde svi dobro znaju. A ko ga i ne zna,
taj e od mene brzo saznati ko je on.
- Majka mi nareuje da odem kod lekara - rekla mi je najednom
Guta. - A ja to ne elim.
Nainio sam nekoliko koraka pre no to sam sve shvatio, a Guta je
nastavila:
- Neu kod lekara, elim dete od tebe. A ti - kako hoe. Moe da
ide na sve etiri strane, ne zadravam te.
Sluam je kako lagano pada u vatru, sama sebe raspaljuje, sluam je
i lagano se gubim. Nita ne mogu da shvatim kako treba. U glavi mi
nekakva glupava kaa: jedan ovek manje - jedan ovek vie.
- Ona mi kae, - nastavlja Guta - dete je, eto, od stalkera, zato da
raa nakaze... Probisvet je on, kae, porodice neete imati, nita neete
imati. Danas je na slobodi - sutra u zatvoru. Samo, meni je svejedno, ja
sam na sve spremna. Ja i sama sve mogu. Sama u roditi, sama u dete
odgajati, sama u od njega oveka nainiti. I bez tebe u se ve nekako
snai. Samo mi onda vie ne prilazi - ni na prag te neu pustiti...
- Guta, -kaem joj - devojice moja mila! Papriekaj malo... - a ne
mogu dalje, obuzima me nekakav neurotian, idiotski smeh. - Golubice
moja, - govorim joj - pa zato me, u stvari, tera od sebe?
Kikoem se kao poslednja luda, a ona se zaustaila, zabila ruke u
moje grudi i urla.
- Kako emo sada, Rede? - pita me kroz suze. - Kako emo sada da
ivimo?
2
REDRIK UHART, 28 GODINA, OENJEN, BEZ ODREENOG
ZANIMANJA.

Redrik uhart je leao iza nadgrobnog spomenika i, pomerivi
rukom granu kupine, osmatrao put. Reflektori patrolnih kola arali su po
groblju i povremeno za zasenjivali; tada bi zatvorio oi i prestajao da die.
Prolo je vie od dva sata, a na putu se nita nije promenilo. Dok je
motor ravnomerno brundao, kola su stajala u mestu i neprekidno arala sa
svoja tri reflektora po zaputenim grobovima, po iskoenim, zaralim
krstaama i kamenim ploama, po kupinjaku, po grebenu zida visokog tri
metra, koji se prekidao s leve strane. Patrole su se bojale Zone. Vojnici ak
nisu ni izlazili iz kola. Ovde, kraj groblja, oni se nisu usuivali ni da
pucaju. Pokatkad bi do Redrika doprli prigueni glasovi, video bi kako iz
kola izlee kometa opuka i kako se kotrlja po putu, skakuui i
ostavljajui za sobom crvenkaste iskrice. Bilo je jako vlano, kia je
nedavno prestala da pada, i Redrik je ak i kroz nepromoivi kombinezon
oseao vlagu i hladnou.
Oprezno je spustio granu, okrenuo glavu i poeo da oslukuje.
Negde s desne strane, ne ba tako daleko, na ovom istom groblju nalazio se
jo neko. Tamo je ponovo zautalo lie i kao da je poela da se osipa
zemlja, a potom je, potmuo lupnuvi, palo neto teko i tvrdo. Redrik je
oprezno, ne okreui se, poeo da puzi unatrake, priljubivi se uz vlanu
travu. Ponovo mu je nad glavom preleteo snop svetlosti reflektora. Redrik
je zamro, pratei njegovo neujno kretanje, i uinilo mu se da izmeu
krstova na groblju sedi napokretan ovek u crnom. Sedi ne krijui se,
naslonjen leima na mermerni obelisk, okrenuvi prema Rediku belo lice
sa tamnim onim dupljama. U stvari, Redrik nije video, niti je za taj deli
sekunde mogao da vidi sve te detalje, ali je zato zamiljao kako sve to treba
da izgleda. Otpuzao je jo nekoliko koraka unazad, napipao ispod miice
uturicu, izvukao je i izvesno vreme leao tako, pritisnuvi obraz uz topao
metal. Posle je, ne isputajui uturicu iz ruku, poeo da puzi dalje. Vie
nije oslukivao i nije se osvrtao.
Na ogradi se nalazio otvor, a kraj samog otvora, na prostranoj
olovom postavljenoj kabanici, leao je Barbrid. On je jo uvek leao na
leima, povlaei obema rukama okovratnik dempera, i tiho, muno
dahtao, stenjui povremeno. Redrik je seo kraj njega i skinuo zatvara sa
uturice. Posle je oprezno stavio ruku pod Barbridovu glavu, celim
dlanom oseajui vrelu elu, lepljivu od znoja i prineo grli uturice ustima
starca. Bilo je mrano, ali je u slabom odsjaju svetlosti reflektora Redrik
video iroko otvorene i skoro staklaste Barbridove oi i crnu ekinju koja
mu je prekrivala obraze. Barbrid je eljno otpio nekoliko gutljaja i poeo
da se mekolji, pipkajui rukom vreu sa robom.
- Vratio si se... - progovorio je. - Dobar si ti momak... Rii... Nee
pustiti starca... da crkne...
Redrik je, zabacivi glavu, potegao dobar gutljaj.
- Stoje, abe - rekao je. - Kao da su korenje pustili...
- To nije tek... onako... - progovorio je Barbrid. Govorio je
isprekidanim glasom, kao da je izdisao. - Neko nas je otkucao. ekaju nas.
-- Moda - rekao je Redrik. - Jo koji gutljaj?
- Ne. Dosta je za sada. Ne naputaj me. Ako me ne napusti - neu
umreti. Nee zaaliti. Nee me napustiti, Rii?
Redrik mu nita nije odgovorio. Gledao je prema putu, prema
plaviastim snopovima svetlosti reflektora. Mermerni obelisk se video
odavde, ali nije bilo jasno da li onaj sedi tamo ili je iezao.
- Sluaj, Rii. Ne brbljam tek onako. Nee zaaliti. Zna li zato je
starac Barbrid ostao iv do danas? Zna li to? Bog Gorila je poginuo.
Faraon Banker je nestao, kao da ga nikada nije ni bilo. A kakav je on samo
bio stalker? A poginuo je ipak. Ljigavko takoe. Norman Naoarac.
Kalogen. Pit Bolesnik. Svi. Samo sam ja ostao. Zato? Zna li to?
- Podlac si oduvek bio - rekao je Redrik ne odvajajui pogled od
puta. - Strvoder.
- Podlac. To je tano. Ne moe bez toga. Ali, i svi ostali su bili
takvi. Faraon. Ljigavko. A ostao sam samo ja. Zna li zato?
- Znam - rekao je Redrik da bi ga se otarasio.
- Lae. Ne zna. Da li si uo za Zlatnu kuglu?
- Jesam.
- I misli da su to bajke?
- Bolje bi bilo da uti - posavetovao ga je Redrik. - Samo badava
troi snagu.
- Nije vano. Ti e me izneti. Koliko smo puta zajedno ili u
Zonu! Zar e me ostaviti ovde? Znao sam te kada si balavac bio. Oca sam
ti poznavao.
Redrik je utao. Puilo mu se, izvukao je cigaretu, sasuo duvan na
dlan i poeo da ga mirie. Nije pomagalo.
- Mora da me izvue odavde - progovorio je ponovo Barbrid. -
Zbog tebe sam nastradao. Nisi hteo Malteanina da povede.
Malteanin je hteo po svaku cenu da krene s njima. itave veeri ih
je aavao, nudio znatan zalog, kleo se da e pronai specijalni
kombinezon, a Barbrid je sedeo kraj Malteanina i, zaklonivi se od
njegovog pogleda tekom, izboranom akom, besno namigivao Redriku:
pristani, neemo nita izgubiti. Moda je upravo zbog toga Redrik i rekao
,,ne.
- Zbog gramzljivosti si svoje nastradao - ledeno je rekao Redrik. -
Ja s tim nemam nikakve veze. Bolje e biti da umukne.
Barbrid je neko vreme samo tiho dahtao. Ponovo je zavukao prste
pod okovratnik i sasvim zabacio glavu.
- Neka sva roba bude tvoja, prodahtao je - samo me ne naputaj!
Redrik je bacio pogled na sat. Do svitanja je preostalo sasvim malo,
a patrolna kola nisu odlazila. Reflektori su nastavljali da pretrauju bunje,
a negde tamo, sasvim pored patrole, nalazio se maskirani landrover, koji su
svakog asa mogli da pronau.
- Zlatna kugla - rekao je Barbrid. - Ja sam je naao. Koliko su
samo lagali o njoj! I ja sam takoe lagao. Da ona, navodno, svaku elju
ispunjava. Pazi da nije - svaku! Kada bi svaku ispunjavala, odavno ve ne
bih bio ovde. iveo bih u Evropi. U novcu bih se davio.
Redrik ga je pogledao odozgo. U plaviastim odsjajima,
Barbridovo lice izgledalo je kao mrtvo. Ali njegove staklaste oi bile su
iskolaene i paljivo su, bez prestanka, pratile svaki Redrikov pokret.
- Veitu mladost - vraga sam dobio - brundao je. - Novac - takoe.
A zdravlje - jesam. I deca su mi dobra. I iv sam. Ti ne sanja gde sam sve
bio. A ipak sam iv. - Olizao je usne. - Samo joj se za to i molim. Daj mi,
kaem, da ivim.
I daj mi zdravlje. I da mi deca budu zdrava.
- Zavei ve jednom - rekao je na kraju Redrik. - ta melje kao
baba? Ako mogu - izvui u te. ao mi je tvoje Dine - krenue na plonik
devojka...
- Dina... - prodahtao je Barbrid. - edo moje. Lepotica.
Razmaena su mi deca, Rii. Nisu znala ta je to ne. Propae. Artur. Moj
Ari. Poznaje ga, Rii. Da li si ikada video takvu decu?
- Rekao sam ti ve: ako budem mogao - izvui u te.
- Ne, - bio je uporan Barbrid - ti mora u svakom sluaju da me
izvue. Zlatna kugla. Ako hoe - rei u ti gde se nalazi.
- No reci onda.
Barbrid je poeo da stenje i da se mekolji.
- Moje noge... -prodahtao je. - Opipaj ih, molim te.
Redrik je pruio ruku i, pipajui, preao dlanom od kole- na nadole.
- Kosti... - dahtao je Barbrid. - Da li je kost jo na svome mestu?
- Jeste, jeste - slagao je Redrig. - Ne brini.
U stvari, mogla je da se napipa samo aica kolena. Nie, sve do
samog stopala, noga je bila kao gumena palica, mogla je u vor da se
zavee.
- Lae - rekao je Barbrid. - Zato me lae? Misli da ne znam, da
nikada nisam video?
- Kolena su ti itava - rekao je Redrik.
- Sigurno lae - rekao je Barbrid sa tugom u glasu.
- Ali, neka. Samo ne izvuci. Sve u ti dati. Zlatnu kuglu. Kartu u ti
nacrtati. Sve zamke u ti pokazati. Sve u ti rei...
Govorio je i obeavao jo neto, ali ga Redrik vie nije sluao.
Gledao je prema putu. Reflektori vie nisu arali po bunju. Zamrli su
ukrstivi se na mermernom obelisku, i u jarkoj, plaviastoj izmaglici
Redrik je jasno ugledao povijenu crnu figuru koja se kretala izmeu
krstaa. Ta figura kao da se nasumce kretala, pravo na reflektore. Redrik je
video kako je naletela na ogroman krst, kako se trgla, kako je ponovo
lupila krst i tek tada ga zaobila i krenula dalje, ispruivi ispred sebe
dugake ruke sa rairenim prstima. Posle je ponovo nestala, kao da je u
zemlju propala, da bi se ponovo pojavila, neto malo vie udesno i neto
dalje, koraajui nekako neljudski uporno, kao navijeni mehanizam.
I najednom su se reflektori ugasili. Zakripao je diferencijal, divlje
je zaurlao motor, kroz bunje su zasvetlucala crvena i plava signalna
svetla, i patrolna kola su, otrgnuvi se s mesta i naglo poveavajui brzinu,
pojurila konano ka gradu nestala iza zida. Redrik je grozniavo progutao
pljuvaku i povukao patent-zatvara na kombinezonu.
- Kao da su otili... - grozniavo je mrmljao Barbrid.
- Krei, Rii... Pouri! - poeo je da se premee sa boka na bok, da
pipa rukama oko sebe, dohvatio je vreu sa robom i pokuao da ustane. -
No, hajde, ta eka?
Redrik je stalno gledao prema putu. Sada je tamo bilo mrano i
nita se nije videlo, ali je tamo negde bio onaj - koraao je, kao mehanika
igraka na navijanje, posrui, padajui, naleui na krstove, sapliui se o
bunje.
- Dobro - rekao je Redrik naglas. - Idemo.
Podigao je Barbrida. Starac ga je kao kletima stegao levom
rukom oko vrata, i Redrik gaje, poto nije mogao da se ispravi,
etvoronoke provukao kroz rupu na ogradi, hvatajui se rukama za mokru
travu.
- Hajde, hajde... - krkljao je Barbrid. - Ne brini se, roba je kod
mene, neu je ispustiti... Hajde!
Put je dobro poznavao, ali je mokra trava bila klizava, grane
kupinjaka ibale su ga po licu, a debeli starac bio je neverovatno teak, kao
mrtvac. Uza sve to i vrea sa robom, zveckajui i lupkajui, stalno se
kaila za neto, a postojala je jo i opasnost da e naleteti na onoga koji je,
moda, jo uvek lutao ovde u pomrini.
Kada su stigli na put bilo je jo sasvim mrano, ali ve se osealo
da se zora pribliava. U umarku s druge strane puta poele su sanjivo i
nesigurno da cvrkuu ptice, a nad crnim kuama daleke periferije, nad
retkim fenjerima, mrak je ve postajao plaviast i poeo je odatle da pirka
hladnjikav, vlaan povetarac. Redrik je poloio Barbrida na ivicu puta,
osvrnuo se oko sebe i, kao veliki crni pauk, pretrao preko crne asfaltne
trake. Brzo je naao landrover, zbacio s njega grane kojima ga je maskirao,
seo za upravlja i oprezno, ne palei farove, izaao na put. Barbrid je
sedeo, drei jednom rukom vreu, a drugom pipajui noge.
- Brzo! - prokrkljao je. - Bre! Kolena... jo su mi kolena itava...
Kada bih bar kolena uspeo da spasem!
Redrik ga je podigao i, kripei zubima od naprezanja, ubacio u
kola. Barbrid se, muklo jeknuvi, sruio na zadnje sedite i poeo da
stenje. Vreu nikako nije isputao iz ruku. Redrik je digao sa zemlje
olovom postavljenu kabanicu i prebacio je preko njega. Barbrid je i nju
dovukao sa sobom.
Redrik je izvukao baterijsku lampu i krenuo gore-dole ivicom puta,
razgledajui tragove. Tragova u stvari nije ni bilo. Dok je izlazio na put,
landrover je prignjeio visoku, gustu travu, ali ona e se ve kroz nekoliko
sati ispraviti. Oko mesta gde su stajala patrolna kola nalazila se itava
gomila opuaka. Redrik se setio da mu se odavno puilo, izvukao je
cigaretu i zapalio je, iako je u tom trenutku najvie od svega eleo da uleti
u kola i da tera, tera, to pre i to dalje odavde. Ali, za sada jo nije mogao
da krene. Sve je trebalo uraditi bez urbe i sraunato.
- ta ti je? - planim glasom progovorio je iz kola Barbrid. -Vodu
nisi prolio, mree su jo uvek suve... Zato stoji? Sakrij robu!
- Zavei! - promrsio je Redrik. - Ne smetaj mi - povukao je dim. -
Skrenuemo prema junoj periferiji - rekao je konano.
- Zato prema periferiji? ta ti je? Pa kolena e mi unititi, kukin
sine! Kolena!
Redrik je povukao poslednji dim i opuak strpao u kutiju od ibica.
- Ne prai, Strvoderu - rekao je. - Pravo kroz grad ne smemo. Tri
patrole se tamo nalaze, barem na jednu emo naleteti.
- No, pa ta s tim?
- Kada vide tvoja kopita - gotovi smo.
- A kakve veze imaju moja kopita? Ribu smo ubijali dinamitom,
noge su mi prebijene, i - taka.
- A ako nekome padne na pamet da ih opipa?
- Da opipa... Tako u zaurlati da e zauvek zaboraviti kako treba
pipati...
Ali Redrik je ve doneo odluku. Digao je vozaevo sedite osvetlj
avaj ui baterijskom lampom unutranjost kola, otvorio tajno skrovite i
rekao:
- Robu daj ovamo.
Rezervoar za benzin pod seditem bio je laan. Redrik je digao
vreu i gurnuo je unutra, sluajui kako u vrei sve zvecka i klepee.
- Ne smem da rizikujem - promrmljao je. - Na to nemam prava.
Stavio je poklopac na mesto, posuo ga prainom, stavio preko njega
krpe i spustio sedite. Barbrid je krkljao, stenjao, alostivo ga pourivao,
ponovo poeo da obeava Zlatnu kuglu, i neprekidno se vrpoljio na svom
seditu, uznemireno gledajui pomrinu koja je postajala sve reda. Redrik
na njega nije obraao panju. Noem je otvorio plastinu vreu sa ribom,
vodu prosuo preko ribarskih mrea koje su se nalazile na dnu kola, a ribu,
koja se jo praakala, strpao u sak od atorskog platna. Plastinu kesu je
savio i strpao u dep od kombinezona. Sada je sve bilo u najboljem redu:
ribari su se vraali sa ne ba mnogo uspenog ribarenja. Seo je za upravlja
i upalio motor.
Do krivine je vozio ne ukljuujui farove. S leve strane se nalazio
ogroman, tri metra visok zid, koji je ograivao Zonu, a s desne strane
bunje, proreeni umarci i poneka naputena vikendica sa zatarabljenim
prozorima i oljutenim zidovima. Redrik je dobro video u pomrini, a i
pomrina vie nije bila tako gusta i, sem toga, dobro je znao ta e sada da
se desi; zato, kada je pred sobom ugledao pogrbljenu figuru koja je
ravnomerno koraala, nije ak ni smanjio brzinu. On je koraao tano
sredinom puta -Jcao i svi drugi do tada - i krenuo je u grad. Redrik ga je
zaobiao, priteravi kola uza samu levu ivicu puta, i pritisnuo jae pedalu
gasa.
- Majko boja! - promrmljao je otpozadi Barbrid. - Rii, jesi li
video?
- Aha - odgovorio je Redrik.
- Gospode boe!... Samo nam je jo to nedostajalo!... mrmljao je
Barbrid i najednom poeo naglas da se moli.
- Umukni! - podviknuo mu je Redrik.
Krivina je morala da bude tu negde. Redrik je usporio zagledavi se
u liniju iskoenih kuica i ograda koje su se pojavile s desne strane. Stara
transformatorska kuica... bandera... polutruo mosti preko jarka... Redrik
je zaokrenuo. Kola su se bukvalno propela.
- ta to radi? - divlje je zaurlao Barbrid. - Noge e mi unititi,
stoko!
Redrik se za jedan tren okrenuo i, ne gledajui, udario starca po
licu, osetivi na nadlanici neobrijanu bradu. Barbrid se trgao i umukao.
Kola su skakutala, tokovi su svaki as lajfovali u sveem blatu posle
none kie. Redrik je ukljuio farove. Bela svetlost je obasjala stare ine,
zarasle u travu, ogromne barutine, trule, poluoborene plotove po strani.
Barbrid je plakao, mrkui i jecajui. On vie nita nije obeavao, kukao
je i pretio, ali veoma tiho i nerazumljivo, tako da je Redrik jedva uo
pokoju re. Neto o nogama, o kolenima, o lepotanu Ariju... Posle se
smirio.
Zaselak se pruao du zapadne periferije grada. Nekada su se ovde
nalazili letnjikovci, vrtovi, letnje rezidencije istaknutih ljudi grada i
fabrike uprave. Zeleni, veseo rejon, mala jezera sa istim peanim
obalama, prozrani brezovi umarci, ribnjaci sa karaima. Fabriki smrad i
dim ovamo nisu dopirali, kao uostalom ni gradska kanalizacija. Sada je sve
to bilo naputeno i zaputeno. Za sve vreme vonje videli su samo jednu
nastanjenu kuu - ukasto se presijavao prozori zastrven zavesom, na
konopcu je visilo rublje mokro od kie, a ogroman pas, zacenivi se od
besnog lavea, izleteo je sa strane i neko vreme jurio za kolima u
mlazevima blata koje je izletalo ispod tokova.
Redrik je oprezno preao preko jo jednog starog, iskrivljenog
mostia, i kada je u daljini ugledao krivinu koja je vodila ka Zapadnoj
autostradi, zaustavio je kola i ugasio motor. Posle je izaao na put, ne
obazirui se na Barbrida, i krenuo napred, zimogroljivo zabivi ruke u
vlane depove kombinezona. Ve se bilo skoro sasvim razdanilo.
Unaokolo je sve bilo vlano, tiho, sneno. Stigao je do puta i oprezno
provirio iza bunja. Policijska karaula se odavde odlino videla: mala
prikolica za letovanje, tri osvetljena prozoria. Patrolna kola su stajala
kraj ivice puta, u njima nije bilo nikoga. Redrik je neko vreme stajao i
posmatrao. Tamo se nita nije pokretalo: prema svemu, vojnici iz patrole
su se smrzli i namuili preko noi i sada su se grejali u prikolici - dremali
su sedei sa cigaretama prilepljenim za donje usne usne. abe -
poluglasno je rekao Redrik. Napipao je u depu bokser, provukao prste
kroz otvore, stegao u ruci ledeni metal i zimogroljivo se povijajui, s
rukama u depovima, krenuo natrag. Landrover je stajao u bunju, malo
nakrivljen. Mesto je bilo gluvo, zaputeno - ovde, sigurno, niko nije
navraao punih deset godina.
Kada se Redrik pribliio kolima, Barbrid se pridigao i pogledao
ga, poluotovrenih usta. Sada je izgledao jo stariji nego inae - izboran,
elav, zarastao u prljavu bradu, sa pokvarenim zubima. Neko vreme su se
utke posmatrali i najednom Barbrid poe da mrmlja:
- Kartu u ti dati... sve zamke su na njoj ucrtane, sve... Sam e
nai, nee zaaliti...
Redrik ga je sluao, ne pokreui se, a posle je opustio prste,
ispustivi u depu bokser i rekao:
- Dobro. Tvoj posao je da lei onesveen, jesi li razumeo? Stenji,
ali da se s mesta nisi pomerio.
Seo je za upravlja, upalio motor i pokretnuo auto.
I sve je dobro prolo. Niko nije iziao iz prikolice kada je
landrover, saglasno saobraajnim oznakama, lagano preao pored nje, a
potom, kreui se sve bre i bre, pojurio u grad preko june periferije.
Bilo je est sati izjutra, ulice su bile puste, asfalt mokar i crn, automatski
semafori su usamljeni i nepotrebno namigivali na raskrsnicama. Proli su
pored pekare sa visokim jarko osvetljenim prozorima, i Redrika je
zapahnuo topao, neobino prijatan miris.
- Gladan sam - rekao je Redrik i protegao se oslonivi se rukama o
upravlja.
- ta? - preplaeno ga je upitao Barbrid.
- Gladan sam, kaem... Gde da te vozim? Kui ili pravo kod
Mesara?
- Kod Mesara, kod Mesara juri! - brzo je poeo da blebee
Barbrid, sav se ustremivi napred, grozniavo i vrelo dahui Redriku u
potiljak. - Pravo kod njega! Pravo! On mi je jo sedam stotina duan...
Pouri, ta se vue kao pu! - I najednom je poeo da psuje nemono i
besno, najgorim moguim reima, pljujui oko sebe, gubei dah u
napadima sipljivoga kalja.
Redrik mu nije odgovarao. Nije imao ni vremena ni snage da
smiruje pobesnelog Strvodera. Trebalo je to pre zavriti sve to i barem
jedan sat, barem pola sata odspavati pre sastanka u Metropolu. Skrenuo
je u esnaestu ulicu, proao dva bloka i zaustavio kod ispred sive,
jednospratne vile.
Vrata mu je otvorio lino Mesar - vidi se, tek je ustao i spremao se
da ode u kupatilo. Na sebi je imao raskopan kuni mantil sa zlatnim
resama, u ruci - au sa vetakim vilicama. Kosa mu je bila razbaruena,
ispod mutnih oiju videli su se tamni podonjaci.
- A! - rekao je - Rii. ta hoe?
- Stavljaj zube i idemo - rekao je Redrik.
- Aha - rekao je Mesar, pozvao ga glavom da ue u hol, i vukui
persijske papue po podu zauujue brzo krenuo u kupatilo.
- Ko? - upitao je odatle.
- Barbrid - odgovorio je Redrik.
- ta?
U kupatilu je potekla voda, zaulo se frktanje, pljuskanje, neto je
palo i poelo da se kotrlja po poploanom podu. Redrik se umorno sruio u
fotelju, izvukao cigaretu i zapalio je, osvrui se oko sebe. Da, hol je
izgledao dosta dobro. Mesar nije tedeo novac. Bio je veoma vet i
savremen hirurg, ponos medicine ne samo grada ve i itave drave, a sa
stalkerima se povezao, razume se, ne zbog novca. On je, istina, uzimao
svoj udeo iz Zone: uzimao u naturi, raznom robom, koju je primenjivao u
svojoj medicini; uzimao je znanjem, prouavajui na unakaenim
stalkerima ranije nepoznate bolesti, anomalije i povrede ljudskog
organizma; uzimao je slavom, slavom prvog na planeti lekara-strunjaka za
vanzemaljska oboljenja oveka. I novac je, uzgred budi reeno, takoe
rado uzimao.
- A ta je sa nogama? - upitao je, pojavivi se iz kupatila sa
ogromnim pekirom prebaenim preko ramena. Ivicom pekira paljivo je
brisao dugake, nervozne prste.
- Uleteo je u studenac - odgovorio je Redrik.
Mesar je zazvidao.
- Znai, kraj Barbridu - promrmljao je. - teta, bio je uveni
stalker.
- Nije vano - rekao je Redrik, zavalivi se u fotelju. - Ti e mu
ve napraviti proteze. On e se jo na protezama epuriti po Zoni.
- No, dobro - rekao je Mesar. Lice mu je poslovno. - Pri ekaj,
odmah u se obui.
Dok se oblaio, dok je telefonirao nekuda - najverovatnije u svoju
kliniku, da pripreme sve to je potrebno za operaciju, Redrik je nepokretno
poluleao u fotelji i puio. Samo se jednom pomerio da bi iz depa izvukao
uturicu. Pio je malim gutljajima, jer je u uturici pia bilo jo samo na
dnu, i trudio se da ni na ta ne misli. Jednostavno je ekao.
Potom su zajedno otili do kola. Redrik je seo za upravlja, a Mesar
pored njega i odmah, previvi se preko naslona, poeo da pregleda
Barbridove noge. Barbrid se malo smirio i sav nekako zgren mrmljao
neto alostivo, obeavao doktoru da e ga pozlatiti, spominjao stalno decu
i pokojnu enu i molio da mu spasu barem kolena. Kada su stigli do
klinike, Mesar je opsovao, poto bolniara nije bilo kraj ulaza, izleteo iz
kola dok su jo bila u pokretu i nestao u vratima. Redrik je ponovo zapalio
cigaretu, a Barbrid je najednom rekao potpuno jasno i razgovetno, kao da
se sasvim smirio:
- Hteo si da me ubije. To ti neu oprostiti.
- Ali te nisam ubio - ravnoduno je odgovorio Redrik.
- Da, nisi me ubio... -rekao je Barbrid i malo poutao.
- To takoe neu zaboraviti.
- Zapamti, zapamti - rekao je Redrik. - Ti me, razume se, ne bi
ubijao... - Okrenuo se i pogledao Barbrida. Starac je pravio grimase
krivei sasuene usne. Ti bi me jednostavno ostavio tamo - rekao je Redrik.
- Ostavio bi me u Zoni i niko nita nikada ne bi saznao. Kao to si uradio
sa Naoarcem.
- Naoarac je sam umro - natmureno se pobunio Barbrid. - Sa tim
nemam nikakve veze. Bio je kao prikovan za zemlju.
- Stoka si ti obina - ravnoduno je rekao Redrik okrenuvi mu
lea. - Strvoder.
Iz glavnog ulaza su izleteli sanjivi, uzbueni bolniari i, u trku
otvarajui nosila, pritrali kolima. Redrik je, uvlaei dimove cigareta,
posmatrao kako su veto izvukli Barbrida iz kola, poloili ga na nosila i
poneli ka ulazu. Barbrdi je leao nepokretno, skrstivi ruke na grudima, i
odsutno gledao u nebo. Njegova ogromna stopala, izgriena studencom,
bila su udno i neprirodno iskrivljena. On je bio poslednji od starih
stalkera, jedan od onih koji su poeli lov na vanzemaljske predmete
neposredno posle Posete, kada Zona jo nije bila proglaena za Zonu, kada
nije bilo ni Instituta, ni zida, ni policijskih snaga OUN, kada je grad bio
paralizovan uasom, i kada se sve kikotao nad novom novinarskom
patkom. Redrik je tada imao deset godina, a Barbrid je jo bio jak i vet
mukarac - voleo je da popije neku aicu na tui raun, da se potue, da
stisne u uglu neopreznu devojku. Njegova sopstvena deca nisu ga tada
uopte interesovala, a ubre je bio jo i tada, jer je, napivi se, tukao svoju
enu s nekim odvratnim uivanjem, buno, da svi vide... Tako ju je jednom
pretukao do smrti...
Redrik je okrenuo landrover i, ne obraajui panju na semafor,
trubei na retke prolaznike, sekui krivine, pojurio pravo kui.
Zaustavio je kola ispred garae, a kada je izaao iz kola, ugledao je
domara, koji je iao k njemu od skvera. Kao i uvek, domar je bio ljut,
njegovo izborano lice sa nateklim oima izraavalo je odvratnost, kao da se
nije po zemlji kretao, ve po stajskom ubrivu...
- Dobro jutro - rekao mu je Redrik utivo.
Domar je, zaustavivi se na dva koraka od njega, pokazao srednjim
prstom desne ruke negde preko ramena.
- Je li ono tamo vae delo? - upitao je nerzaumljivo. Bilo je
oigledno da su to bile njegove prve rei od jueranjeg dana.
- O emu vi to?
- Ljuljaku onu... Jeste li je vi postavili?
- Jesam.
- A zato?
Redrik je, ne odgovarajui nita, priao vratima garae i poeo da ih
otkljuava. Domar je krenuo za njim i zaustavio mu se iza lea.
- Pitam vas, zato ste postavili onu ljuljaku tamo? Ko vas je za to
molio?
- Cerka me je molila - odgovorio je Redrik to je mogao smirenije.
Otvorio je konano vrata.
- Ne pitam vas za erku! - Domar je povisio glas.- O vaoj erki
emo jo da razgovaramo. Pitam ja vas, ko vam je to dozvolio? Ko vam je
dozvolio da na skveru radite ta hoete?
Redrik se okrenuo prema njemu i neko vreme je stajao, netremice
posmatrajui bledo elo, sa ilama koje su iskoile. Domar se povukao
jedan korak unazad i progovrio neto smirenije:
- I balkon ne farbate, koliko sam vas puta...
- Uzalud se muite - rekao je Redrik. - Svejedno se neu odseliti
odavde.
Vratio se u kola i ukljuio motor. Stavivi ruke na upravlja,
krajikom oka je zapazio kako su mu pobledeli prsti. I tada je pomolio
glavu iz kola i, vie se ne uzdravajui, rekao:
- Ali, ako ipak budem prinuen da se preselim, onda se, gade jedan,
bogu pomoli.
Uterao je kola u garau, upalio svetio i zatvorio vrata. Posle je
izvukao iz lanog rezerovara za benzin vreu s robom, sredio kola, ubacio
vreu u staru pletenu korpu, odozgo stavio jo uvek vlane ribarske mree,
sa prilepljenom travom i liem, a preko svega toga je izruio ribe, koje je
Barbrid jue kupio u nekoj periferijskoj ribarnici. Posle je jo jednom
obiao kola sa svih strana, razgledajui ih, jednostavno po navici. Za desni
zadnji toak prilepio se opuak. Redrik ga je paljivo skinuo - cigareta je
bila vedska. Malo se zamislio i strpao opuak u kutiju od ibica. U njoj su
ve bila tri opuka.
Na stepenitu nikoga nije sreo. Zaustavio se ispred svojih vrata, no
ona su se otvorila pre nego to je uspeo da izvue klju. Uao je postrance,
drei teku korpu pod mikom, i naao se u poznatoj toplini i poznatim
mirisima svoga doma, a Guta je, zagrlivi ga oko vrata, priljubila lice uz
njegove grudi. ak je i kroz kombinezon i toplu koulju osetio kako joj
ubrzano lupa srce. Nije joj smetao - strpljivo je stajao i ekao da se smiri,
iako je upravo u tom trenutku osetio koliko je snage izgubio i koliko se
izmuio.
- No, dobro... - progovorila je ona na kraju dubokim, promuklim
glasom, pustila ga, i upalila svetio u predsoblju i, ne okreui se, otila u
kuhinju. - Odmah u ti skuvati kafu...
- rekla je ve odande.
- Ribu sam dovukao - rekao je namerno bodrim glasom. - Ispri je,
i to svu, gladan sam kao vuk!
Vratila se, krijui lice u rasputenoj kosi; stavio je korpu na pod i
pomogao joj da izvue mreu sa ribom. Zajedno su odneli sve to u kuhinju
i izruili ribu u sudoperu.
- Idi, umij se - rekla mu je. - Dok se umije, sve e biti spremno.
- Kako je Marika? upitao je Redrik sedajui i skidajui izme.
- Torokala je cele veeri - odgovorila je Guta. -Jedva sam je strpala
u krevet. Stalno je pitala: gde je tata, gde je tata? Daj joj odmah tatu na
tanjiru...
Kretala se veto i neujno po kuhinji -jaka, lepo graena
- i ve je poinjala da vri voda u loncu na plotni, i letela je krljut
ispod noa, i cvrao je buter na najveem tiganju, i divno je poela da
mirie tek skuvana kafa.
Redrik je ustao, vratio se bosonog u predsoblje, uzeo korpu i odneo
je u ostavu. Potom je bacio pogled u spavau sobu. Martika je mirno
spavala, ebe je skliznulo na pod, spavaica se zadigla, i cela je bila kao na
dlanu - mala zver koja sope. Redrik nije mogao da se uzdri i pomilovao
je po leima prekrivenim zlatastim maljama, i po hiljaditi put se zaudio
kako su te malje svilaste i dugake. Zaeleo je da uzme Martiku u naruje,
ali se bojao da je ne probudi, a bio je i prljav kao avo, sav ispunjen
Zonom i smru. Vratio se u kuhinju, ponovo seo za sto i rekao:
- Sipaj mi solju kafe. Posle u da se okupam.
Na stolu se nalazio sveanj veernje pote: Harmontske novine,
asopis Atleta, Plejboj - itava hrpa asopisa i debeli, u sivim
koricama. Referati Meunarodnog instituta vanzemaljskih kultura,
sveska 56. Redrik je uzeo od Gute solju kafe i privukao Referate.
