Univerzitet u Novom Sadu

Fakultet tehnikih nauka

Grafiko inenjerstvo i dizajn

Veberov, Fehnerov, Stivensov zakon

- osnove i primena -

Seminarski rad iz predmeta Nauka o boji

Novi Sad, 2014

Profesor:
dr Sandra Dedijer
dr Igor Karlovi

Studenti:
Marija Lijeski 1567
Ivan Blesi 1570
Nataa Marinkovi 1571
Danilo Radin 1574

Veberov, Fehnerov i Stivensonov zakon - osnove i primena

Apstrakt

Veberov zakon - osnove

U ovom radu napravljen je osvrt na tri zakona

koja kazuju da postoji matematiki odnos izmeu
stimulusa i rezultirajue senzacije: Weber-ov zakon,
Fechner-ov zakon i Stevenson-ov zakon. Weber-ov
zakon, kao prvi svoje vrste, je nastao iz potrebe da
se ustanove subjektivne senzorne karakteristike
individue i predlae konstantan, tj. linearan odnos
posmatranih veliina. Gradei na njegovom radu,
a sa ciljem determinisanja minimalnog intenziteta
stimulusa koja je neophodna za registrovanje
senzacije, Gustav Fechner dolazi do zakljuka da je
zapravo re o logaritamskom odnosu. S.S. Stivens je
dalje nadogradio ovu pretpostavku rekavi da je ovaj
interni odnos stimulusa i senzacije eksponencijalna
funkcija.
Sva tri zakona su empirijski dokazala da je
mogue egzaktno merenje senzacije i, zajedno, oni
predstavljaju temelje psihofizike. Danas, njihova
primena je prvenstveno kontrolne i simulacione
primene i ona se protee i daleko van granica
vizuelne percepcije: regulacija auditornih zapisa,
klasifikacioni sistemi u astronomiji, regulacija
ubrzanja ili viskoziteta. Fundamentalna razlika triju
zakona je takoe i u tkz. tipinim dinamikim
rasponima, na kojima su primenljivi.

Veberov zakon, koji kae da su jednaki

relativni inkrementi stimulusa proporcionalni
inkrementima senzacije, je, u skladu sa svojom
uoptenosti ili apsolutnoj ili aproksimativnoj
tanosti, osnova psihikog merenja. Meutim,
spomentua tanost kao i odreene komplikacije
postoje, a o njima e biti rei u kasnijem delu
teksta (Collani, 2014).

Ukoliko zamislimo da je DfP (diferencijalni

prag), raunat za duinu, traen tako to su se
poredile linije sa standardom od 10 mm i da je
dobijeni prag bio 1mm. To znai da ispitanik moe
da razlikuje linije duine od 10 i od 11 mm, ali
ne moe razlikovati linije od 10 i 10.5 mm. Ove
vrednosti dovode do pitanja da li bi ispitanik
mogao da napravi razliku izmeu 30 i 31 mm, ili
bi druga linija morala vie da se razlikuje od tri
puta veeg standarda (Zdravkovi, 2008).

Uvod
U XIX veku, psiholozi su poeli da vre
istraivanja ljudskog uma i nervnog sistema, sa
posebnim akcentom na opaajne sposobnosti
individue. Ovo je dovelo do zaetka psihofizike,
kao discipline
psihologije koja se bavi
ispitivanjem odnosa izmeu stimulusa i naih
psiholokih odgovora (reakcija) na njih. Nakon to
je primeeno da je spomenuti odnos konstantan,
istaknuti naunici Ernst Hajnrih Veber, Gustav
Teodor Fechner i Stenli Smit Stivens su pristupili
matematikom modeliranju istog u sluaju
merenja brzine neuralnih impulsa, percepcije
boje, ula sluha, prostorne percepcije.
Uopteno, njihov zajedniki cilj je bila
implementacija matematiko-fizikalnih metoda u
merenja u fiziologiji. Istraivanja koja su sprovodili
imaju eksperimentalno pokrie, te u veoj ili
manjoj meri podraavaju i simuliraju progresiju
intenziteta stimulusa i kao takvi su bitno uticali
na razvoj empirijskog aspekta psihologije.

