MOST NA EPI IVO ANDRI

Pria o mostu na epi zasniva se na tri osnovna smisaona jezgra koja

objanjavaju odluku da se ispita i ispripoveda istorija mosta: prvo ini doivljaj
ekstremne egzistencijalne ugroenosti vezira Jusufa koji je dao da se most
sagradi; drugo - potonji njegov strah, proistekao iz spoznaje da sve moe doneti
zlo, i podozrenje prema svemu to prati vlastodraku mo, sa im se, s druge
strane, mea i oaj zbog nemogunost popravke sveta i kada postoji
dobroinstvena volja; iz treeg smisaonog jezgra pokazuje se mo autentinog
umetnika i njena neugrozivost, koja odgovara vezirovoj dobroinstvenoj volji spoj zahvaljujui kojem se, ipak, i u takvoj zemlji kakva je Bosna, kao i svuda
u zlehudom svetu, ostvaruje neto od vie uljuenosti.
Veliki vezir Jusuf, zahvaljujui kome je sagraen most na epi, nije hteo da
ostane bilo kakav trag o tome da nastanak te lepe graevine ima neke veze s
njim. Ovo saznajemo iz prie koja treba da obelodani kako je i u kojim
prilikama doneta odluka o gradnji, kao i to zato je vezir odustao da postavi
beleg koji bi govorio o njegovoj ulozi.
Prave pobude i stvarni razlozi ljudskih odluka, i onih najplemenitijih i onih
manje plemenitih, ostaju teko dostupni i onda kada postoje jasna svedoenja o
njima. Kada ovih nikako nema, saznanje o takvim razlozima i pobudama nije
samo nepouzdano; ono je, u stvari, nemogue. A ipak, uprkos ovoj
nemogunosti, o tome se ovde govori: pria kazuje otkud takav most, i na
takvom mestu, tako lep, a u takvoj zabiti.
Kako je mogue da pripoveda sve to zna?
Saznati po ijem nalogu je, nekad u prolosti, most napravljen i ko je nalog
izvrio, takve stvari se jo i mogu istraivati. Da se pokrenu ruke hercegovakih
i dalmatinskih majstora, za to je, osim Jusufa, bio neophodan i Italijan-neimar
(ije ime u Andrievoj pripoveci ne saznajemo), i to se, recimo, moe
ustanoviti. Ali, da se objasni otkud znanje o tome ta je doista dovelo do odluke
o gradnji, i kako je i zato onda vezir odluio da izostavi bilo kakvo obeleje na
graevini, kad je bila zavrena, za to nije dovoljno istorijsko istraivanje.
Neophodno je neto drugo: razumeti ta je, u jednom asu, vekovima kasnije,
dovelo do neije odluke da "napie istoriju" (Ivo Andri, e, Sabrana dela Ive
Andria, knjiga esta, Beograd, 1976, str. 193.) mosta. Ta "misao da mu ispita i
sazna postanak" (193) javlja se pripovedau pod odreenim okolnostima, pa tak

