Ignjatovi dr ore,1

Pravni fakultet
Univerziteta u Beogradu

Originalni nauni rad

UDK: 343.9:616-036.22
Primljeno: 14.5.2015.
DOI: 10.2298/SOC1502205I

EPIDEMIOLOKA KRIMINOLOGIJA
Epidemiological criminology
APSTRAKT Pored tradicionalno shvaene triangulacije koja se u kriminologiji
ispoljava u primeni vie razliitih metoda i teorijskih orijentacija u prouavanju
odreenog predmeta, poslednjih godina javlja se njen novi oblik. U pitanju je spoj
saznanja i istraivake prakse kriminologije sa drugim naunim disciplinama
(kibernetikom, ekologijom, naukom o javnom zdravlju). Tako se, po miljenju
nekih autora, stvaraju kiber, zelena i epidemioloka kriminologija. U ovom
radu bavimo se dostignuima i rezultatima ove koja je navedena na kraju.
KLJUNE REI:kriminologija, epidemiologija, javno zdravlje, prestupnici,
kaznene ustanove
ABSTRACT Paper deals with one of so-called new criminologies specific
amalgam composed by criminological and epidemiological experiences. First
of all, the author points the main characteristics of these two sciences and their
connections. After such explanations, he give examples of famous research in the
field of epidemiological criminology. They show how many important issues in
criminology has been neglected until the end of the twentieth century (evaluation of
penal policy from the standpoint of epidemiology, health status of inmates, suicides
in penitentiary institutions, as well as corporate victimization of the general
public). This may be of particular importance for the development of criminology
in Serbia where several topics for are repeated in scientific papers. The author,
however, opposes the constitution of a special sientific discipline epidemiological
criminology because he belives that criminology is the unique science with specific
subject and methodology.
KEYWORDS: criminology, epidemiology, public haelth, offenders, penal institutions

UVOD
Kriminologija je od nastanka integrisala saznanja i istraivake postupke
niza drugih disciplina prava, sociologije, psihologije, medicine, psihijatrije,
demografije, statistike, politikologije, etnologije ... /01*/ U ovom radu posebno
1

ignjat@ius.bg.ac.rs

206

SOCIOLOGIJA, Vol. LVII (2015), N 2

e nas interesovati veze medicine sa kriminologijom. Krenuemo od konstatacije

da se osnivaem nauke o zloinu smatra italijanski lekar Cesare Lombroso /-v.
Ignjatovi, 2009:33/, a njegove kolege dale su kasnije znaajan doprinos razvoju
ove discipline. Osim toga, na zloin i kriminalitet oduvek se gledalo kao na
fenomen koji se podsea na bolest, a mnogi autori (kao Durkheim) su tvrdili
da je stanje kriminaliteta najbolji pokazatelj zdravlja nacije. Medicinski nain
razmiljanja esto je dolazio do izraaja pri razmatranju modaliteta delovanja
organa krivinog pravosua. Zato su im i termini kao to su prevencija,
staranje, tretman zajedniki.
Ipak, sve do skoranjih dana, ta veza nije posebno isticana sve dok poznati
ameriki kriminolog Donald Cressey nije 1960. godine objavio rad Epidemiologija
i pojedinano ponaanje sluaj iz kriminologije u kome tvrdi da svako ljudsko
(pa i kriminalno) ponaanje mora biti posmatrano iz dva ugla: njegove statistike
distribucije u prostoru i vremenu (epidemiologija) i procesa u kome ono dolazi
do izraaja, to nam omoguava da ga predvidimo. Obe dimenzije su neophodne
za razumevanje i Cressey to pokazuje na primeru potrebe uspostavljanja
veze izmeu Darwinove teorije o prirodnoj selekciji (koja je epidemioloka) i
Sutherlandove /1947:5/ kriminoloke teorije diferencijalne asocijacije (razliitog
povezivanja). Bez povezivanja teorije i prakse epidemiologije i kriminologije,
nije mogue objasniti kriminalno ponaanje i taj spoj Cressey /1960:58/ naziva
epidemiologija kriminaliteta. Radi se o interdisciplinarnom pristupu koji
spaja razliite nauke u cilju razumevanja kriminaliteta i nasilja mnogo bolje no
to to one ine svaka na svom terenu. Tako je stvorena ideja o epidemiolokoj
kriminologiji (ili kako je Mark Lanier /2010/ naziva Epi-kriminologija, e.
EpiCrim), koja je primenjena u objanjenju mnotva pitanja povezanih sa
kriminalnim fenomenom.
Pre nego to ukaemo na neke od tema kojima se ta Epi-kriminologija bavi,
zadraemo se ukratko na bitnim crtama ove dve nauke.

Ukratko o kriminologiji i epidemiologiji

Kriminologija je relativno mlada nauka iji nastanak se vezuje za poetke
formiranja graanskog drutva. /02*/ Njen predmet je kriminalni fenomen
(zajedniki naziv za pet entiteta zloin, njegov uinilac i rtva, kriminalitet
kao masovna pojava i reakcija na kriminalno ponaanje). Taj predmet moe se
posmatrati iz tri ugla, dimenzije: sa stanovita pojavnosti (fenomenoloka ravan),
u nastojanju da se objasni nastanak mehanizam njihove uslovljenosti (etioloka
dimenzija) i iz ugla rtve (viktimoloki nain posmatranja). Bitne crte su joj: da je
samostalna i jedinstvena nauka; interdisciplinarna i multidisciplinarna; teorijska
i empirijska nauna disciplina. Ona je svom predmetu prilagodila metode
drugih nauka o oveku i drutvu i ima naroito mesto u naporima modernih
drutava da svedu kriminalitet na razmere koje se mogu tolerisati. Zahvaljujui
njoj postali smo svesni velikog broja delatnosti koje druge krivine nauke nisu
zapazile (kriminalitet belog okovratnika, organizovani kriminalitet, delikte
zloupotrebe moi, zloine drave i niza dugih); mnotvo razliitih teorijskih

