Veba br.

1-2-3
KVALITATIVNA ANALIZA (DOKAZIVANJE) ALKALOIDA

Alkaloidi su sloena organska azotna jedinjenja, vie ili manje baznog karaktera, sa jakim i
specifinim fiziolokim delovanjem. Predstavljaju sekundarne metabolite biljaka, ali se javlja i
izvestan mali broj alkaloida ivotinjskog porekla.
Veina alkaloida su heterociklina azotna jedinjenja, koji se u biljkama veoma retko nalaze slobodni
i to uglavnom kratko vreme nakon biosinteze. Uglavnom su vezani sa nespecifinim (jabuna,
vinska, limunska, oksalna, itd.) ili specifinim organskim (mekonska-Opium; helidonskuLobelia),
a ree sa neorganskim kiselinama (sulfatna-Opium). Kod nekih biljaka se alkaloidi javljaju vezani
za tanine u nerastvorne kompleksne tanate, proteine, a ponekad i za eere (glikoalkaloidi).
Najee je u biljci jedan alkaloid glavni, a pored njega se u manjim koliinama javljaju i sporedni.
Poneka moe da bude prisutno i vie alkaloida, ali je njihova koliinska zastupljenost razliita.
Slino biljkama, i odgovarajue droge sadre vie ili manje iste alkaloide i u slinom
proporcionalnom odnosu.
Po svojoj hemijskoj prirodi alkaloidi se meusobno jako razlikuju, ali sve strukture poseduju azot u
prstenu, to ih meusobno objedinjuje.
Pseudoalkaloidi - ne nastaju metabolizmom aminokiselina, ve su to izoprenski molekuli
(terpenski i steroidni alkaloidi), kao i jednostavna jedinjenja koja nastaju metabolizmom acetatnih
jedinica (koniin).
Protoalkaloidi - jednostavni amini kod kojih azot nije deo heterociklusa. Ova jedinjenja poseduju
baznost i takoe, kao i pravi alkaloidi, nastaju metabolizmom aminokiselina (meskalin, katin, itd.).
Neka proteinska jedinjenja (proteinski alkaloidi) se takoe svrstavaju u grupu protoalkaloida
(frangulin iz Frangulae cortex).

IZOLACIJA ALKALOIDA
Alkaloidne baze (slobodni alkaloidi) se ne rastvaraju u vodi i etanonolu, a rastvaraju se u slabo
polarnim organskim rastvaraima (etar, hloroform). Nasuprot tome, alkaloidne soli su rastvorljive u
vodi i etanolu, a ne rastvaraju se u slabo polarnim organskim rastvaraima.
Zahvaljujui ovim svojstvima, izolacija najveeg broja alkaloida iz biljnog materijala vri se:
-ekstrakcijom organskim rastvaraem u alkalnoj sredini u prisustvu slabe neorganske baze
(NH4OH): alkaloidi se izoluju kao slobodne baze, pri emu amonijak istiskuje alkaloidnu bazu iz
njenih soli ili kompleksa sa taninima.
-ekstrakcijom zakieljenom vodom ili etanolom: alkaloidi se ekstrahuju u obliku soli. Ako je
alkaloid u drogi sav vezan u obliku soli, ekstrakcija se moe vriti i samo vodom (alkaloidi
opijuma).
Fenolski alkaloidi (morfin, cefelin, psihotrin) kao amfoterna jedinjenja, u baznoj sredini grade
hidrosolubilne fenolate. Oni se iz alkalnog rastvora isoljavaju dodatkom slabo kisele soli (NH 4Cl), a
zatim preuzimaju organskim rastvaraem.
Teni, isparljivi alkaloidi (nikotin, anabazin, spartein, koniin) se iz droga izoluju destilacijom
pomou vodene pare, pri emu se droga prethodno zaalkalie nekom neisparljivom bazom. Destilat
se uvodi u rastvor kiseline, pa se iz presienog rastvora izdvajaju kristalne soli.
DOKAZIVANJE ALKALOIDA
Za dokazivanje alkaloida koriste se opte talone i specifine bojene reakcije.
1

Opte talone reakcije se karakteriu time to alkaloidi obrazuju nerastvorne taloge u reakcionoj
sredini pri uzajamnom delovanju razliitih reaktiva, od kojih se najee koriste soli tekih metala.
Optim talonim reakcijama se utvruje prisustvo alkaloida u nekoj drogi, pri emu se koriste
reagensi sa kojima alkaloidi grade slabo rastvorne komplekse, to se manifestuje pojavom
zamuenja ili taloga u ekstraktu droge.
Poto se koriste vodeni rastvori odgovarajuih reagenasa, alkaloidi se ekstrahuju iz droge pomou
vode i kiseline, tj. u obliku hidrosolubilnih soli. Meutim, taloge s optim raktivima na alkaloide ne
daju samo ova, nego i mnoga druga organska jedinjenja sa azotom (belanevine i njihovi
degradacioni proizvodi), a isto tako i niz heterociklinih jedinjenja sa azotom. Zbog toga se samo
prema talonoj reakciji jo uvek ne moe sa sigurnou utvrditi prisustvo alakloida, dok negativna
reakcija sa sigurnou svedoi o njihovom odsustvu.
Taloni reagensi:
Mayerov reagens: rastvor KJ i HgJ2, kompleksni kalijum-ivin jodid (K2HgJ4), sa veim
brojem alkaloida u slabo kiseloj ili neutralnoj sredini daje bele ili ukaste taloge. Ovaj
reaktiv moe da slui i za kvantitativnu analizu alkaloida. Meutim, ne taloi kofein,
kolhicin i solanin.
Vodeni rastvor tanina: sa alkaloidima daje bele ili taloge boje puti, odnosno kamilje dlake.
Ovi talozi su koloidni, a neki se u viku reaktiva i rastvaraju.
Hagerov reagens: 1% vodeni rastvor pikrinske kiseline sa alkaloidima daje ute, kristalne
pikrate karakteristine take topljenja, koja moe da poslui za njihovu identifikaciju.
Lugolov (Vagnerov, Bouchardatov) rastvor: vodeni rastvor joda u KJ (KJ 3) sa alkaloidima
daje narandasto-crvene taloge. Meutim, nikotin daje uti talog, a kofein ne raguje sa ovim
reagensom.
Dragendorfov ragens: rastvor KJ i bizmut-nitrata (KBiJ4) u razblaenoj HNO3 sa
alkaloidima daje narandasto-crvene ili taloge boje cigle i H2SO4.
Bertrandov reagens: vodeni rastvor silikovolframove kiseline je veoma osetljiv (osetljivost
od 1:8.000 do 1:500.000) i sa velikim brojem alkaloida (iz slabo kisele sredine sa HCl) daje
prljavobele taloge, koji se razlau sa bazama.
Specifine bojene reakcije se koriste za dokazivanje pojedinih alkaloida ili grupa alkaloida.
Vitalijevom reakcijom dokazuju se tropanski alkaloidi, Van-Urkovom ergot-alkaloidi, mureksidnom
purinski alkaloidi. Dokazivanje moe da se vri:
Direktno: na osnovu stvaranja obojenih kompleksa alkaloida i specifinih reagenasa ili
Indirektno (posredno): dokazivanjem prateih nealkaloidnih sastojaka karakteristinih za
datu drogu (mekonska kiselina u opijumu i suvim makovim aurama, pigment sklereritrin u
raenoj glavnici).
Osim specifinim hemijskim reakcijama, alkaloidi se mogu dokazati i:
-organoleptiki: kapsaicin i piperin su ljuti, koniin mirie na miji urin, berberin boji pljuvaku u
uto, emetin drai na povraanje
-fizioloki (bioloki): hiosciamin i atropin izazivaju midrijazu, fizostigmin i pilokarpin miozu,
ergot-alkaloidi izazivaju kontrakciju izolovanog uterusa make i potamnjivanje kreste kod petlova,
strihnin dat parenteralno izaziva karakteristine greve kod ivotinja, itd.
-na osnovu fizikih svojstava: hina-alkaloidi fluoresciraju plaviastom bojom u UV delu spektra.

KVANTITATIVNA ANALIZA ALKALOIDA

2

Sadraj alkaloida u drogama odreuje se:

-volumetrijski,
-gravimetrijski,
-kolorimetrijski i
-visokoefikasnom tenom hromatografijom (HPLC).
Volumetrijsko odreivanje se primenjuje kod onih droga koje sadre jedan alkaloid ili vie
hemijski srodnih i po molekulskoj masi bliskih alkaloida, koji imaju dovoljno izraene bazne
osobine, da sa kiselinama mogu da grade soli (tropanski alkaloidi). Alkaloidi se titriraju rastvorom
kiseline poznatog molariteta, a rezultat se izraava preko jednog od njih. Sadraj moe da se odredi
i postupkom retitracije.
Gravimetrijsko odreivanje se primenjuje kod onih droga koje sadre alkaloide razliite po
hemijskoj strukturi i molekulskoj masi (Veratri radix et rhizoma), kao i kod onih iji alkaloidi
nemaju dovoljno izraena bazna svojstva (Theae folium, Coffeae semen i druge purinske droge).
Kolorimetrijsko odreivanje se primenjuje kod onih droga iji alkaloidi sa odgovarajuim
reagensima daju stabilne obojene komplekse (Secale cornutum).

KVALITATIVNA ANALIZA ALKALOIDA

3

(praktini deo)
A) Opte talone reakcije:
Postupak: 0,5g droge u praku (sito 0,75) muka se 3 minuta sa smeom 2,5ml razblaene HCl i
3,5ml vode i filtrira. Dokazne reakcije se izvode sa bistrim filtratom. Reagensi se dodaju oprezno, u
kapima, jer sa veina taloga rastvara u viku reagensa.
Ekstrakt droge
Mayer-ov

Rastvor tanina

Hager-ov

Lugolov

Dragendorff-ov

Stramonii semen
Nicotianae folium
Papaveris capita
Capsici fructus
Piperis fructus
Coffeae semen
Theae folium
B) Specifine bojene reakcije:
Dokazivanje tropanskih alkaloida - Vitalijeva reakcija (Ph. Eur. III, Ph. Jug. V):
Postupak: 1g droge u praku (sito 0,75) se muka 2 minuta sa 10ml 0,05M H 2SO4 i porfiltrira.
Filtratu se doda 1ml cc NH3 i 5ml vode i izmuka oprezno u levku za odvajanje sa 15ml etra pazeii
da se ne stvori emulzija. Etarski sloj se filtrira preko anhidrovanog Na2SO4 u porcelansku posudu i
etar otpari. Doda se 0,5ml puljive HNO3 i upari do suva na vodenom kupatilu. Zatim se sipa 10ml
acetona i u kapima alkoholni rastvor KOH. U prisustvu tropanskih alkaloida (hiosciamin, atropin,
skopolamin), razvija se tamnouta boja, koja se pojaava daljim dodatkom acetona.
Dokazivanje ergot-alkaloida u Secale cornutum:
-Posredno dokazivanje:
Postupak: 1g deoleirane ili svee droge u praku zaalkalie se sa 10ml rastvora amonijaka i
ekstrahuje sa 20ml etra. Etarski ekstrakt se izmuka sa vodenim rastvorom vinske kiseline. U
vodeno-kiseli ekstrakt se dodaje p-dimetilbenzaldehid: u prisustvu derivata lizergne kiseline (ergotalkaloidi), javlja se plava boja.
Takoe, etarski ekstrakt se moe filtrirati i filtrat upariti do suva. Filtrat se rastvori u 5ml
ccCH3COOH, koja sadri kap raszblaenog rastvora FeCl 3, prenese u peruvetu i paljivo podlije sa
nekoliko ml ccH2SO4. Na dodirnoj povrini se javlja plavi prsten (dokazivanje ergotamina).
Dokazivanje kapsaicina u Capsici fructus:
Postupak: 1g droge u praku se prelije sa nekoliko kapi ccH 2SO4, nakon ega se mnogi delii
paprike oboje najpre tamno-plavo do crno-zeleno-plavo.
Dokazivanje morfinanskih alkaloida u Papaveris capita
-Posredno dokazivanje (Ph. Eur. III, Ph. Jug. V-za odreivanje opijuma):
Postupak: 0,5g droge u praku prokuva se sa 5ml vode i 5ml 5% razblaene HCl i filtrira. Filtratu se
dodaju 2 kapi (0,25ml) 10% rastvora FeCl 3. Razvija se crvena boja (mekonska kiselina), koja se
gubi po dodatku 0,5ml razblaene HCl.
-Direktno dokazivanje:
Postupak: kada se crvenom rastvoru (posredno dokazivanje) doda zrnce kalijum-fericijanida, boja
se domah menja u tamno-plavo, zbog prisustva morfina.