Slika 1. Grafik prikaza pragova osetljivosti

(DP-donji prag,GP-gronji prag,DfP-diferencijalni prag)

Odgovorom na ovo pitnaje i na pitanja njemu

slina, Veber je pokuao odgovoriti 1846. godine,
ali za svoje merenje nije koristio duinu (linija)
ve teinu (tegia). Ispitanici bi u dlanu drali
odreenu teinu, a on bi dodavao tegie dok
oni ne bi osetili prvu, jedva primetnu razliku
(JND) u teini. Dodatna teina, u ovom sluaju,
koja dovodi do jedva primetne razlike je DfP.
Nakon toga, Veber bi duplirao poetnu teinu i
primetio identini prirataj koji, ovoga puta, nije
bio dovoljan da ispitanici primete razliku. Bilo je
potrebno udvostruiti i prirataj.

Nauka o boji

Veberov zakon je odriv za uzak spisak tzv.

tipinih stimulusa. U narednoj tabeli, bie
dat prikaz nekih od primera za koje je Veberov
zakon odriv, za razlicite vrste stimulusa
(Erlandson, 2014).
Tabela 1. Prikaz primene Veberovog zakona za razliite vrste
stimulusa

Slika 2. Skica eksperimenta gde je prikazana jedva primetna

razlika u teini (Klasina psihofizika)

Slika 3. Numeriki prikaz jedva primetne razlike u teini

Dakle, Veber je zakljuio da, iako prirataj (D)

raste, njegov odnos sa poetnom stimulacijom (D)
ostaje isti, odnosno konstantan.
Odatle izvodi sledee (Zdravkovi, 2008):

D/D=const.

D - Prirataj,
D -Poetna stimulacija.

(1)

Veliina konstante u Veberovom zakonu zavisi

od modaliteta koji se meri: bie razliita za teinu,
duinu, itd.

ulo

Vienje (svetlina svetlosti)

Kinestezija (podignut teret)
Bol (toplota na koi)
Sluh (glasnoa)
Pritisak (dodir na koi)
Miris (miris gume)
Ukus (kuhinjska so)

I/I

1/60
1/50
1/30
1/10
1/7
1/4
1/3

Danas se merenje ne vri na nain na koji je

to vrio Veber, jer su razvijeni precizniji metodi.
Umesto da, u primeru sa promenom duina
linija, pitamo ispitanike da kau da li vide razliku,
traimo od njih da svaki put kau koja je linija
dua. Poznavajui taan odgovor na ovo pitnaje,
od D moemo napraviti psihometrijsku funkciju.

Za prag D uzima se vrednost gde

psihometrijska funkcija prolazi na 75% tanih
odgovora, a ne 50% kao sa DfP. Naime, ovde gde
ispitanici odluuju za jednu od dve linije, 50%
tanih odgoovora je jednako vrednosti koja bi se
dobila i pogaanjem. S druge strane, 100% tanih
odgovora je sigurno iznad praga. Stoga sledi da je
traena vrednost negde izmeu potpuno tano i
pogaanja. Po konvenciji, uzimamo sredinu tog
intervala (75%) (Palmer, 1999).

Ukoliko dobijene zakljuke prenesemo na

ljudski vizuelni sistem, govoriemo o promenama
u intenzitetu. U tom sluaju, prirataj e biti
oznaen sa I, a poetna stimulacija sa I. Iz toga
dalje sledi (Zdravkovi, 2008):

I/I= const.

I - Prirataj,
I -Poetna stimulacija.

(2)

