Alfons Muha

Iz projekta Википедија

Skoči na: navigacija, pretraga

Cveće, litografija Alfonsa Muhe

godisnja doba
Alfons Marija Muha (češ. Alfons Maria Mucha, Alphonse Mucha; 24. jul 1860. - 14. jul
1939), bio je češki slikar i dizajner. Muha je verovatno najznačajniji umetnik pokreta Art
Nuvo (Art Nouveau).

Sadržaj
[sakrij]
 1 Biografija
 2 Karakteristika dela
 3 Izbor iz dela

 4 Spoljašnje veze

Biografija [uredi]
Rođen je u mestu Ivančice u Moravskoj, u blizini grada Brna. Kao dete pevao je u
crkvenom horu i tu ga je privukla crkvena umetnost. Odlučio je da postane slikar, iako je
otac nameravao da ga usmeri ka karijeri činovnika.

Studirao je slikarstvo u Minhenu (1885-1887), a onda se preselio u Pariz i nastavio

studije na Akademiji Žulian. Za vreme boravka u Parizu, 1894, izradio je poster -
litografiju, kao reklamu za Saru Bernar. Ovaj raskošni stilizovani poster mu je doneo
slavu i mnoge narudžbine. Na Svetskoj izložbi u Parizu 1900, Muha je dizajnirao
paviljon Bosne i Hercegovine. Od 1906-1910 boravio je u SAD, odakle se vratio da živi
u Pragu.

Na početku Drugog svetskog rata, uhapsili su ga i ispitivali nemački okupatori. Umro je

nekoliko dana posle toga, 14. jula 1939.

Karakteristika dela [uredi]

Alfons Muha je izradio mnoštvo slika, postera, reklama, ilustracija, dizajna nakita i
pozorišnih scenografija. Njegovi radovi su postali sinonim za umetnički pokret „Art
Nuvo“. Pokret je težio da uklopi umetnost u svakodnvni život i tako negira elitističku
prirodu umetnosti. Najtraženiji prizori u njegovim delima bile su mlade devojke raskošne
kose, u lepršavim neoklasičnim haljinama, često okružene cvećem i drugim
dekoracijama. Sam umetnik je čeznuo da njegova umetnost bude iznad običnog postera
ili ilustracije, smatrajući da je umetnost način za izražavanje uzvišenih ideja i duhovnosti.
Stoga mu veliki komercijalni uspeh nije godio.

Osamnaest godina je radio na svom delu Slovenska Epopeja (češ. Slovanská epopej), što
je bila serija od 20 velikih slika - opisa slovenske istorije. Jedna od slika predstavlja
prizor iz srpske istorije: „Krunisanje cara Dušana“. O izradi ovakve serije maštao je od
detinjstva.
Izbor iz dela [uredi]

Zimska noć (1920.)

 pozorišni plakat Gismonda (1894.- 1895),
 pozorišni plakat Dama sa Kamelijama ("La Dame aux Camelias") (1896.),
 pozorišni plakat Lorenzacio (1896.)
 kalendar u boji "Biscuits Lefevre-Utile" (oko1897.)
 pozorišni plakat Medea ("Medee") (1898.)
 pozorišni plakat Samarićanka ("La Samaritaine")
 pozorišni plakat Toska ("La Tosca") (1899.)
 pozorišni plakat Hamlet ("Tragique Histoire d'Hamlet - Prince de Danemark")
(1899.)
 plakat - La Plume (oko1896.)
 predlog enterijera"Primatorskog salona" u opštini Prag
 predlog zlatare Fuke za Žorža Fukea u Parizu
 predlog paviljona Bosne i Hercegovine u Parizu 1900. godine
 predlog za vitraž na prozoru katedrale Sv. Vita u Pragu (1931.)
 velikoformatne slike "Slovenska epopeja"
 MUCHA
 

                                                                   
                   Ida Labudović

Alfons Muha važi za jednog od najznačajnijih

predstavnika jugend stila. U muzeju u Pragu se pored plakata
i dekorativnih panoa po kojima je čuven, nalaze i njegovi
pasteli, crteži, ulja i fotografije. Osim u Češkoj njegova se dela
mogu videti u Parizu u Musée Carnavalet, Musée d´Orsay i
Musée des Arts Décoratifs. Boravio je na Hilandaru, pre nego
što je počeo Slovenski ciklus od dvadeset monumentalnih slika,
među njima i krunisanje Cara Dušana. Za vreme nacističke
okupacije bio je zabranjen, a za vreme komunizma proglašen
dekadentnim. Na njegovim se slikama vidi uticaj simbolizma,
spiritualizma, umetničkog sveta i pariske dinamike. Poster
kraljice pariskog teatra, Sare Bernar,  učinio ga je čuvenim preko noći. Umro je 1939.
godine, ubrzo nakon što ga je Gestapo pustio posle saslušanja u zatvoru.

