ZATITA OD POARA

Pripremio: Nedad Hadiefendi, dipl. ing. el.

Beograd, januar 2012.

Sadraj
1. Znaaj instaliranja sistema za zatitu od poara
2. Detektori poara
2.1. Detektori dima
2.1.1. Jonizacioni detektor dima - princip rada i osnovne osobine
2.1.2. Optiki detektori dima
2.2. Detektori toplote
2.3. Detektori plamena
2.4. Linijski detektori poara
2.4.1. Detektori sa svetlosnim snopom
2.4.2. Linijski detektori toplote
2.4.3. Savremena reenja detektora poara
2.4.4. Runi javljai poara
3. Neke uporedne osobine konvencionalnih detektora
3.1.
Jonizacioni detektori dima
3.2. Optiki detektor dima
3.3.
Termiki detektor - detektor toplote
3.4.
Detektori plamena
3.5. Linijski detektori dima sa svetlosnim snopom
4. Pravila postavljanja detektora i izbora tienog podruja
4.1. Raspored detektora dima i toplote
4.2.
Zoniranje detektora poara
5. Vrste sistema za detekciju poara
5.1. Sistemi prve i druge generacije
5.2. Adresibilni sistemi
5.3. Analogno adresihilni sistemi
6. Napajanje sistema za dojavu poara elektrinom energijom
7. Preventivna zatita od poara na elektrinim instalacijama
8. Glavni projekat zatite od poara
9. Graevinske mere zatite od poara

1.

ZNAAJ INSTALIRANJA SISTEMA ZA ZATITU OD

POARA
Pitanje koje se namee i koje je neophodno razjasniti je pitanje namene sistema za detekciju poara.
Ponekad kod korisnika postoji ideja da e ugradnja sistema za detekciju spreiti nastanak poara.
Naravno da je broj poara u objektima koji imaju sistem za detekciju statistiki jednak kao i u
objektima koji takav sistem nemaju. Sistem za ranu detekciju poara ne poseduje mogunosti da sprei
nastanak bilo kog poetnog poara. Meutim, faza poara u kojoj se on uoi i vreme za koje reakcija
otpone generalno su bitno nii u objektima koji su zatieni sistemom detekcije u odnosu na one koji
sistem ne poseduju i to rezultira proseno mnogo niim nivoom teta, ali i spaenim ljudskim
ivotima.
ta se podrazumeva pod pojmom poar? Jedan od moguih odgovora je da je poar sloen
kompleks hemijskih reakcija, transporta mase i energije koji se deava u veoma razliitim realnim
uslovima. Ovi uslovi su koliina, vrsta, toplotna mo svih materijala koji uestvuju u poaru, njihov
oblik, agregatno stanje i prostorni raspored, koliina raspoloivog kiseonika i mogunosti da on stupi u
reakciju sa gorivim materijalima, energija kojom je paljenje inicirano, uslovi okruenja itd. Svi ovi
uslovi su, ili mogu biti, jo pored toga i veoma promenljivi u toku samog poara. On je jedan
dinamiki proces koji bi se mogao opisati u vektorskom sistemu sa velikim brojem dimenzija, ali za
iji taan matematiki model, pa prema tome tanu prognozu, za sada, ne raspolaemo dovoljnim
matematikim aparatom. Praktino se moe rei da je svaki poar pojava koja se teko moe naknadno
reprodukovati, osim u sasvim pojednostavljenim laboratorijskim uslovima. Ipak se ine pokuaji, koji
imaju odreene primene u konkretnim situacijama, da se poar opie na jednostavan, ali racionalan
nain. Poznati su pokuaji modelovanja poara koji su dali ograniene rezultate, koji se mogu
primeniti samo na odreene situacije i sa ogranienom tanou. Modelovanje poara ima za cilj da
prognozira, odnosno opie ,,scenario" potencijalnog poara u pojedinom prostoru, objektu ili
kompleksu radi predvianja optimalne zatite od njegovih posledica.
Poari se dele na dve osnovne faze: prva nastaje pri inicijalnom paljenju i predstavlja period dok
plamen ne obuhvati sav posmatrani prostor (tzv. taka flashovera), a druga faza traje do prestanka
poara ali obuhvata i fazu hlaenja. Duina pojedinih faza, kao i ukupno vreme poara opet su veoma
razliiti za svaku konkretnu situaciju. Nekad prva faza uglavnom predstavlja dui period, a druga
krai, ali to u pojedinim situacijama moe biti i obrnuto.
Matematike metode koje se koriste za opisivanje poara mogu se podeliti na integralne i
diferencijalne. Kod diferencijalnih metoda primenjuju se zakoni dinamike neprekidnih sredina,
zakoni provoenja toplote, zraenja, itd. Jednaine koje se dobiju opisuju, sa veom ili manjom
tanocu, varijacije sastava, temperature i drugih karakteristika pojedinih taaka gasne sredine u
vremenu. Sistemi jednaina ovih promena veoma su sloeni i mogu se reavati samo numerikim
metodama uz primenu raunara i uz ogranienja koja unosi nesavrenost dobijenih jednaina,
neophodnost zanemarenja pojedinih parametara itd. Ipak, ove metode su nam omoguile
prouavanje temperaturnih polja, polja brzine, koncentracije gasnih smea i odreivanje optimalnih
poloaja detektora poara. Za integralne metode koriste se jednaine odranja energije i mase za
temepraturu, pritisak, gustinu itd. Koriste se pojmovi srednjih temperatura i koncentracija za pojedine
delove prostora -zone na koji se prostor radi analize podeli. Kao rezultat dobijaju se srednje temperature
prostora za zonu, temperature obloga prostorije i slojeva konstrukcije, kao i srednje koncentracije
gasova. Ovakve metode mogu se koristiti za izraunavanje vremena odziva detektora.

a. Izgled stabla poara kod ravnih plafona

b. Izgled stabla poara kod kosih plafona

Slika 1. Stratifikacija stabla poara poarne kupe
Sa aspekta sistema za detekciju poara od interesa je prva faza, i to pre svega njen najraniji deo poetni poar. U toj fazi posle inicijalnog paljenja u zatvorenoj prostoriji dolazi najee, ali ne i
obavezno, do laganog poetnog razvoja praenog znaajnom emisijom dima uz u poetku neznatan
porast temperature. Kako je ve reeno, od interesa je da se poar detektuje u ovoj fazi, jer samo tada
detekcija ima smisla.
Poari se manifestuju veim ili manjim razvojem toplote, odnosno veim ili manjim porastom
temperature, pojavom dima i zraenjem. Ovo su osnovni fenomeni poara, ili bar oni koji u naoj svesti
unapred karakteriu poar. Postoje i druge promene u ambijentu pod delovanjem poara, kao sto je