Ignjatovi dr ore: Epidemioloka kriminologija

207

koncepcija (njen teorijski pluralizam nema pandan u svetu nauke) pomoglo

nam je da shvatimo sloen splet faktora koji vode u zloin (neki ih oznaavaju
uzrocima, drugi uslovima kriminalnog ponaanja, dok trei govore o faktorima
rizika). Iako nije uspela da formulie ni jedan nauni zakon u strogom smislu
prirodnih nauka, ak i na osnovu saznanja do kojih je dola uspela je da osmisli
strategije i taktike zahvate usmerene na kontrolu kriminaliteta i izvri evaluaciju
mera koje se u tom cilju preduzimaju.
Epidemiologija je zajedniki naziv za nauku (po nekima disciplinu u okviru
medicine) i specifian istraivaki metod. Formirala se na iskustvima irenja
zaraznih bolesti i to je bitno odredilo njen pristup i metodologiju, iako je jo u
XVIII veku poela da prouava i druga pitanja koja se tiu zdravlja ljudi (kako
nedostatak odreenih vitamina utie na funkcionisanje ljudskog organizma).
U novije vreme, ona prouava odnos uzrok posledica i u pitanjima koja se
ne tiu infekcija, kao to su zloupotreba narkotika, samoubistva, automobilske
nesree, trovanja hemijskim jedinjenjima, kancer, srana oboljenja i slina. Tako
smo doli u fazu u kojoj epidemiologija kao nauka prouava prirodu, uzrok i
determinante uestalosti i distribuciju bolesti, poremeaja, nesposobnosti i
smrti u ljudskoj populaciji. Ona takoe izuava distribuciju zdravstvenog stanja,
bolesti i ostalih zdravstvenih problema u odnosu na uzrast, pol, rasu, geografiju,
religiju, obrazovanje, poziv, ponaanje, vreme, mesto i lino svojstvo. Uz to, bavi
se faktorima rizika u kontekstu trijasa vreme mesto lice.
Kao istraivaki metod, epidemiologija je, po Thomasu Timmrecku /2002:4/,
osnov nauke o javnom zdravlju i preventivne medicine. U tom znaenju, ona
se koristi da odredi programe kontrole bolesti, da planira i razvije preventivne
programe i zdravstvene usluge i da utvrdi faktore endemija (hiper i holo-),
epidemija i pandemija. Ona je pozvana da proui uzroke bolesti, da utvrdi koliko
su prikupljeni podaci konzistentni sa postavljenim hipotezama i da predloi
preventivne procedure za sve grupe u riziku.

Slinosti i dodirne take dve nauke

Ve na osnovu navedenog, oigledno je da izmeu kriminologije i
epidemiologije postoji vie zajednikih taaka. Pre svega, obe se bave nepoeljnim
pojavama i zadatak im je da osmisle modalitete delovanja u pravcu suzbijanja
njihovog irenja. Pretpostavka za to je da se proue faktori koji do njih dovode
(etiologija), a pre toga treba prvo odrediti o emu se u konkretnom sluaju radi.
Kako se u literaturi istie /Timmreck, 2002:6/, svakom epidemiolokom zahvatu
prethodi odreivanje dijagnoze na slian nain, kae ovaj autor postupa i
policijski inspektor koji pre isleivanja mora odrediti koji zloin je u pitanju, pa
tek kada konstatuje da indicije ukazuju kako se radi o ubistvu (a ne samoubistvu
ili zadesnom dogaaju) preduzima istrane radnje.
Druga slinost tie se termina uestalost (e. incidence) i rasprostranjenost
(e. prevalence) U epidemiologiji, prvi pojam odnosi se na razmere u kojima u
odreenom vremenskom periodu unutar neke populacije oboli dati broj lica
(novooboleli); drugi pojam tie se broja ljudi koji je unutar odreene populacije

208

SOCIOLOGIJA, Vol. LVII (2015), N 2

oboleo od date bolesti u tano preciziranom trenutku (e. point prevalence).

Rasprostranjenost zavisi od dva faktora: 1) koliko je ljudi bilo bolesno u
prolosti; i 2) od trajanja bolesti unutar populacije. Ovde se pominju i pojmovi
stope uestalosti i stope rasprostranjenosti. U kriminologiji takoe govorimo
o distribuciji kriminaliteta u prostoru i u pojedinim drutvenim grupama,
njegovom irenju, trendovima, stopama kriminaliteta /03*/ i sl.
Sledea slinost se odnosi se na kategoriju sluaj: u epidemiologiji, taj
termin koristimo za oznaavanje lica koje je dijagnostifikovano kao bolesno.
Takoe, postoji primarni sluaj lice je obolelo po prvi put; sekundarni sluaj
onaj koji se zarazio od primarnog bolesnika; ponovni sluaj licu se povratila
bolest; novi sluaj, sumnjivi sluaj, a govori se i o fatalnom sluaju (i njihovoj
stopi), kao i o teini sluaja. Ono to je u epidemiologiji sluaj, u kriminologiji
je pojedinano kriminalno ponaanje (zloin). Ona poznaje primarne uinioce
krivinih dela (koji ih vre po prvi put) i povratnike (recidiviste); interesuje je ne
samo broj izvrenih dela, nego posebnu panju obraa na njihovu teinu.
Poslednja terminoloka slinost je vezana za vidove prevencije.
Epidemiologija poznaje: a) primarnu (delovanje pre no to do zaraze doe); b)
sekundarnu (skenira stanje zdravlja populacije i odreuje aktivnosti usmerene na
otkrivanje patogenih stanja pojedinaca i grupa ljudi); i c) tercijarnu (preduzima
se u cilju usporavanja ili blokiranja napredovanja bolesti kroz rehabilitovanje
obolelih). Iako je sporno da li je ovakva klasifikacija primenljiva u krivinim
naukama, /04*/ u kriminolokoj literaturi, nalazimo odraz ove tipologije za koju
autori naglaavaju da je preuzeta iz preventivne medicine /van Dijk and de
Waard, 1991:483/.
Najzad, bliskost naina razmiljanja u dve nauke o kojima izlaemo sastoji se
u kategoriji koju se naziva epidemioloki trougao. Epidemiologija gaji ekoloki
model prouavanja koji obuhvata agense (bakterije, virusi, otrovne materije,
tetno zraenje), nosioce (to mogu biti predmeti, bia, rezervoari) i sredinu u
kojoj se kroz odreeni period (faktor vreme) vri direktna ili indirektna
transmisija bolesti.
Ovaj nain objanjenja kriminaliteta i svih ostalih pojava drutvene
dezorganizacije u jednom amerikom gradu (ikagu) primenjen je u klasinom
kriminolokom istraivanju iji rezultati su publikovani u radu Maloletnika
delinkvencija i gradska podruja /1942/ iji autori su Clifford Shaw i Henry
McKay; u novijoj knjievnosti treba pomenuti rad Kriminologija ivotne sredine
/1981/ branog para (Paul i Patricia) Brantingham koji istiu da zloin ima etiri
elementa: zakon (koji ga zabranjuje), izvrilac, objekat (meta, koja sa napada ili
ugroava) i mesto; takoe, na tom tragu je i Marcus Felson koji u knjizi Zloin
i priroda /2006/ razrauje svoje vienje zloina kao produkta ekosistema /-v.
Ignjatovi, 2009:118/.
Za dalje izlaganje od posebnog znaaja je to je tradicionalni model
epidemiolokog trougla poslednjih decenija izmenjen zahvaljujui saznanju
da se bolest tie pre svega populacije (odn. njenih delova), kao i da u analizi
treba uzeti u obzir mnogobrojne isprepletane delujue inioce. Zato razraeni
(napredni) model epidemiolokog trougla sadri tri vorine take: 1. kauzalni