zavisno od toga kako ta misao bude shvaena moe se neto rei o tome kako
"onaj koji ovo pria" (193) moe da prodre do u skrivene duevne kutke davno
pokojnoga vezira i da, tavie, izvesti i o onome zlu koje ovaj "nije mogao ni
pomisliti da ga kome ispovedi i poveri" (192); mogue je, dakle, kada ve
skree itaoevu panju na sebe, legitimisati njegovo znanje, koje inae
takozvani sveznajui pripoveda - takva je konvencija - nema potrebe da
legitimie. Kada, naime, neimar prie o mostu na kraju progovori o tome kada
je i kako odluio da ispita i sazna, i da potom napie njegovu istoriju, italac
time biva naveden na razmiljanje o karakteru ispitivanja i putevima saznavanja
onoga to - tako se u prii kae - ostaje neizrecivo u oveku koji je proao kroz
iskuenja kroz koja je, saoptava nam se, proao veliki vezir Jusuf, a "to
iskusni i napaeni ljudi uvaju u sebi kao skrovito dobro, i to im se, samo
ponekad, nesvesno odraava u pogledu, kretnji i rei" (185). Kada ono to je
neizrecivo ipak biva izreeno i, ak, objanjeno, itaoeva spontana oputenost
u praenju svega to takva pria donosi nije vie doputena, ukoliko pri tom
pripoveda sam uvodi sebe u sopstvenu priu. Kraj prie, dakle, trai da se cela
perspektiva preokrene i da se ono to je reeno shvati, ne kao nalaz ili izvetaj
na osnovu podataka iz minulih vremena, dakle kao govor koji nudi uvid u ono
to je "doista bilo", ve se ispitivanje kako je most nastao i spoznaja istine o
njegovom tvorcu, to jest njegovim tvorcima, pokazuju kao sazdavanje prie o
njegovoj gradnji i graditeljima kakvi su morali biti, kad je on ve takav kakav
jeste i naao se tu gde se naao. Pria poiva na oseanju takve nunosti i iz
njega se razvija. To se oseanje osvedoava pripovedaevim dodirom s toplim
kamenom mosta i "sporazumom" koji je iz tog dodira proistekao. Odluka da se
napie istorija mosta je u vezi sa tim: "Odmah se sporazumee." (193) Kako
shvatiti tu reenicu? Na ta se odnosi i ta sve obuhvata to "sporazumevanje",
to razumevanje i dosluh, oveka i kamena?
Pria o mostu je proizvod imaginacije koja polazi od neeg opipljivog i
stvarnog, lepe graevine koja postoji ve dugo. Most nema potrebe zamiljati
ili izmiljati, jer je on tu i nudi se pogledu. Odreena tom percepcijom,
imaginacija, ponad izmaklog i neuhvatljivog istorijskog vremena, kree u
"svoju" prolost, kroz vreme koje sama stvara, kako bi doprla do ivotne
konstelacije koja moe biti poetak jednog procesa iji e nuni ishod biti
upravo most na epi, konstelacije u kojoj su se sustekle i meusobno ugodile
razliite volje i moi, razliita iskustva i oseanja, umea i saznanja, kao i
svakakve pratee sluajnosti, predodreujui svojom ukupnou nastanak lepe
graevine. Mogunost "sporazumevanja" s mostom je stvarnost ove
konstelacije, koju treba fiksirati kao priu. Onaj "koji ovo pria" otiskuje se u
prolost koju re-konstruie tako to je imaginativno stvara voen pitanjem ta
se, kad se on na taj nain mogao "sporazumeti" s mostom, "prelilo" u tu

