Alfred Adler

Poznavanje oveka
OSNOVE INDIVIDUALNE PSIHOLOGIJE

Prevod s nemakog
dr Vladimir Dvornikovi i
dr Milo uri

Beograd
2012
DERETA

PREDGOVOR PRVOM IZDANJU

Ova knjiga ima nameru da najirem krugu italaca izloi nepo
kolebljive osnovice individualne psihologije i njenu vrednost za op
hoenje s ljudima i za organizovanje sopstvenog linog ivota. Knji
ga je ponikla iz jednogodinjih predavanja koja su bila odrana u
Beu, u Volksheimu, pred publikom od vie stotina slualaca. Glavni
zadatak ove knjige je, dakle, u tome da se mane naeg delovanja i
stvaranja u drutvu shvate kao posledica pogrenog dranja oveka
pojedinca, da se upoznaju njegove zablude i, najzad, da se tako po
stigne bolje prilagoavanje pojedinca u drutvenom sastavu.
Nema sumnje da su zablude u privredi i u naukama od veli
ke tete. Ali zablude u poznavanju oveka ponajvie su opasne po
ivot. Nadam se da vredni saradnici na naoj nauci, daleko izvan
naeg kruga, ni ova konstatovanja i iskustva nee prevideti kao to
ni ranija nisu prevideli.
Oseam dunost da na ovome mestu najsrdanije zablagoda
rim dr iur. Broseru. On je bezmalo sva moja predavanja s velikim
trudom pribeleio, sredio i pregledao. Neu preterati ako ustvrdim
da bez njegove pomoi moda ne bi uopte ni dolo do ove knjige.
Zahvaljujem jednako i mojoj erci, dr med. Ali Adler, to je pre
gledala korekturu i dovrila knjigu u vreme kada sam ja radio na
tome da u Engleskoj i Americi pribavim individualnoj psihologiji
nove prijatelje.
Izdavako preduzee S. Hirzel primernim nainom zauzelo se
oko izdavanja ove knjige i sa mnogo obazrivosti pripremilo javnost
za nju. Individualna psihologija duguje za to naroitu zahvalnost.
Ova predavanja i ova knjiga treba da poslue tome cilju da
osvetle put oveanstvu.
London, 24. novembra 1926.

Dr Alfred Adler

PREDGOVOR DRUGOM IZDANJU

Brzo izlaenje drugog izdanja smatram znakom da javnost is
kazuje poverenje nastojavanjima individualne psihologije.
Sem toj irokoj javnosti imam jo da zahvalim i kritiarima, ko
ji su se sa velikim razumevanjem zaloili za ovu knjigu. Ali i onima
koji to nisu uinili, jer su mi pokazali put kojim sam nastojao da
poem u ovom drugom izdanju.
Be, 19. oktobra 1927.

Dr Alfred Adler

ud je oveku njegova sudbina

HERAKLIT

UVOD
Osnovice poznavanja oveka nikako nam ne daju pravo da se
njima suvie gordimo i ponosimo. Naprotiv, istinsko poznavanje o
veka mora da nas dovede do izvesne skromnosti, jer nas ui da je tu
pred nama ogroman zadatak na kome oveanstvo radi od prvih
poetaka svoje kulture. Poznavanje oveka je delo na kome se odu
vek radilo, ali nesvesno i nesistematski, tako da nalazimo samo po
jedince velikane koji su u poznavanju oveka nadmaili prosenost.
Ranjavo je mesto koje ovim dodirujemo. Ako, naime, bez predube
enja ispitamo ljude u pogledu njihova poznavanja oveka, videe
mo da ponajee u tome pogledu ne pokazuju uspeh. Svi mi i suvi
e slabo poznajemo oveka. To stoji u vezi sa naim izolovanim ivo
tom. Moda nikad nisu ljudi tako izolovano iveli kao dan dananji.
Ve od detinjstva malo je meu nama dodira. Porodica nas izoluje.
Ni na ceo nain ivota ne doputa nam onaj intimni kontakt s lju
dima koji je neophodno potreban da se razvije umetnost kao to je
poznavanje oveka. To su dva uzajamno zavisna momenta. Jer mi ne
moemo da ponovo naemo kontakt s drugim ljudima zato to ih
ne razumemo, i tako nam oni predugo ostaju strani.
Ponajtea posledica toga nedostatka jeste u tome to u postupci
ma prema svojim blinjima i u zajednikom ivljenju sa njima naj
ee nemamo uspeha. Ve je toliko puta naglaena ta bolna inje
nica da se ljudi i na delu i na rei ne razumeju i razmimoilaze, da ne
mogu nai zajednikog dodira i da ostaju strani jedni drugima, ne
samo u nekom irem drutvenom okviru ve i u samom najuem
porodinom krugu. Nema nita obinije nego to su aljenja rodite
9

