Visoka skola strukovnih studija za vaspitače

Kruševac

SEMINARSKI RAD

Predmet: Psihologija ravoja ličnosti

Tema:

Emocije

Učenik:Andrijana Obrenović
Profesor:Slavica Pavličević
Kruševac,decembar 2010.

1
Iako su u potragu za boljim razumevanjem čovekovog emocionalnog života bili
uključeni i takvi umovi kao što su Arist, Dekart, Spinoza, Hobs, Darvin, Vunt,
Frojd i mnogi drugi, Klapared je 1928. godine na jednom simpozijumu
posvećenom emocijama, bio prisiljen da izjavi: ,, Psihologija afektnih procesa je
najkonfuznnije poglavlje na celokupnom polju psihologije.“ Bilo je predloga da se
pojam ,,emocija“ napusti zbog nepodobnosti za naucno istrazivanje, ali taj
predlog nije prihvaćen. Emocije su, jednostavno, toliko naporan deo ljudskog
bića, da je elimihnacija emocija iz opisa ljudske ličnosti nemoguća.
Da bi se razumela priroda emocija, neophodno je odgovoriti na mnoga pitanja:
1) Šta je emocija?
2) Šta izaziva emociju?
3) Kakve funkcije imaju emocije?
4) Da li je emocija uzrok telesnog stanja, samo telesno stanje ili rezultat
telesne promene?
5) Koje su psihičke promene povezane sa emocijama?
6) Mogu li da postoje emocije bez stanja svesnosti?
7) Kakav je odnos između osećanja i telesnih stanja u emocijama?
8) Kako neka osoba postiže kontrolu nad emocijama?
9) Koliko ima različitih emocija?
10) Kakav je odnos emocija i drugih osobina ličnosti a posebno motivacionih i
saznajnih?
11) Postoji li neki dosledan red javljanja emocija u svim kulturama?

Ovo su samo neka od pitanja koja postavljaju današnji psiholozi. Iako danas ne
postoji nijedna dovoljno obuhvatna teorija koja bi dala zadovoljavajući odgovor
na postavljena pitanja o prirodi, funkciji i poreklu emocija, brojna istraživanja
fizioloških istraživanja omogućuju nešto malo više jasnoće u razumevanju ove
vrste mentalnih zbivanja.
Savremena istorija proučavanja emocija počinje člankom ,,šta su emocije“,
Vilijema Dzejmsa (1884). On je bio prvi koji je formulisao jednostavnu, jasnu i
koherentnu teoriju emocija. Suština tog shvatanja o emocijama je da fizičke
promene slede direktno iz percepcije, a svest o tim promenama je suština
emocija. Kada iz današnje perspektive procenjujemo vrednost ovog pristupa,
možemo reći da je njime nagovešteno jedno od najvažnijih saznanja o
emocijama, a to je da je emocija neka vrsta komentara ličnosti na
zbivanja u sredini. Doživljaj realnosti ili sećanje na ranije dožvljaje uvek je
praćeno emocijama. Kvalitet prijatnosti ili neprijatnosti emocionalnog doživljaja
prvenstveno zavisi od ocene povoljnosti zbivanja sa stanovišta vlastite ličnosti.
Hilard (1968) je istakao da emocije imaju trostruku ulogu. Javljaju se kao pratioci
motivisanog ponašanja, kao nagoni i kao ciljevi.