graevinu od onog to je moralo postojati u ivotima ljudi koji su u njenom

nastajanju mogli uestvovati; ta se od toga u njoj zadralo, tako da je sad u
stanju da pokrene pripovedaevu snagu domiljanja i prepoznavanja.
Naravno, niti svako vidi i doivljava most na isti nain, niti ga jedan isti ovek
u razliitim okolnostima doivljava i vidi uvek isto. Pripovedau se, u svojoj
biti, koja je umetnika ("neimarska") istina prie, most ukazao u asu kada je,
kao umoran i oznojen putnik, osetio jedne veeri, na prelazu iz vrelog letnjeg
dana u prohladnu no koja se primie, prijatnu toplotu klesanog kamena i
hladni vetar s Drine. Konstruktorsko-rekonstruktivni rad imaginacije poinje:
ne reaguje u taj as samo oznojeno telo; prijatnost, oigledno, deluje i na
pripovedaevu misao. Ona obuhvata suprotstavljene utiske, opaanja, osete i
titraje oseanja koji odreuju situaciju: kontrast vreline dana na izmaku i
prohladne planinske noi; kontrast ugroavajueg hladnog vetra s vode i
zatiujue toplote kamena koji greje znojavo telo; kontrast lepog mosta,
oblikovanog umetnikim duhom neimara, i divljine predela. S tim se spaja
utisak stranosti lepote mosta, jer "predeo nije mogao da se priljubi uz most, ni
most uz predeo". Pripovedau je stalo da naglasi i kontrast plemenite vetine i
"prirode". "Gledan sa strane, njegov beo i smelo izvijen luk je izgledao uvek
izdvojen i sam, i iznenaivao putnika kao neobina misao, zalutala i uhvaena
u kru i divljini." (193) Ali, iako deluje kao neto strano, "uvek izdvojen i sam",
most omoguava da se pree preko ponora, da se savlada sura priroda. "Otri
mrki kr" (189) je ukroen, put u planinu, ali i sa planine, do kue, kada se
primie no, veoma je olakan. Iz utisaka proizvedenih ovim kontrastima i
njihove interferencije, raa se u pripovedau odluka da napie istoriju mosta.
Budui da se ona raa iz konkretnosti njegovog doivljaja, njegovog dodira s
toplim kamenom, u kojem sa zadrala toplota dana, iskristalisalo se iz cele te
situacije, kao njen smisao, neto to pisac ne imenuje, ali to tuma mora
"prevesti" na jezik primeren svojoj interpretaciji, bilo da je posredi samo jedna
re, kao nukleus iz kojeg e se razmotati cela pria, pa, tako, i njeno tumaenje,
bilo da to bude razuen i razvijen jezik pripovedanja s mnogim smisaonim
ograncima. Razumevamo da je pripoveda osetio dobroinstvenost sadranu i
trajno sauvanu u mostu, koju treba rasvetliti, ispitati, objasniti, ne svodei je,
pri tom, naprosto na neku apstraktnu dobru volju, nego zahvatajui je, u
interpretaciji, u njenoj podrazumevanoj, nuno postojeoj sloenosti. U tome je
smisao reenice: "Odmah se sporazumee." Odluka da se napie istorija mosta
jeste, dakle, odluka da se smisli ili sagleda ta sve mora biti obuhvaeno i u
nastanku mosta povezano, kako bi i ono pretee i ono poteujue-spasonosno,
i ono to je u dobroinstvenosti uzaludno, i ono to nijeuzaludno, dobilo
odgovarajue mesto, jer sve to ima svoj udeo u celini ivota na zemlji kakav je
znan, kakav je piscu Mosta na epi znan, pa, samim tim, treba da ga ima i u

ovoj povesti koja je pripovest, pripovesti koja uzima oblije povesti, to jest
ispriane "istorije" mosta, i pretenduje na istinu koja e biti istina umetnosti i
umetnika pre i vie nego istina istoriara i istorije.
Ovako nastala pria o mostu na epi zasniva se na tri osnovna smisaona jezgra.
Prvo od njih je vezirov doivljaj ekstremne egzistencijalne ugroenosti. Jusuf
se s tom ugroenou suoava kao neko ko pre toga, penjui se postepeno po
skali drutvene moi, a poreklom iz zabaene provincije koje nije obeavalo
mnogo, dospeva do samog vrha vlasti. Sueno mu je, meutim, da spozna da
mo, ma koliko velika bila, moe uvek da se izgubi. U ljudskom svetu je to
tako, ovek vazda moe da posrne, ma gde bio i ma ta ga titilo, pa ve prva
reenica prie o Jusufu govori, mora da govori, upravo o posrtanju. Slavu i
propast, kao i ivot i smrt, deli tanka granica, razmak "ni koliko je otrica noa"
(185). Jusuf je bio prisiljen da to sagleda, ne kao knjiku istinu, ve kao
najgrublju zbilju vlastitog ivota. Nesrea, razoarenje i bol vraaju oveka u
prolost i seaju ga zaviaja, podsea nas pripoveda, "bilo je prijatno" (185),
kae on, misliti upravo na rodno selo epu u asovima velike neizvesnosti da li
e slavu i uspeh, ija se cena u takvim selima i ne sluti, zameniti poniavajua
smrt.
Kada povrati vlast i uvrsti se u njoj, veliki vezir, sada sa iskustvom krajnje
ugroenosti, dolazi do jo jedne, opet iz sopstvene egzistencije a ne iz
apstraktnih naela izvedene i njome noene i osnaene spoznaje: da mo, kad
se ima i dok se ima, treba upotrebiti na ono to ljudi oseaju kao svoje dobro,
to e otkloniti ili barem smanjiti tegobnost njihovog ivota, ivota uopte. Na
izraenu elju svojih poluzaboravljenih zemljaka, kojih se u muci setio - "Ko bi
im tu most podigao, uinio bi im najvee dobro" (186) - vezir onim to je u
njemu dobro i plemenito, a to novosteeni, to jest vraeni mir, sjaj i
jednolinost (185) vezirskog ivota posebno osvetljavaju i razbuuju, reaguje
odlukom da most doista i sagradi i to "najvee dobro" tim ljudima prui.
Egzistencijalno ugroavanje ne samo da nije unitilo crtu i potencijal dobrote u
njemu, ve ih je pojaalo i razvilo. Taj potencijal se tad na jedan specifian, za
priu zanimljiv nain upravo i aktivirao. Za one koji e se dobroinstvom
koristiti, pa i za one ije e se oko u potonjim vremenima uiti lepoti gledajui
most, zakljuak da mo bez injenja dobra ne vredi moda i nije toliko vaan,
ali za razumevanje prie o nastanku mosta on je od najveeg znaaja. injenica
da nijedan napor u tom dobroiniteljskom pravcu nije dovoljan, u tome nita ne
menja. Dobroinstvenost ne gubi svoj smisao zato to dobro nije mogue trajno
i potpuno uvrstiti, a ivot u svemu uiniti lepim, lakim i dostojnim.
Drugo smisaono jezgro na kojem se gradi pria jeste posledica doivljaja
egzistencijalne ugroenosti, koja ne nastupa odmah, ali je s vremenom sve