promena koncentracije kiseonika uz poveanje koncentracije nekih drugih gasova kao to su CO ili
CO2, promena vlanosti vazduha itd. Dejstvom potiska topli vazduh zagrejan poarom zajedno sa
produktima sagorevanja, gasovima i esticama dima, kree se ka viim takama prostora. Ovo
kretanje postoji sve dok postoji razlika temperature toplog vazduha, gasova i dima nastalih u poaru i
tempearture okolnog vazduha. Prostor u kome struje topli gasovi i dim ima, u uslovima relativnog
mirovanja vazduha, oblik obrnuto okrenute uske kupe sa vrhom na mestu inicijainog poara. Transport
dima i produkata sagorevanja u vertikalnom pravcu pod dejstvom razlike u temperaturi, pa prema tome
i u gustini produkata sagorevanja u odnosu na okolni vazduh, naziva se konvekcija. Ova kupa se u
odgovarajucoj strunoj literaturi esto naziva stablo poara i mi emo usvojiti ovu terminologiju.
Dimna kupa je relativno vrlo uska posebno na visinama koje su od interesa za detekciju poara,
odnosno visina prostorije u kojo se poar dogodio. Kad se temperatura dimne kupe - stabla poara
izjednai sa temperaturom okolnog vazduha, dolazi do razbijanja stabla i kretanja produkata
sagorevanja i dima u horizontalnom smeru, odnosno dolazi do stratifikacije stabla poara. U veini
sluajeva stratifikacija se deava na relativno velikim visinama, jer obino tek tada dolazi do
izjednaenja temperatura stabla poara i temperature ambijenta. Do stratifikacije stabla poara dolazi i
na manjim visinama, delovanjem horizontalne ili kose prepreke, odnosno tavanice prostorije (slika
1a). Ukoliko je prepreka na koji dim nailazi u svom kretanju pod nagibom u odnosu na horizontalu
doi e do znaajnog kretanja dima u pravcu vee visine objekta uz veoma malo kretanje ka niim
takama (slika 1b). Ako bi izostala startifikacija, takasti detektori dima ili temperature u najveem
broju sluaja nee bili obuhvaeni dimnom kupom-stablom poara, te nee dati odziv na poar. To je
razlog sto takasti detektori temperature i linijski i takasti detektori dima ne mogu uspeno da se
koriste za zatitu otvorenih prostora bez horizontalnih prepreka. Verovatnoa da stablo poara (poarna
kupa) obuhvati detektor, bez stratifikacije, veoma je mala, bez obzira na gustinu postavljanja detektora
i zato bi postavljanje detektora kod kojih se podraaji koji treba da aktiviraju detektor do njega dovode
konvekcijom, na otvorenom prostoru bilo besmisleno. Razlog lei u injenici da je stablo poara usko
i njegova povrina poprenog preseka veoma je mala u poreenju sa ukupnom tienom povrinom.
Verovatnoa da detektor bude obuhvaen stablom poara u nedostatku stratifikacije, odnosno da
detektuje poar, proporcionalna je odnosu povrine poprenog preseka stabla poara na visini gde su
detektori postavljeni pomnoenom brojem instaliranih detektora i povrine prostorije. Ovaj odnos,
dakle, i verovatnoa detekcije takastim detektorom bez stratifikacije, oigledno, su neprihvatljivo
niski. Kada bi se detektor sluajno i naao unutar dimne kupe, produkti sagorevanja strujali bi oko njega
velikom brzinom, pod dejstvom potiska, pa se postavlja pitanje da li bi i u kom vremenu dospeli unutar
senzorskog elementa i prouzrokovali alarmno stanje.
Na slici 1a vidi se da je za detektor koji je postavljen u blizini horizontalne prepreke (plafona)
osetljivost na realni poar veoma dobra, jer on ak i kad je udaljen od mesta poara biva obuhvaen
produktima sagorevanja koji ulaze u njega, dok je za detektor koji je udaljen od plafona prostorije
osetljivost na realni poar veoma ograniena, s obzirom na injenicu da e biti potreban veoma razvijeni
poar dok dim koji se stratifikuje kod plafona ne dospe do senzorskog elementa detektora. Slino je sa
detektorima toplote koje treba da aktivira topli vazduh koji se u prvoj fazi koncentrie uz plafon
prostorije i tek kada se koliina ovog vazduha povea, on dospeva do detektora. To je razlog koji
zahteva da se ogranii rastojanje takastog detektora dima ili toplote od plafona.
Za zatitu otvorenih prostora uspeno se koriste infracrveni (IC) detektori koji reaguju na
infracrveni deo spektra zraenja, i ultraljubiasti (UV) detektori plamena, osetljivi na ultraljubiasti deo
istog spektra. Za aktiviranje detektora plamena nije potrebna konvekcija jer se zraenje plamena do
detektora prenosi radijacijom, brzinom svetlosti. Stoga poloaj detektora nije ogranien postojanjem
plafona niti stratifikacijom stabla poara. Iz tog razloga detektori plamena dae u principu mnogo bri
odziv, ali samo za poare koji se u ranoj fazi karakteriu pojavom plamena. Moe se rei da je
projektovanje zatite od poara otvorenih prostora bez krova gotovo nezamislivo bez detektora
plamena. Jedino za poare sa sporim razvojem bez plamena u poetnim fazama dolazi u obzir
primena linijskih detektora toplote - termikih kablova.
Kod kosih plafona stratifikacija dima postoji, ali se startifikovani sloj dima konvekcijom kree
prema viim takama prostora, dok je kretanje dima ili toplog vazduha, stabla poara, prema niim
takama prostorije veoma malo (slika 1b). Dobru osetljivost na realni poar kod kosih plafona dae,

dakle, takasti detektori koji su postavljeni na najviim takama prostora. Zato se oni u takvim
prostorijama postavljaju tako da je gustina detektora na viim kotama prostora vea, dok se na niim
takama prostora broj detektora smanjuje.

2. DETEKTORI POARA
Postoji vie naina podele detektora poara koji se javljaju u literaturi, a podele koje nama
izgledaju najblie realnosti mogu biti po fenomenu poara na koji su detektori osetljivi, ali i na osnovu
granice detekcije. Podela detektora po granicama detekcije klasifikuje ih na takaste koji detektuju
odreeni fenomen poara u okolini odreene take, i na linijske, koji detektuju promenu odreenog
fenomena u okolini odreene linije koja moe, a i ne mora biti prava. Dakle, oni se na ovaj nain dele
na takaste i linijske detektore poara.
Takasti detektori poara. Veinu savremenih detektora poara predstavljaju takasti detektori
koji reaguju na promenu koncentracije dima, temperature ili zraenja plamena u neposrednoj blizini
senzorskog elementa. Ovi efekti do senzorskog elementa mogu biti transportovani konvekcijom kao
kod detektora dima i toplote ili elektromagnetnim talasima kao kod detektora plamena.
Linijski detektori. Ova vrsta detektora poara reaguje na promenu detektovanog fenomena u
okolini odreene detekcione linije. Tipian linijski detektor toplote predstavlja termiki kabl koji
reaguje na promene temperature u okolini kabla. Detektori sa svetlosnim zrakom (light beam detektor)
predstavljaju u sutini linijski detektor dima koji reaguje na promenu koncentracije dima u okolini
svetlosnog snopa infracrvene svetlosti koji se od predajnika emituje prema prijemniku.
Detektori poara mogu se podeliti prema fenomenu poara na koji reaguju na sledee osnovne
tipove:
a. detektore dima,
b. detektore toplote,
c. detektore plamena,
d. detektore ostalih poarnih fenomena,
e. kombinovane (multisenzorske) detektore.

2.1

Detektori dima

Detektori dima, namenjeni su otkrivanju dima kao jednog od najprepoznatljivijih fenomena

poara. Mada nazvani detektorima dima, svi savremeni detektori ovoga tipa s obzirom na principe na
kojima rade predstavljaju, u stvari, detektore aerosola, jer oni detektuju sve rasprene estice - aerosole
prisutne u vazduhu od kojih je dim samo jedan od moguih. Dim je suspenzija tenih i/ili vrstih
estica u gasnoj sredini a nastaje kao proizvod sagorevanja, ali on nije jedini aerosol koji se moe
pojaviti u okolini detektora. Ovo je razlog za jedan od najveih nedostataka detektora dima, tj. jedan od
najvanijih uzroka lanih alarma, koji su najvei problem savremenih detekcionih sistema. Naime,
injenica da je ,,detektor dima" u stvarnosti detektor aerosola od kojih je samo jedan od potencijalnih
dim, ukazuje da su detekton ,,dima" osetljivi, vie ili manje i na druge aerosoli; dakle, i na lane
alarme uzrokovane emisijom aerosola koji nisu dim, ali za detektore imaju sline manifestacije.
Moe se saglasno iskustvu tvrditi da dim uglavnom nije aerosol uniformnog sastava nego
predstavlja smeu estica veoma razliitih dimenzija i razliitih boja, dakle, veoma razliitog spektra u
svakom konkretnom sluaju. Dim koji nastaje kao posledica gorenja polivinil hlorida uglavnom se
sastoji od kapljica hlorovodonine kiseline. estice dima koje nastaju pri sagorevanju celuloznih
materijala u znaajnoj meri se sastoje od vode i katrana. Dim nastao sagorevanjem magnezijuma
sastavljen je uglavnom od malih estica magnezijum oksida itd. Veliine estica dima kreu se od
l
nm do l0 m. Dim praktino nikad nije sastavljen od estica jedne vrste ve je spektar dima veoma