Vreme u kome se ovaj razgovor odvijao je sadašnje i prošlo, ambijent

neverovatan i magičan, a lica koja ga čine: Alfons – umetnik, Jirži – pisac i umetnikov
sin, Žeraldin – kompozitorka i umetnikova snaja, Džon – bankar i umetnikov unuk.
 
U Prag ste došli iz Britanije, jedno sasvim različito iskustvo. Koja su
vaša sećanja vezana za to vreme?
To je zaista bilo jako davno i ljudi se obično pitaju kako sam upoznala
svog češkog muža. U odnosu na vreme, to je istorija koja ide u 1941.
godinu, kada je ceo svet iščekivao Hitlerovu invaziju Britanije.  Bila
sam student na Kraljevskoj muzičkoj akademiji u Londonu, a dve moje
tetke bile preseljene u mali grad u unutrašnjosti Engleske, Lemington
Spa, gde sam krenula da ih posetim. Lemington je bio miran grad,
najednom pun ljudi koji su bili evakuisani. Pored njega je bio Čamli
Park, u kome se nalazio veliki kamp, na raspolaganju onima koji su
odlazili iz okupiranih delova Evrope, kao i kamuflažna jedinica, koja je
radila na kamufliranju fabrika i bolnica u polja. Jedna od mojih rođaka,
koja je bila u toj jedinici, pozvala me je na party, ukoliko odlučim da
ostanem preko noći. Gazdarica, kod koje su moje tetke živele, je bila
tako ljubazna da mi je ponudila sofu na kojoj mogu da prenoćim, tako
da sam prihvatila poziv. Nismo mogli uopšte da pronađemo mesto gde
se održavao žur, jer je struja bila isključena i kako nije bilo mesečine
zaista se ništa nije moglo videti. Bili smo u pravoj ulici i čuli buku sa
žurke, a ispred kuće je stajao mladi čovek u francuskoj uniformi, koji
je takođe bio pozvan, tako da smo otišli zajedno. To je bio moj muž,
pokupila sam ga sa ulice samo što je stigao iz Francuske.
BBC je u to vreme tražio ljude sa znanjem jezika i iskustvom iz rata, a
on se već borio kao vojnik u Francuskoj. Bilo mu je 25 godina, tada su
te godine smatrane za poodmakle, tako da su dvadesetpetogodišnjake
slali u Kanadu na trening. On nije mogao da podnese ideju da ide
dalje, tek što je stigao. Tako je postao ratni izveštač, koji je bio vezan
za Kraljevsku avijaciju. Video je celu Francusku, najpre je bio u
severnoj Africi, zatim Srednjem istoku, Indiji, Burmi. Ja sam bila
registrovana za poziv u rat, ali me nikada nisu pozvali, zavisilo je od
toga zašta ste im bili potrebni. Završila sam svoj kurs na Kraljevskoj
akademiji i dobila posao kao telefonistkinja u odeljku vlade. I mogu
vam sa sigurnošću reći da profesionalni telefonisti sve slušaju. Ja to
nisam mogla, jer nisam bila dovoljno brza.
Kako tada niste mogli da živite sa svojim dečkom, iako smo se
upoznali u proleće, uzeli smo se već na jesen. To je bilo 1941. godine,
ja sam imala 24 godine. Stan smo iznajmili sa još jednim jevrejskim
parom, koji je uspeo da pobegne. U to vreme ste stan mogli naći bilo
gde u Londonu, svi koji su mogli da odu, otišli su. Noću je uvek bilo
vazdušnih napada, ponekad i danju. Na neki je način moj život bio
avantura, a dolaskom u Prag 1945. godine, avantura se nastavila.
Retko smo se viđali, i Jirži, moj muž, mi je poslao poruku da na neki
način dođem do Pariza, jer će i on biti tamo. Kada sam uspela da
stignem do Pariza, on je već bio u Briselu, tako da sam vozom
nastavila za Brisel. Iz Pariza je za Prag išla kulturna delegacija i ja sam
sa njima došla do Praga. Jirži je već bio u Pragu, radio je na jednoj od
poslednjih reportaža za BBC i prvo što je uradio, bilo je da ode kući.
 