jasnije prisutna u ivotu velikog vezira. Vreme ne donosi zaborav. Tamnica,

"kao neodreen uas" (191), javlja se, naprotiv, sve ee Jusufu, u snu,
prelazei i u javu. Vezira obuzima strah od ivota i duboko nepoverenje prema
svemu to ga okruuje. Mo koju ima, neugroenost, bolje rei raskona
obezbeenost u kojoj ponovo moe da uiva, ne pomau. Njime ovladava
misao "da svako ljudsko delo i svaka re mogu da donesu zlo" (192). Ta misao
je, dodue, tana i mogao bi je imati i bilo ko drugi, ali ako je ona istovremeno
izraz straha od ivota i njegov uzrok, ako donosi nepoverenje prema svemu i
noena je njime, onda je to bolest koja ne mori svakog ko inae moe biti
svestan snage zla i njegove neprestane pretnje. Uverenost u snagu zla moe biti
znak trezvenosti i opreznosti, a da pri tom ipak ne bude praena strahom od
ivota ili sklonou da se vie panje poklanja senci stvari nego stvari samoj
(192), kako je to od jednog trenutka sluaj sa Jusufom. Takva bolest moda
nema pravog imena ili samo jedno ime, ali ono to ju je izazvalo pretvara, kako
god da se nazove i opie, vezirov ivot u umiranje. ivot, prolazan u svakom
sluaju, moe biti ivljenje pre smrti i umiranje pre smrti. Za vezira je on podlokan i zatrovan neomeenom i nemotivisanom podozrivou i strahom umiranje. Dobro koje ini, znak je opiranja tome, u tome to drugi oseaju kao
najvee dobro jeste ivot i snaga ivota. Ma i ne bila velika nada da
dobroinstveno delanje moe u svemu i trajno uspeti, ovek ini ono to moe ivot je u tome.
Ovom smisaonom jezgru prie pridruuje se, svakako, i Jusufov neizreeni oaj
pred ogromnou dobroinstvenog zadatka da se prilike na zemlji poprave;
uplie se saznanje o neispunjivosti takvog zadatka i oseanje nemoi, kad se na
svet pogleda iz ovog ugla, koje se javlja, i mora se javiti, i kod najmonijeg
oveka. Jusufu se i Bosna i vaskoliki svet ukazuju u prostoru izmeu
imenica potreba, nuda i strah, i prideva siromaan, tur, opor. (192) "I koliko
takvih pokrajina ima na ovom bojem svetu? Koliko divljih reka bez mosta i
gaza? Koliko mesta bez pitke vode, i damija bez ukrasa i lepote?" (192) Ko
sve to da dovede u red, ukrasi i ulepa, upitomi i obezbedi, prilagodi ljudima i
njihovim potrebama?! Kao to svaki ovek, bez obzira na vlast i mo, moe da
posrne, i ta ga mogunost odreuje u bitnom, te otud, onda, i svako delo i svaka
re mogu doneti zlo, a posrnuti nee i ne moe jedino Bog, i nikakvog zla kod
njega nema, tako bi zar samo Bog bio dorastao izazovu da ceo svet i sve na
njemu bude ureeno po meri "vie uljuenosti i pitomosti" (192), kojih u Bosni,
kao i mnogo gde drugde, nema i nikad nee biti. Po onom kako Jusuf vidi,
"brdovitu i mranu zemlju Bosnu /.../ ni sama svetlost islama nije mogla nego
samo delimino da obasja" (192). ta vrede njegova slava i vezirski sjaj, kad
se, iskusio je to, sve zaas moe promeniti, i kad, osim toga, u svakom sluaju