Veberov, Fehnerov i Stivensonov zakon - osnove i primena

Fehnerov zakon - osnove

1860. godine Fehner pokuava pronai
odgovor na pitanje: kakav je odnos fizike
stimulacije i naeg saznajnog doivljaja. Kao
fiziar, postavlja pitanje da li je adekvatno i na
perceptivni dozivljaj opisivati istim skalama koje
se koriste kad opisujemo energetska variranja
(Celzijusi, centimetri i sl.), ili su za merenje
psiholokih dimenzija potrebne drugaije skale
(Zdravkovi, 2008).
Sva saznanja u okviru Fehnerovog zakona
potiu iz Veberovog. Drei se Veberovog zakona,
Fehner dolazi do zakljuka da su potrebne
razliite skale za fizike i psiholoke dimenzije
jer, perceptivno, razlika izmeu 5 i 6 grama nije
ista kao razlika izmeu 50 i 51 gram. Fehner dakle
proiruje Veberov zakon postavljanjem postulata
o tome kako se percipira i kako je psiholoki
intenzitet u vezi sa fizickim intenzitetom. Problem
u merenju psiholokog intenziteta je injenica
da se on subjektivno percipira. Iako se prirataj
menja, jedva primetne razlike su uvek iste (tj.
diferencijalni pragovi su jednaki). To znai da ih
moemo predstaviti na jednoj fizikoj dimenziji
kao ekvidistantne podeoke.
U Fehnerovom formulaciji, JND (JND - Just
Noticeable Difference - jedva primetna razlika)
omoguava osnovnu stavku u percipiranju
intenziteta. Drugim reima, jedan JND je
perceptualno jednak drugom JND-u. Na osnovu
ovih stavki, kaemo da je Veberov zakon odriv, a
Fehnerov zakon glasi (Zdravkovi, 2008):

S= k x ln D (3)

S - Senzorsko iskustvo,
k - Konstanta koja zavisi od ulnog modaliteta,
D - Intenzitet stimulacije.

Ova teorema vai ako je fiziki intenzitet

povean u logaritamskoj zavisnosti, rezultanta
psiholokog inenziteta e pratiti tu vrednost.
Jednaina transformie uparena poreenja
fizikog izneziteta u subjektivnim vrednostima
datim na skali odnosa.

Upotreba logaritma u jednaini pokazuje

da psiholoki sistem za obradu informacija
kompresuje veliki fiziki intezitet u manji
psiholoki domen (Erlandson, 2014).
Fehnerovim zakonom dolo se do odgovora na
pitnaje o odnosu psihikih i fizikih skala. Postoji
funkcija koja preslikava jedan kontinuum u drugi
i to je logaritamska funkcija. Odnos izmeu nae
spoznaje i fizikog sveta je logaritamski, a grafik
prikazuje takav odnos. Ako je na x osi fizika
dimenzija, na y osi psihika dimenzija, onda je
njihov odnos logaritamski, a jednakost u donjem
uglu grafika pokazuje optu jednakost za ovakvav
odnos.

Slika 4. Grafik veze fizikog i psihikog kontinuuma na

osnovu Feherovog zakona

Dok Fehnerov zakon vai za irok spektar

stimulusa, on ipak ne pokriva sve situacije. Na
primer, Fehnerov zakon ne vai za odreene
procenjene redove duina gde su uoene promene
duina upravo sa stvarnom duinom, niti vai
za uoen ili iskuen bol koji raste bre od bola
stimulusa. S obzirom na to da su Fehnerov i
Veberov zakon povezani, primeri navedeni za
Veberov zakon vae i za Fehnerov.
Fehnerov zakon naglaava kompresovanje
predstavljenog fizickog stimulusa u psiholokom
domenu. Ova kompresija zapravo znai da kada
razliciti signali stimulusa variraju, mogue je
da ce biti neophodno napraviti relativno velike
promene na fiziki stimulus kako bi ga uinili
psiholoki primetnim (Erlandson, 2014).

Nauka o boji

Stivensov zakon - osnove

Stivens Stenli Smit, poznati Ameriki psiholog,
osniva Harvardske psiho-akustine laboratorije,
tvorac je Stivensovog zakona. Pored pomenutog
zakona, tvorac je teorije o nivoima merenja koju
esto koriste statistiari. Svoj rad pri izradi zakona
koji nosi njegovi ime temelji na Fehnerovim
istraivanjima, kojima su prethodila istraivanja
Ernsta Hajnriha Vebera.