Alfred Adler

lja da ih njihova deca ne razumeju, i, na drugoj strani, jadanja dece

da ih njihovi roditelji ne shvataju. Pa ipak, ve sami osnovni uslo
vi ovejeg zajednikog ivota primoravaju nas da jedan drugoga
shvatimo, jer celo nae dranje prema oveku zavisi od toga. Ljudi
bi mnogo bolje u zajednici iveli kada bi poznavanje oveje prirode
bilo bolje. Otpali bi sami po sebi oni izvesni razorni oblici zajedni
kog ivljenja koji su danas moguni samo zato to se meusobno
ne poznajemo, i tako se izlaemo opasnosti da nas drugi spoljnim
znacima zavaraju i svojim pretvaranjima zavedu.
Treba sad da objasnimo kako to da ba od strane medicine do
laze pokuaji da se na tome golemom podruju utvrdi jedna nau
ka koja se zove poznavanje oveka; zatim, koje su pretpostavke te
nauke, koji su joj zadaci i kakvi se rezultati mogu od nje oekivati.
Pre svega, nauka o leenju ivaca ve je sama po sebi jedna na
una disciplina koja svom silom trai i zahteva poznavanje oveka.
Nervni lekar mora to bre da stekne pogled u duevni ivot ner
vno obolelog oveka. Na tom polju medicine moemo da stvorimo
jedan taan sud i da preduzmemo ili predloimo neke lekarske ko
rake samo onda ako nam je jasno ta se deava u dui pacijenta. Tu
ne smemo da budemo povrni, jer iza greke dolazi odmah i kazna,
a iza ispravnog postupka ponajvie i uspeh. Tu e se, dakle, stvar
prilino strogo i brzo ispitati. U drutvenom ivotu, pri prosuiva
nju jednog oveka, smemo se ve mnogo lake prevariti. Dodue, i
tu e nas svaki put stii kazna, ali reakcija moe da zadocni toliko
da u najveem broju sluajeva ne moemo vie prozreti meusob
ne veze. Prestravljeni, mi se snebivamo kako je mogla samo jedna
zabuna u prosuivanju jednog oveka itave desetine godina doc
nije dovesti do tekih neuspeha i sudbonosnih dogaaja. Ovakve
prilike pouavaju nas uvek iznova kolika je potreba i dunost za
jednice da se stie i produbljuje poznavanje oveka.
U naim istraivanjima mi smo ubrzo saznali da one duevne
nastranosti, zamrenosti i promaenosti to ih toliko esto zapaa
10