mnogo ostaje mrano i neuljueno, bez obzira na uloene napore, tako da

izgleda kako ak i Bog tu pomae "samo delimino"?
Smisao oaja i ovakvog oseanja nemoi Jusufove u neem bitnom se menja i
upotpunjuje zahvaljujui treem smisaonom jezgru prie. Ono se odnosi na
mo koju ima umetnik. Sam Jusuf e je takoe upoznati, prepoznati i priznati,
potvrujui tim priznavanjem ono najbolje i najplemenitije u samome sebi.
Umetnik nema mo nad ljudima, a dogaa se da ne eli mnogo s njima ni da
opti, kao to to ne eli Italijan-neimar - ostaje da se nagaa da li samo stoga
to je stranac u Bosni, gde "viu uljuenost" on ne vidi, ili bi tako bilo i tamo
odakle on dolazi i gde takva uljuenost, recimo, u nekom smislu postoji. Kako
god, u prii ga ne ujemo da progovara i jednu jedinu re; znamo da preko
prevodioca izdaje naloge majstorima. ivi sam u brvnari koju je sebi sagradio,
sam sebi kuva, a od Ciganina Selima ujemo da "jednako strue ono kamenje,
pa pie neto; pa strue, pa pie. Sve tako." Kae Selim i ovo: "A nit govori nit
romori. Ono nikad nisam vidio. I, ljudi moji, koliko se namui, eto godinu i po,
a kad bi gotov, poe u Stambul i prevezosmo ga na skeli, odljuma na onom
konju: ama da se jednom obazrije jal na nas jal na upriju! Jok." (189 f.)
Pravi umetnik, kakav je i ovaj Italijan, ima drugaiju mo od one koju imaju
vlastodrci. Nju neugrozivom ini duh koji je u njemu i koji ga i ini
umetnikom. Kad njega samog vie nema, njegova tvorevina, most, tako, i time,
deluje. Njegov napor je u delu doveden do kraja, ispunjen u sebi, i ni u kojim
okolnostima, ni u kakvoj svetlosti, ne moe se pokazati kao uzaludan,
promaen ili nepotreban. Duh kojim je proet traje, kao to most traje; most
traje kao to on traje.
Predanost neimara delu podrazumeva i neodustajanje. Majstor je onaj koji ne
odustaje, nikada. Duh je jai, ali i uporniji od "prirode", kao to je i strpljiv
pred nevoljama svetskog ivota. Kad voda probije branu, neophodnu za
izgradnju mosta, metani odmah imaju svoje, njima svojstveno objanjenje: "u
narodu poe apat da epa ne da mosta na se" (187). Kada ponestane novaca,
odmah se "u narodu" javi "mrmljanje da od mosta nee biti nita" (188). Takvo
"mrmljanje", u kojem se meaju malodunost, zlosluenje, pa i zluradost, s
iskonskim nepoverenjem prema svakom dobrom ishodu, karakteristino je za
zajednice iz kakve je potekao i vezir Jusuf. Novac, na koji neimar eka, ipak
stie, gradnja se nastavlja.
Neimar dolazi, zbilja, iz drugog sveta, ne samo zato to je iz Italije. Areal iz
koje on stie nije geografski lociran. To odakle on dolazi jeste svet u kojem se
zna kako obuzdati stihiju, to je svet znanja kao moi i moi kao znanja, u