Ignjatovi dr ore: Epidemioloka kriminologija

209

faktori; 2. grupe ili populacija i njihove osobine; i 3. sredina, ponaanja, kultura,

psihiki faktori, ekoloki elementi. Sva tri inioca ostvaruju meudelovanje u
datom vremenskom periodu.
Ovaj model otvorio je mogunosti za jo plodotvorniju integraciju pristupa
koji karakteriu dve nauke i za konstituisanje epidemioloke kriminologije.
Rezultat tog spoja su niz vrednih naunih zahvata koji su obogatili nae znanje o
kriminalnom fenomenu.

irenje tematike kriminolokih istraivanja

U daljem izlaganju prikazaemo kratko neka od istraivanja koja su
pokazala koliko je plodotvoran spoj epidemiologije i kriminologije. Njihova
problematika je toliko iroka da se kree od problema neinkriminisanosti po
drutvo veoma tetnih ponaanja do razmatranja etiologije samoubistava u
kaznenim ustanovama i mera koje treba preduzeti da bi smanjio njihov broj;
od ocene delotvornosti itavog kaznenog sistema do potrebe koordinacije
razliitih subjekata socijalne kontrole.

Strategije suprotstavljanja kriminalitetu

i epidemioloka kriminologija
Timothy Akers, Roberto Potter i Carl Hill u prvoj glavi knjige Epidemioloka
kriminologija pristup zloinu i nasilju sa stanovita javnog zdravlja /2013/ piu
o tome kako su poslednjih pedeset godina brojni istorijski, politiki, drutveni i
dogaaji u okrilju nauke doprineli razvoju epidemioloke kriminologije. Kao
najbolji primer navode novije amerike strategije suprotstavljanja kriminalitetu.
U pitanju su etiri poznata javno objavljena rata: rat protiv siromatva
(od ezdesetih do sedamdesetih godina XX veka), rat protiv kriminaliteta
(od ezdesetih do osamdesetih), rat protiv droga (od ezdesetih do danas)
i rat protiv terorizma (od devedesetih do danas). Na primeru ovih ratova
pokazalo se koliko (ako ne poklapanja, ono) slinosti postoji u teorijskom
pristupu, metodima, reniku i praksi, izmeu sistema javnog zdravlja i krivinog
pravosua. Kada se radi o prvom od navedenih ratova, zajednika taka bila je
tvrdnja da siromatvo (shvaeno i kao iskustvo pojedinca, i kao stanje u kome
se nalaze neke zajednice) dovodi ne samo do ugroavanja zdravlja, nego i do
zloina.
Rat protiv kriminaliteta (koncentrisan uglavnom na urbane sredine) imao
je za posledicu zakonske izmene, osnivanje novih akademskih jedinica za razvoj
kriminologije i krivinog pravosua i donoenje 729 programa za kontrolu
kriminaliteta. Porast nasilnikog kriminaliteta poeo se tumaiti kao kancer, a
kao jedini nain reagovanja takoe je promovisan agresivan i fokusirani tretman.
Trokovi sprovoenja ovih strategija su enormno porasli /05*/ i nastalo je ono
to se u literaturi naziva zavodski industrijski kompleks namenjen pre svega
pripadnicima rasnih i drugih manjina /Sudbury, 2005:xii/ u cilju obezbeenja
mira i blagostanja. Osamdesetih godina sve vie kriminologa je tretmanu
nasilja prilazilo kao problemu javnog zdravlja.

210

SOCIOLOGIJA, Vol. LVII (2015), N 2

Rat protiv droga, obnarodovan u SAD za vreme predsednika Nixona. Imao

je uzor u Prohibiciji i jo vie je ojaao veze krivinog pravosua i sistema javnog
zdravlja, kao mehanizama koji nastoje da doprinesu blagostanju pojedinaca,
grupa, ali i itave nacije. U tom ratu, palo je dosta rtava, a naunici koji usvajaju
epidemioloki pogled (Akers i saradnici govore o viktimologiji javnog zdravlja)
takvima smatraju ne samo zavisnike od narkotika, nego i one koji vre krivina
dela da bi do doli do takvih supstanci. Biro za pravosudnu statistiku (US Bureau
of Justice Statistics) navodi podatak da je broj lica koja zloupotrebljavaju droge
u periodu 19702006. porastao za 355%, a slian trend pokazuje i broj onih
koji su zbog toga lieni slobode. Na Floridi je 1989. osnovan i prvi tribunal
specijalizovan za suenje dela u vezi sa narkoticima (e. drug court), a njihov broj
je do sredine prve decenije ovog milenijuma porastao na oko 2.500. Oni nastoje
da proire primenu alternativnih mera zatvaranju (terapeutsko pravosue)
kako bi se smanjio broj lica lienih slobode u kaznenim ustanovama.
Rat protiv terorizma svodi se na suprotstavljanje onim aktivnostima kojima
odreeni delovi drutva nanose tetu i izazivaju paniku kod pojedinaca, zajednica
i nacija. Kao deo shvatanja da je nasilje problem javnog zdravlja, naroito u
periodu posle 11. septembra 2001, /06*/ dolazi do promena u zakonodavstvu
kako bi se ojaao sistem javnog zdravlja, njegova struktura, tehnologije koje
primenjuje i personal. Dolo je i do irenja teorijskog pristupa problemu javnog
zdravlja, zloina i kanjavanja kako bi se u analizu ukljuila i pitanja radikalnih
krstakih pohoda religioznih i politikih fanatika, bioterorizma i slina. Sve to
je dovelo do jaanja paradigme epidemioloke kriminologije, odnosno onog
njenog dela koji Akers i saradnici /2013/ nazivaju epidemiologija terorizma.