Osnovna pretpostavka Fehnerove klasine

psihofizike bilo je merenje na nain koji je
doputao da se jedna vrsta skale (fizika) preko
logaritamske funkcije preslikava u drugu vrstu
skala (psihiku). Stenli Smit Stivens je uveo novu
tehniku merenja, postavljajui ispitanicima malo
komplikovanija pitanja nego to je to inio Fehner
(Zdravkovi, 2008).
Ispitujui sluh, Stivens (1955) dobija
rezultate koji govore protiv logaritamskog
odnosa. Preciznije, samo odreena vrsta
procedura dovodi do logaritamskog odnosa, a
to su diskriminacioni odgovori koji se tiu jedva
primetnih razlika. Stivens pokuava da razvije
dodatne tehnike merenja koje su voene sasvim
novom pretpostavkom o odnosu fizike i psihike
dimenzije. (Reznolds et al, 1960)

U Stivensovim eksperimentima, ispitanik

bi vrio procenu koristei numeriku skalu. Na
primer, ispitaniku bi bio puten odreeni ton,
a njegov zadatak je bio da mu pridoda neku
numeriku vrednost koja bi oznaavala intenzitet
tog tona. Onda bi mu bio puten drugi ton sa
zadatkom da drugom tonu vrednost u zavisnosti
od vrednosti prvog tona. Zamislimo daje ispitanik
prvom tonu dodelio vrednost 100, a onda mu je
puten ton koji je zvuao duplo jae. Ispitanik
bi ovom tonu dodelio 200. Kad mu se pusti trei
ton koji je duplo slabiji od originalnog, on mu
dodeljuje 50, i tako redom. Pitanje je bilo da li
ispitanici mogu da izvedu ovu proceduru tako da
se dobiju smisleni podaci. Odgovor na to pitanje
je potvrdan. Ne samo da su ispitanici sa lakoom
pratili proceduru, ve je u njihovim odgovorima
postojala i intrasubjektivna i intersubjektivna
saglasnost.

Ukratko, i direktno merenje je garantovalo

sistematino ponaanje (Zdravkovi, 2008).

- Indirektno merenje (Klasina psihofizika):

- Subjekt se nikad ne pita da direktno oznai
intenzitet (magnitudu) svog perceptivnog
doivljaja.
- O odnosima intenziteta i senzacije se zakljuuje
posredno iz diskriminacionih odgovora

- Direktno merenje (Neopsihofizika): Ispitanik

na osnovu jednog subjektivnog doivljaja
razvrstava druge doivljanje.
Da li subjekti mogu da urade ovaj zadatak?
Mogu + daju konzistentne odgovore
Postoji i intersubjektivna saglasnost
Sistematino ponaanje

Metode direktnog merenja:

1) Procena senzorne veliine: frakcija ili
multiplikacija.
2) Reprodukcija senzorne veliine: frakcija ili
multiplikacija.
Stivens postavlja novi psihofiziki zakon u
kome senzacija (S) zavisi od intenziteta stimulacije
(I), eksponenta (n) koji zavisi od ulnog modaliteta
i konstante (k) vezane za jedinicu merenja
(Zdravkovi, 2008):

S = k x In (4)

U svojim merenjima, Stivens koristi

frakcionisanje ili multiplikaciju, a zadatak
ispitanika je, ili da izvri procenu, ili da izvri
reprodukciju senzome veliine. Na ovaj nain se
dobijaju etiri metode.

Slika 5. Stivensov stepeni zakon

Veberov, Fehnerov i Stivensonov zakon - osnove i primena

n > 1 - mala poveanja u intezitetu (stimulaciji)

rezultuju velika poveanja u oseaju (senzaciji).
Takav primer je ulo bola. Pri primeni elektrinog
oka, dobija se n = 3.5. Sasvim mali prirataj u
intenzitetu elektro-oka opaan je kao veliki
prirataj u bolnoj senzaciji.
n = 1 - linearna veza; promene u intenzitetu
odgovaraju promeni oseaja. Procena za hladno,
frekvenciju, vibraciju ili duinu linija su primeri
ovakvih funkcija.
n < 1 - velika poveanja u intenzitetu rezultuju
malim poveanjima u oseaju.Primer: potrebna je
velika promena svetline da bi dolo do promene u
senzaciji.
Iz svojih merenja, dobija psihofizike funkcije
koje su imale empirijski izmerene eksponente,
neki primeri su prikazani u tabeli (Reynolds et al,
1960).