irok, kako po veliini, tako i po vrsti, a isto tako i po boji. Isto tako postoji znaajna mogunost da
odreeni deo spektra dima bude dominantan, odnosno da za konkretni sluaj dominiraju estice u
odreenom rasponu veliina i odreenih boja, ali je u izvesnom broju realnih dimova zastupljen dosta
irok deo spektra estica. Dominacija dela spektra uslovljava da se dim naziva vidljivim ili
nevidljivim, svetlim" ili tamnim a ove osobine najveeg dela estica od ogromnog su znaaja
za pouzdanost i brzinu detekcije dima, odnosno poara. Pod vidljivim esticama podrazumevaju se
one koje su optiki aktivne, odnosno one ija veliina nije manja od talasne duine vidljive svetlosti,
to ih ini uoljivim ljudskom oku. Optiki aktivne mogu biti i estice ija veliina odgovara talasnoj
duini svetlosti kojom se detektuje dim, kada se radi o optikim detektorima dima koji rade na
principu rasprene ili reflektovane svetlosti i o kojima ce biti rei u nastavku.
Takasti detektori dima su jonizacioni detekton dima ili detektori sa radio-aktivnim izvorom i
optiki detektori dima koji mogu funkcionisati na principu direktne svetlosti (optiki detektori sa
direktnom svetlou) ili na principu rasprene svetlosti (detektori sa rasprenom svetlou).
2.1.1

Jonizacioni detektor dima - princip rada i osnovne osobine

Ve je reeno da pojava jonizacionog detektora dima ranih etrdesetih godina ovog veka
predstavlja pravu prekretnicu u istoriji sistema za detekciju poara. Moe se, takoe, rei da ovi
detektori predstavljaju osnovni element najveeg broja savremenih alarmnih sistema za poar.
Relativno jednostavna konstrukcija, nizak nivo radioaktivnosti, prihvatljiva cena, ali i brz odziv na
veinu realnih poara ine ga detektorom opte namene. Od pojave ovog detektora broj proizvedenih
senzora za poar u svetu u toku jedne godine poveavao se gotovo geometrijskom progresijom. Bez
obzira na razvoj drugih vrsta detektora, kao i na nedostatke koje mu se ponekad sa razlogom, a nekad
neopravdano pripisuju, jonizacioni detektor jo uvek najvie koriste u praksi i u razvijenim zemljama i
jo uvek najvie opravdava naziv detektora opte namene.
Jonizacioni detektor funkcionie na principu jonizacione komore koja je u sutini sistem
elektroda definisane geometrije iji je meuelektrodni prostor izloen zraenju radioaktivnog izvora i
koja je polarizovana tako to je na elektrode doveden jednosmerni napon. Prostor izmeu elektroda u
kome se nalazi vazduh jonizovan je dejstvom emitera zraenja, obino americijuma, relativno vrlo niske
aktivnosti. Srednji domet ovih estica u suvom vazduhu normalnog pritiska na temperaturi 15C iznosi
4,04 cm. Vreme poluraspada americijuma iznosi 457,7 godina, to je vaan faktor stabilnosti izvora u
njegovom eksploatacionom veku. Naime, ovo dugo vreme poluraspada garantuje zadravanje priblino
konstantne aktivnosti izvora zraenja i time relativnu stabilnost u itavom radnom veku detektora.
Americijum ima jo jednu bitnu prednost koja ga ini praktino nezamenljivim izvorom jonizacije u
savremenim detektorima dima. Najvei deo njegovog zraenja otpada na zraenje koje se, kao to je
poznato vri snanu jonizaciju, ali je, istovremeno, s obzirom na relativno veliku masu estica, malog
dometa, tako da je tetno delovanje zraenja svedeno na malu meru, posebno u savremenim
konstrukcijama jonizacionih komora.
Veliina jonizacione struje funkcija je, u najveoj meri, geometrije komore, napona izmeu
elektroda i jaine radioaktivnog izvora. Mali iznos jonizacione struje uslovljava da poveanje
vlanosti vazduha moe izazvati alarm ili druga nenormalna stanja jonizacionog detektora, posebno ako
je detektor zaprljan higroskopnim materijalima. Pri veim koncentracijama dima promena jonizacione
struje nije linearno zavisna od broja i prenika estica i izraava se sloenijim relacijama koje se mogu
nai u literaturi.
Poetna jonizaciona struja iste komore osim od jaine izvora zraenja, napona izmedu elektroda,
konstrukcije komore, zavisi i od atmosferskih uslova odnosno pritiska, vlanosti i temperature
vazduha. To praktino znai da bi promene atmosferskih uslova menjale jonizacionu struju i bez
promene koncentracije aerosola, odnosno dima i time inile detektor vrlo nestabilnim ve pri normalnim
varijacijama parametara okolne atmosfere. Stoga se primena jedne jonizacione komore nije do sada
pokazala stvarno uspenom ni u jednoj savremenoj konstrukciji jonizacionog detektora dima.
Da bi se kompenzovao uticaj ovih pojava, u veini savremenih detektora uvodi se osim merne, i

referentna komora koja je delimino zatvorena tako da okolni vazduh u nju ulazi oteano procesom
difuzije, koja je veoma usporena zbog konstrukcije komore koja je sa okolnom atmosferom povezana
uskim otvorima. Detektor sadri ove dve komore iste ili sline geometrije izloene zraenju izvora
istog intenziteta, od kojih je jedna otvorena u odnosu na spoljni prostor tako da okolni vazduh i dim,
ako se pojavi, lako ulaze u nju i naziva se mernom komorom, dok je druga komora delomino
zatvorena u kuiste, koje je takve konstrukcije da je od okoline odvojeno relativno uskim otvorima.
Vazduh u ovu komoru ulazi procesom difuzije kroz uske otvore koji je, u tretiranom sluaju, relativno
spori proces meanja istog vazduha sa vazduhom koji sadri odreenu koliinu estica aerosola
(dima). Transport spoljnjeg vazduha u unutranjost referentne komore difuzijom kroz uske otvore je
suvie spor da bi dim u veim koliinama dospeo u komoru u vremenu koje je od interesa za detekciju
poara i na taj nain u referentnoj komori ne dolazi do promene struje pri pojavi aerosola-dima u
okolnoj atmosferi. U mernu komoru dim ulazi relativno brzo i zbog toga u njoj brzo dolazi do
promene, odnosno smanjenja jonizacione struje u sluaju pojave dima u okolini detektora. Na ovaj
nain dolazi do neravnotee jonizacionih struja referentne i merne komore. Naime, jonizaciona struja
merne komore radikalno se smanjuje, dok jonizaciona struja referentne komore ostaje praktino ista u
intervalu vremena koji je znaajan za detekciju poara. Razlika struja merne i referentne komore vodi
se na elektronski pojaava i na elektronski komparator, kako je prikazano na principijelnoj emi
jonizacionog detektora na slici 2.

Slika 2. Principijelna ema jonizacionog detektora Km - merna komora Kr - referentna komora - izvor
zracenja Am241
Kad razlika struja komora posle komparatora premai postavljeni prag detekcije, detektor prelazi u
stanje alarma, koje se manifestuje naglim poveanjem struje kroz detektor, odnosno smanjenjem
napona na liniji. Detektor se moze prikazati ekvivalentnim otpornikom koji ima visoku otpornost u
situacijama kada je nivo aerosola takav da nije dolo do okidanja detektora. Kada koncentracija
aerosola premai postavljeni prag, struja kroz detektor poraste, njegov ekvivalentni otpor se naglo
smanji i to izaziva poveanje struje u liniji, odnosno pad napona u liniji koji centralni ureaj
prepoznaje kao signal alarma. Atmosferske promene, odnosno promene pritiska, temperature i
vlanosti relativno su veoma spore, pa je proces difuzije dovoljno brz da prati varijacije ovih
veliina. Naime, struja merne i referentne komore menjae se priblino jednako, kada su spore
promene uslova atmosfere (temperatura, pritisak i vlanost) i tako se ove promene nee
reflektovati na odziv detektora. Jonizaciona struja merne i referentne komore, koje su praktino iste
geometrije i izloene gotovo istoj koliini jonizacionih zraenja, menja se jednako pri promeni
atmosferskih uslova u okolini detektora i razlika ove dve struje je teoretski jednaka nuli. Mala
razlika struja ipak postoji i u normalnom stanju kada dim, odnosno aerosol ne egzistira u okolini
detektora, a nastaje kao proizvod nesavrenosti merne i referentne komore. Stoga se prag detekcije
mora postaviti dovoljno daleko od mirne struje detektora da bi se spreilo njegovo aktiviranje u
uslovima istog vazduha.