Epidemiologija krivinog pravosua

Michael Vaughn sa saradnicima u tekstu Ka epidemiologiji krivinog
pravosua konstatuje da u literaturi nedostaju istraivanja ponaanja lica na
uslovnoj slobodi (uslovno osuenih i lica koja se nalaze na uslovnom otpustu
e. probationers i parolees) kojim se ugroava javno zdravlje (zloupotreba droga i
zavisnost od njih, vonja pod uticajem tih supstanci, rizina ponaanja) i stanje
fizikog zdravlja (astma, bolesti srca i dijabetes). 1zraavaju i uenje to nema
epidemiolokih prouavanja te populacije koja broji vie od pet miliona ljudi.
Istina, neka saznanja govore da ona imaju izuzetno visoku stopu mortaliteta,
psihijatrijskih oboljenja kao to imaju i nia primanja od prosenih i ree su
u braku. Jedan od problema je i to to se veina istraivanja bavi prevashodno
licima lienim slobode, dok se malo autora interesovalo za lica koja su na slobodi
pod nadzorom (iako ona zbog statusa u kome se nalaze mogu vie uticati na
stanje javnog zdravlja od zatvorenika).
Zbog toga su lanovi istraivakog tima prouavali stanje zdravlja oko
1.600 ovih lica uporeujui ga sa onim to se zna o zdravlju opte populacije u
SAD. Podaci za ove druge korieni su iz Nacionalnog pregleda o zloupotrebi
droga i zdravlju (NSDUD) dobijeni prouavanjem uzorka od oko 70.000
lica starijih od 12 godina, dok su za lica na uslovnoj slobodi oni prikupljani

Ignjatovi dr ore: Epidemioloka kriminologija

211

njihovim intervjuisanjem. Koriene su sledee varijable: upotreba psihoaktivnih

supstanci u prethodnih godinu dana; percepcija rizika (koji izazivaju sopstvenim
ponaanjem), iskustva sa tretmanom odvikavanja od supstanci koje izazivaju
zavisnost i opte stanje zdravlja, a onda su ti podaci su ukrteni sa onima o
uzrastu, polu, rasi, visini zarade i stepenu obrazovanja.
Rezultati istraivanja su pokazali da su pacijenti krivinog sistema u proseku
mukarci, pripadnici manjinskih grupa i sa niim prihodima od prosenih. to
se tie prouavanja njihovih za stanje zdravlja relevantnih ponaanja pokazalo
se: da su skloniji da zloupotrebljavaju alkohol i narkotike (vie su to inili od
prosenog Amerikanca u godini koja je prethodili istraivanju); manje su svesni
rizika koje nosi ponaanje koje su izabrali, skloniji su da prisustvuju tretmanima
odvikavanja od droga. Oni takoe znatno vie od prosenog graanina oseaju
teskobu i depresiju, pate od astme, a i ee obolevaju od seksualno prenosivih
zaraznih bolesti.
Zakljuci ovog istraivanja ne utvruju samo koliko ponaanja lica na
uslovnoj slobodi ugroavaju javno zdravlje, nego se tiu i irih teorijskih i
metodolokih pitanja. Autori tako istiu da itav niz indikatora signalizira da
se ponaanje prestupnika moe najbolje objasniti kriminolokim konstruktima
koje nude teorije o drutvenom pritisku (teorija anomije Roberta K. Mertona i
njihovih sledbenika) i niskoj samokontroli (opte teorija kriminaliteta Michaela
Gottfredsona i Travisa Hirschia); dalje, u pogledu metodologije, ukazuje se:
na potrebu da se izaberu pravi uzorci; /07*/ da moramo uzeti u obzir i
niz faktora (poput emocija) koji nisu povezani sa prikupljenih injenicama, ali
utiu na zakljuke; i da je uspostavljanje prave ljudske komunikacije mnogo
plodotvornije od pukog reanja injenica. Najzad, sledi i konkretan zakljuak o
predmetu samog istraivanja: ponaanja lica na uslovnoj slobodi ugroavaju, bez
sumnje, javno zdravlje. Zato je neophodno vriti dalja epidemioloka istraivanja
u sistemu krivinog pravosua, a pretpostavka za to je jaanje veze izmeu
sistema javnog zdravlja i krivinog pravosua.

Samoubistva zatvorenika u kaznenim ustanovama

Ovoj temi posveen je tekst objavljen u Meunarodnom asopisu o terapiji
prestupnika i komparativnoj kriminologiji, a autori su Roberto Tatarelli i saradnici
/1999/. Posle detaljnog prikaza rezultata do kojih su doli prethodni istraivai,
pisci ovog rada analiziraju sluajeve suicida u italijanskim kaznionicama u dve
izabrane godine. Na osnovu metodologije koju upotrebljava Svetska zdravstvena
organizacija zakljuuju da je stopa ovakvih samodestruktivnih ponaanja znatno
via kod mukaraca no kod ena, a da je ak 10 puta via kod zatvorenika
nego u optoj populaciji. Kao najvaniji faktori rizika konstatovani su mentalni
poremeaji (hiperaktivnost, poremeaji linosti i deluzije); zatim su dolazile
zavisnost od narkotika (vie od 60%), ranija osuivanost (iznad 70% ih je ve bilo
osuivano); vreme koje su proveli u ustanovi (najee, u pitanju su prvi meseci
lienosti slobode kod pritvorenika, prvih 15 dana od smetanja u ustanovu);
elijska izolacija (vie od treine bilo ih je u reimu izolacije); i procenjeni rizik