KVANTITATIVNA ANALIZA ALKALOIDA

4

(praktini deo)
A) Volumetrijsko odreivanje alkaloida u Stramonii folium prema Ph. Jug. IV (direktna
titracija):
Postupak: 10g droge u praku (sito 0,75) se promuka u tikvici sa bruenim epom od 250ml sa
100g etra, doda 7ml NH4OH (r.o.) i snano i esto muka 1h. Zatim se doda 15ml vode, muka 3
minuta i ostavi da se talog slegne. Nakon toga se etarski ekstrakt procedi preko malo vate u tariranu
tikvicu od 250ml sa bruenim epom i meri (s obzirom da je odnos droge i rastvaraa 1:10,
odmerenoj koliini ekstrakta odgovarae deset puta manja koliina droge).
PRINCIP: oslobaanje vezanih alkaloida amonjium-hidroksidom kao jaom bazom i
ekstrakcija alkaloid-baza etrom.
Zatim se etarski ekstrakt destilie dok etar gotovo ne ispari (2-3ml), ostatku doda 5ml 0,1M HCl,
promuka i dalje zagreva na vodenom kupatilu, dok etar potpune ne otpari. Kiseli rastvor se filtrira,
a tikvica ispere dva puta sa po 5ml 0,1M HCl, koji se svaki put filtrira preko istog filtar-papira u isti
levak za odvajanje.
PRINCIP: alkaloid-baze ekstrahovne etrom se radi preiavanja prevode u hidrosolubilne
alkaloid-soli pomou HCl.
Sjedinjeni kiseli filtrati u levku za odvajanje se zatim alkalizuju sa NH 4OH (r.o.) do pH 8,5 i
ekstrahuju sa po 25ml, 15ml i 10ml hloroforma uz mukanje po 1 minut (hloroformski sloj je sa
donje strane). Nakon svakog odvajanja, hloroformski sloj se svaki put filtrira. Sjedinjeni
hloroformski ekstrakt se destiluje, a ostatak sui u sunici 30 minuta na 100-105oC.
PRINCIP: dodatkom NH4OH, alkaloid-soli se ponovo prevode u alkaloid-baze radi
preiavanja i ekstrahuju hloroformom.
Kada se ostatak ohladi, rastvori se u 5ml koncentrovanog etanola, doda 20ml destilovane vode, 3
kapi metilensko-crvenog i titrira sa 0,05M HCl. Izolovane alkaloid-baze rastvaraju se u etanolu.
1ml 0,05M HCl odgovara 14,47mg hiosciamina, odnosno atropina.
IZRAUNAVANJE
odnos droga:etar (1:10)
odmereno:
g ekstrakta

utroeno za titraciju :

g% alkaloida= (b/a) x 100

ml 0,05M HCl

a-koliina droge u g
b-koliina alkaloida u g

B) Gravimetrijsko odreivanje alkaloida u Theae folium ili Coffeae semen prema Ph. Jug. II:
5

Postupak: 6g droge u praku (0,75) prelije se u tikvici od 150ml sa 60g etra i 2,5ml 10% NH 4OH,
snano muka i ostavi da se slegne. 40g ekstrakta (4g droge) se procedi kroz malo vate u tariranu
tikvicu. Ekstrakt se prelije u levak za odvajanje, a tikvica ispere sa malo etra i ovaj spoji sa
ekstraktom.
PRINCIP: oslobaanje vezanih alkaloida amonijum-hidroksidom kao jaom bazom i
ekstrakcija alkaloid-baza etrom.
Etarski ekstrakt u levku za odvajanje izmuka se snano sa 15ml, a zatim jo dva puta sa po 10ml
meavine koja se sastoji iz 1 dela 10% HCl i 9 delova vode.
PRINCIP: alkaloid-baze ekstrahovane etrom se radi preiavanja prevode u hidrosolubilne
alkaloid-soli pomou HCl.
Sjedinjenim ekstraktima se u drugom levku za odvajanje doda NH 4OH do alkalne reakcije i
izmuka prvo sa 20ml, a zatim jo tri puta sa po 15ml etra i svaki put etarski ekstrakt procedi kroz
malo vate u erlenmajer tikvicu u koju se stavi nekoliko kamenia za kljuanje i zajedno sa njima
tarira.
PRINCIP: dodatkom amonijum-hidroksida, alkaloid-soli se ponovo prevode u alkaloid-baze
radi preiavanja i ekstrahuju etrom.
Etar se predestiluje na vodenoj pari i tikvica sui 1h, a posle hlaenja meri.
Masa ostatka mora iznositi najmanje 0,04g, to odgovara najmanje 1% alkaloida.
IZRAUNAVANJE
odnos droga:etar (1:10)
odmereno:
g ekstrakta

masa ostatka :

g% alkaloida= (b/a) x 100

g

a-koliina droge u g
b-koliina alkaloida u g

Veba br. 4 i 5
MONOTERPENSKI, IRIDOIDNI ILI GORKI GLIKOZIDI
(GORKE DROGE)
Aglikoni ove grupe glikozida su monoterpenska, biciklina jedinjenja. Nazivaju se iridoidima, jer
predstavljaju derivate iridana (ciklopentan(c)piran), pri emu osnovni skelet ima deset C atoma.
Iridoidi obuhvataju nekoliko hemijski slinih grupa jedinjenja: prave iridoide i sekoiridoide (retko
se u biljkama javljaju slobodni, uglavnom u biljakma obrazuju glikozide), valepotrijate (ne obrazuju
glikozide) i aminoderivate (alkaloidi koji nastaju zamenom piranskog kiseonika azotom).
11
6

7
8
10

O
1

iridan

OH

H
O

OH

O
O

HO

OH
OH

D-Glukoza
genciopikrozid

OH

amarogentin

Glikozidi (najee glukozidi) nastaju vezivanjem eera preko hidroksilne grupe na C1 aglikona.
Kod odreenih droga esto dolazi do dimerizacije aglikonskih komponenata (centaurin kod kiice,
Centaurii herba) ili acetilovanja eernog dela molekula (amaro jedinjenja kod Gentianae radix).
Pored ovih jednostavnih glikozida, pojedine droge (Gentianae radix) sadre i specifine bifenilne
derivate, pri emu dolazi do esterifikacije alkoholne grupe glukoze. Ova jedinjenja u svom nazivu
imaju prefiks amaro- (amarogentin). U korenu ih ima svega 0,025-0,05%, ali se njihova gorina
osea i pri razblaenju od 1:58 miliona.
Kao i veina glikozida, i gorki glikozidi su rastvoreni u elijskom soku i lokalizovani u vakuolama
parenhimskih elija razliitih organa biljaka. Smatra se da imaju ulogu u regulisanju odnosa biljaka
koje ih sintetiu sa insektima i drugim ivotinjama, a zbog antimikrobnog delovanja imaju i ulogu
fitoaleksina.
Gorke droge se u oficinalnoj medicini koriste zbog svoje gorine. U terapijskim dozama ne
ispoljavaju nikakvo drugo fizioloko delovanje. Oznaene su kao gorka sredstva (amara pura ili
tonica). Njihovi aktivni principi, gorki glikozidi i druge gorke materije, drae ulo ukusa
(gustativne nerve) i refleksno dovode do pojaanog luenja pljuvake, eludanog soka i enzima u
digestivnom traktu, usled ega dolazi do poveanja apetita i boljeg varenja hrane. Zbog toga ove
droge nisu samo sredstva za poboljanje apetita, nego i tonici i roboransi jer jaaju organizam.

Vrednost gorkih droga odreuje se organoleptiki, tj. fizioloki (bioloki), ispitivanjem ukusa
odgovarajuih vodenih ekstrakata, a ne hemijskim metodama. Samim tim, vrednost se ne izraava u
koliini glikozida, jer ne postoji korelacija izmeu gorine i hemijske strukture gorkih materija, ve
gorinom vodenog ekstrakta.
Prema Ph. Jug. IV gorina vodenog ekstrakta predstavlja propisano razblaenje dekokta droge, koje
se mora osetiti izrazito gorkim.
Prema Ph. Jug. V i Ph. Eur. III vrednost gorkih droga izraava se kao gorka vrednost, koja
predstavlja recipronu vrednost najveeg razblaenja ekstrakta droge koji e jo uvek osea gorkim,
a odreuje se u odnosu na hinin hidrohlorid, ija gorka vrednost iznosi 200.000.
HETEROPOLISAHARIDI- SLUZNE DROGE
Heteropolisaharidi, heterogeni polisaharidi ili hidrokoloidi su prirodni sastojci (sluzi) ili eksudativni
produkti koji nastaju posle oteenja biljnog tkiva (gume). Takoe, neki autori u ovu grupu ubrajaju
i pektine (delimino metilovani galakturonidi). Razliite heksoze, pentoze i uronske kiseline se
razliito meusobno povezuju i grade linearne ili ravaste lance polisaharida. Ovi lanci se dodatno
spajaju i formiraju sistem lamela. Neki heteropolisaharidi su, zbog prisustva uronskih kiselina,
kiseli i mogu da nagrade soli sa katjonima (K, Ca i Mg-soli).
Biljni heteropolisaharidi su makromolekuli koji se delimino rastvaraju u vodi (grade koloidne
rastvore) ili upijaju vodu i bubre (grade gelove). Dodatkom alkohola u vodeni rastvor
heteropolisaharida, dolazi do njihove precipitacije. Kuvanjem sa kiselinom, dolazi do hidrolize i
oslobaanja monosaharida, koji se dalje mogu identifikovti razliitim metodama (hromatografijom
na papiru, tankom sloju adsorbensa ili HPLC tehnikom).
Svi heteropolisaharidi daju viskozne vodene rastovre koji se nazivaju mucilaginosum. Koriste se
eksterno i interno za oblaganje i zatitusluznica i koe. koriste se i kao emulgatori, odnosno
stabilizatori emulzija i drugih disperznih sistema, pa nalaze primenu u farmaceutskoj, kozmetikoji
prehrambenoj industriji.

