ponirawe

Andrija Mati}
T. S. ELIOT, DANTE I IRONIJA

O intertekstualnoj vezi izme|u kwi`evnosti T. S. Eliota i Dantea napisana je obimna stru~na literatura. I sam Eliot je u nekoliko eseja objasnio na koji na~in je koristio materijal iz Danteove poezije. Me|utim, mali broj kwi`evnih kriti~ara i teoreti~ara bavio
se prirodom ove citatne veze. A upravo ona je kqu~na za razumevawe
mnogih zna~ewa Eliotovih pesama. Jer ako je podvrgnemo iole ozbiqnijoj analizi, otkri}emo bez obzira na kwi`evno-teorijski metod
za koji se odlu~imo da je Eliot, pre svega, upotrebqavao Danteovu
poeziju kako bi stvorio ili poja~ao ironi~na zna~ewa.
Ovaj kompleksni ironi~ni odnos izme|u dvaju pesnika najpre se
mo`e uo~iti u Eliotovim mladala~kim pesmama, objavqenim pod nazivom Izmi{qotine martovskog zeca (Inventions of the March Hare).
Tako, recimo, u Prufrokovom bdewu (Prufrocks Pervigilium), Prufrok ~uje svoje ludilo kako peva, {to, pored aluzije na Danove sirene, evocira i stihove iz ^istili{ta (XXVI, 14243). U wima Arno Danijel, koji pla~e i peva, govori o svojoj ludosti ili ludilu
(madness), kako je stajalo u prevodu koji je Eliot ~itao dok je pisao
ovu pesmu1 pre nego {to u|e u plamen pro~i{}ewa. Znamo da Prufrok vrlo ~esto sebe poredi sa poznatim likovima iz istorije ili
1

Christopher Ricks, ed. Inventions of the March Hare: Poems 1909-1917 by T. S. Eliot,
Faber and Faber, London, 1996, p. 186.

109

kwi`evnosti, kakvi su Lazar, Hamlet ili rafinirani qubavnik iz

Marvelove Srame`qive gospe (To His Coy Mistress), tako da Arno
Danijel ne bi bio izuzetak. U tom smislu, Danijelova du{a koja stremi ka pro~i{}ewu mo`e se shvatiti i kao ironi~an osvrt na jalovost
Prufrokovog `ivota, zato {to se Prufrokov impuls za iskupqewem
svodi iskqu~ivo na verbalna pore|ewa. Zatim, epigraf pesme koja
po~iwe O gospode, imaj strpqewa (O lord, have patience) preuzet je
sa natpisa koji se pomiwe u tre}em delu Pakla. Danteov stih je ovde
tako|e upotrebqen sa sna`nom ironijom, budu}i da ukazije na ponor
koji postoji izme|u vrhunske umetni~ke svesti iz pro{lih vremena i
plitkih ube|ewa iz sada{wosti. Najzad, u pesmi koja po~iwe stihom
U tihim hodnicima smrti (In silent corridors of death), Eliot jasno
aludira na du{e iz prvog kruga pakla (IV, 2527). Ironi~ni efekat
ostvaruje se pomo}u atmosfere nadzemaqske ravnodu{nosti koja stavqa jednog od lirskih junaka i wegove prijateqe u poziciju metafizi~ke ironije, kako bi to rekao D. K. Mjuk.2 Ova slika }e, naravno,
postati sastavni deo ~uvene scene iz prvog dela Puste zemqe (The Waste Land) u kojoj se pojavquju slu`benici koji mar{iraju du` Londonskog mosta.
U Qubavnoj pesmi X. Alfreda Prufroka (The Love Song of J. Alfred Prufrock), Eliot nastavqa da stvara ironi~na zna~ewa na osnovu
Danteove poezije. Epigraf, sastavqen od re~i Gvida de Montefeltra
(Pakao, XXVII, 6166) koje on izgovara neposredno pre nego {to odlu~i da objasni Danteu glavne razloge za svoju kaznu, mo`e se tuma~iti
na vi{e na~ina, ali neka od zna~ewa nesumwivo imaju ironi~an prizvuk. Ako re~i Gvida de Montefeltra razumemo kao Prufrokove misli, ironija se mo`e posmatrati na dva nivoa. Prvo, evokacijom Gvidovih re~i, Prufrok o~igledno izjedna~ava svoje qubavne probleme,
ili svoju asocijalnost, sa paklenim mukama, `ele}i tako da svom `ivotu podari ve}i zna~aj. Na`alost, ishod je potpuno suprotan: takvo
pore|ewe samo nagla{ava besmislenost wegovog `ivota. S druge
strane, kako tvrdi Dominik Manganijelo, Gvido de Montefeltro u
svom govoru ispoqava dvostruku prirodu, jer u isto vreme ne `eli da
se poka`e i `eli da ispri~a svoju pri~u.3 Stoga, citiraju}i pomenuti deo iz Pakla i nastoje}i da poistoveti svoje muke sa patwom Gvida de Montefeltra, Prufrok nehoti~no ispoqava dualizam sopstvene li~nosti. Taj dualizam se potvr|uje u stihu koji dolazi neposredno nakon epigrafa (po|imo onda ti i ja).
U pesmi Devojka koja pla~e (La Figlia Che Piange), napisanoj nekoliko meseci nakon Qubavne pesme X. Alfreda Prufroka, Eliot
2
3