POZNAVANJE OVEKA

mo u bolesnim sluajevima, u osnovici i strukturi svojoj nemaju

niega to bi bilo strano duevnom ivotu tzv. normalnih ljudi. Sve
su to isti elementi i pretpostavke, samo to izbijaju otrije i jasnije,
te se prema tome i lake mogu prepoznati. Na taj nain preimu
stvo ovih saznanja doputa nam da pri tom uimo i u poreenju sa
normalnim duevnim ivotom prikupljamo iskustva, koja nam na
kraju omoguuju da steknemo otriji pogled i na normalne odno
se. Za to nije bilo nita vie potrebno nego samo veba, spojena s
onom predanou i strpljenjem to ga svaki poziv od nas zahteva.
Prvo saznanje koje nam se nametnulo bilo je da najjai podsti
caji za izgradnju ovejeg duevnog ivota vode poreklo iz najra
nijeg detinjstva. Samo po sebi nije to bilo nikakvo osobito smelo
otkrie, jer slina tumaenja mogu da se nau i kod istraivaa
svih vremena. Ali, pri tom je bila nova ta okolnost to smo mi deje
doivljaje, utiske i raspoloenja, ukoliko smo ih jo mogli utvrditi,
pokuali dovesti u najtenju vezu sa kasnijim pojavama duevnog
ivota, i to time to smo doivljaje iz najranijeg detinjstva poeli
uporeivati sa kasnijim situacijama i sa ponaanjem jedinke u ka
snijoj starosti. Pri tom se pokazalo da je od neobine vanosti da se
pojedine pojave u duevnom ivotu nikad ne smeju posmatrati kao
neke zasebne celine, nego da se mogu shvatiti samo onda ako se sve
pojave duevnog ivota uzmu kao delovi jedne nerazreive celine i,
zatim, ako pokuamo razotkriti liniju kretanja, ivotni ablon i i
votni stil jednoga oveka, i tako objasniti da je tajni cilj dejeg po
naanja istovetan sa ponaanjem ovekovim u kasnijim godinama.
Ukratko, pokazalo se neverovatno jasno da sa gledita duevnog
razvijanja nije bilo u stvari nikakvih promena ivotnog stila, da
se, dodue, mogla izmeniti spoljna forma, konkretizovanje, verba
lizovanje duevnih pojava, uopte ono pojavno, izvanjsko, ali da
su osnovice, cilj, ritam i dinamika, sve to pokree duevni ivot u
smeru ka nekom cilju, ostali nepromenjeni. Ako je, na primer, neki
pacijent pokazivao plaljiv karakter, pun nepoverenja i nastojanja
11

Alfred Adler

da se od drugih ljudi odeli, lako se moglo dokazati da je u njega

bilo isto takvih crta ve u treoj ili etvrtoj godini ivota, samo
u prostijoj i prozirnijoj detinjskoj jednostavnosti. Zato smo pri
hvatili pravilo da teite nae panje uvek prebacimo u detinjstvo
pacijenta. U tom smo doli tako daleko da smo mogli kod jednog
oveka mnogo tota iz njegova detinjstva pretpostaviti i znati, a
da nam niko o tome nije nita rekao. Sve ono to smo na njemu vi
deli, posmatrali smo kao utiske iz njegovih prvih dejih doivljaja,
koji su u njemu ostali sve do u visoku starost. S druge strane, kad
od nekog oveka ujemo kojih se dogaaja iz svoga detinjstva se
a, tada, ako smo stvar pravo shvatili, dobijamo iz toga predstavu
kakvu vrstu oveka imamo pred sobom. Pri tom se sluimo jo
jednim daljim saznanjem da se ljudi vrlo teko oslobaaju ablona
u koji su u prvim godinama ivota bili urasli. Vrlo malo je ljudi koji
su mogli da se otresu tog ablona, iako se duevni ivot u odrasloj
dobi ispoljava u drugim situacijama i na drugi nain, te prema to
me ostavlja u nama drugaiji utisak. Ali to nije isto to i promena
ivotnog ablona. Duevni ivot i dalje poiva na istim temeljima,
ovek ispoljava istu liniju kretanja, tako da prepoznajemo isti cilj
u oba stepena starosti u detinjstvu, kao i u odrasloj dobi. Glavna
naa panja morala je i zbog toga da se obrati detinjstvu, jer smo
uvideli da, ako hoemo udesiti neku promenu, ne moemo odmah
poeti da odozgo odstranjujemo bezbrojne doivljaje i utiske jed
noga oveka, nego moramo najpre pronai i otkriti njegov ablon,
iz kojeg nam moe da ponikne razumevanje za njegovu osobenost,
a time u isti mah i za njegove upadljive bolesne pojave.
Tako je posmatranje dejeg duevnog ivota postalo glavna
potporna taka nae nauke, i tu smo pocrpli dosta osveenja i po
uke. Mnogo radova bilo je posveeno studijama tih prvih godina
ivota. Tu se nagomilao tako golem i jo uvek nepreraen materijal
da smo za dugo vreme time snabdeveni, i svako moe u tom mate
rijalu da nae neto novo, vano i interesantno.
12