Krivulje, nekakvi znaci, crtei... na fotografijama - poznati predmeti
snimljeni iz neobinih uglova. Objavljen je posmrtno jo jedan Kirilov
lanak. O jednom nepoznatom svojstvu magnetnih zamki tipa 77-b.
Prezime Panov je bilo uokvireno debelim crnim ramom, a ispod njega je
sitnim slovima bila odtampano: Doktor Kiril A. Panov, SSSR, tragino
poginuo prilikom obavljanja eksperimenta aprila 19... godine. Redrik je
odgurnuo asopis, opekao se kafom i upitao:
- Da li je ko navraao?
- Gutalin je dolazio - rekla je Guta posle krae pauze. Stajala je kraj
poreta i posmatrala ga. - Bio je pijan kao tresak i izbacila sam ga napolje.
- A Martika?
- Nije htela, razume se, da ga pusti da ode. Samo to nije zaplakala.
Alija sam joj rekla da se ika Gutalin loe osea. A ona mi je odgovorila:
Ponovo se Gutalin naljoskao!
Redrik se osmehnuo i otpio jo jedan gutljaj. Posle je upitao:
- A susedi?
I ponovo je Guta saekala pre nego to e odgovoriti:
- Kao i uvek - rekla je na kraju.
- Dobro, onda i ne priaj.
- Ah, - rekla je, odmahnuvi rukom. - Noas lupa na vrata ona ena
odozdo. Oi joj ovakve, pena leti na sve strane. ta to u sred noi
testeriemo u kupatilu!...
- Kuga! - rekao je Redrik kroz zube. - Sluaj, a kako bi bilo da ipak
odemo odavde? Kupiemo negde kuu na periferiji, gde niko ne ivi,
nekakvu naputenu vilu...
- A Marika?
- Gospode, - rekao je Redrik - zar ti i ja neemo uiniti sve to
moemo samo da bi joj bilo dobro?
Guta je odmahnula glavom.
- Ona voli decu. I ona vole nju. Ona nisu kriva to je...
- Da - progovorio je Redrik. - Ona, razume se, nisu kriva.
- Zato uopte priamo o tome! - rekla je Guta. - Neko je
telefonirao. Nije rekao ko je. Rekla sam da si otiao u ribolov.
Redrik je ostavio olju na sto i ustao.
- Dobro - rekao je. - Ipak idem da se okupam. Imam jo mnogo
posla.
Zakljuao se u kupatilu, bacio odelo u mainu za pranje vea, a
bokser, rafove koji su mu preostali, cigarete i ostale sitnice stavio na
policu. Dugo se okretao pod vrelom vodom, dahui, trljajui telo
rukavicom od grubog sunera, sve dok mu se koa nije zacrvenela. Potom
je iskljuio tu, seo na ivicu kade i zpalio cigaretu. Voda je u cevima
huala, Guta je u kuhinji zveckala posuem. Poela je da mirie prena
riba, a Guta je zakucala na vrata i dodala mu ist ve:
- Pouri! - rekla je. - Riba e se ohladiti.
Ona se ve bila sasvim smirila i ponovo je poela da komanduje.
Smekajui se, Redrik se obukao, navukao majicu i gae, i tako obuen
otiao u kuhinju.
- No, sada mogu neto i da pojedem - rekao je sedajui.
- Jesi li strpao ve u mainu? - upitala ga je Guta.
- Aha - odgovorio je punim ustima. - Odlina riba!
- Jesi li ga prelio vodom?
- Nisam... Izvinite, ser, to se vie nikada nee ponoviti, ser... Ma
okani se toga, ima vremena, sedi! - uhvatio je za ruku i pokuao da je
dovue sebi na kolena, ali ona je uspela da mu se izvue i sedne za sto
preko puta njega.
- Zanemaruje mua - rekao je Redrik, ponovo napunivi usta. -
Gadi ga se, znai.
- Ma kakav si ti sad mu - rekla je Guta. - prazna i pusta vrea, a ne
mu. Prvo te treba napuniti.
- A ta ako nije prazna? - rekao je Redrik. - Deavaju se na ovom
svetu i uda!
- Neto nisam jo od tebe doivela takvo udo. Hoe li neto da
popije?
Redrik je neodluno poeo da se poigrava viljukom.
- Ne, neu - rekao je na kraju, bacio pogled na sat i ustao. - Idem.
Pripremi mi sveano odelo. Klasa ,,A. Koulja, kravata...
Sa uivanjem ljapkajui istim bosim nogama po hladnom podu,
otiao je u ostavu i zakljuao se. Posle je uzeo gumenu kecelju, navukao na
ruke dugake do lakata gumene rukavice i poeo da istovaruje na sto
sadrinu vree. Dve upljine. Kutija sa iodama. Devet baterija. Tri
grivne. I nekakav obru - neto nalik na grivnu, ali od belog metala, lak i
veeg prenika od grivne zajedno tridesetak milimetara. esnaest komada
crnih kapi u polietilenskoj vrei. Dva odlino ouvana sunera
veliine pesnice. Tri svrabea. Konzerva gazirane gline. U vrei se jo
nalazio teak porcelanski termos, paljivo umotan u staklenu vunu, ali
njega Redrik nije ni dotakao. Izvukao je cigaretu i zapalio, razgledajui
stvari koje su se nalazile na stolu.
Posle je otvorio fioku, izvukao iz nje list papira, olovku i
raunaljku. Stegavi cigaretu usnama i kiljei oima od dima, ispisivao je
cifru za cifrom, postrojivi ih sve u tri niza, a posle je sabrao prva dva
stupca. Sume su bile vredne panje. Ugasio je opuak u pepeljari, oprezno
otvorio kutiju i prosuo iode na hartiju. Pri svetlosti elektrine sijalice
iode su se plaviasto presijavale i samo su pokatkad svetlucale istim
spektralnim bojama - utom, crvenom, zelenom. Uzeo je jednu iodu i
oprezno, da se ne bi ubo, stegao je izmeu palca i kaiprsta. Onda je ugasio
svetio i malo saekao, navikavajui oi na pomrinu. Ali ioda je
utala. Odloio je u stranu, napipao drugu i takoe stegao meu prstima.
Pritisnuo je jo jae, rizikujui da se ubode, i ioda je progovorila: slabi
crvenkasti jezici zatreperili su po njoj i najednom se pretvorila u zelene.
Nekoliko sekundi Redrik se divio toj udnoj igri svetlosti, koja, kako je
saznao iz Referata, treba da oznaava moda neto veoma vano, a
potom je stavio iodu na drugu stranu i uzeo sledeu...
Bilo je ukupno sedamdeset i tri iode, od njih je govorilo
dvanaest, dok su ostale - utale. U stvari, i one bi trebalo da govore, ali
su za to prsti bili nedovoljni, za to je bila potrebna specijalna aparatura
veliine stola. Redrik je ponovo upalio svetio i ve ispisanim ciframa
dodao jo dve. Tek posle toga se odluio.
Zavukao je obe ruke u vreu i, prestavi da die, izvukao i stavio na
sto meki zaveljaj. Neko vreme ga je posmatrao, zamiljeno ekajui
bradu nadlanicom. Posle je ipak uzeo olovku, poeo da je okree meu
nespretnim gumenim prstima i ponovo ostavio. Izvukao je jo jednu
cigaretu i, ne odvajajui pogled od zaveljaja, celu je popuio.
- Do vrata! - rekao je naglas, odlunim pokretom dograbio zaveljaj
i strpao ga nazad u vreu. - Taka. Dosta je.
Brzo je sasuo iode u kutiju i ustao. Vreme je bilo da krene.
Dakako, mogao bi bar pola sata da odspava, glava bi mu onda sigurno bila
bistrija, ali, s druge strane, bilo je mnogo korisnije da namesto stigne ranije
i osmotri situaciju. Brzo je smakao rukavice, okaio kecelju na vealicu i,
ne gasei svetio, izaao iz ostave.
Odelo se ve nalazilo na krevetu i Redrik je poeo da se oblai.
Zavezao je kravatu pred ogledalom, i u tom trenutku se iza njegovih lea
zaulo soptanje, pod je poeo da kripue i on je morao da se namrti da se
ne bi zasmejao.
- Uuu! - povikao je najednom kraj njega tanak glasi i neko ga je
uhvatio za nogu.
- Ah! - povikao je Redrik, padajui u nesvest na krevet.
Masrtika se, kikoui se i vritei, odmah uzverala na njega.
Gazila gaje, vukla za kosu i zasipala itavim potokom vanih podataka.
Sused Bili je lutki otrgao nogu. Na treem spratu imaju mae, belo i sa
crvenim oima - sigurno nije slualo mamu i ilo je u Zonu. Za veeru su
imali griz sa demom, ika Gutalin se ponovo napio i bio bolestan, ak je i
plakao. Zato ribe ne tonu, kada su u vodi? Zato mama noas nije
spavala?... Zato ovek ima pet prstiju, dve ruke, i samo jedan nos? Redrik
je oprezno grlio neno, toplo bie, koje je puzilo po njemu, razgledao
ogromne, potpuno tamne oi bez beonjaa, prislanjao obraz uz
debeljukasti obrai obrastao zlatastim maljama i ponavljao:
- Martika... Ah, ti, Martika... Lutka si ti moja prava...
Nad uhom je zatim resko poeo da treti telefon. Pruio je ruku i
digao slualicu:
- Halo.
Slualica je utala.
- Halo! - ponovio je Redrik. - Halo!
Niko nita nije odgovorio. Potom je neto kljucnulo i zauli su se
kratki zvuci prekinute veze. Redrik je ustao, spustio Martiku na pod i, ne
sluajui je vie, navukao pantalone i sako. Martika je priala kao
navijena, ali on se samo rasejano smekao tako da mu je na kraju bilo
reeno da je tata sigurno jezik progutao, da ga je zubima pregrizao, i bio je
ostavljen na miru.
Vratio se u ostavu, strpao u tanu ono to je lealo na stolu, otrao u
kupatilo da uzme bokser, ponovo se vratio u ostavu, uzeo tanu u jednu
ruku, korpu sa vreom u drugu, izaao, paljivo zakljuao vrata ostave i
doviknuo Guti: - Idem!
- Kada e se vratiti? - upitala ga je Guta, izaavi iz kuhinje. Ona
se ve oeljala i doterala, i na sebi nije vie imala lafrok, ve kunu
haljinu, onu koji je najvie voleo, jarko-plavu, sa dubokim dekolteom.
- Telefoniraju ti - rekao je posmatrajui je, a onda joj je priao,
sagao se i poljubio je u dekolte.
- Idi ve jednom - tiho je rekla Guta.
- A ja? A mene? - poela je da toroe Martika, provlaei se
izmeu njih.
Morao je da se sagne jo nie. Guta ga je netremice posmatrala.
- Gluposti - rekao joj je. - Ne brini. Telefonirau ti.
Na odmoritu jednog sprata nie, Redrik je ugledao debelog oveka
u prugastoj piami, koji se muio sa kvakom na ulaznim vratima svog
stana. Iz pomrine stana zaudaralo je na kiselinu. Redrik se zaustavio i
rekao:
- Dobar dan.
Debeli ovek je nepoverljivo pogledao na njega preko ogromnog
ramena i neto progunao.
- Vaa supruga je noas navraala kod nas - rekao je Redrik. -
Navodno, neto smo testerisali u kupatilu. Posredi je nekakav nesporazum.
- A ta se to mene tie! - progunao je ovek u piami.
- Moja ena je jue prala ve - nastavio je Redrik. - Ako smo vas
time uznemirili, izvinite, molim vas.
- Ja nisam nita ni rekao - progunao je ovek u piami. - Izvol'te
samo...
- No
;
drago mi je - rekao je Redrik.
Siao je dole, svratio u garau, stavio korpu sa vreom u ugao,
prebacio preko nje staro sedite iz kola, pregledao sve jo jednom i izaao
na ulicu.
Nije morao daleko da ide - dva bloka do trga, posle kroz park i jo
mu je preostajao jedan blok do Centralnog bulevara. Pred Metropolom,
kao i uvek, bletao je niklom i lakom raznobojni stroj automobila. Lakeji u
ljubiastim livrejama vukli su prema ulazu kofere, nekakvi solidni ljudi,
nalik na strance, razgovarali su u grupicama po dvoje-troje, dimei
cigaretama na mermernom stepenitu. Redrik je odluio da za sada ne ulazi
u hotel. Zaustavio se pod platnenim zaslonom malog kafea na drugoj strani
ulice, zatraio kafu i zapalio cigaretu. Na dva koraka od njega, za stoiem
su sedela tri oficira meunarodne policije u civilu, utke jeli prene virle
na harmontski nain i pili crno pivo iz visokih staklenih krigli. Desetak
koraka dalje, nekakav narednik mranog izgleda trpao je u sebe preni
krompir, stegavi viljuku pesnicom. Plavi lem je leao na podu kraj
njegovih nogu, opasa sa kuburom je visio na naslonu stolice. U kafeu nije
bilo drugih posetilaca. Kelnerica, ena u godinama, stajala je po strani i
povremeno zevala, prikrivajui dlanom naminkana usta. Bilo je dvadeset
minuta do devet.
Redrik je video kako je iz hotela izaao Riard Nunan vaui u
hodu i natiui na glavu mekani eir. On se bodro skotrljao niza stepenice
- mali, demekast, ruiast, sav srean, sreen, svee umiven, uveren da
mu dan nee doneti nikakve neprijatnosti. Mahnuo je nekome rukom,
prebacio mantil preko desnog ramena i priao svom peou. Dikov peo bio
je takoe okrugao, kratak, svee opran, i takoe kao da je bio uveren da ga
ne ekaju nikakve neprijatnosti.
Stavivi dlan preko lica, Redrik je posmatrao kako se Nunan brino
i poslovno smetao na prednjem seditu, kako je neto prebacivao sa
prednjeg na zadnje sedite, kako se naginjao za neim, kako je popravljao
retrovizor. Posle je peo zafrktao plaviastim dimom, zatrubio na nekog
Afrikanca u burnusu i iziao na ulicu. Sudei po svemu, Nunan je krenuo u
Institut, a to je znailo da je morao da obie fontanu i proe pored kafea.
Bilo je kasno da ustane i ode, i zbog toga je Redrik samo prekrio lice
dlanom i zgurio se nad svojom oljom kafe. Ali, to mu nije pomoglo. Peo
mu je zatandrkao nad samim uhom zakripale su konice, i bodri glas
Nunana ga je pozvao.
- Ehej! uharte, Rede!
Opsovavi u sebi, Redrik je digao glavu. Nunan je ve koraao
prema njemu ispruivi ruku. Bukvalno je blistao.
- ta radi ovde tako rano? - upitao je, priavi mu. - Hvala, madam
- dobacio je kelnerici. - Nita ne elim... - I ponovo se obratio Redriku: -
Sto godina te nisam video. Gde si, ta radi? ime se bavi?
- Pa tako... - preko volje je rekao Redrik. - Uglavnom sitnicama...
Posmatrao je kako se Nunan sa svojom uobiajenom briljivou
smeta na stolici preko puta njega, kako svojim punakim ruicama odmire
od sebe au a salveticama na jednu, tacnu od sendvia na drugu stranu, i
sluao kako Nunan prijateljski brblja.
- Dosta loe izgleda - ne spava dovoljno, ta li? Ja sam se u
poslednje vreme prilino namuio s tom novom automatikom, ali da ne
spavam - ne, brate, san je za mene najvaniji, neka ide do vraga i ta
automatika... - Najednom se osvrnuo oko sebe. - Izvini, moda nekog
eka? Da moda ne smetam?...
- Ma ne - preko volje je rekao Redrik. - Jednostavno sam imao
malo vremena i svratio da popijem kafu.
- No, neu dugo da te zadravam - rekao je Dik i pogledao na sat. -
Sluaj, Rede, okani se tih tvojih sitnica i vrati se u Institut. Zna vrlo dobro
da e te tamo odmah primiti. Hoe li ponovo kod jednog Rusa, nedavno je
stigao?
Redrik je odmahnuo glavom.
- Ne - rekao je. - Drugi Kiril se jo nije rodio... Pa i nemam ta da
radim u tom vaem vrajem Institutu. Kod vas je sada sve automatizovano,
u Zonu odlaze roboti, premije, verujem, takoe roboti dobijaju... A sitne
pare laboranta ne bi mi ni za duvan bile dovoljne.
- Nemoj tako, sve bi to moglo da se sredi - pobunio se Nunan.
- A ja ne volim kad za mene drugi sreuju - rekao je Redrik. -
Oduvek sam sve sam sreivao i imam nameru i ubudue.
- Ponosit si postao - rekao je Nunan prekorno.
- Uopte nisam ponosit. Ne volim da prebrojavam novac - u tome je
stvar.
- Pa ta, u pravu si - rekao je Nunan nekako rasejano. Ravnoduno
je pogledao Redrikovu tanu koja je stajala na stolici kraj njega, prevukao
prstom po srebrnoj ploici sa izgraviranim irilinim slovima. - Sve je to u
redu: novac je oveku potreban za to da na njega ne misli... Kiril ti je
poklonio? - upitao je pokazujui glavom tanu.
- Nasledio sam je - rekao je Redrik. - Zato se u poslednje vreme ne
pojavljuje u Boru?
- Da te ispravim - tebe tamo nema - pobunio se Nuna. - Ja tamo
skoro svaki dan ruam, ovde, u Metropolu, za biftek oveku tri koe
oderu... Sluaj, - rekao je najednom - a kako stoji sa novcem?
- Da ti pozajmim? - upitao ga je Redrik.
- Ma ne, suprotno.
- Da mi pozajmi, znai?...
- Imam jedan posao - rekao je Nunan.
- O, gospode! - rekao je Redrik. - Zar i ti takoe?
- A ko to jo? - odmah ga je prekinuo Nunan.
- Pa mnogo vas je takvih... poslodavaca.
Nunan je, kao da ga je tek tada shvatio, poeo da se smeje.
- Ma ne, to nije u vezi sa tvojom osnovnom specijalnou.
- Ve sa kojom?
Nunan je ponovo bacio pogled na sat.
- Evo ta - rekao je ustajui. - Doi danas u Bor na ruak, oko
dva sata. Da porazgovaramo.
- Oko dva ne mogu - rekao je Redrik.
- Onda uvee, oko est. Vai?
- Videu - odgovorio je Redrik i takoe bacio pogled na sat. Bilo je
pet minuta do devet.
Nunan mu je mahnuo rukom i otkotrljao se do svog peoa. Redrik
ga je ispratio pogledom, pozvao kelnericu, zatraio paklicu ,,Laky Strike
cigareta, p,latio i, uzevi tanu, lagano krenuo preko ulice u hotel. Sunce je
ve peklo, ulica je bila ispunjena vlanom toplinom, i Redrik je osetio da
ga peku oi. Zamurio je, zaalivi to nije imao vremena da odspava bar
jedan sat pre ovako vanog posla. I u tom trenutku ga je pritislo...
Tako neto mu se nikada nije desilo van Zone, pa i u samoj Zoni
samo dva ili tri puta. Najednom kao da se naao u nekom potpuno drugom
svetu. Milioni mirisa kao da su se sruili na njega - reskih, sladunjavih,
metalnih, nenih, opasnih, uznemiravajuih, ogromnih kao kue, siunih
kao trunice praine, grubih kao kamenje kojim su poploavane ulice,
prefinjenih i sloenih kao satni mehanizmi. Vazduh je postao tvrd, u njemu
su se iznenada pojavile otre, bruene povrine, uglovi, kao da se prostor
ispunio ogromnim upavim kuglama, piramidama, gigatnskim bodljikavim
kristalima, a kroza sve to on je morao da se pobija kao u snu, kao kroz
mranu starinarnicu, prepunu starog nametaja... To je trajalo nekoliko
trenutaka. Otvorio je oi - i sve je nestalo. To nije bio drugi svet - to mu se
onaj raniji, poznati svet okrenuo drugom, dotle nepoznatom stranom. Ta
strana mu se pokazala samo za tren, i ponovo nestala zauvek, pre nego to
je uspeo bilo ta da shvati...
Nad uhom mu je zapitala pobesnela automobilska sirena. Redrik je
ubrzao korake, potrao i zaustavio se kraj samog zida Metropola. Srce
mu je jako lupalo, spustio je tanu na asfalt, otvorio kutiju cigareta,
zapalio. Duboko je uvlaio dim, odmarajui se kao posle kakve tue, a
deurni policajac se zaustavio kraj njega i upitao ga zabrinuto:
- Da vam pomognem, gospodine?
- Ne - uspeo je da procedi Redrik kroz zube i nakaljao se. -
Zaguljivo je...
- Da vas ispratim?
Redrik se sagao i digao tanu.
- Sve je u redu - rekao je.
- Sve je u najboljem redu, prijatelju. Hvala vam.
Brzim korakom je krenuo prema ulazu u hotel, popeo se uza
stepenice i uao u hol. Ovde je bilo svee, sumrano, buno. Bilo bi
najbolje kada bi posedeo malo u jednoj od ovih ogromnih konih fotelja,
odmorio se, doao sebi, ali je ve i bez toga kasnio. Dozvolio je sebi samo
da popui cigaretu do kraja, razgledajui ispod poluzatvorenih kapaka
ljude, koji su se muvali po holu. Koati je ve bio tu - besno je prelistavao
asopise kraj kioska sa tampom. Redrik je bacio opuak u pepeljaru i uao
u lift.
Nije uspeo ni da zatvori vrata, a pored njega su se ve ugurali -
jedan debeljko, koji je astmatino disao, jedna jako namirisana dama sa
namrgoenim dekom, koji je drao okoladu, i ogromna starica sa loe
obrijanom bradom. Redrika su sabili u ugao. Zatvorio je oi da ne bi
gledao deka, kome je po bradi curila okolada, ali mu je zato lice bilo
svee, bez i jedne jedine malje, i da ne bi gledao njegovu mamicu, iju je
oskudnu bistu ukraavala ogrlica od crnih kapi okovanih u srebro, i da ne
vidi izbuljene sklerotine beonjae debeljka i zastraujue bradavice na
naduvenoj njuci starice. Debeljko je pokuao da zapali cigaretu, ali ga je
starica spreila, i spreavala ga je sve do petog sprata, gde je izjurila iz
lifta, a im je izjurila, debeljko je zapalio cigaretu sa takvim izrazom lica
kao da je upravo uspeo da se izbori za svoja graanska prava i odmah
poeo da kalje i gubi dah, sope i dahe, kao kamila otvarajui usta i
muki udarajui Redrika u bok odignutim laktom...
Redrik je izaao iz lifta na osmom spratu i krenuo po mekom tepihu
du hodnika koji je bio osvetljen prijatnom svetlou nevidljivih sijalica.
Ovde je sve mirisalo na skupi duvan, parike parfeme, svetlucavu prirodnu
kou debelih buelara, skupe damice od pet stotina za no, masivne zlatne
tabakere - na sve one nitavne stvari, na sav taj trule koji se pojavio u
Zoni, koji se napijao, drao, krao, debljao od Zone, i na sve to pijuckao, a
naroito pijuckao na to ta e biti posle, kada se on nadere i do mile volje
nagrabi, a sve to je bilo u Zoni nae se van nje i smesti negde u svetu.
Redrik je bez kucanja otvorio vrata sobe broj osam stotina sedamdeset i
etiri.
Promukli je, sedei na stolu kraj prozora, vraao neto nad cigarom.
Jo uvek je bio u piami, sa mokrom retkom kosom, koja je, uostalom, bila
paljivo oeljana na razdeljak, a nezdravo, naduveno lice bilo mu je
glatko izbrijano.
- Aha - rekao je, ne diui pogled. - Tanost je - utivost kraljeva.
Dobar dan, moj deko!
Upravo je odsekao vrh cigare, uzeo je, obema rukama prineo
brkovima i poeo da je pokree ispred nosa napred-nazad.
- A gde je na stari dobri Barbrid? - upitao je i digao pogled. Oi
su mu bile prozrane, plave, kao u anela.
Redrik je spustio tanu na otoman, seo i izvukao cigarete.
- Barbrid nee doi - rekao je.
- Stari dobri Barbrid - progovorio je Promukli, uzeo cigaru izmeu
dva prsta i oprezno je prineo ustima. - Stari dobri Barbrid je izgubio
ivce...
Netremice je posmatrao Redrika svojim istim, plavim oima.
Vrata su se odkrinula i u sobu se provukao Koati.
- Ko je bio onaj ovek s kojim ste maloas razgovarali?
- upitao je jo sa praga.
- A, dobar dan - pozdravio ga je Redrik, otresajui pepeo pravo na
pod.
Koati je zavukao ruke u depove, pribliio se, iroko koraajui
ogromnim, unutra okrenutim stopalima, i zaustavio se ispred Redrika.
- Sto puta smo vam govorili - poeo je prekorno - da ne
kontaktirate ni sa kim pre sastanka. A ta vi radite?
- Ja se pozdravljam - odgovorio je Redrik. - A vi?
Promukli se nasmejao, a Koati je ljutito progunao:
- Dobar dan, dobar dan... - Prestao je da probada Redrika svojim
prekornim pogledom i sruio se kraj njega na otoman. - Tako se ne radi -
rekao je. - Shvatate li? Ne sme tako da se radi.
- Onda mi zakazujte sastanke tamo gde neu naleteti na svoje
poznanike - rekao je Redrik.
- Deko je u pravu - primetio je Promukli. - To je naa greka... No,
a ko je bio taj ovek?
- To je Riard Nunan - objasnio je Redrik. - On zastupa nekakve
firme koje isporuuju opremu Institutu. ivi ovde, u hotelu.
- Vidi li kako je sve jednostavno? - rekao je Promukli Koatome,
uzeo sa stola ogroman upalja u obliku statue Slobode, sumnjiavo ga
pogledao i vratio na preanje mesto.
- A gde je Barbrid? - upitao je Koati, sada sasvim prijateljski.
- Nastradao je Barbrid - rekao je Redrik.
Promukli i Koati su se samo zgledali.
- Mir neka je prahu njegovome - rekao je Promukli oprezno. - Ili je,
moda, uhapen?
Redrik je neko vreme utao, lagano uvlaei u sebe poslednje
dimove cigarete. Potom je bacio opuak na pod i rekao:
- Ne bojte se, sve je isto. U bolnici je.
- Zaista - isto! - progunao je Koati nervozno, skoio i priao
prozoru. - U kojoj se bolnici nalazi?
- Ne bojte se, - ponovio je Redrik - u onoj koja mu je potrebna.
Dajte da preemo na stvar, spava mi se.
- A u kojoj se ipak bolnici nalazi? - ljutito je upitao Koati.
- Pazite da vam ne kaem - odgovorio je Redrik. Uzeo je tanu. -
No, hoemo li danas da se bavimo poslom ili neemo?
- Hoemo, hoemo, deko - bodro je rekao Promukli.
Skoio je na pod neoekivano lako, brzo primakao Red- riku stoi,
jednim pokretom smakao na tepih itavu hrpu asopisa i novina i seo preko
puta naslonivi na kolena ruiaste, maljave ruke.
- Pokaite! - rekao je.
Redrik je otvorio tanu, izvukao spisak sa cenama i stavio ga na
stoi ispred Promuklog. Promukli ga je pogledao i noktom odmakao u
stranu. Koati je, priavi mu s lea, poeo da razgleda spisak preko
ramena.
- To je raun - rekao je Redrik.
- Vidim - rekao je Promukli. - Pokazujte, pokazujte ve jednom!
- Novac - rekao je Redrik.
- Kakav je to prsten? -sumnjiavo je upitao Koati, pokazujui
prstom na spisak preko ramena Promuklog.
Redrik je utao. Drao je otvorenu tanu na kolenima i, ne trepui,
gledao pravo u plave aneoske oi. Promukli se na kraju osmehnuo.
- I zato li vas samo toliko volim, dragi moj deko? - progunao je.
- A jo priaju da ljubav na prvi pogled ne postoji! - Teatralno je uzdahnuo.
- File, prijatelju stari, kako se ovde kod njih kae? Daj mu argarepe,
ispljuni mu crvendae... i daj mi, na kraju, ibicu! Pa vidi valjda i sam... -
zagresaoje cigarom, koju je jo uvek drao nezapaljenu izmeu dva prsta.
Koati Fil je neto nerazgovetno progunao, dobacio mu kutiju
ibica i otiao u susednu sobu kroz vrata koja su bila zastrvena draperijom.
ulo se kako tamo sa nekim razgovara, ljutito i nerazumljivo, neto o
maki u daku, a Promukli je, raspalivi konano svoju cigaru, jo uvek
posmatrao Redrika netremice sa skamenjenim osmejkom na tankim,
bledim usnama i kao da je pri tome razmiljao o neemu, a Redrik gaje,
stavivi bradu na tanu, takoe gledao pravo u oi i takoe se trudio da ne
trepe, iako su ga kapci pekli kao eravice i oi mu se punile suzama. Posle
se Koati vratio, bacio na sto dva svenja novanica i, namrgodivi se, seo
pored Redrika. Redrik je lenjo pruio ruku da uzme novac, ali ga je
Promukli pokretom ruke zaustavio, smakao sa novanica omotnice i strpao
ih u dep svoje piame.
- Sada moe - rekao je.
Redrik je uzeo novac i, ne brojei ga, poeo da trpa svenjeve u
unutranje depove kaputa. Zatim je poeo da vadi robu. Radio je to
lagano, pruajui mogunost obojici da pregledaju stvari i uporede svaki
predmet ponaosob sa spiskom. U sobi je vladala tiina, samo je Promukli
teko dahtao, iza draperije ulo se slabo zveckanje - kao da neko lupa
kaiicom o ivicu olje...
Kada je Redrik na kraju zatvorio tanu, i kada su brave kljocnule,
Promukli je digao pogled i upitao:
- No, a kako stoje stvari sa najvanijim?
- Nikako odgovorio je Redrik. Poutao je malo i dodao: - Barem
za sada...
- Dopada mi se to za sada - ljubaznim glasom je rekao Promukli.
- A tebi, File?
- Podvaljujete, uharte - rekao je besno Koati Fil. - A zato
podvaljujete, da se upitamo?
- Specijalnost mi je takva: sumnjivi poslovi - odgovorio je Red. -
Teku imamo i ja i vi specijalnost.
- No, dobro - rekao je Promukli. - A gde je foto-aparat?
- Ah, do avola! - progovorio je Redrik. Poeo je da trlja prstima
obraz, oseajui kako poinje da crveni. - Kriv sam - rekao je. - Potpuno
sam zaboravio na njega.
- Tamo? - upitao je Promukli, nainivi neodreeni pokret cigarom.
- Ne seam se... Sigurno tamo... - Redrik je zatvorio oi i zavalio se
na naslon otomana. - Ne. Niega se ne seam.
- teta - rekao je Promukli. - No, jeste li videli tu stvar?
- Ne, nisam - zlovoljno je rekao Redrik. - U tome i jeste problem.
Nismo ni stigli do kampera. Barbrid je upao u studenac i morao sam
odmah da krenem nazad... Budite sigurni, da sam je video, nikada je ne bih
zaboravio...
- Pogledaj, Hju, pogledaj samo ovo! - najednom preplaeno
proaputa Koati. - ta je sad ovo, a?
Sedeo je, napeto ispruivi ispred sebe kaiprst desne ruke. Oko
prsta se okretao onaj beli metalni obru i Koati ga je posmatrao
iskolaivi oi.
- Ne zaustavlja se! - glasno je progovorio Koati, prenosei pogled
okruglih oiju na Promuklog, a posle ponovo na svoj kaiprst.
- ta to znai - ne zaustavlja se? - oprezno je upitao Promukli jedva
se pomerivi.
- Stavio sam ga na prst i samo jednom okrenuo - jednostavno
ovako... i ona se ve itav minut ne zaustavlja!
Koati je najednom skoio i, drei isprueni kaiprst ispred sebe,
potrao i nestao iza draperije. Obru se, srebrnasto svetlucajui, lagano i
ravnomerno okretao pred njim, kao elisa aviona.
- ta ste nam to doneli? - upitao je Promukli.
- avo e ga znati! - rekao je Redrik. - Nisam ni znao... Da sam
znao - zacenio bih vie za njega...
Promukli ga je neko vreme posmatrao, a onda je ustao i nestao iza
draperije na vratima. Tamo su istog asa poeli da bubnjaju glasovi. Redrik
je izvukao cigaretu, zapalio je, digao sa poda nekakav asopis i poeo
rasejano da ga prelistava. asopis je bio pun lepotica, ali mu se zbog
neega odmah zgadio. Bacio je asopis i poeo da trai pogledom po sobi
ta bi mogao da popije. Potom je iz unutranjeg depa izvukao sveanja
novanica i prebrojao ih. Sve je bilo tano, ali da ne bi zaspao, poeo je da
prebrojava i drugi sveanj. Upravo ga je stavljao u dep kada se u sobu
vratio Promukli.
- Imate sree, mome - progovorio je, ponovo sedajui preko puta
Redrika. - Znate li ta je to perpetuum mobile?
- Ne - rekao je Redrik. - To nismo uili.
- Nije ni vano - promrsio je Promukli. Izvukao je jo jedan sveanj
novanica iz depa. - Za svaki naredni primerak tog vaeg prstena
dobiete po dva ovakva svenja. Jeste li zapamtili mome? Po dva svenja.
Ali uz uslov da izuzev nas za te prstene niko nikada nita ne sazna. Jesmo
li se dogovorili?
Redrik je utke strpao sveanj u dep i ustao.
- Idem - rekao je. - Kada i gde sledei put?
Promukli je takoe ustao.
- Telefonirae vam - rekao je. - ekajte poziv svakog petka od
devet do devet i trideset. Prenee vam pozdrave od Fila i Hjua i zakazae
vam sastanak.
Redrik je klimnuo glavom i krenuo ka vratima. Promukli je krenuo
za njim, stavivi mu ruku na rame.
- Hteo bih da shvatite - nastavio je. - Sve je ovo dobro, veoma
drago i tako dalje, a prsten je odista vie nego udesan, ali - nama su pre
svega potrebne dve stvari: fotografije i pun termos. Vratite nam na
fotoaparat, ali sa snimljenim filmom, i na porcelanski termos, ali ne
prazan, ve pun, i vie nikada neete morati da idete u Zonu...
Redrik je, trgavi ramenom, zbacio njegovu ruku, otvorio vrata i
izaao. Koraao je, ne osvrui se, po mekoj stazi hodnika i stalno je
oseao na svom potiljku plaviasti aneoski pogled koji nije treptao. Nije
saekao lift, ve se sa osmog sprata spustio peice.
Izaavi iz Metropola, pozvao je taksi i krenuo u drugi kraj grada.
Sofera nije poznavao, bio je to novajlija, nosat i roavog lica, jedan od onih
koji su hrlili u Harmont poslednjih godina u traganju za doivljajima,
bogatstvom, slavom, nekakvom posebnom religijom - koji su nadirali
ovamo, pa su tako i ostali ovde kao taksi-oferi, kelneri, graevinski
radnici, gorile u restoranima - nezasiti, netalentovani, izmueni nejasnim
eljama, nezadovoljni svim i svaim, razoarani i ubeeni da su ponovo
prevareni. Polovina od njih se posle mesec ili dva vraala svojim kuama,
nosei svoje razoaranje tako rei u sve krajeve sveta; malobrojni su
postajali stalkeri i brzo su ginuli, i ne uspevi da se snau kako treba.
Nekolicini je polo za rukom da stupe u Institut, onim najpametnijim i
pismenima, koji su bili sposobni da rade, ako nita drugo, makar kao
preparatori, a ostali su itave veeri provodili po kafanama, tukli se zbog
neslaganja u stavovima, zbog devojaka, ili jednostavno tek onako, zbog
pia - i potpuno su razbesneli gradsku policiju, komandanturu i
starosedeoce.