D. C. Muecke, Irony, Methuen & Co Ltd, London, 1970, p. 69.

Dominic Manganiello, T. S. Eliot and Dante, Macmillan, London, 1989, p. 19.

110

jo{ jednom koristi Danteovu metaforiku kako bi postigao ironi~an

efekat. Devojka ~iji portret lirski subjekt `eli da naslika podse}a na Beatri~e, naro~ito zbog toga {to on `eli da je postavi na najvi{i stepenik, {to mo`e biti aluzija na poziciju koju Beatri~e zauzima na nebu. Sun~eva svetlost koja isijava iz devoj~ine kose podse}a na svetlost kojom ona (ili wena aura) zaslepquje Dantea tokom
wegovog uspona ka najvi{oj sferi raja. Ironi~no zna~ewe mo`e se
prona}i u ishodu poku{aja lirskog subjekta da stvori takav lik. Jer,
uprkos wegovom arogantnom verovawu da apsolutno kontroli{e devoj~inu egzistenciju, ispostavqa se da ona wega kontroli{e. Devojka, jednostavno, ne izgleda i ne pona{a se onako kako je on o~ekivao;
naprotiv, ona uspeva da zarobi wegovu imaginaciju tokom vi{e dana
i vi{e sati. To zna~i da se takav simbol mo`e stvoriti jedino nakon
istinske unutra{we transformacije, {to je i su{tina Danteovog poetskog dostignu}a, a ne simulirawem tog procesa.
Aluzije na Danteovu poeziju u pesmi Jaje za kuvawe (A Cooking
Egg) tako|e su iskori{}ene za stvarawe ironi~nih zna~ewa. Pikarda de Donati, iz tre}eg dela Raja, predstavqa jedan segment mo}nog
istorijskog i umetni~kog nasle|a, element u dinami~noj strukturi
iskustva ~itavog sveta, koji slu`i kao ironi~ni kontrast uplakanoj
gomili {to kuwa u stotinu ~ajxinica.
Prva verzija Gerontiona imala je dva epigrafa, od kojih je jedan
bio preuzet iz Komedije (Pakao, XXXIII, 12122). Eliot je kasnije izostavio taj epigraf, iako je on davao sna`nu ironi~nu dimenziju Gerontionovom `ivotu, na znatno upe~atqiviji na~in nego zadr`ani
epigraf koji poti~e iz [ekspirove drame Mera za meru (Measure for
Measure). Stihovi preuzeti od Dantea predstavqaju po~etak monologa fra Alberiga Manfredija. Wegova du{a se pojavquje u Tolomeji
tre}oj zoni devetog kruga pakla u kojoj se nalaze izdajnici prijateq
zato {to je naredio da se wegova dva ro|aka ubiju tokom ve~ere u
wegovoj ku}i. Pozicija fra Alberiga Manfredija veoma je ironi~na,
jer je wegova du{a u paklu, dok mu je telo jo{ uvek na zemqi. Eliot
upotrebqava Danteovu ironiju da bi prikazao ironi~nost Gerontionovog lika, koji jo{ uvek nije mrtav, iako su mu se ~ula ohladila, a
du{a, izgleda, ve} po~ela da nestaje.
Pesma pod nazivom Nedeqna slu`ba gospodina Eliota (Mr Eliots Sunday Morning Service) donosi jo{ jedan ironi~an kontrast zasnovan na Danteovoj metaforici. Crveni i bubuqi~avi mladi}i
sa pokajni~kim penijima suo~eni su sa du{ama posve}enih koje gore u nevidqivom plamenu. Ironiju ove slike boqe }emo razumeti
ako uzmemo u obzir jedan pasus iz Eliotovog eseja o Danteu:
Du{e u ~istili{tu pate jer `ele da pate, da bi se pro~istile. I
zapazite da one pate aktivnije i posve}enije, jer to su du{e koje se spre111

