TRAGINA VEDRINA BAHANTKINJA Za Euripidove Bahantkinje Jan Kot u studiji Jedenje bogova, jednoj od najpotpunijih o ovom komadu, kae

da ni jedna od sauvanih grkih tragedija nije do te mere zasiena religijskim predstavama i da se Euripid u ovom delu razmee svojom erudicijom, pokazujui ponovo da je jedan od najobrazovanijih Helena svog doba. Osim osnovnog mita o Dionisovom roenju od Zevsa i Kadmove keri Semele, koji je neposredno povezan sa radnjom ove tragedije, Euripid je, po Janu Kotu, na mnogim mestima aludirao na brojne druge varijante mita, pa ak i na istorijske podatke o dolasku Dionisovog kulta u Grku. A poto je Dionis bog koji, po Plutarhu, podlee stalnoj promeni svojih bia (otuda ima celu listu razliitih imena) stvari se jo vie komplikuju. Reditelj Stafan Valdemar Holm je tekst oslobodio najveeg dela tog mitolokog materijala. To je razumljivo, pre svega zato to savremeni gledalac nema potrebnog znanja o komplikovanoj mitolokoj grai. Odluci reditelja na ruku je iao i sam mit, ne samo zbog bezbrojnih varijanti, nego i zbog Dionisovog srodstva sa ljudima. Ovaj, kako Euripid kae, ljudima najmiliji i najstraniji bog, u samoj je ovekovoj prirodi. Dionisov mit je istovremeno i genetiki i kosmiki... Mit govori o ovekovoj dvojnoj prirodi. Ljudi su nastali iz titanskog pepela. Ali Titani su, pre nego to su pretvoreni u pepeo, pojeli Dionisa. Dua zarobljena u telu je dioniska supstanca koja je preivela u oveku (Jan Kot). Kako bi rekao Tiresija u Bahantkinjama, dosta (ovog) boga je ulo u oveka. U to moemo i danas da se uverimo. ezdesete godine prolog veka pokazale su najmiliju stranu ovekove dioniske prirode. Kao na nekim produenim dionizijskim sveanostima (u antikoj Grkoj su trajale est dana), celu deceniju je planeta igrala i pevala, predvoena decom cvea, kao modernim bahantima. Svoje drugo, strano lice, Dionis je pokazao u posledicama koje su se mogle videti u vijetnamskim zlodelima ili masakru arlsa Mensona. Valter Kaufman u studiji Tragedija i filosofija kae da tragediji doprinosi nepopustljiva jednostranost oba protivnika, Penteja i Dionisa. Poetska silina Bahantkinja nosi simboliku snagu neverovatnog zakljuka: razborit strah od strasti postaje poudan, a oveka slepog za ogromnu lepotu iracionalnog iskustva, unitavaju oni koji, odriui se razuma, uivaju u slepilu svoje mahnitosti. Karl Gustav Jung kae da je ta unutarnja borba jo jaa u savremenom oveku i govori o apolonskom i dioniskom kao psiholokim tipovima: U civilizovanog oveka zapreeni porivi su strahovito razorni i mnogo opasniji od poriva primitivnog oveka koji donekle daje neprestanog oduka svojim negativnim porivima. Bahantkinje moemo smatrati klasinom ilustracijom ove pojave. Agava i ostale Bahantkinje koje eree njenog sina Penteja nisu varvarke nego hipercivilizovane rugalice veri koje Dionis kanjava tako to njihovu mahnitost ini krajnje zverskom. Stafan Valdemar Holm je na probama podseao glumce da su Bahantkinje u prve dve treine dela komedija, a u poslednjoj surova tragedija (takva da je Euripid od Aristotela proglaen pesnikom onoga to je u najveoj meri tragino). Uporite za ovakvo razumevanje je u samom Euripidovom postupku. Kako Holm kae, zabavni delovi postoje upravo da bi tragediju na kraju uinili jo stranijom. Nema nikakvog paradoksa u ovoj tvrdnji i drugi tragiari su pribegavali dramskoj ironiji i komikim situacijama i dijalozima, a u nekoliko sluajeva, Eshilove, Sofoklove i Euripidove tragedije se ne zavravaju nesreno. U vreme dok je bila na vrhuncu i, kako kae Milo uri, bila najlepi cvet helenske kulture, tragedija je predstavljala afirmaciju volje za ivot. Nie govori o vedrini, pa ak i veselosti tragedije, to samo ukazuje na kompleksno pitanje pojma katarze. U dve treine svog remek-dela Bahantkinje, Euripid kao da se vratio samim korenima tragedije satirskoj igri koja je izvoena na sveanostima u ast boga Dionisa i nije sadravala kasniju tragiku ozbiljnost. U Bahantkinjama se, uostalom, na vie mesta, pominju muzika i pozorite, kojih bez dioniskih misterija ne bi ni bilo. Pozorite je glavna tema i glavni lik ove predstave. Pozorite svedeno na osnovne elemente

glumu i poeziju. Na prvu probu Bahantkinja, Bente Like Meler je donela maketu i skice kostima. Scenografija: jedan zid, klupa i crna kugla koja visi u vazduhu; kostimi: savremena odea, pomalo podsea na stil ezdesetih godina. Duhovito je prokomentarisala svoju minimalistiku likovnost: Scenografija i kostimi treba da budu dosadni, glumci treba da ostvare ono scenski uzbudljivo. Uostalom, poznato je da su i u antikom teatru, recimo efekat zemljotresa u Bahantkinjama kada Dionis rui Pentejevu palatu, doaravali glumci koji su igrali hor. Od prvog satirskog ditiramba sve do naih dana, scenska poezija ostvarivana je pokretima glumevog tela, u kojem je uvek bio komad Dionisa. Slavko Milanovi