Roavi ofer je na itavu milju zaudarao na alkohol, oi su mu bile
crvene, kao u zamoreta, ali je bio strano uzbuen i odmah je poeo da
pria Redriku kako je tog jutra u ulicu u kojoj je stanovao stigao pokojnik
sa groblja. Doao je, znai, u svoju kuu, a kua je ve dugi niz godina
zatarabljena, svi su se iz nje iselili - i udovica njegova, starica, i erka sa
muem i unuci. A on sam je, kako susedi priaju, umro pre trideset godina,
jo pre Posete, a sada - eto ti na: iznenada se vratio. Obilazio je, obilazio
zgradu, grebao, posle je seo kraj ograde i poeo da posmatra. Ljudi su se
okupili - iz celog bloka, a da prie - niko se nije usudio. Posle se neko
setio: obili su vrata na kui, otvorili mu ulaz. I ta mislite? Ustao je i uao,
i jo je i vrata zatvorio za sobom. Morao sam na posao da jurim, ne znam
kako se sve to zavrilo, znam samo da su se spremali da telefoniraju u
Institut - da dou po njega i odvedu ga negde u vraju mater.
- Stop - rekao je Redrik. - Zaustavi ovde.
Poeo je da pretura po depu. Sitnine nije imao, morao je da
promeni novu banknotu. Potom je malo stajao kraj vrata, ekajui da se
taksi udalji. Strvoderova vila bila je odista vie nego raskona: dva sprata,
zastakljena veranda sa stolom za bilijar, lepo ureena batica, staklenik,
bela senica meu jabukama. I oko svega toga - ograda od kovanog gvoa,
ofarbana svetlozelenom masnom bojom. Redrik je nekoliko puta pritisnuo
zvono, kapija se uz laku kripu otvorila, i Redrik je lagano krenuo po
peskom pustoj stazi, kraj koje su se pruali ruinjaci, a na tremu je ve
stajao Suslik - zgrbljen, crno-rumen, i tresao se od elje da uini neto
korisno. Nestrpljivo se okrenuo na bok, spustio niz stepenice jednu nogu,
koja je traila oslonac, poeo da privlai drugu, i pri tom se stalno trzao,
trzao prema Redriku zdravom rukom: sada u, sada...
- Ehej, Rii! - pozvao ga je iz bate enski glas.
Redrik je okrenuo glavu u tom pravcu i ugledao u zelenilu, pored
belog, ipkastog krova senice, pocrnela ramena, jarko crvene usnice, ruku
koja mu je mahala. Klimnuo je glavom Susliku, skrenuo sa staze i kroz
ruinjak, preko meke zelene trave, krenuo ka senici.
Na livadi je bilo prostrto ogromno crveno ebe, a na ebetu je
sedela sa aom u ruci Dina Barbrid u skoro nevidljivom kupaem
kostimu; pored nje je leala knjiica sa arenim koricama, a u senci, pored
buna, nalazilo se vedro sa . ledom, iz koga je virio uski grli flae.
- Zdravo, Rii! - rekla je Dina Barbrid, pozdravljajui ga aom. -
A gde je tatica? Zar je ponovo nastradao?
Redrik joj je priao i, stavivi ruke sa tanom iza lea, zaustavio se,
posmatrajui je odozgo. Da, Strvoder je od nekoga u Zoni izmolio odista
divnu decu. Cela je bila kao od atlasa, raskono jedra, bez i jedne jedine
greke, bez i jedne jedine bore - sto pedeset funti dvadesetogodinje
lakome puti, a uza sve to jo i smaragdne oi, koje su sijale iznutra, i
velika, vlana usta i ravni, beli zubi. Tome je jo trebalo dodati i crnu kosu,
koja se presijavala na suncu, nemarno prebaena preko jednog ramena.
Sunce se tako i kretalo po njoj, prelazei sa ramena na stomak i bedra,
ostavljajui senke izmeu skoro potpuno golih grudi. Stajao je nad njom i
otvoreno je posmatrao, a ona ga je gledala odozdo s osmehom
razumevanja, a potom je prinela au ustima i otpila nekoliko gutljaja.
- Hoe li? - upitala je, oblizujui usne i, saekavi tano onoliko
koliko je bilo potrebno da on shvati dvosmislenost njenih rei, pruila mu
au.
Osvrnuo se oko sebe, potraio pogledom i, naavi u senci lealjku,
seo u nju i ispruio noge.
- Barbrid je u bolnici - rekao je. - Noge e mu odsei.
Smekajui se i dalje posmatrala ga je jednim okom - drugo je bilo
skriveno iza gustog pramena kose koja joj je padala na rame. Samo joj se
osmeh postao nepokretan - smeak na pocrnelom licu. Posle je mahinalno
poela da se poigrava aom, kao da je oslukivala zvezckanje leda o
zidove, i upitala:
- Obe noge?
- Obe. Moda do kolena, a moda i vie.
Ostavila je au i sklonila kosu sa lica. Vie se nije sme- kala.
- teta - progovorila je. - A ti, znai...
Upravo njoj, Dini Barbrid, on bi mogao detaljno da ispria kako se
sve to odigralo. Sigurno bi mogao da joj ispria i to kako se vraao kolima,
drei pripremljen bokser, i kako ga je Barbrid molio - ne za sebe, ve za
decu, za nju i Arija, i kako mu je obeavao Zlatnu kuglu. Ali, on nije
poeo da pria. utke je zavukao ruku u dep, izvukao sveanj novanica i
bacio ga na crveno ebe, do samih Dininih golih nogu. Novanice su se
rasturile kao lepeze od karata. Dina je rasejano uzela nekoliko novanica i
poela da ih posmatra kao da ih prvi put vidi, ali one je nisu interesovale.
- Znai, poslednji honorar - progovorila je.
Redrik se nagao preko ivice lealjke, dotakao vedro i, izvukavi
flau, pogledao etiketu. Po tamnom staklu je klizila voda i Redrik je
odmakao flau u stranu da mu voda ne bi kapala na pantalone. On nije
voleo skup viski, ali je sada mogao da popije i ovo. I ve je hteo da nategne
pravo iz flae, kad ga zaustavie nekakvi nejasni zvuci negodovanja koji su
dopirali odnekud iza lea. Okrenuo se i ugledao kako preko livade, muno
pomiui krive noge, iz sve snage uri Suslik, drei pred sobom obema
rukama visoku au sa prozranom tenou. Od napora mu se znoj slivao
niz crnpurasto lice, oi nalivene krvlju skoro da su mu iskoile iz duplji.
Videvi da ga je Redrik primetio on ponovo oajniki isprui au ispred
sebe i ponovo neto poe da mumla ili cvili, iroko i bez snage otvarajui
bezuba usta.
- ekam, ekam - rekao mu je Redrik i strpao flau nazad u led.
Suslik je na kraju uspeo da doepa do njega, pruio je Redriku au
i sa neodlunom familijarnou potapao ga po ramenu svojom
unakaenom rukom.
- Hvala, Diksone - ozbiljno je rekao Redrik. - To je upravo ono to
mi je nedostajalo. Ti si, kao i uvek, na visini, Diksone.
I dok je Suslik zbunjeno i oduevljeno tresao glavom i grevito se
udarao po bedru, Redrik je sveano digao au, klimnuo mu glavom i
najednom iskapio polovinu ae. Posle je pogledao Dinu.
- Hoe li? - upitao je, pokazujui joj au.
Nije mu nita odgovorila. Savijala je novanice napola, i jo
jednom napola, pa onda jo jednom sve to napola.
- Okani se toga - rekao joj je. - Neete propasti. Tvoj tatica...
Prekinula ga je:
- A ti si ga, znai, vukao - rekla je. Nije ga pitala, ve je odmah
tvrdila. -Vukao si ga, budalina, preko cele Zone, kreten Rii, na svojoj
grbai, tu stoku, balave jedan. Takvu priliku si propustio...
Pogledao je, zaboravivi na au, a ona je ustala, prila mu,
koraajui po razbacanim novanicama i, zaustavila se ispred njega,
oslonivi stegnute pesnice o svoje glatke bokove, odvojivi ga od celog
sveta svojim divnim telom, telom koje je mirisalo na parfeme i sladak znoj.
- Eto, tako on sve vas, idiotie, oko prsta okree... po kostima
vaim, po glavama vaim blesavim... Priekaj, priekaj samo, sa takama
e on po vaim lobanjama da gazi, pokazae vam bratsku ljubav i
milosre! - Sada je ve skoro vikala. - Zlatnu kuglu ti je sigurno obeao,
zar ne? Kartu, zamke, zar ne? Budalino! Kretenu! Po njuci tvojoj vidim
da ti je obeao... Priekaj, dae ti on kartu, primi, Gospode, glupavu duu
rie budale Redrika uharta...
Redrik je tada lagano ustao i, zamahnuvi, prilepio joj amarinu, i
ona je uutala na pola rei, spustila se, kao poseena, na travu, i zabila lice
meu dlanove...
- Budala... ria... - nerazumljivo je mrmljala. - Takvu si ansu
propustio... takvu ansu...
Redrik je, posmatrajui je odozgo, iskapio sadrinu ae i, ne
okreui se, pruio je Susliku. Ovde nije imalo o emu vie da se govori.
Odista, dobru je decu Strvoder izmolio u Zoni! Decu koja ga vole i
potuju!
Izaao je na ulicu, uhvatio taksi i rekao oferu da ga vozi u Bor.
Trebalo je zavriti sve ove poslove, uasno mu se spavalo, pred oima mu
se sve mutilo, i on je zaspao, naslonivi se telom na tanu, i probudio se tek
kada ga je ofer protresao za rame.
- Stigli smo, mister...
- Gde smo to? - progovorio je, osvrui se sanjivo oko sebe. - Pa
rekao sam ti da me vozi u banku...
- Ne, mister, - iskezio se ofer - naredili ste da vas vozim u
Bor. Stigli smo.
- Dobro - progunao je Redrik. - Sanjao sam neto...
Platio je i izaao, jedva pomiui otekle noge. Asfalt se ve bio
usijao pod suncem, bilo je uasno vrue. Redrik je osetio da je skroz
mokar, i u ustima mu je bilo odvratno, oi su mu suzile. Pre nego to e da
ue, osvrnuo se oko sebe. Ulica pred Borem je, kao i uvek u ovo doba
dana, bila pusta. Kafane preko puta jo nisu poele da rade, pa i sam
Bor je u stvari bio zatvoren, ali je Ernest ve bio na svome mestu -
brisao je ae, natmureno gledajui iza anka na nekakva tri tipa, koja su
lokala za stoiem u uglu. Sa ostalih stoia jo nisu bile skinute prevrnute
stolice, a nepoznati Crnac se muvao i muio sa sanducima piva iza
Ernijevih lea. Redrik je priao anku, stavio na njega tanu i pozdravio se.
Ernest je progunao neto to nije ba mnogo liilo na pozdrav.
- Piva mi daj - rekao je Redrik i grozniavo zevnuo.
Ernest je lupio praznom kriglom i ank, izvukao iz friidera flau,
otvorio je i nadneo nad kriglu. Redrik je, zaklonivi usta dlanom, poeo da
posmatra njegovu ruku. Ruka je drhtala. Grli flae je nekoliko puta
zveknuo o ivicu krigle. Redrik je pogledao Ernesta u lice. Teki Ernestovi
kapci bili su sputeni, mala usta iskrivljena, debeli obrazi oputeni. Crnac
je brisao sunerom pod ispod samih Redrkovih nogu, tipovi u uglu su
hazardno i besno diskutovali o trkama, a crnac koji je vukao sanduke lupio
je Ernesta zadnjicom tako da se ovaj pomerio sa mesta. Crnac je poeo da
mrmlja izvinjenja, Ernest je priguenim glasom upitao Redrika:
- Jesi li doneo?
- A ta to? - Redrik se osvrnuo preko ramena.
Jedan od tipova se lenjo digao od stoia, krenuo prema izlazu i
zaustavio se u vratima palei cigaretu.
- Hajde da porazgovaramo - rekao je Ernest.
Crnac sa sunerom u ruci je sada takoe stajao izmeu
Redrika i vrata. Ogroman crnac, kao Gutalin, samo dva puta irih
ramena.
- Hajdemo - rekao je Redrik i uzeo tanu. Vie mu se nije spavalo.
Proao je iza anka i provukao se pored crnca koji se borio sa
sanducima piva. Crnac je oigledno bio prignjeio prst - lizao je nokat,
ispod oka posmatrajui Redrika. Bio je takoe veoma krupan crnac, sa
prelomljenim nosom i prignjeenim uima. Ernest je otiao u zadnju
prostoriju i Redrik je krenuo za njim zato to su sada ve sva tri tipa stajala
kraj izlaza, a crnac sa sunerom se naao pred kulicama koje su vodile u
magacin.
U zadnjoj prostoriji se Ernest povukao u stranu i, zgrbivi se, seo na
stolicu kraj prozora, a od stola je ustao kapetan Kvoterblad, ut i natuten,
a odnekud s leve strane pojavio se ogroman vojnik OUN sa lemom
natuenim na oi, brzo je dograbio Redrika za bokove i preao ogromnim
dlanovima po njegovim depovima. Kraj desnog depa se zadrao, izvukao
iz njega bokser i lako gurnuo Redrika ka kapetanu. Redrik je priao stolu i
stavio ispred kapetana Kvoterblada svoju tanu.
- ta sve ovo treba da znai, fukaro? - upitao je Ernesta.
Ernest je umorno digao i spustio obrve i slegao jednim ramenom.
Sve je bilo jasno. U vratima su ve stajala, smekajui se, oba crnca - i
vrata vie nije bilo - a prozor je bio zatvoren i sa spoljne strane prekriven
reetkama.
Kapetan Kvoterblad je, gadljivo krivei lice, poeo obema rukama
da pretura po tani, izvlaei na sto: upljine male - dva komada;
baterije - devet komada; crne kapi raznih veliina - esnaest komada u
polietilenskoj vreici; sunere odlino ouvane - dva komada; gazirane
gline - jednu teglu...
- ta imate po depovima? - tiho je progovorio kapetan Kvoterblad.
- Stavite sve na sto...
- Gadovi! - rekao je Redrik. - Stenice...
Zavukao je ruku u unutranji dep i bacio na sto sveanj novanica.
Banknote su poletele na sve strane.
- Oho-ho! - progovorio je kapetan Kvoterblad.
- Irna li jo?
- abe smrdljive! - zaurlao je Redrik, izvukao iz depa drugi
sveanj i bacio ga sebi pod noge. - Naderite se! Zadavite se!
- Veoma interesantno - rekao je kapetan Kvoterblad mirno. - A sada
lepo sve to skupi.
- Dae Bog! - odgovorio je Redrik, stavljajui ruke na lea. - Tvoji
momci e ve pokupiti. Sam e pokupiti!
- Podigni novac sa poda, stalkeru - ne diui glas rekao je kapetan
Kvoterblad, opirui se pesnicama o sto i sav se usmerivi napred.
Nekoliko sekundi su se posmatrali oi u oi, a onda je Redrik,
mrmljajui psovke, klekao i preko volje poeo da skuplja novac. Crnci iza
njegovih lea su poeli da se smejulje, da frku, a ounovac je poeo
zlurado sa se smeje.
- Ne frki! - dobacio mu je Redrik. - Zube e izgubiti!
Ve je puzao na kolenima, skupljajui papirie jedan po jedan,
pribliavajui se sve blie i blie tamnom bakarnom prstenu koji je leao
uglavljen u parketu, okreui se pri tome tako da zauzme to povoljniji
poloaj; stalno je uzvikivao i uzvikivao odvratne psovke, sve kojih je
mogao da se seti, i one koje je uz put izmiljao, a kada je nastupio trenutak,
zautao je, napeo se, dograbio prsten, iz sve snage ga cimnuo gore, i
poklopac podruma jo nije ni uspeo da lupi o pod, a Redrik je ve leteo
kroz otvor glavom nadole, ispruivi obe ruke, u vlanu hladnou vinskog
podruma.
Pao je na ruke, prevrnuo se preko glave, skoio i, sagavi se,
pojurio, nita ne videi, oslanjajui se na svoje seanje i sreu, i uzani
prolaz izmeu gomila sanduka, ruei uz put te gomile i sluajui kako s
treskom padaju i zakruju prolaz iza njega; okliznuvi se, ustrao je uz
nevidljive stepenice, celim telom izvalio zarala vrata i naao se u
Ernestovoj garai. Drhtao je i ubrzano, teko disao, pred oima su mu
plovili krvavi svetlaci, srce mu je lupalo u samom grlu, ali se nije zaustavio
ni za tren. Pojurio je u zadnji ugao i, raskrvavivi ruke, rasturio gomilu
ubreta koja je zaklanjala nekoliko polomljenih dasaka na zidu garae.
Brzo je legao na stomak i provukao se kroz rupu, oseajui kako neto
puca na njegovom sakou, i ve je bio u dvoritu, uskom kao bunar, i sedeo
izmeu kanti sa smeem. Skinuo je sako, smakao kravatu i bacio je, brzo
pogledao po sebi, otresao pantalone, ispravio se i, potravi kroz dvorite,
nestao u niskom smrdljivom tunelu koji je vodio u susedno, isto takvo
dvorite. Uz put je poeo da oslukuje, ali nije uo urlanje sirena patrolnih
kola, i potrao je jo bre, plaei decu koja su se tu muvala, jurei ispod
okaenog vea, provlaei se kroz rupe u istrulelim tarabama, trudei se da
se to pre izvue iz ovog rejona, dok kapetanu Kvoterbladu ne poe za
rukom da pozove pojaanje. On je odlino poznavao ovaj rejon. U svim
tim dvoritima, podrumima, naputenim veernicama, skladitima uglja, on
se igrao jo kao dete, ovde je imao poznanike, pa ak i prijatelje, i u nekim
drugim okolnostima ne bi bilo uopte teko da se ovde sakrije i sedi tako
sakriven i itavih nedelju dana ako bi to bilo potrebno, ali nije zbog toga
poinio drsko bekstvo ispred nosa kapetana Kvoterblada, zaradivi time
dvanaest meseci zatvora vie.
Imao je sree. Po Sedmoj ulici se kretala, urlajui i diui prainu,
povorka pripadnika nekakve lige - oko dve stotine ljudi, isto tako u ritama i
neurednih kakav je bio i on, ak su bili i gore obueni od njega, kao da su
se svi upravo maloas provlaili kroz otvore na plotovima, preturali na
sebe kante sa smeem, a uza sve to jo proveli burnu no na skladitu
uglja. Izleteo je iz kapije, uleteo u tu gomilu i dijagonalno, gurajui se,
gazei neije noge, dobijajui po uima i vraajui udarce, probio se na
drugu stranu ulice i ponovo nestao u jednoj kapiji
- upravo u trenutku kada se ispred njega zaulo odvratno zavijanje
patrolnih kola, i kada se povorka zaustavila, skupljajui se kao harmonika.
Ali, on se sada ve nalazi u potpuno drugom rejonu, i kapetan Kvoterblad
nije mogao da zna u kome.
Stigao je do svoje garae od strane skladita radioaparata, i morao
je da saeka izvesno vreme dok su radnici utovarili u kamion ogromne
kartonske kutije sa televizorima. Smestio se u retkom bunju jorgovana
pored zida susedne zgrade, odmorio se malo i popuio cigaretu. Puio je
nervozno, unuvi, oslonivi se leima o betonski zid, povremeno
prinosei ruku obrazu, da bi smirio nervozni lik, i razmiljao, razmiljao,
razmiljao, a kada je kamion sa radnicima, brekui, nestao, poeo je da se
smeje i tiho je rekao: Hvala vam, momci, zaustavili ste budalu...
omoguili ste mi da malo razmislim... Od tog trenutka je poeo da radi
brzo, ali ne i brzopleto, veto, smiljeno, kao da se nalazi u Zoni.
Uvukao se u svoju garau kroz tajni ulaz, neujno sklonio staro
sedite, uvukao ruku u korpu, oprezno izvukao iz vree zaveljaj i strpao
ga pod miicu. Posle je skinuo sa eksera staru, iskrzanu konu jaknu, naao
u uglu zamaeni kaket i obema rukama ga natukao na elo. Kroz
pukotine vrata u polutminu garae prodirale su uske trake suneve
svetlosti, une praine koja je svetlucala, u dvoritu su se veselo i razigrano
igrala deca, i kada se ve spremao da poe, prepoznao je glas svoje erke.
Tada se privukao pukotini i jednim okom posmatrao kako je Marika,
razmahujui sa dva balona, jurila oko nove ljuljake, a tri starice-susetke,
sa vezom na kolenima, sedele su na klupi u blizini i posmatrale je, stegavi
pri tom usne. Izmenjuju svoja prljava miljenja, stare opajdare. A deca -
nita, igraju se sa njom, kao da se nita nije ni desilo, nije im se on uzalud
ulagivao kako je znao i umeo - i tobogan im je napravio, i kuicu za lutke, i
ljuljaku... i tu klupu, na kojoj sada sede ove stare ogovarae, on je takoe
napravio. Dobro - rekao je samo usnama, odvojivi se od pukotine,
poslednji put bacio pogled oko sebe po garai i izaao kroz tajni prolaz...
...Na jugozapadnoj periferiji grada, kraj naputene benzinske
pumpe, koja se nalazila na samom kraju Rudarske ulice, nalazila se
telefonska govornica. Bogzna ko se sada njom sluio
- unaokolo su se nalazile samo naputene kue, a dalje, prema jugu,
prostiralo se ogromno prostranstvo bive gradske deponije. Redrik je seo u
senku govornice na zemlju i zavukao ruku u pukotinu ispod nje. Napipao
je zapraeni masni papir i drak pitolja, koji je bio zavijen u njega;
metalna kutija sa municijom takoe se nalazila na svome mestu, i vreica
sa grivnama i stari buelar sa lanim ispravama bili su tu - skrovite je
bilo u najboljem redu. Tada je skinuo konu jaknu i kaket i zavukao ruku
pod miicu. Jedan minut je tako sedeo, odmeravajui na dlanu porcelanski
termos sa neodoljivom i neumoljivom smru u njemu. I tada je osetio da je
obraz ponovo poeo da mu se trza.
- uharte - promrmljao je
;
ne ujui svoj sopstveni glas. - ta to,
podlae jedan, radi? Stoka si ti
;
oni e sa tom stvaricom sve nas da
poubijaju... - Stegao je prstima obraz koji se trzao, ali to nita nije
pomagalo. - Gadovi! - rekao je radnicima koji su tovarili televizore u
kamion. - Da nisam naleteo na vas... Vratio bih je nazad, strvinu, u Zonu, i
niko nita ne bi nikada ni saznao...
Osvrnuo se oko sebe. Nad ispucalim asfaltom treperio je usijani
vazduh, tuno su izgledali zakucani prozori, po ledini se kovitlala praina.
Bio je potpuno sam...
- Dobro - rekao je odluno. - Svako za sebe, bog za sve. Za na vek
je dosta...
Brzo, da se ne bi ponovo predomislio, strpao je termos u kaket, a
kaket je opet zavio u konu jaknu. Posle je kleknuo i, navalivi se telom,
odigao malo govornicu. Debeli paket se naao na dnu jame, i jo je
preostalo dosta slobodnog prostora. Oprezno je spustio govornicu,
prodrmao je obema rukama i ustao, briui dlanove.
- I - to je sve - rekao je. - Tragova nikakvih nema.
Uvukao se u usijanu i zaguljivu govornicu, ubacio novi u
automat i okrenuo broj.
- Guta, - rekao je - molim te, ne uznemiravaj se. Ponovo sam
nastradao. - uo je kako je grevito uzdagnula i brzo je nastavio da govori.
- Gluposti su sve to, jedno est do osam meseci... i sa sastancima...
Preiveemo ve nekako. A bez novca nee ostati, poslae ti... - utala je.
- Sutra izjutra e te pozvati u komandanturu, tamo emo se videti. Martiku
dovedi svakako.
- Hoe li da pretresaju? - upitala je odsutnim glasom.
- Neka pretresaju. Kua je ista. Ponaaj se kao da se nita nije
desilo. Udala si se za stalkera, sada se ne ali. No, do sutra... I imaj na
umu, nisam ti se javljao telefonom. Ljubim te u nosi...
Brzo je spustio slualicu i nekoliko sekundi stajao, zamurivi,
stegavi zube tako da je poelo da mu odzvanja u uima. Posle je ponovo
ubacio novi u automat i okrenuo drugi broj.
- Sluam vas - zauo je glas Promuklog.
- Goviri uhart - rekao je Redrik. - Sluajte me paljivo i ne
prekidajte me...
- uhart? - sasvim prirodno se zaudio Promukli. - Koji sad pa
uhart?
- Ne prekidajte me, kaem vam! Uhvatili su me, pobegao sam i
sada idem da se predam. Dae mi dve i po ili tri godine. ena ostaje bez
novca. Obezbedite je. Da ima sve to joj bude potrebno, jeste li me
razumeli? Da li ste me razumeli, pitam vas?
- Nastavite - rekao je Promukli.
- U blizini mesta gde smo se prvi put sreli nalazi se telefonska
govornica. Jedina je, neete pogreiti. Pod njom se nalazi porcelan. Ako
hoete... uzmite, ako neete... nemojte, ali dami ena ima sve ta joj je
potrebno. Vi i ja emo jo raditi i raditi. A ako se vratim i saznam da ste
me izigrali... Savetujem vam da ne igrate prljavu igru. Jasno?
- Shvatio sam - rekao je Promukli. - Hvala. -A onda je, nainivi
malu pauzu, upitao: - Da vam naemo advokata?
- Ne - rekao je Redrik. - Sav novac, do poslednje pare... eni.
Pozdrav.
Spustio je slualicu, osvrnuo se oko sebe, zabio ruke u depove i
lagano krenuo Rudarskom ulicom izmeu pustih, zatarabljenih kua.
3
RIARD H. NUNAN, 51 GODINA, PREDSTAVNIK DOSTAVLJACA
ELEKTRONSKE OPREME ZA HARMONTSKI OGRANAK MIVC.

Riard H. Nunan je sedeo za stolom u svom kabinetu i crtao
avolie na ogromnom bloku za slubene beleke. Pri tom se smekao sa
razumevanjem, klimao elavom glavom i
- nije sluao posetioca. Jednostavno je ekao telefonski poziv, a
posetilac, doktor Pilman, lenjo mu je prigovarao. Ili je uobraavao da to
radi. Ili je hteo da natera samoga sebe da to radi.
- Sve emo to uzeti u obzir - rekao je na kraju Nunan, nacrtavi i
desetog avolia, da bi brojka bila zaokruena, i zalupivi blok. - Odista,
to je prava svinjarija...
Valentin je pruio tanku ruku i paljivo otresao pepeo u pepeljaru.
- A ta ete to uzeti u obzir? - utivo je upitao.
- Sve to ste rekli - veselo je odgovorio Nunan, zavalivi se u
fotelju. - Do poslednjeg slovca.
- A ta sam to rekao?
- To nije bitno - odgovorio je Nunan. - Ma ta da ste rekli, sve e
biti uzeto u obzir.
Valentin (doktor Valentin Pilman, laureat Nobelove nagrade i tako
dalje_ sedeo je pred njim u dubokoj fotelji, mali, doteran, uredan, u jakni
od jelenske koe - nijedne mrlje, ni jednog jedinog nabora na ispeglanim
pantalonama; bletavo bela koulja, stroga, jednobojna kravata, cipele koje
su se caklile, na tankim usnicama - ironian osmeh, ogromne, crne naoari
koje kriju oi
;
nad irokim visokim elom - crna, kratko podiana kosa.
- Po mome miljenju, badava vam daju vau ogromnu platu - rekao
je. - Pa ni to jo nije sve - po mome miljenju, vi ste uza sve to jo i
saboter, Dik.
- Ps-s-s-t! - rekao je Nunan apatom. - Ne tako glasno!
- Odista - nastavio je Valentin. - Odavno vas ve posmatram: po
mome miljenju, vi uopte nita i ne radite...
- Samo jedan trenutak! -prekinuo ga je Nunan i poeo da mae
svojim debelim prstom. - Kako to ne radim? Zar je i jedna jedina
reklamacija ostala neusliena?
- Ne znam - rekao je Valentin i ponovo otresao pepeo.
- Stie dobra oprema. Stie i loa oprema. Dobra stie ee nego
loa, a kakve vi veze sa svim tim imate - to odista ne znam.
- Kada ne bi bilo mene, - pobuni se Nunan - dobra bi stizala mnogo
rede. Osim toga, vi, naunici, stalno unitavate dobru opremu, a posle
dolazite sa reklamacijama, i ko vas onda pokriva? Evo, na primer...
Poeo je da zvoni telefon i Nunan je, tog istog asa zaboravivi na
Valentina, dograbio slualicu.
- Mister Nunan? - Upitala je sekretarica. - Ponovo vas trai
gospodin Lemhen.
- Dajte mi vezu.
Valentin je ustao, spustio ugaeni opuak u pepeljaru, umesto
pozdrava mahnuo sa dva prsta kraj slepoonice i izaao
- mali, ispravljen, skladno graen.
- Mister Nunan? - zauo je Nunan u slualici poznati, miran glas.
- Sluam vas.
- Nije bilo nimalo lako pronai vas na vaem radnom mestu, mister
Nunan.
- Stigla je nova partija...
- Da, to ve znam. Mister Nunan, doputovao sam ovamo na kratko.
Trebalo bi da porazgovaramo o nekim pitanjima u etiri oka. Pri tome
mislim na poslednje ugovore sa Micubii densi. Pravna strana ugovora.
- Stojim vam na usluzi.
- Onda, ako nemate nita protiv, kroz trideset minuta u kancelariji
naeg odeljenja. Da li vam to odgovara?
- U potpunosti. Kroz trideset minuta.
Riard Nunan je spustio slualicu, ustao i, trljajui debeljukaste
ruke, poeo da se etka po kabinetu. ak je poeo i da pevui nekakav
moderan lager, ali je odmah pogreio i dobroudno se nasmejao samome
sebi. Zatim je uzeo eir, prebacio mantil preko ruke i uao u sobu
sekretarice.
- Devojice, - rekao je sekretarici -jurim kod klijenata. Preuzmite
komandu nad garnizonom u mojoj odsutnosti, uvajte, kako se to kae,
utvrenje, a ja u vam doneti okoladu.
Sekretarica se pretvorila u osmeh. Nunan joj je poslao poljubac
kroz vazduz i pojurio hodnicima Instituta. Nekoliko puta su razni ljudi
pokuavali da ga uhvate za peeve kaputa - on se izvlaio, alio, molio ih
da uvaju pozicije i bez njega, da uvaju jetru, da se ne napinju, i na kraju
ga niko nije ulovio, i on je izleteo iz zgrade, izvebanim pokretom
mahnuvi propusnicom ispred nosa deurnog narednika.
Na grad su se bili nadneli niski oblaci, bila je uasna zapara, prve
neodlune kapi kie razilazile su se kao crne zvezdice i nestajale na asfaltu.
Prebacivi mantil preko glave i ramena, Nunan je potrao pored niza kola
ka svome peou, uleteo u njega i, smakavi sa glave mantil, bacio ga na
sedite. Iz bonog depa sakoa izvukao je okruglu ploicu stakla, ubacio
je u akumulatorsko gnezdo i pritisnuo palcem, sve dok nije zauo poznato
kljockanje. Zatim se to je mogao udobnije smestio za upravljaem i
pritisnuo pedalu. Peo je neujno izleteo na sredinu ulice i pojurio ka
izlazu iz Zone.
Pljusak je otpoeo iznenada, kao da se negde na nebu provalilo dno
ogromnog vedra punog vode. Kolovoz je postao klizav, kola su poela da
se zanose na krivinama. Nunan je ukljuio brisae i smanjio brzinu. No,
raport je znai stigao, mislio je. Sada e da nas hvale. Pa ta, ja sam u
principu - za to. Volim kada me hvale. Naroito kada me hvali gospodin
Lemhen lino. udno je to: zato nam se dopada kada nas hvale? Novca od
toga vie neu imati. Slavu? Nikakvu ja slavu ne mogu da steknem?
Proslavio se: sada za njega znaju tri oveka. No, recimo, etvorica, ako
uraunamo tu i Bejlisa.
Zanimljivo je bie ovek!... Odista, mi volimo pohvalu kao takvu!
Otprilike isto onako kao to deca vole sladoled. I. to je veoma glupo. Kako
onda uopte mogu da porastem u sopstvenim oima? Zar ne poznajem
dovoljno samoga sebe? Starog, debelog Riarda H. Nunana? A, uzgred
budi reeno, ta li znai ono ,,H? Eto ti sad! Nemam koga ni da
priupitam... Neu valjda da pitam gospodina Lemhena... Aha, setio sam se!
Herbert! Riar Herbert Nunan. Ala lije!
Skrenuo je na Centralni bulevar i najednom pomislio: ala je izrastao
ovaj gradi za poslednjih nekoliko godina! Kakvi su samo oblakoderi
nikli... Eno, tamo jo jedan diu. ta li e to ovde da bude? Aha, meseev
kompleks - najbolji dez-orkestri na svetu, i varijete, i ostalo - sve za na
slavni garnizon i za nae hrabre turiste, naroito za one u poodmaklim
godinama, i za blagorodne vitezove nauke... A periferije opustee.
Da, odista me zanima, ime li e se sve ovo zavriti? Uzgred budi
reeno, pre deset godina sam potpuno tano znao ime sve ovo mora da se
zavri. Nesavladivi kordoni, pojas sigurnosti irok pedesetak kilometara.
Naunici i vojnici, i niko vie. Straan prit na planeti je izolovan jednom
zasvagda... I kao da su i svi ostali isto tako mislili, ne samo ja. Kakvi su se
samo govori drali, kakvi su se zakonski projekti pripremali! A sada ovek
ne moe ni da se seti kako se ta elina odlunost raspala kao kula od
karata. ,,S jedne strane - ne moemo da ne priznamo, a s druge - ne
moemo da ne prihvatimo. A sve je to poelo, ini mi se, upravo onda
kada su stalkeri izneli iz Zone prve etake. Baterije... Da, ini mi se da je
od toga zapravo sve i poelo. Naroito kada se otkrilo da se one mnoe.
Prit i nije bio ba pravi prit, pa ak to nije ni bio prit, ve neto pre nalik
na riznicu... A sada ak vie niko i ne zna ta je to - prit ili riznica, paklena
sablazan, kutija Pandore, avo, satana... Svi se time pomalo koriste.
Dvadeset godina tinja, milijarde su utroene, a organizovana pljaka
nikako nije mogla da se sprei. Svako se bavi svojim sitnim biznisom, a
naunika ela sa vanim izrazima lica odluuju i veaju: s jedne strane -
ne moemo da ne priznamo, a s druge - ne moemo da ne prihvatimo,
poto objekat taj i taj, ozraen rentgenovim zracima pod uglom od
osamdeset stepeni isputa kvazitoplotne elektrone pod uglom od dvadeset i
dva stepena... Do vraga! Svejedno, kraj svega ovoga ni onako neu
doiveti...
Kola su prolazila pored vile Strvodera Barbrida. Iza svih prozora
su zbor provale oblaka bila upaljena svetla - videlo se kako se na prvom
spratu, u sobama lepotice Dine, kreu parovi koji su igrali. Ili su od ranog
jutra poeli, ili od jue nikako ne mogu da prestanu. Otpoela je takva
moda u gradu
- urevi koji traju danima. Jaku smo odgajili omladinu - moe
mnogo toga da podnese i uporna je u svojim namerama...