maju za bla`enstvo, dok Vergilije pati u ve~nom limbu. U wihovoj patwi je nada, u Vergilijevoj anesteziji je bezna|e; u tome je razlika.4
Aktivna patwa du{a u ~istili{tu sugeri{e jeftin poku{aj iskupqewa ovih mladi}a. No, to nije jedini ironi~ni element u ovoj
slici. Ta~nije, ova slika nagove{tava ironiju motiva vatre u Eliotovoj poeziji, koja }e biti potpuno izgra|ena tek u Pustoj zemqi i
~etiri kvarteta (Four Quartets).
Pusta zemqa je poema u kojoj do izra`aja dolaze svi elementi
Eliotove ironije. A Danteova metaforika u woj je iskori{}ena da
kreira, ili barem da potkrepi, svaki od tih elemenata.
Deo iz Sahrawivawa mrtvih (The Burial of the Dead) kojim se u
poemu uvodi lik madam Sosostris ne krije aluziju ni na jedan Danteov stih, ali se ~ini da on predstavqa ironi~nu interpretaciju Danteovog koncepta ma{te. Eliot je ovaj fenomen objasnio u svom eseju
o Danteu:
Danteova ma{ta je vizuelna. To je vizuelna ma{ta u druga~ijem
smislu od one koju ima moderni slikar mrtve prirode: ona je vizuelna u tom smislu {to je on `iveo u doba kada su qudi jo{ uvek imali
vizije. To je bila psiholo{ka navika, ~iji smo trik zaboravili, ali
isto tako dobra kao i bilo koja na{a. Mi nemamo ni{ta osim snova,
i zaboravili smo da su vizije {to je danas praksa nastranih i neobrazovanih nekada bile zna~ajnija, interesantnija, i disciplinovanija vrsta sawawa.5
Danteova vizuelna ma{ta mo`e se tuma~iti kao ironi~an kontrast ne tako ma{tovitoj praksi najmudrije `ene u Evropi.
U stihovima koji opisuju slu`benike kako idu na posao preko
Londonskog mosta, Eliot ne koristi Danteove stihove (Pakao, III,
5557; IV, 2527) da kreira ironi~na zna~ewa. Ti stihovi su upotrebqeni, kako sm pesnik navodi u eseju [ta Dante za mene zna~i
(What Dante Means to Me), da ~itaocu poka`u vezu, ili paralelu, izme|u sredwovekovnog pakla i savremenog `ivota.6 Me|utim, zajedno
sa Bodlerovim stihovima iz pesme Sedam staraca (Les sept Vieillards) koji opisuju `iteqe nestvarnog grada, slepe za sopstveni
u`as, Danteovi stihovi postaju deo zanimqivog ironi~nog zna~ewa
koje upu}uje na to da slu`benici, u somnambulnom mar{u ka svojim
kancelarijama, nisu svesni sopstvenog u`asa ili duhovnog pakla u kojem wihove du{e obitavaju. To jest, Danteovi stihovi u~estvuju u kompleksnoj zna~ewskoj strukturi koja treba slu`benike da prika`e kao
`rtve metafizi~ke ironije.
4

T. S. Eliot, Selected Essays, Faber & Faber, London, 1951, p. 256.

Op. cit., ?. 243.
6 T. S. Eliot, To Criticize the Critic, Ferrar, Straus & Giroux, New York, 1965, p. 128.
5