ISPITIVANJE VREDNOSTI GORKIH DROGA (Ph. Jug. IV)

(Praktini deo)

Za ispitivanja se pripremi dekokt droge (1:100), tako to se 1g droge u praku (sito 0,75) kuva
30min. na vodenom kupatilu sa 100ml vode. Ekstrakt se profiltrira i razredi na nain propisan u
pojedinoj monografiji:
Gentianae radix: propisano razblaenje iznosi 1:15.000, priprema se tako to se 1ml dekokta
droge (1:100) razredi pitkom vodom do 150ml
Cantaurii herba: propisano razblaenje iznosi 1:1.000, priprema se tako to se 10ml dekokta
droge (1:100) razredi pitkom vodom do 100ml.
Ispitivanje vri istovremeno 5 osoba. Usta se najpe isperu pitkom vodom, a zatim se 10ml
razreenog dekokta droge muka 1min. u ustima, tako da tenost doe u dodir sa korenom jezika.
Tenost se zatim izbaci i usta isperu pitkom vodom. Razreeni dekokt mora da oseti izrazito gorkim
najmanje 3 osobe. sledee ispitivanje gorine ista osoba moe da izvri posle najmanje 1h.
PRINCIP: Vrednost gorkih droga ispituje se na osnovu ukusa vodenog ekstrakta i izraava
gorinom. Gorina predstavlja propisano razblaenje dekokta droge, koje se mora osetiti
izrazito gorkim.

odreivanje sastava gorkih droga u Gentianae radix i Centaurii herba putem TLC

Priprema ekstrakta: 1g droge u praku (sito 0,75) se ekstrahuje 15min. sa 10ml metanola u vodenom
kupatilu i nakon toga filtrira. Filtrat se upari na zapreminu od 1-1,5ml i 20l koristi za izvoenje
tankoslojne hromatografije.
Sistem za razvijanje: etil acetat : metanol : voda (77 : 15 : 8)
Detekcija: vaniln-sumpornom kiselinom uz vizuelizaciju na temperaturi od 105-110oC, u vidljivom
delu spektra.
ODREIVANJE VREDNOSTI SLUZINH DROGA (Ph. Eur. III, Ph. Jug. V)
(Praktini deo)

U menzuru od 25ml (visine 5mm, podela 0,5ml) sa bruenim zatvaraem prenese se 1g Althaeae
radix, Althaeae folium ili Malvae flos (neusitnjena ili usitnjena do stepena usitnjenosti propisanog u
monografiji). Ukoliko nije drugaije propisano, droga se navlai sa 1ml alkohola, doda 25ml vode i
menzura zatvori. Svakih 10min., tokom prvih sat vremena, menzura se snano muka, a zatim
ostavi da stoji narednih tri sata. Vei volumen tenosti, zaostao u sloju droge, keo i estice droge
koje plivaju po povrini, uklanjaju se 90min. posle poetka ispitivanja, paljivim okretanjem oko
uzdune ose. Nakon 4h oita se zapremina koju zauzimaju estice droge, zajedno sa njihovim
sluzavim omotaem Broj bubrenja predstavlja srednju vrednost tri paralelna odreivanja.
Vrednost sluznih droga izraava se brojem bubrenja-zapremina, izraena u ml, koju zauzima
1g droge, ukljuujui i sluzavi sloj na njenoj povrini, nakon 4h bubrenja u vodi.

Veba br. 6, 7, 8
UGLJENI HIDRATI
Ugljeni hidrati su univerzalni sastojci svih ivih organizama i jedna od tri grupe primarnih
biomilekula koji predstavljaju izvor energije za eliju. Glukoza je prvi organski molekul koji nastaje
procesom fotosinteze, a njenom transformacijom i polimerizacijom nastaju svi ostali ugljeni hidrati.
Ugljeni hidrati u biljnom tkivu imaju gradivnu ulogu (celuloza), predstavljaju rezervoare energije
(skrob), sastavni su delovi metabolita biljaka (nukleinskih kiselina, koenzima, glikozida) ili
prekursori nekih drugih jedinjenja (alkaloida, sumpornih ili cijanogenih glikozida).
DOKAZIVANJE REDUKUJUIH EERA NA OSNOVU PRISUSTVA SLOBODNE
POLUACETALNE GRUPE (oksidacijom)
Oksidacijom aldehidne (poluacetalne) grupe aldoza nastaju jednobazne kiseline iji se naziv gradi
dodavanjem nastavka onska (glukoza-glukonska kiselina). Oksidacijom primarne alkoholne grupe
nastaju takoe jednobazne kiseline iji se naziv gradi dodavanjem nastavka uronska (glukozaglukuronska kiselina), dok se istovremenom oksidacijom i aldehidne i primarne alkoholne grupe
grade dvobazne kiseline koje dobijaju naziv dodatkom rei "eerna" ili aldarna na poetku imena
aldoze (D-gluko eerna kiselina).
O
C

CHO

OH

CHO

HCOH

HCOH

HCOH

HOCH

HOCH

OH

HCOH

HOCH

HOCH

HCOH

HCOH

HCOH

HCOH

HCOH

HCOH

HCOH

HCOH

CH2OH

CH2OH
D-glukoza

COOH

D-glukonska kiselina

COOH

D-glukuronska kiselina

D-gluko-secerna kiselina

FELINGOVA REAKCIJA
O
C

COOH

HCOH
HOCH

COOK
CHO

+2

HCOH
Cu

HCOH

CHO

HCOH

COONa

HOCH

+H2O

CH2OH
D-glukoza

COOK
+2

COOH

HCOH

COOH

HCOH

COONa

CH2OH
Felingov reagens

D-glukonska kiselina

K,Na-tartarat

REAKCIJA SREBRNOG OGLEDALA

O
C

COOH

HCOH

HCOH

HOCH
HCOH

HOCH
+Ag2O

HCOH

HCOH

HCOH

CH2OH
D-glukoza

CH2OH
D-glukonska kiselina

10

+ 2 Ag

+ Cu2O

Dokazne reakcije na redukcione eere vre se zagrevanjem u prsustvu jona Cu2* i Ag*, pri emu
dolazi do oksidacije monosaharida i njihovog prelaska u odgovarajue onske kiseline. Ove
reakcije slue za kvalitativno i kvantitativno dokazivanje monosaharida u biolokom maerijalu zbog
izdvajanja crvenkastog bakar(I)-oksida, odnosno Ag (Felingova-kvalitativno i kvantitativno, i
reakcija srebrnog ogledala-kvalitativno).
UGLJENI HIDRATI U FARMACEUTSKOJ PRAKSI:
Monosaharidi: D-glukoza, D-fruktoza, D-sorbitol, D-manitol.
Disaharidi: redukujui-maltoza i celobioza, i neredukujui-saharoza i trehaloza.
Polisaharidi: skrob, dekstrini, ciklodekstrini, dekstrani, inulin.
Heteropolisaharidi: prirodni sastojci (sluzi) ili eksudativni produkti koji nastaju posle oteenja
biljnog tkiva (gume). Neki autori u ovu grupu ubrajaju i pektine (delimino metilovani
galakturonidi)

DOKAZIVANJE GLIKOZIDA
Razliite klase sekundarnih biomolekula biljaka vezuju se za eere glikozidnom vezom,
obrazujui glikozide, i u tom obliku se nalaze u organizmu. Glikozidi su jedinjenja koja se pod
uticajem enzima, kiselina ili baza, a neka i jednostavnim kuvanjem u vodi, razlau na jedan ili vie
molekula eera (glikon) i neeerno jedinjenje (aglikon, genin ili genol). Glikozidi su rastvorljivi u
vodi i polarnim rastvaraima, dok su aglikoni (neeerna komponenta) liposolubilni i rastvaraju se u
nepolarnim organskim rastvaraima (etar, hloroform).
Enzim, H+, OHGLIKOZID
HO
2

AGLIKON + GLIKON

Najveu grupu glikozida ine tzv. O-glikozidi, koji nastaju reakcijom izmeu poluacetalne
hidroksilne grupe eera i hidroksilne, alkoholne ili fenolne grupe aglikona, uz izdvajanje molekula
vode. Slobodna hidroksilna grupa eera moe da reaguje i sa sulfhidrilnom grupom (S-glikozidi) ili
amino grupom aglikona (N-glikozidi). Sem njih, u prirodi postoje i C-glikozidi, koji su veoma
otporni na dejstvo kiselina i enzima.
Podela glikozida izvrena je na osnovu hemijske strukture aglikona (fenolni, flavonoidni,
antrahinonski, sumporni, cijanogeni i kumarinski glikozidi) ili na osnovu farmakodinamskog
delovanja (kardiotonini i gorki glikozidi).
KARDIOTONINI GLIKOZIDI
Aglikon kardiotoninih glikozida je steroidne prirode, tj. derivat je sterana
(ciklopentanoperhidrofenantrena), koji na poloaju C-17 ima vezan jedan nezasieni laktonski
prsten. U zavisnosti od strukture ovog prstena, razlikuju se dva osnovna tipa kardiotoninih
glikozida:
-kardenolidni tip: sa petolanim laktonskim prstenom i jednom dvostrukom vezom (C 23
kardenolidi)-digitoksin, digoksin, gitoksin (Digitalis sp.), oleandrin (Nerium oleander);
-bufadienolidni tip: sa estolanim laktonskim prstenom i dve dvostruke veze (C 24 kardenolidi)helebrigenin (Helleborus sp., Ranunculaceae), scilarenin (Scilla maritma, Liliaceae).
11

U sastav eerne komponente, osim uobiajenih monosaharida (glukoza, ramnoza), ulaze i

specifini eeri (2-dezoksi- i 2,6-didezoksiheksoze), koji su prisutni samo u molekulima
kardiotoninih glikozida.
O

O
17

OH
HO

OH
HO

KARDENOLID

BUFADIENOLID

CHO
CH2

CH3
D-DIGITOKSOZA

Kardiotonini glikozidi nemaju ni bazne ni kisele osobine, koje bi omoguavale njihovo lake
izolovanje stvaranjem soli. Sem toga, ova jedinjenja su osetljiva prema kiselinama, bazama i
odreenim enzimima, pa se zbog toga njihovo razdvajanje od balastnih materija u drogi i
meusobno odvajanje zasniva na fizikim svojstvima, odnosno rastvorljivosti koja je razliita u
pojedinim rastvaraima koji se ne meaju.
Za kvalitativno dokazivanje kardiotoninih glikozida koriste se pre svega bojene reakcije, od kojih
su mnoge zajednike za fitosterole. Neke bojene reakcije kardiotoninih glikozida daju
funkcionalne grupe aglikonske komponente ili specifini eeri i zato su one pogodne za
razlikovanje ovih, od drugih steroida.
Dokazivanje kardiotoninih glikozida zasniva se na dokazivanju nezasienog petolanog
laktonskog prstena (Baljetova reakcija) i specifinih 2-dezoksi- i 2,6-didezoksieera (KellerKiliani reakcija).
CIJANOGENI GLIKOZIDI
Cijanogeni glikozidi su sekundarni biomolekuli biljaka koji se hidrolizom razlau na jedan ili vie
molekula eera i nestabilan aglikon cijanhidrin (hidroksinitril), koji se dalje razlae na
cijanovodonik (HCN) i jedan aldehid ili keton. Cijanogeni glikozidi i odgovarajui litiki enzimi
smeteni su u biljnom tkivu u odvojenim delovima elija, a do kontakta glikozida i enzima dolazi
tek posle povrede tkiva u prisustvu vode.
U semenu gorkog badema (Amygdalae amarae semen) nalazi se amigdalin (amigdalozid), a u
proklijalom semenu lana (Lini semen) je prisutan linamarin (linamarozid). Cijanogeni glikozidi
javljaju se i u semenu razliitog kotuniavog voa porodice Rosaceae (breskva, kajsija, ljiva,
trenja, dunja).
CH3

CH3
CN

linaza, H

C
O

glukoza

CH3
LINAMARIN
(LINAMAROZID)

H2O

CN
glukoza + C

OH

CH3
ACETON-CIJANHIDRIN
CH3
C

O +

CH3
ACETON

12

HCN

SUMPORNI GLIKOZIDI
Sumporni ili senevolni glikozidi su sekundarni biomolekuli biljaka ljutog ukusa, koja pod uticajem
enzima (mirozinaza) lako hidrolizuju na eernu komponentu (glikon) i nestabilno sumporno
jedinjenje (aglikon), koje se dalje lako razlae na kalijum-hidrogen-sulfat (KHSO 4, neorganski deo
aglikona) i izosulfocijanat (organski deo aglikona). Izosulfocijanati (izotiocijanati) su estri
izosulfocijanske (izotiocijanske) kiseline i nekog alifatinog ili aromatinog alkohola.
U semenu crne slaice (Sinapis nigrae semen) nalazi se sinigrin (sinigrozid), koji hidrolizom daje
isparljivi alilizotiocijanat, zbog ega je ova droga ljutog ukusa kada se vae. Seme bele slaice
(Sinapis albae semen) sadri sinalbin (sinalbozid), koji hidrolizom daje neisparljivi phidroksibenzilizotiocijanat, zbog ega ova droga nema ljuti ukus.
Kod belog luka (Alii sativi bulbus) su u drogi prisutna sumporna jedinjenja, derivati cisteina. U
neoteenoj biljci se nalazi aliin (S-alil-L-cistein-sulfoksid). Prilikom i najmanjeg oteenja dolazi
do hidrolize aliina pod dejstvom enzima aliinaze na mlenu kiselinu i 2-propenil-sulfinsku kiselinu.
Ova kiselina se trenutno dimerizuje i gradi alicin (dialiltiosulfinat). Iz alicina nastaje dialildisulfid,
najvanije isparljivo jedinjenje belog luka, od kojeg potie karakteristina aroma.
O

S
ALIIN

NH2
COOH

COOH
+
aliinaza, H
H2O

CH

OH

CH3
MLECNA KISELINA

SOH
2-PROPENSULFINSKA
KISELINA
-H2O
S

S
ALICIN

FENOLNI GLIKOZIDI
OH

Kod ovog tipa glikozida kao aglikoni se mogu

pojaviti jednostavni fenoli i fenolkarbonske
kiseline (odnosno njihovi derivati). esto se u
biljkama mogu nai jednostavni fenoli, kao
to su katehol i floroglucinol, ali je najei
hidrohinon. Hidrohinon u obliku glikozida
javlja se kod biljaka porodica Ericaceae i
Rosaceae.
U listu planike (Uvae ursi folium) najee se
fenoli javljaju u formi glikozida, vezani za
eere, od kojih su najpoznatiji arbutin
(arbutozid) i metilarbutin (metilarbutozid).
Oni se hidrolizom razlau na glukozu i
hidrohinon (arbutin), odnosno glukozu i
metilhidrohinon (metilarbutin).