Nunan je zaustavio kola pred neuglednom zgradom sa
neupadljivom firmom - Pravna kancelarija Kor, Kor i Sajmak. Izvukao
je etak i strpao ga u dep, ponovo prebacio mantil preko glave, dograbio
eir i uleteo u glavni ulaz - projurio pored portira, koji je bio zadubljen u
novine, pa uza stepenice, zastrte iskrzanim tepihom, poeo da lupka
potpeticama po mranom hodniku prvog sprata, koji je bio ispunjen
posebnim mirisom, iju je pravu prirodu uzalud svojevremeno pokuavao
da otkrije, otvorio vrata na kraju hodnika i uao u ekaonicu. Na mestu
sekretarice sedeo je njemu nepoznati crnoputi mladi. Bio je bez sakoa, u
koulji sa podvrnutim rukavima. Preturao je po utrobi nekakve
komplikovane elektronske maine, koja se nalazila na stoiu umesto
pisae maine. Riard Nunan je okaio mantil i eir na iviluk, obema
rukama doterao ostatke kose iza oiju i upitno pogledao mladia. Ovaj je
klimnuo glavom. Tada je Nunan otvorio vrata kabineta.
Gospodin Lemhen se teko digao iz ogromne kone fotelje, koja se
nalazila pored prozora prekrivenog tekom zavesom. Njegovo
pravougaono generalsko lice bilo je izborano, a te bore su oznaavale ili
osmejak dobrodolice, ili alost zbog loeg vremena, a moda i teko
obuzdavanu elju da kihne.
- No, stigli ste - lagano je progovorio. - Uite, smestite se.
Nunan je potraio pogledom gde bi mogao da se smesti, ali nije
pronaao nita drugo do tvrdu stolicu sa isto tako tvrdim naslonom, koja je
bila skrivena iza stola. Tada je seo na ivicu stola. Njegovo dobro, veselo
raspoloenje je poelo zbog neega da se topi - jo nije shvatao zbog ega.
Najednom mu je postalo jasno da ga niko nee hvaliti. Pre e biti da e se
desiti neto suprotno. Dan gneva, filozofski je pomislio i pripremio se za
najgore.
- Zapalite - ponudio ga je gospodin Lemhen, ponovo se sputajui u
fotelju.
- Hvala, ne puim.
Gospodin Lemhen je poeo da klima glavom sa takvim izrazom
lica kao da su se potvrdile njegove najgore pretpostavke, spojio je pred
licem vrhove prstiju obe ruke i jedno vreme paljivo razgledao novonastalu
figuru.
- Smatram da nema potrebe da analiziramo pravne poslove firme
Micubii densi - progovorio je na kraju.
To je bila ala. Riard Nunan se spremno osmehnuo i rekao:
- Kako god elite!
Bilo je odista vraki neudobno sedeti na stolu, jer nogama nikako
nije mogao da dohvati pod.
- Sa aljenjem moram da vas izvestim, Riarde, - rekao je gospodin
Lemhen - da je va raport ostavio povoljan utisak tamo gore.
- Hm... -progunao je Nunan. Poinje, pomislio je.
- ak su hteli da vas predloe za odlikovanje, - nastavio je
gospoin Lemhen - ali sam ja istupio sa predlogom da ipak malo
priekamo. I, pravilno sam uradio... - Na kraju se odvojio od posmatranja
figure od deset prstiju i pogledao ispod oka Nunana. - Upitajte me zato
sam ispoljio takvu, na prvi pogled ak nepotrebnu opreznost?
- Sigurno ste za tako neto imali razloga -jednolikim glasom
odgovorio je Nunan.
- Da, imao sam. ta je proizlazilo iz vaeg raporta, Riarde? Grupa
Metropol je bila likvidirana. Vaim naporima. Grupa Zeleni cvet je bil
uhvaena sa dokazima u kompletnom sastavu. ist posao. Takoe va.
Grupe Var i Kvazimodo, Putujui muzikanti i ostale, ne seam se
vie tano ni njihovih imena, same su se likvidirale, shvativi da e ako ne
danas, a ono svakako sutra biti likvidirane, uhvaene na delu. To je sve
odista tako i bilo, sve se potvruje postojeom unakrsnom informacijom.
Polje bitke je bilo raieno.
Pobedili ste, Riarde. Protivnik se u neredu povukao, pretrpevi
velike gubitke. Da li sam tano izloio situaciju?
- U svakom sluaju, - oprezno je rekao Nunan - u poslednja tri
meseca je odvlaenje materijala iz Zone preko Harmonta prestalo... Bar
prema mojim podacima - dodao je.
- Protivnik se povukao, zar ne?
- No, ako ba insistirate na tom izrazu... tako je.
- Nije tako! - grmnuo je gospodin Lemhen. - Stvar je u tome to se
taj protivnik nikada ne povlai. To znam sigurno. Pohitavi da podnesete
takav pobedonosan izvetaj, Riarde, vi ste pokazali svoju nezrelost.
Upravo sam zbog toga i predloio da se uzdrimo od vaeg nagraivanja,
razume se, privremeno.
Idi do vraga sa svim tim tvojim odlikovanjima, pomislio je
Nunan, klatarei nogom i tuno posmatrajui vrh cipele koji se as
pojavljivao, a as opet nestajao. O pauinu sam na tavanu tvoja
odlikovanja kaio! I ti si mi neki moralista, vaspita - i bez tebe znam s
kim imam posla, nema potrebe da mi vakele ita o tome kakav mi je ovde
protivnik. Reci jednostavno i jasno: gde sam i ta propustio... ta su te
bitange jo poinile... gde su i kakvi propusti otkriveni... i bez uvoda, jer ja
nisam neki tamo poetnik, ipak sam ve pedesetu prevalio, i ne sedim ovde
zbog tvojih odlikovanja...
- ta ste uli o Zlatnoj kugi? - upitao je najednom gospodin
Lemhen.
Gospode!, besno je pomislio Nunan. Zlatna kugla, kakve li ona
ima veze sa svim tim? Idi do vraga sa tim tvojim nainom razgovora...
- Zlatna kugla je legenda - poeo je jednolino. - Mitski predmet u
Zoni u obliku nekakve zlatne kugle, koja opet ima tu osobinu da ispunjava
ljudske elje.
- Sve, bez razlike?
- Prema kanonskom tekstu legende - sve bez razlike. Ali, postoje,
razume se, i varijante...
- Tako - pogovorio je posle krae pauze gospodin Lemhen. -A ta
ste uli o smrt-lampi?
- Pre osam godina je - isto tako jednolikim glasom poeo je da
otee Nunan - stalker po imenu Stefan Norman, po nadimku Naoarac,
izneo iz Zone nekakvu napravu, koja je predstavljala neto, kako sada
barem moemo da ocenimo, nalik na ozraiva, koji ubitano deluje na
zemaljske organizme. Spomenuti Naoarac je ponudio taj agregat Institutu.
Nisu se sloili oko cene. Naoarac se vratio u Zonu sa tom napravom i vie
se otuda nije vratio. Gde se sada nalazi taj agregat - ne zna se. U Institutu
do dana dananjeg zbog toga jo uvek upaju kosu na glavi. Poznati vam
Hju iz Metropola nudio je za taj agregat bilo koju sumu koja bi mogla da
se ispie na listiu ekovne knjiice.
- To je sve? - upitao je gospodin Lemhen.
- Sve - odgovorio je Nunan. Demonstrativno je poeo da razgleda
prostoriju. Soba je bila prazna, nije imao ta da posmatra u njoj.
- Tako - rekao je Lemhen. - A ta ste uli o rajem oku?
- O kakvom to oku?
- Rajem. Rak. Znate li ta je to? - Gospodin Lemhen je poeo da
strie sa dva prsta kroz vazduh. - Sa kletima.
- Prvi put ujem - rekao je Nunan, namrgodivi se.
- No, a ta znate o zveckajuim salvetima?
Nunan je skliznuo sa stola i stao ispred gospodina Lemhena,
strpavi ruke u depove.
- Nita ne znam - rekao je. - A vi?
- Na alost, nita ne znam ni ja. Ni o rajem oku, ni o
zveckajuim salvetama. Ali, te stvari postoje.
- U mojoj Zoni? - upitao je Nunan.
- Sedite samo, sedite - rekao je gospodin Lemhen, maui rukom. -
Na razgovor je u stvari tek sada poeo. Sedite samo.
Nunan je obiao sto i seo na tvrdu stolicu sa visokim naslonom.
Gde li to samo cilja?, grozniavo je razmiljao. Kakve su to sada
novosti? Sigurno su nali neto u drugim Zonama, a on mi se podsmeva,
stoka jedna. Nikada me nije voleo, stari avo, ne moe nikako da zaboravi
one stihove...
- Da nastavimo sa malim ispitom - nastavio je gospodin Lemhen,
odmakavi zavesu i bacivi pogled kroz prozor. - Lije kao iz kabla - izjavio
je. Spustio je zavesu, zavalio se u fotelju i, gledajui nekuda u tavanicu,
upitao: - Kako ivi stari Barbrid?
- Barbrid? Strvoder Barbrid se nalazi pod stalnom prismotrom.
Invalid, sredstava ima vie nego dovoljno za ivot. Sa Zonom nije
povezan. Ima etiri bara, kolu za moderne igre i organizuje piknike za
oficire garnizona i turiste. Cerka Dina ivi raskono. Sin Artur je upravo
zavrio pravni koled.
Gospodin Lemhen je zadovoljno klimnuo glavom.
- Jasno - pohvalio je. - A ta radi Kreon Malteanin?
- On je jedan od malobrojnih aktivnih stalkera. Bio je povezan sa
grupom Kvazimodo, sada prodaje robu Institutu, preko mene. Drim ga
na slobodi: neko e se ve upecati na njega. Istina, u poslednje vreme
mnogo pije i bojim se da nee jo dugo izdrati.
- Kontakti sa Barbridom?
- Udvara se Dini. Potpuno bezuspeno.
- Odlino - rekao je gospodin Lemhen. -A ta se uje o Riem
uhartu?
- Pre mesec dana je izaao iz zatvora. Sredstava ima dovoljno.
Pokuao je da emigrira, ali... - Nunan je zautao.
- Jednom reju, porodine neprijatnosti. Sada mu nije do Zone.
- Sve?
- Sve.
- Nije mnogo - rekao je gospodin Lemhen. - A kako stoje stvari sa
Srenikom Karterom?
- On ve dui niz godina nije vie aktivni stalker. Trguje starim
automobilima, a uz to jo ima i radionicu za prebacivanje automobila na
energiju ,,etaka. etvoro dece, ena mu je umrla pre godinu dana. ivi sa
tatom.
Lemhen je klimnuo glavom.
- No, koga sam to od staraca jo zaboravio? - dobroudno je upitao.
- Zaboravili ste Zonatana Majlza, po nadimku Kaktus. Sada je u
bolnici, umire od raka. I zaboravili ste jo Gutalina...
- Da, da, ta je sa Gutalinom?
- Gutalin je jo uvek onaj stari - rekao je Nunan. - Ima grupu od tri
oveka. itave nedelje ostaju u Zoni. Sve to nalaze, unitavaju na licu
mesta. A njegovo udruenje Ratobornih anela se raspalo.
- Zato?
- No, kao to se sigurno seate, oni su se bavili time to su
otkupljivali robu, i Gutalin je vraao nazad, u Zonu. avolu avolovo.
Sada vie nema ta da otkupljuje, a osim toga novi direktor filijale je
nahukao policiju protiv njih.
- Shvatam - rekao je gospodin Lemhen. - No, a mladi?
- Da, mladi... Dolaze i odlaze. Ima jednog pet-est ljudi sa
nekakvim iskustvom, ali u poslednje vreme oni nemaju kome da prodaju
robu, i nestali su. Lagano ih dresiram... Smatram, efe, da je valjarenje u
mojoj Zoni praktino likvidirano. Starci su se povukli ili nestali, mladi
nita ne um ej u, a i ugled tog zanata vie nije onakav kakav je bio ranije.
Sada tu vlada tehnika, stalkeri-automati...
- Da, da, uo sam neto o tome - rekao je gospodin Lemhen. - Ali ti
automati za sada ne mogu da opravdaju ni onu energiju koju troe. Ili
moda greim?
- To je samo pitanje vremena. Uskoro e se opravdati.
- Kada?
- Kroz jedno pet-est godina...
Gospodin Lemhen je ponovo poeo da klima glavom.
- U meuvremenu je protivnik, vi to sigurno i ne znate, poeo
takoe da upotrebljava stalkere-automate.
- U mojoj Zoni? - upitao je zapanjeno Nunan.
- I u vaoj takoe. Kod vas su oni bazirani u Rekspolisu, opremu
prebacuju helikopterima preko planina u Zmijski kanjon, na Crno jezero,
do podnoja vrha Bolder...
- Pa to je periferija - rekao je Nunan nepoverljivo. - Tamo je pusto,
ta tamo mogu da nau?
- Malo, jako malo. Ali, ipak neto i pronau. Uostalom, to sam
spomenuo samo da biste bili informisani, to vas se u stvari i ne tie... Da
rezimiramo. Stalkera-profesionalaca u Harmontu skoro da vie i nema. Oni
koji su ostali sa Zonom vie nemaju veze. Omladina se teko snalazi i
nalazi se u procesu dresure. Protivnik je uniten, povukao se negde i lie
rane. Robe isto tako nema, a kada se i pojavi, za nju nema kupaca.
Nezakonito nestajanje materijala iz harmontske Zone je prestalo jo pre tri
meseca. Da li sam tano shvatio?
Nunan je utao. Sada, mislio je. Sada e me lupiti po glavi. Ali gde
je pukotina? I to, prema svemu, ogromna. No, hajde, hajde ve jednom,
stara repuino! Ne gnjavi toliko...
- Ne ujem odgovor -progovorio je gospodin Lemhen i prineo dlan
naboranom, maljavom uvetu.
- Dobro, efe - mrano je rekao Nunan. - Dosta. Ve ste me i
skuvali i ispekli, stavite to sada sve na sto.
Gospodin Lemhen je neodreeno zafrktao.
- ak nemate ni ta da mi kaete - progovorio je sa neoekivanom
gorinom u glasu. - Uima striete pred pretpostavljenima, a kako je bilo
meni kada sam prekjue... - Najednom se zaustavio i krenuo preko
kabineta do sefa. - Da budem krai, za poslednja dva meseca, samo po
podacima kojima raspolaemo, grupe protivnika su dobile vie od est
hiljada jedinica materijala iz razliitih Zona. - Zaustavio se ispred sefa,
pomilovao ga po boku i naglo se okrenuo prema Nunanu. - Ne teite se
iluzijama! Otisci prstiju Barbrida! Otisci prstiju Malteanina! Otisci
prstiju Nosonje Ben-Galevija, koga mi ak niste ni spomenuli! Otisci
prstiju Gundos-Garea i Patuljka Cmige! Tako vi dresirate vau omladinu!
Grivne! !Iglice! Bele vrteke! I to jo nije sve - nekakve tamo raje
oi, zveckajue salvete, klepetue od granja, avo ih odneo! - Ponovo
je prekinuo samoga sebe u pola rei, vratio se u fotelju^ ponovo spojio
vrhove prstiju i ljubaznim glasom upitao: - ta mislite o svemu tome,
Riarde?
Nunan je izvukao maramicu i obrisao vrat i potiljak.
- Nita ne mislim - prodahtao je poteno. - Izvinite, efe, sada
uopte... Dajte mi da doem sebi... Barbrid! Barbrid nema nikakve veza
sa Zonom! Znam svaki njegov korak! On organizuje pijanke i piknike na
jezerima, on zarauje jako mnogo, i to sve mu jednostavno nije ni
potrebno... Izvinite, govorim, razume se, gluposti, ali vas uveravam da
Barbrida ne gubim iz vida otkako je iziao iz bolnice...
- Vie vas ne zadravam - suvo je rekao gospodin Lemhen. - Dajem
vam nedelju dana vremena. Podneete mi izvetaj o tome na koji je nain
materijal iz vae Zone dospevao u ruke Barbrida... i ostalih. Do vienja!
Nunan je ustao, neveto se poklonio profilu gospodina Lemhena i,
nastavljajui da brie maramicom oznojeno elo, izaao u ekaonicu.
Crnoputi mladi je puio, zamiljeno razgledajui unutranjost
demontirane elektronike. Bacio je pogled prema Nunanu - oi su mu bile
prazne, okrenute nekuda unutra.
Riar Nunan je nabio eir na glavu, strpao mantil pod miku i
krenuo napolje. Tako neto mi se jo do sada nije desilo, razmiljao je
besno. I to mi jo samo nedostaje - Nosonja Ben-Galevi! Ve je i nadimak
uspeo da dobije... Kada samo? Balavac obian... Ne, sve to nije ono
pravo... Ah, ti, ivotinjo jedna beznoga, Strvoderu! Kako si me samo ujeo!
Gologuzog si me pustio na ulicu, kao balavca nekakvoga... Kako je tako
neto uopte i moglo da se desi? To jednostavno nije moglo da se desi!
Upravo isto kao onda, u Singapuru - njukom o sto, potiljkom o zid...
Seo je u kola i jedno vreme, nita ne shvatajui, prelazio prstima po
instrument-tabli, traei klju za paljenje motora. Voda sa eira mu se
slivala na kolena, on ga je skinuo i bacio iza sebe. Kia je zalivala prednje
staklo, i Riardu Nunanu se zbog neega inilo da upravo zbog toga nikako
ne moe da shvati ta je hteo da uradi. Shvativi to, zamahnuo je rukom i
lupio se pesnicom po elavom temenu. Odmah mu je bilo lake. Setio se da
kontakt-klju i nema, da ne moe ni da gda ima, jer u depu ima etak.
Veiti akumulator. I trebalo je samo da ga izvue iz depa, crkao dabogda,
i da ga stavi u njegovo gnezdo, i tada moe otii bilo gde - to dalje od ove
kue, iz koje ga kroz prozor sigurno posmatra ona stara repuina...
Ruka Nunana se etakom zaustavila na pola puta. Tako. Od koga
da ponem - to barem znam. Od njega u i poeti. Oh, kako u samo pieti
od njega! Niko, nikada i ni od koga nije tako otpoinjao kako u ja sada
otpoeti od njega. I sa takvim zadovoljstvom.
Ukljuio je brisae i krenuo bulevarom, ne videi skoro nita pred
sobom, ali ve se pomalo smirivao. Neka. Neka bude kao u Singapuru. Na
kraju krajeva, i u Singapuru se sve sreno zavrilo... I to mi je neto, lupiti
njukom o sto! Moglo je da bude i mnogo gore. Moglo je da bude ne
njukom o sto, ve o neto sa ekserima... Dobro, neemo da se udaljavamo
od osnovne teme. Gde ono bee ona moja kafanica? Ni prst se pred okom
ne vidi... Aha, evo je.
Iako je bilo nevreme, kafanica Pet minuta bila je osvetljena kao i
Metropol, u kome je Nunan stanovao. Otresavi se od kie, kao pseto na
obali reke, Riard Nunan je stupio u jarko osvetljeni hol, koji je mirisao na
duvan, parfimeriju i ampanjac. Stari Beni, jo uvek bez livreje, sedeo je za
ankom ukoso od ulaza i neto drao, drei viljuku stegnutu u pesnici.
Pred njim, smestivi svoju udovinu, ogromnu bistu izmeu pustih i
praznih aa, smestila se Madam - posmatrala ga je kako jede. Hol ak nije
bio ni pospremljen posle jueranjeg dana. Kada je Nunan uao, Madam je
odmah okrenula prema njemu svoje iroko, naminkano lice, u prvi mah
neljubazno, ali se ono odmah zatim rasplinulo u profesionalnom osmejku.
- Oho - progovorila je basom. - Gospodin Nunan lino! Jeste li se
devojaka zaeleli?
Beni je nastavio da dere - bio je gluv kao top.
- Budi mi pozdravljena, stara moja! - otpozdravio joj je Nunan,
prilazei. - ta e mi devojice, kada je preda mnom jedina prava ena?
Beni ga je konano primetio. Strana maska, sva u plavi -astim i
tamnocrvenim oiljcima, sva se nekako iskrivila u znak pozdrava.
- Zdravo gazda! - prodahtao je. - Svratili ste da se osuite?
Nunan se osmehnuo i mahnuo mu rukom. Nije voleo da razgovara
sa Benijem: morao je stalno da vie.
- Gde je moj upravitelj, momci? - upitao je.
- U svojoj sobi - odgovorila je Madam. - Sutra treba porez da plati.
- Oh, taj porez! - rekao je Nunan. - Dobro, Madam, molim vas,
pripremite mi moje pie, brzo u se vratiti.
Neujno koraajui po toplom, sintetikom tepihu, on je proao
hodnikom pored draperijom zastrvenih vrata - na zidu se kraj svakih
nalazila slika nekakvog cvetia - skrenuo u skoro neprimetan hodnik i bez
kucanja otvorio vrata opivena koom.
Malj Kaua je sedeo za stolom i zagledao u ogledalce u bubuljicu
koja mu se crvenila na nosu. Nije ga mnogo interesovalo to to sutra treba
da plati porez. Na potpuno praznom stolu, pred njim se nalazila teglica sa
ivinom mau i aa sa nekakvom prozirnom tenou. Malj Kaua je
digao na Nunana krvlju nalivene oi i skoio, ispustivi ogledalce. Bez i
jedne jedine rei Nunan se sruio u fotelju preko puta njega i neko vreme
utke gledao tu bitangu i sluao kako ovaj neto nerazgovetno mrmlja o
prokletoj kii i vremenu. Onda je rekao:
- Zakljuaj vrata, golupiu.
Malj je, teko koraajui svojim dustabanakim nogama, pritrao
vratima, okrenuo klju i vratio se stolu. On se kao nekakva maljava planina
uzdizao iznad Nunana, odano mu gledajui pravo u usta. Nunan ga je
posmatrao kroz polusputene kapke. Zbog neega se najednom setio da je
pravo ime Malja Kaue - Rafael. Maljem su ga prozvali zbog njegovih
odista udovinih pesnica, plaviasto-crvenih i potpuno golih, koje su
virile iz gustih malja, koje su mu prekrivale ruke, kao iz maneta. Ime
Kaua dao je sam sebi, potpuno ubeen da je to tradicionalno ime velikih
mongolskih careva. Rafael. No, pa ta, Rafaelu, da ponemo.
- Kako idu poslovi? - upitao ga je ljubazno.
- U najboljem su redu, efe - brzo je odgovorio Rafael
- Malj.
- Da li si sredio u komandanturi onaj skandal?
- Sto pedeset komada sam dao. Svi su zadovoljni.
- Sto pedeset iz tvog depa, - rekao je Nunan. To je tvoja krivica,
golupiu. Trebalo je paziti.
Maljevo lice je postalo tuno, skoro nesreno, i on je pokorno
rairio ogromne ruke.
- U holu bi trebalo postaviti novi parket - rekao je Nunan.
- Postaviemo ga.
Nunan je zautao, napuivi usne.
- Roba? - upitao je, spustivi glas.
- Jako malo - takoe spustivi glas odgovorio je Malj.
- Pokai.
Malj je pojurio ka sefu, izvukao smotuljak, stavio ga na sto ispred
Nunana i otvorio. Nunan je jednim prstom poeo da pretura po crnim
kapima, uzeo je grivnu, razgledao je sa svih strana i vratio nazad.
- To je sve? - upitao je.
- Ne donose - sa izrazom krivca odgovorio je Malj.
Paljivo je nanianio i iz sve snage udario vrhom cipele
Malja u kolenicu. Malj je jeknuo, sagao se da bi se uhvatio za
mesto koje ga je bolelo, ali se odmah ispravio i stavio ruke na avove. Tada
je Nunan skoio, odbacio fotelju, dohvatio Malja za okovratnik koulje i
poeo da ga mlati, kripei zubima pri tome, prevrui oima i mrmljajui
psovke. Malj je jeao i stenjao, zabacivao glavu kao preplaeni konj i
povlaio se unazad sve dok se nije sruio na otoman.
- Na dve strane radi, strvino? - reao je Nunan pravo u bele oi
iskolaene od straha. - Strvored se u robi kupa, a ti mi pokazuje klikerie
zavijene u papirii - Zamahnuo je i lipio Malja po licu, trudei se da ga
dokai i po nosu sa bubuljicom. - U zatvoru e istruleti! Na smetlitu e
cri... Peksimit e gristi... Zalie to si se uopte i rodio! -Ponovo je,
zamahnuvi, udario u nos sa bubuljicom. - Odakle Barbridu roba? Zato
njemu donose, a tebi ne donose? Ko mu donosi? Zato ja nita o tome ne
znam? Za koga radi, svinjo dlakava? Govori!
Malj je neujno otvarao i zatvarao usta. Nunan ga je pustio, vratio
se u fotelju, stavio noge na sto.
- No? - rekao je.
Malj je mrkui uvukao krv kroz nos i progovorio:
- Tako mi boga, efe... ta vam je? Do kakve robe moe Strvored
da doe? Nema on nikakve robe. Danas niko nema robu...
- ta?! Hoe da diskutuje sa mnom? - ljubaznim glasom ga je
upitao Nunan, sputajui noge sa stola.
- Ne, ne, efe... Tako bi moga... - poeo je brzo da se povlai Malj.
- Neka ovoga asa propadnem kroz zemlju! Kakva diskusija! Ni na pamet
mi ne pada tako neto...
- Najuriu te - mrano je progovorio Nunan. - Ne ume da radi.
Kog e mi vraga takav kakav si ti? Takvih kao to si ti mogu na desetine da
imam. Za posao mi je potreban pravi ovek.
- Priekajte, efe - poeo je mirno Malj, razmazujui krv po licu. -
Zato vi to odmah tako, iz zaleta?... Dajte da vidimo kako stvari stoje... -
Oprezno je dodirnuo bubuljicu vrhom prsta. - Kaete da Barbrid ima
mnogo robe? Ne znam. Izvinite, ali to vas je neko teko slagao. Niko sada
nema robe. U Zonu samo balavci idu, a oni se nazad i ne vraaju. Ne, efe,
to vas je ipak neko slagao...
Nunan ga je posmatrao ispod oka. Izgledalo je, na prvi pogled, da
Malj odista nita i ne zna. A uza sve to jo nije ni imao razloga da lae - na
Strvoderu mnogo ne moe da se zaradi.
- Oni piknici - da li na tome moe dobro da se zaradi?
- upitao je konano.
- Piknici? Pa, ne donose ba ne znam kakvu zaradu. Lopatom novac
ovek nee skupljati... U elom gradu skoro da vie i nema takvih poslova
na kojima bi moglo dobro da se zaradi.
- A gde se ti piknici organizuju?
- Gde? Na raznim mestima. Kod Bele planine, na Vrelim gejzerima,
na Ruiastim jezerima...
- A kakvi su gosti?
- Gosti? - Malj je mrknuo nosem, poeo da trepe i rekao u
poverenju: - Ako imate nameru, efe, da se toga posla prihvatite, to vam
ipak ne bih savetovao. Protiv Strvodera tu neemo nita moi da uradimo.
- Zato to?
- Strvoder ima svoju klijentelu: plave lemove - to je jedan. - Malj
je poeo da savija prste. - Oficire iz komandanture - to je dva, turiste iz
Metropola, Belog Ljiljana, Doljaka... to je tri. A uza sve to on ima i
svoju reklamu, momci iz grada takoe kod njega odlaze... Tako mi boga,
efe, ne treba se sa tim vezivati. Za devojke nam on plaa - istina, ne ba
bogzna kako...
- Stanovnici grada takoe odlaze kod njega?
- Uglavnom omladina.
- Pa ta se to tamo, na tim piknicima, radi?
- ta se radi? Odlazi se autobusima. Tamo su ve postavljene atre,
bife, muzika... No, i svako se zabavlja kako hoe i ume. Oficiri uglavnom
se devojkama, turisti hrle da vide Zonu
- ako je piknik organizovan kod Vrelih gejzera, onda je tamo Zona
blizu, tako rei rukom ovek moe da je dohvati, odmah iza Sumporovitog
kanjona... Strvoder im je tamo konjske kosti nabacao, i oni ih kroz doglede
posmatraju...
- A stanovnici grada?
- Oni? Njih to, razume se, ne interesuje... Tako, zabavljaju se kako
ko ume...
- A Barbrid?
- Barbrid? Kako svi, tako i Barbrid...
- A ti?
- Ja? Kako svi, tako isto i ja. Pazim da devojke neko ne uvredi, i...
tako to. No, tamo... No, jednom reju, kao i svi ostali.
- A koliko sve to obino traje?
- Kako kad. Nekad tri, a nekad i itavih nedelju dana.
- A koliko staje to zadovoljstvo? - upitao je Nunan, razmiljajui o
neem sasvim drugom. Malj je neto odgovorio, ali ga Nunan nije ni uo.
Eto je, pukotine, mislio je on. Nekoliko dana... nekoliko noi. U takvim
uslovima je jednostavno nemogue drati na oku Barbrida, ak ako to
specijalno i hoe da uini. A ipak - nita nije jasno. On je i bez nogu, a
tamo je kanjon... Ne, tu ipak neto nije u redu...
- Ko od domaih stalno tamo odlazi?
- Od domaih? Pa rekao sam ve - uglavnom omladina. No, Galevi,
Raba... Pile Capfa... Onaj Cmiga... No, Malteanin takoe odlazi.
Galebovi. Oni to zovu nedeljna kola. Kako bi bilo, kau, da
posetimo malo nedeljnu kolu? Oni tamo uglavnom na starijim
turistkinjama zarauju. Stigne nekakva tamo starica iz Evrope...
- Nedeljna kola - ponovio je Nunan.
Nekakva udna misao se najednom rodila u njegovoj glavi. kola.
Ustao je.
- Dobro - rekao je. - Neka ih vrag nosi, te piknike. To nije za nas.
Ali, da zna: Strvoder ima robu, a to je ve naa stvar, golupiu moj. To
ne moemo da ostavimo tek tako. Trai, Malju, trai, jer u te inae najuriti
u vraju mater.
Odakle on uzima robu, ko mu je dostavlja - razjasni sve i daj
dvadeset procenata vie od njega. Jasno?
- Shvatio sam, efe. - Malj je ve stajao sa rukama na avovima, a
na unakaenoj njuci - izraz odanosti.
- I pokreni se malo! Mozgom radi, stoko! - zaurlao je najednom
Nunan i izaao.
U holu, kraj anka, lagano je popio svoj aperitiv, porazgovarao sa
Madam o opadanju morala, napomenuo da u najblioj budunosti ima
nameru da proiri posao, i spustivi glas, da bi izgledalo to znaajnije,
posavetovao se sa njom o Beniju - star je ve, ne uje vie, reaguje mnogo
sporije nego pre, i jednostavno vie nije u stanju da radi... Bilo je ve est
sati, oseao je glad, a u mozgu mu se stalno vrtela neoekivana misao, koja
ni sa im nije imala veze, a koja je ipak mnogo toga objanjavala.
Uostalom, ionako je ve mnogo toga bilo jasno, nestao je onaj nalet
mistike koji je nervirao i zastraivao, ostao je samo bes na samoga sebe to
ranije nije pomislio i na tu mogunost, ali ono najvanije nije bilo u tome,
najvanije se nalazilo upravo u onoj misli koja mu se stalno vrtela u glavi i
koja mu nije davala mira.
Oprostivi se od Madam i stegavi ruku Beniju, Nunan je otiao
pravo u Bor. Sva je nesrea u tome to mi i ne zapaamo kako prolaze
godine, mislio je. Neka do vraga idu i godine - mi i ne zapaamo kako se
sve menja. Mi ne znamo da se sve menja, od ranog detinjstva nas ue da se
sve menja, mnogo puta smo videli sopstvenim oima kako se sve menja, a
istovremeno smo potpuno nesposobni da zapazimo taj momenat kada
dolazi do promene, ili ne zapaamo tu promenu tamo gde bi trebalo da je
vidimo. Evo, ve su se pojavili novi stalkeri - opremljeni kibernetikom.
Stari stalker je bio prljav, natmuren ovek, koji je sa upornou ivotinje,
milimetar po milimetar, puzio na stomaku po Zoni, zaraujui novac. Novi
stalker - to je kico sa kravatom, inenjer koji sedi negde na kilometar od
Zone, u zubima mu je cigareta, kraj lakta - aa sa nekim piem, on sedi i
posmatra ekrane. Dentlmen koji radi za platu. Veoma logina slika. Do te
mere logina da mu neka druga mogunost ak nije ni padala na pamet. A
postoje i druge mogunosti - nedeljna kola, na primer.
I najednom, bez ikakvog vidljivog razloga, osetio je oajanje. Sve
je to bilo beskorisno. Sve je to bilo uzaludno. Boe moj, pomislio je, pa
nita od svega toga nee ispasti! Neemo ih zaustaviti, neemo ih zadrati!
Nemamo snage da drimo u pesnici taj kvasac, pomislio je uasnuto. Ne
zbog toga to loe radimo. I ne zbog toga to su oni lukaviji i vetiji od nas.
Jednostavno je svet takav. I ovek je u elom tom naem svetu takav. Da
nije bilo Posete - desilo bi se neto drugo. Svinja e ve sama sebi blato
pronai...
U Boru je bilo mnogo ljudi i mirisalo je odista primamljivo.
Bor se takoe promenio - nema ni igranja, ni veselja. Gutalin vie
ovamo ne dolazi, gadi se, i Redrik uhart je sigurno gurnuo svoj nos
ovamo, napravio grimasu i otiao. Ernest se jo uvek nalazi u zatvoru,
poslovima upravlja njegova ena, uspela je u tome: ima solidnu, stalnu
klijentelu, ceo Institut dolazi ovamo na ruak, pa i vii oficiri - prijatni
separei, hrana je ukusna, nije skupa, pivo je uvek svee. Dobra, stara
krma.
U jednom separeu Nunan je ugledao Valentina Pilmana. Laureat je
sedeo sa oljicom crne kafe ispred sebe i itao asopis savijen napola.
Nunan mu je priao.
- Mogu li da vam se pridruim? - upitao je.
Valentin je digao na njega svoje crne naoare.
- A! - rekao je. - Izvolite samo.
- Odmah, samo ruke da operem - rekao je Nunan, setivi se
najednom bubuljice na nosu.
Ovde su ga dobro poznavali. Kada se vratio i seo preko puta
Valentina, na stolu se ve nalazio tanjir sa ranjiima i visoka aa puna
piva - ni hladnog, ni toplog, upravo onakvog kakvo je voleo. Valentin je
ostavio asopis na sto i otpio jedan gutljaj kafe.
- Sluajte, Valentine, - rekao je Nunan, odsekavi komad mesa - ta
mislite, kako e se sve ovo zavriti?
- O emu vi to?
- Poseta. Zone, stalkeri, vojno-industrijski kompleksi - sve to
skupa... ime sve to moe da se zavri?
Valentin ga je dugo posmatrao svojim slepim, crnim staklima.
Posle je zapalio cigaretu i rekao:
- Za koga to? Budite konkretniji.
- No, recimo za na deo planete.