112

Originalna verzija Smrti od vode (Death by Water) delimi~no

je bila zasnovana na epizodi iz Pakla koja govori o Odisejevom brodolomu (XXVI, 12442). U kontekstu Puste zemqe, Odisejev brodolom
potkrepquje nekoliko ironi~nih zna~ewa Smrti od vode. Na prvom
mestu, on je ukqu~en u motiv `rtvovawa predodre|enog koje, ironi~no, ne dovodi do spasewa puste zemqe. Zatim, brodolom evocira i sirene, ~ija pesma stavqa za~arane mornare u ekstremno ironi~nu poziciju, budu}i da oni idu u smrt slu{aju}i prijatne melodije. Ako ovu
sliku pove`emo sa brodolomom Titanika za koji Grejam Nelson
argumentovano tvrdi da predstavqa osnovu za Smrt od vode7 i wegovim kosmopolitskim karakterom, ima}emo sliku modernog sveta,
za~aranog prijatnim melodijama najuticajnijih ideologija toga
vremena, koji srqa u sopstvenu propast. Me|utim, ako u obzir jo{
uzmemo i aluzije na {ekspirovu Buru (The Tempest) ili na ranu Eliotovu pesmu pod nazivom U restoranu (Dans la Restaurant), mogu}e su
i druge ironi~ne interpretacije Odisejevog brodoloma. Na primer,
on se mo`e tuma~iti kao ironi~an obrt Ferdinandovog brodoloma,
jer on protagonisti ne donosi ni qubav, a ni ve}e znawe o svetu u kojem se nalazi. Tako|e, na Odisejev brodolom u Smrti od vode mo`e
se gledati i kao na metaforu duhovne smrti jednog od lirskih junaka ili kao na ilustraciju wegove te`we ka ponovnom duhovnom ro|ewu koja, ironi~no, ne dovodi do spasewa wegove du{e. Imaju}i
sve ovo u vidu, uloga Danteovih stihova u ~etvrtom delu Puste zemqe
mo`da se najboqe mo`e definisati pomo}u metafore zgrade, koju
Vejn But pomiwe u poznatoj studiji o prirodi ironije.8 U tom smislu,
epizoda o Odisejevom brodolomu mo`e predstavqati jedan deo krova
pod kojim le`i ~itava konstrukcija ironi~nih zna~ewa.
Peti deo Puste zemqe pod nazivom [ta je rekao grom (What the
Thunder Said) sadr`i dve aluzije na Komediju koje se tako|e mogu protuma~iti kao ironi~ne. Prva aluzija odnosi se na pri~u o grofu Ugolinu Gerardeski (Pakao XXXIII, 175), koji je bio zato~en u kuli sa
decom i unucima, gde su svi umrli od gladi. Zajedno sa ovom aluzijom,
Eliot koristi jedan citat iz kwige Privid i stvarnost (Appearance
and Reality) F. H. Bredlija, kako bi istakao da pusta zemqa nije neki
spoqa{wi predeo, ve} tamnica qudske du{e. A u okviru istog dela
poeme, nekoliko stihova kasnije, Eliot uvodi i Koriolana, koji je
stradao zbog svoje patolo{ke sujete. U takvoj sintezi pesni~kih slika epizoda sa Ugolinom predstavqa jedan element u kompleksnom
7

Graham Nelson, The Waste Land drafts, The Engine and the sinking of the Titanic, Notes and Queries, 44, n3, (Sept 1997), pp. 356358.
8 Wayne C. Booth, A Rhetoric of Irony, The University of Chicago Press, Chicago/London, 1974, p. 36.