OH
+
H (enzim)

+ glukoza

H2O
O

glukoza

OH
HIDROHINON
(ARBUTIN)

ARBUTOZID
OCH3

OCH3
+
H (enzim)

+ glukoza

H2O
O

glukoza

METILARBUTOZID

13

OH
METILHIDROHINON
(METILARBUTIN)

FLAVONOIDNI GLIKOZIDI
Kao aglikonska komponenta ovih glikozida javlja se molekul flavonoida (flavus-ut), u ijoj osnovi se
nalazi benzo--piron (hromon). Flavonoidi predstavljaju najveu grupu biljnih polifenola, (C6-C3-C6) i
u prirodi se javljaju kao slobodni ili u formi glikozida.
Sva flavonoidna jedinjenja su derivati 2-fenil-hromona, dok su izoflavonoidi derivati 3-fenil-hromona.
U zavisnosti od stepena oksidacije, derivati 2-fenil-hromona se dele na flavone, flavonole, flavanone i
dihidroflavonole. To su biljni pigmenti, zbog eera rastvorljivi u vodi, pa se nalaze u eiljskom soku
vakuola epidermalnih i elija mezofila.
O

2-FENIL HROMON

HO

3-FENIL HROMON

HO

O
OH
OH O
FLAVONOLI

OH O
FLAVONI

HO

HO

OH
OH O
DIHIDROFLAVONOLI

OH O
FLAVANONI

KUMARINSKI GLIKOZIDI
Ovaj tip glikozida hidrolizom daje kumarinsku (o-hidroksi-cis-cimetnu) ili kumarnu (o-hidroksi-transcimetnu) kiselinu, koje prelaze u kumarin (benzo--piron).
Hemijski posmatrano, aglikoni ovih glikozida mogu biti podeljeni na jednostavne-u biljkama porodica
Asteraceae i Fabaceae, i na heterocikline kumarine (furano- i piranokumarini)-u biljkama porodica
Rutaceae i Apiaceae. Slobodni ili u obliku glikozida, lokalizovani su u svim nadzemnim i podzemnim
organima biljaka.

14

COOH
glukoza
O
MELILOTOZID

O
O
KUMARIN

-glukoza

-H2O

COOH
UV-svetlost
COOH
OH

OH

KUMARINSKA KISELINA
(stabilna)

KUMARNA KISELINA
(nestabilna)

ANTRAHINONSKI GLIKOZIDI (laksantno delovanje)

Aglikoni antrahinonskih glikozida su derivati antracena, koji se meusobno razlikuju po stepenu
oksidacije C-9 i C-10 atoma (antroni, antranoli, antrahinoni), ali su svi hidroksilovani na C-1 i C-8.
Ovakva jedinjenja, dodatno supstituisana u okviru aromatinih prstenova A i C nazivaju se 1,8dihidroksiantrahinoni, tj. emodinski ili laksantni antrahinoni. Njihovi redukovani oblici, antroni, su
prva jedinjenja koja se sintetiu u biljkama, kao i njihovi tautomerni oblici antranoli, a u biljci
naknadno dolazi do oksidaciju. Raznovrsnost antrahinona je poveana specifinim reakcijama i
sposobnou dimerizacije stvaranja homo- ili heterodiantrona. Do ovakvih procesa moe doi ve u
biljci ili tokom prerade droge (u procesu suenja, Sennae folium). Droge sadre malu koliinu
slobodnih aglikona i to u obliku antrahinona, jer su redukovani oblici nestabilni. ee se javljaju
vezani za eere, pa se mogu javiti u obliku antronskih, diantronskih ili antrahinonskih glikozida.
O

OH

O2
10

ANTRON

ANTRANOL

ANTRAHINON
O

x2

OH

OH

ONa

ONa

NaOH
O

+ H2O

HCl

DIANTRON
O
FENOLI
(ZUTI, LIPOSOLUBILNI)

15

O
FENOLATI
(CRVENI, HIDROSOLUBILNI)

1,8-dihidroksiantrahinoni su uti, liposolubilni. Sa bazama grade crvene, hidrosolubilne fenolate

(Borntregerova reakcija), dok kiseline (npr. HCl) istiskuju slobodne antrahinone (fenole) iz njihovih
soli.
Ovakav tip glikozida je ogranieno rasprostranjen u biljkama porodica Liliaceae, Rhamnaceae,
Polygonaceae i Fabaceae.

DOKAZIVANJE GLIKOZIDA
(praktini deo)
Dokazivanje kardiotoninih glikozida u Oleandri folium i Digitalis folium
Postupak: 1g droge u praku pomea se u tikvici sa 15ml razblaenog etanola (r.o.) i zagreva na
vodenom kupatilu na temperaturi od 60oC uz povratni hladnjak 30 min. Kad se smesa ohladi, profiltrira
se.
PRINCIP: kardiotonini glikozidi, kao polarna jedinjenja, ekstrahuju se razblaenim etanolom.
Filtratu se doda 50ml vode i 5ml Pb-acetata (r.o.), dobro promuka i smesa poonovo filtrira. Filtrat se
podeli u dve epruvete i koristi za dalja ispitivanja.
PRINCIP: taloenje balastnih materija Pb-acetatom.
a) 10ml filtrata se pomea sa 2ml rastvora Na2HPO4 i smesa ponovo filtrira. Kada se 5ml filtrata
pomea sa 5ml Na-pikrata (r.o.), oboji se narandasto usled prisustva nezasienog petolanog
laktonskog prstena. Reakciju daju svi kardiotonini glikozidi i aglikoni s petolanim
nezasienim laktonskim prstenom na C-17 (digitoksin i svi glikozidi sa ovim aglikonom), pri
emu se obrazuje narandasta boja (Baljetova reakcija).
b) 30ml filtrata se ekstrahuje u levku za odvajanje dva puta sa po 10ml hloroforma. Sloj
hloroforma se filtrira i upari na vodenoj pari do suva. Ostatku se doda 1-2ml petroletra, koji se
paljivo odlije od ostatka, a zatim preostali petroletar ukloni strujom vazduha. Ostatak se
rastvori u 2ml glacijalne CH3COOH i rastvor prenese u suvu epruvetu. Kada se tenost paljivo
podlije sa 1ml FeCl3/H2SO4 reagensa (r.o.), dodirna povrina se sa gornje strane oboji plavozeleno zbog prisustva digitoksoze (Keller-Kiliani reakcija), a sa donje strane smee-crveno
(digitoksin i drugi aglikoni). Reakcija u kojoj se dobija plava boja je karakteristina za 2,6dezoksi eere i glikozide koji ih sadre. Stabilnost plave boje zavisi od temperature i svetlosti i
menja se u plavo-zelenu i zelenu.
Dokazivanje cijanogenih glikozida u Lini semen
Postupak: 1g droge se usitni u tarioniku i prelije vodom. itka kaa se prebaci u erlenmajer, koji se
brzo zatvori plutanim zapuaem u iji je prorez sa donje strane uvuena pikronatrijumova hartija, koja
ne sme da dodiruje ni zidove suda ni kau. Posle kraeg vremena, hartija e se obojiti crveno.
PRINCIP: u semenu lana linamarin i enzim linaza su kompartmentizovani, tj. nalaze se u
razliitim elijskim organelama. Posle povrede tkiva, u prisustvu vode, linaza dolazi u kontakt sa
glikozidom i razlae ga. Hidrolizom osloboeni HCN (cijanovodonik) isparava i sa Na-pikratom
daje crveno obojeni izopurpurat.
16

 Dokazivanje sumpornih glikozida u Alii sativi bulbus

Postupak: oko 0,5g droge usitni se u tarioniku i prelije vodom. itka kaa se prenese u erlenmajer i
brzo zatvori plutanim zapuaem u iji je prorez sa donje strane uvuena Pb-acetatna hartija, koja ne
sme da dodiruje ni zidove suda ni kau. Posle kraeg vremena Pb-acetatna hartija e pocrneti.
PRINCIP: u lukovici belog luka sumporni glikozid aliin i enzim aliinaza su kompartmentizovani.
Posle povrede tkiva, u prisustvu vode, aliinaza dolazi u kontakt sa aliinom, koji se razlae na
mlenu kiselinu i 2-propenil-sulfinsku kiselinu. 2-propenil-sulfinska kiselina se dimerizuje u
alicin (dialiltiosulfinat). Iz alicina nastaje isparljivi dialildisulfid, koji dolazi u kontakt sa Pbacetatom i boji ga crno, usled obrazovanja PbS.
Dokazivanje fenolnih glikozida u Uvae ursi folium
Postupak: 0,1g droge u praku (sito 0,75) se kuva 1 min. sa 5ml vode i smesa filtrira. Kada se u 1ml
filtrata doda nekoliko kapi FeCl3, tenost se oboji smee-crveno.
*zbog prisutnih pirogalnih tanina, tenost se brzo oboji tamno-plavo.
PRINCIP: fenolni glikozidi se sa FeCl3 boje crveno.
Dokazivanje antrahinonskih glikozida u Frangulae cortex i Sennae folium
Postupak a): 0,2g droge u praku (sito 0,75) se prokuva sa 3ml razblaene HCl (kisela hidroliza). Kada
se ohladi, izmuka se sa 10ml benzena, sloj benzena odlije i filtrira (preuzimanje aglikona benzenom).
Kada se 5ml utog benzenskog ekstrakta izmuka sa smeom od 2ml vode i 1ml KOH, vodeni sloj se
oboji crveno (Borntregerova reakcija)-ukupni antrahinoni.
Postupak b): 0,2g droge u praku (sito 0,75) se prokuva sa smeom od 5ml vode i 5 kapi KOH (bazna
hidroliza i prevoenje utih antrahinona u crvene fenolate). Kad se ohladi, filtrira se i filtrat zakiseli
razblaenom HCl i izmuka sa 10ml benzena (HCl istiskuje antrahinone iz njihovih soli). Kad se 5ml
benzenskog ekstrakta izmuka sa smeom od 2ml vode i 1ml KOH, vodeni sloj se oboji crveno
(Borntregerova reakcija)-ukupni antrahinoni.
Postupak c): 1g droge u praku (sito 0,75) se izmuka sa 5ml benzena i filtrira (ekstrakcija slobodnih
antrahinona). Benzenski ekstrakt je ut, a kad se promuka sa 1ml NH4OH, vodeni sloj se oboji crveno
(Borntregerova reakcija)-slobodni antrahinoni.
PRINCIP: uti, liposolubilni antrahinonski aglikoni sa bazama grade hidrosolubilne, crveno
obojene fenolate-Borntregerova reakcija.
Dokazivanje flavonoidnih glikozida u Betulae folium
Postupak: 0,2g droge u praku (sito 0,75) se prokuva u 5ml 70% metanola i filtrira. Filtratu se doda na
vrh kaike opiljaka Mg i nekoliko kapi ccHCl, pri emu se razvija crvena boja.
PRINCIP: flavonoidi se u kiseloj sredini u prisustvu elementarnog Mg ili Zn redukuju do crvenih
antocijanidina (cijanidinska ili inoda reakcija).
Dokazivanje kumarinskih glikozida u Foeniculi fructus
Postupak: 0,2g droge u praku (sito 0,75) se izmuka sa 5ml 70% metanola i filtrira. Filtratu se doda
nekoliko kapi 1M NaOH. Rastvor u UV svetlosti fluorescira uto-zeleno.
PRINCIP: u UV svetlosti, u baznoj sredini, kumarini fluoresciraju uto-zeleno.
Postupak (DAB 10): 0,5g droge u praku (0,75) se snano muka 1min sa 4ml metanola (cc) i filtrira.
U 0,2ml filtrata doda se 0,2ml cc sumporne kiseline. U prisustvu derivata -pirona rastvor se boji
limun-uto (usled obrazovanja oksonijum soli). U prisustvu furanokumarina, a odsustvu derivata pirona rastvor se boji zelenkasto braon (ukoliko su prisutni i derivati -pirona, dobijaju se prelazne boje
rastvora.)
DOKAZIVANJE SLOBODNIH REDUKUJUIH EERA
17