BAHANTKINJE PRVI PUT MEU SRBIMA

Posle neprevaziene Medeje, Bahantkinje su verovatno najigranija, najprevoenija i najvie komentarisana Euripidova drama. Uzrok tome nije samo to to je ovo poslednji komad nestanog deka atinske dramske scene, nego su popularnosti ove drame najvie doprinele okolnosti pod kojima je komad napisan, vraen i odigran u Atini. Bahantkinje su, naime, dovrene u tuini, na dvoru kralja Arhelaja u Makedoniji, kod dananje Strumice. Pesnik je na samom kraju Peloponeskog rata tamo pobegao, najverovatnije oko 408. godine p.n.e, jer su do njega stigle vesti da je i sam optuen za kvarenje atinske omladine, to je u ono vreme bilo dovoljno za smrtnu kaznu poznatim atinskim otrovom, kukutom. Da bi to izbegao, otiao je bez rei za Grke daleko, duboko u kopno, gde su zime mnogo otrije, gde nema atinske prestonike snobovtine, gde su navike sviju, pa i samog varvarskog kralja Arhelaja, daleko skromnije. U tim okolnostima, samo godinu ili dve pred smrt, Euripid pie svoje poslednje dve drame: Ifigeniju u Aulidi (takoe igrana na sceni Narodnog pozorita) i Bahantkinje. Malo nakon toga umire, a pesnikov roak, prema predanju, drame vraa u nezahvalnu otadbinu, koja konano uvia da su intrige i ogovaranja oterale najtalentovanijeg atinskog dramatiara. Komadi se postavljaju novcem samog Euripidovog roaka, a egzaltacija meu publikom je bila takva da su prvi put u antikom teatru javno bile doputene suze... Ovakvu dramu najoveniju i najsuroviju koju je Euripid napisao prati zatim glasnogovornica fama. Ona najpre ini da se komad gotovo u celosti sauva, potom i da se prevodi i igra na skoro svim scenama sveta, i najzad, da o ovoj drami bude napisano literature koja stotinama puta prevazilazi njen neveliki obim. Sluaj je, meutim, hteo da ovaj komad sve do 2006. ne bude preveden na srpski jezik. Zato se ovo dogodilo, prevodiocu nije jasno, ali zna da se oseao koliko poaeno toliko zbunjeno to se tek 2006. godine dakle, itavih 2400 godina poto je komad napisan i najmanje dve stotine godina nakon to na svim vanijim jezicima postoje relevantni savremeni prevodi nastaje prvi i do sada jedini prevod ove drame na srpski jezik. Ovaj prevod igra se sada na sceni Narodnog pozorita, ali o njegovom neophodnom scenskom prilagoenju treba progovoriti nekoliko rei. Ni jedan komad ne moe da dospe do gledalaca bez izvesnih skraenja i promena, pa tako ni ovaj. Najpre treba naglasiti da je u scenskoj verziji, Hor ena iz Tmola podeljen na delove, za etiri horistkinje koje je reditelj nazvao Alfa, Beta, Gama i Delta. Potom, u originalni Euripidov tekst je u ovoj adaptaciji involviran podui umetak (62 trimetra) uvenog britanskog prevodioca i heleniste Filipa Velakota, koji je Velakot napisao da bi popunio jedinu veu prazninu u ovoj drami, i to na najdramatinijem

mestu, kada majka Agava na samom kraju komada govori o tome kako e spojiti delove tela svoga sina Penteja, koga je sama raereila. Kao prevodilac, bio sam upoznat sa postojanjem ovog lirskog interludijuma za koji nalazim da je nainjen sa nesumnjivim Velakotovim literarnim sklonostima, ali ga za objavljivanje drame u okviru knjige (Euripid, Izabrane drame, Plato, 2007) nisam ukljuio u originalni tekst, najpre stoga to je ovaj umetak veinom pisan na engleskom jeziku, a samo manjim delom preuzet iz drugih izvora na grkom, a potom i zato to sam smatrao da je Velakot, inspirisan Euripidom, moda ak i preeuripidisao ovu snanu dramsku situaciju i napisao neto moda i odve patetino. Kada sam, po predlogu reditelja Stafana Valdemara Holma, za ovu produkciju, meutim, iznova pogledao Velakotov hiperbolini umetak, naao sam da je moje prvobitno stajalite moda bilo prestrogo, te da su nesumnjiva lepota ovog teksta i objektivno zahtevanje dramaturgije da se on pojavi na sceni, dovoljni razlozi da se on sada prevede sa engleskog jezika, te je tako i uinjeno. Uz jo neke manje izmene i dopune, tekst je tako pripremljen za izvoenje. Sve ostalo, kako i treba da bude u teatru, preputeno je glumcima, najboljim koje prevodilac je uveren dananje Narodno pozorite u ovom trenutku ima.