113

ironi~nom opisu sujetnog ~oveka koji je ponosan na `ivot izme|u zidova sopstvenog duhovnog zatvora. Druga ironi~na aluzija dolazi na
kraju poeme. U ~uvenom vi{ejezi~nom segmentu postoji stih iz XXVI
pevawa ^istili{ta, koji je Eliot koristio i u Qubavnoj pesmi X.
Alfreda Prufroka. Kako je ve} re~eno, taj stih poti~e iz pri~e
Arnoa Danijela. S tim {to je ovoga puta wegova pri~a upotrebqena
da bi se simbolu vatre dodala ironi~na dimenzija sada je to vatra
pro~i{}ewa, nasuprot vatri iz pakla. Mo`da }e ovaj ironi~ni dualizam biti jasniji ako se setimo Eliotovog eseja o Danteu, gde pesnik
obja{wava zna~ewe plamena u Komediji:
U ovom [XXVI pevawu ^istili{ta] jasno vidimo kako se plamen
~istili{ta razlikuje od plamena iz pakla. U paklu, mu~ewe proizlazi iz same prirode prokletih, izra`ava wihovu su{tinu. [] U ~istili{tu pokajnik svesno i odlu~no prihvata mu~ewe plamenom.9
Dakle, vatra kod Eliota, kao i kod Dantea, sadr`i dve protivre~ne komponente, ~ine}i tako ~ovekov `ivot krajwe ironi~nim, budu}i da se od wega o~ekuje da do`ivi iskupqewe pomo}u osnovnog sastojka sopstvene gre{nosti. To mo`e biti dobar primer za takozvani diferencijalni aspekt ironije, da upotrebimo termin Linde
Ha~ion10, zato {to op{te zna~ewe motiva vatre u Eliotovoj poeziji
objediwuje dva razli~ita, kontradiktorna zna~ewa, od kojih se nijedno ne sme zanemariti.
Ironi~na veza izme|u Danteove poezije i [upqih qudi (The
Hollow Men) mo`e se prona}i u drugom delu Eliotove pesme, gde lirski subjekt govori o o~ima koje ne sme sresti u snu. One nesumwivo
evociraju o~i Beatri~e, koje predstavqaju spoqa{wu manifestaciju
wene bo`anske prirode o~i koje Dante nije u stawu da pogleda sve
dok ne stigne do posledwe sfere raja. U [upqim qudima te o~i su
samo sun~ev zrak na slomqenom stubu. Ironija ovog stiha upu}uje
na to da je bo`anska lepota uvek prisutna me|u qudima, ali nikada ne
mo`e preovladati. U drugim Eliotovim pesmama tako|e postoje primeri ovog ironi~nog mehanizma, premda se ~ini da je on najubedqivije prikazan u petom delu Puste zemqe, u stihovima zasnovanim na jednom izve{taju [ekltonove ekspedicije koji, zapravo, prikazuju pojavqivawe Hrista me|u wegovim u~enicima na putu za Emaus.
Nakon [upqih qudi ironija nije tako ~esto sredstvo za iskazivawe pesni~kih misli. Isto tako, zna~ewa su mawe optere}ena citatima i aluzijama. Intertekstualni kola` je re|i i wegova se funkcija uglavnom svodi na potkrepqivawe zna~ewa, a ne na wihovo kre9

T. S. Eliot, Selected Essays, p. 255.

Linda Hutcheon, Ironys Edge: The Theory and Politics of Irony, Routledge, London
and New York, 1995, p. 64.