Razlika jonizacionih struja u svim atmosferskim uslovima teoretski je ravna nuli ukoliko u
mernu, otvorenu komoru ne dospeju estice dima, imajui u vidu da promene atmosferskih uslova
praktino nikad nisu tako brze i da jednako deluju i na zatvorenu, referentnu komoru. U novijim
reenjima ovog tipa detektora samo jedan izvor je postavljen tako da istovremeno i podjednako
jonizuje meuelektrodni prostor obe komore. Ovim se smanjuju cena i ukupna radiokativnost, a
istovremeno se poveava stabilnost detektora.
Ukoliko se aerosol pojavi u okolini detektora, on relativno brzo dospeva u otvorenu, mernu,
komoru a teko, gotovo nimalo u referentnu komoru. Aerosol e eventualno ui u referentnu komoru
ako je ona izloena dimu relativno dugo, ali vreme koje je za ovo potrebno mnogo je due od
vremena u kom detekcija ima smisla, odnosno detektor e pre toga ve prei u stanje alarma. Ulaskom
aerosola u mernu komoru jonizaciona struja se smanjuje srazmerno koliini dima u njoj, pa se
pojavljuje neravnotea mosta kojim su dve komore spojene. Rezultantna diferencijalna struja
pojaava se u elektronskom pojaavau i ako ona premai podeenu vrednost praga alarma, detektor
prelazi u alarmno stanje.
Jonizacioni detektori su veoma osetljivi na sitne estice dima kakve nastaju i od izduvnih gasova
dizel maina ili aerosole koji se emituju iz maina za hemijsko ienje, te takvi ureaji mogu lako
postati uzronik lanih alarma.
Generalno, zaprljanost detektora dovodi do smanjenja jonizacionih struja, i to nejednako u mernoj
i referentnoj komori zbog razliite koliine vazduha koji zajedno sa esticama dima, ali i neistoa
cirkulie u ove dve komore u istom intervalu vremena. Nejednaka zaprljanost dovodi do razlike u
strujama dve komore, te neravnotea struja, pre ili kasnije, dostie prag alarma i dovodi detektor u
alarmno stanje. Ovo predstavlja jedan od znaajnih uzronika lanih alarma, kad su u pitanju
detektori dima, pa i jonizacioni detektori.
Prilikom odravanja, isenja i montae detektora postoje mogunosti za izlaganje intenzivnijem
zraenju i mogunost unutranje kontaminacije oveka nehotinim unoenjem americijum oksida u
organizam. Ovo se moe spreiti strunim i kontrolisanim procesom rada koji podrazumeva odreena
pravila koja ovaj rad ine relativno bezopasnim. Jo uvek se ponekad na tritu mogu pojaviti
detektori ija radioaktivnost premauje dozvoljene granice, pa je pri nabavci i ugradnji ovih ureaja
potrebno izvriti odgovarajue provere, pribaviti saglasnosti kojima se garantuje odgovarajui nivo
aktivnosti.
esto komplikovane procedure pribavljanja saglasnosti za proizvodnju ili uvoz ovog detektora
ine da se oni esto nekritiki zamenjuju optikim detektorima dima i u situacijama koje to ne
opravdavaju.
2.1.2

Optiki detektori dima

Optiki detektori dima su detektori koji ne poseduju radioaktivni izvor i ova injenica predstavlja
njihovu nesumljivu prednost u odnosu na jonizacione detektore, koji vie ili manje opravdano, pobuuju
strah kod korisnika ve na samu pomisao o izvoru radioaktivnosti. Meutim, i ovi detektori, u
poreenju sa jonizacionim, imaju svoje nedostatke proistekle iz principa njihovog rada, bez obzira na
informacije koje ponekad daju proizvoai i koje su esto preterano optimistine. Ti nedostaci nisu
takvi da ovi detektori ne bi predstavljali veoma vane elemente sistema, ali nedostaci nisu zanemarljivi i
treba ih imati u vidu pri projektovanju sistema. O prednostima, ali i o nedostacima ove vrste detektora
dima bice vie rei u nastavku.
Svi optiki detektori dima poseduju izvor svetlosti i fotoprijemnik koji reaguje na promenu
svetlosti koja na njega pada, nastalu kao posledica prodora dima u mernu komoru detektora.
Mogue su dve osnovne konstrukcije ovih detektora principijelno prikazane na slici 3. Prva
jednostavnija konstrukcija optikih detektora dima su detektori sa direktnom svetlou. Sastoje se,
kako je prikazano na slikama 3a i 3b, od predajnika - svetlosnog izvora, koji je najee
poluprovodnika dioda (LED) i prijemnika, koji moe biti fotootpornik, fotodioda ili fototranzistor,
zahvaen svetlou emitovanom od izvora, odnosno na koji svetlost koju emituje izvor direktno pada.

U normalnom stanju, bez dima, pun svetlosni signal dospeva na prijemnik i signal iz prijemnika je
jednak poetnom maksimalnom iznosu S0. U sluaju ulaska dima u aktivni deo detektora, optiku
komoru, dolazi do rasipanja i apsorpcije dela svetlosti i optiki signal koji dolazi na prijemnik, pa
prema tome i elektrini signal koji on emituje, manji je u odnosu na poetni signal zbog deliminog
ili potpunog zaklanjanja svetlosti zavisno od koliine aerosola unutar detektora, kako je vidljivo na
slici 3b (S<S0). Ako signal opadne ispod postavljenog praga alarma (S<Sp), detektor prelazi u
alarmno stanje.

Slika 3. Optiki detektor dima - principi rada detektora sa direktnom svetlou

Druga konstrukcija zasnovana na tzv. Tyndall-ovom efektu prikazana na (slikama 4c i 4d)
sadri takoe izvor i prijemnik svetlosti (LED i fotootpornik ili fototranzistor), ali je njihov poloaj
takav da svetlost koju emituje izvor ne dolazi do prijemnika u situaciji kada u komori detektora nema
aerosola, tj. signal normalnog stanja jednak je nuli. So=0 (sl. 4c). Ukoliko u detektor uu estice
aerosola, deo emitovane svetlosti koja dospe do njih se reflektuje ili apsorbuje na njima. Ako bi estice
imale karaktersitike apsolutno crnog tela, apsorpcija bi bila potpuna. Ukoliko karakteristike estice vie
odstupaju od karakteristika apsolutno crnog tela, udeo apsorbovane svetiosti sve vie opada, a raste
udeo reflektovane
svetiosti.detektor dima - principi rada detektora sa rasprenom svetlou
Slika 4. Opticki