212

SOCIOLOGIJA, Vol. LVII (2015), N 2

od ovakvih dela (kod oko petine je ocenjeno da je on visok, dok je kod skoro
40% on ocenjen kao nizak). /08*/
Kao okolnosti od znaaja navode se i: prosena starost (kod mukaraca
33, kod ena 24); vrsta dela za koje su osueni / okrivljeni: najvei broj zbog
dela nasilnikog kriminaliteta (ubistva, razbojnitvo, oruana pljaka) ili dela
povezana sa zloupotrebom droga; srednjokolsko obrazovanje imale su 4/5;
infekcija HIV zabeleena je kod treine. Najzad, najee se suicid vri veanjem,
a zatim dolazi trovanje gasom.
Autori smatraju da se iz rezultata ovog istraivanja mogu izvui tri vrste
pouka za prevenciju ovakvih ishoda. One se tiu:
a) sredine u kojoj se zatvorena lica nalaze potrebno je poboljati opte
uslove ivota (hrana, smetaj, higijena u prostorijama), humanije
postupati sa tim licima, redukovati izolaciju i neaktivnost; razmestiti ih
po zavodima tako da se izbegnu negativni efekti prenaseljenosti kaznenih
ustanova; pojaati njihove kontakte sa spoljnim svetom (naroito sa
porodicom); odvojiti narkomane i alkoholiare od ostalih; pritvorenike
od osuenika; pojaati nadzor nad ponaanjem zatvorenika;
b) dijagnostifikovanja: nuno je vriti psiholoka i psihijatrijska
(psihopatoloka i psihosocijalna) ispitivanja, ukljuujui i psihometrijska
testiranja; posebna panja mora biti posveena licima koja su po prvi put
smetena u kaznenu ustanovu;
c) terapeutskog delovanja: obuhvataju mere personalizovanog postupanja
koje sadri brigu o licima sa problemima u ponaanju i prilagoavanju
na ivot u ustanovi; svi pripadnici slubi u zavodima moraju proi
kroz odgovarajue programe psiholoke edukacije (a bilo bi korisno da
nekima od njih prisustvuju i roaci zatvorenih lica).

Saradnja izmeu kaznenih ustanova

i servisa za pomo ugroenima
Ova tema obrauje se u radu iji su autori Adam Matz i saradnici /2012/.
Posle tvrdnje da su zavisnici od narkotika tri do etiri puta vie u riziku da izvre
krivino delo, a oni koji pate od mentalnih poremeaja imaju dva do tri puta
vie ansi da budu lieni slobode, ovi autori ukazuju da je jedno od najplodnijih
polja saradnje zdravstvenog i sistema krivinog pravosua razvijanje strategija
za efektivni prihvat osuenika koji e smanjiti rizik njihovog povrata. U tom
cilju razvijena su dva pilot programa ije rezultate ovi autori prikazuju u radu.
Oni veruju da je ovo jedan od puteva za reenje ne samo tog, nego i problema
ogromnih trokova koje poreski obveznici SAD izdvajaju za kaznene ustanove
u emu samo medicinska pomo osuenicima uestvuje sa 3.7 milijardi dolara.
Reenje nije su stihijskom otputanju osuenika koje je sprovedeno na primer u
Montani, jer su se ova lica bez odgovarajue podrke na slobodi ubrzo vratila
u kaznene ustanove /Matz, 2012:6/, ve u koordinaciji zavodskih slubi i organa
socijalnog staranja.

Ignjatovi dr ore: Epidemioloka kriminologija

213

Prenoenje HIV zaraze i epidemioloka kriminologija

U radu Epidemioloka kriminologija zatvaranje kruga Timothy Akers i
Mark Lanier /2009/ ukazuju na pitanje zaraenih HIV / AIDS preko injekcija
(e. injection drug users IDU) kao problema u ijem reavanju se sreu krivino
pravosue i sistem javnog zdravlja. Oni navode da mehanizmi formalne kontrole
guraju ova lica na teren ilegalnog, umesto da se njihov problem sagleda pre svega
kao zdravstveni. Autori pominju i pitanje pandemije zaraenih HIV u kaznenim
ustanovama irom sveta kao sledee pitanje kod koga je neophodna koordinacija
navedena dva sistema. Oni takoe istiu i potrebu da se razmotri pitanje
delovanja sistema krivinog pravosua na zdravlje klijenata i itav niz drugih
pitanja, ukazujui, takoe na korienje izraza rat u kriminalnoj politici SAD.
Predlau da on bude zamenjen izrazom zdravlje i time se jo vie ukae na
potrebu koordinacije policije i hitne pomoi, korekcionog osoblja i medicinskih
radnika, lekara i pravnika.
U novijim kriminolokim radovima skree se panja na jo jedan fenomen:
to je vrenje silovanja i prenoenje HIV zaraze kao oblik voenje rata. Ishita
Chowdhury i Mark Lanier /2012/ tvrde da su u ovakvim sluajevima (ukazuju
na primere iz Afrike Ruanda i Uganda) rtve izloene ne samo poniavanju,
nanoenju fizikih i mentalnih trauma, nego se ene inficiraju smrtonosnom
boleu kakva je HIV, to ima posledice i na njihovo potomstvo; iz toga zakljuuju
da se radi o postupnom genocidu. /09*/