Moja svekrva i njena ćerka su bile svo vreme okupacije tu, u našoj kući. Sve je
bilo kao ranije, ništa nije bilo dirnuto, kako je Muha bio poznat samo kao umetnik koji je
radio postere. Niko nije znao za druga dela koja je uradio, a zapravo je on svaki slobodan
trenutak provodio slikajući za sebe. On je smatran za nekoga ko je neinteresantan kao
slikar, staromodan, samo su posteri bili interesantni i to je ono što je sve sačuvalo.  

Jirži je sve do 1948. godine dobrodošao kao heroj u Čehoslovačkoj, a

mene su prihvatili u Udruženju muzičara i ja imam lepo sećanje na to vreme.

Muhin ste obožavalac, kakav je bio vaš prvi susret sa njegovim slikama,
kakav je vaš emotivan odnos prema njegovom delu?

Alfons Muha je došao iz vrlo siromašne porodice sa sela i nije imao

bližih rođaka, svi rođaci koje sam ja upoznala bili su sa strane moje svekrve. Svi
su govorili jezike i bili obrazovani, pripadali su onome što mi zovemo u
Engleskoj, viša srednja klasa. Sve do pedesete godine živeli smo zajedno u
njegovoj kući. Na zadnjem spratu je imao studio u kome su bile dve njegove
slike. Jedna je sada u Muzeju, žena u snegu koju je on nazvao «Sibir», druga je
u Finskoj i zove se «Madona ljiljana» i to je moj prvi pogled na Muhine slike. U
Muhina dela sam se zaljubila, smatram ih izvanrednim.

Htela sam da vas zamolim da me još jednom provedete kroz Muhin život i njegov
rad.

Ne sećam se više kako sam počela da vam pričam o njemu, ali evo kako je Alfons
Muha počeo.

On je bio odlučan u tome da postane slikar i ono što se ne zna je da je on imao

božanstven glas. Pevao je u seoskoj crkvi i smatrao da ceremonija katoličke crkve na neki
način pripada nečemu čime je on hteo da se bavi. Kada je video sve to lepo u crkvi,
poželeo je da i on pravi isto. Imajte u vidu da su bili jako siromašni. Jednom prilikom je
otišao sa drugom u crkvu u kojoj je video predivno oslikanu tavanicu i odatle nije mogao
da se pomeri. U jednom trenutku je ušao čovek za koga je dečak rekao: «on je to oslikao»
i Muhi je postalo jasno da je to moguće uraditi. To je interesantan momenat u njegovom
životu, on je zapravo video nekoga ko je izveo nešto čemu se on divi. Bio je odlučan da
će to raditi i zaputio se ka Beču, gde je dobio posao da slika scene u pozorištu. Međutim,
pozorište je izgorelo i on je ostao bez posla. Lutao je naokolo i zarađivao malo od onoga
što je crtao. Sedeo je jednom prilikom u kafeu i agent lokalnog aristokrate, koji je tražio
nekoga ko će naslikati murale u trpezariji porodične palate, ugledao je mladića koji crta.
Muha je, iako nije imao iskustva, prihvatio posao. Boja mu se najpre oljuštila, ali na kraju
je ipak uradio murale.

Direktor Minhenske akademije je prilikom posete grofu ušao u Muhinu sobu, koja
je bila puna crteža i ubedio ga da plati Muhino školovanje. Muha, koji je inače puno radio
celog svog života, vratio se nakon dve godine u Beč da nastavi sa slikanjem scena, ali ga
je grof koji je otkrio njegov talenat poslao dalje u Pariz, gde mu je sve bilo plaćeno.
Muha je radio i radio, međutim kako je imao više novca nego što mu je bilo potrebno,
kupovao je poklone i novac je prestao da dolazi. To je razlog zašto je počeo da radi u
štampariji. Jedan događaj je sledio drugi.

Čuveni je Božić kada je Sara Bernar iznenada poželela poster. U to vreme on je

bio crtač na glasu i tako zarađivao za život. Sara Bernar je poslala poruku štampariji da
joj je potreban novi poster «Žizmonde» i vlasnik je bio očajan jer nije bilo nikoga ko bi to
mogao da uradi, jedini slobodan bio je - Muha. On ranije nikada nije uradio poster,
međutim, veliku glumicu nisu mogli da odbiju. Kada je štampar video skicu bio je vrlo
sumnjičav, ipak su otštampali poster i odneli ga u pozorište. Muha čak nije ni bio
prisutan, već je ostao u štampariji misleći da je to promašaj. Iznenada mu je stigla poruka
da ode u pozorište. Tamo ga je Sara zagrlila, shvativši šta je dobila. Moja svekrva je
ubedila Alfonsa da zapiše taj momenat iz svog života i zato znamo o njemu. Sara mu je
ponudila ugovor na šest godina i on je samo to radio.