Svetlost koja se reflektuje delom se raspri u komori detektora, ali delom dospeva na prijemnik
tako da odziv prijemnika postaje vei od nule (S>S0=0). Svetlosni signal se u prijemniku pretvara u
elektrini signal koji raste sa poveanjem koncentracije estica u komori detektora, odnosno
proporcionalan je gustini dima. U idealnom sluaju ako je vazduh ist, bez aerosola, odziv senzora
trebalo bi da bude nula, meutim realni senzori i u stanju bez dima daju mali odziv zbog postojanja
izvesne koliine svetlosti koja se ipak reflektuje o zidove komore. Zidovi komore nainjeni su od
materijala malog koeficijenta refleksije, tako da je refleksija o zidove mala. I sama konstrukcija komore
obezbeuje na razne naine, koje proizvoai smatraju najboljim, da je prijemnik u normalnom stanju
bez dima u to veoj meri izvan dohvata emitovane svetiosti. Kada elektrini signal iz prijemnika
nastao zbog svetlosti reflektovane na esticama dima, pojaan u pojaivau, premai podeenu
vrednost praga, detektor prelazi u stanje alarma (S>SP). Kod oba tipa detektora bitno je osigurati da
ne dode do delovanja spoljanje svetlosti na prijemnik jer bi to ometalo rad detektora. Ovo se postie
specijalnom konstrukcijom komora detektora koji osiguravaju nesmetan ulazak estica dima u
komoru, ali pri tome u najveoj meri onemoguavaju ulazak spoljanje svetlosti. Osim ovoga,
primenjuju se pulsirajua LED i elektronska kola koja eliminiu signal nastao od svetlosti koja ne pulsira

istom frekvencijom i na taj nain se takoe omoguava sigurniji ulazak estica u komoru, poveava se
osetljivost detektora, uz istovremeno smanjenje, eventualno i eliminaciju mogunosti lanih alarma
zbog svetlosti iz okruenja detektora. Koritenje svetlosti manjih talasnih duina poveava osetljivost
detektora na sitnije estice dima, jer su i sitnije estice tada optiki aktivne.
Treba primetiti ovde da, ako su zaprljanjani prijemnik i/ili predajnik, detektor sa direktnom
svetlou sigurno menja svoje stanje u pravcu dostizanja alarmnog stanja, jer se signal So smanjuje zbog
naslaga koje se formiraju na izvoru i/ili prijemniku. Medutim, detektori sa rasprenom svetlou sa
komorom zaprljanom esticama svetle boje, mogu takoe da idu u stanje alarma jer se signal pri istom
vazduhu moe uveati i do 10 puta, zbog toga to se koeficijent refleksije zidova komore, naslagama
svetlih estica, bitno uveava. Detektori sa direktnom svetlou ipak mnogo bre idu u stanje alarma i
zato bi za uspean rad ovakvi detektori zahtevali bar automatsku kompenzaciju zaprljanjanosti
detektora, odnosno odranje praga detekcije na istom ,,rastojanju" od signala mirnog stanja. Ova
kompenzacija ima svoju cenu i ini nekonkurentnim takav takasti detektor dima zasnovan na principu
direktne svetlosti. Osim toga zaprljan detektor ubrzo bi postao ,,slepim" i ak ni kompenzacija praga
nebi vie mogla da eliminie uticaj zaprljanja. Iz toga razloga je veina savremenih takastih optikih
detektora dima zasnovano na principu rasipanja svetlosti (Scattered light principle). Praktina
primena detekcije dima metodom direktne svetlosti nala je do sada primenu samo kod linijskih
detektora dima sa svetlosnim snopom (Light beam detectors) o kojima e biti rei kasnije. Zaprljanje
detektora sa rasprenom svetlou nije tako intenzivno i stoga su ovi detektori mnogo stabilniji i danas
zauzimaju sve vanije mesto u lepezi komercijalno dostupnih detektorskih elemenata.
Detektori koji rade na principu rasprene svetlosti mnogo se vie primenjuju od detektora na
principu direktne svetlosti i danas se po broju proizvedenih detektora pribliavaju jonizacionim
detektorima poara. Medutim, nedostatak ovih detektora je da su relativno neosetljivi na estice ija
je veliina znaajno manja od talasne duine svetlosti koju emituje izvor. Zato su ovi detektori imuni
na ,,nevidljive dimove". Mada veina dimova produkovanih realnim poarima spada u kategoriju
preteno vidljivih, ipak izvesne vrste dima imaju karakteristike koje ih pribliavaju ,,nevidljivim". To
je posebno dim koji nastaje kod razvijenih poara celuloze sa dovoljnom koliinom vazduha. Odziv
optikog detektora dima u ovakvim situacijama moe biti veoma usporen, pa ak i sporiji od odziva
detektora toplote. Poboljanje osetljivosti na dim sastavljen preteno od veoma sitnih komponenti
postie se sniavanjem talasne duine svetlosti koju emituje izvor, ali potpuna eliminacija ovog
nedostatka nije verovatna.
Koeficijent refleksije materije od koje je sainjena estica, odnosno koliina svetlosti koja biva
reflektovana u odnosu na ukupnu prispelu koliinu svetlosti veoma je vaan faktor za mogunost
detekcije dima optikim metodama. estice koje imaju vei koeficient refleksije, po pravilu svetle
estice, bolje se detektuju optikim detektorima dima jer je koliina svetlosti koja se reflektuje vea u
odnosu na ukupnu koliinu svetlosti. Iz opisa principa rada jonizacionog detektora dima veoma je
jasno da boja estica dima naravno nema nikakav uticaj na njih. Veliina estica ima uticaj na
osetljivost jonizacionog detektora, ali je on ipak prihvatljivo osetljiv na estice dima svih veliina.

2.2

Detektori toplote

Detektori toplote, predstavljaju ureaje koji registruju porast temperature u mernom domenu
detektora i koji imaju mogunost da taj porast, iznad odreene granice, transformiu u alarm za poar.
Detektori mogu reagovati na porast temperature u njegovom apsolutnom iznosu i biti koncipirani tako da
daju signal za poar ako temperatura okoline detektora premai podeenu vrednost. Takvi detektori su
prvi razvijani a primenjuju se i danas i nazivaju se obino termomaksimalni detektori.
Da bi detektor imao dovoljnu stabilnost u radu i da ne dostigne alarmno stanje pri viim
temperaturama ambijenta koje nisu posledica poara nego normalnih varijacija temperature, podeeni
nivo reakcije detektora, ili prag detekcije, mora se postaviti na dovoljnoj ,,udaljenosti" od maksimalne
srednje, ali i maksimalne lokalne temperature prostorije u kojoj se detektor nalazi. Dakle, prag alarma

mora biti dovoljno iznad maksimalne temperature ambijenta na mestu instaliranja detektora da ne bi
dolo do aktiviranja alarma u stanju bez poara. Jasno je da distribucija temperatura u jednoj prostoriji
nije uniformna, a da su najcee najvie temperature u najvioj taki prostorije, na primer na plafonu,
odnosno tamo gde se i instaliraju detektori poara. Prag detekcije, odnosno temperatura alarma mora se
postaviti tako da je:
Td = T p Ta max ,
pri emu Td ili prag detekcije koji je jednak razlici temperature prorade detektora Tp i maksimalne
temperature ambijenta u neposrednoj blizini detektora Tamax mora biti dovoljno veliki da se pouzdano
izbegne pogrean alarm svaki put kad temperatura tiene prostorije dostigne svoj maksimalan iznos
(Tamax). Razlika temperature koja mora biti savladana do prorade Td zavisi od konstrukcije detektora, a
posebno od stabilnosti njegovog senzorskog elementa, koji moe biti termistor. Ovaj prag
konvencionalnih sistema detekcije mora se postaviti dovoljno daleko zato to se ni pri instaliranju, a
posebno ne u trenutku proizvodnje detektora, ne zna pouzdano maksimalna temperatura ambijenta u
kojoj e on raditi, kao ni varijacije te temperature u stvarnim lokalnim uslovima.
Meutim, poar moe sa velikom verovatnoom nastati i u trenutku kad temperatura ambijenta nije
maksimalna, pa e vreme detekcije biti produeno, jer senzorski element, najee poluprovodniki
termistor, mora savladati temperaturni interval koji je esto znatno vei od definisanog praga detekcije (
T Tdmin ) pa e i stvarno vreme detekcije tds koje zavisi od razlike temperatura izmeu trenutne
temperature ambijenta i proradne (Tp), biti mnogo vee od minimalnog vremena reakcije tdmin, posle
kojeg bi usledila detekcija ako bi, do trenutka nastanka poara, u okolini detektora temperatura bila
maksimalna temperatura ambijenta Tamax (sl. 5). Kako je vreme detekcije veoma vaan, moe se
sigurno tvrditi presudan faktor za uspeh gaenja ili evakuacije iz prostora, vidi se da je efikasnost
detekcije termikim detektorom sa maksimalnom (termomaksimalnim) temperaturom veoma zavisna
od trenutka u kome je poar nastao i zavisi od te temperature, a vreme reagovanja detektora veoma
je razliito.