Zloini trovanja viktimizacija graana od strane korporacija

Michael Lynch i Paul Stretesky /2002/ otvaraju su svom lanku temu
kolektivne viktimizacije graana delovanjem privrednih korporacija jo
preciznije, oni istrauju medicinske i druge zdravstvene rizike povezane
sa toksinim hemikalijama: pesticidima, dioksinom i odlaganjem opasnog
otpada. Njihov cilj je da ukau kako kriminolozi mogu u razmatranja pitanja
odgovornosti, krivice, izazivanja opasnosti i nanoenja tete ukljuiti i podatke iz
medicinske dokumentacije.
Izlaganje poinje kratkim razmatranjem pojma zloina i ukazivanjem na
pravni i socioloki pristup njegovom definisanju. Autori primeuju da je pravna
odredba u ovom sluaju od male koristi jer krivino zakonodavstvo ne prua
dovoljnu zatitu od dela kojima se bave u radu. Zato je prihvatljivija socioloka
koncepcija koja kriminalitet pribliava kategoriji devijantnost, postavljajui
tri uslova koje treba imati u vidu: 1) prvo, mora biti bez sumnje utvreno da
su proizvod ili proces tetni po ljudsko zdravlje; 2) tete od toksinih materija
treba dovesti u kontekst poreenjem sa drugim, nespornim vidovima tetnog
delovanja (kakav je na primer nasilniki ulini kriminalitet); /10*/ 3) moraju se
obezbediti dokazi da korporacije imaju saznaje o opasnosti koju izazivaju ili da
su ravnodune u odnosu na tu injenicu.
Ovaj poslednji element je od posebnog znaaja za utvrivanje odgovornosti
jer kompanije izbegavaju da postupe po zakonima donetim da spree ugroavanje
ljudi na nekoliko naina: tako to toksine materije proizvedene u SAD, protivno

214

SOCIOLOGIJA, Vol. LVII (2015), N 2

propisima, deponuju u drugim zemljama; odbijanjem da primene sigurne

alternative (korienje solarne energije, proizvodnja organske hrane) i utiu da
se u propisima predviene doze maksimalne izloenosti toksinim materijama
poveaju. Uticaj kompanija na zakonodavni proces je posebno interesantan. Tu
se, u cilju poveanja profita, koriste sva sredstva od sponzorisanih (naruenih)
istraivanja, do kampanja u javnosti. /11*/ Ako se uzme u obzir i injenica da
se ogromna sredstva koriste za plaanje profesionalnih lobista i razliite oblike
korupcije, /12*/ nije udno to zakoni tite interese kompanija, a ne javno
zdravlje.
U tom lancu svoju ulogu imaju i naunici. To je lako dokazati kroz analizu
medicinske literature koja se bavi etiologijom kancera. U njoj dominira stav da
uzrok raka treba traiti na individualnom planu u stilu ivota pojedinca. Taj
pristup ne moe biti dovoljan jer zanemaruje irok krug faktora bolesti, kao to
ignorie i uticaj uzrasta obolelog i njegove pripadnosti odreenoj drutvenoj klasi
i rasi. Ova literatura po pravilu i ne pominje izloenost toksinim industrijskim
hemijskim materijama.
Da bi ukazali koliko se panje u medicinskim etiolokim radovima posveuje
uticaju otrova (pre svega pesticida, dioksina i toksinog otpada) na nastanak i
tok kancera i drugih bolesti, Lynch i Stretesky daju pregled literature i skreu
panju da su na primer skoro bez odjeka u naunoj javnosti ostali rezultati jednog
norvekog istraivanja /Terje et al., 1994/ koje je pokazalo kako je posle preseljenja
majke iz mesta u kome je rodila dete sa fizikim / mentalnim invaliditetom rizik
da e i drugo dete biti roeno sa slinim poremeajem smanjen za pet puta u
odnosu na situacije kada majke nisu menjale mesto boravka.
Sledee istraivanje etiologije kancera pokazalo je da se ove bolesti ee
javlja kod pripadnika odreenih rasnih i klasnih grupa u SAD. Umesto oekivane
prie o njihovom rizinom nainu ivota ili genetskoj predodreenosti, pokazalo
se da se objanjenje lei u injenici da oni ive u naseljima u neposrednoj blizini
pogona u gde se proizvode ili deponuju opasne materije /Stretesky and Hogan,
1998/. Podatak da vie 41 miliona ljudi (vie od desetine populacije SAD) ivi
na manje od etiri milje od takvih mesta i oboljeva znatno ee velikog broja
bolesti ili dobija potomke sa ozbiljnim anomalijama poznat je ve decenijama.
Deponovanje ovih materija je poseban problem u kome su se zainteresovane
kompanije nale u udruenom zloinakom poduhvatu sa kriminalnim
podzemljem. /13*/
Dramatini podaci o tome da oko 14 miliona Amerikanaca pije zagaenu
vodu, da je korienje pesticida i herbicida direktno povezano sa tekim
oblicima naruavanja zdravlja pokuava se zatakati priom o tome da
moderni ivot podrazumeva upotrebu ovih sredstava, kao i o planetarnoj
ugroenosti nedostatkom hrane. Da se radi o praznim priama, pokazao je
prirodni eksperiment sa Kubom. Ova zemlja se u jednom trenutku, suoena
sa viedecenijskim embargom koji su joj nametnule SAD i u odsustvu podrke
biveg socijalistikog bloka nala u situaciji koja je, prema oekivanjima
popularizatora modernog naina poljoprivredne proizvodnje trebalo je da
se suoi sa masovnom glau. I onda se dogodilo udo: Kuba je postala mesto

Ignjatovi dr ore: Epidemioloka kriminologija

215

najvee istorijske transformacije konvencionalne poljoprivrede u organsku. Ne

samo da stanovnitvo nije osetilo nedostatak hrane, nego je drava godinje
utedela najmanje 15,6 miliona dolara koje je ranije troila na pesticide /Rosset
and Benjamin, 1994:82/.
Slina je situacija i sa dioksinom, koji ne samo da utie na pojavu raka i
bolesti imunog sistema kod lica izloenih njegovom dejstvu, nego dovodi i do
spontanih prekida trudnoe, a ukoliko se ona iznese, deca sa raaju sa fizikim
i mentalnim oteenjima. Da bi prikrili tu injenicu, najvee kompanije koje
proizvode dioksin (Monsanto, BASF i Dow Chemicals) finansirale su istraivanja
koja su manipulisanjem podacima, izborom uzoraka i neetikim postupcima
nastojala da relativizuju rezultate istraivanja koja im nisu ila u prilog.
Na kraju, autori ukazuju da je zabrinjavajue to to postoje oigledni dokazi
da proizvodi i postupci privrednih korporacija ugroavaju javno zdravlje, ega su
i one svesne, ali da ne ele da promene nita jer im status koji uivaju obezbeuje
profit. Sa druge strane, pravni mehanizmi su oigledno nemoni da bolje zatite
zdravlje graana. Ili se to i ne smatra nunim, jer je porez koji plaaju ove firme
znaajna stavka u prihodima drave.