2
 Emocije kao pratioci motivisanog ponašanja
Motivisano ponašanje je praćeno emocijama u svim njegovim fazama. Afektivna
obojenost nije ograničena samo na nagonsku uzbuđenost, već i na aktivnost
kojom se dolazi do smanjenja napetosti izazvanenagonskim uzbuđenjem.
Osećanje gladi je neprijatno osećanje, a uzimanje hrane je praćeno prijatnim
osećanjem. Ali, i samo biranje hrane, kao i priprema hrane je, za izvesne ljude,
poseban oblik zadovoljstva. Kada savladamo prepreke na putu do nekog cilja,
javlja se osećanje zadovoljstva. Kada prepreke na uspemo da savladamo,
najčešće osećanje je nezadovoljstvo. Ako neuspeh u ostvarenju cilja može da
ima za nas ozbiljen posledice, najčešće prateće emocionalne pojave u jednom
trenutku postanu presudne za dalje odvijanje aktivnosti. Ako se u nekoj od faza
kretanja ka cilju, zbog nastalih problema, javi osećanje razočarenja ili
obeshrabrenja, ostvarenje cilja je bitno otežano čak i onda kada ta osoba ima
stvarne sposobnosti da ostvari postavljeni cilj. Ili, promena neke okolnosti u
situaciji u kojoj nastojimo da ostarimo postavljeni cilj može promeniti naš doživljaj
Mogućeg povoljnog ishoda nekog događaja, što se iz datih primera vidi, postoji
složena dinamika motivacionih procesa koji prate aktivnost čoveka.
Za opis raznih emocionalnih stanja koja prate doživljavanje koristi e više izraza:
emocije, emocinalni ton, afektni ton, afekti i raspoloženja.
Emocije ili osećanja su uzbuđena stanja organizma izazvana nekom
spoljašnjom situacijom ili nekim unutrašnjim mentalnim stanjima ( kao što su
mašta, mišljenje, osećanje), a koja se ispoljavaju:
1) kroz osobeni emocionalni doživljaj koji može da varira u trajanju i snazi
( neka osoba npr. oseća bes, gnev i ustanju je da imenuje taj osobeni
kvalitet doživljavanja)
2) preko osobenih oblika ponašanja tipičnih za određeno emocinalno stanje (
emocija mržnje najčešće je praćena agresivnim ponašanjem)
3) preko karakterističnih fiziooških promena ( kada smo uzbuđeni, povećan
je krvni pritisak, pojačano znojenje, ubrzan puls i sl.)

Emocionalni ili afektni ton odnosi se na doživljaj prijatnosti ili

neprijatnosti kojim je praćeno opažanje spoljašnjih objekata, predstava, misli,
pa i samih osbovnih osećanja. Kažemo da je tuga neprijatna, a ljubav šrijatna
emocija. Izraz afekti koristi se u psihološskoj literaturi na 2 načina:
1) obeležava bilo koju vrstu emocija ili osećanjapovezanih sa idejama ili
kompleksom ideja. Nekada se koristi i kao sinonim za emocije.
2) Obeležava snažni emocionalni doživljaj koji se naglo javlja, ima buran tok i
praćen je veoma izraženim preomenama u ponašanju. Tipični afekti su:
bes, paničan strah, neobuzdana radost... U situaciji kada je osoba
zahvaćena afektima, svesna kontrola sopstenih postupaka je bitno
smanjena. Ovo stanje se najčešće opisuje kao ,,stanje sužene svesti“,
čime se ukazuje da je bitno smanjena sposobnost osobe da racionalno
procenjuje zbivanja koko sebe. Nakon prestanka afekta, dolazi do
snažnog osećanja krivice, ako je učinjeno delo koje ima teže posledice.

3
 Pod dejstvom afekata oslobađa se energija mnogo brže i sa većim
intenzitetom nego prilikom javljanja ostalih mentalnih procesa. Ustanjima
kojima dominira afekat, karakteristični oblici ponašanja su: pojačano
kretanje, vikanje, plakanje, psovke, i sl. Ova vrsta emocionalne reakcije
javlja se načešće u situaciji kada su ugrožene neke važne čovekove
potrebe, a nema mogućnosti za odgovarajuće ponašanje u toj situaciji.
Neki biološki usmereni psiholozi smatraju da su afektivne reakcije u suštini
instiktivne reakcije. Darvin objašnjava podizanje gorenje usne, koja prati
emociju srdzbe, kao prethodnu fazu akta griženja prilikom odbrane od
opasnosti.
Izraz raspoloženja se odnosi na manje intenzivna emocionalna stanja.
Raspoloženje je pokrenuto nekim događajem ili doživljajem, ali u značajnoj meri
zavisi i od karakteristika ličosti. Neki ljudi su pretežno rapoloženi, neki ne. U
osnovi rapoloženja je emocionalna osetljivost kao korak ličnosti. Neki ljudi
reaguju raspoloženjem ili neraspoloženjem i na najmanji povod, dok je kod
drugih potrebna snažna stimulacija da emocionalno reaguje promena
raspoloženja.