- Sve zavisi od toga hoemo li ili neemo imati sree - odgovorio je
Valentin. - Mi sada znamo da je za na deo planete Poseta zavrena. I to
bez nekakvih znaajnijih posledica. Razume se, nije iskljueno da,
izvlaei naslepo kestenje iz vatre, neemo izvui i neto od ega e ivot
ne samo kod nas ve i na celoj planeti postati nemogu. Ali, morate
priznati da je oveanstvu uvek pretila opasnost. - Odagnao je dim cigarete
pokretom ruke i osmehnuo se. - Ja sam se, vidite li, ve odavno odvikao da
razmiljam o oveanstvu u celini. oveanstvo u celini - suvie je
nepokretan sistem, niim ga ne moe obuzeti.
- Tako mislite? - razoarano je progovorio Nunan. - Pa ta, moe i
tako da bude...
- Recite mi poteno, Riarde, - oigledno se zabavljajui upitao ga
je Valentin - za vas, poslovnog oveka, ta se promenilo sa Posetom? Eto,
saznali ste da se u vasioni pored ljudskog nalazi jo barem jedan razum.
No, i ta onda?
- Kako da vam kaem? - poeo je da mrmlja Nunan. On je ve alio
to je uopte i zapodeo ovaj razgovor. - ta se promenilo za mene lino?...
Ja, na primer, ve dugi niz godina oseam nekakvu nelagodnost,
neprijatnost, ta li. Dobro, oni su doli i odmah otili. A ta ako se vrate i
odlue da ostanu ovde? Za mene, kao poslovnog oveka, to, znate li, i nije
ba nevano pitanje: ko su oni, kako ive, ta im je potrebno... ak i u
najprimitivnijoj varijanti moram da mislim na to kako da usmerim
proizvodnju. Moram da budem spreman na sve. A ako se ispostavi da^sam
potpuno suvian, nepotreban u njihovom sistemu? - ivnuo je. - A ako mi
svi budemo suvini? Sluajte, Valentine, kada smo ve zapodeli razgovor o
tome, postoje li bilo kakvi odgovori na ova i ovakva pitanja? Ko su oni, ta
im je bilo potrebno ovde? Hoe li se vratiti?...
- Odgovori postoje - rekao je Valentin, smekajui se.
- Ima ih ak jako mnogo, pa moete da odaberete onaj koji vam se
najvie dopada.
- A ta vi lino mislite?
- Da budem otvoren, nikada nisam dozvoljavao sebi da o tome
ozbiljno razmiljam. Za mene je Poseta pre svega - jedinstven dogaaj, koji
moe da nam omogui da najednom preskoimo nekoliko stepenica u
procesu saznanja. Neto kao putovanje u budunost tehnologije. No, kao
kada bi se, recimo, u laboratoriji Isaka Njutna najednom stvorio kvantni
generator.
- Njutn nita ne bi shvatio.
- Pogreno mislite! Njutn je bio veoma pronicljiv ovek.
- Odista? No, neka ga avo nosi, tog Njutna. A kako vi lino
tumaite Posetu? Pa makar to bilo i neozbiljno...
- Dobro, rei u vam. Samo, moram da vas upozorim, Riarde, da
se vae pitanje nalazi u domenu pseudo-nauke koja se zove ksenologija.
Ksenologija je nekakav neprirodan spoj naune fantastike i formalne
logike. Za osnovu njenog metoda uzet je sasvim pogrean pristup -
nametanje ljudske psihologije razumu sa druge planete.
- A zato je taj pristup pogrean? - upitao je Nunan.
- Ako ni zbog ega drugog, a ono zbog toga to su se biolozi
svojevremeno ve bili opekli kada su pokuali da prenesu psihologiju
oveka na ivotinje. Uza svet to, na zemaljske ivotinje.
- Stanite - rekao je Nunan. - To je neto sasvim drugo. Pa mi
govorimo o psihologiji razumnih bia...
- Da. I sve bi bilo vie nego divno kada bismo znali samo jedno -
ta je to razum...
- A zar to ne znamo? - zaudio se Nunan.
- Zamislite samo - ne znamo. Obino svi polaze od spoljanjeg
odreivanja pojma: razum je takvo svojstvo oveka koje odvaja njegovu
delatnost od delatnosti ivotinja. To je, znate, pokuaj da se odvoji
domain od njegovog psa, koji navodno sve shvata, a jedino se moe nita
da kae. Uostalom, iz te spoljanje proistiu dalje, mnogo otroumnije
definicije. One se zasnivaju na alosnim posmatranjima ve spomenute
delatnosti oveka. Na primer: razum je sposobnost ivog bia da vri
nesvrsishodne ili neprirodne postupke.
- Da, to je nama, o meni, o takvima kao to sam ja - tuno se sloio
Nunan.
- Na alost. Ili, recimo, definicija-hipoteza. Razum je sloeni
instinkt, koji jo nije uspeo da se formira. Pri tome se ima u vidu injenica
da je instinktivna delatnost uvek svrsishodna i prirodna. Proi e milion
godina, instinkt e se formirati, i mi emo prestati da pravimo greke, koje
verovatno predstavljaju neodvojivi deo razuma. I tada, ako se u vasioni
neto i promeni, mi emo sreno izumreti - i ponovo upravo zbog toga to
smo se odluili da inimo greke, to jest da isprobamo svakojake greke,
koje nisu predviene nemilosrdnim programom varijanata.
- Kako to kod vas sve ispada... nekako poniavajue.
- Dobro, onda jo jedna definicija - veoma uzviena i blagorodna:
razum je sposobnost da se koriste snage okolnog sveta, a da se pri tome
okolni svet ne unitava.
Nunan se namrgodio i odmahnuo glavom.
- Ne, - rekao je - to nije o nama... No, a kako bee s onim da je
ovek, za razliku od ivotinja, bie koje stalno osea potrebu za novim
saznanjima? itao sam neto o tome.
- I ja takoe - rekao je Valentin. - Ali, sva nesrea je u tome to
ovek, u svakom sluaju ovek koji pripada masi
- onaj na koga mislite kada govorite ,,o nama ili ,,o njima
- lako zadovoljava tu svoju potrebu za saznanjima. Po mome
miljenju, takva potreba uopte i ne postoji. Postoji potreba da se shvati, a
za tako neto znanje nije ni potrebno. Hipoteza o bogu daje nam, na
primer, ni sa im uporedivu mogunost da se apsolutno sve shvata, a da se
pri tome apsolutno nita ne saznaje... Dajte oveku krajnje uproeni
sistem sveta i tumaite mu svaki dogaaj na osnovu tog uproenog
modela. Za takav prilaz nisu potrebna nikakva znanja. Nekoliko nauenih
formula, plus takozvana intuicija, takozvana praksa i takozvani zdravi
razum.
- Priekajte - rekao je Nunan. Ispio je pivo i buno spustio kriglu na
sto. - Ne skreite. Dajte ipak ovako... ovek se susreo sa biem sa druge
planete. Kako e prepoznati jedan u drugome razumna bia?
- Pojma nemam - odgovorio je Valentin veselo. - Sve to sam o
tome itao svodi se na circulus vitiosus. Ako su ona, ta bia, sposobna za
kontakt, onda su, znai, razumna. I suprotno: ako su ta bia razumna, onda
su ona sposobna za kontakte. I, sve u svemu: ako bie sa druge planete ima
tu ast da poseduje psihologiju oveka, onda je ono razumno bie. Eto
kako za sada stoje stvari.
- Eto ti na. - rekao je Nunan. - A ja sam mislio da je ve sve
sreeno kao po notama...
- Da tako sve rasporedi - to moe i majmun - primetio je Valentin.
- Ne, saekajte ipak malo - rekao je Nunan. Zbog neega se oseao
prevarenim. - Ali, ako vi ne znate ni tako jednostavne stvari... Dobro, neka
vrag nosi razum. Prema svemu, ovde bi i sam satana vrat mogao da slomi.
Ali, kako onda stoje stvari sa Posetom? ta mislite o Poseti?
- Izvolite - rekao je Valentin. - Zamislite piknik...
Nunan se trgao.
- ta ste to rekli?
- Piknik. Zamislite: uma, proplanak, livada. Sa puta na livadu
skreu kola, iz kola izlaze mladi ljudi i devojke, iznose flae, korpe sa
hranom, tranzistore, foto i kino-kamere... Pali se vatra, postavljaju atori,
ukljuuje muzika. A izjutra svi odlaze. ivotinje, ptice i insekti, koji su
cele noi uasnuti posmatrali sve to se tu zbivalo, izlaze iz svojih
skrovita. I ta vide? Na travi proliveno automobilsko ulje, benzin,
razbacane automobilske sveice i filteri za ulje. Svuda unaokolo ubre,
pregorele sijalice, neko je zaboravio francuski klju. Sa guma je otpalo
blato, koje se za njih prilepilo u nekoj movari... no, i sami shvatate,
tragovi vatre, ogrisci jabuke, papirii od bombona, prazne konzerve, prazne
flae, neija maramica, perorez, stare pocepane novine, novii, uvelo
cvee nabrano na nekoj drugoj livadi...
- Shvatio sam vas - rekao je Nunan. - Piknik kraj samoga puta...
- Upravo to. Piknik kraj neke kosmike autostrade. A vi me pitate:
hoe li se vratiti ili nee?
- Dajte mi da zapalim - rekao je Nunan. - avo neka nosi tu vau
pseudo-nauku! Nekako ipak nisam sve to ba tako zamiljao.
- To je vae pravo - primetio je Valentin.
- To onda znai da nas oni nisu ak ni zapazili?
- Zato?
- No, onda u svakom sluaju nisu ni obratili panju na nas...
- Znate, na vaem mestu, ja ba i ne bih bio mnogo ogoren zbog
toga - posavetovao ga je Vilentin.
Nunan je povukao dim, zakaljao se, bacio cigaretu.
- Svejedno - rekao je ljutito. - Ne moe da bude... avo neka nosi
sve vas naunike! Odakle vam samo takvo nipodatavanje oveka? Zato
stalno hoete da ga ponizite?
- Priekajte - rekao je Valentin. - Sluajte: Upitajte me ime je
velik ovek? - izrecitovao je. - to je stvorio drugu prirodu? to je
okrenuo kosmike sile? to je za nitavno kratko vreme zagospodario
planetom i to je otvorio prozor u vasionu? Ne! Time, to je bez obzira na
sve ostao ono to jeste, i to ima nameru da takav ostane i dalje.
Zavladala je tiina. Nunan je razmiljao.
- Moda - rekao je nesigurno. - Razume se, ako sa te take...
- Ne klonite duhom - dobroudno je rekao Valentin.
- Piknik - to je samo moja hipoteza. Pa ak nije ni hipoteza, ve
tako, moja slika... Takozvani ozbiljni ksenolozi pokuavaju da izloe
verzije koje su mnogo solidnije i laskavije po oveka. Na primer, da
nikakve Posete nije ni bilo, da e do Posete tek doi. Nekakav visoki
razum je bacio na nau planetu kontejnere sa uzorcima svoje materijalne
kulture. Oekuje se da emo mi prouiti te uzorke, da emo izvriti
tehnoloki skok i uspeti da poaljemo kao odgovor signal koji e znaiti i
realnu spremnost za kontakt. Kako vam se to dopada?
- To je ve znatno bolje. - rekao je Nunan. - Vidim da i meu
naunicima ima pristojnih ljudi.
- Ili evo, na primer, ovo. Do Posete je dolo, ali ona uopte nije
zavrena. Mi se sada faktiki nalazimo u stanju kontakta, samo to i ne
znamo. Doljaci su se smestili u Zonama i paljivo nas prouavaju,
istovremeno nas pripremajui za surova iznenaenja sutranjice.
- To shvatam! - rekao je Nunan. - Ako nita drugo, to objanjava
ono tajanstveno kretanje u ruevinama fabrike. Uzgred budi reeno, va
piknik to kretanje ne objanjava.
- A zato ga ne bi objanjavao? - pobunio se Valentin.
- Pa mogla je nekakva devojka da zaboravi na livadi svoju omiljenu
igraku, medvedia na navijanje...
- No, ostavite se toga - odluno je rekao Nunan. - I to mi je
igrakica - zemlja se trese... Uostalom, razume se, moe biti i medvedi.
Hoete li pivo? Rozalija! Dva piva za gospodu ksenologe!... Ipak je
prijatno porazgovarati sa vama
- obratio se najednom Valentinu. - Takvo ienje mozga, kao da
ste gorku so sasuli u lobanju. Jer inae - ovek radi, radi, a zato, zbog
ega, ta e biti, ta e se desiti, ime srce da smiri...
Doneli su pivo. Nunan je otpio, posmatrajui preko pene kako
Valentin sa izrazom gadljive radoznalosti i sumnje razgleda svoju

kriglu.
- Sta, ne dopada vam se? - upitao je, oblizujui usne.
- Pa ja u stvari i ne pijem - neodluno je rekao Valentin.
- Zar? - zaudio se Nunan.
- avo neka ga nosi! - rekao je Valentin i odluno odmakao kriglu.
- Bolje e biti da za mene poruite konjak, kada ve stvari tako stoje -
rekao je.
- Rozalija! - istoga asa je dreknuo konano razgaljeni Nunan.
Kada je konjak ve bio na stolu, rekao je:
- Pa ipak, tako se ne moe. ja ne govorim vie o vaem pikniku - to
je odista svinjarija - ali, ako ak i prihvatimo verziju da je to, recimo,
samo preludijum za kontakt, ipak je loe. Shvatam - grivne, upljine...
Ali, emu onda vesti in studenac, komareva ela, smrad odvratan...
- Izvinite -rekao je Valentin, uzimajui komadi limuna
- ne shvatam ba najbolje tu vau terminologiju. Kakva sad pa ela?
Nunan se nasmejao.
- To je folklor - objasnio je. - Radni argon stalkera. Komareva
ela - to su oblasti poviene gravitacije.
- A, graviokoncentrati... Usmerena gravitacija. O tome bih
porazgovarao sa najveim zadovoljstvom, ali vi nita neete shvatiti.
- Zato nita ne bih shvatio? Ipak, inenjer sam...
- Zato to ni ja sam ne shvatam - rekao je Valentin. - Imam sisteme
jednaina, ali kako da ih protumaim - pojma nemam. A vetiin
studenac - to je sigurno koloidni gas?
- Upravo on. Da li ste uli za katastrofu u Kariganovim laboratorij
ama?
- Neto sam nauo - promrsio je preko volje Valentin.
- Ti idioti su smestili porcelanski termos a studencem u
specijalnu komoru, koja je do izvesne granice bila izolovana... a kada su
kontejner otvorili manipulatorima, studenac je istekao kroz metal i
plastiku, kao voda kroz upija, izleteo je napolje i sve to je dodirnuo
pretvaralo se ponovo u studenac. Poginulo je trideset i pet ljudi, vie od
sto je unakaeno, a cela zgrada laboratorije je u potpunosti onesposobljena
za bilo kakav rad. Da li ste nekada bili tamo? Divna zgrada! A sada se
studenac spustio u podrume i prizemlje... Eto vam preludijuma za
kontakt.
Valentin se namrgodio.
- Da, znam sve to - rekao je. - Ali, morate da priznate, Riarde, da
Doljaci sa svima tim nemaju nikakve veze. Otkud su oni mogli da znaju
da kod nas postoje vojno-industrijski kompleksi?
- Trebalo je da znaju! - odgovorio je Nunan.
- Obi bi vam na to odgovorili: trebalo je odavno unititi sve te
vojno-industrijske komplekse.
- I to je tano - sloio se Nunan. - Time bi mogli i da se pozabave,
kada su tako moni.
- Znai, vi predlaete da se oni umeaju u unutranje stvari
oveanstva?
- Hm, - rekao je Nunan - tako, razume se, moemo daleko da
doteramo. Ali, neemo vie o tome. Bolje je da se vratimo na poetak
razgovora. ime e se sve ovo zavriti? No, uzmimo na primer vas,
naunike. Da li se nadate da ete od Zone dobiti neto fundamentalno,
neto to bi moglo da izvri prevrat u nauci, tehnologiji, nainu ivota
uopte?
Valentin je slegao ramenima.
- Obratili ste se na pogrenu adresu, Riarde. Ne volim beskorisno
da matam. Kada se govori o tako ozbiljnim stvarima, vie volim da budem
oprezan skeptik. Ako poemo od onoga to smo ve dobili, moemo
zakljuiti da je pred nama itav spektar mogunosti, no za sada se nita
odreeno ne moe rei.
- No, dobro, da pokuamo onda sa drugog kraja. ta ste, po vaem
miljenju, ve dobili?
- Ma koliko to zabavno zvualo, veoma malo. Otkrili smo mnoge
udnovate stvari. U nekim sluajevima smo se ak nauili da koristimo te
stvari za svoje potrebe. ak smo se i navikli na njih... Majmun pritisne
crveno dugme i - dobija bananu, pritisne belo - dobija pomorandu, ali
kako da dobije bananu i pomorandu bez dugmadi - on to ne zna. I kakve
veze imaju dugmad sa bananama i pomorandama, ni to ne shvata.
Uzmimo, recimo, kao primer ,,etake. Nauili smo da ih koristimo. Otkrili
smo ak i uslove pod kojima se oni mnoe deljenjem. Ali, do dana
dananjeg nismo uspeli sami da nainimo ni jedan jedini ,,etak - ne
shvatamo kako su oni napravljeni i, sudei po svemu, neemo to skoro ni
shvatiti... Rekao bih ovako: postoje objekti kojima smo nali primenu.
Koristimo ih, iako, vie nego sigurno, ne onako kako ih koriste Doljaci.
Potpuno sam siguran da u najveem broju sluajeva mikroskopom
zakucavamo eksere. Ali, mi ipak neto primenjujemo: ,,etake, ,,grivne,
koje stimuliu ivotne procese... razliite tipove kvazi-biolokih masa, koje
su izvrile takve prevrate u medicini... Dobili smo nove trankvilizatore,
nove vrste mineralnih ubriva, dolo je do prevrata u agronomiji... Sve u
svemu, ta da vam nabrajam! Vi to znate isto tako dobro kao i ja, - grivnu,
kao to vidim, i sami nosite... Nazovimo tu vrstu objekata korisnima.
Moglo bi se rei da je oveanstvo na izvestan nain njima oplemenjeno,
iako nikada ne treba zaboravljati da u naem Euklidovom svetu palica uvek
ima dva kraja...
- Nepoeljna primena? - ubacio je Nunan.
- Upravo to. Recimo, primena etaka u vojnoj industriji. Ali, sada
ne mislim na to. Svojstva svakog korisnog objekta manje-vie smo prouili
i manje-vie objasnili. Sada smo se zaustavili pred tehnologijom, ali kroz
jedno pedesetak godina i sami emo nauiti da pravimo te kraljevske
peate i tada emo njima razbijati orahe do mile volje. Mnogo je
komplikovanija stvar sa drugom grupom objekata - sloenija zbog toga to
si objekti kod nas ne mogu da se primene, a njihova svojstva su, u
granicama naih dananjih predstava, potpuno neobjanjiva. Na primer,
magnetne zamke raznih tipova. Nama je jasno da je to magnetna zamka.
Panov je to veoma otroumno dokazao. Ali mi ne znamo gde je izvor tog
veoma jakog magnetnog polja, i ta je uzrok njegove superstabilnosti...
nita ne shvatamo. Mi moemo samo da stvaramo fantastine hipoteze koje
se odnose na takva svojstva prostora koja ranije nismo ni nasluivali. Ili,
K-23... Kako ih vi zovete, one lepe klikere kojima se ukraavaju dame?
- Crne kapi - rekao je Nunan.
- Da, da, crne kapi... Nije lo naziv... No, vi znate njihova
svojstva. Ako se u takav kliker uperi snop svetlosti, svetlost e iz njega
izai sa zadrkom, koja zavisi od teine klikera veliine i jo nekih
parametara, i pri tom e frekvencija izlazne svetlosti uvek biti manja od
frekvencije ulazne... Staje to? Zato? Postoji bezumna ideja da su te vae
crne kapi - sutina ogromnog prostranstva, koje poseduje sasvim druga
svojstva od naeg i koje je dobilo takav koncentrisani oblik pod dejstvom
naeg prostranstva... - Valentin je izvukao cigaretu i zapalio je. - Da budem
krai, objekti te druge grupe su za dananju ljudsku praksu potpuno
nekorisni, iako sa isto naune take gledita imaju fundamentalni znaaj.
To su odgovori na pitanja koja su se sruila sa neca, odgovori na pitanja
koja jo ne umemo ni da postavimo. Maloas pomenuti gospodin Isak
moda i ne bi uspeo da shvati ta je to laser, ali bi u svakom sluaju shvatio
da je takva stvar mogua i to bi umnogome uticalo na njegov nauni
pogled na svet. Neu da se uputam u detalje, ali postojanje takvih objekata
kao to su magnetne zamke, K-23, beli prsten, najednom je prebrisalo
itavo polje donedavno postojeih teorija i iznelo na svetio dana potpuno
nove ideje. A postoji jo i trea grupa...
- Da, - rekao je Nunan - vetiin studenac i ostale divote...
- Ne, ne. Sve to treba svrstati ili u prvu ili u drugu grupu. Ja pri
tome mislim na objekte o kojima nita ne znamo, ili za njih znamo samo
po priama, a koje nikada nismo drali u rukama. Ono, to su nam ispred
nosa odneli stalkeri - prodali ko zna kome, sakrili. Ono, o emu oni ute.
Legende i polulegende: maina elja, lutalica Dik, vesele aveti...
- Trenutak, trenutak! - rekao je Nunan. - Staje to? Maina elja -
to jo i shvatam...
Valentin se nasmejao.
- Vidite, i mi takoe imamo svoj radni argon. Lutalica Dik - to
je onaj isti hipotetini medvedi na navijanje, koji radi ta hoe u
ruevinama fabrike. A vesele aveti - to je nekakva vrsta opasne
turbulencije, koja se pojavljuje na odreenim mestima u Zoni.
- Prvi put ujem za tako neto - rekao je Nunan.
- Shvatate li, Riarde, - rekao je Valentin, - mi kopamo po Zoni ve
punih dvadesetak godina, ali ne poznajemo ni hiljaditi deo onoga to se u
njoj nalazi. A ako emo da govorimo o delovanju Zone na oveka... Tu
emo, uzgred budi reeno, morati da uvedemo u klasifikaciju jo jednu,
etvrtu grupu. Ovoga puta ne objekata, ve delovanja. Ta grupa je odista
vie nego loe prouena, iako se injenica, po mome miljenju, nakupilo
vie nego dovoljno. I, znate li, Riarde, ponekad^mi se koa prosto najei
kad pomislim na njih.
- ivi pokojnici... - promrmljao je Nunan.
- Sta? A... Ne - to je zagonetno, ali nita vie od toga. Kako da vam
kaem... To ovek ipak moe da zamisli, ako nita drugo. A kada oko
oveka najednom, bez ikakvog razloga, poinju da se odigravaju
vanfizike, vanbioloke pojave...
- A, vi pri tome mislite na emigrante...
- Upravo na njih. Matematska statistika, znate li, to je veoma
precizna nauka, mada i ona ima posla sa sluajnim veliinama. I, osim
toga, to je veoma krasnoreiva nauka, veoma lepa...
Valentina je, prema svemu, pie malo uhvatilo. Poeo je da govori
glasnije, obrazi su mu se zacrveneli, a obrve nad crnim naoarima su se
digle visoko, pretvorivi elo u harmoniku.
- Volim antialkoholiare - ironino je rekao Nunan.
- Ne skreite razgovor! - rekao je Valentin strogo. - Sluajte kada
vam se govori. To je veoma udnovato. - Digao je aicu, ispio polovinu i
nastavio: - Mi ne znamo ta se desilo sa jadnim stanovnicima Harmonta u
samom trenutku. Posete. Ali, jedan od njih je odluio da emigrira. Nekakav
tamo obian graanin. Berberin. Sin berberina i unuk berberina. On,
recimo, odlazi u Detroit. Otvara berbernicu, i od toga asa poinje pravo
vrzino kolo. Vie od devedeset procenata njegovih klijenata umire tokom
sledeih godinu dana: ginu u automobilskim nesreama, ispadaju kroz
prozore, gangsteri ih ubijaju, dave se u pliacima i tako dalje, i tako dalje.
Raste broj stihijskih nepogoda u Detroitu i okolini. Odnekud se javljaju
tajfuni i uragani, koji se u tom kraju nisu pojavili od hiljadu sedam stotina i
ne znam koje tamo godine. No, i sve ostalo u tom istom smislu. I do takvih
kataklizmi dolazi u bilo kom gradu, u bilo kojoj oblasti gde se naseljava
emigrant iz rejona Posete, i broj tih kataklizmi je direktno proporcionalan
broju emigranata koji su se nastanili u datom mestu ili oblasti. I, uzmite u
obzir, sve to mogu da izazovu samo oni emigranti koji su preiveli samu
Posetu. Oni koji su se rodili posle Posete, na statistiku nesrenih sluajeva
uopte ne utiu. Vi ste iveli ovde deset godina, ali ste ovamo stigli posle
Posete, i vas bi, bez ikakve opasnosti po okolinu, mogli da smeste ak i u
sam Vatikan. ime to moe da se objasni? ega se treba odrei - statistike?
Ili zdravog razuma? - Valentin je dohvatio aicu i iskapio je u jednom
gutljaju.
Riard Nunan se poeao iza uveta.
- Da - rekao je. - uo sam neto o takvim stvarima, ali sam, da
budem iskren, smatrao da je to, da tako kaem, malo preuveliano...
Odista, sa stanovita nae pozitivistike nauke...
- Ili, recimo, mutaciono delovanje Zone - prekinuo ga je Valentin.
Smakao je naoare i poeo da posmatra Nunana crnim, poluslepim oima. -
Svi ljudi koji su bili relativno dugo u kontaktu sa Zonom, podvrgavaju se
promenama - kako fenotipskim, tako i genotipskim. Vi znate kakvu decu
raaju stalkeri, vi znate vrlo dobro ta se deava i sa njima samima. Zato?
Gde se nalazi taj mutacioni faktor? Radijacije u Zoni nema. Hemijska
struktura vazduha i zemljita u Zoni, iako na svoj nain specifina, ne
predstavlja ipak nikakvu mutacionu opasnost. ta ovek da radi u takvim
uslovima - da pone da veruje u arolije? U urok?...
- Sauestvujem u vaim lutanjima - odgovorio je Nunan. - Ali, da
budem otvoren, na mene lino pokojnici, koji su oiveli, deluju mnogo jae
od statistikih podataka. Tim pre to te statistike podatke nikada nisam ni
video, a pokojnike sam video i omirisao lino, i to vie nego dovoljno...
Valentin je odmahnuo rokom.
- Ah, ti vai pokojnici... - rekao je sa omalovaavanjem.
- Sluajte, Riarde, zar vas nije sramota? Vi ste ipak obrazovan
ovek... Kao prvo, oni nisu nikakvi pokojnici. To su modeli, odlivci...
rekonstrukcije po skeletu... lutke... straila... A uza sve to, uveravam vas:
sa stanovita osnovnih principa, oni nisu ni vie ni manje udni od veitih
akumulatora. Jednostvno, etaki naruavaju prvi princip termodinamike, a
ti modeli - drugi, u tome je sva razlika. Meutim, naruavanje principa
uzronosti - mnogo je strasnija stvar od itavih stada privienja... i svih
onih tamo udovita. Rubintajna... ili Valentajna?
- Frankentajna.
- Da, razume se. Frankentajna. Madam Seli. Supruga pesnika. Ili
ker. - najednom se nasmejao. - Svi ti modeli imaju jedno zanimljivo
svojstvo - autonomnu sposobnost za ivot. Moete im, na primer, odrezati
jedan deo tela, i on e nastaviti da ivi potpuno nezavisno. Bez bilo kakvih
tamo fiziolokih rastvora... Tako su nedavno doneli u institut jednog
takvog... To mi je laborant Bojda priao... Valentin je poeo grohotom da
se smeje.
- Nije li vreme da poemo svojim kuama, Valentine?
- upitao je Nunan, bacivi pogled na sat. - Treba da obavim jo
jedan veoma vaan posao.
- Hajdemo - rekao je Valentin, uzaludno pokuavajui da uleti
licem u okvir naoara. Na kraju je uzeo naoare u obe ruke i stavio ih na
mesto. - Imate li kola?
- Da, odveu vas kui...
Platili su i krenuli ka izlazu. Valentin je svaki as prinosio prst
slepoonici, pozdravljajui laborante koje je poznavao, a koji su radoznalo
posmatrali veliinu i broj jedan svetske fizike. Kraj samog izlaza, dok je
pozdravljao portira, koji se pretvorio u osmeh, spale su mu naoare sa
nosa, i sva trojica su poela da ih love.
- Sutra treba da obavim jedan eksperiment. Znate, interesantna
stvar... - poeo je da govori Valentin, ulazei u peo.
Poeo je da pria o sutranjem eksperimentu... Nunan ga je odvezao
u gradi naunika.
I oni se takoe boje, pomislio je, ponovo sedajui u svoj peo. Boje
se, naunike glave... Pa tako i mora da bude. Oni moraju da se boje ak
mnogo vie od nas, obinih smrtnika, svih zajedno uzetih. Jer, mi
jednostavno nita ne shvatamo, a oni barem shvataju u kojoj meri nita ne
shvataju. Posmatraju tu provaliju bez dna i znaju da moraju da se sputaju
u nju - srca im se zaustavljaju, ali moraju da se sputaju dole, a kako da se
sputaju, ta se nalazi tamo na dnu, i to je najvanije - da li e moi posle
toga da se izvuku napolje?... A mi, grenici, posmatramo, da tako kaemo,
drugu stranu. A moda tako i treba da bude? Neka sve ide svojim tokom, a
mi emo ve nekako i preiveti. Pravilno je to rekao: najherojskiji
postupak oveanstva je upravo to to je ono nastavilo da bude ono to
jeste, i to ima nameru da nastavi da to bude i dalje... A ipak, neka vas sve
zajedno avo nosi, rekao je Doljacima. Nisu mogli da organizuju svoj
piknik na nekom drugom mestu. Na Mesecu, na primer. Ili na Marsu.
Ravnoduno ste vi ubre, kao i svi, iako ste nauili da osvajate
prostranstva. Piknik su, vidite li, organizovali. Piknik...
Kako u najbolje da izaem na kraj sa onim mojim piknicima? -
razmiljao je, lagano vozei svoj peo po jarko osvetljenim mokrim
ulicama. - Kako da sve to to bolje organizujem? Po principu to manje
aktivnosti. Kao u mehanici. Kog e mi vraga moja diploma inenjera ako
nisam u stanju da smislim kako da to lake uhvatim onu beznogu
protuvu...
Zaustavio je kola pred kuom u kojoj je iveo Redrik uhart, i
ostao da sedi za upravljaem, razmiljajui kako da vodi razgovor. Posle je
izvukao ,,etak, izaao iz kola i tek tada je primetio da kua izgleda kao da
je nenastanjena. Skoro svi prozori su bili mrani, na skveru nije cilo
nikoga, pa ak ni uline svetiljke nisu gorele. To ga je podsetilo na ono to
e sada ugledati i najeio se. ak mu je palo na pamet da bi moda bilo
najbolje pozvati Redrika telefonom i porazgovarati sa njim u kolima ili u
nekoj tihoj pivnici, ali je odagnao i samu pomisao na tako neto. Iz itavog
niza razloga. A pored ostaloga, rekao je sebi, hajde da ne liim na sve one
jadne tipove koji su se razbeali odavde kao bubavabe poparene vrelom
vodom.
Uao je u zgradu, lagano se popeo po odavno neienom
stepenitu. Unaokolo je vladala tiina. Mnogobrojna vrata, koja su izlazila
na stepenite, bila su poluotvorena ili, ak, irom otvorena - iz mranih
hodnika oseao se miris ustajale praine i vlage. Zaustavio se pred vratima
Redrikovog stana, zagladio kosu iza uiju, duboko uzdahnuo i pritisnuo
zvono. Jedno vreme je iza vrata vladala tiina, posle je tiho poeo da
kripue pod, kljocnula je brava, i vrata su se tiho otvorila. Korake uopte
nije uo.
Na pragu je stajala Martika, erka Redrika uharta. Iz predsoblja
je na polumrano stepenite padala jarka svetlost, i u prvom trenutku
Nunan je ugledao samo mranu siluetu devojice i pomislio kako je ona
jako porasla za poslednjih nekoliko meseci, ali tada se ona povukla u
unutranjost predsoblja, i on joj je ugledao lice. Grlo mu se momentalno
sasuilo.
- Zdravo, Marija - rekao je, trudei se da govori to je mogao
nenije. - Kako ivi Martika?
Nije mu odgovorila. utke i potpuno neujno kretala se unazad ka
vratima koja su vodila u salon, posmatrajui ga ispod oka. Kao da ga nije
ni prepoznala. Pa i on je, poteno govorei, nije prepoznao. Zona, pimislio
je. Gadura jedna...
- Ko je to? - upitala je Guta, izvirivi iz kuhinje. - Gospode boe,
Diki Gde ste tako dugo? Znate li, Redrik se vratio!
Pohitala je ka njemu, briui uz put ruke krpom, koja joj je bila
prebaena preko ramena - jo uvek isto tako lepa, energina, jaka, samo se
ipak i ona malo promenila: lice joj je bilo oputeno, a oi, kakve su joj bile
oi... grozniave, ta li?
Poljubio je u obraz, pruio joj mantil i eir, i rekao:
- uo sam, uo... Nikako nisam stigao da navratim. Da li je kod
kue?
- Kod kue je - rekla je Guta. - Sedi tamo sa jednom... Brzo e otii
sigurno, dugo ve sede. Uite, Dik...
Nainio je nekoliko koraka po hodniku i zaustavio se u vratima
salona. Starac je sedeo za stolom. Privienje. Nepokretan i jedva malo
nagnut u stranu. Crvenkasta svetlost abaura je padala na iroko, tamno
lice, koje kao da je bilo izrezano od jednog komada starog drveta, upala
bezuba usta, oi bez sjaja. I Nunan je odmah osetio zadah. Znao je da je to
obina uobrazilja, zadah je postojao samo prvih dana, a posle je sasvim
nestajao, ali Riard Nunan kao da ga je oseao pamenjem - taj zaguljivi,
teak zadah svee, upravo izrivene zemlje...
- Hajdemo u kuhinju - pourila je da kae Guta. - Proaskaemo
malo dok pripremam veeru.
- Da, razume se - rekao je Nunan bodrim glasom. - Koliko se dugo
nismo videlil... Jo niste zaboravili da volim da popijem neku aicu pred
veeru?
Otili su u kuhinju. Guta je odmah otvorila friider, a Nunan je seo
za sto i osvrnuo se oko sebe. Kao i uvek, ovde je sve bilo isto, sve je b
listalo, nad posuem se dizala para. poret je bio nov, poluautomatski, a to
je oznaavalo da je u kui bilo novca.
- No, a kako je on? - upitao je Nunan.
- Uvek isti - odgovorila je Guta. - Smrao je u zatvoru, ali se sada
ve podgojio.
- Ri?
- Kako da nije!
- Besan?
- Kako da nije! Takav e biti do same smrti!
Guta je postavila ispred njega au Krvave Meri - prozrani sloj
ruske votke kao da je lebdeo nad slojem soka od paradajza.
- Nije mnogo? - upitala ga je.
- Tano toliko treba. - Nunan je ispraznio au. Setio se da mu je u
stvari ovo bilo prvo poteno pie toga dana. - E, sada se ve sasvim
drugaije oseam - rekao je.
- Da li je kod vas sve u redu? - upitala ga je Guta. - Zato niste tako
dugo navraali?