POZNAVANJE OVEKA

Ova nauka slui nam u isti mah i kao sredstvo da izbegnemo

greke; jer poznavanje oveka nipoto nije nauka koja bi postojala
samo radi sebe. Na osnovu naih iskustava mi smo sami sobom
uli u vaspitni rad, kome ve dugo godina sluimo. Vaspitni rad je
riznica za svakoga ko u poznavanju oveka vidi jednu vanu nau
ku, ko je proivljuje i hoe da se u njoj odomai. Ona nije nikakva
knjika mudrost, ona treba praktiki da se ui. Svaku pojavu u du
evnom ivotu treba, takorei, sadoivljavati i u se upiti. Treba poi
za ovekom kroz sve njegove radosti i alosti, kao dobar slikar to
u crte jednoga oveka, koga hoe da portretie, moe da stavi samo
ono to je s tim ovekom saosetio. Poznavanje oveka treba dakle
zamisliti kao neku umetnost za koju imamo dosta alata na raspo
laganju, ali ujedno i kao umetnost koja sa svim drugim umetnosti
ma stoji na istoj visini, i kojom se jedna izvesna klasa ljudi, pesnici,
odlino i obilno sluila. Ona treba da nam poslui u prvom redu
za to da poveamo naa saznanja, a to e rei ni vie ni manje nego
da sebi omoguimo bolji i zreliji drutveni razvitak.
Tekoa na koju pri tom poslu esto nailazimo u tome je to
smo mi ljudi u toj taki neobino osetljivi. Malo ima ljudi koji, iako
nisu nikakve studije svrili, ne bi o sebi mislili da su poznavaoci
ljudi. Jo manje ima takvih koji se ne bi osetili povreenima ve u
prvom trenutku kad bismo hteli da ih pouimo u njihovu pozna
vanju oveka. Stvarno, ozbiljna nastojanja pokazuju samo oni koji
su vrednost oveka sopstvenim doivljavanjem ili saoseanjem za
tuu duevnu patnju ve pre toga na neki nain upoznali. Iz te
okolnosti nastaje potreba da kod tog naeg zanimanja stvorimo i
neku odreenu taktiku. Jer nita nije ljudima toliko mrsko i nita
se tako otrim kritikim pogledom ne posmatra kao to kad jed
nom oveku surovo u lice kaemo ono to smo o njegovom du
evnom ivotu pronali i dokuili. Ko ne eli da postane omrznut,
tome se mora savetovati da u tom pogledu bude naroito obazriv.
elite li da iziete na zao glas, za to vam je najbolje sredstvo ako s
13