Tada su svi želeli da imaju poster, a on nije moga da kaže ne. Postere je uvek
smatrao za nešto čime zarađuje novac, a svaki je slobodan momenat koristio za slikanje.
Sara Bernar i Muha su bili prijatelji, nikada ljubavnici, imali su poslovni odnos. Ona
izgleda nije bila lepa, već je imala izuzetnu ličnost, a on je uspeo da uhvati tu njenu
dopadljivost. Veoma je šarmantno izgledala na posterima i bila prepoznatljiva.

Radio je i fotografije.

Imamo na stotine negativa u staklu. Muha je mislio da će fotografija izbaciti žive

modele, međutim radio je i jedno i drugo.

Kakav je bio Muhin karakter?

Izgleda da je bio veoma smiren, tiho je govorio i ništa ga nije moglo uznemiriti.
Sve je u radu, a on je radu bio potpuno predan.

U Parizu je bio prijatelj sa Gogenom i

Rodenom.

Gogen je trebalo da ima izložbu u

Parizu, a bio je bez studija. Negde su se sreli i
Muha mu je ponudio svoj. Kad god bi Gogen
bio u Parizu, koristio je Muhin studio. Prema
njegovom radu Muha je bio rezervisan, prema impresionistima uopšte. Sa Rodenom je
bio oduševljen, bilo je to pravo prijateljstvo i sa njim je bio veoma blizak. Kada je Muha
radio skulpture, koristio je Rodenov studio.

Među Muhinim mušterijama bili su i vlasnici čuvene proizvodnje šampanja

Moët&Chandon.

O da, Jirži je poznavao tu familiju. Oni poseduju originale postera.

Čehoslovački komunistički režim nije bio naklonjen njegovom delu.

Bilo je za očekivati da ćemo mi otići iz Čehoslovačke, ali moj muž je doneo

odluku da ostanemo i ja smatram da je ona bila ispravna. Ponudio je svoj život kada je
bilo potrebno i nije hteo da ode kao prosjak. To sada spada u istoriju, koje se ja, zapravo,
sećam. Ovde nam se najzad rodio i sin, na kraju smo ipak uspeli da malo budemo
zajedno.

U Muhinoj kući smo živeli do pedesete godine i jedan dan bili u vikendici na selu,
gde smo na svu sreću imali telefon. Iznenada nas je pozvala moja svekrva, jer je rano
ujutro stigao veliki kamion za selidbe. Vlastima je bila potrebna naša kuća za izvesnog
diplomatu. Isekli su i telefonsku liniju, ali smo mi u studiju imali drugu. Ja sam ostala sa
sinom u Šumavi, dok je moj muž otišao besan za Prag, gde je zatekao vozilo koje je već
krenulo sa stvarima. Kažu da je toliko vikao kada je presreo vozilo, da se njegov glas čuo
po celom Pragu: «ko je bio taj idiot koji je dozvolio da se uništava kulturno nasleđe, to
pripada naciji, to je kultura, ko će to da plati i ko preuzima odgovornost, napraviću od
toga međunarodni skandal» - nije prestajao, niti su mogli da ga zaustave i čovek koji je
rukovodio selidbom je postao nesiguran, tako da je otišao da proveri da li radi pravu
stvar. To je mom mužu dalo vremena da kontaktira nekoga iz partije ko nam je dao
mesec dana da nađemo drugi smeštaj. Tako smo se preselili ovde gde smo i danas. Ubrzo
nakon toga Jirži je bio uhapšen kao špijun BBC-ja. To su izmislili jer su jednostavno
dobili nalog iz Moskve da se bore sa imperijalistima. Gluposti, koje pripadaju istoriji.
Dobio je šest godina i, pretpostavljam na intervenciju prijatelja, pušten nakon tri.

Kako je Muhino delo bilo prihvaćeno i vrednovano van Čehoslovačke?

 Nakon smrti, Muha
je bio potpuno zaboravljen
i nepoznat. Negde 1960.
godine pojavio se jedan
mladi čovek koga je Jirži
upozno za vreme rata, bili
su ista generacija. U vreme
mira on je bio kustos
muzeja
«Viktorija&Albert».
Iznenada smo od njega
dobili pismo da se vratio u
muzej i da prave izložbu
Muhinih postera. Najpre
smo morali da ga ubedimo
da napiše zvaničan zahtev
vlastima, kako bi dela
mogla da se iznesu napolje.
To je bio neverovatan
birokratski poduhvat, koji
on nije mogao da shvati. I
ne samo to, njegov je
zahtev, naravno, bio
odbijen. U stvari, čitate li
Kafku?! E pa to je bilo to.
Ipak, kako je to za
komunistički režim bilo
buržoasko degenerativno
đubre, pustili su ga da ide i
to zauvek. Stavili su svoj
  cenjeni štambilj na parče
papira i naši su posteri
  otišli za London. Izložba je
bila 1962. godine i doživela
je fenomenalan uspeh.
Ljudi koji su pravili kopije
za postere, majice,
razglednice, pronašli su da
su vlasnici prava na kopije
iza gvozdene zavese i
London je ubrzo bio
preplavljen Muhom. Tržište
je bilo puno kopija
Muhinih postera, a Jirži je
smatrao da je to besplatna
propaganda. Svako ko je u
to vreme bio student
umetnosti u Britaniji, seća
se toga.