Slika 5. Odziv termomaksimalnog detektora kod razliitih ambijentalnih temperatura na poetku

poara
Moe se, dakle, rezimirati da je osetljivost termomaksimalnog detektora bitno zavisna od poetne
temperature u tienoj prostoriji, odnosno stepen razvoja poara za koji e ovaj detektor dati alarm,
jako je zavisan od poetne temperature ambijenta u neposrednoj okolini detektora. Ovo je samo jedan
od nedostataka termomaksimalnih detektora poara.

Sa druge strane, izrazit porast temperature u prostoriji najee se moze oekivati tek u
razvijenim fazama poara kod veine realnih poara, kada je gaenje esto malo efikasno. Iz ovog
razloga postavlja se pitanje kolika je stvarna korist od ovakve zakasnele reakcije sistema za gaenje
poara.
Stoga je jasna ideja da je bolje reenje pratiti porast temperature u nekom vremenskom intervalu i
na osnovu toga donositi odluku o tome da li je u pitanju poar ili nije. Detektori koji reaguju na porast
(gradijent) temperature u jedinici vremena, bez obzira na temperaturu u okolini detektora pre
nastanka poara, nazivaju se, saglasno opte prihvaenoj terminologiji, termodiferencijalni detektori
(rate of rise detectors). Ovi detektori prate, dakle, brzinu porasta temperature u okolini senzora
(dT/dt) i reaguju podjednako brzo, bez obzira na poetnu temperaturu okoline u trenutku nastanka
poara. Oni su zato generalno osetljiviji na poar od termomaksimalnih detektora, kod kojih je brzina
reakcije zavisna od poetne temperature. Moe se videti principijelno na slici 5 kakve razlike u brzini
reakcije mogu nastati kod razliitih temperatura ambijenta u trenutku izbijanja poara. Na slici
krivulje oznaavaju jedan od moguih oblika kretanja temperatura u okolini detektora u sluaju
poara i one, naravno, mogu biti i sasvim drugaije. Ali, ukupan iznos temperature u pojedinom
trenutku zavisan je i od temperature prostorije u trenutku izbijanja poara. Termomaksimalni detektor
daje odziv koji veoma zavisi od poetne temperature prostorije i vreme reakcije detektora krece se izmedu
t min i t max dakle veoma je teko predvidivo. Raspon vremena reagovanja izmedu ovih vrednosti moe
biti i veoma veliki. Medutim, termodiferencijalni detektor dao bi priblino isti odziv, bez obzira na
temperaturu ambijenta u trenutku nastanka poara kod iste brzine promene temperature u jedinici
vremena. Stoga termodiferencijalni detektori toplote generalno predstavljaju bolje i pouzdanije reenje u
odnosu na termomaksimalne, za veinu realnih poara.
Medutim u praksi nisu iskljueni poari koji se veoma sporo razvijaju, na primer gorenje nekih
materijala uz deficit kiseonika, ako je pristup sveeg vazduha u toku poara znatno smanjen. U ovim
situacijama reakcija detektora, koji detektuju gradijent temperature, moe izostati ili beznadeno
zakasniti. Stoga, saglasno naoj i regulativi u praksi mnogih razvijenih zemalja (npr. Engleska), svi
termodiferencijalni detektori moraju imati i termomaksimalni lan koji reaguje na podeenu
maksimalnu temperaturu. Na ovaj nain obezbeena je reakcija i za poare koji imaju veoma spor razvoj.
Treba napomenuti da neke razvijene zemlje (npr. Francuska) nisu usvojile ovu logiku i dozvoljavaju
upotrebu detektora porasta temperature bez inkorporisane detekcije maksimalne temperature,
ignoriui mogunost dostizanja povienih temperatura uz veoma lagan razvoj poara.
Treba napomenuti da detektori poara imaju tri stepena osetljivosti koji odreuju graninu brzinu
porasta temperature u jedinici vremena, ali i maksimalnu temperaturu na koji reaguje termomaksimalni
lan. Detektori stepena osetljivosti I su detektori koji reaguju pri porastu temperature od lC/min,
detektori stepena osetljivosti II su oni koji reaguju pri promeni temperature od 3C/min, a detektori
stepena osetljivosti III su oni koji reaguju na gradijent temperature od 5C/min.

2.3

Detektori plamena

Detektori plamena reaguju na zraenje plamena koji je manifestacija znaajnog broja poara i u
ranoj fazi, posebno poara zapaljivih tenosti, gasova i uopte lako zapaljivih materijala sa dovoljnim
prisustvom kiseonika. Detektori plamena reaguju na zraenje u odreenom opsegu talasnih duina na
koji su oni podeeni, odnosno na deo spektra zraenja koji dolazi do senzorskog elementa. Ostali deo
spektra, izvan detekcionog podruja, eliminie se odgovarajuim filterima koji proputaju samo traeni
deo spektra zraenja. Prema delu spektra na koji su detektori osetljivi, oni dele se na detektore
ultraljubicastog zracenja ili UV (Ultra Violet) detektore, detektore vidljive svetlosti i detektore
infracrvenog zracenja ili IC (IR - Infra Red) detektore. Jasno je da su detektori vidljive svetlosti
neupotrebljivi za veinu aplikacija, jer bi bili pobueni i prevedeni u stanje alarma ve i u normalnim
uslovima kada su izloeni dnevnoj svetlosti ili vestakom osvetljenju. Njihova primena ograniena je na
sasvim specijaine sluajeve detektora koji uvek rade u zatvorenom prostoru gde nikad nisu izloeni

dnevnoj svetlosti. Primer za ove retke aplikacije detektora vidljive svetlosti mogu biti ,,hvatai
varnica" koji su deo ,,fire fly" sistema za gaenje poara u postrojenjima za pneumatski transport
zapaljivih materijala ili sistemima za otpraivanje zapaljive praine. Ovi sistemi zasnovani su na ideji da
se eventualne zapaljene estice uoe u toku transporta unutar cevovodnog sistema i da se gase vodom
ili ugljendioksidom (CO2), pre nego sto dospeju do silosa za skladitenje, dakle da se proces gaenja
zavri pre nego to se stvarni poar razvije. Kako detektor varnice treba da uoi zraenje koje ona
emituje u zatvorenom cevovodnom sistemu u kome nije prisustna spoljna svetlost, mogu se za tu
namenu koristiti i znatno jeftiniji detektori vidljive svetlosti.
Kako je deo spektra dnevne suneve svetlosti i infracrveno zraenje, detektori infracrvene
svetiosti moraju posedovati sisteme za eliminaciju infracrvenog zraenja sunca koje bi bilo siguran
uzrok pogrenih alarma. Bez tih sistema eliminacije infracrvenog zraenja sunca i zraenja nekih
drugih izvora toplote, detektori infracrvene svetlosti potpuno se blokiraju pogrenim alarmima i postaju
generalno neupotrebljivi na isti nain kao i detektori vidljive svetlosti.
Odziv dobrog detektora osetljivog na ultraljubiastu svetlost ne sme se preklapati sa solarnim
podrujem i na taj nain jedan od najeih uzronika lanih alarma se pouzdano eliminie. Imunitet
ovih detektora na druge lane podraaje je generalno dobar, ali postoje potencijalni uzronici koji
mogu lano aktivirati detektor. To su, na primer, elektroluno zavarivanje ili munja. Oni mogu aktivirati
detektor i na veoma velikim udaljenostima. Neke vrste tungsten halogenih svetiljki mogu izazvati
takode lane alarme detektora.
Medutim, ovi detektori imaju i nedostatak koji se ogleda u tome da se UV zracenje lako
apsorbuje na organskim materijalima u vrstom, tenom, pa ak i gasovitom stanju. Tako i tanki,
gotovo nevidljivi sloj ulja ili masti moe potpuno blokirati detektor. Problem blokade IC detektora
naslagama ulja ili masti mnogo je manji u odnosu na mogunosti blokade kod UV detektora. Ulje, mast
ili dim veoma malo apsorbuju IC zraenje. Jedina praktina mogunost blokade IC detektora moe biti
led koji se u zimskim mesecima ponekad formira na optici detektora.