Primer za funkcije glasnosti dat je na slici

i to i za procenu izvrenu samo jednim uhom ili
za procenu izvrenu sa oba uha. Na prvi pogled,
prikazane procene ne odstupaju previe od
klasine psihofizike relacije. Ipak, ve na ovom
primeru je oigledno ono to je moda i intuitivno
jasno. Pri sluanju sa oba uha lake se detektuje
promena u intenzitetu (nego kad je jedno uho
pokriveno ili zatvoreno).
Grafikon to i pokazuje: pri binauralnoj
percepciji potreban je srazmemo manji porast
intenziteta stimulacije da bi se dobila srazmemo
intenzivnija senzacija.

Tabela 2. Eksponenti (n) u Stivensovom zakonu

Kontinuum
Miris
Ukus
Ukus
Ukus
Viskozitet
Grubo na
dodir
Tvrdo na
dodir
Toplo
Toplo
Neugodnost,
hladno
Neugodnost,
toplo
Elektro ok
Teina
Kruno
ubrzanje
Vibracija
Vibracija

Eksponent U slovi stimulacije

0.60
Ugljovodonik
1.30
eer
0.80
Saharin
1.40
So
0.42
Meanje silikonske tenosti
1.50
Trljanje mirgle
0.80
1.30

0.70

1.70

0.70

3.50
1.45
1.40

0.95
0.60

Stiskanje gume

Zraenje male
zone koe
Zraenje velike
zone koe
Zraenje celog
tela
Zraenje celog
tela
Struja kroz prst
Podizanje tegova
5 sekundi rotacije
Amplituda od 60
Hz na prstu
Amplituda od
250Hz na prstu

Slika 6. Koeficijenti za procenu glasnosti binauralno (n=0.3) i

monoauralno (n=0.54)

Stivens i njegovi saradnici su ispitali i druge

modalitete. Pored jaine tona i za svetlinu se dobija
funkcija koja ne odstupa znaajno od Fehnerove (n
= 0.5). Odnosno, u klasu funkcija koje ne odstupaju
od Fehnerove, spadaju sve one funkcije koje imaju
n<l. Kod takvih funkcija imamo bre promene na
poetku nego kasnije, na viim vrednostima.
Na primer, kad uemo, nosei sveu, u sobu
gde je ve upaljena jedna svea, oni koji sede u sobi
primeuju veliku razliku u osvetljenju. Do razlike
u percipiranom osvetljenju nee doi ako je u sobi
bilo upaljeno 100 svea. (Zdravkovi,2008)

Nauka o boji

Primena zakona

Slika 7. Koeficijenti za procenu svetline (n=0.5), hladnog

(n=1) i bola (n=3.5)

Ovde su ukratko prikazane metode koje je

Stivens koristio i stepeni zakon koji je proizaao
iz njegovih merenja. U pokuaju da doe do
drugaijeg naina merenja, Stivens je morao
da sistematizuje merme skale. Tek nakon to je
dobijena empirija u okviru nove metodologije,
Stivens je mogao da formulie stepeni zakon.
(Zdravkovi,2008)

Kada posmatramo zalazak Sunca, cini nam

se da je potrebno predugo vremena Suncu da se
priblii horizontu, ali onda iznenada nestane iza
istog. Ukoliko zaposleni u kontroli kvaliteta, ima
problem sa definisanjem da li maina zaduena
za isecanje kablova iseca iste na suvie duge ili
suvie kratke delove, svakako ce koristiti pribor
sa standardizovanom duinom obeleenom na
priboru i uporediti iseene delove sa standardnim
duinama.
Kada je maina dola do momenta gde joj je
neophodna kalibracija, a to biva primetno pri
malim isecanjima, greke se mogu uociti vizuelno.
Tu se javlja paralela izmedu sporog pomeranja
Sunca i iznenadnog nestanka iza horizotna i malih
greaka pri seenju maine koje se nakon merenja
npr. kalibrisanom papirima percipiraju kao velika
odstupanja. Do momenta kada kontrola utvrdi da
je posredi greka u isecanja, na stotine primeraka
proizvoda ce biti pogreno iseeno.
S druge strane, kada posmatra pokuava da
proita naziv nekog objekta na reklamnoj tabli, a
problem se javlja kao posledica loe usaglaenog
kontrasta izmedu pozadine slova i samog natpisa,
dolazimo do jo jednog slinog primera. Navedeni
primeri Fehnerovog, Veberovog i Stivensovog
zakona se ne odnose samo na vizuelnu percepciju.
Primer istih je i problem razumevanja sagovornika
sa druge strane telefonske linije kao posledica
buke oko nas.