10

114

irawe. To se poklapa sa Eliotovim prelaskom u anglo-katoli~ku veru, dve godine nakon {to je ova pesma objavqena, i ukazuje na zna~ajnu promenu u wegovoj poeziji. Ipak, u wegovim kasnijim pesmama postoji i nekoliko elemenata preuzetih iz Danteove poezije koji se mogu okarakterisati kao ironi~ni.
Animula je prva od tih pesama. U woj pesnik razvija ideje o slobodnoj voqi i preegzistenciji du{e koje iznosi Marko od Lombardije u XVI delu ^istili{ta (stihovi 8596). Prema tom konceptu,
qudska du{a je ~ista kada izlazi iz bo`jih ruku, ali kada do|e u kontakt sa spoqnim svetom, wena ~istota postepeno nestaje, osim ako se
du{a ne vlada prema nekom vi{em zakonu. U Eliotovoj pesmi ova ironi~na karakteristika qudskih bi}a wihova ~ista du{a predodre|ena je da postane ne~ista dobija jo{ jedan sloj, jer u poku{aju da otkrije tajnu sopstvene egzistencije du{a zavr{ava pored prozora ~itaju}i Enciklopediju Britaniku.
Kao jedna od najve}ih hri{}anskih pesama u dvadesetom veku i kao
jedna od najlep{ih qubavnih pesama, ^ista sreda (Ash-Wednesday)
sasvim sigurno nije savr{eno otelovqewe ironi~nog diskursa. Me|utim, neki od wenih stihova koji se oslawaju na Danteovu poeziju sadr`e i ironi~na zna~ewa. U drugom delu pesme, koji je u po~etku nosio naziv Pozdrav {to mo`e biti aluzija na pozdrav koji Beatri~e upu}uje Danteu u tre}em poglavqu Novog `ivota11 sre}emo gospu
koja ima dosta sli~nosti sa Beatri~e. Ona se najpre transformi{e u
Ru`u, a zatim u vrt u kojem se sve qubavi okon~avaju. Upravo ovakvo
odre|ewe vrta uvodi ironi~an stav, karakteristi~an za sve hri{}anske denominacije, po kojem qubav prema Bogu prekida mu~ewe svih
neispuwenih qubavi, ali i donosi ve}e mu~ewe qubavi ispuwene.
Jer u takvom stawu ~ovek pronalazi olak{awe od svih zemaqskih qubavi, ili obi~nih qudskih naklonosti kako ih je Eliot definisao u pismu svome prijatequ Bonamiju Dobreju12 ali je, paradoksalno, tako izlo`en jo{ ve}em mu~ewu, po{to qubav prema Bogu nikada
ne mo`e biti uzvra}ena. ^ista sreda sadr`i jo{ jedan ironi~an
segment koji je zasnovan na liku Beatri~e. U IV delu nailazimo na
li~nost koja hoda izme|u qubi~astog i qubi~astog i kre}e se u belom i plavom. Ona tako|e i zna i ne zna za ve~nu patwu. Ovaj stih
~ini wen lik ironi~nim, zato {to je wen um i slobodan od ve~ne qudske patwe i odre|en tom patwom, budu}i da ona, kao qudsko bi}e, ima
svest o bolu na koji je ~ove~anstvo osu|eno nakon praroditeqskog
greha.
11

Videti Dante Aligijeri, Vita Nova, Rad, Beograd, 2006, str. 18.
Bonamy Dobre, T. S. Eliot. A Personal Reminiscence, in T. S. Eliot: The Man and
His Work, Allen Tate (Ed.), Chatto and Windus, London, 1967, p. 81.
12

115

Ironija u ^etiri kvarteta uglavnom ima oblik klasi~ne hri{}anske ironije. U tom smislu, bolest je preduslov za ozdravqewe,
a istinska qubav prema Bogu mo`e se dosti}i jedino ako se odbace nada, qubav i misao, po{to su one uvek protkane qudskim nesavr{enostima. Po tom konceptu, ~ak i vera mora biti pasivna, kako bi tama
mogla postati svetlost, a kretawe mir. Citati i aluzije koji izra`avaju hri{}ansku ironiju uglavnom su preuzeti iz del svetog Jovana od krsta i Xulijane od Norixa. No, ~ak i u tako redukovanoj strukturi Eliotove ironije, u ~etvrtom kvartetu pod nazivom Litl Giding (Little Gidding) mogu se prona}i dva ironi~na segmenta koja su
zasnovana na Danteovom delu.
Prvi segment pojavquje se u ~uvenoj epizodi sa mnogostrukim
duhom koji je sam Eliot okarakterisao kao segment [] koji treba da bude najbli`i ekvivalent jednom pevawu iz ^istili{ta,
po stilu i po sadr`aju.13 Lirski subjekt hoda po plo~niku sa mnogostrukim majstorom iz pro{losti i prima tri dara koja }e krunisati wegov `ivot. Ali pre nego {to primi te darove, on ~uje od
majstora da pro{logodi{we re~i pripadaju pro{logodi{wem
jeziku i da re~i za slede}u godinu ~ekaju drugi glas. Upravo u
tom prividnom neskladu mo`e se otkriti ironija. Jer se novi pesni~ki jezik stvara pomo}u starog pesni~kog idioma. To jest, nove pesni~ke ideje nisu zasnovane na obele`jima sada{wosti ili
na predvi|awu nekih budu}ih obele`ja, ve} poti~u od podzemnih
slojeva pesni~kog iskustva iz pro{losti. O ovom neobi~nom postupku govori Ri~ard Rorti, u poku{aju da pru`i zadovoqavaju}u
definiciju ironi~ara. Naime, on tvrdi da se fundamentalne osobine svakog ironi~ara kriju u wegovoj nameri da ponovo opi{e
pro{lost i wegovoj svesti o tome da se kona~ni jezik nikada ne
mo`e prona}i.14 Tako|e, defini{u}i razliku izme|u metafizi~ara i ironi~ara, Rorti ka`e da su za ironi~ara biblioteke podeqene prema tradicijama u kojima svaki ~lan delimi~no preuzima i delimi~no mewa jezik pisaca koje je ~itao.15 U skladu sa
tim, ponovo opisuju}i jezik nekoliko majstora iz pro{losti, a
pri tom ne odbacuju}i nijednog od wih, lirski subjekt Litl Gidinga, ili sam Eliot, uspeva da stvori sasvim nov pesni~ki jezik,
koji nije kona~an i koji }e na isti na~in biti modifikovan u poeziji nekog budu}eg pesnika. Zanimqivo je i da Rolan Bart govori o ovom postupku upotrebe starog jezika na nov na~in, iako ga
13