a) dobijanje 5% dekokta Rosae caninae fructus: 0,5g izdrobljene droge, odvojene od pojedinanih
oraica, se prokuva u 50ml vode i filtrira.
b) 0,1g droge u praku (sito 0,75) se kuva 1 min. sa 5ml vode i kada se ohladi, smesa filtrira i
prebaci u levak za odvajanje, u koji se doda 5ml dietil-etra. Vodeni sloj se odvoji i koristi za
dalja ispitivanja.
Postupak: 2ml Fehlingovog reagensa (rastvor Fehling I i Fehling II u odnosu 1:1) se izmea sa 0,5ml
filtrata i zagreva do pojave crvenog taloga, koji stajanjem pocrni.
HEMIJSKA IDENTIFIKACIJA SKROBA
Postupak:
a) Pripremi se suspenzija sa 1g droge u 50ml vode, zagreje do kljuanja, ostavi 1min da kljua i
ohladi. Formira se retka opalescentna sluz.
b) U 1ml sluzi dobijene u ispitivanju za identifikaciju (a) dodaje se 0,05ml joda (r.o.). Nastaje
tamnoplava boja, koja zagrevanjem nestaje, a hlaenjem se ponovo pojavljuje.
Veba br. 9
DOKAZIVANJE I ODREIVANJE TANINA
Tanini su sloena, bezazotna, polifenolna (derivati fenola i fenolkarbonskih kiselina) biljna
jedinjenja oporog ukusa. Rastvaraju se u vodi i polarnim (etanol, aceton, etil acetat), a ne
rastvaraju se u nepolarnim organskim rastvaraima (petroletar, hloroform). Vodeni rastvori
tanina su koloidni.
Najvanije svojstvo tanina je da taloe belanevine, sa kojima u vodi grade nerastvorljive kopmlekse.
Na tome se zasniva njihov opor (adstringentan) ukus, sposobnost da tave sirovu ivotinjsku kou
(tavne materije) i farmakoloko delovanje.
Tanini grade stabilne komplekse i sa jonima tekih metala i sa alkaloidima (jedna od reakcija za
dokazivanje alkaloida).
Meutim, poto se u biljkama nalazi veliki broj jedinjenja fenolskog karaktera koja daju opte reakcije
na tanine, a samo pojedina imaju tipine osobine tanina, od brojnih predloenih reakcija samo je mali
broj onih koje daju sigurne dokaze o prisustvu tanina u biljnom materijalu.
Soli nekih metala lako daju taloge, a drugih bojene reakcije, odnosno i talone i bojene reakcije sa
taninima kao derivatima fenola (odnosno polifenolnim jedinjenjima) zbog prisustva fenolskih grupa.
Soli olova daju taloge, soli gvoa bojenu reakciju i talog. AlOH i KHCO 3 (kalijum bihromat) daju
takoe taloge sa taninima. Meutim, naveden reakcije nisu specifine. Sa solima gvoa reaguju svi
fenoli, a sa solima olova daju taloge i druga jedinjenja u biljnim ekstraktima (pektini, belanevine, neke
biljne boje, itd.). Ipak, ove rakcije mogu posluiti za preliminarno dokazivanje tanina.
Podela tanina:
1. GALNI, PIROGALNI ILI HIDROLIZUJUI TANINI - estri monosaharida i galne kiseline ili
njenih derivata (depsidi, C-C vezani dimeri i trimeri (2-2') i etri). ovi tanini su nestabilni i
razlau se pod uticajem enzima tanaze, kiselina ili baza, a neki i jednostavnim kuvanjemu vodi
na monosaharide i molekule galne kiseline ili njenih derivata.
ELAGNI TANINI predstavljaju posebnu grupu galnih tanina. To su estri monosaharida i
heksahidroksidifenske kiseline. U biljnim ekstraktima, u kiseloj sredini, posle hidrolize elagnih
tanina, heksahidroksidifenska kiselina se spontano prevodi u elagnu kiselinu (dilakton).
2. KATEHINSKI, KONDENZOVANI, FLOBATANINI ILI POLIMERI ANTOCIJANIDINA: CC polimeri katehina i leukoantocijanidina. Katehini su derivati flavan-3-ola.
18

Leukoantocijanidini su derivati flavan-3,4-diola i nazivaju se i monomerni proantocijanidini.

Katehinski tanini se ne razlau pod uticajem enzima, kiselina ili baza, ili kuvanjem u vodi.
Nasuprot tome, na vazduhu, u prisustvu enzima oksidaza i kiselina, nego se i dalje polimerizuju.
3. MEOVITI TANINI: smea galotanina i katehinskih tanina.
4. PSEUDOTANINI ili TANIINI U IREM SMISLU: depsidi fenolkarbonskih kiselina sa drugim
fenolkarbonskim ili hidroksikarbonskim kiselinama. Imaju veoma slabo izraen taninski
karakter. Tu spadaju rozmarinska, hlorogenska kiselina i druga srodna jedinejnja (tzv. tanin
usnatica).
Dokazivanje tanina
Dokazivanje tanina u ekstraktima droga vri se organoleptiki, na osnovu oporog ukusa i
hemijskim reakcijama (optim talonim-dokazivanje prisustva tanina i specifinim talonim i
bojenim reakcijama-razlikovanje galnih od katehinskih tanina). a izvoenje reakcija koriste se
bistri, ohlaeni, 0,5 ili 1% dekokti.
Kvantitativno odreivanje tanina
Odreivanje tanina vri se:

gravimetrijski

- sa hromiranom koom u prahu (Ph. Jug. IV)

PRINCIP: tanini se odreuju iz razlike suvog ostatka ukupnog vodenog ekstrakta droge i suvog ostatka
ekstrakta obraenog konim prahom.
-

sa cink acetatom (Ph. Jug. II)

PRINCIP: tanini se iz vodenog ekstrakta taloe rastvorom amonijanog cink acetata kao cink-tanati.
Ispran, osuen i izmeren talog se ari do cink oksida. Razlika u masi daje koliinu tanina.

kolorimetrijski

PRINCIP: tanini se iz vodenog ekstrakta taloe rastvorom amonijanog cink acetata kao cink-tanat.
Talog se rastvara u smei sumporne kiseline i vode. Izaziva se bojena reakcija smeom natrijum
karbonata i volfram-fosfatne kiseline. Apsorbancija dobijenog rastvora izmeri se na 550nm. Poredbeni
rastvor predstavlja rastvor tanina, natrijum karbonata i volfram-fosforne kiseline u vodi.

19

Praktini deo
DOKAZIVANJE TANINA
(Kvalitativna analiza tanina)
POSTUPAK ekstrakcije: 0,5g spraene droge (sito 0,75) nakvasi se etanolom i zagreva sa 100ml
destilovane vode 30min na 90oC. Dokazne reakcije izvode se sa profiltriranim, ohlaenim dekoktom.

Opte talone reakcije (dokazivanje prisustva tanina) kod Quercus cortex, Theae folium,
Uvae ursi folium, Filicis (maris) rhizoma i Juniperi fructus
REAKTIVI
elatin (1%)
Pb(CH3COO)2 ili Zn(CH3COO)2
Pb(CH3COO)2/ CH3COOH

galni
+
+
+

TANINI
katehinski
+
+
-

meoviti
+
+

-proba sa elatinom: Nekoliko ml ispitivanog bistrog ekstrakta droge pomea se uz dokapljavanje sa

rastvorom elatina u epruveti i posmatra da li nastaje zamuenje.
Osetljivost reakcije pojedini tanini imaju razliitu osetljivost pri stvaranju taloga sa elatinom. Tanin
iz plodova daju zamuenje ve u razblaenim rastvorima, oni iz kore su manje osetljivi, a najmanje su
osetljivi tanini iz smre. Osetljivost elatinske reakcije zavisi i od pH rastvora tanina. Za veinu tanina
optimalna pH vrednost je oko 4.

-proba olovo-acetatom: Bazni olovo-acetat taloi sve tanine i fenolna netaninska jedinjenja. Neutralni
olovo-acetat daje sa svim taninma taloge. Filtrat ovih taloga daje kod veine tanina utu boju sa NaOH
(talog se filtrira i pokua da se rastvori u 10ml 5% KOH).
- proba sa siretnom kiselinom i olovo-acetatom: siretna kiselina spreava taloenje tanina pomou
olovo-acetat. Galotanini se u rastvoru siretne kiseline potpuno ili delimino taloe olovo-acetatom.
20

POSTUPAK: u 5ml 0,4% ekstrakta taninske droge sipa se najper 10ml 10% CH 3COOH, a zatim i 5ml
10% Pb(CH3COO)2.

Specifine bojene i talone reakcije (razlikovanje galnih od katehinskih tanina) kod

Quercus cortex, Theae folium, Uvae ursi folium, Filicis (maris) rhizoma i Juniperi fructus
REAKTIVI
FeCl3 ili FeNH4(SO4)3 (1%)
Formaldehid/HCl
bromna voda

galni
plavo
-

TANINI
katehinski
zeleno
talog
talog

meoviti
plavo-zeleno
talog
talog

- proba gvoem: Katehinski tanini (sa izuzetkom tanina prisutnih kod porodice Mimosaceae) daju sa
gvoem zelenu boju, a galotanini i Mimosa-tanini plavo-ljubiastu boju. Fenolne, netaninske materije,
daju reakciju sa gvoem kao i tanini, kada se nalaze zajedno u biolokom materijalu.
POSTUPAK: Nekoliko ml 0,4% dekokta taninske droge pomea se sa nekoliko kapi 1% rastvora FeCl 3
(ne preporuuje se za upotrebu, jer je ovaj rastvor veoma kiseo) ili FeNH4(SO4)3 feri-alaun. Rastvor
tanina treba da bude neutralan. Jake kiseline spreavaju i ometaju reakciju, a slabe izazivaju pojavu
zelene boje, dok slabo-bazni rastvori daju plavo-ljubiasto obojenje.
- formaldehidna (tanoformna) proba: slui za ispitivanje i galnih i katehinskih tanina.
POSTUPAK: Pomea se 50ml 0,4% dekokta taninske droge u erlenmajeru sa 5ml ccHCl i 10ml 40%
formaldehida i zagreva 30min uz povratni hladnjak. posmatra se da li za vreme kuvanja nastaje talog.
Zatim se ohladi i filtrira. 10ml filtrata pomea se sa 1ml 1% rastvora FeNH 4(SO4)3 i bez meanja doda
5g vrstog Na-acetata. Posmatra se da li nastaje jako plavo-ljubiasto obojenje. Pri ovom postupku
taloe se katehinski tanini (talog tanoforma-kondenzacioni produkt katehinskih tanina i formaldehida),
dok galotanini potpuno ili delimino ostaju u rastvoru i dokazuju se pomou FeNH 4(SO4)3 (feri-alaun).
Filtrat taloga tanoforma daje kod veine tanina utu boju sa NaOH (talog se filtrira i pokua da se
rastvori u 10ml 5% KOH).
-proba bromnom vodom: Katehinski tanini taloe se odmah bromnom vodom (zasien rastvor broma
u vodi).
POSTUPAK: U au se sipa nekoliko ml 0,4% dekokta taninske droge, malo siretne kiseline i onda u
kapima zasiena bromna voda. Nastajanje taloga moe se pojaviti i posle dueg stajanja.