- Prokleti poslovi - rekao je Nunan. - Svake nedelje sam se spremao
da navratim ili barem telefoniram, ali sam prvo morao da putujem u
Reksopolis, posle je izbio nekakav skandal, a onda su mi rekli: Redrik se
vratio - dobro, mislim, zato da im smetam... I, sve u svemu, zamajao sam
se, Guta. Ponekat se pitam: kog se vraga toliko trudimo? Da bismo zaradili
novac? Ali kog e nam vraga novac, ako je jedino to radimo to da se
trudimo?
Guta je poela da zvekee poklopcima erpi, uzela je sa police
kutiju cigareta i sela na stolicu preko puta Nunana. Pogled joj je bio
oboren. Nunan je brzo izvukao upalja i pripalio joj cigaretu i po drugi put
u ivotu ugledao je tada da joj prsti drhte - kao onda kada su Redrika
osudili, i kada je Nunan doao kod nje da bi joj dao neto novaca - u prvo
vreme je bukvalno propadala bez novca, i nijedno stvorenje u njihovoj
zgradi nije htelo ni prebijenu paru da joj pozajmi. Posle se u kui pojavio
novac, i to, sudei po svemu, ne mali novac. Nunan je nagaao odakle, ali
je nastavio da dolazi, donosio Martiki slatkie i igrake, cele veeri
provodio sa Gutom pijui kafu i zajedno sa njom planirao budui srean
ivot Redrika, a posle je, nasluavi se njenih pria, odlazio kod njenih
suseda i pokuavao da ih na neki nain urazumi, objanjavao je, nagovarao,
a na kraju je, izgubivi ivce, poinjao da preti: A Rii e se ve vratiti,
svima e vam kosti polomiti... - ali nita nije pomagalo.
- A ta radi vaa devojka? - upitala je Guta.
- Koja to?
- No, ona, sa kojom ste onda navraali... plavua...
- Kakva je to pa moja devojka? To je moja stenografkinja. Udala se
i napustila posao.
- Trebalo bi da se oenite, Dik - rekla je Guta. - Hoete li da vam
mlau naem?
Nunan je zaustio da odgovori kao i obino: Martika e porasti...,
ali se na vreme zaustavio. Sada bi to ve zvualo kao la.
- Stenografkinja mi je potrebna, a ne ena - progunao je. -
Napustite vi vaeg rieg avola i doite da mi budete stenografkinja. Stari
Haris vas se jo uvek sea.
- Kako i ne bi - rekla je. - Ruka me je bolele...
- Oho, pa to znai da je ak i toga bilo! - Nunan se napravio kao da
se udi. - Eh, Harise, Harise...
- Gospode! - rekla je Guta. - Pa on mi mira nije davao! Bojala sam
se samo da za to Red ne sazna.
Neujno je ula Marika - pojavila se u vratima, pogledala erpe,
Riarda, posle je prila majci i naslonila se na nju, okrenuvi lice na drugu
stranu.
- No, Martika, - rekao je bodrim glasom Nunan - hoe li
okoladu?
Zavukao je ruku u dep od prsluka, izvukao automobili od
okolade u prozranom paketiu i pruio ga devojici. Ona se nije ni
pomerila s mesta. Guta je uzela okoladu od njega i stavila je na sto.
Najednom su joj usne pobledele.
- Da, Guta - bodrim glasom je rekao Nunan. - Ja sam se, znate li,
spremao da se preselim. Dojadio mi je hotel. Kao prvo, daleko je od
Instituta...
- Ona vie skoro nita ne shvata... - tiho je rekla Guta i on je
prekinuo samoga sebe, uzeo u ruke au i poeo besmisleno da je vrti
meu prstima.
- A vi i ne pitate kako ivimo, - nastavila je Guta - i dobro inite.
Samo, vi ste na stari prijatelj, Dik, i mi nemamo ta da krijemo od vas. Pa
ne moemo ni da sakrijemo, ak i kada bismo to i hteli!
- Jeste li bili kod lekara? - upitao je Nunan, ne diui pogled.
- Da. Nita ne mogu da urade. A jedan je ak rekao...
- zautala je.
On je takoe utao. Tu odista nije imalo o emu da se govori, i on
nije ni hteo da misli na sve to, ali mu je najednom na um pala jeziva misao:
to je napad. Nije to nikakav piknik na sporednom putu, nije poziv na
kontakt, ve - napad. Oni ne mogu da nas izmene, ali oni prodiru u tela
nae dece i menjaju ih po svom liku i podoblju. Poeo je da osea jezu, ali
se istoga asa setio da je ve itao o neem slinom, nekakva depna
knjiga sa koricama jarkih boja, i od toga, to se toga setio, osetio je izvesno
olakanje. ovek je mogao da smisli mnogo tota. A u stvarnosti se
nikada ne deava ono to su ljudi smislili.
- A jedan je ak rekao da ona vie i nije ovek - progovorila je
Guta.
- Gluposti - tiho je rekao Nunan. - Obratite se pravom strunjaku.
Obratite se Demsku Katerfildu. Joete li da porazgovaram sa njim?
Srediu da vas primi...
- Sa Mesarom? - Nervozno se nasmejala. - Nije potrebno, Dik,
hvala vam. Upravo je on to i rekao. Prema svemu, takva nam je sudbina.
Kada se Nunan usudio da ponovo digne pogled, Martike vie nije
bilo, a Guta je sedela nepokretno, usta su joj bila poluotvorena, oi prazne,
i na cigareti, u njenim prstima, izrastao je dugaak stubi sivog pepela.
Tada joj je gurnuo preko stola au i progovorio:
- Nalijte mi jo jednu porciju, devojice... i sebi takoe. I da
popijemo.
Otresla je pepeo, potraila oima mesto gde da baci opuak, i bacila
ga u sudoperu.
- Zbog ega? - progovorila je. - Eto, to nikako ne shvatam. ta smo
to zgreili? Pa nismo mi valjda najgori u ovome gradu...
Nunan je pomislio da e Guta tog asa poeti da plae, ali ona nije
zaplakala - otvorila je friider, izvukla votku i sok, i uzela sa police drugu
au.
- Ipak, ne klonite duhom - rekao je Nunan. - Ne postoji na svetu
nita to ne bi moglo da se ispravi. I, verujte mi, Guta, imam ja dobre veze,
uiniu sve...
Sada je i sam verovao u ono stoje govorio, i ve je u sebi razmiljao
o imenama, vezama i gradovima, i ve mu se inilo da je negde ranije uo
za slian sluaj, i kao da se sve sreno zavrilo, samo je trebalo da se seti
gde je to bilo, i ko je bio taj lekar, ali se tada setio zastoje ovamo doao,
setio se gospodina Lemhena, i setio se zbog ega se sprijateljio sa Gutom.
Vie nije eleo da misli ni na ta drugo, i uspeo je da odagna od sebe sve
misli o vezama, smestio se to je mogao udobnije, opustio i poeo da eka
kada e dobiti pie.
U tom trenutku su se u predsoblju zauli nesigurni koraci, lupkanje
i odvratni, posebno sada, glas Strvodera Barbrida prodahtao je:
- Ehej, Rii! A kod tvoje Gute je, oigledno, neko navratio - eir je
tu... Na tvom mestu ne bih preko toga tek tako prelazio...
I glas Redrika:
- Priuvaj proteze, Strvoderu. Ujedi se za jezik. Tamo su vrata, i ne
zaboravi da mi je vreme za veeru.
Ponovo Barbrid:
- Fuj, do avola, ne moe ovek ni da se naali!
I jo jednom Redrik:
- Mi smo se, ti i ja, naalili. I taka. Gubi se, gubi, ne zadravaj me
vie!
kljocnula je brava, i glasovi su se utiali - obojica su, oigledno,
izala na stepenite. Barbrid je rekao neto poluglasno. I Redrik mu je
odgovorio: Dosta, napriali smo se. Ponovo se zaulo gunanje
Barbrida i rezak glas Redrika: Rekao sam ve - dosta! Zalupila su se
vrata, zauli brzi koraci u predsoblju, i na pragu kuhinje se pojavio Redrik
uhart. Nunan mu je ustao u susret, i oni su vrsto jedan drugom stegli
ruke.
- Znao sam da si to ti - rekao je Redrik, posmatrajui Nunana
brzim, nemirnim, zelenkastim oima. - Auh, ala si se ugojio, debeljko
jedan! Stalno podvaljak po barovima neguje... Ehe! Pa vi ovde, kako
vidim, veselo vreme provodite! Guta, stara moja, nalij mi jednu porciju,
treba da vas stignem...
- Pa mi jo nismo ni poeli - rekao je Nunan. - Tek smo se spremali
da ponemo. Zar bi od tebe ovek mogao da pobegne?
Redrik se resko nasmejao, lupio Nunana akom po ramenu.
- Videemo ko e koga prestii, ko e koga dostii! Hajde, hajde,
zato sedimo ovde, u kuhinji! Guta, donesi veeru...
Otvorio je friider i ponovo se ispravio, drei u ruci flau sa
viebojnom etiketom.
- Ovo treba proslaviti! - proglasio je. - Treba kako sledi ugostiti
najboljeg prijatelja Riarda Nunana, koji ne naputa svoje ni u nesrei!...
Mada od svega toga koristi nema nikakve. Eh, Gutalina nema, teta
odista...
- A ti mu telefoniraj. - predloio je Nunan.
Redrik je odmahnuo svojom riom glavom.
- Tamo gde bi mu sada trebalo telefonirati telefon jo nije uveden.
No, da krenemo, ta li...
Prvi je uao u salon i buno spustio flau na sto.
- Sada emo da se gostimo, tatice! -rekao je nepokretnom starcu. -
Ovo je Riard Nunan, na prijatelj! Dik, ovo je moj tata, uhart-senior...
Riard Nunan je, skupivi se u sebi u nepronicljivu grudvu, rairio
usta od uveta do uveta, mahnuo u vazduh rukom prema privienju:
- Drago mi je, mister uharte! Kako ste!... Pa mi se poznajemo,
Red - rekao je uhartu-mlaem, koji je neto traio u kunom baru. -
Jednom smo se ve videli, istina samo za trenutak...
- Sedi - rekao mu je Redrik, pokazavi glavom prema stolici preko
puta starca. - Ako hoe sa njim da razgovara, govori glasnije -- nita ne
uje.
Rasporedio je ae, brzo otvorio flae i rekao Nunanu:
- Sipaj. Tatici sasvim malo, samo da mu dno prekrije...
Nunan je poeo lagano da sipa. Starac je sedeo u malo- preanjoj
pozi, gledajui u zid. I uopte nije reagovao kad mu je Nunan primakao
au. A Nunan se ve prebacio na novu situaciju. To je bila igra, jeziva i
uasna. Igru je igrao Redrik, i on se ukljuivao u tu igru, kao to se celog
ivota ukljuivao u tue igre, u strane, i jezive, i sramne, divlje, i mnogo
opasnije od ove sada. Redrik je, digavi au, progovorio: No, pa ta, da
krenemo? - i Nunan je na najprirodniji mogui nain pogledao starca, a
Redrik je lagano kucnuo svojom aom o au Nunana i rekao: Hajde, da
pijemo... i tada je Nunan isto tako potpuno prirodno klimnuo glavom, i
oni su ispili.
Redrik je, dok su mu se oi sijale, nastavio da govori, kao i
maloas, malo izvetaenim glasom:
- Gotovo je, brate! Vie me zatvor nee videti. Kada bi samo znao,
dragi moj, kako je lepo biti kod kue! Novca imam, bacio sam oko na lepu
vilicu, sa baticom, nije nita loija od Strvoderove... Zna, hteo sam da
emigriram, to sam jo u zatvoru odluio. Zbog ega li sam samo u ovom
valjivom gradiu do sada iveo? Neka ide sve, mislio sam, do avola. A
kada sam se vratio - eto ti na, zabranili su emigriranje! Pa ta je to - zar
smo kuni, ta li, postali za ove dve godine?
Govorio je i govorio, a Nunan je samo klimao glavom, pijuckajui
viski, ubacivao psovke, pitanja, posle je poeo da se raspituje za vilu -
kakva je to vila, gde se nalazi, koliko staje? - i poeo da diskutuje sa
Redrikom. Dokazivao je da je vila skupa, da se nalazi na nezgodnom
mestu, izvukao je notes, poeo da ga prelistava i navodi adrese zabaenih i
naputenih vila koje bi mogle da se dobiju u bescenje, a ija bi popravka
bila jako jeftina, samo ako bi Redrik podneo zahtev za emigriranje, na koji
bi dobio negativan odgovor, posle ega bi opet trebalo da zatrai naknadu
za to.
- Pa ti si, vidim to, ve poeo i trgovinom nekretnina da se bavi -
rekao je Redrik.
- Bavim se ja svaim pomalo - odgovorio je Nunan i namignuo mu.
- Znam, znam, nasluao sam se ja pria o tvojim aferama!
Nunan je iskolaio oi, prineo prst usnama i klimnuo glavom prema
kuhinji.
- Dobro, dobro de, svi to znaju - rekao je Redrik. - Novac ne mirie,
sada sam to jasno shvatio... Ali - muka me je spopala kada sam uo da si
Malja uzeo za upravitelja! Pustio si, zna li, jarca u vrt... Pa on je
psihopata, poznajem ga od najranijeg detinjstva!
Tada je zautao i pogledao svog starca. Na licu kao da je neto
poelo da se trza, i Nunan je za zaprepaenjem ugledao na toj grabljivoj
fizionomiji pravu, odista pravu ljubav i nenost.
Posmatrajui ga, Nunan se setio ta se desilo kada su laboranti
Bojda doli ovamo po to privienje. Dola su dva laboranta, obojica vrsit
jaki momci, sportisti i sve ostalo u tom smislu, a sa njima i lekar iz gradske
bolnice, a sa njima jo i dva bolniara, ljudi hrabri i jaki, koji su navikli da
vuku nosila i smiruju sumanute. Posle je jedan od laboranata priao da taj
rii u prvi mah nije ni shvatio o emu se radi, pustio ih je da uu u stan,
dozvolio im da pogledaju oca, i oni bi starca sigurno i odvezli sa sobom,
jer je Redrik, prema svemu, uobrazio da e mu oca odvesti u bolnicu radi
uobiajenog rutinskog pregleda. Ali one budale-bolniari, koji su za vreme
preliminarnih pregovora stajali u predsoblju i koji su drali na oku Gutu,
posmatrajui kako ona pere prozore u kuhinji, kada su ih pozvali da uu u
sobu, dohvatili su starca, kao dasku - povukli ga i ispustili na pod. Redrik
je pobesneo i tada je istupio napred budala-lekar i poeo detaljno da
objanjava ta, kako, gde i zbog ega treba da se uradi. Redrik ga je sluao
minut ili dva, a posle je najednom, bez ikakvog prethodnog upozorenja
eksplodirao kao vodonina bomba. Laborant, koji je sve to priao, ni sam
se nije seao kako se naao na ulici.
Rii avo ih je svu petoricu spustio niz stepenice, pri emu ni
jednom od njih nije dozvolio da se udalji na sopstvenim nogama. Svi su
oni, po reima laboranta, izletali iz ulaza kao ulad iz topa. Dvojica su
ostala da lee na trotoaru u nesvesti, a ostalu trojicu je Redrik jurio po
ulicama itava etiri bloka zgrada, posle ega se vratio do kola Instituta i
porazbijao na njima sva stakla - ofera u kolima nije bilo, on je pobegao u
suprotnom pravcu...
- U jednom baru su mu pokazali novi koktel - poeo je da pria
Redrik, sipajui viski u ae. - Vetiin studenac se zove, posle u ti ga
napraviti, kada neto pojedemo. To je, brate moj, takva stvar da je opasno
popiti ga na prazan stomak: ruke i noge se oveku oduzmu od jedne ae...
Ti kako hoe, Dik, a ja u te danas ugostiti to bolje mogu. Starih, dobrih
vremena emo se prisetiti. Bora emo se prisetiti... Jadni Erni, jo uvek
ami u zatvoru, zna li to? - Otpio je gutljaj, obrisao usne nadlanicom i
upitao nemarno: - A ta se tamo, u Institutu, radi, jo se nisu prihvatili
vetiinog studenca? Ja sam se, zna li, malo od nauke udaljio...
Nunan je odmah shvatio zato je Redrik poveo razgovor na tu temu.
Pljesnuo je dlanom o dlan i rekao:
- ta ti je, mome moj! Zna li ta se sa tim studencom desilo? Jesi
li uo za Kariganove laboratorije? Postoji jedna takva institucija... No, eto,
oni su doli do jedne porcije studenca...
Ispriao je o katastrofi, skandalu, da nisu uspeli da otkriju ni kako
su oni uspeli da dou do studenca, a Redrik ga je sluao na prvi pogled
rasejano, coktao je pri tome jezikom, odmahivao glavom, a onda je
odluno nasuo jo viskija u ae i rekao:
- Tako im i treba, parazitima, pocrkali dabogda...
Popili su. Redrik je pogledao oca - ponovo mu je lice zadrhtalo.
- Guta! - zaurlao je. - Hoe li jo dugo da nas glau mori?... To se
ona tebe radi trudi - objasnio je Nunanu. - Svakako e tvoju omiljenu
salatu od rakova da napravi, odavno je rakove pripremila, video sam ih...
No, a kako stoje stvari u Institutu? Da li su pronali neto novo? Kod vas
tamo, kau, sada automati rade, ali malo ta i urade.
Nunan je poeo da pria o Institutu, i dok je priao, kraj stola se
pored starca neujno pojavila Martika, stajala je, spustivi na sto maljave
apice, i najednom se na potpuno deiji nain oslonila o privienje i stavila
mu glavu na rame. I Nunan je, nastavljajui da brblja, pomislio,
posmatrajui^te dve jezive prikaze, delo Zone: Gospode, ta je sad pa ovo?
ta jo treba uiniti sa nama da bi nas sve to konano minulo? Zar je sve
ovo nedovoljno?... Znao je da jeste. Znao je da milijarde i milijarde nita
ne znaju, i nita i ne ele da znaju, a ako i saznaju, da e se uasavati
najvie desetak minuta i da e se ponovo vratiti u krug svojih
interesovanja. Treba otii odavde, pomislio je besno. Do avola neka ide
Barbrid, do avola Lemhen... porodica ova prokleta - neka sve ide do
avola!
- Zato ih posmatra? - tiho ga je upitao Redrik. - Ne uznemiravaj
se, to joj nita nee nakoditi. ak i suprotno - govore da od njih zdravlje
zrai.
- Da, znam to, - rekao je Nunan i ispio u jednom gutljaju sadrinu
aice.
Ula je Guta, naredila Redriku da razmesti tanjire i stavila na sto
veliku srebrnu iniju sa omiljenom salatom Nunana.
- No, momci - rekao je Redrik oduevljenim glasom.
- Sada emo ovo kako dolikuje da proslavimo!
4
REDRIK UHART, 31 GODINA.

Nou se dolina rashladila i pred zoru je ve bilo sasvim svee.
Kretali su se po nasipu, koraajui po istrulelim pragovima, izmeu
zaralih ina, i Redrik je posmatrao kako se na konoj jakni Artura
Barbrida presijavaju kapljice rose. Deak je koraao lako, veselo, kao da
iza njega nije bila teka no, napetost od koje se i sada tresao svaki damar,
dva jeziva sata na mokrom vrhu ogoljene humke, koji su proveli u
munom pol usnu, oslonivi se leima jedan na drugog da bi im bilo
toplije, ekajui da se zaustavi potok zelenila koji je opticao humku i
nestajao u jarku.
Sa obe strane nasipa bila je gusta magla. Povremeno se uspinjala i
na ine, tekim sivim strujama, i na tim mestima su ili do kolena u
mutljagu koji se kovitlao. Mirisalo je na mokar, zarali metal, a blatite sa
desne strane je smrdelo na trule. Unaokolo se nita nije videlo izuzev
magle, ali je Redrik znao da se sa obe strane nasipa prostire breuljkasta
ravnica sa kamenim gromadama, a da se iza te ravnice, u magli, kriju
planine. I znao je jo da se sa leve strane, kada izae sunce, i kada se magla
razie i pretvori u rosu, mora videti slupani helikopter, a pravo ispred njih -
kompozicija rudarskih vagoneta. I znao je jo da e tek tada u stvari i
poeti pravi posao.
Redrik je zavukao aku izmeu lea i ranca i povukao ga nagore, da
mu ivica boce sa helij umom ne ulj i kimu. Teka je, gadura, kako u sa
njom da puzim? Kilometar i po puzati... Dobro, ne gunaj, ne kloni duhom,
stalkeru, znao si na ta si krenuo. Pet stotina hiljada te ekaju na kraju puta,
ovek moe malo i da se preznoji za tako neto... Pet stotina hiljada, to nije
ba ni tako malo, zar ne? avola u im dati za manje od pet stotina hiljada.
I vrata u dati Strvoderu vie od trideset hiljada. A balavcu... a balavcu -
nita. Ako je stari gad barem pola istine rekao, onda balavcu - nita.
Ponovo je pogledao u Arturova lea i neko vreme zamurivi
posmatrao kako ovaj lako koraa, preskaui po dva praga najednom,
irokih ramena, uzanih kukova, a dugaka, kao u sestre crna kosa vijorila
mu se u ritmu koraka. Sam je to traio, tuno je pomislio Redrik. Sam. I
zato li je samo tako uporno traio? Sav je drhtao, suze u oima...
Povedite me, gospodine uharte! Razni su i ljudi predlagali, ali ja bih hteo
samo sa vama, oni nita ne vrede. Otac... Ali - on sada vie ne moe!
Redrik je naporom volje uspeo da prekine nit uspomena. Bilo je odvratno
misliti na to; i moda je upravo zbog toga poeo da misli na Arturovu
sestru. Jednostavno, ovek da ne shvati: takva raskona devojka, a u stvari
- upljina, varka, mrtva lutka, a ne devojka... Sea se, majka je na bluzi
imala dugmad od ilibara, poluprozranu, zlatastu, stalno je oseao elju da
ih strpa u usta oekujui da e osetiti ukus bombone, i on ih je trpao u usta,
sisao, i svaki put je oseao razoarenje - to ak nije ni zaboravljao, ve je
jednostavno odbijao da veruje sopstvenom seanju im bi ih ponovo
ugledao.
A moda mi ga je tatica namerno podmetnuo, pomislio je o Arturu.
Eto kakav samo pitolj ima u zadnjem depu... Ne, nije. Strvoder me
poznaje. Strvoder zna da se sa mnom ne treba aliti. I zna kakav sam u
Zoni. Ne, to su sve gluposti. Nije on prvi koji me je molio, nije ni prvi koji
je plakao, drugi su i na kolena padali... A pitolje svi oni vuku sa sobom
kada prvi put pou u Zonu. Prvi i poslednji. Zar poslednji? Oh, poslednji,
mome moj! Eto ta ispada, Strvoderu: poslednji put. Da, tatice, kad bi ti
saznao za ovu njegovu avanturu - tako bi ga takama udesio, sinia svoga
dragog, koga si u Zoni izmolio... Najednom je osetio da se ispred njih
neto nalazi - u blizini, na jedno trideset-etrdeset metara...
- Stoj! - naredio je Arturu.
Moma, je posluno stao u mestu. Reagovao je odlino - kao da se
skamenio sa podignutom nogom, a posle ju je lagano i oprezno spustio na
zemlju. Redrik se zaustavio kraj njega. Pruga je ovde poinjala primetno da
se sputa nanie i nestajala je u magli. A tamo, u magli, nalazilo se neto.
Neto veliko i nepokretno. Bezopasno. Redrik je oprezno uvukao
nozdrvama vazduh. Da. Bezopasno.
- Napred - rekao je poluglasno, saekao da Artur zakorai, a onda je
krenuo za njim. Krajikom oka je video Arturovo lice, njegov pravilan
profil, istu kou na obrazima i odluno stisnute usne pod tankim briima.
Zagazili su u maglu do pojasa, posle do vrata, a kroz nekoliko
sekundi ispred njih se pojavila iskoena gromada vagoneta.
- To je - rekao je Redrik i poeo da smie ranac. - Sedi tu gde stoji.
Cigaret-pauza.
Artur mu je pomogao da skine ranac, a posle su seli jedan kraj
drugoga na zarale ine. Redrik je otkopao jedan od depova na rancu,
izvukao zamotuljak sa hranom i termos sa kafom, i dok je Artur
odmotavao paketi i razmetao sendvie po rancu, izvukao je ispod miice
uturicu, odvrnuo poklopac i, zatvorivi oi, otpio nekoliko laganih
gutljaja.
- Hoe li? - ponudio je, briui dlanom grli uturice.
- Za hrabrost...
Artur je uvreeno odmahnuo glavom.
- Za hrabrost mi nije potrebno, gospodine uharte - rekao je. - Ja
bih pre kafu, ako nemate nita protiv. Vlano je, zar ne?
- Vlano je - sloio se Redrik. Strpao je uturicu u dep, uzeo jedan
sendvi i poeo lagano da vae. - Kada se magla razie, videe da su oko
nas same movare. Ranije je ovde bilo puno komaraca -jezivo je bilo...
Zautao je i nalio kafu. Kafa je bila vrela, gusta, slatka -- bilo je ak
prijatnije piti kafu nego alkohol. Mirisala je na kuu, na Gutu. I ne samo
jednostavno na Gutu, ve na Gutu u kunom haljetku, Gutu koja se upravo
probudila, sa jo vidljivim otiskom od jastuka na obrazu. Nepotrebno sam
se u sve to upetljao, pomislio je. Pet stotina hiljada... A kog e mi vraga tih
pet stotina hiljada? Da se ne spremam moda bar da kupim? Novac je
potreban zbog toga da ovek ne misli na njega. To je tano. To je Dik
dobro rekao. Kuu imam, batu imam, bez posla u Harmontu niko nee
ostati... Zaveo me je Strvoder, zaveo, kao nekog balavca...
- Gospodine uharte, - progovorio je najednom Artur, gledajui
nekuda u stranu - zar vi ozbiljno verujete da ta stvar ispunjava sve elje?
- Gluposti! - rasejano je odgovorio Redrik i zastao sa oljom ve
prinetom ustima. - A odakle ti zna po koju smo stvar krenuli?
Artur se zbunjeno nasmejao, zavukao aku u crnu kosu, poeo da je
mrsi i rekao:
- Eto, nagaao sam!... Vie se i ne seam ta me je u stvari navelo
na tu pomisao... No, kao prvo, otac je ranije stalno buncao o Zlatnoj kugli,
a u poslednje vreme je prestao, i umesto toga je poeo sve ee da navraa
kod vas, a ja bar dobro znam - nikakvi vi niste prijatelji, ma ta otac
priao... A zatim, on je postao nekako uda u poslednje vreme... Artur je
ponovo poeo da se smeje i odmahnuo je glavom, seajui se neega. - A
konano mi je sve bilo jasno kada ste vi i on na ledini isprobavali onaj
diriabl... - Lupio je dlanom o rancu, gde se nalazio savijeni vazduni
balon. - Da budem iskren, tada sam vas pratio i kada sam video kako ste
vreu sa kamenjem digli i kako ju je diriabl poneo nad zemljom, odmah
sam sve shvatio. Po mome miljenju, u Zoni, izuzev Zlatne kugle, nema
vie nijednog teeg predmeta. - Odgrizao je komad sendvia, poeo da
vae i zamiljeno progovorio punih usta: -Jedino ne razumem kako ete
da je zakaite, jer je ona sigurno potpuno glatka...
Redrik ga je posmatrao preko olje i razmiljao o tome koliko oni
ne lie - otac i sin. Nieg zajednikog nije bilo meu njima. Ni lice, ni glas,
ni dua. Strvoderov glas je bio promukao, ulagivaki, podmukao nekako,
ali kada je o neemu govorio, govorio je ubedljivo. Bilo je nemogue ne
sluati ga. Rii, govorio je on onda, nagavi se preko stola, ostali smo
samo nas dvojica, dvojica na dve noge, obe tvoje... Ko e, ako ne ti? To je
moda najdragocenije to je ostalo u Zoni! Ko e to dobiti? Zar oni
istunci, sa njihovim mainama? Pa ja sam je naao, ja! Koliko je naih po
tim putevima izginulo! A naao sam je ja! Za samoga sebe sam je uvao. I
sada je nikome ne bih dao, ali su mi ruke, vidi i sam, prekratke postale...
Osim tebe - nema nikoga. Koliko sam raznih maminih sinova dovlaio,
itavu sam kolu, shvata li, za njih otvorio - nisu mogli, nije to pravi soj...
No, dobro, ti ne veruje. Ne veruje - i nemoj. Tebi - novac. Dae mi
onoliko koliko bude eleo, znam da me nee zaboraviti... A ja u moda
sebi noge da povratim. Noge u ponovo dobiti, da li ti je to jasno? Zona mi
je oduzela noge, moda e mi ih ona i vratiti?
- ta? - upitao je Redrik, doavi sebi.
- Mogu li da zapalim, gospodine uharte?
- Moe - odgovorio je Redrik. - Pui, pui... Ja u takoe da
zapalim.
Ispio je naduak ostatak kafe, izvukao cigaretu i, protrljavi je
meu prstima, zagledao se u maglu koja je poela da se razilazi. Psihopata,
mislio je. Luak. Noge njemu... strvini...
Od svih tih razgovora u dui je ostajao nekakav talog koji nije
razumeo. I nije nestajao sa vremenom, ve je, naprotiv, postajao sve gui i
gui. I nije znao ta je to bilo, ali je ipak smetalo, kao da se neim zarazio
od Strvodera, ali ne gadou nekakvom, ve suprotno... snagom, ta li? Ne,
ne snagom. Pa ime to onda? No, dobro, rekao je samom sebi. Hajde onda
ovako: pretpostavimo da nisam doao ovamo. Ve sam se spremio, ranac
zapakovao, i tada se neto desilo... uhvatili su me, na primer. Zar bi to bilo
loe? Svakako da bi bilo loe. Zato loe? Novac bi propao? Pa ne, novac i
nije u pitanju... Zar je stvar u tome to e ovo blago gadovi oni da dobiju,
Promukli i Koati? Istina, i u tome ima neega. To vrea. Ali, ta me se to
uopte tie? Ionako e to oni na kraju dobiti...
- Br-r-r... - Artur je poeo da trese ramenima. - Do kostiju probija.
Gospodine uharte, moda ete mi sada dati da povuem jedan gutljaj?
Redrik je utke izvukao uturicu i pruio mu je. Pa nisam odmah ni
pristao, pomislio je najednom. Dvadeset puta sam slao Strvodera do vraga,
i tek sam dvadeset i prvi put konano pristao. Nekako vie nisam mogao. I
poslednji na razgovor je ispao kratak i sasvim poslovan. Odlino, Rii.
Kartu sam ti doneo. Moda e je ipak pogledati? A ja sam mu pogledao u
oi, a oi su mu bile kao irevi - ute, sa crnom takom, i rekao sam mu:
Daj mi je. Seam se da sam tada bio pijan, itavih nedelju dana se nisam
treznio, odvratno sam se oseao... Ah, do avola, zar je to sada vano?
Krenuo sam i - taka. ta stalno po tome kopam, kao neki psihopata?
Bojim se, ta li?
Trgao se. Otegnuta, tuna kripa zaula se najednom iz magle.
Redrik je skoio, a istog asa je, kao na opruzi, skoio i Artur. Ali, ponovo
je zavladala tiina; samo je utala, pomerajui se pod naletima vetra, sitna
trava kraj nasipa.
- To se sigurno ruda slegla - nesigurnim glasom, jedva izgovarajui
rei, proaptao je Artur. -Vagoneti sa rudaom... odavno tu stoje...
Redrik je gledao pravo ispred sebe i nita nije video. Setio se. To je
bilo nou. Probudio se od istog ovakvog zvuka, tunog i otegnutog,
obamirui, kao u snu. Ali to nije bio san. To je vikala Martika, sedei na
svojoj postelji kraj prozora. Guta se takoe probudila i stegla Redrika za
ruku; osetio je kako joj se ramena oblila znojem, i tako su leali i sluali, a
kada se Marika smirila i uutala, i ponovo legla, on je priekao jo malo,
potom je ustao, siao u kuhinju i ispio pola flae konjaka. Od te noi je
ponovo poeo da pije.
- Ruda - govorio je Artur. - Ona se, znate li, slee sa vremenom. Od
vlage, erozije i iz mnogih drugih razloga...
Redrik je pogledao njegovo prebledelo lice i ponovo seo. Cigareta
mu je nestala iz ruke, zapalio je novu. Artur je stajao jo malo, bojaljivo
vrteo glavom, zatim je takoe seo i tiho rekao:
- Znam, pria se da u Zoni neko navodno ivi. Nekakvi ljudi. Nisu
Doljaci, ve upravo ljudi. Navodno ih je Poseta tu zatekla, i oni su
mutirali... prilagodili su se novim uslovima ivota. Da li ste uli za to,
gospodine uharte?
- Da - rekao je Redrik. - Samo, to nije ovde. To je u planinama,
severozapadno odavde. Pastiri nekakvi.
Eto ime me je zarazio, razmiljao je. Ludilom svojim. Eto, zbog
toga sam, znai, krenuo. Eto ta mi je ovde potrebno... Nekakvo udno i
potpuno novo oseanje poelo je da ga ispunjava. Bio je svestan da to
oseanje u sutini i nije novo, da je ono odavno postojalo negde u njemu,
ali ga je tek sada razaznao, i sve je stalo na svoja mesta. I ono to je ranije
izgledalo kao glupost, kao sumanuto buncanje poludelog starca, pretvorilo
se sada u jedinu nadu, jedini smisao ivota, jer je tek ovog asa shvatio:
jedino to mu je na ovom svetu preostalo, zbog ega je i iveo poslednjih
meseci, bila je nada u udo. On je, budala, blesan, odbacivao tu nadu,
zakopavao je u zemlju, gazio, podsmevao joj se, ispijao je, jer je bio
navikao da tako radi, jer nikada u ivotu, od najranijeg detinjstva, nije
raunao ni na koga osim na sebe samoga i jer se od najranijeg detinjstva to
oslanjanje na sebe samoga odraavalo u broju crvendaa koje je uspevao
da izvue, iscedi iz ravnodunog haosa, koji je vladao svuda oko nj ega.
Tako j e bilo uvek, i tako bi bilo i nadalje da se na kraju nije naao u takvoj
jami iz koje ga nee izvui nikakvi crvendai, u koji je potpuno besmisleno
raunati na samoga sebe. A sada ga je ta nada - vie ne ni nada, ve
uverenost u to da e se udo desiti - ispunila sveg, i on se ve udio kako je
ranije mogao uopte da ivi u takvoj bezizlaznoj tmini... Nasmejao se i
lupio Artura po ramenu.
- ta je, stalkeru, - rekao je - jo emo poiveti, ta veli?
Artur ga je zaueno pogledao, nesigurno se smekajui. A Redrik
je zguvao masan papir u koji su bili uvijeni sendvii, bacio ga pod
vagonet i prilegao na ranac, oslonivi se na lakat.
- No, dobro - rekao je. - Da pretpostavimo, na primer, da ona Zlatna
kugla odista postoji... ta bi ti poeleo od nje?
- Znai, vi ipak verujete u nju? -brzo ga je upitao Artur.
- Nije vano da li verujem ili ne. Odgovori mi na pitanje.
Najednom je odista poelo da ga interesuje ta bi od
Zlatne kugle mogao da poeli evo ovakav momak, balavac,
dojueranji uenik, i sa veselom radoznalou je posmatrao kako se Artur
mrti, upka brie, pogleda u njega i opet skriva oi.