Zakljuak
Ve iz navodjenja samo nekih izabranih istraivakih problema kojima se
bavi epidemioloka kriminologija vidi se koliko je ona plodno tle za irenje
tematike od interesa za kriminologe. One se, kako smo naveli, ne odnose samo
na pitanje zdravstvenog stanja lica prema kojima se primenjuju mehanizmi
formalne socijalne kontrole kriminaliteta, nego i na njihovu saradnju sa
drugim drutvenim subjektima. U rezultatima takvih istraivanja mogu se nai
korisni saveti kako unaprediti kaznenu reakciju i sam penalni sistem (zato je
neophodno poboljati uslove u kojima zatvorenici ive, ponaati se prema njima
oveno, kako produbiti saradnju kaznenih ustanova sa socijalnim slubama;
ona dovode u pitanje efekte zaotravanja kaznene politike i primerenost ratne
retorike u ovoj oblasti ...). Neka istraivanja idu i dalje i iznose shvatanja o
potrebi inkriminisanja niza po drutvo tetnih ponaanja. ak se izjanjavaju i o
tome koje teorije su najadekvatnije za razumevanje kriminalnog ponaanja i daju
metodoloka uputstva buduim istraivaima.
Jedna od dilema koja se moe otvoriti u vezi sa temama kojima se bavimo u
ovom radu mogla bi se svesti na pitanje: imaju li rezultati istraivanja sprovedenih
u okviru epidemioloke kriminologije kakav je znaaj za nau sredinu? Odgovor
je pozitivan i to iz vie razloga: i u naoj Republici se kriminalitetu (u celini i
nekim njegovim vrstama) na sva zvona povremeno objavljuju ratovi; primetna
je tendencija zaotravanja kaznene reakcije; trokovi funkcionisanja mehanizma
kaznene pravde (naroito penitencijarnog sistema) sve vei iako se time ne
postie smanjenje stope kriminaliteta. Uslovi u kojima su smetena osuena lica
ne zadovoljavaju meunarodne standarde koje je Srbija ugradila u svoje izvrno
zakonodavstvo, kaznionice su prenaseljene, meu zatvorenim licima nalazi
veliki broj zavisnika od droga i alkoholiara, kao i lica zaraenih HIVom ... Sa

216

SOCIOLOGIJA, Vol. LVII (2015), N 2

druge strane, veliki broj privrednih subjekata nekanjeno truje ivotnu sredinu,
pesticidi se nekontrolisano koriste, zagaeni su zemljite, vazduh i vodotokovi,
ak i izvori pijae vode.
Ovaj tekst bi zato trebalo da bude poziv kriminolozima u naoj zemlji da
dignu ruke od nekoliko prevakanih tema o kojima se uglavnom i nema ta novo
rei i da se pozabave nekim od problema koje otvara osobeni spoj kriminologije
i epidemiologije. To bi bilo korisno i za nauku i za praksu kaznenog reagovanja.
Najzad, da ne ostane nedoreeno, potrebno je izjasniti se i o situiranju
navedenog spoja kriminologije i epidemiologije u sistem naunih disciplina.
Autor ovog rada smatra da se ovaj hibrid uslovno moe nazvati epidemioloka
kriminologija ali istovremeno eli da naglasi kako se ne radi ni o kakvoj
posebnoj kriminologiji. Ova nauka je na jedvite jade objedinjena i zato se
treba suprotstaviti svakom pokuaju njenog ponovnog cepanja na posebne
kriminologije.

Napomene
01*/ Frank Schmalleger /2004/ ukazuje da kriminologija nauka crpi svoja saznanja iz
dvanaest disciplina. To su: antropologija, biologija, medicina, psihologija, psihijatrija,
pravo, filozofija, sociologija, etnologija, ekonomija, etika i politike nauke. Prvih est
okrenute su pre svega prouavanju pojedinca, ostale sredini u kojoj on obitava.
02*/ Italijanski autor Massimo Pavarni /1980/ tvrdi da je to jedna buroaska nauka iji
osnovni zadatak je da sauva taj nain drutvene organizacije, a slian stav iznosi i
britanska autorka Alana Barton sa saradnicima /2007/.
03*/ U obe nauke stope se raunaju na odreeni broj pripadnika date populacije (u
kriminologiji je uobiajeno da se radi o 100.000 lica).
04*/ upotreba izraza prevencija za delovanje najrazliitijih drutvenih mehanizama
koji nepenalnim merama nastoje da otklone uslove koji pojedince mogu voditi u
zloin nije dobro reenje. Takve aktivnosti bolje je nazvati profilaksa, kako bismo ih
razlikovali od delovanja kaznenog sistema (koji se manifestuje kao specijalna odn.
generalna prevencija v. detaljnije: Ignjatovi /2015:27/.
05*/ Sa 11 milijardi dolara u 1971. na 112.8 milijardi 1995, a 2007. su iznosili 228
milijardi dolara.
06*/ U periodu 19702007. od teroristikih napada stradalo je 3.340 lica, a samo u ovom
bilo je 2.994 poginulih.
07*/ U poslednjem delu rada, autori vrlo jasno ukazuju na ogranienosti istraivanja koje
su izvrili i kao jedan do glavnih prigovora koji mu se mogu staviti navode upravo
nekonzistentnost u formiranju uzoraka ope i populacije lica na uslovnoj slobodi.
08*/ Autori konstatuju da je objanjenje ovako loe procene rizika od samoubistva u
injenici da su je davali zaposleni u ustanovama koji nisu bili struno osposobljeni za
takvu procenu.
09/ Istina, navode ovo dvoje autora, silovanje od strane vojnika nije nova pojava (oni
tvrde da su ruski peadinci krajem Drugog svetskog rata silovali stotine hiljada (!?!)
Nemica, naroito u Berlinu /2012:57/) ali je u nae vreme vrenje ovakvih zloina
postao nain voenja rata.
10*/ Peter Montague /1996/ navodi da su, prema podacima FBI (Unifirm Crime Report) u
SAD sredinom 90-tih godina prolog veka proseno oko 250 lica bilo ubijeno iz puke.