Aglutinacija eritrocita

POSTUPAK: 1g (ili 0,5g) droge zagreva se sa 100ml fiziolokog rastvora u kljualom vodenom
kupatilu tokom 15min. Posle hlaenja se filtrira i ohlaeni filtrat upotrebi za ispitivanje.
U 4ml ekstrakta doda se 2ml 2% suspenzije eritrocita, promuka i ostavi da stoji 1 h, pa zatim filtrira.
Na filtru zaostaju aglutinirani eritrociti.
Kontrola (poredbeni rastvor): 4ml fiziolokog rastvora i 2ml suspenzije eritrocita-filtriranjem eritrociti
prolaze korz filtar-papir.

21

Veba br. 10

ANTRAHINONSKI GLIKOZIDI (laksantno delovanje)

Aglikoni antrahinonskih glikozida su derivati antracena. Meusobno se razlikuju po stepenu oksidacije
C-9 i C-10 atoma (antroni, antranoli, antrahinoni), ali su svi hidroksilovani na C-1 i C-8. Ovakva
jedinjenja, dodatno supstituisana u okviru aromatinih prstenova A i C nazivaju se 1,8dihidroksiantrahinoni, tj. emodinski ili laksantni antrahinoni. Njihovi redukovani oblici, antroni, su
prva jedinjenja koja se sintetiu u biljkama, kao i njihovi tautomerni oblici antranoli, a u biljci
naknadno dolazi do oksidacije. Raznovrsnost antrahinona je poveana specifinim reakcijama i
sposobnou dimerizacije, tj. stvaranja homo- ili heterodiantrona. Do ovakvih procesa moe doi ve u
biljci ili tokom perade droge (u procesu suenja, Sennae folium). Droge sadre malu koliinu slobodnih
aglikona i to u obliku antrahinona, jer su redukovani oblici nestabilni. ee se javljaju vezani za
eere, pa se mogu javiti u obliku antronskih, diantronskih ili antrahinonskih glikozida. eeri se
povezuju za aglikon preko hidroksilne grupe na C-8 i/ili C-6, a nekada se eer povezuje direktno za C10 antrona i tada nastaju stabilni C-glikozidi (aloinski tip glikozida).

22

OH

O2
10

ANTRON

ANTRANOL

ANTRAHINON
O

x2

OH

OH

ONa

ONa

NaOH
O

+ H2O

HCl

DIANTRON
O
FENOLI
(ZUTI, LIPOSOLUBILNI)

O
FENOLATI
(CRVENI, HIDROSOLUBILNI)

KVANTITATIVNA ANALIZA ANTRAHINONSKIH DROGA

(Praktini deo)

odreivanje sadraja antrahinonskih glikozida u Frangulae cortex (Ph. Jug. IV)

0,25g droge u praku (sito 0,75) se u tikvici okruglog dna pomea sa 25ml 70% metanola, odmeri i
zagreva na vodenoj pari uz povratni hladnjak. Kada se ohladi, dopuni se do prvobitne mase i filtrira.
PRINCIP: ekstrakcija antrahinonskih glikozida metanolom.
5ml filtrata se pomea u levku za odvajanje sa 50ml destilovane vode i 0,15ml ccHCl, i dva puta
izmuka sa po 20ml etra. Vodeni sloj se prenese u normalni sud od 100ml. Spojene etarske frakcije se
ispiraju destilovanom vodom, i ovom vodom sud dopuni do oznake.
PRINCIP: uklanjanje balastnih materija etrom.
40ml ovog rastvora se neutralie u tikvici okruglog dna od 250ml pomou vrlo razblaenog rastvora
Na2CO3 (r.o.) do pH 7-8 (uz univerzalni indikator), doda 20ml smese od 2 dela koncentrovanog
rastvora FeCl3 (1+1) i 3 dela destilovane vode i zagreva 20min. uz povratni hladnjak i ee mukanje
u kljualom vodenom kupatilu.
PRINCIP: oksidacija antrona do antrahinona pomou Fe3+ jona.
Zatim se doda 3ml ccHCl i ponovo zagreva 20min. uz ee mukanje, da se nastali talog rastvori.
23

 PRINCIP: kisela hidroliza antrahinonskih glikozida.

Kada se ohladi, smesa se izmuka u levku za odvajanje tri puta sa po 25ml etra.
PRINCIP: ekstrakcija antrahinonskih aglikona etrom.
Sjedinjeni etarski ekstrakti se ispiraju dva puta sa po 15ml destilovane vode i u normalnom sudu od
100ml dopune etrom do oznake.
20ml etarskog ekstrakta se paljivo upari do suva (preko Na2SO4 anh.), ostatak rastvori u 10ml 1M
NaOH (r.o.) i ako je potrebno filtrira.
PRINCIP: prevoenje 1,8-dihidroksiantrahinona u crveno obojene fenolate.
Rastvor za poreenje: 10mg 1,8-dihidroksiantrahinona se rastvori u normalnom sudu od 25ml u etru i
dopuni do oznake (osnovni rastvor). 5ml ovog rastvora se prenese u normalni sud od 100ml i dopuni
etrom do oznake (ishodini rastvor). 5ml ishodinog rastvora se paljivo upari do suva (preko Na 2SO4
anh.) i ostatak rastvori u 10ml 1M NaOH.
Apsorbancija rastvora se meri na 520nm uz destilovanu vodu kao slepu probu.
IZRAUNAVANJE:

(A x a1)
x = --------------x 100
(A1 x a)

x -procenat antrahinonskog glikozida

A -apsorbancija analiziranog rastvora
A1 -apsorbancija poredbenog rastvora
a -masa droge u gramima na 100ml ekstrakta
a1 -masa 1,8-dihidroksiantrahinona u gramima u 100ml rastvora.

1 delu 1,8-dihidroksiantrahinona odgovaraju 2,402 dela anhidrovanog glukofrangulina A.

Veba br. 11, 12
ANALIZA ETARSKIH ULJA
Droge u kojima su glavni sastojci isparljivi mirisni principi-etarska ulja, nazivaju se aromatinim
drogama. Etarska ulja dobijaju se iz razliitih biljnih organa (Cinnamomi cortex, Menthae piperitae
folium, Lavandulae flos, Citri pericarpium, Foeniculi fructus, Calami rhizoma, Petroselini radix)
destilacijom pomou vodene pare,ekstrakcijom ili ceenjem.
Etarska ulja su sekundarni biomolekuli biljaka definisani kao kompleksne meavine lipofilnih, tenih,
mirisnih i isparljivih komponenti lociranih u sekretornim strukturama aromatinih biljaka. Do sada je
opisano oko 3000 razliitih komponenti prisutnih u etarskim uljima, svrstanih u pet klasa:
terpenoidi,
alifatine isparljive komponente (dugolanani ugljovodonici i njihovi oksi derivati), odgovorne
za tzv. vone mirise,
aromatine isparljive komponente (derivati benzoeve kiseline, fenilpropanoidi i kumarini)
veoma intenzivnog mirisa,
supstance koje sadre azot (indolski derivati i alifatini amini), neprijatnog mirisa na ribu, i
supstance koje sadre sumpor (izosulfocijanati i organski disulfidi), nosioci jakih, neprijatnih
mirisa.
24

Dominantne i ekonomski najznaajnije komponente etarskih ulja kod veine aromatinih biljaka su
jedinjenja iz klase terpenoida, uglavnom odgovorna za karakteristine mirise etarskih ulja, pa i samih
biljaka.
Ova frakcija etarskih ulja dalje se deli na dve klase terpena: mono- (C 10) i seskviterpene (C15), koji se
meusobno razlikuju po isparljivosti, odnosno taki kljuanja (monoterpeni t.k.=140-180oC,
seskviterpeni t.k.>200oC). Obe klase terpenoida mogu postojati u ciklinoj, aciklinoj i biciklinoj
formi, a unutar svake grupe kao ugljovodonici (zasieni i nezasieni), alkoholi, aldehidi, fenoli, ketoni,
oksidi i estri. Pored toga, mogu se javljati i u veoma kompleksnim oblicima kao iridoidi, glikozidi ili
seskviterpenski laktoni. Sa porastom molske mase i broja funkcionalnih grupa raste i taka kljuanja
terpenoidnih jedinjenja, pa se u isparljivim frakcijama uglavnom nalaze nii monoterpeni i
jednostavniji seskviterpeni, dok se polioksidovani seskviterpeni i diterpeni nalaze u tee isparljivim
frakcijama i smolama. Za sada je identifikovano nekoliko stotina monoterpena sa tridesetak osnovnih
struktura, dok je broj identifikovanih seskviterpena nekoliko hiljada, sa oko 200 osnovnih struktura.
Razliite komponente etarskih ulja ispoljavaju raznovrsne farmakoloke aktivnosti koje opravdavaju
njihovu primenu u fitoterapiji. Zbog ispoljene snane antimikrobne delatnosti, isparljive mono- i
seskviterpenske komponente etarskih ulja pokazale su se veoma prikladnim za inhalaciju pri tretmanu
infekcija respiratornog trakta. Pored antimikrobnih svojstava, utvreno je da etarska ulja deluju i blago
sedativno na CNS i deluju blago relaksirajue pri nervnoj napetosti, uklanjaju migrenu, ublaavaju
bolove artritisa i zapaljivih procesa. Takoe, terpenski sastojci etarskih ulja deluju na enzimske sisteme
koji omoguuju elektronski transport, translokaciju protona i oksidativnu fosforilaciju zbog lipofilnosti
i uticaja funkcionalnih grupa na aktivnost enzima. Razliitim in vivo i in vitro testovima utvreno je da
su na njihovo delovanje mnogo osetljivije enzimske strukture, delom povezane sa elijskom
membranom, nego izolovani enzimski sistemi. Oksidovani terpeni etarskih ulja, zbog svog izraenog
lipofilnog karaktera (timol, mentol, limonen, 1,8-cineol), veoma lako se apsorbuju nakon dermalne
primene, a ujedno pospeuju i penetraciju razliitih supstanci kroz kou. Mirisne komponente etarskih
ulja stimuliu olfaktorne receptore sluzokoe nosa, inicirajui nervni impuls koji dovodi do niza
sekundarnih efekata: aktivacije respiratornih organa, stimulacije rada srca i pospeivanja cirkulacije,
oputanja glatke muskulature. Alternativni vid leenja poznat kao "aromaterapija" primenjuje se od
davnina, ali je ispitivanjima ovakvog tipa dobio i zvaninu potvrdu. Takoe, nekoliko etarskih ulja
(Aetheroleum Menthae piperitae, Thymi aetheroleum) predstavljaju i oficinalne droge mnogih
farmakopeja. Meutim, iako su etarska ulja i njihove komponente uglavnom netoksini, pojedina
jedinjenja mogu izazvati neeljene efekte ukoliko se koriste u veim koliinama. Eugenol i metil
havikol (estragol) su citotoksini i znatno smanuju sadraj glutationa u hepatocitima; alilbenzeni su
psihoaktivni; pulegon je nefrotoksik i aboritiv; miristicin spada u grupu halucinogena; tujoni i kamfor
dovode do epileptikih konvulzija, hipersalivacije i znojenja, a takoe mogu izazvati i hiperfleksiju i
hipotoniju. Prilikom upotrebe etarskih ulja, prvenstveno u aromaterapiji, ali i pri drugim primenama, bi
se zbog toga moralo voditi rauna prvenstveno o tome koji e se hemotip odreene vrste upotrebiti, a
takoe i o hemijskom sastavu, odnosno sadraju komponenti koje ispoljavaju neeljeni efekat.
Osobine etarskih ulja
To su aromatine, lako pokretljive tenosti koje isparavaju. Neka etarska ulja su na sobnoj temperaturi
vrsta, ali zagrevanjem prelaze u teno stanje.
U vodi se slabo rastvaraju, a lako u apsolutnom etanolu, hloroformu, etru, masnim uljima, benzinu,
benzenu, petroletru, ccCH3COOH i ugljen-disulfidu. Etarska ulja se razliito rastvaraju u etanolu
razlliitih koncentracija. Deterpenizovana etarska ulja se lake rastvaraju u razblaenom etanolu.
Njihova reakcija se ispituje vodom navlaenom lakmus hartijom.
25

OPTA ISPITIVANJA ETARSKIH ULJA

(FIZIKE I HEMIJSKE KONSTANTE ETARSKIH ULJA)
Farmakopeje obino koriste preliminarna ispitivanja etarskih ulja radi utvrivanja grubih falsifikata. Za
tu svrhu primenjuje se odreivanje take ovrivanja pojedinih etarskih ulja, temperatura kljuanja,
specifina gustina i rastvorljivost u etanolu razliite koncentracije.
Meutim, veoma esto falsifikati ne menjaju fiziko-hemijske vrednosti etarskog ulja. To je sluaj kada
je etarskom ulju dodano ulje drugog porekla ili jeftinije, pa ak i sintetske supstance. Zbog toga, za
ocenu vrednosti etarskih ulja, ispitivanje ulima ima posebnu vanost. Na fiziko-hemijske konstante i
njihove razliite vrednosti, utie, pored falsifikata, i poreklo droge od koje je dobijeno. Zbog toga se i
odreuju ove konstante, da bi se utvrdila vrednost pojedinih etarskih ulja u vezi sa zahtevima
farmakopeje.