kojem se ne rezignira pred tekoama, iako se od njih strepi i o njima se vodi

rauna, i u kojem je mogue zamisliti i ostvariti ono to je korisno i
unapreujue po ivot, ali je ilepo, ne na poslednjem mestu lepo, prema emu
svako, i u Bosni i svugde, moe oseati samo naklonost, divljenje i zahvalnost.
Dela onih koji dolaze iz ovog "sveta" nalaze se svuda, pa i na Drini, i na epi negde ih je, razume se, vie, negde manje. Ta dela, kad se nau "u rastrganu i
pustu kraju" (188), deluju u njemu strano. Most kao da je doleteo odnekud,
njegov "luk smiljenih i tankih linija" "izgleda kao da je u letu samo zapeo za
taj otri mrki kr, pun kukurikovine i pavite, i da e prvom prilikom nastaviti let
i ieznuti" (189). Ali on stoji tu, kao ovaploenje Italijanovog majstorstva i
najbolje, najuzvienije i najivotnije pobude u Jusufu. Mnogo ta, kao to vezir
misli, zbilja ostaje bez lepote i vie uljuenosti, ali onoliko lepote i uljuenosti
koliko ih ima treba zahvaliti njegovoj dobroinstvenoj snazi i umetnikovoj
vetini, ljudima kakvi su on i bezimeni neimar. Preduslovi vie uljuenosti, ili
bilo kakve uljuenosti, potiu od njihove usaglaene delatnosti, kako tamo gde
vlada svetlost islama, tako i tamo gde je neka druga svetlost, pa, kao u ovoj
prii, i tamo gde se svetlosti meaju. Ako je uspeh samo delimian, neka bude
delimian. U rasponu te "deliminosti" sva je drama ljudskog duha, i ljudskog
roda.
Zato Jusuf nije urezao nita na mostu to bi govorilo o njegovom
dobroinstvu? Razlog, ali samo donekle, moe biti njegovo uverenje, posebno i
dodatno uvreno strahom i nepoverenjem koji su ga preplavili, da i svaka re
moe doneti zlo. Devizu U utanju je sigurnost on primenjuje umesto da pusti
da je ukleu u kamen. I time e poneko mogue zlo, poneto od zla, biti moda
predupreeno. Ali, kad se bolje pogleda ta pria kae, ta mora da kae, vidi se
da to nije jedini, a, po svemu, ni pretean razlog ovakvog njegovog odbijanja
da sebe ovekovei i javno, za svakog ko igda bude iao mostom prepoznatljivo.
Jusuf je, naime, u prilici da napravi razliku izmeu pravog umetnika, koji
njegovu dobroinstvenu volju sprovodi u delo, i "umetnika" (intelektualca,
oveka od pera, mualima ... kako god da se nazove taj tip oveka, u svim
vremenima prisutnog, neizbenog), koji sastavi dve-tri ulizike rei, uz
napomenu da je to uinio "s velikim trudom" (190). Stihovi te vrste treba da
uveaju i utvrde slavu vlastodrca, da budu poslednji peat na njegovoj
zadubini i daju joj smisao koji e upravo u tim, tako traenim i naenim
reima biti trajno zabeleen. To se mora dopasti vlasti, a i pesnik e joj se tako
bez sumnje umiliti. "Veliki trud" svakako treba da bude i nagraen, to se, u
ovom sluaju, moe oekivati utoliko pre to je vezir mualima, koji mu je
podastro svoje stihove koji hvale Dobru Upravu i Plemenitu Vetinu koje
pruaju ruku jedna drugoj, ve i ranije povremeno "darivao i pomagao" (190).
Italijan-neimar je, zavrivi most, na putu iz Bosne u Carigrad umro od kuge,