4
Emocije kao nagoni
Ako je emocionalno stanje neprijatno, organizam poakzuje težnju da prekine
ponašanje koje je izazvalo neprijatnost. Ovo emocionalno stanje ima istu
podsticajnu vrednost za ponašanje kao i napeto stanje u kome se nalazi
organizam kada je aktivirana neka važna potreba. Ako je uplašen, čovek
pokušava da pobegne. Smanjenje napetosti koja je izazvana neprijatnom
situacijom jednaka je smanjenju napetosti do koje dolazi kada je nagon
zadovoljen. U tom slučaju, emocija ima sve bitne karakteristike nagona.

Emocije kao ciljevi

Za ponašanje dece u ranom adolescentnom dobu (najčešće miuške) je
karakterisitično da se upuštaju u avanture koje imaju za cilj diživljaj uzbuđenja.
Komercijalni pristup zabavi zasnovan je, uglavnom na želji da ljudi dožive
određene emocije. Ovo gledište bilo je iskazano još u antičko vreme, kroz
hedonističku doktrinu prema kojoj ljudi teže zadovoljstvu, a izbegavaju bol. I
Frojd smatra da je ,, princip zadovoljstva“ od presudnog značaja za usmeravanje
motivisanog ponašanja. Psihološka analiza tvrdnje da emocija po sebi može biti
cilj kome se teži, pokazuje da ciljevi nisu ,,čiste“ emocije, već delatnosti koje su
praćene snažnim emocijama. Ako je specifična priroda aktivnosti manje važna od
uzbuđenja, ushićenja, oduševljenja ili radosti koju izaziva, može se reći da je
emocija sama sebi cilj, kaže hilard.

5
 Emocije kao karakteristike ličnosti
Najčešći izraz kojim se označavaju emocije kao karakteristike ličnosti je
emocionalnost. Fres definiše emocionalnost kao stepen subjektivne
osetljivostu na promene u situaciji i može biti slaba ili snažna. Emocionalnost
kao karakteristika ličnosti koristi se da označi ljude koji imaju snažnije i češće
eomcionalne reakcije od proseka. U ovom značenju, emocionalnost je sinonim
za hiper-emocionalnost. Ono se u kliničkoj praksi najčešće obeležava izrazom
,,emocionalna preosetljivost“. Tkva osoba je ona koja se ako uzbudi na neznatan
unutrašnji ili vanjski podsticaj. Kvalitet ličnosti je emocionalna tupost kojom
se označava gubitak osetljivosti na emocionalni podsticaj. Kada je neka osoba u
ovom stanju, spoljni posmatrač ima utisak kao da ne shvata situaciju u kojoj se
nalazi ili da je nezainteresovana za zbivanja oko sebe. Emocionalna tupost često
prati stanja jakog stresa (izazvana smrću bliske osobe, prirodnom katastrofom,
saobraćajnim udesom, i sl.) ili kao pratilac određenih mentalnih oboljenja
(posebno je izražena kod afektnih psihoza depresivnog tipa). Pojam empatije
odnosi se na sposobnost razmevanja druge osobe , a posebno na sposobnost
uživljavanja i osećanja druge osobe. Razlikuju se 2 oblika uživljavanja tj.
preživljavanje istih osećanja kao i osoba kod koje je emocija pokrenuta stvarnim
događanjem i simpatija tj. Naklonost i razmevanje osobe koja diživljava neku
intenzivnu emociju pokrenutu događajem koji je nepovoljan za nju. Pojam
emocionalne kontrole odnosi se na relativno trajnu sposobnost ličnosti da
na podsticaje iz sredine reaguje emocijama koje su u skladu sa snagom
podsticaja. U osnovi ove sposobnosi je ispravna promena situacije u kojoj se
osoba nalazi kao i posledica koje mogu da nastupe. Emocionalna
stabilnost je izraz koji je blizak pojmu emocionalne kontrole s tim što je više
naglašena sposobnost neke osobe da staloženo reaguje u opasnim ili
iznenadnim situacijama. Sentiment je složena mentalna struktura koja
označava dispoziciju za emocionalno reagovanjena neku situaciju. Kod
sentimenataje veoma izražena i afekivna osnova doživljavanja i spermnost za
akciju. Sentiment je rezultat učenja i predstavlja relativno trajnu strukturu u
nervnom sistemu koja se aktivira u situaciji koja može da pokrene tu strukturu.
Tipičan primer za ovu složenu emociju je patriotsko osećanje .