Relativna gustina ()

Relativna gustina () predstavlja odnos mase odreene zapremine etarskog ulja i mase iste zapremine
vode pri temperaturi 20C. Vrednosti propisane u farmakopeji su granice unutar kojih mora da iznosi
relativna gustina etarskog ulja, a izraene su na tri decimale. Vrednosti p, p1, p2 i p3 izraene su u
grammima na etiri decimale.
Relativna gustina (specifina masa, specifina teina) je merilo za kvalitet i istou etarskih ulja i
odreuje se pomou piknometra. Vrednosti relativnih gustina () kreu se izmeu 0,696 i 1,188 na
26

15oC, ali su uopte uzev manje od 1,000. Na osnovu ove vrednosti moe se ponekad zakljuiti o
hemiijskom sastavu etarskog ulja: ispod 0,900 ukazuje na vee koliine terpena ili alifatinih
jedinjenja, a iznad 1,000 upuuje na sastav s aromatinim sastojcima.
POSTUPAK: Izmeren piknometar za neisparljive ili isparljive tenosti (p) napuni se neto iznad oznake
u u bonoj cevici etarskim uljem i ostavi 30min u posudi s vodom pri temperaturi od 20 oC. Zatim se
zapremina tenosti dovede do oznake, piknometar obrie i posle 30min meri (p 2). Posle merenja,
piknometar se isprazni, oisti, ispere vodom i na isti nain odredi masa piknometra s vodom (p1).
Relativna gustina se izraunava po formuli:
p2 p

= p1 p

Indeks refrakcije

Indeks refrakcije (prelamanja) etarskih ulja je u granicama od 1,43 do 1,61.

Vrednosti propisane u farmakopeji izraene su na tri decimale, a odnose se, ako nije drugaije
propisano, na talasnu duinu D-linije spektra natrijumove lampe i temperaturu od 20 0,5 oC. Indeks
refrakcije koji se odnosi na talasnu duinu D-linije spektra natrijumove lampe i temperaturu od 20 oC,
obeleava se sa D20.
POSTUPAK: Refraktometar sa mogunou oitavanja na 0,001 se badari, ako nije drugaije
propisano, vodom za badarenje (redestilisana voda sa D20 = 1,333), a zatim meri indeks refrakcije
etarskog ulja. Merenje se ponovi najmanje tri puta, a srednja vrednost zaokrui na tri decimale.

Temperatura kjluanja

To je temperaturni interval u okviru koga etarsko ulje moe da predestilie. Na osnovu ove vrednosti
mogu da se izvedu izvesni zakljuci u pogledu sastava (pod uslovom da u ulju nema sastojaka sa
kiseonikom, ili da se, ukoliko su prisutni, uklone. Temperaturni interval od 150-190 oC ukazuje na
monoterpene, od 250-280oC na seskviterpene, a iznad 300oC na politerpene. Za razdvajanje pojedinih
sastojaka koristi se frakciona destilacija, a u novije vreme i GC-MS.

Ugao skretanja

Ugao skretanja je karakteristino svojstvo etarskih ulja. Veina ulja skree ravan polarizacije levo ili
desno. Ova veliina, meutim ,ne prua podatke o sastavu ulja. Ipak, ova veliina se odreuje jer
postoje izvesne granine vrednosti ove konstante, koje navode farmakopeje i druga slina literatura.
Ugao skretanja koji se odnosi na D-liniju natrijumovog spektra i temperaturu od 20 o C oznaava se sa
D20.

Ispitivanje mirisa i ukusa etarskih ulja (Ph. Jug. V)

POSTUPAK: Tri kapi etarskog ulja doda se u 5ml 90% (V/V) etanola i izmea staklenim tapiem sa
10g spraene saharoze. Miris i ukus moraju da odgovaraju biljci, odnosno odgovarajuem delu biljke,
iz kojeg je dobijeno etarsko ulje.
27

Odreivanje ostatka posle isparavanja etarskog ulja (Ph. Jug. V)

POSTUPAK: Posuda za uparavanje se izmeri posle 1h zagrevanja na vodenom kupatilu i hlaenja u

eksikatoru. U ovu posudu se odmeri 5g etarskog ulja (ukoliko nije drugaije propisano). Etarsko ulje se
zagreva na kljualom vodenom kupatilu tokom propisanog vremena, u atmosferi bez strujanja vazduha.
Posle hlaenja u eksikatoru, posuda sa uljem se izmeri. Tokom ispitivanja, nivo vode u kupatilu mora
da bude odravan do nivoa od oko 50mm ispod gornje ploe.
Ostatak posle isparavanja etarskog ulja predstavlja maseni udeo, izraen u procentima, nakon
uparavanja na vodenom kupatilu, pod odgovarajuim uslovima.
Aparatura se sastoji od:
-vodenog kupatila sa otvorima promera 70mm,
-posude za uparavanje od vatrostalnog stakla,
-eksikatora.

Ispitivanje prisustva vode u etarskim uljima (Ph. Jug. V)

Pomea se 10 kapi etarskog ulja sa 1ml ugljen-disulfida (!!!) ili ccCH3COOH. Stajanjem rastvor ostaje
bistar.

Ispitivanje prisustva stranih estara u etarskim uljima (Ph. Jug. V)

1ml etarskog ulja zagreva se 2 minuta na vodenom kupatilu sa 3ml svee pripremljenog rastvora KOH
u alkoholu. Tokom 30min i kasnijim dodatnim hlaenjem, ne sme da doe do pojave kristala.

Ispitivanje prisustva masnih ulja i usmoljenih etarskih ulja u etarskim uljima (Ph. Jug. V)

Kap etarskog ulja nanese se na filtar-hartiju i ostavi da isparava. Posle 24h, na papiru ne sme da ostane
prozirna ili masna mrlja.

Odreivanje rastvorljivosti etarskih ulja u etanolu razliitih koncentracija (Ph. Jug. V)

U menzuru sa bruenim zatvaraem, zapremine 25 ili 30ml, prenese se 0,5 ili 1ml etarskog ulja.
Ispitivanje se izvodi u uslovima konstantne temperature ulja od 200,2oc. Iz birete ija je zapremina
najmanje 20ml, u koliinama od 0,1ml, dodaje se alkohol, koncentracije koju propisuje odgovarajua
monografija. Uz povremeno snano mukanje, alkohol se dodaje do potpunog rastvaranja. Zatim se
nastavi dodavanje alkohola u koliinama od 0,5ml do ukupno utroenih 20ml. Oita se zapremina
alkohola utroenog za dobijanje bistrog rastvora. Ako doe do zamuenja ili opalescencije rastvora, pre
nego to se utroi svih 20ml alkohola, zabelei se i zapremina alkohola koja dovodi do nastanka i
nestanka zamuenja ili opalescencije.
Ako se bistar rastvor ne dobije ni dodatkom svih 20ml alkohola propisane koncentracije, ispitivanje se
ponavlja upotrebom alkohola sledee, vee koncentracije.
Etarsko ulje se "rastvara u n volumena alkohola odreene koncentracije t", kada bistri rastvor
dobijen dodatkom n ml alkohola ostaje bistar u poreenju sa nerazblaenim etarskim uljem.
Etarsko ulje se "rastvara u n volumena alkohola odreene koncentracije t i zamuti se daljim
dodavanjem alkohola", kada bistri rastvor dobijen dodatkom n ml alkohola postaje zamuen
28

dodatkom n1 ml (n1 je manje od 20ml) i ostaje zamuen daljim dodavanjem svih 20 ml alkohola
iste koncentracije.
Etarsko ulje se "rastvara u n volumena alkohola odreene koncentracije t uz zamuenje izmeu
n1 i n2 volumena", kada bistri rastvor dobijen dodatkom n ml alkohola postaje zamuen
dodatkom n1 ml (n1 je manje od 20ml) i ostaje zamuen do dodatka n2 ml alkohola iste
koncentracije (n2 je manje od 20), kada dolazi do ponovnog bistrenja rastvora.
Etarsko ulje se "rastvara se opalescencijom", kada alkoholni rastvor poseduje plaviastu
nijansu, koja odgovara opalescenciji svee pripremljenog poredbenog rastvora (0,5ml rastvora
srebro-nitrata pomea se sa 0,05ml azotne kiseline, doda 50ml rastvora koji sadri 12mg/l
natrijum-hlorida, izmea i ostavi da stoji zatieno od svetlosti 5min).

Dokazivanje etanola kao falsifikata etarskih ulja

U suvu epruvetu sipa se 1ml etarskog ulja i zatvori komadiem pamune vate u koju se prethodno stavi
nekoliko kristalia fuksina. Kada se zagreva na vodenoj pari, pamuna vata ne sme da se oboji crveno.

TEST ZA PROAZULENE
Postupak: 1g droge u praku muka se 2min. sa 10ml hloroforma. Nakon filtracije, uzorak se na
vodenom kupatilu upari na zapreminu od 1ml i, nakon dodatka 5ml rastvora p-dimetilbenzaldehida
zagreva na vodenom kupatilu 5min. Nakon to se uzorak ohladi, izmuka se sa 10ml petroletra. Donja
faza se u prisustvu proazulena oboji u plavo-zeleno.
DOKAZIVANJE MASNOG ULJA IZ SEMENA (RICINI OLEUM)
Masno, kao i riblje ulje spada u grupu lekovitih masnih ulja (LIPIDI-masne materije, trigliceridi).
Ricinusovo ulje se dobija hladnim ceenjem zrelog i osuenog semena. Pre upotrebe se prokuva, ime
se vri inaktivacija toksinog albumina ricina.
POSTUPAK: Na 2ml ccHNO3 oprezno se nalije 2ml ulja (suncokretovo, ricinusovo), doda 2ml
rezorcinol-benzena (r.o.) i snano promuka. U roku od 10sek sloj benzena se oboji ljubiasto.

29

Veba br. 13
ODREIVANJE FLAVONOIDA
Flavonoidi predstavljaju najveu grupu biljnih polifenola, (C6-C3-C6) i u prirodi se javljaju kao slobodni
ili u formi glikozida. U zavisnosti od stepena oksidacije C-2, C-3 i C-4 atoma, derivati 2-fenil-hromona
se dele na flavone, flavanole, flavanone i dihidroflavonole.
Do sada je izolovano preko 3000 jedinjenja ove grupe, koja je iroko rasprostranjena u biljnom svetu,
ali se najvea raznovrsnost flavonoidnih glikozida javlja kod predstavnika porodice Asteraceae (preko
30 razliitih tipova). To su biljni pigmenti, zbog eera rastvorljivi u vodi, pa se nalaze u eiljskom
soku vakuola epidermalnih i elija mezofila. Odgovorni su za boju cvetova, plodova i listova biljaka
(uta ili bela, dok crvena, plava i razne nijanse ljubiaste potiu od antocijana).
Veoma esto se flavonoidni aglikoni u obliku eksudata nalaze na povrini listova i cvetova (u vidu
prakaste prevlake ili izmeani sa kutikulom), dok su glikozidi uglavnom skoncentrisani u
epidermalnim elijama. Smatra se da ovakva lokalizacija titi biljku od tetnih efekata UV zraenja.
Zatitna uloga flavonoida ogleda se i u njihovoj antimikrobnoj aktivnosti, a za biljku u kojoj nastaju su
znaajni i kao sastavni delovi enzimskih sistema, neophodnih za obavljanje metabolikih procesa.