2.4

Linijski detektori poara

2.4.1 Detektori sa svetlosnim snopom

Detektor sa svetlosnim snopom je detektor koji se sastoji od predajnika svetlosti i prijemnika koji se
postavljaju na razliitim stranama tienog prostora. Usmereni snop svetlosti koju emituje predajnik izvor dolazi do prijemnika i on ga registruje kao signal SN=So - Sz, pri emu su S - svetlosni signal koji
dolazi na prijemnik, So - poetni signal kod potpuno iste optike predajnika i prijemnika a Sz -umanjenje
signala zbog zaprljanosti optike predajnika i/ili prijemnika i/ili gubitka dobrog usmerenja detektora. Ne
treba posebno naglaavati znaaj dobre usmerenosti snopa svetlosti sa predajnika na prijemnik za
pouzdanost detekcije i za smanjenje broja lanih alarma. Svaki solidan detektor ovog tipa treba da
ukljuuje sofisticiran sistem za pravilno usmerenje svetlosnog snopa i za odravanje poloaja detektora
u toku eksploatacije. Ukoliko se u okolini linije - svetlosnog snopa pojavi dim koji dospeva do plafona,
on se stratifikuje, te apsorbuje i reflektuje deo svetlosnog snopa tako da svetlosni signal koji dospeva do
prijemnika slabi na:
N

S D = S0 S Z S A S R S N
pri emu su:
SA - deo svetlosti koji se apsorbuje na esticama dima,
SR - deo svetlosti koji se reflektuje o estice dima.
Ukoliko je SD <SAL, pri cemu je SAL alarmni prag detektora sledi signal alarma.
Ovaj detektor radi na principu detektora direktne svetlosti za koji je konstatovano da se ne
primenjuje uspeno kod takastih optikih detektora dima. Razlog je taj da cena takastih detektora dima

nije dovoljna da se obezbedi kvalitetna elektronska kompenzacija zaprljanosti prijemnika i predajnika

detektora. Kako detektori dima sa svelosnim snopom pokrivaju i do 15 puta vei prostor od takastih
detektora dima, njihova cena omoguava kvalitetnu kompenzaciju zaprljanosti optike.
Signal alarma jednak je razlici signala normalnog stanja SN i stanja alarma koju definie
proizvoa S, odnosno SAL=SN S na poetku eksploatacije kad je optika detektora potpuno ista.
U toku eksploatacije signal SD detektora smanjuje se radi zaprljanosti ali se istovremeno sniava i
prag alarma i zadrava se priblizno konstantna razlika signala normalnog stanja SD i stanja alarma SAL
do trenutka kada je zaprljanje toliko da je ugroena osetljivost detektora, kada detektor daje informaciju,
odnosno upozorenje centralnom ureaju da je neophodno ienje optike. Ova informacija se prenosi
korisniku i on treba odmah da pristupi ienju optike detektora. Na taj nain detektor zadrava
dobru osetljivost a da se bitno ne poveava broj lanih alarma.
Detektori solidnog kvaliteta imaju i elektronsku kompenzaciju kratkotrajnog zaklanjanja
svetlosnog snopa koje bi, bez toga, prouzrokovale lani alarm. To moe, na primer, biti proletanje ptice
na liniji prijemnik - predajnik ili neko slino kratkotrajno zaklanjanje snopa svetlosti. Takasti
detektori dima zaprljanjem obino idu ka stanju alarma, pa je osetljivost neophodno podesiti nie od
optimalnog nivoa da detektor ne prouzrokuje preveliki broj lanih alarma u itavom periodu izmedu
dva ienja. Kako je kod linijskog detektora dima sa svetlosnim snopom izvrena kompenzacija
zaprljanja i detektor zadrava istu osetljivost mnogo due vremena, odnosno u itavom periodu do
ienja, to je osetljivost mogue podesiti na vii nivo.
Dobri detektori dima sa svetlosnim snopom mogu se, saglano uputstvima proizvoaa, postavljati
tako da rastojanje izmedu predajnika i prijemnika moe biti do 100m.
Postoje, meutim, odreena ogranienja u primeni linijskih detektora dima sa svetlosnim snopom
o kojima se mora voditi rauna. Detektor, odnosno predajnik i prijemnik, mora se postavljati na
relativno malom rastojanju od plafona, slinom onom koje vai za takaste detektore dima.
Istovremeno na liniji prijemnik -predajnik ne sme biti stalnih prepreka, kao to su grede, lusteri, niti
pokretnih, povremenih, kao o bi bila konstrukcija krana, kretanje ljudi ili prevoznih sredstava, ili
slino.
Mnogi detektori sa svetlosnim snopom mogu biti osetljivi i na turbulentno kretanje vazduha pod
dejstvom temperature poara kada dolazi do rasipanja svetlosnog snopa i mogu, dakle, da reaguju i na
poare sa znaajnim razvojem toplote, ali sa malom koliinom dima, kao sto bi bio poar alkohola, na
koje bi ostali detektori dima bili neosetljivi. Meutim, ovo moe omesti njihovu upotrebu u prostorima
u kojima postoje intenzivna pogonska zagrevanja i velika emisija toplog vazduha. Osim toga, detektori
pri montiranju moraju se veoma dobro usmeriti, odnosno svetlosni snop koji emituje predajnik mora
biti podeen tako da bude u najveoj meri primljen od prijemnika. Osim toga u toku eksploatacije ne
sme dolaziti do poremeaja u poloaju detektora koji bi se odrazio kao smanjenje signala, sto bi se
odrazilo kao pojava alarma i blokade detektora. Iskustva pokazuju da neki detektori ovog tipa mogu
dati lane alarme kad su izloeni snanom delovanju sunca ili ponekad, drugim snanim svetlosnim
izvorima, kao sto su fotografski blicevi. Detektori sa svetlosnim snopom obino imaju od proizvoaca
propisane metode za praviino usmerenje i fiksiranje prijemnika i predajnika i mogunosti provere
signala na poetku i njegovog uporeenja sa optimalnim nivoom svetlosti, tako da kvalitetni detektori
uspeno reavaju ovaj problem.

2.4.2

Linijski detektori toplote

Ako je detektor dima konstruisan tako da reaguje kada je u potpunosti izloen delovanju toplote,
tada se detektor toplote tretira kao takasti. Ako se, pak, detektor aktivira i u sluaju kada je samo
jedan njegov deo izloen poveanju temperature, tada se on naziva linijskim detektorom toplote
(temperature). Linijski detektori toplote nazivaju se ponekad i termikim kablovima i izvedeni su kao
kabl sa dve ile meu kojima postoji napon i ija je izolacija termiki osetljiva tako da menja svoju
otpornost, odnosno provodljivost pri promeni temeprature u okolini. Meu ilama postoji napon linije i
kroz njih tee izvesna struja koja moe sluiti za kontrolu neprekidnosti linije - detektora. U sluaju

promene temperature menja se i ova struja i ako promena struje premai odreenu vrednost, centralna
jedinica na koju je vezan detektor reaguje alarmnim stanjem. Postoje izvedbe linijskih detektora
toplote sa fiksnom proradnom temperaturom slino kao kod termomaksimalnih takastih detektora, ali
i izvedbe linijskih detektora osetljivih na gradijent temperature kao kod termodiferencijalnih detektora.
Postoji, takode, podela linijskih detektora toplote na integralne i neintegralne detektore.
Integralni linijski detektori toplote reaguju na porast srednje temperature du cele duine
detektora iznad podeene vrednosti. Neintegralni tipovi linijskih detektora temperature reaguju, za
razliku od prethodnih, na porast temperature u bilo kojoj taki du detekcione linije. Na primer detektor
ide u stanje alarma kod ,,sloma" izolacije pod delovanjem toplote na definisanom nivou - temperaturi,
koji se desi bilo gde na detekcionoj liniji. Koji od dva opisana tipa e bre reagovati, odnosno koji e tip
detektora biti odabran, zavisi od vrste poara koji se oekuje. Kod poara sa brzim razvojem praenim
znaajnim porastom temperature reagovae ranije detektor neintegralnog tipa, jer je poar u samom
poetku ogranien na malu povrinu. Meutim, kod poara koji se sporo razvijaju poveanje
temperature je sporije, manjeg maksimalnog iznosa, ali se poar moe proiriti na mnogo vei deo
detekcione linije i u takvoj situaciji integralni tip linijskog detektora toplote dae znatno bri odziv.
Pri montai detektora mora se voditi rauna da toplota koja dolazi do njega ne bude odvedena
provoenjem ka nekom telu vee mase, odnosno veeg toplotnog kapaciteta koje je u kontaktu sa njim.
Zato kada se linijski detektor postavlja na zid ili tavanicu, mora biti odvojen od zida draima i to na
razmak od nekoliko centimetara da bi se izbeglo odvoenje toplote na telo znatno vee mase.