Slika 8. Rezime i poreenje klasine psihofizike i

neopsihofizike

Veberov, Fehnerov i Stivensonov zakon - osnove i primena

Veberov zakon
Najvei doprinos Vebera primeen je u
oblastima razumevanja fiziologije sluha i vida.
Istraujui razvojni put ula sluha, otrkiva niz od
3 ili 4 koske manjih dimenzija nazvanih Veberov
aparati u ribi aranu. S bratom Eduardom
Fridrihom otkriva inhibicijsku funkciju vagusa
na srani rad. Mnoga merenja u fiziologiji
izveo je matematiko-fizikalnim metodama.
Svojim eksperimentalnim pristupom, u kojem
je primenjivao postupke koji se kasnije nazvani
psihofizikim metodama i koji su u razliitim
oblicima u psihologijskim istraivanjima koriste
i danas, pokazao je da se u psihologiji mogu
sprovoditi emirijska kvantitativna istraivanja,
to je presudno uticalo na razvoj psihologije kao
samostalne nauke (Hoppe,2008).
S dananjeg stajalita moemo tvrditi da
Weberov zakon nije u potpunosti taan. Brojna
merenja i provere pokazala su da se odstupanja
od konstantnosti relativnog diferencijalnog
praga dogaaju na niim intenzitetnim nivoima
podraivanja - gde je odnos I/I (relativni dif. prag)
vei nego to je to sluaj na viim intenzitetnim
nivoima, kada relativni diferencijalni prag sledi
predvianja o konstantnosti (Ivanec, Stanke,
2014).

Fehnerov zakon
Godine 150. p.n.e., grki astronom Hipparchus
je pronaao kvantitativnu skalu za potrebe
praenja zvezdane magnitude (intenziteta
emitovanog svetla zvezde). Tako je najsjajnijim
zvezdama pridodao vrednost magnitude jedan, a
svakoj sledeoj dva, tri, etiri itd. Ovaj postupak
vizelne procene je koriten vekovima kasnije, dok
u naposletku nisu izmiljeni fotometri koji bi merili
taan intenzitet odavane svetline. Astronomi su
tada primetili da je stara skala gotovo idealno
podraavala logaritamsku zakonitost, ime je
Fechner, naravno, bio oduevljen. Stoga se danas
u upotrebi koristi objektivna fotometrija, uz
insistiranje na obrnutoj Hipparchus-ovoj skali
(logaritamskoj funkciji). Razlika (inkrement) na
ovoj skali zvezdane magnitude se danas definie
sa etiri decibela (ili etiri desetina logaritamske
jedinice) (Stevens,2008).

Fechnerov zakon, izraen u obliku jednaine

i temeljen na tzv. Veberovim istraivanjima
najmanjih primetnih razlika, pokazuje da
aritmetikoj progresiji intenziteta oseaja
odgovara geometrijska progresija intenziteta
podraaja, tj. intenzitet oseaja proporcionalan je
logaritmu podraaja. Iako su kasnija istraivanja
pokazala da taj odnos vriedi samo za srednje
intenzitete podraaja, ipak su Fechnerova
istraivanja bitno uticala na razvoj psihologije
kao empirijske i eksperimentalne nauke, jer se
prvi put takav odnos izraavao u kvantitativnom
obliku. (Hoppe,2008)