30

2-FENIL HROMON

HO

3-FENIL HROMON

HO

O
OH
OH O
FLAVONOLI

OH O
FLAVONI

HO

OH O
FLAVANONI

HO

OH
OH O
DIHIDROFLAVONOLI

ODREIVANJE FLAVONOIDA
(Praktini deo)

Spektrofotometrijsko odreivanje flavonoida u Crataegi folium et flores (DAB 10)

POSTUPAK: 600,0 mg (0,6g) droge u praku (sito 0,75) prelije se sa 20ml acetona u balonu okruglog
dna od 100ml, doda 1ml 0,5% rastvora urotropina (metenamin, heksametilentetramin) i 2ml 25% HCl i
zagreva do kljuanja 30min uz povratni hladnjak. Posle hlaenja, smesa se procedi preko malo vate u
normalni sud od 100ml. Ostatak droge i vata se kuvaju jo dva puta po 10min sa po 20ml acetona uz
povratni hladnjak. Ohlaeni ekstrakti se zatim procede preko malo vate natopljene acetonom u isti
normalni sud i sadraj dopuni acetonom do 100ml.
PRINCIP: kisela hidroliza flavonoidnih glikozida. Urotropin se dodaje da sprei oksidaciju
eventualno prisutnih leukoantocijanidina u antocijanidine, koji sa AlCl 3 daju plave helate
(reakciona smea bi umesto uto, bila obojena zeleno).
20ml ovog rastvora se u levku za odvajanje pomea sa 20ml vode i izmuka jednom sa 15ml i tri puta
sa po 10ml etilacetata. Spojeni etilacetatni ekstrakti se u levku za odvajanje isperu dva puta sa po 50ml
vode, prebace unormalni sud od 50ml i sadraj dopuni do oznake etilacetatom.
31

PRINCIP: preuzimanje flavonoidnih aglikona etilacetatom.

10ml ovog rastvora prebaci se u normalni sud od 25ml, doda 1ml AlCl 3-reagensa i dopuni do oznake
5% rastvorom siretne kiseline u metanolu (ispitivani rastvor).
Istovremeno se 10ml ovog rastvora razblai do 25ml 5% rastvorom siretne kiseline u metanolu (slepa
proba).
Apsorbancija ispitivanog rastvora meri se posle 30min na 430nm u odnosu na slepu probu.
PRINCIP: flavonoidni aglikoni sa AlCl3 grade intenzivno uto obojene helate, ija apsorbancija
meri na 430nm.
Izraunavanje: sadraj flavonoida izraen je u g kvercetina /g droge

Kalibraciona kriva standardnog rastvora kvercetina

Veba br. 14
ISPITIVANJE ANTOCIJANSKIH DROGA
Polifenoli (acetogenini) biogenetski nastaju iz poliketo-metilenskih prekursora ili iz poliketo nizova
koji se kombinuju sa fenilpropanima. Znaajnu grupu polifenola heterocikline strukture sa kiseonikom
kao heteroatomom ine flavonoidi i antocijani. To su biljni pigmenti koji se nalaze najee u cvetnim
delovima biljaka, kao i u plodovima voa.
ANTOCIJANI
Kao i flavonoidi, i antocijani se u prirodi javljaju najee u formi glikozida, a njihovom hidrolizom se
dobijaju obojeni aglikoni antocijanidini. U prirodi se nalaze u cvetnim delovima biljaka i plodovima
voa, gde ine spektar boja u intervalu crveno-ljubiasto-plavo. Ova raznolikost boja se javlja kao
posledica razliite pH vrednosti sredine i koncentracije mineralnih soli u elijskoj tenosti biljnog
tkiva.
32

Po hemijskom sastavu, antocijani su supstituisani derivati antocijanidina benzopirilijum strukture.

Zajednika karakteristika svih antocijanidina je da obavezno sadre hidroksilne grupe u poloajima C3, C-5 i C-7, a njihove meusobne razlike uslovljava broj i poloaj hidroksi- ili metoksi- grupa u 2fenil prstenu (B).
Prisustvo benzopirilijum structure u molekulu antocijana uslovljava njihovo amfoterno ponaanje
(struktura i boja antocijana zavise od pH sredine).
OGlc

OGlc

OGlc

OGlc

HO

OGlc

HO

pH=3

pH=7

crvena boja
OH

HO

pH=14

ljubicasta boja

OH

OGlc

plavo-zelena boja

O
OH

O
O

ISPITIVANJE ANTOCIJANA

Promena boje antocijana u zavisnosti od pH sredine ( Rhoeados flos, Malvae flos, Violae
flos)

5g droge u praku prelije se sa 30ml vode i sadraj zagreva uz blago kljuanje 15min, pri emu se
ekstrahuju biljni pigmenti. Ekstrakt se profiltrira u menzuru i zapremina dovede do 70ml. Iz ovako
pripremljenog ekstrakta se u obeleene epruvete (18) odmeri po 2ml rastvora, a zatim se u epruvete
pojedinano dodaju odgovarajui puferski rastvori (tab. 1).
Broj
epruvete
1
2
3
4
5
6

0.1M
HCl
(ml)
9.5
0.5
-

0.15M
KH2PO4
(ml)
0.5
9.5
10.0
9.5
9.0

0.15M
Na2HPO4
(ml)
0.5
1.0
2.0
33

0.15M
K3PO4
(ml)
-

10%
NaOH
(ml)
-

pH
2.1
3.6
4.7
5.6
5.9
6.2

7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18

3.0
4.0
5.0
6.0
7.0
8.0
9.0
3.0
-

5.5
5.0
7.0
7.0
-

10.0

6.5
6.6
6.8
7.0
7.2
7.4
7.7
8.0
9.8
10.7
11.2
14.0

pH vrednost varira u intervalu od 2.1 do 14.0, to uslovljava promenu boje antocijana. Crvena boja se
javlja u epruvetama sa pH od 2.1 6.8 (epruvete br. 1-9), to ukazuje da se antocijani javljaju u obliku
katjona. Epruveta sa pH=7 (br. 10) pokazuje ljubiastu boju, koja je karakteristina za osnovnu boju
antocijana. Plavo-zelena boja se javlja u epruveti sa pH=14 (br. 18), i karakteristina je za antocijane u
anjonskom obliku.
Reverzibilna promena boje (i strukture) antocijana usled promene pH
U epruvetu br. 16, u kojoj je sredina alkalna pa su antocijani plavo-zelene boje, dokapava se razblaena
HCl (1:1) do pH 2-3, pri emu se boja rastvora menja u crvenu.
FeCl3-test
Prisustvo slobodnih fenolnih grupa kod antocijana dokazuje se bojenom reakcijom sa gvoe(III)hloridom. U epruvetu sa vodenim ekstraktom (1-2ml) doda se rastvor FeCl3 u metanolu (1ml). Pri tome
nastaje ljubiasto obojeni kompleks.
Veba 15
DOKAZIVANJE SAPONINA I ODREIVANJE VREDNOSTI SAPONINSKIH DROGA
Saponini (saponozidi) su glikozidna jedinjenja koja hidrolitikim razlaganjem daju jedan ili najee
vie eera ili uronskih kiselina (glikon) i aglikon, koji se naziva sapogenin (sapogenol).
Sapoonini se prema aglikonu (sapogeninnu) dele na tri grupe:
1. triterpenske - imaju pentaciklini triterpenski aglikon sa 30 C-atoma (dikotiledone biljke;
Cucurbitaceae, Ginseng vrste),
2.
steroidne - imaju steroidni agikon sa 27 C-atoma i predstavljaju derivate
ciklopentanoperhidrofenantrena sa bonim nizom tipa spirostana (monokotiledone biljke;
Liliaceae, Amaryllidaceae), i
3. aminske steroidne saponozide (steroidni glukoalkaloidi), kod kojih se azot nalazi u
heterociklusu (Solanum-alkaloidi).
Saponini u vodi dajui koloidne ili semikoloidne rastvore.
Iz grupe glikozidnih jedinjenja kao posebna grupa se izdvajaju zbog tri karakteristike:
1. povrinski aktivne materije, koje smanjuju napon na dodirnoj povrini dve faze koje se ne
meaju. Usled smanjenja povrinskog napona, saponini vre hemolizu eritrocita. U elijama se
vezuju za sterole koji se nalaze u membranama i poveavaju permeabilnost membrana.
34

2. vodeni rastvori saponinskih droga mukanjem obilno pene,

3. kod ove grupe glikozidnih jedinjenja specifian je i nain na koji se ostvaruje veza izmeu
eera i aglikona: pored uobiajene etarske (glikozidne) veze, eeri mogu da se povezuju i
estarski sa molekulom aglikona.
I DOKAZIVANJE SAPONINA
Dekokt saponinske droge:
-mukanjem daje obilnu i postojanu penu,
-in vitro izaziva hemolizu,
-truje laboratorijske ribice i kine gliste.
Saponini sa se koncentrovanom H2SO4 boje crveno.
II ODREIVANJE VREDNOSTI SAPONINSKIH DROGA
Ocena vrednosti saponinskih droga vri se:
-odreivanjem broja pene (Ph. Jug. II)
-odreivanjem hemolitikog delovanja (Ph. Jug. IV),
-odreivanjem ribljeg indeksa.
Broj pene oznaava razblaenje dekokta saponinske droge, koji, pod odreenim uslovima (posle
mukanja od 15sek. u epruveti promera 13mm i posle stajanja od 15min.) daju visinu pene od 1cm.

DOKAZIVANJE SAPONINA I ODREIVANJE VREDNOSTI SAPONINSKIH DROGA

(Praktini deo)

Dokazivanje saponina u Hippocastani semen, Ononidis radix, Primulae radix, Saponariae

radix i Hederae folium:

POSTUPAK: dokazati prisustvo saponina stvaranjem postojane pene mukanjem u epruveti 0,25%
dekokta droge.

Dokazivanje saponina u saponinskim drogama (Ph. Eur. III, Ph. Jug. V):

POSTUPAK: spraena droga se pomea sa 0,05ml ccH 2SO4. estice praka se boje narandasto-uto, a
zatim postepeno ruiasto-crveno.

Odreivanje hemolitikog delovanja saponinskih droga (Ph. Jug. IV):

35

Odreivanje vrednosti saponinskih droga zasniva se na njihovom hemolitikom delovanju (HD), a

vrednost se izraava u saponinskim jedinicama (s.j.) na 1g droge.
Jedna saponinska jedinica (s.j.) odgovara hemolitikom delovanju 1mg saponin-standarda.
POSTUPAK:
1. Izrada ekstrakta saponinske droge
Propisana koliina spraene droge (tabela) pomea se sa 100ml rastvora pufera, izmeri i zagreva na
vodenoj pari. Kad temperatura dostigne 90oC, zagreva se pri istoj temperaturi jo 30min, ohladi,
DOPUNI VODOM NA PRETHODNU MASU i procedi.
DROGA
Herniariae herba
Primulae radix
Quillaiae cortex
Saponariae radix
Senegae radix

BROJ SITA
0,75
0,75
0,75
0,75
0,75

MASA (g)
0,25
0,10
0,20
0,20
0,10

2. Prethodno ispitivanje
U etiri epruvete odmeri se po 0,25, 0,50, 0,75 i 1ml ekstrakta droge. U prve tri epruvete se doda
rastvor pufera do 1ml, a zatim u sve etiri po 1ml suspenzije eritrocita i odmah paljivo promea (da bi
se izbeglo stvaranje pene).
Meanje se ponovi posle 15min i posle jednog sata. Tri sata nakon poslednjeg meanja zabelei se
epruveta u kojoj je hemoliza eritrocita potpuna.

36