- No, razume se, noge ocu... - progovorio je Artur na kraju. - Da
kod kue sve bude u redu...
- Lae, lae - dobroudno ga je prekinuo Redrik. - Ti, bratac,
uzmi u obzir ovo: Zlatna kugla ispunjava samo skrivene elje, samo ne
zbog kojih ovek, ako se ne ispune, moe i da se ubije!
Artur Barbrid je pocrveneo, ponovo pogledao Redrika i odmah
skrenuo pogled, ak su mu se i suze pojavile. Redrik se nasmeio
posmatrajui ga.
- Jasno je - rekao je skoro neno. - Dobro, to me se ne tie. uvaj
svoju tajnu... - I tada se najednom setio pitolja i pomislio da treba da
povede rauna, dok jo ima vremena, o svemu o emu moe povesti
rauna. - ta ti je to u zadnjem depu? - upitao je nemarno.
- Pitolj - progunao je Artur i ujeo se za usnu.
- ta e ti?
- Da pucam! - odgovorio je Artur izazovno.
-- Okani se toga! - strogo je progovorio Redrik i uspravio se. - Daj
ga ovamo. U Zoni nema na koga da puca. Daj mi ga.
Artur je hteo neto da kae, ali je outao, strpao ruku na lea,
izvukao oficirski kolt i pruio ga Redriku, drei ga za cev. Redrik je uzeo
pitolj za topao, nazubljeni drak, bacio ga uvis, uhvatio u letu i upitao:
- Ima li maramicu? Daj, da ga zamotam...
Uzeo je od Artura istu maramicu, koja je mirisala na kolonjsku
vodu, zamotao u nju pitolj i smotuljak stavio na ine.
- Neka ostane ovde - objasnio je. - Dae bog, vratiemo se ovamo -
uzeemo ga. Moda emo odista od patrola morati da se branimo... Iako,
bratac, pucati na patrolu...
Artur je odluno odmahnuo glavom.
- Pa nije on meni potreban zbog toga - rekao je kivno.
- U njemu je samo jedan metak. Da bih mogao, ako mi se desi isto
to i ocu...
- Ta-a-a-ko, znai... -otegao je Redrik, posmatrajui ga uporno. -
No, za to se ne brini. Ako bude kao sa ocem, do ovoga mesta u te dovui.
Obeavam ti... Pogledaj, razdanilo se!
Magla se razilazila pred njihovim oima. Na nasipu je vie nije ni
bilo, a dole i u daljini mlena magla se progruavala i topila, iz nje su
poeli da izrastaju okrugli i elavi vrhovi breuljaka, a izmeu njih,
ponegde se ve videla nemirna povrina movare, pokrivena retkom
abokreinom. Na horizontu, iza breuljaka, jarko-utom svetlou su
zasjali vrhovi planina, i nebo nad njima bilo je vedro i plavo. Artur se
osvrnuo, bacio pogled preko ramena i oduevljeno uskliknuo. Redrik se
takoe osvrnuo. Na istoku su planine izgledale skoro sasvim crne, a nad
njima se prelivala poznata smaragdna zora - zelena zora Zone.
Redrik je ustao, otiao iza vagoneta, seo na nasip i dahui
posmatrao kako se zelena zora brzo gasi, pretvara u crvenkastu i kako se
pomalja narandasta ivica sunca iza planine; i odmah su se od breuljaka
pruile ljubiaste senke - sve je postalo resko, reljefno, sve se videlo kao na
dlanu. Pravo pred sobom, na jedno dve stotine metara, Redrik je ugledao
helikopter. Helikopter je pao, prema svemu, u sam centar komareve
ele, i ceo njegov trup se pretvorio u neto nalik na limenu palainku,
samo je rep ostao itav, istina malo savijen, i on je kao crna kuka virio nad
udubljenjem meu breuljcima. I elisa je ostala itava -jasno se ulo kako
kripue njiui se na lakom povetarcu. ela je oigledno bila izuzetno
jaka, ak ni poar nije uspeo da se razvije, takoda se na spljotenoj limenki
jasno video crveno-plavi amblem kraljevskog vojnog vazduhoplovstva,
koji Redrik ve toliki niz godina nije video i gotovo da je ve zaboravio
kako izgleda.
Redrik se vratio do ranca, izvukao mapu i rasprostro je na zapekloj
gromadi rudae u vagonetu. Samo okno povrinskog kopa odavde se nije
videlo - zaklanjao ga je breuljak sa pocrnelim, nagorelim drvetom na
vrhu. Taj breuljak je trebalo zaobii sa desne strane, udolinom izmeu tog
i jednog drugog breuljka, koji se odavde takoe video, sasvim ogoljen, sa
mrkim ljunkom po litici.
Svi orijentiri su se podudarali, ali Redrik nije bio zadovoljan.
Dugogodinji instinkt stalkera kategorino je protestovao protiv same
pomisli, besmislene i neprirodne, da se povue staza izmeu dva bliska
breuljka. Dobro, pomislio je Redrik, to emo jo videti. Kada stignemo
tamo, sve e ipak biti mnogo jasnije. Staza je do te udoline vodila po
blatitu, po otvorenom, istom prostoru, koji je odavde izgledao potpuno
bezbedan, ali, kada je malo bolje zagledao, Redrik je ugledao izmeu suvih
panjeva nekakvu tamnosivu mrlju. Pogledao je u kartu. Tamo se nalazio
krsti, i neispisanim rukopisom, krivim slovima bilo je napisano: Hlist.
Crvena traka staze kretala se desno od krstia. Nadimak kao da mu je
odnekud bio poznat, ali ko je bio taj Hlist, kako je izgledao i kada je
postojao, toga Redrik nikako nije mogao da se seti. Setio se samo neega:
zadimljena sala u Boru
;
ogromne crvene ape koje steu ae, grohotan
smeh, otvorene utozube eljusti - fantastino stado divova koji su doli na
pojilo, jedno od najranijih seanja iz detinjstva - prva poseta Boru. ta
li sam tada doneo? upljinu, ini mi se. Pravo iz Zone, mokar, gladan,
omamljen, sa vreom prebaenom preko ramena, upao je u tu krmu, bacio
vreu na ank ispred Ernesta, zlobno se cerei i osvrui, izdrao
gromoglasnu paljbu podsmeha, saekao da Ernest - tada jo mlade ovek,
uvek sa leptir-manom - odbroji toliko i toliko crvendaa... Ne, tada jo
nisu postojali crvendai, tada su to bile kvadratne, kraljevske novanice, sa
nekakvom polunagom enom u platu i sa krunom na glavi... Saekao je,
strpao novac u dep i neoekivano i za sebe samoga dohvatio sa anka
teku kriglu piva i, zamahnuvi, udario njome najbliu njuku koja se
kliberila... Redrik se osmehnuo i pomislio: a moda je to upravo bio taj
Hlist?
- Zar se moe izmeu breuljaka, gospodine uharte?
- poluglasno, nad samim uvetom upitao ga je Artur. Stajao je pored
njega i takoe razgledao kartu.
- To emo jo videti - odgovorio je Redrik. Jo uvek je netremice
posmatramo kartu. Na njoj su se nalazila jo dva krsta -jedan na padini
breuljka sa drvetom, drugi na kamenitom nasipu. Pudl i Naoarac. Staza
je prolazila nie, izmeu njih. - Tamo emo ve videti - ponovio je, savio
kartu i strpao je u dep.
Pogledao je Artura.
- Digni mi ranac na lea... Dalje idemo kao i do sada - rekao je,
stresavi ranac na leima i nametajui kaieve tako da mu bude to
udobnije. Ti e ii ispred mene, da bih mogao stalno da te drim na oku.
Ne osvri se, a ui da su ti stalno nauljene. Moje nareenje je - zakon.
Imaj na umu, moraemo mnogo da puzimo, i ne pomiljaj da se boji
prljavtine i blata. Ako ti naredim - njuku u blato bez pogovora... I
zakopaj jaknu. Jesi li spreman?
- Jesam - rekao je Artur prigueno. Nervirao se, rumenila kao da
nikada nije ni bilo na njegovom licu.
- Prvi orijentir ti je - ovaj! - Redrik je odseno pokazao rukom
prema najbliem breuljku, stotinak koraka od nasipa. -Jasno? Kreemo.
Artur je grevito uzdahnuo i, prekoraivi ine, poeo poboke da
se sputa sa nasipa. Sitno kamenje je poelo da se osipa za njim.
- Lake, lake - rekao je Redrik. - Nikuda ne urimo.
Poeo je oprezno da se sputa za Artur om, naviknutim pokretom
reguliui inerciju tekog ranca miiima nogu. Artura je stalno drao na
oku. Boji se momak, mislio je. I dobro je to se boji. Predosea, znai,
neto. Ako mu je to ulo razvijeno kao u oca, onda mora da predosea...
Kada bi, Strvoderu, znao samo kako su se stvari preokrenule. Kada bi
znao, Strvoderu, da sam te ovoga puta posluao. A ovde, Rii, sam nee
moi da proe. Hteo to ili ne, morae nekoga da povede sa sobom.
Mogu da ti dam nekoga koga mi nije ao... Uspeo je da me nagovori.
Prvi put u ivotu pristao je na ovako neto. No, nita, pomislio je.
Moda e se sve ovo nekako sreno zavriti; ja ipak nisam Strvoder, moda
emo neto uspeti da izvedemo...
- Stop! - naredio je Arturu.
Momak se zaustavio stojei do glenjeva u ustajaloj vodi. Dok se
Redrik sputao niz nasip, tresetite ga je uvuklo u sebe sve do kolena.
- Vidi li onaj kamen tamo? - upitao ga je Redrik. - Eno ga, pod
samim breuljkom. Penji se na njega.
Artur je krenuo napred. Redrik ga je pustio da se udalji jedno
desetak koraka, a onda je krenuo za njim. Tresetite je pod nogama
ljiskalo. To je bilo mrtvo tresetite - ni komarca, ni aba, ak ni
abokreine u njemu nije bilo, ak su i vrbe bile sasuene. Redrik se
osvrtao oko sebe, ali za sada koa da je sve bilo mirno. Breuljak se lagano
primicao, uspuzao se na jo uvek nisko sunce, posle je prekrio ceo istoni
deo neba. Pokraj kamena Redrik se okrenuo i bacio pogled prema nasipu.
Nasip je bio ozaren suncem, na njemu se videla kompozicija od desetak
vagoneta, nekoliko ih je bilo ispalo iz ina i lealo postrance, nasip pod
njima je bio pokriven riim mrljama rudae. A dalje, prema rudnikom
oknu, severno od kompozicije vagoneta, vazduh nad inama se kretao i
prelivao, a povremeno su se u njemu pojavljivale i gasile malene duge.
Redrik je bacio pogled na to kretanje, otpljunuo iako su mu usta bila skoro
sasvim suva i okrenuo se na drugu stranu.
- Idemo dalje - rekao je, i Artur je okrenuo prema njemu svoje
napeto lice. -Vidi li one krpe tamo? U pogrenom pravcu gleda! Tamo,
vie udesno...
- Da - rekao je Artur.
- No, eto, to je bio neki Hlist. Davno je to bilo. Nije sluao starije i
zato lei tamo specijalno zbog toga da bi sluio kao putokaz pametnim
ljudima. Kreni dva prsta udesno od tog Hlista... Vidi li? Jesi li zapamtio
orijentir? No, otprilike tamo gde je vrbak neto gui... Krei tamo.
Napred!
Sada su ili paralelno sa nasipom. Sa svakim korakom bilo je sve
manje vode pod nogama, i uskoro su ve koraali po suvoj, vrstoj zemlji.
A na karti se ovde jo uvek nalazila movara, pomislio je Redrik. Zastarela
je karta; odavno Barbrid ovde nije bio, zato je i zastarela. Ne valja to.
Razume se da je lake kretati se po suvom, ali bi ipak bilo bolje kada bi
ovde bila movara... Vidi ga samo kako koraa, pomislio je na Artura. Kao
da se eta Centralnim bulevarom.
Artur se oigledno ve bio ohrabrio, i sada je koraao punim,
slobodnim korakom. Jednu ruku je drao u depu, a drugom je veselo
odmahivao, kao da je na izletu. Redrik je poeo da pretura po depu,
izabrao raf od dvadesetak grama i, nanianivi, bacio mu pravo u glavu.
Sraf je pogodio Artura tano u potiljak. Momak je jeknuo, uhvatio se
rukama za glavu, pao na suvu travu. Redrik se zaustavio.
- Eto, ovde se i takve stvari deavaju, Ari - rekao je pouno. - Ovo
nije bulevar, nismo krenuli na izlet.
Artur je lagano ustao. Lice mu je bilo sasvim belo.
- Da li ti je sve jasno? - upitao ga je Redrik.
Artur je progutao pljuvaku i klimnuo glavom.
- Onda je sve u redu. A sledei put e dobiti po zubima. Razume
se, ako ostane iv. Napred!
A od momka bi mogao da ispadne dobar stalker, pomislio je
Redrik. Zvali bi ga, sigurno, Ari Lepotan. Imali smo jednog lepotana,
zvali su ga Dikson, a sada ga svi zovu Bombona. Jedini stalker koji je
dospeo u mainu za mlevenje mesa, a ipak ostao iv. Imao je sree. A
on, udak, do dana dananjeg misli da ga je Barbrid izvukao iz maine za
mlevenje mesa. Pazi da nije iz Maine te niko ne izvue... Iz Zone ga
je izvukao, to je tano. Izvrio je Barbrid taj herojski in! Samo da je
pokuao da ga ne izvue! Te njegove ale su ve svima bile dojadile i
momci su mu tog puta otvoreno rekli: bie bolje po tebe ako se ne vrati
sam. A upravo su tada Barbrida i prozvali Strvoder, pre toga je bio
Fukara...
Redrik je najednom osetio na levom obrazu jedva primetno
strujanje vazduha i istog asa je, ne stigavi nita ni da pomisli, povikao:
- Stoj!
Ispruio je ruku ulevo. Strujanje vazduha se tamo osealo jo jae.
Negde izmeu njih i nasipa nalazila se komareva ela, a moda se ak i
po samom nasipu kretala - nisu se tek onako sruili vagoneti. Artur je
stajao kao ukopan, nije se ak ni osvrnuo.
- Kreni vie udesno - naredio je Redrik. - Krei.
Da, dobar bi stalker od njega ispao... Do vraga, zar ga saaljevam,
ta li? Samo mi je jo to trebalo. A mene, zar je mene neko nekada alio?...
Da, ipak su me saaljevali. Kiril me je saaljevao. Dik Nunan me saaljeva
i sada. Istina, on me moda i ne saaljeva toliko koliko je naklonjen Guti,
ali me moda ipak i saaljeva, jedno drugome ne smeta kod pristojnih
ljudi... Samo, ja nikoga ne moram da saaljevam. Kod mene je izbor
jednostavan: ili - ili... Prvi put je jasno zamislio taj izbor: ili ovaj momak,
ili moja Martika. Tu i nema ta da se bira, sve je jasno. Jedino ako je udo
neko mogue, rekao je nekakav glas u njemu, i on je sa uasom i
ogorenjem priguio taj glas u sebi.
Proli su pored gomile sivih krpa. Od Hlista nita nije ostalo, samo
je neto dalje, u sasuenoj travi, leala dugaka, sasvim zarala ipka -
minotraga. U to doba su mnogi koristili minotragae, kupovali su ih ispod
ruke od vojnih intendenata, pouzdavali se u te stvarice kao u samoga
gospoda boga, a posle su dva stalkera, jedan za drugim, u razmaku od
nekoliko dana, poginuli sa njima, ubijeni podzemnim eksplozijama. I kao
da je neko sve presekao... Pa, koje, do vraga, bio taj Hlist! Da li ga je
Strvoder dovukao ovamo, ili je sam doao? I zato ih je sve neto vuklo
upravo ka ovom povrinom kopu? Zato ja o tome nikada nita nisam
uo?... Do vraga, ala je upekla zvezda! I to izjutra, a ta li e tek biti
kasnije?
Artur, koji se kretao pet koraaji ispred njega, digao je ruku i
izbrisao znoj sa ela. Redrik je bacio pogled na sunce. Bilo je jo nisko. I
tada je najednom shvatio da suva trava pod nogama vie ne uti kao pre,
ve kao da kripi, kao tirak, i vie nije bila bodljikava i otra kao ranije,
ve nekako meka i trona - raspadala se pod izmama, kao komadii gari.
Ugledao je pred sobom jasno ocrtane Arturove tragove i bacio se na
zemlju, povikavi: - Lezi!
Pao je licem u travu i ona se rasprila pod njegovim obrazom.
Zakripao je zubima od besa to mu se to desilo. Leao je, trudei se da se
ne pokree, nadajui se jo uvek da e im moda poi za rukom da se
izvuku, iako mu je bilo sasvim jasno da su uleteli u zamku. Jara se
pojaavala, navaljivala sa svih strana, obuzimala celo telo, kao arav
preliven kipuom vodom; oi mu je oblio znoj, i Redrik je sa zakanjenjem
doviknuo Arturu: - Ne mii se! Trpi! - I, poeo je da trpi i sam.
I on bi istrpeo, i sve bi bilo u najboljem redu, ali Artur nije izdrao.
Ili nije uo ta mu je doviknuo, ili se preplaio, a moda ga je i oprljilo jae
nego Redrika - u svakom sluaju on je prestao da vlada sobom i naslepo, sa
nekim grlenim vapajem, jurnuo je, sagnuvi se, tamo gde ga je povukao
njegov pogrean instinkt - nazad, upravo tamo gde nikako nije smeo da
potri. Redrik je jedva uspeo da se pridigne i da ga obema rukama uhvati
za nogu, i Artur je celim telom lupio o zemlju, podigavi pri tome oblak
pepela, zavritao neprirodno visokim glasom, lupio Redrika slobodnom
nogom u lice i poeo da se otima i bacaka. Redrik, koji je od bola i sam
loe shvatao ta se deava, uspeo je da se prevali preko njega, priljubio se
oprljenim licem uz njegovu konu jaknu, elei da ga zadavi, nabije u
zemlju, drao je obema rukama dugaku kosu glave koja se batrgala i
besno udarao vrhovima cipela i kolenima po nogama, zemlji, stranjici
Arturovoj. Nejasno je uo stenjanje i mumlanje koje je dopiralo odnekud
ispod njega, kao i svoj sopstveni promukli urlik: - Lezi, abo, lezi, ubiu
te... - a odozgo su na njega navaljivali i sipali gomile usijanog ugljevlja, i
ve mu je tinjalo odelo i pucala je, pretvarajui se u plikove i rane, koa na
nogama i bokovima, i on, zabivi elo u sivi pepeo, grevito pritiskajui
grudima glavu tog prokletog balavca, nije izdrao, ve je zaurlao iz sveg
glasa...
Nije se seao kada se sve to zavrilo. Shvatio je samo da ponovo
moe da die, da je vazduh ponovo postao vazduh, a ne usijana para koja
je palila grlo, i shvatio je da treba da pouri, da treba to pre da pobegne sa
ovog prokletog rotilja dok se nije ponovo sruilo na njih. Skliznuo je sa
Artura, koji je leao potpuno nepomino, stegao obe njegove noge pod
miku i, pomaui se slobodnom rukom, poeo da puzi napred, ne
skidajui pogled sa crte iza koje je ponovo poinjala trava, mrtva, suva,
bodljikava, ali ona prava - ta trava mu je sada liila na najvei simbol
ivota. Pepeo mu je kriputao pod zubima, oprljeno lice bilo je prekriveno
ostacima ara, znoj mu se slivao pravo u oi - zato to, verovatno,, ni obrva
ni trepavica nije vie imao. Artur se vukao za njim, i kao da se ta njegova
prokleta jakna namerno kaila za sve; pekle su ourene ruke, a ranac je sa
svakim pokretom pritiskao osmueni potiljak. Od bola i zaguljivosti
Redrik je sa uasom pomislio da je ceo ouren, i da nee uspeti da stigne
do cilja. Od tog straha je poeo jo jae da radi slobodnim laktom i
kolenima, samo da bi dopuzao; jo malo, hajde, Rede, hajde, Rii, eto tako,
tako, no, jo samo malo...
Posle je dugo leao, potapajui ruke i lice u hladnu, ustajalu vodu,
sa uivanjem udiui smrdljivu, trulu hladnou. itavu venost bi tako
leao, ali je naterao samoga sebe da ustane, kleei na kolenima zbacio je
ranac sa lea i etvoronoke dobauljao do Artura, koji je jo uvek
nepokretno leao tridesetak koraji od blata, i okrenuo ga na lea. Da,
lepotan je u stvari bio jo uvek deak. Sada je ta njukica liila na crno-
sivu masku nainjenu od smese pepela i zapekle krvi, i nekoliko trenutaka
je Redrik sa tupim interesovanjem posmatrao izduene brazde na toj maski
- tragove kamenja i granja. Posle je ustao, dohvatio Artura ispod ruku i
povukao ga ka vodi. Artur je hripavo disao, povremeno stenjui. Redrik ga
je bacio licem u najveu baru i sruio se pored njega, ponovo uivajui u
mokrom, ledenom milovanju vode. Artur je poeo da grglja, pomakao se,
podvukao ruke pod sebe i konano pridigao glavu. Oi su mu bile
iskolaene, nita nije shvatao i grevito je hvatao vazduh, pljujui i
kaljucajui. Posle mu je pogled postao osmiljen i zaustavio se na
Redriku.
- Fuj... - progovorio je i protresao glavom, pljuskajui prljavu vodu
oko sebe. - Staje to bilo, gospodine uharte?
- To ti je bila smrt - nerazgovetno je promrsio Redrik i nakaljao se.
Preao je rukom preko lica. Bolelo je. Nos mu je bio nateen, ali obrve i
trepavice su, ma kako to bilo udno, bile itave i na svom mestu. I koa na
rukama je takoe bila itava, samo malo pocrvenela.
Artur je takoe oprezno prelazio prstima preko lica. Sada, kada je
strana maska bila smivena vodom, ispostavilo se da mu je lice - takoe
suprotno svim oekivanjima - bilo gotovo u redu. Nekoliko ogrebotina,
voruga na elu, donja usna raseena, ali, sve u svemu, nita naroito.
- Nikada za ovako neto nisam ni uo - progovorio je Artur i bacio
pogled unazad.
Redrik se takoe okrenuo. Po sivkastoj, u pepeo pretvorenoj travi
videlo se mnotvo tragova, i Redrika je zapanjilo kako je bio kratak taj
jezivi, beskonano dugi put, koji je prepuzao spasavajui se od pogibije.
Jedva da je dvadesetak-tridesetak metara, ne vie, bilo od jednog do
drugog kraja sprljene povrine, no on je, obnevideo i prestravljen, puzao po
njoj nekakvim besmislenim krivudavim putem, kao ohar po usijanoj
plotni, i srea je jo to je puzao tamo gde je trebalo, mogao je tako da
otpuzi i nalevo, do komareve ele, a mogao je i nazad da se vrati... Ne,
ne bi mogao, pomislio je besno. To bi nekakav tamo utokljunac mogao, a
ja nisam balavac, i da nije ove budale, nita se ne bi ni desilo, malo bi mi
noge oprljio - i na tome bi se zavrile sve neprijatnosti.
Pogledao je Artura. Artur se frkui umivao, zastenjavi onda kada
bi dotakao oprljena mesta. Redrik je ustao i, mrtei se kada bi od vreline
skorelo odelo dotaklo opeenu kou, izaao na suvo i nagao se nad rancem.
Ranac je odista loe proao. Gornji depovi su bili nagoreli, sve ampule u
prirunoj apoteci popucale i tamna mrlja je nepodnoljivo zaudarala na
lekove. Redrik je otvorio dep, poeo da izbacuje iz njega ostatke stakla i
plastike, i tada je Artur iza njegovih lea progovorio:
- Hvala vam, gospodine uharte! Izvukli ste me!
Redrik je outao. Do avola sa tim - hvala! Samo mi je to jo
trebalo - tebe da spasavam...
- Sam sam kriv - rekao je Artur. - uo sam da ste mi naredili da
leim, ali ja sam se mnogo uplaio, a kada je poelo da pali - sasvim sam
izgubio glavu. Uasno se bojim bola, gospodine uharte...
- Hajde, dii se - promrsio je Redrik, ne okreui se.
- To je bilo cvee... Dii se, ta si se izvalio!
Zastenjavi od bola na ourenim ramenima, zabacio je ranac na
lea, provukao ruke kroz kaieve. Oseao je da mu je koa na opeenim
mestima zbrkana i pokrivena bolnim plikovima. Bola se boji... Kuga te
odnela, zajedno sa tim tvojim bolom!... Osvrnuo se. Nita, sa staze nisu
skrenuli. Sada dolaze oni breuljci sa pokojnicima. Odvratni breuljci -
stoje, gnjide jedne, kao vraji potiljci, a ona udolina meu njima...
Instinktivno je omirisao vazduh. Ah, pogana udolina, pa ona e biti i
najodvratnija. aba prava.
- Vidi li udolinu izmeu breuljaka? -upitao je Artura.
- Vidim.
- Pravo prema njoj. Mar!
Artur se nadlanicom obrisao ispod nosa i krenuo napred, ljapkajui
po barama. epao je i vie nije bio onako uspravljen i vitak kao ranije - bio
je poguren, i koraao je sada oprezno, kao da se neega bojao. Eto, jo
jednoga sam izvukao, pomislio je Redrik. Koji e to biti po redu? Peti?
esti? Sada se postavlja pitanje: a emu? ta mi je on - pod roeni, a li?
Jesam li garantovao moda za njega? Sluaj, Rii, a zato si ga uopte
izvukao? Pa zbog njega umalo nisi i sam nastradao... Sada, kada mi se u
glavi razbistrilo, sada znam: dobro je to sam ga vukao; bez njega nita ne
mogu da uradim, on mi je neto kao talac za Martiku. Nisam oveka
izvukao, ve minotraga. Kalauz. A tamo, kada je opasno bilo, na sve to
nisam ni mislio. Vukao sam ga kao rod roeni, ni pomislio nisam na to da
ga napustim, premda sam na sve bio zaboravio - i na kalauz, pa ak i na
Martiku... ta se to zbiva? To znai da sam odista dobar momak. To mi i
Guta tvrdi, i Kiril-pokojnik mi je to stalno govorio, i Riard to isto stalno
trabunja... Pazi, molim te, nali su dobriinu! Okani se toga, rekao sam.
Tebi dobrota ovde uopte nije potrebna! Misliti treba, a tek posle toga
rukama i nogama raditi. Da to bude i prvi i poslednji put, je l' jasno?
Dobriina se nala... Treba da ga sauvam za mainu za mlevenje mesa,
pomislio je hladno i proraunato. Ovde kroz sve jo nekako i moe da se
proe, ali ne i kroz mainu za mlevenje mesa...
- Stoj! - naredio je Arturu.
Udolina je bila pred njima. Artur je ve stajao zbunjeno
posmatrajui Redrika. Dno udoline je bilo prekriveno kao gnoj zelenim,
masni svetlucavim blatom. Nad povrinom blata se dizala laka izmaglica,
koja je meu breuljcima bila mnogo gua, a na tridesetak koraka dalje
nita se nije videlo. I smrdelo je. Smrdee, Rii, i ti se tamo... ovaj, ne
plai se.
Artur je ispustio grleni zvuk i uzmakao. Tada se Redrik trgao,
izvukao brzo iz depa zamotuljak sa vatom koja je bila natopljena
dezodoransom, zapuio nozdrve tamponima i pruio vatu Arturu.
- Hvala, gospodine uharte - slabim glasom rekao je Artur. - A zar
ne moemo nekako naokolo?...
Redrik ga je utke dograbio za kosu i okrenuo mu glavu prema
gomili krpa na kamenoj litici.
- To je bio Naoarac - rekao je. - A na levom breuljku - odavde se
ne vidi - lei Pudl. U istom stanju. Je l' ti jasno? Napred.
Blato je bilo toplo, lepljivo. U poetku su ili uspravno, u blatu do
pojasa, a dno pod nogama je, na svu sreu, bilo kamenito i ravno, ali
uskoro je Redrik zauo poznato zujanje sa obeju strana. Na levom
breuljku, osvetljenom suncem, nita se nije videlo, ali na padini s desne
strane, u senci, poele su da lelulaju i skakuu blede ljubiaste vatrice.
- Sagni se! - naredio je kroza zube i sam se sagao. - Nie, budalo! -
povikao je.
Artur se preplaeno povio, i istog trenutka je pucanj groma rascepio
vazduh. Nad samim njihovim glavama poskoila je u besnoj igri razgranata
munja, jedva primetna na bledom nebu. Artur je unuo i zagnjurio se do
ramena u blato. Redrik je, oseajui da su mu ui zagluhnule od praska,
okrenuo glavu i ugledao u senci jarkocrvenu mrlju koja je brzo nestala
meu kamenjem, i tog istog asa sevnula je druga munja.
- Napred! Napred! - zaurlao je, ne ujui samoga sebe.
Sada su se kretali uei, kao gusani, ostavivi napolju samo glave,
i sa svakim udarcem groma Redrik je video kako se dugaka Arturova kosa
die, i oseao je kako mu se hiljade iglica zabijaju u lice. - Napred!
jednolino je ponavljao. - Napred!... - Vie nita nije uo. U jednom trenu
Artur mu se napola okrenuo i on je ugledao od uasa iskolaeno oko,
iskoeno prema njemu, i bele usne koje su se tresle, i oznojeni obraz
umazan abokreinom. Potom su munje poele da sevaju tako nisko da su
morali da zagnjuruju i glave. Zelena abokreina im je ulazila u usta, sve
tee su disali. Hvatajui ustima vazduh, Redrik je izvukao iz nosa tampone
i najednom osetio da se smrad vie ne osea, da je vazduh ispunjen sveim
mirisom ozona, a magla oko njih postajala je sve gua, ili mu se, moda,
smrailo pred oima, i vie se nisu videli breuljci ni sa desne, ni sa leve
strane - nita se nije videlo, izuzev Arturove glave oblepljene
abokreinom i ukaste magle koja se kovitlala oko njih.
Proi u, proi, mislio je Redrik. Nije mi prvi put, celog ivota
tako, sav u ubretu, a nad glavom munje, drukije nikada nije ni bilo... I
odakle samo ovde ovako neto? Koliko gadosti... da ovek poludi, koliko
gadosti najednom mestu! To je Strvoder, pomislio je besno. To je Strvoder
ovuda proao, to je za njim ostalo... Naoarac je poginuo sa desne, Pudl sa
leve strane, i sve zbog toga da bi Strvoder proao izmeu njih i ostavio za
sobom ovu gadost... Tako ti i treba, rekao je sam sebi. Ko^ ide za
Strvoderom, taj se uvek do gue zaglibi u smee. Sta, zar to ranije nisi
znao? Ima ih suvie, strvodera, zato ovde nema ni jednog jedinog istog
mesta... Nunan je - budala: ti si, veli, Rii, onaj koji naruava ravnoteu,
onaj koji remeti poredak, tebi je, kae, Rii, u svakom poretku loe, i kada
je poredak lo, tebi je loe, i kada je poredak dobar - tebi je opet loe - i
zbog takvih kao to si ti nikada nee ni nastupiti carstvo nebesko na
zemlji... Otkud se ti, trbonjo, razume u sve to? Gde si ti to kod nas video
dobar poredak? Kada si, pa, mene video u dobrom poretku?...
Okliznuo se niz kamen koji mu se pomerio pod nogom, zagnjurio
se u blato preko glave, izronio, ugledao Arturovo lice potpuno izoblieno
od straha, izbuljenih oiju, i najednom se, za tren, sledio: uinilo mu se da
je izgubio pravac. Ali, nije ga bio izgubio. Odmah je shvatio da treba ii u
onom pravcu gde je iz blata virio crni vrh kamena, shvatio je, iako se sem
tog vrha nita drugo nije ni videlo u utoj magli.
- Stoj!. - zaurlao je. - Dri desnije! Desnije do kamena!
Ponovo nije uo svoj sopstveni glas i tada je sustigao
Artura, uhvatio ga za rame i poeo da mu pokazuje rukom: ili desno
od kamena, glavu dri savijenu nadole. Platiete vi meni ovo, pomislio je.
Kraj kamena se Artur zagnjurio i tog istog asa munja je udarila u crni vrh
i varnice su poletele na sve strane. Platiete vi meni ovo, ponavljao je
zagnjurujui se preko glave u blato i zapinjui iz sve snage i rukama i
nogama. U uima mu je odjeknuo novi prasak munje. Duu u mu istresti
zbog ovoga! A uz put je pomislio: a kome to? Ne znam. Ali, neko mora da
mi plati za sve ovo, neko e mi platiti za sve to! Priekajte malo, dajte mi
da se dovuem do kugle, do kugle mi dajte samo da stignem, ja nisam
Strvoder, ja u vas na svoj nain iscediti...
Kada su stigli na vrsto tle, na ve usijano od sunca kamenje,
polugluvi, izmueni, zanosei se i pridravajui se jedan za drugog, Redrik
je ugledao slupani kombi koji je na zemlji stajao samo na osovinama, i kao
kroz maglu je shvatio da se tu, u senci te olupine, mogu odmoriti. Seli su.
Artur se izvalio na lea i poeo nesigurnim prstima da otkopava jaknu, a
Redrik se rancem oslonio na kombi, uspeo je nekako da izbrie dlanove o
krov i zavukao ruku ispod mike.
- I meni... -progovorio je Artur. - I meni, gospodine uharte...
Redrika je zaudio zvonki glas deaka, povukao je gutljaj, zatvorio
oi i pruio uturicu Arturu. Gotovo, pomislio je, opustivi se. Proli smo.
I ovo smo proli. A sada - sve sabrati. Mislite da sam zaboravio? Ne, svega
se seam. Mislite da u vam rei hvala to ste me ivog ostavili, to me
niste ucmekali? ipak, a ne hvala. Sada e vam svima doi kraj, shvatate
li? Nikome nita neu oprostiti. Sada ja odluujem. Ja, Redrik uhart, pri
zdravoj pameti i istog uma reavau sve i za sve. A svi vi ostali, strvoderi,
abe, doljaci, koati, kvoterbladi, paraziti, zeleni, promukli, sa
kravatama, u uniformama, isti, sa tanicama, govorima, molitvama, sa
zaposlenjima, veitim akumulatorima, veitim motorima, komarevim
elama, sa lanim obeanjima - dosta, dosta ste me vukli za nos, ja sam se
stalno, budalina, hvalisao da u uraditi ono to hou, a vi ste mi samo
povlaivali, a sami ste, gadovi, jedni, namigivali jedan drugome i vukli me
za nos, vukli, vodili kroz zatvore, krme... Dosta! Otkaio je kaieve ranca
i dohvatio uturicu iz Artur ovih ruku.
- Nikada nisam mislio, - govorio je Artur sa blagom nedoumicom u
glasu - ak nisam mogao ni da pretpostavim... Razume se, znao sam - smrt,
vatra..., ali ovako neto!... Kako emo da se vratimo?
Redrik ga nije sluao. To to govori ovaj oveuljak sada je bilo
bez ikakvog znaaja. To ni ranije nije imalo nikakvog znaaja, ali je ranije
bar bio ovek. A sada je to... Tako, kalauz koji govori. Neka samo blebee.
- Kad bih mogao da se umijem... - Artur se zabrinuto osvrtao oko
sebe. - Hteo bih bar lice da sperem...