Stivensov zakon
Stivensov zakon pronalazi veu primenu u
astronomiji. Osobama koje su manje upuene
u ovu nauku, kao primer se moe navesti izgled
Meseca pri posmatranju teleskopom. Mesec e
u tom sluaju igledati mnogo svetliji nego kada
se posmatra direktno, iako e zapravo imati
manju nominalnu vrednost povrinskog sjaja.
Na uveanju od 100 puta, slika Meseca je 10.000
puta vea i, samim time, njegova povrina je,
zanemarujui gubitke svetlosti pri prenosu,
mnogo manje svetla. Meutim, na oku, povrinska
osvetljenost je samo 4 puta manja, ako je odgovor
logaritamski, a priblino 20 puta nia ako je
odgovor jednostavna funkcija data Stivensovim
zakonom sa eksponentom 0,33. U prvom sluaju,
teleskopski Mesec e imati 2.500 puta veu
ukupnu osvetljenost, a ipak ak 500 puta veu u
drugom sluaju.
Rivalstvo
eksponencijalne
zakonitosti
predloene od strane Stevens-a i logaritamske
zakonitosti od Fechnera i dan-danas opstaje,
uprkos eksperimenatlnim dokazima koji govore u
prilog eksponencijalne zakonitosti. Dobar primer
spomenutog eksperimentalnog dokaza predstavlja
projektovanje maine za prepoznavanja vokala.
Naime, kod ove maine se pojavio problem
odreivanja eksponenta za pojaavanje signala
i tkz. mel skala za filtriranje frekvencije radi
imitacije transformacija koje se odigravaju u
ljudskom govornom organu (Yilmaz,1967).

Nauka o boji

Zakljuak

Literatura

Jo od vremena Antike Grke, zakljueno je

da postoje ogranienja u mogunosti spoznavanja
sveta iskljuivo ulima. Ovaj fenomen je doveo do
razvitka psihofizikih metoda sa ciljem otkrivanja
najmanjeg intenziteta stimulacije koji se moe
zapaziti kao i odreivanje meusobnog odnosa i
zakonitosti svakog narednog praga opaaja.
Weber-ov zakon fomulie osnovu najvanije
i najire koritene primene psihikog merenja,
ali ona nije univerzalna niti je njena primena
opravdana za sve sluajeve. Podrazumeva da
postoje relativni inkrementi stimulusa koji moraju
biti proprcionalni sa inkrementima senzacije po
apsolutnoj ili aproksimativnoj tanosti. Fechner
je Weber-ov zakon dopunio pretpostavkom
o linearnoj zavisnosti intenziteta stimulusa
sa percepcijom jedva primetne razlike (JND).
Ipak, fundamentalna razlika ove dve hipoteze
jeste to se Veber samo interesovao za jedva
primetnu razliku, dok je Fechner-ov cilj bio da
matematiki definie relaciju fizikog i opraajnog
sveta. Fechner je, time, razradio Weber-ovu
metodu eksperimentima merenja senzacija oka
i temperature. Fechner-ov zakon ne vai za sve
situacije. (Hoppe,2008)
Prema Stevensu, samo odreena vrsta
procedura vodi do logaritamske zakonosti, dok se
veina kree po ekponencijalnoj zakonitosti. On je
jedini smatrao da je mogue vriti direktno merenje
intenziteta senzacije. Sve tri metode zahtevaju
ekperimentalne situacije u kojima nema nikakvih
distraktora, naroito ne iz istog ulnog modaliteta,
a posredno govore i do kojeg stepena su stimulusi
kompatibilni kod viedimenzionalnog skaliranja
(poreenje intenziteta zvuka sa intenzitetom
svetline izvora svetlosti).

1.
Anon (2008), Osjeti i percepcija, Uvod u
psihologiju [Online] Dostpuno na: http://www.
freewebs.com/dcelcer/Osjeti.pdf,[Pristupljeno:
03.6.2014.]
2.
Anon, Eye intensity responsem contrast
sensitivity [Online]Dostupno na: http://www.
telescope-optics.net/eye_intensity_response.
htm,[Pristupljeno: 2.6.2014]

3.
Anon, The Weber-Fechner Law Reexamined
[Online]Dostupno na: http://www.faculty.jacobsuniversity.de/poswald/teaching/USC/materials/
Rapoport6.pdf, [Pristupljeno: 2.6.2014]

4.
Anon, Stevens Law[Online] Dostupno na:http://
sizes.com/units/stevens_law.htm,[Pristupljeno:
2.6.2014]
5.
Anon, Stevens Power Law [Online]Dostupno
na: http://www.cis.rit.edu/people/faculty/montag/
vandplite/pages/chap_6/ch6p10.html, [Pristupljeno:
2.6.2014]
6.
Anon, Neopsihofizika, Vebe 6 [Online]
Dostupno na: http://www.ff.uns.ac.rs/stara/lokal/
psihologija/Vezbe6P.pdf, [Pristupljeno: 2.6.2014]