dobivi samo etvrtinu svoje nagrade. Vezir most nije video, ali je dobio u ruke
nacrte i raune. Oni stoje pred njim zajedno sa stihovima sainjenim "s velikim
trudom".
utljivi neimar, to vezir verovatno i ne zna, ali moe da pretpostavi i nasluti,
bdio je nad mostom, dok je jo bio u gradnji, iao je po zimi i nou, s luem, da
nadzire hoe li izdrati, strugao je i pisao, pisao i strugao, uinio je sve da ga
sagradi u pustom i divljem kraju; zatim se pokupio i otiao: delo je zavreno i
ostaje za njim. "Posle dueg razmiljanja" (190), Jusuf odluuje da etvrtinu
njegove preostale plate da bolnici u kojoj je preminuo, a ostatak sirotinji, za
hleb i orbu. Neimar nema ni rodbine, niti je ostavio naslednike, ni testament;
nema ni duga, kao ni gotovine. Sirotinja je njegov naslednik. Svaki ovek koji
se tamo zatekne, prelazie preko mosta koji je sagradio, gledae ga, moda i
dodirivati.
Razmiljajui o tome kako ni svetlost islama ne moe "nego samo delimino"
da obasja mranu Bosnu, veliki vezir, poredei u sebi neimara i stihopisca,
precrtava stihove koje su mu doneli; ali ne odjednom. Najpre precrtava sam
natpis, pa posle kraeg premiljanja i prvi deo peata sa svojim imenom,
najzad, razmiljajui jo malo, i svoju devizu U utanju je sigurnost - ovo
"snanim potezom" (192). Tako se, pribran u svom strahu, zamiljen i
usredsreen u svom nepoverenju, on, samozatajno, stepen po stepen pribliava
u sebi neimaru kome je gradnju poverio i koji ju je, samozatajno, dobro priveo
kraju. Izjednauje se, povlaei se u anonimnost, u neem vanom s njim, bez
elje da podsea da mu svako ko mostom hodi duguje zahvalnost za tu
zadubinu, koja je "najvee dobro" dok je nema, a osea se kao dobro i kad
bude sagraena i ljudi se naviknu na nju; a lepa je i udi namernika otkud takva
tu, i kasnije, u svim vremenima. Plemenita dobrota je ona koja nikog nee da
ini dunikom, ona se preliva u samu graevinu i postaje deo onog
lakeg, olakanog ivota, kakav (delimino; uvek je to samo delimino) on biva
posle izgradnje mosta: za prelazak preko ponora most je dobar i bez natpisa natpis nije nuan, a dobroinstvenost, bez koje mosta nema, jeste, ukoliko ivot
treba da se nastavlja i razvija. Rei pohvale vlastodrcu ne treba da ugledaju
svetlost dana i da takvom podseanju slue, njih - precrtane - mora da zapamti
samo pria o nastanku mosta. Ni svetskom moniku kakav je veliki vezir Jusuf,
ni umetniku kakav je Italijan-neimar takva pohvala ne treba. Umetnik je
nagraen najvie time to je to to jeste - umetnik; to moe to to moe, i ume
ono to ume. Vezir mu se, u duhu, pribliava, koliko je to mogue. Dobrota
zaseena strahom, sa iskustvom najvee blizine smrti, ima, u obnovljenoj moi,
svoju mudrost kojoj su utanje i anonimnost potrebni ne samo stoga to
sve moe doneti zlo, ve i nezavisno od toga. Prezir prema laskanju i
dodvoravanju onih koji s dobrim i lepim delom nemaju nikakav stvaran ni

autentian odnos, nalije je one nesebinosti zahvaljujui kojoj se prevazilazi

pitanje ta je ije u dobru koje slui ivotu, ta od koga potie, i kome treba
zahvaljivati, a posebno kome i na koji nain biti zahvalan za lepotu. Duhovna
mo, neophodna za takvo prevazilaenje, omoguava samoprevazilaenje i rast,
u svakom smislu, onog ko ima svetsku mo, i u strahu, i nasuprot strahu; i posle
straha. To je postignuta samosvest moi koja vodi i onaj "snani potez" kojim
se naposletku brie i vezirova deviza, ime se utanje ini stvarnim, umesto da
se o njemu govori. A da svetska mo esto duhovnom moi nije praena i
poduprta, to ne treba ni pominjati. S druge strane, manje otro oko esto nije u
stanju da razlikuje strah od ivota od samozatajnosti, pogotovu ako
istovremeno postoje u istom oveku, a utanje skriva i pokriva ono to je u
njima srodno, kao i u ono to ih sutinski razlikuje.
Najvee dobro se moda u svakom sluaju daje i ostvaruje u utanju, da niko
ne zna, bez traga. Tako da biva mogue da se, iako su ponori svuda unaokolo,
ipak i ivi.

www.maturski.org