Redrik ga je rasejano pogledao, ugledao slepljenu, kao sukno
uvaljanu zamrenu kosu, lice umazano prosuenom sluzi, sa tragovima
prstiju, a njega celog, pokrivenog korom ispucalog blata, i nije osetio ni
saaljenje, ni bes, jednostavno nita. Kalauz koji govori. Okrenuo se na
drugu stranu. Ispred njega se prostiralo turobno prostranstvo, nalik na
naputeno gradilite, obraslo korovom, zapraeno belom prainom,
obasjano zaslepljujuom svetlou sunca, nepodnoljivo belo, vrelo, zlo,
mrtvo. Daleki rub povrinskog kopa odavde se ve video, takoe
zaslepljujue beo, i on je sa ove udaljenosti izgledao potpuno ravan i
okomit, a najblii deo kopa bio je obeleen gomilom ogromnog stenja, i
spust u kop se nalazio tamo gde se meu kamenjem, kao crvena mrlja,
videla kabina dizalice. To je bio jedini orijentir. Trebalo je ii pravo prema
njemu, oslanjajui se samo na sreu.
Artur je najednom ustao, gurnuo ruku pod kombi i izvukao odatle
zaralu konzervu.
- Pogledajte, gospodine uharte - rekao je ivnuvi. - To je otac
sigurno ovde ostavio... Tamo ih jo ima.
Redrik nita nije odgovorio. Nije ti to trebalo, pomislio je
ravnoduno. Bolje bi ti bilo da se sada oca ne sea, bolje bi bilo da uti.
A uostalom, sada je svejedno... Ustao je i zastenjao od bola, jer mu se sva
odea zalepila za telo, za oprljenu kou, i sada se tamo unutra cepala, kao
sasueni zavoj od rane. Artur je takoe ustao i takoe zastenjao i uzdahnuo
i paeniki pogledao Redrika - videlo se da bi hteo da se poali, ali se ipak
nije usuivao. Rekao je samo priguenim glasom:
- Da li bih mogao da dobijem jo jedan gutljaj, gospodine uharte?
Redrik je strpao pod pazuho uturicu koju je drao u ruci i rekao:
- Vidi li ono crveno meu kamenjem?
- Vidim - odgovorio je Artur i grozniavo uzdahnuo.
- Idi u tom pravcu. Krei.
Artur se pokrenuo stenjui, protegao ramena, iskrivivi se sav i,
osvrui se, progovorio:
- Kada bih bar mogao da se ubijem... Sve se zalepilo za mene.
Redrik je utke ekao. Artur ga je beznadeno pogledao, klimnuo
glavom i skoro zakoraio, ali se odmah zaustavio.
- Ranac - rekao je. - Ranac ste zaboravili, mister uharte.
- Mar napred! - naredio je Redrik.
Nije eleo ni da objanjava, ni da lae, a bilo je i nepotrebno. I tako
e krenuti. Nema gde da se dene. Krenue. I - Artur je krenuo. Krenuo je,
zgrbivi se, vukui noge, pokuavajui da otrgne sa lica vrsto prilepljeno
blato, smanjivi se nekako, jadan, mrav, kao neko zalutalo, pokislo mae.
Redrik je krenuo za njim, i im je izaao iz senke sunce ga je zasenilo i
zaslepilo, i on je prekrio oi dlanom, alei to nije poneo tamne naoari.
Od svakog koraka se dizao oblai bele praine, koja se taloila po
cipelama i nepodnoljivo zaudarala - ili, tanije, to je Artur zaudarao, bilo
je nemogue ii za njim, i Redrik nije odmah shvatio da taj smrad potie
najvie od njega samog. Smrad je bio odvratan, ali nekako poznat -
ispunjavao je grad onih dana kada je severac nosio po ulicama dim iz
fabrika. I otac je isto tako zaudarao, kada se vraao kui, ogroman,
natmuren, pocrvenelih, pobesnelih oiju, i Redrik je hitao da se zvue
negde u zabaeni kutak i odatle je sa strahom posmatrao kako otac skida sa
sebe i baca u majine ruke radniku bluzu, izuva sa ogromnih nogu velike,
iznoene izme, baca ih pod iviluk, samo u arapama ljapka u kupatilo
pod tu i tamo dugo stenje, pljeskajui se buno po mokrom telu, lupa
lavorima, neto guna sam sebi pod nos, a posle urla po celoj kui:
Marija! Jesi li zaspala? Trebalo je saekati da se on umije, sedne za sto,
na kome je ve bila flaa, duboki tanjir sa gustom orbom i teglica sa
keapom, saekati da on dokusa orbu i pone da jede meso sa pasuljem, i
tek tada je mogao da se izmigolji na svetlost dana, uzvere mu se na kolena
i upita ga kog je majstora i kog inenjera udavio tog dana u ulju za
podmazivanje maina...
Sve je unaokolo bilo zagrejano do belog usijanja, i vrtelo mu se u
glavi od suve, jezive jare, od zamora, i nepodnoljivo ga je pekla opaljena
koa, popucala na zglobovima, i uinilo mu se da je kroz vrelu vrtoglavicu,
koja je obuzimala svest, pokuavala neto da mu dovikne, molei ga za
mir, vodu, senku. Potpuno zaboravljeni dogaaji vrteli su se u izmuenom
mozgu, slagali su se jedan uz drugi, zaklanjali se meusobno, meali,
uplitali u beli, usijani svet, koji je treperio pred poluzatvorenim oima, i svi
su bili gorki, svi su izazivali ili saaljenje koje je peklo ili mrnju.
Pokuavao je da se umea u taj haos, trudio se da izmami iz prolosti bilo
kakvo slatko privienje, oseanje nenosti ili bodrosti, izvlaio je sa dna
seanja svee, nasmeeno Gutino lice - Gute dok je jo bila devojica,
eljena, nedokuiva i daleka - i ono se pojavljivalo, ali se odmah prevlailo
rom, krivilo i pretvaralo u tunu, gustom dlakom obraslu njukicu
Martike. Pokuavao je da se seti Kirila, svetog oveka, njegovih brzih,
sigurnih pokreta, njegovog smeha, glasa koji je obeavao neviena i
predivna mesta i vremena, i Kiril se pojavljivao pred njim, a potom je
poinjala jarko da se presijava na suncu srebrnasta pauina, i Kirila vie
nije bilo, a Redrika su pravo u oi gledale nepomine, aneoske oi
Promuklog Hjua, i njegova velika ruka je odmeravala na dlanu porcelanski
termos... Nekakve mrane sile, koje su se pokretale u njegovoj svesti, u
trenutku su mrvile prepreku volje i unitavale ono malobrojno lepo koje se
zadralo u njegovom pamenju i ve se inilo da nita lepo nikada nije ni
postojalo, samo njuke, njuke, njuke...
I za sve to vreme on je ostao stalker. Ne mislei, ne shvatajui, ak
i ne pamtei, on kao da je registrovao kimenom modinom da se sa leve
strane, na bezopasnoj udaljenosti, nad gomilom starih dasaka nalazi
veselo privienje - mirno, isueno, i pijucka na njega, a sa desne strane je
poeo da duva jedva osetan povetarac, i posle nekoliko koraka pojavila se
glatka, kao ogledalo, komareva ela, mnogorepa, kao morska zvezda -
udaljena je, nije strano - a u njenom centru - rairena i pretvorena u senku,
ptica, retka stvar, ptice nad Zonom skoro uopte ne lete; a pored one staze
tamo dve baene upljine - vidi se, Strvoder ih je bacio kada se vraao,
strah je bio jai od gramzljivosti. Sve je to video i sve uzimao u obzir, i
kada bi se zgrbljeni Artur i za jedan jedini korak udaljio od pravca,
Redrikova usta bi se sama od sebe otvarala i promukli uzvik upozorenja
sam po sebi izleteo iz grla. Automat, mislio je, automat su od mene
nainili... A gomila kamenja na dnu kopa stalno se pribliavala, i ve su
mogle da se vide hirovite are re na crvenom krovu dizalice.
Budala si ti, Barbridu, mislio je Redrik. Lukav jesi, ali si ipak
budala. Kako si samo mogao da mi poveruje? Pa ti me barem odavno
poznaje i, trebalo bi da me poznaje bolje nego to samog sebe poznajem.
Ostario si, eto u emu je stvar. Odrtaveo si. Pa i ta je udno u tome - celog
ivota si sa budalama radio... I tada je predstavio sebi kakvu je njuku
nainio Strvoder kada je saznao da je Artur, Ari, lepotan, krv njegova...
Da je u Zonu sa Riim, po njegove, Strvoderove noge, otilo ne nekakvo
tamo utokljuno nitavilo, ve roeni sin, ivot njegov, ponos... I
zamislivi tu njuku, Redrik je poeo da se ceri, a kada se Artur preplaeno
okrenuo prema njemu, on mu je, nastavljajui da se ceri, odmahnuo rukom:
mar, mar! I ponovo su po ekranu svesti poele da promiu njuke...
Trebalo je menjati sve. Ne samo jedan ivot ili, recimo, dva ivota, ne
jednu ili dve sudbine - trebalo je menjati svaki zavrtanj ovog podlog,
smrdljivog ovdanjeg sveta...
Artur se zaustavio pred strmim silazom u kop, zaustavio se i zamro
zagledavi se dole, ispruivi dugaak vrat. Redrik mu je priao i zaustavio
se kraj njega. Ali, on nije gledao tamo gde je gledao Artur.
Tano ispod njihovih nogu, u dubinu kopa sputao se put, pre
mnogo godina ugaen gusenicama i tokovima tekih teretnjaka. S desne
strane od njega dizala se bela, od vreline popucala litica, a sa leve strane
litica se odronila i izmeu kamenja i blokova stenja stajala je iskoena
dizalica; njena kuka je bila sputena i nemono zabijena u ivicu puta. I,
kako je i trebalo oekivati, nita se drugo na putu nije videlo, samo su se
kraj same dizalice sa grubih ivica litice sputale crne ledenice, nalik na
debele izlivene svee, i mnotvo crnih mrlja videlo se u praini, kao da je
tamo bio prosut bitumen. To je bilo sve to je od njih ostalo, ak se ni
priblino ne bi moglo rei koliko ih je tamo bilo. Moda je svaka mrlja -
jedan ovek, jedna Strvoderova elja. Eno ona tamo - to je Strvoder iv i
itav vratio iz podruma sedmog bloka. Eno ona tamo, neto vea - to je
Strvoder bez ikakvih smetnji izvukao iz zone pokretni magnet. A ona
ledenica tamo to je raskona Dina Barbrid, koja ne lii ni na oca ni na
majku. A ona mrlja tamo, opet - to je Artur Barbrid, Ari, lepotan, ponos
oev, koji isto tako ne lii ni na majku ni na oca...
- Stigli smo - zadovoljno je prodahtao Artur. - Gospodine uharte,
ipak smo uspeli, zar ne?
Poeo je sreno da se smeje, unuo je i obema pesnicama iz sve
snage poeo da udara po zemlji. Zapeena i slepljena kosa na temenu tresla
mu se i njihala smeno i odvratno, na sve strane su leteli komadii
sasuenog blata. I tek tada je Redrik digao pogled i ugledao kuglu.
Oprezno. Sa strepnjom. Sa pritajenim strahom da je ona nekako drugaija -
da e ga razoarati, da e izazvati sumnju, da e ga baciti sa neba na koje je
uspeo da se uspne, guei se uz put u ubretu i blatu...
Ona nije bila zlatna ve pre bakarna, crvenkasta, potpuno glatka, i
nejasno se presijavala na suncu. Leala je pod udaljenom liticom, izmeu
gomila rudae, ve odavde se videlo kako je masivna i kako je teko
pritisnula zemlju na kojoj je leala.
U njoj nije bilo niega to bi izazivalo razoaranje ili sumnju, ali
isto tako nije bilo niega to bi prualo nade. Zbog neega je odmah
pomislio da je ona verovatno puna, i da pod rukom mora biti vrela - sunce
je ugrejalo i usijalo. Bilo je oigledno da ona nije sijala svojom svetlou i
da nije bila u stanju da se digne u vazduh i igra, kako se to esto prialo u
legendama koje su se irile o njoj. Leala je tamo gde je i pala. Moda je
ispala iz nekog ogromnog depa i ovde se zagubila, dokotrljala se za vreme
igre nekakvih divova - ona nije bila namerno postavljena ovde, ona se
valjala ovde, valjala isto onako kao i sve one upljine, grivne, baterije i
ostalo smee koje je ostalo posle Posete.
Ali, u njoj je istovremeno bilo neeg privlanog, i to ju je Redrik
due posmatrao tim je jasnije shvatao da je prijatno posmatrati je, da eli
da joj prie, da eli da je dotakne, pomiluje, i odnekud se pojavila pomisao
da je ugodno sedeti pored nje, a jo bolje - nasloniti se na nju leima,
zabaciti glavu i, zatvorivi oi, razmiljati, seati se, a moda jednostavno i
odremati malo, odmoriti se...
Artur je skoio, otvorio patent-zatvara na svojoj jakni, skinuo je i
zamahnuvi bacio pod noge, podigavi oblak bele praine. Vikao je neto,
pravei grimase i mlatarajui rukama, a potom je stavio ruke iza lea i,
igrajui, prepliui nogama, skakuui, krenuo nadole niz strminu. On vie
nije posmatrao Redrika, zaboravio je na njega, zaboravio je na sve - krenuo
je da ispunjava svoje elje, male, tajne elje pocrvenelog gimnaziste,
deaka koji nikada u ivotu nije video nikakav novac, izuzev takozvanog
deparca, balavca, koga su netedice tukli ako je doavi kui i najmanje
mirisao na alkohol, od koga su hteli da naine poznatog advokata, a u
perspektivi - ministra, a u najudaljenijoj perspektivi - i sami to shvatite,
predsednika... Redrik je, poluzatvorivi oi zapaljene od bletave svetlosti,
utke gledao za njim. Bio je hladan i miran, znao je ta e se sada desiti, i
znao je da to nee videti, ali, dok je moglo da se vidi, on je gledao, ne
oseajui pri tome nita posebno. Jedino je negde duboko u njemu poeo
da se pokree nekakav crv.
A deak se sve vie sputao, skakuui niz strminu, igrajui
nekakvu neshvatljivu igru, i bela praina mu se dizala ispod nogu, i on je
vikao neto to je jae mogao, veoma zvonko, veoma veselo, i veoma
sveano - neto nalik na himnu ili zakletvu - i Redrik je pomislio da se prvi
put otkako postoji ovaj kop neko po tom putu tako sputao - kao da je
krenuo na sveanost. I u prvi mah nije nis luao ta je uzvikivao taj kalauz
koji govori, a posle kao da se neto ukljuivo u njemu, i zauo je:
- Sreu za sve... Besplatno!... Koliko ko eli sree!... Skupite se svi
ovamo!... Ima li dosta za sve!... Da niko odavde ne ode nezadovoljan!...
Besplatno!... Sreu! Besplatno!
A zatim je najednom uutao, kao da mu je nekakva ogromna ruka
zaepila usta i Redrik je ugledao kako ga je prozrana praznina, koja se
prikrivala kraj senke dizalice, dograbila, bacila u vazduh i lagano, s
naporom poela da uvre, kao to domaice cede vodu iz vea. Redrik je
uspeo jo da vidi kako je jedna pranjava izma spala sa noge koja se
bacakala i poletela visoko uvis nad kopom. Tada se okrenuo i seo. Nijedne
misli nije bilo u njegovoj glavi, i on je nekako prestao da osea sebe.
Najednom se sve utialo, a naroito je tiho bilo iza njegovih lea, tamo, na
putu. Tada se setio uturice - bez uobiajene radosti, kao nekakvog leka
koji je morao da uzima u odreeno vreme. Odvrnuo je zatvara i poeo da
pije malim gutljajima, i prvi put u ivotu zaeleo je da u uturici bude ne
alkohol, ve obina, ledena voda...
Prolo je neko vreme i u glavi su poele da mu se pojavljuju manje-
vie povezane misli. No, toje sve, mislio je preko volje. Put je otvoren. Ve
sada je mogao da ide, ali je bolje, razume se, saekati jo malo. Maine za
mlevenje mesa rade udnovato. Svejedno, treba malo razmisliti. To nije
uobiajena stvar - razmiljati, eto u emu je sva nesrea. ta znai uopte
misliti? Misliti - to znai izvlaiti se, blefirati, izbei, obaviti oko prsta,
ali ovde to sve nita ne vredi...
No, dobro, Martika, otac... Naplatiti za sve, duu iz gadova izvui,
neka se smea naderu, kao to sam ga je drao... Ne to, ne to, Rii... To
jest, to, razume se, ali ta sve to znai? ta mi je u stvari potrebno? Pa to su
psovke, a ne misli. Ohladio se od stranog predoseanja i, odmah
preskoivi mnoga rasuivanja koja su mu jo predstojala, svirepo naredio
sebi: zna ta, Rii, ti odavde nee otii sve dok ne smisli ono pravo, cri
e ovde pored ove kuglice, ispei e se, istrnue, ali otii nee...
Gospode, gde su rei, gde su moje misli? Zamahnuvi lupio je sebe
poluotvorenom pesnicom po licu. Celog ivota ni jedne jedine misli nije
bilo u mojoj glavi! Priekaj, Kiril je ipak neto priao... Kiril! Grozniavo
je preturao po seanjima, pojavljivale su se nekakve rei, poznate i
polupoznate, ali sve to nije bilo ono pravo, zato to od Kirila nisu rei
ostale - ostale su samo nekakve nejasne slike, veoma lepe, ali potpuno
nestvarne...
Podlost, podlost... I ovde su me prevarili, bez jezika su me ostavili,
gadovi... Podlaci... Podlac sam bio, podlac u i ostati... To je ono to nije
smelo da se desi! uje li! Neka to ubudue bude zauvek zabranjeno!
ovek je roen da bi mislio (eto ga, to je Kiril, konano!...). Samo to ja u
to nekako ne verujem. Ni ranije nisam verovao, ni sada ne verujem, a zato
je ovek roen - ne znam. Rodio se - i eto, roen je. Svako se hrani kako
moe i ume. Samo da budemo zdravi, a svi oni neka pocrkaju. KO smo to -
mi? Ko su - oni? Nita ne shvatam. Meni je dobro - Barbridu je loe,
Barbridu je dobro - Naoarcu je loe, Promuklom je dobro - svima je loe,
pa i samom Promuklom je loe, samo on, budala, uobraava da e umeti na
vreme da se izvue... Gospode, pa to je prava kaa, papazjanija! Celog
ivota ratujem protiv kapetana Kvoterblada, a on je celog ivota protiv
Promuklog ratovao, a od mene, budaline, samo je jedno hteo - da vie ne
budem stalker. Ali, kako da prestanem da budem stalker kad porodicu treba
hraniti? Da radim? A ja ne elim da radim za vas, muka mi je od tog vaeg
rada, moete li to da shvatite? Ja mislim ovako: ako meu vama ovek
radi, on uvek za nekog od vas radi, rob je obian i - nita vie, a ja sam
uvek hteo da ja budem ja, pijuckam na sve, na vau dosadu i monotoniju...
Popio je ostatak konjaka i iz sve snage lupio praznom uturicom o
zemlju. uturica je odskoila, zasjavi na suncu, i otkotrljala se nekuda -
odmah je zaboravio na nju. Sada je sedeo, zatvorivi oi rukama i
pokuavao ne da shvati, ne da smisli, ve da vidi barem neto, da vidi kako
bi sve to trebalo da bude, ali je ponovo video samo njuke, njuke, njuke...
crvendae, flae, gomile krpa, koje su nekada bili ljudi, nizove cifara...
Znao je da sve to treba unititi, i on je hteo to da uniti, ali se doseao da
nita nee ostati ako sve to bude uniteno - samo ista, gola zemlja. Od
nemoi i besa ponovo je zaeleo da se osloni leima i zabaci glavu - utapa
je, mahinalno otresao prainu sa pantalona i poeo da se sputa u kop.
Peklo je sunce, pred oima su plovile crvene mrlje, drhtao je
vazduh na dnu kopa, i u tom drhtaju izgledalo je kao da kugla skakue u
mestu, kao plovak na talasima. Proao je pored dizalice, sujeverno diui
noge to je mogao vie i pazei da ne stane na crne mrlje, a posle je,
upadajui u prainu, krenuo iskosa preko celog kopa ka kugli koja je
skakutala i namigivala mu. Bio je mokar od znoja, gubio je dah od vruine,
a u isto vreme oblivao ga je ledeni znoj, poeo je da se trese, kao posle
pijanstva, a pod zubima mu je kriputala bljutava krenjaka praina. I,
vie se nije trudio da misli. Samo je ponavljao u sebi, oajniki, kao
molitvu: ivotinja sam, vidi da sam ivotinja. Nemam rei, nisu me
nauili da govorim, ne umem da mislim, ti gadovi me nisu nauili da
mislim. Ali, ako si odista takva... svemogua, svemona, sveznajua...
onda shvati sve! Baci pogled u moju duu, znam - tamo se nalazi sve to
tebi treba. Mora da se tamo nalazi. Jer duu nikada i nikome nisam
prodavao! Ona je moja, ljudska! Izvuci sama iz mene ono to elim -jer ne
moe biti da elim neto loe!... Neka sve bude prokleto, nita ne mogu da
smislim, osim onih njegovih rei - SREU ZA SVE, BESPLATNO, I
NEKA NIKO ODAVDE NE ODE NEZADOVOLJAN!
STALKER U ZONI PIKNIKA

Desilo se tako da je film Stalker postao klasika filmske umetnosti,
dobro znan valjda svim poznavaocima filma u svetu, a roman Piknik pored puta
po ijim motivima su sami pisci, braca Strugacki, napravili scenario za taj film,
ostao je nekako zatvoren u uskom krugu boljih poznavalaca SF anra. Sad, nakon
citanja romana, italac koji je ve video uvenog Stalkera moe da uporedi ova
dva dela. To su zaista dva dela; stalker Redrik uhart jedva je prepoznatljiv u
stalkeru iz filma. Film se bavi samo jednim odlaskom u Zonu a roman obraduje
praktino ceo stalkerov ivot i objanjava Zonu ne kao geopoliticki fenomen ve
na obini SF nain, kao zonu posete vanzemaljaca, oblast planete Zemlje gde se
naa stvarnost sudarila sa njihovom ili - mesto gde su oni svratili na piknik ne
obraajui panju na mrave i ostalu mesnu faunu?... itaocu romana koji je bio i
gledalac filma namee se jo jedan zakljuak: film je napravljen izvanredno
skromno, bez specijalnih efekata i filmskih trikova koji bi morali biti primenjeni
da su autori hteli napraviti film po romanu. Moemo lako zamisliti kako bi
izgledao film po romanu da je snimljen u amerikoj produkciji. Ali jedan od
najboljih ruskih reisera Andrej Tarkovski i braca Strugacki kao da su sklopili
dogovor: snimiti film sa malim budetom, ne akcioni nego pre psiholoki, i
postii uspeh. Tako je i bilo.
Arkadij Natanovi Strugacki roen je 1925. godine (umro 1993), a Boris
N. Strugacki 1933. - dakle, njihovo roenje i dobar deo stvaralakog ivota pada u
vreme kada je nauna fantastika u SSSR-u bila, prividno zauujue a zapravo
sasvim logino, izrazito favorizovana. Naime, staljinistikom reimu i onima koji
su nasledili njegovu inerciju nije odgovarala realistika knjievnost koja ce
opisivati obinu, znai umnogome nezadovoljavajuu pa i stranu svakodnevicu,
nego takva koja ce govoriti o nedalekoj idealnoj komunistikoj budunosti. U
takvoj budunosti na Zemlji vie nikakvih ideolokih sukoba nema, ve
Zemljani odlaze i pomau potlaenim klasama na drugim planetama da i
oni ostvare utopiju toboe ostvarenu kod nas. Najpoznatiji predstavnik takve
naune fantastike je Aelita Alekseja Tolstoja, kao to je njegov Hiperboloid
inenjera Garina sjajan predstavnik sline vrste romana, u kojima na Zemlji
dolazi do razraunavanja sa poslednjim ostacima kapitalizma. Oprostivo je brai
Strugackima to su u nekoliko svojih romana ostali u okviru prve omiljene teme -
pomaganje zaostalim vanzemaljskim drutvima - nainivi ipak ozbiljan
kvalitativan pomak. Njihov roman sa takvom temom Teko je biti bog (dvaput
preveden kod nas i ekranizovan na Zapadu) u jednoj anketi u Sovjetskom Savezu
proglaen je za najbolji dotad objavljeni sovjetski nauno-fantastini roman.
Ve svojim prvim delom, priom Spolja (1958), Arkadij i Boris
Strugacki najavili su da njihovo stvaralatvo nee ii dobro utabanim putem
sovjetske naune fantastike. U sibirsku tundru sputaju se automatske letelice -
vanzemaljska izvidnica, na ljudske pokuaje stupanja u kontakt ne reaguju i
odleu iznenada kako su i doli. Dakle, motiv neuspelog prvog kontakta, u
sovjetskoj naunoj fantastici praktino sasvim nov, a i u svetskoj ne tako est.
Objanjenje za ovu razliitost u odnosu na ostalu sovjetsku fantastiku, kao i
objanjenje za uspean zajedniki rad (opet, redak u SF-u) jednostavno je. Mladi
brat Boris zavrio je
Mehaniko-matematiki fakultet Lenjingradskog univerziteta, diplomirao
na Odseku za astronomiju i do 1965. radio u Pulkovskoj opservatoriji. Stariji brat
Arkadij zavrio je Vojni institut stranih jezika u Moskvi i izvesno vreme
prevodio, uglavnom naunu fantastiku, sa japanskog i engleskog. Dakle, kod
Strugackih je dolo do spoja prirodnih i drutvenih nauka, a Arkadijevo
poznavanje svetske naune fantastike (naravno, veinu proitanih dela u SSSR-u
nije mogao da prevodi, to jest objavljuje) omoguilo je Strugackima stvaranje
sopstvenog stila na temeljima istovremeno i svetske i sovjetske naune fantastike,
ali i ruske gogoljevske fantastike i satire. Sve ovo dovelo je do stvaranja
impozantnog broja dela, preteno romana.
Od 1960. do 1962. objavljena su etiri romana: Planeta purpurnih
oblaka, Put na Amalteju, Staeri (Tahmasib) i Pokuaj bekstva i dve
zbirke pria: est ibica i Povratak. 1964. objavljen je izvanredni roman
Daleka Duga. 1965. Grabljive stvari veka, ve pomenuti roman Teko je biti
bog i Ponedeljak poinje u subotu, gde se pisci prvi put ozbiljnije okreu
tradicionalnoj ruskoj fantastici. 1967. objavljen je roman Druga invazija
Marsovaca, svojevrsna parafraza Velsovog Rata svetova. 1968. godinu, uz
Rune labudove, obeleio je gogoljevsko-kafkijanski Pu golac na urvini i
satirina Bajka o trojki. 1971. iz tampe izlazi Nastanjeno ostrvo, a 1973.
Malian (Tajanstveni svemirski gost). 1974. objavljen je roman Hotel 'Kod
poginulog alpiniste' po kojem je dosledno snimljen film (prikazan i kod nas) i
verovatno najbolje delo Strugackih Piknik pored puta na osnovu kojeg su pisci
napravili scenario za film Stalker, snimljen 1979. i premijerno prikazan na
festivalu u Kopenhagenu 1980. godine. 1975. objavljen je roman-nastavak
Nastanjenog ostrva - Momak iz pakla, a 1976. Milijardu godina do kraja
sveta. Posle etvorogodinje pauze pojavio se, 1980. godine, roman Buba u
mravinjaku i najzad, 1985. godine, Talasi stiavaju vetar, opet svojevrsni
nastavak prethodnih dela i, ini se, poslednji roman brae Strugacki. Moda je
interesantno napomenuti da su iste godine braca Strugacki doivela retku poast.
Meunarodni centar za male planete dao je novootkrivenom nebeskom telu na
orbiti izmeu Marsa i Jupitera, prenika 17 kilometara, naziv Strugatskia.
Kod nas je nekoliko romana brae Strugacki objavljeno u ediciji
Kentaur PROSVETE, a takoe je izila zbirka od 6 knjiga u izdanju
NARODNE KNJIGE i DECJIH NOVINA. Zaudo, medu njima se nije naao
roman koji je sada pred itaocima, Piknik pored puta. Kao to je italac ve
zapazio, u pitanju je roman sa veoma mnogo akcije, ali, za razliku od dejstava u
mnogim romanima i, pogotovo, filmovima, kada se upita: a otkud sad ovo i
emu to? - ovde su dejstva povezana i razlona, realistina. A za ponovno
spominjanje filmova ima jo jedan razlog. Naime, lako je uvideti da bi po ovom
romanu - kao god po Bibliji - osim Stalkera moglo biti snimljeno jo nekoliko
filmova, jer u jedan nikako ne bi mogli stati svi dijalozi, dogaanja i, pogotovo,
ideje.
Osvrnimo se, jo jednom, na Andreja Tarkovskog. Ekranizacija ovog
Piknika ili Izleta nije bila njegov jedini izlet u naunu fantastiku. uven je i
njegov film Solaris po istoimenom romanu Stanislava Lema, romanu sa istom
temom kao i Piknik - neuspeli, nepotpuni kontakt sa vanzemaljskim razumom.
Kao to u antiutopijskoj oblasti naune fantastike postoji znameniti niz romana:
Mi (Zamjatin) - Vrli novi svet (Haksli) - 1984 (Orvel) - Mehaniki
pijanino (Vonegat), tako se jedan deo naune fantastike bavi kontaktima sa
vanzemaljskim razumom, a najbolja takva dela govore, zapravo, o neuspelim
kontaktima.
Praktino itav opus poljskog majstora naune fantastike S. Lema
posveen je toj temi: Glas gospodara, Nepobedivi, Solaris, Fijasko...
Ovom nizu pridruuje se i Piknik pored puta. I, pre nego to konano (na kraju
umesto, moda, na poetku) kaemo ime se ovaj roman zapravo bavi i ta nam
poruuje, jo par zapaanja o njemu.
U vreme kada je napisan, ovaj roman u nama nije mogao probuditi ovako
jasne asocijacije kao danas.
Zona, okueni stanovnici koji su pobegli iz nje i zamalo satanizovani koji
jo u njoj ive, meunarodna policija i snage UN, verceri koji trguju predmetima
iz zone... u romanu kao da je odraena strana budunost - stvarnost naih
godina. A Promukli Hju i Mravi Fil - za koga oni zapravo rade? Svakako ne za
neku mafiju ili obinu kriminalnu organizaciju. Oni su zapravo posrednici koji
nabavljaju robu iz Zone za vojno-industrijski kompleks SAD. Jer, iako SAD
preko UN ve uestvuju u prouavanju i nevojnoj eksploataciji onoga to stie iz
Zone, njih, kao i uvek, ne zadovoljava samo delovanje kroz Ujedinjene
Nacije. Preko UN se blagodeti Zone ne mogu iskoristiti u vojne svrhe i
zato se do potencijalnog oruja dolazi posredstvom stalkera i lica kao to su Fil i
Hju. Na kraju, jedan kontejner sa zatvorenom smru dospeva u privatnu firmu,
Kariganovu laboratoriju - deo VIK-a Sjedinjenih Drava, gde dolazi do tragedije.
Tako im i treba - dobili su ta su traili - raduje se stalker uhart koji im
je, posle dugih moralnih kolebanja i viestrukih predomiljanja, taj kontejner i
prodao.
Interesantni su putevi asocijacija na koje nas alju braca Strugacki,
odnosno njihovi junaci, kad pokuavaju da objasne Zonu i predmete u njoj.
Objanjenje koje izaziva najburniju reakciju i negodovanje kod Riarda Nunana je
da su vanzemaljci jednostavno svratili na piknik i otili, ostavljajui za sobom
gomilu otpadaka. Kako da nas to ne seti na mranog filozofa Heraklita koji je
tvrdio da je svet gomila otpadaka baena dole sluajno (Istorija grke
filozofije, Lucano De Kreenco). A onda, iz grke filozofije u indijsku. Prema
Vedama, univerzum ima etiri ciklina doba: satja-jugu, treta, dvapara i kali-jugu.
Prvo je Zlatno doba a onda sledi postupno propadanje u tri faze. (Valjda ne treba
posebno ni naglaavati da mi sada ivimo u etvrtom i najgorem dobu - kali-
jugi.). Ali ono to je u vezi sa Piknikom pored puta interesantno, to je da u
satja-jugi polubogovi sa viih planeta silaze na piknik ili odmor u pojedina mesta
na planetu
Zemlju (Atma br. 4). Ako su u prvom dobu na zemaljske piknike
dolazili bogovi, da nisu ovi iz etvrtog upravo staroindijski tehnologizovani
demoni? Ali nobelovac Valentin Pilman ne zalazi u ovakva objanjenja
Posete ve prua Nunanu (i nama) lepa i prihvatljivija.
I najzad, emu nas vodi ovaj roman, kao i svi slini? Pratei istoriju
poseenog grada Harmonta, za kojeg nije jasno da li se nalazi na tlu V.Britanije,
Kanade ili negde drugde (iz teksta je jasno toliko da nije u Evropi niti u SAD),
pratei ivot stalkera uharta (re stalker izvedena je od glagola to stalk -
prikradati se, loviti ili traiti neto prikradajui se) uz upravo maestralnu
karakterizaciju njegovog lika, razvoja, motivacije, kolebanja i predomiljanja
prilikom dejstava, dolazimo do glavnog - Zlatne kugle, maine za ispunjavanje
elja. Sve ono ranije - obilje neverovatnih fantastikih ideja, sve do osporavanja
logike i statistike verovatnoe ili perpetuum mobila (mada, niko u romanu i ne
dokazuje da je to pravi perpetuum mobile - taj prsten koji se nezaustavljivo vrti
svakako koristi ljudima nepoznatu energiju koju crpi iz samog sebe ili iz okolnog
prostora) - sve je to nevano pred mainom za ispunjavanje (toboe) svih elja
koja je stalkerima postala nekakav alternativni Bog ili ak zamena za Boga. Ali
ako si ti zaista takav - misli uhart - svemogu, sveznaju... shvatie sve i sam.
Pogledaj u moju duu, a ja znam da je tamo sve to ti treba.
Poslednja uhartova nada, Zlatna kugla, Bog ili vanzemaljci od kojih
oekujemo spas... ali prvo treba da uspostavimo kontakt sa njima - a kako emo
razumeti njih ako ne razumemo ni sami sebe? I to je ono to nam poruuju svi
pisci SF romana o neuspelim kontaktima sa (jo uvek hipotetikim)
vanzemaljcima: sporazumejmo se prvo meusobno.
Kontakt sa njima ne moe biti ostvaren ili, ako je i dolo do nekakvog
kontakta, on ne moe biti zadovoljavaju za nas, a tim vie ni za njih, ako smo
ovakvi kakvi smo. I onda nam postaje jasno ta se deava sa uhartom koji je
iskreno, celim svojim biem poeleo sreu za sve besplatno i da svima bude
dobro, i ta se deava sa svetom kojem je uhart to poeleo. Ne deava se nita.
Svet je ostao, ostaje, ostae kakav je bio - dok ne zaelimo svi, ili bar vei deo
oveanstva, isto to i dok ne ponemo, bez pozivanja u pomo bogova ili
vanzemaljaca, sami da radimo ozbiljno na tome.
A.L. 2000.