7.
Anon, Classics in the History of Psychology
[Online]Dostupno na: http://psychclassics.yorku.ca/
Fechner/ , [Pristupljeno: 1.6.2014]

8.
Anon, Biography of Gustav Theodor Fechner
[Online] Dostupno na: http://132.187.98.10:8080/
encyclopedia/en/fechnerGustav.pdf,
[Pristupljeno:
1.6.2014]

9.
Anon, Webers Law,Fechners Law, and Stevens
Power Law[Online] Dostupno na: http://www.etl-lab.
eng.wayne.edu/adrc/Human_Factors/Webbers/wb_
fe_st.htm, [Pristupljeno: 30.5.2014]
10.
Anon, Webers Law and Fechners Law[Online]
Dostupno
na:
http://www.cns.nyu.edu/~msl/
courses/0044/handouts/Weber.pdf,[Pristupljeno:
30.5.2014]
11. Anon, Stevens Power Law[Online]
Dostupno na: http://www.cis.rit.edu/people/faculty/
montag/vandplite/pages/chap_6/ch6p10.html
[Pristupljeno: 3.6.2014]

Veberov, Fehnerov i Stivensonov zakon - osnove i primena

12. Anon (2014), 1911 Encyclopaedia Britannica/
Webers Law[Online] Dostupno na: http://
en.wikisource.org/wiki/1911_Encyclop%C3%A6dia_
Britannica/Weber%27s_Law
[Pristupljeno: 3.6.2014]
13. Anon, Stevens Power Law[Online]Dostupno
na: http://www.cis.rit.edu/people/faculty/montag/
vandplite/pages/chap_6/ch6p10.html
[Pristupljeno: 3.6.2014]

14. Collani Claudia (2014), Biography of

Gustav Theodor Fechner [Online] Dostupno na:
http://132.187.98.10:8080/encyclopedia/en/
fechnerGustav.pdf
[Pristupljeno: 1.6.2014]
15. Erlandson F. Robert (2014), Webers Law,
Fechners Law, and Stevens Power Law[Online]
Dostupno na: http://www.etl-lab.eng.wayne.edu/
adrc/Human_Factors/Webbers/wb_fe_st.htm
[Pristupljeno: 30.5.2014]

16. Green Christopher (2013), Classics in the

History of Psychology [Online] Dostupno na: http://
psychclassics.yorku.ca/Fechner/
[Pristupljeno: 1.6.2014]

17. Huseyin
Yilmaz.
(1967).
Perceptual
invariance and the Psychophysical law. Perception &
Psychophysics
18. Ivanec D.,Modi S.(2007), Metode klasine
psihofizike (Psihologijski praktikum 1) [Online]
Dostupno na: http: //psihologija.ffzg.unizg.hr/
uploads/um/jK/umjKKCPcQXFVBPzH7zB5mg/
Skripta-KLASINA-PSIHOFIZIKA.doc
[Pristupljeno: 3.6.2014]

19.
Konrad Hoppe (2008), Das Weber-Fechnersche
Gesetz unter besonderer Bercksichtigung der
Sintensitt[Online] Dostupno na: http://www.
ewald-gerth.de/Weber-Fechner.pdf
[Pristupljeno: 3.6.2014]
20. Reznolds, G., Stevens, S. (1960), Binaural
Summation of Loudness. The Journal of the Acoustical
Society of America

21.
Stevens, J.C. i Marks, L.E (n.d.) Stevenss power
law in vision: exponents, intercepts, and thresholds
[Online] Dostpuno na: http://www1.appstate.
edu/~kms/classes/psy3203/Psychophysics/
SSStevens.pdf
[Pristupljeno: 3.6.2014.]

10

22. Stanislas Dehaene (2003), The neural basis of

the WeberFechner law: a logarithmic mental number
line.
23. Zdravkovi S. (2008), Percepcija, II izdanje,
Zrenjanin, Zrenjaninska biblioteka