6
 Emocije novorođenčeta
Kao što je poznato, odrasli doživljavaju strah, gnev, mržnju, ljubav, ljubomoru,
žalost, oduševljenje. Da li neku od ovih emocija dete donosi na svet rođenjem?
Da li je novorođenče tužno ili gnevno kada plače? Da li je sposobno da voli i
pati? Ovakva i slična pitanja često postavljaju oni koji se interesuju za dete, bilo
iz teorijskih, bilo iz praktičnih razloga. Iako su ova pitanja odavno budila
radoznalost, tek u frugoj deceniji XX veka vršena su prva sistematska ispitivanja
emocija novorođenčeta. Njih je izveo poznati američki psiholog Dzon votson. On
je posmatrao novorođenčad i na njima vršio ekperimente. Iz dečjeg reagovanja
na neke stimulacije i ponašanja uopšte, Votson je zakljucio da kod
novorođenčeta postoje 3 urođene emocije. Tosu strah, gnev i ljubav.
Kada je eksperimentator u blizini deteta proizvodio jak zvuk ili kad je izvlačio
podlogu na kojoj dete leži, dtee je gubilo dah, trzalo se, zatvaralo oči, drhtalo i
plakalo. Ovakvo ponašanje Votson je protumačio kao strah. Kad je detetu
sputavao pokrete glave tj. Ruku, dete je mlataralo nogama i rukama, odnosno
samo nogama, zadržavalo dah, plakalo, vrištalo. Ovakvo ponašanje votson je
protumačio kao gnev. Kada je nežno pomilovao dete i spuštao ga u mlaku ovdu,
dete se protezalo, gukalo i širilo ruke. Votson je u takvom ponašanju video
emociju ljubav.
Prema Votsonu, jak zvuk i izmicanje podloge izazivaju strah, sputavanje pokreta
dovodi do gneva, a milovanje do ljubavi.
Od 20-ih godina ovog veka pa do danas, mnogi psiholozi proveravali su tačnost
Votsonovih tvrdnji. Oni su ponovili Votsonove ekperimente. Pokazalo se da draži
koje je Votsno primenio nisu uvek i kod sve novorođene dece dovodile do
rekacije koje je ovaj naučnik opisao. Pri tome su našli da je Votson neopravdano
pripisivao novorođenoj deci emociju odraslih.
Jedan od ovih psihologa je zaključio da dečje emocije odmah posle rođenja nisu
izdiferencirane i da novorođenče ne oseća ni strah, ni gnev, ni ljubav; iy njegovog
ponašanja može se ustanoviti jedino da li mu je prijatno ili neprijatno.
Pomenuti amoerički psiholog Šerman, ubadao je novorođenčad iglom, odlagao
im hranjenje, izmicao podlogu na kojoj leže i sputavao pokrete. Ponašanje dece
snimao je kamerom. Onda je na filmovima uzbacio delove koji prikazuju kako su
deca dražena, pa ih je projektovao negovateljicama, psiholozima i medicinarima.
Ili je iza zavese dražio decu poenutim dražima, a posmatračima dozvolio da
gledaju samo detinje reakcije. Ni u prvom ni u drugom eksperimentu posmatrači
nisu mogli da se slože u tome o kojoj se emociji radi, niti o tome čime je
određeno ponašanje izazvano.
Prema nalazu kanadskog psihologa Katarine Bridzes, emocije novorođenčeta su
neizdeferencirane, pa je teško reći da li je beba preplašena ili ljuta, ili možda čak
i prijatno uzbuđena.
Ona smatra da se dete neposredno posle rođenja nalazi u određenom
emocionalnom stanjuopšte uzbuđenosti. To stanje traje kratko i iz njega se
kasnije postepeno diferenciraju razne emocije.
Što je dete starije, kod njega uočavamo veći broj raznih emocija koje postoje kod
odraslih. Ono se plaši, ljuti, ispoljava ljubomoru, raduje se, mrzi, voli. Ranije je
već pomenuto da prilikom rođenja, dete nema jasno izdiferencirane emocije.