Alfred Adler

ovom naukom neoprezno postupate i ako je zloupotrebljavate, re

cimo u nekom drutvu, hotei pokazati koliko ste razumeli ili po
godili od duevnog ivota svojih suseda. Isto tako je opasno ako se
osnovni pogledi ove nauke kao gotov produkt iznesu pred nekog
stranog. ak i oni koji ve znaju neto o tome nali bi se s pravom
povreeni. Mi ponavljamo ono to smo u poetku bili rekli: da ta
nauka od nas zahteva skromnost, jer ne doputa da se preubrzano
i nepotrebno iznose saznanja, to bi, uostalom, odgovaralo onoj
staroj gordosti iz detinjstva da se hvaliemo i pokazujemo ta sve
znamo. Za odrasle to je mnogo opasnije. Stoga bismo ovde predlo
ili da se saeka, te da sami sebe ispitujemo, da nikome ne stajemo
na put sa svojim saznanjima koja smo ma gde, sluei poznavanju
oveka, bili stekli. Za nauku koja tek postaje i za njen cilj mi bismo
time stvorili samo nove tekoe, jer bismo morali na se primiti
greke koje bi nastale iz nepromiljenosti ovakvog, dodue entuzi
jastinog, apostola. Bolje je da ostanemo obazrivi i stalno mislimo
na to da moramo pre svega imati pred sobom zaokruenu celinu,
pre no to emo izrei neki sud, i da to treba initi samo onda kad
smo u izvesnosti da emo time nekome i koristiti. Jer ako se neki,
makar i ispravan sud, izrekne na rav nain, na nepravom mestu,
moe se mnogo tete poiniti.
Pre no to produimo ova razmatranja, treba da se zaustavimo
na jednom prigovoru koji se zacelo ve mnogima od vas namet
nuo. Nae gornje tvrenje da linija ivota jednoga oveka ostaje
neizmenjena priinie se nekima nerazumljivo, jer ovek ipak u
ivotu sabira tolika iskustva koja e uroditi promenama u njegovu
dranju. Ali, tu treba promisliti da je svako iskustvo mnogoznano.
Mi emo nai da moda nema ni dva oveka koji bi jedno te isto
iskustvo jednako korisno primenili. ovek se, dakle, ne opameuje
uvek svojim iskustvima. Dodue, mi emo nauiti da izbegnemo
izvesne tekoe i zauzeemo prema njima odreeno dranje. Ali
ona linija kojom se neko kree nee se time promeniti. Mi emo u
14

POZNAVANJE OVEKA

toku naeg raspravljanja videti da ovek iz gomile svojih iskustava

svagda korisno primenjuje samo neka izvesna, za koja se bliim
ispitivanjem moe utvrditi da bilo kako pristaju u njegovu ivotnu
liniju, i njegov ablon ivota bilo kako podupiru. Sam jezik svojim
naroitim oseanjem kazuje da ovek pravi1 svoje iskustvo, a
time se ukazuje na to da je svak slobodan u iskoriavanju svojih
iskustava. Svakodnevno moemo opaati kako ljudi izvode najra
znovrsnije zakljuke iz svojih iskustava. Tako, na primer, moemo
nai i na oveka koji po navici ini neku greku. Sve kad bismo i
uspeli da ga o njegovoj greci ubedimo, videli bismo razliite re
zultate. On e moda reiti da bi ipak bilo ve krajnje vreme da tu
manu odbaci. Ali, takav zakljuak je redak. Drugi e nam odgo
voriti da je on tako ve odavno radio i da se sad vie ne moe od
toga odviknuti. Trei e za svoje mane optuiti roditelje ili moda
uopte vaspitanje, jer on nije nikoga imao ko bi se za nj brinuo,
ili je bio razmaen, ili pak suvie strogo vaspitavan i ostae sa
svojorn manom. Meutim, ovi poslednji odaju time samo to da u
stvari hoe da se zaklone. Na taj nain oni uvek mogu da se opre
zno i toboe opravdano izvuku ispod svoje sopstvene kritike. Oni
sami nikad nisu krivi; za sve to oni ne mogu da postignu krivi su
drugi. Oni ne vide pri tome da sami ine vrlo malo napora u borbi
protiv svojih greaka, i da upravo strasnom istrajnou ostaju kod
njih, a loe vaspitanje krivo je samo tako dugo dok oni sami to
hoe. Mnogoznanost iskustava i mogunost da se iz njih izvedu
najraznovrsnije konsekvencije najbolje nam objanjavaju zato
ovek svoju stazu ne menja, nego svoje doivljaje sve dotle okre
e i obre dok ih, naposletku, ne prilagodi svome ivotnom hodu.
Sama sebe upoznati i promeniti, to je, izgleda, oveku najtee.
To jest, prema duhu nemakog jezika: Erfahrung machen. Duh i apercepcija
naeg jezika zahtevaju da se kae stei iskustvo, i stoga ovo autorovo dokaziva
nje vai samo na podlozi nemakog jezikog oseanja. (Prim. prev.)
15
1