Ignjatovi dr ore: Epidemioloka kriminologija

217

U odnosu na oko 10.400 ljudi koji su godinje umirali zbog trovanja pesticidima, to
je predstavljalo oko 2,4% (ili 40 puta manje). I pored toga, ameriki Kongres je vie
puta menjao pravila kojima se regulie dranje dugih cevi, ne obazirui se na brojne
dokaze o tetnosti primene pesticida (ali i dioksina) po ljudsko zdravlje.
11*/ Jedna od najpoznatijih je ona pod naslovom DDT je dobar za nas u kojoj je
dokazivana korist od primene ovog prvog insekticida koji posle Drugog svetskog rata je
uao u masovnu upotrebu. U literaturi na ovom prostorima o tetnom delovanju ovog
proizvoda, naroito na posleratne generacije mladih pie Botjan Zupani /2009/.
12*/ I ovde vai uvena konstatacija koju je posle izuavanja modaliteta infiltriranja
organizovanog zloina u legitimni biznis izrekao Alex Thio /1988:408/ gde god smo
zakopkali, naili smo na korupciju novac je ili neposredno davan nosiocima javnih
funkcija ili su organizacije potkupljivale politiare finansiranjem njihovih izbornih
kampanja.
13*/ I pre nastanka zelene kriminologije (jo jedne od pomenutih novih hibridnih
disciplina u kojoj se integriu saznanja kriminologije i ekologije v. Ignjatovi,
2015:94/) brojni autori su ukazivali na ovaj spoj legalnog biznisa i organizovanog
kriminaliteta (-v. Scarpitti i Block /1987/), a Vincenzo Ruggiero i Nigel South su
mu posvetili lanak pod simbolinim nazivom Zelena kriminologija i kriminalitet
prljavog okovratnika /2010/ u kome primer Napulja koriste kao ilustraciju ovog,
samo za laike, udnog i neprirodnog braka.

Literatura
Akers Timothy and Lanier Mark /2009/: Epidemiological criminology
coming full circle, American Journal of Public Health, god. 99, br. 3:397
Akers Timothy, Potter Roberto and Hill Carl /2013/: Epidemiological
Criminology Public Health Approach to Crime and Violence, San Francisco:
John Willey & Sons
Barton Alana et al. (eds.) /2007/: Expanding the Criminological Imagination
Critical readings in criminology, Cullompton: Willan Publ.
Brantingham Paul and Brantingham Patricia /1981/: Environmental Criminology,
Thousand Oaks: Sage Publ.
Chowdhury Ishita and Lanier Mark /2012/: Rape and HIV as methods of waging
War: Epidemiological criminologys response, Advances in Applied Sociology,
god. 2, br. 1
Cressey Donald /1960/: Epidemiology and individual conduct a case from
criminology, Pacific Sociological Review, br. 2: 4758
Felson Marcus /2006/: Crime and Nature, Thousand Oaks: Sage Publ.
Ignjatovi ore /2009/: Teorije u kriminologiji, Beograd: Pravni fakultet UB
Ignjatovi ore /2015/: Kriminologija, 12ed., Beograd: Pravni fakultet UB
Lanier Mark /2010/: Epidemiological criminology (EpiCrim) definition and
application, Journal od Theoretical and Philosophical Criminology, god. 2, br.
1:63103
Lynch Michael and Stretesky Paul /2002/: Toxic crimes: Examining corporate
victimization of the general public employing medical and epidemiological
evidence, Critical Criminology, god. 10, br. 3:153172

218

SOCIOLOGIJA, Vol. LVII (2015), N 2

Matz Adam et al. /2012/: Justice-Health Collaboration Making the Case for
Improved Reentry and Epidemiological Criminology, CA:SEARCH, Sacramento
Montague Peter /1996/: The pesticide failure, Rechels Environment & Health
Weekly, 482 (-v. www.envirolink/org/pubs/rachw482.htm pristupljeno:
27.04.2015.
Pavarini Massimo /1980/: Introduzione a la criminologia, Firenze: Le Monnier
Rosset Peter and Benjamin Medea /1994/: The Greening of the Revolution: Cubas
Experiment with Organic Agriculture, Melbourne: Ocean Press
Ruggiero Vincenzo and South Nigel /2010/: Green criminology and dirty collar
crime, Critical Criminology, god. 18, br. 4: 251262
Scarpitti Frank and Block Alan /1987/: Americans toxic waste racket Dimensions
of environmental crisis u: Bynum Timothy (ur.) Organized Crime in America
Concepts and Controversies, Morsey: Criminal Justice Press
Schmalleger Frank /2004/: Criminology Today An Integrative Introduction,
Upper Saddle River: Pearson
Shaw Clifford and McKay Henry /1942/: Juvenile Delinquency and Urban Areas,
Chicago: University of Chicago
Stretesky Paul and Hogan Michael /1998/: Environmental jusice An analysis of
superfund sities in Florida, Social Problems, god. 45, br. 2: 268287
Sudbury Julia (ed.) /2005/: Global Lockdown Race, Gender and Prison-Industrial
Complex, Abingdon: Routledge
Sutherland Edwin /1947/: Principles of Criminology, Philadelphia: Lippincott
Tatarelli Roberto et al. /1999/: Suicide in Italian prisons in 1996 and 1997 A
descriptive epidemiological study, International Journal of Offender Therapy
and Comparative Criminology, god. 43, br. 4:483447
Terje Lie et al. /1994/: A population-based study of the risk if recurrence of birth
defect, New England Journal of Medicine, vol. 331, br. 1:1343
Thio Alex /1988/: Deviant Behavior, 3rd ed., Cambridge: Harper & Row Publ.
van Dijk Jan and Waard Jaap /1991/: A two-dimensional typology of crime
prevention projects, Criminal justice abstracts, god. 23, br. 3: 483503
Vaughn Michael 2012/: Toward a criminal justice epidemiology Behavioral and
physical health of probationers and parolees in the United States, Journal of
Criminal Justice, god. 40, br. 3: 165173
Zupani Botjan /2009/: Prva od suhih krav, Ljubljana: Cankarjeva zaloba