7
Kako se one razvijaju? Ako se jave kasnije, a ne odmah po rođenju, to može
značiti da su nastale kao reziltat učenja. Ali, one se mogu javiti kasnije i pod
uticajem sazrevanja. Učenje i sazrevanje u razvoju emocija veoma su
isprepletani, pa je teško odrediti šta je kod emocija rezultat učenja, a šta rezultat
sazrevanja.

8
 Sazrevanje emocija
Prmećeno je da se emocije kod dece javljaju tokom vremena i bez ikakvoih
učenja. Na uzrastu od 6 do 8 meseci. Dete počinje da se plaši stranih lica. Ovo
znaju sve najke. Či se pojavi strana osoba, dete počinje da plače, privija se uz
majku ili poznata lica. Ovaj strah se javlja iznenada, neočekivano, a nema
nikakvih dokaza daje naučen. Psiholozi takvo ponašanje objašnjavaju
sazrevanjem deteta tj. u njemu vide rezultat porasta detinjih sposobnosti za
uočavanje razlika. Dete na pomenutom uzrastu razlikuje strana od domaćih lica,
što ranije nije bio slučaj. Ono čak i naslućuje opasnost koju za njega možda
predstavlja strano lice.
U dečjoj psihologiji se često navodi eksperiment sa bezopasnom zmijom kao
dokaz o sazrevanju emocija. Naime, psiholozi su se interesovali kako deca
raznih uzrasta reaguju na prvi susret sa zmijom, koje se, kao sto je poznato
plaše. Deca uključena u eksperiment nisu ništa znala o zmiji. Rezultat ovog
istraživanja bili su sledeći: deca od 2 godine nisu uopšte pokazala strah od zmije,
slobodno su joj prilazila i dodirivala rukama. Deca od 2 do 4 godine su obraćala
veću pažnju na pokrete zmije, a ustručavala su se da je dodirnu. Deca od 4
godine jasno su ispoljavala strah,
Pošto ovu decu niko nije učio da se plaše zmije, u toku eksperimenta su se po
prvi put sa njom srela, zaključeno je da je taj strah rezultat sazrvanja. Tek oko 4
godinezahvaljujući opštem fizičkom i intelektualnom razvoju i boljem opažanju,
dete naslućuje potencijalnu opasnost od neobičnog stvora koji se kreće na čudan
način.
Sistematdska posmatranja emocija kod dece koja su slepa i gluva od rođenja, i
kod onih koja čju i vide, otkrila se kod obe grupe velike sličnosti. Jedna slepa i
gluva devojčica npr. Izražavala je yadovoljstvo igrom iako je igri niko nije učio.
Kad je bila zadovoljna, ona se smejala. U gnevu ponašala se kao i deca koja
vide i čuju. Te reakcije javljaju se bez učenja.