Kada se izložba
završila i svi se posteri
vratili, zanimalo nas je
kakva će ovde reakcija biti.
Oni su ga i dalje u
potpunosti ignorisali. Jirži
se međutim zakleo da neće
dopustiti da interes zamre,
tako da je izvan zemlje
počeo da kontaktira galerije
i da pravi male izložbe, za
koje je vladalo veliko
interesovanje. Kada samo
uporedim kako smo postere
gurali u gepek kola i
prekrivali starim ćebadima
sa današnjim
zaljubljenicima umetnosti,
koji dolaze sa belim
rukavicama! Bile su to
male izložbe, ali je Jirži
hteo da održi interes živim.
I komunisti su se
zainteresovali jer je to
donosilo tvrdu valutu, a sve
što ju je donosilo bilo je
dozvoljeno. Jadni Jirži je
opet bio optužen da
zarađuje stranu valutu, ali
je on to ignorisao. Ovde je
bio poznat pisac, međutim
sa cenzorima je imao toliko
problema, da je odlučio da
se posveti Muhi i naravno,
on je napisao konačnu
verziju biografije svoga
oca. Time se bavio
poslednjih dvadeset godina
života i oko sebe je okupio
diskretne ljude koji bi mu
ponudili prenoćište ili bi ga
upoznali sa vlasnicima
 galerija. Zahvaljujući
Alfonsu imao je puno
kontakata.

Sećam se knjižare u Nju Jorku, na Petoj aveniji, koja je pripadala Italijanu. Iznad
nje je bila galerija u kojoj je on priredio malu izložbu, koju je sam finansirao. Nakon nje
je sledila izložba u Briselu. Ranije je sve bilo tako jednostavno, pre nego što se razvio
«biznis» terorizma. Mogli ste doći na aerodrom pretrpani posterima i jednostavno proći.
Jirži je sve do osamdesetih godina tražio sponzora iz Japana i konačno ga je neko
upoznao sa izuzetno bogatim kolekcionarom, koji je sponzorisao našu izložbu u Tokiju
1980. godine. Japanci su stajali u redu oko cele zgrade, da bi ušli na izložbu. Ono što mi
pretpostavljamo, jeste da je čehoslovački ambasador u Tokiju poslao signal, jer je
iznenada Jiržiju prišla istoričarka umetnosti iz Praške nacionalne galerije, koja je trebalo
da bude zadužena za Muhu. Najednom su sa nama hteli da sarađuju i Jirži je to prihvatio.
Najzad je i Muha bio prihvaćen.

Sa sinom  ste nastavili muževljev posao.

To je tužan deo moga života. Ta dva muškarca, moj muž i sin, nikako nisu mogli
zajedno i najbolje što je Džon uradio je to što je emigrirao, 1966. godine. U to vreme,
moj sin nije hteo da čuje više ikada reč Muha! Studirao je ekonomiju i ruski jezik i to ga
je dovelo do uspeha. Na kraju su ipak Jirži i Džon ponovo bili zajedno, Jiržiju je bila
potrebna materijalna podrška. Odjednom je cela stvar pala na Džonova pleća i on je
odlučio da je preuzme. Da nije otišao u bankarstvo, sumnjam da bi u tome uspeo. On zna
kako se vodi posao, fondacija je zadužena za administrativno praćenje izložbe, ali je
vlasnik trust. Tu leži budućnost za Džonovo troje dece, od kojih najstarije već pomaže
ocu.

Muzej Alfonsa Muhe u Pragu je otvoren 1998. godine. Upravo pre toga, Jirži je
bio u Francuskoj i imao strašan srčani napad, tako da nije bio ovde. Tada je napisao jednu
od najdirljivijih stvari koje je ikada napisao, a koja je otštampana i data svim pozorištima
- da je uz sve nas. Par godina kasnije je umro. Da je doživeo ovu današnju situaciju, ne bi
umeo sa njom da se nosi.