T. S. Eliot, To Criticize the Critic, p. 128.

Richard Rorty, Contingency, Irony, and Solidarity, Cambridge University Press, Cambridge, 1989. pp. 97, 75.
15 Op. cit., pp. 7576.
14

116

vezuje za strukturalisti~ku delatnost.16 To jo{ jednom pokazuje

koliko je pesni~ka misao T. S. Eliota uticala na kasnije kwi`evne teoreti~are.
Drugi ironi~ni segment ove pesme nalazi se u IV delu. U wemu se
spajaju dva tipa vatre: prvi tip podrazumeva vatru koja nastaje nakon
akcije aviona-bombardera, a drugi predstavqa vatru pro~i{}ewa. To
je, zapravo, dvosmislenost koju je Eliot nagovestio u svojoj Nedeqnoj
slu`bi i koju je razvio u Pustoj zemqi. Ovaj danteovski koncept vatre, koja je istovremeno i simbol greha i simbol o~i{}ewa od greha,
pokazuje ironi~nu prirodu qudskog `ivota, zato {to je on podjednako
sa~iwen i od poriva za samouni{tewem i od poriva za iskupqewem.
Kako se mo`e zakqu~iti iz ove analize, Danteova metaforika u
Eliotovoj poeziji uglavnom ima ironi~nu funkciju, naro~ito u ranim pesmama. Ona prvenstveno stvara ironi~ni kontrast nema{tovitom, brutalno pojednostavqenom `ivotu u sada{wosti, ali predstavqa i sna`no sredstvo za opisivawe ironi~ne pozicije qudskog bi}a
u svim istorijskim epohama. No, wen ironi~ni potencijal time se ne
iscrpquje. Na primer, ona ~esto slu`i i za ironi~nu karakterizaciju, zatim nosi brojne primere tragi~ne i metafizi~ke ironije, a vrlo ~esto poma`e i da se stvori satiri~an efekat. Ponekad, me|utim,
aluzije na Danteova dela ne stvaraju ironi~na zna~ewa, ve} ih samo
potkrepquju. To se naj~e{}e de{ava kada one evociraju verske i filozofske teme, kao {to je ~ovekova qubav prema Bogu ili wegova
ve~na borba sa vremenom. Ali pogre{no je misliti da su u takvim
slu~ajevima one mawe va`ne; naprotiv, uloga ovih aluzija je i tada
veoma zna~ajna, jer one daju jo{ jednu dimenziju glavnim ironi~nim
zna~ewima, ~ime se ona produbquju i umetni~ki oboga}uju. Najzad, na
osnovu upotrebe Danteove metaforike mo`e se sagledati i razvoj
Eliotove ironije. U ranom periodu koji, uslovno govore}i, obuhvata
pesme do [upqih qudi, gotovo svi elementi koji poti~u iz Danteove poezije slu`e da stvore ili potkrepe ironi~na zna~ewa. U poznom periodu, nakon preobra}ewa, Eliot ~e{}e koristi Danteovu
metaforiku, ali samo neznatan broj zna~ewa ima ironi~an karakter.

16 Rolan Bart, Kwi`evnost, mitologija, semiologija, Nolit, Beograd, 1979,

str. 158.

117