9
 Učenje emocija
Već je konstatovano da se dete ne rađa sa emocijama. Pod uticajem sazrevanja
ono sve potpunije opaža svoju okolinu. Neke stvari, lica, situacije, prema kojima
je dete ranije bilo ravnodušno počinju da izaizivaju njegove emocionalne reakcije.
Sem toga, ono još i uči da reafuje na sve veći broj draži.
Votson je pokazao kako se najprostijim oblikom učenja –uslovljavanjem- stiču
emocije. Iz njegovih dela poznat je ekperiment sa detetom na kome je, u prvoj
godini života uslovljavanjem stvoren strah. Dete se prvobitno plašilo jakog zvuka.
Njemu su pokazivane razne životinje. Dete se nije plašilo nijedne od njih. Kasnije
je kod njega stvoren strah od belog pacova i to na sledeći način: u trenutku kad
mu je pokazan beli pacov, i kad je dete pokušalo da ga uhvati, u blizini je
proizveden jak zvuk. Dete se trglo i zaplakalo. Ovaj eksperiment ponovljen je u
više mahova. Dete bi svaki put zaplakalo . Na kraju je na taj način reagovalo već
i na samu pojavu belog pacova, bez jakog zvuka. Posle ovog eksperimenta
primećeno je da se dete plašilo ne samo belog pacova nego i svega što je na
njega podsećalo – zeca, psa, krznenog kaputa, pamuka, vune, brade. Sem
uslovljavanja postoji postoji i drugi način sticanja emocije. One se mogu naučiti
podražavnjem bilo odraslih, bilo dece. Utvrđeno je da se deca često plaše istih
stvari kojih se plaše i njihovi roditelji, čak i onda kada roditelji pokusavaju da taj
strah od dece prikriju. Ako majka strahuje od grmljavine, dete će taj isti strah od
nje naučiti. Prema nekim psiholozima, dete u prvim mesecima doživljava majčine
emocije. Dete može odbiti da sisa zbog toga što je majka nervozna. Čak i kad
pređe na čvrstu hranu, ono neće da jede kad je u nervnoj napetosti.

10
 Karakteristike dečjih emocija
Već je pomenuto da se dečje emocije razlikuju od emocija odraslih. Te razlike se
odnose na način njihovog izražavanja, na njihovu učestalost i dužinu trajanja.
Prva karakteristika dečjih emocija jeste da su površne. One su spontane i
lako se mogu otkriti iz detinjeg ponašanja, jer dete plače, mlatara rukama i
nogama ili se neobuzdano smeje. Te emocije mogu se utvrditi čak i onda kada
dete pokušava da ih sakrije.
Pod uticajem vaspitanja, dete počinje da kontroliše svoje emocije. Manje ih
izražava površinski i spontano usled čega su angažovani unutrašnji organi ( srce
brže radi, želudac se grči, menja se krvni pritisak ).
Dečje emocije su kratkotrajne – javljaju se neočekivano i brzo nestaju. Uz to,
one se brzo smenjuju. Zbog ovakvih karakteristika dečjih emocija, odrasli se
katkad pitaju, nisu li deca nesposobna za duboka osećanja. Dečje emocije su,
iprkos svemu, snažne, naročito kad su posredi strah, gnev i radost.

Zaključak
Emocije su upravo one kasrakteristike pojedinaca po kojima se oni najviše
mođusobno razlikuju. Po emocionalnosti se često razlikuju roditelji od svoje
rođene dece, po tome što su više ili manje različiti braća od sestre, iako rastu
pod gotovo istim spoljnim uslovima, jer i faktor nasleđa ima u emocionalnom
životu takeođe svoj udeo.

11
 Sadržaj

2............................ Uvod
3............................ Emocije kao pratioci motivisanog ponašanja
5............................ Emocije kao nagoni, emocije kao ciljevi
6............................ Emocije kao karakteristike ličnosti
7............................ Emocije novorođenčeta
9............................ Sazrevanje emocija
10.......................... Učenje emocija
11.......................... Karakteristike dečjih emocija
11.......................... Zaključak

12
 Literatura

1. Sulejman Hrnjica - opšta psihologija sa psihologijom ličnosti

( Beograd, 1994.)
2. Dr. Vjera Smiljanić i dr. Ivan Poličič - dečja psihologija (Beograd,
1994.)
3. Dr. Vjera Smiljanić - razvojna psihologija ( Beograd, 1998.)
4. Dr. Zoran Milivojević - emocije ( Novi Sad, 2007.)
5. Dr. Nada Smolić - emocije kod dece (Beograd, 1964.)
6. Danijel Golemon - mocinalna inteligencija (Beograd, 2009.

13