2.4.3. Savremena reenja detektora poara

Postoje i odreene konstrukcije koje daju veoma dobre rezultate ali samo u specifinim uslovima,
od kojih emo opisati jednu uspelu konstrukciju aspiracionih detektora dima koja se koristi za zatitu
raunarskih centara i koja je poznata pod komercijalnim nazivom VESDA (Very early smoke
detection apparatus - ureaj za veoma ranu detekciju dima). To je u osnovi sistem zasnovan na
osetljivom detektoru dima koji sadri vakuum-pumpu koja usisava vazduh sa vie mesta na kojima se
oekuje pojava poetnih tinjajuih poara. Uzorci vazduha se plastinim cevima koje se vode do tih
mesta, obino u unutranjost kabineta koji sadre komponente jednog velikog raunarskog sistema,
dovode do centralne jedinice u kojoj je smeten osetljivi detektor dima. Uoljiva je razlika u brzini
reakcije za VESDA sistem i konvencionalni sistem zasnovan na takastim detektorima. Ova razlika jo
je uoljivija kada bi se ,,izmerio" iznos tete koji je, uz odreene aproksimacije, proporcionalan
povrini ispod krive poara do trenutka detekcije, odnosno do trenutka otkrivanja poara.
2.4.4.

Runi javljai poara

Poar moe uoiti neko od prisutnih ljudi u najranijoj fazi, ali postoji mogunost da je slanje
informacije na mesto odakle treba da usledi reakcija oteano ili iziskuje toliko vremena da bi
intervencija bila u zakanjenju. Ljudsko bie je, kako profesionalci iz struke imaju obiaj da kau,
najbolji ,,detektor poara". Razlog za ovo je oigledan. Ljudi poseduju inteligenciju u smislu
razluivanja pravih poara od lanih podraaja, koju ni priblino ne poseduje nijedan, ma kako
sofisticiran sistem detekcije, odnosno nijedan pojedinani detektor. Problem je u odsutnosti, eventualno
budnosti i moda psihofizikom stanju ljudi koji se u objektu mogu zatei. Postoji mogunost da, na
primer kod hotela ili drugih objekata za kolektivno stanovanje, poar pone u vreme kada se
pretpostavlja da ljudi nisu budni, na primer nou. Osim toga, objekat moe biti namenjen osobama
sniene sposobnosti reakcije, kao sto su objekti za boravak starih ljudi, ili objekat za smetaj dece,
hendikepiranih osoba itd. Ovo odsustvo ljudske reakcije nadoknauje se automatskim detektorima koji
moraju biti uvek ,,budni". Meutim, postoji znaajna verovatnoa da poar uoe ljudi prisutni u objektu
i njima se mora omoguiti jednostavno sredstvo da proslede informaciju o tome da je poar nastao. Pri
tome nain na koji se taj alarm alje mora biti jednostavan, ne sme iziskivati komplikovane operacije i
ne sme da dodatno ugroava osobu koja eli alarm da poalje. Za to slue runi javljai poara koji

predstavljaju jednostavne i brzo uoljive ureaje koji se lako aktiviraju prekidanjem ili uspostavljanjem
obinog kontakta tako da ljudi u panici, kakvu poar uzrokuje, i bez posebnih instrukcija mogu da ga
uoe i aktiviraju. Nain aktiviranja svih runih javljaa u jednom objektu mora biti identian za sve
javljae, osim ako neki od njih imaju neku specijalnu dodatnu funkciju. Veoma je vano da osoba koja
aktivira runi javlja ne bude u dilemi da li je aktiviranje javljaa, odnosno dojava poara do centralne
jedinice, uspeno. Stoga u skladu sa standardima razvijenih zemalja opti alarm treba da usledi posle
najvise tri sekunde od trenutka aktiviranja runog javljaa poara, da lice koje je dalo alarm ne bude u
dilemi da li je alarm uspeno prosleen ili nije.
Mora se voditi rauna o injenici da pojava ak i malih poara izaziva takav oseaj stresa i panike
da se ne moe oekivati da prisutna osoba utroi due vreme u traenju lokacije runog javljaa i da
mora da utroi vreme da otkrije kako da ga aktivira. Sa druge strane, osoba koja je dala alarm bie u
blizini kada doe do poetka gaenja i bie u stanju da prui potrebne informacije o mestu i lokaciji
poara koji je primetila. Prema tome, lokacije runih javljaa odreuju sasvim drugaiji principi od onih
koji odreuju nain razmetaja automatskih detektora poara.
Britanski standard trai da se runi javljai postavljaju u takvom rasporedu da ni jedna osoba u
objektu ne mora prei rastojanje vee od 30m da bi mogla da aktivira poarni alarm runim javljaem.
U situacijama kada je objekat posednut osobama koje imaju probleme u kretanju ili ako postoje
prostori sa posebnim opasnostima, recimo prostori sa posudama pod pritiskom, tada maksimalno
rastojanje koje bilo koja osoba u objektu mora da pree da bi aktivirala alarm treba da bude znatno manje
od 30m. Runi javljai se postavljaju obavezno na evakuacionim putevima i posebno kod izlaza iz
objekta. Pomenuti standard preporuuje postavljanje runih javljaa na visini od 140cm od poda.
Lokacija koja se odabira za runi javlja mora biti uoljiva i lako pristupana bez prepreka i dobro
osvetljena. Pozadina na kojoj se montiraju javljai mora omoguiti dobar kontrast, tako da su runi
javljai brzo i lako uoe.

3.

NEKE UPOREDNE OSOBINE KONVENCIONALNIH DETEKTORA

3.1

Jonizacioni detektori dima

O s e t l j i v o s t : Ovaj detektor osetljiv je na sve poare kod kojih se oekuje razvoj dima.
Reaguje na vidljive i nevidljive estice dima, a boja estica ne utie na osetljivost detektora. Manje je
osetljiv na krupnije estice dima koje se razvijaju pri pirolitikom sagorevanju, odnosno tinjanju nekih
materijala, meutim, i za takve poare ima prihvatljivu osetljivost. Nije osetljiv na poare alkohola kod
kojih se ne pojavljuje dim, ali se gorenje alkohola, bez prisustva drugih materijala retko oekuje. Moe
se rei da je dovoljno osetljiv na veinu realnih poara i predstavlja osnovni detektor u znaajnom broju
savremenih sistema detekcije poara.
L a n i a l a r m i: Osetljiv je na sve aerosole koji se pojavljuju u njegovoj okolini, pa mu je
upotreba ograniena u svim prostorima gde se oekuje njihova znaajna emisija. Manje je osetljiv na
duvanski dim od optikog detektora dima obzirom na injenicu da je taj dim svetao i vidljiv, upravo
onakav na kakav su optiki detektori dima posebno osetljivi. Osetljiv je na znaajna strujanja vazduha i
opasnost od lanog alarma postoji ve pri strujanju vazduha brzine iznad lm/s, a gotovo svi detektori
idu u alarmno stanje pri strujanju vazduha brzine 5-10m/s. Osetljivost na strujanje vazduha mu moe
ograniiti upotrebu u odreenim prostorima, kao to su kanali posebno oni koji su pod nagibom, u
kojima brzine strujanja vazduha mogu biti velike usled efekta dimnjaka. Ovo mu je nedostatak u
poreenju sa optikim detektorima dima.
O s e t l j i v o s t na z a p r l j a n j : Zaprljanje detektora poveava njegovu osetljivost i vodi ga
najee u stanje alarma. Potrebni periodi izmeu ienja detektora zavise od lokalnih uslova i
karakteristika konkretnog detektora i kreu se od nekoliko godina za iste ambijente do nekoliko
meseci za veoma zapraene prostore.

3.2

Optiki detektor dima

O s e t l j i v o s t : Ovaj detektor posebno je osetljiv na poare koji emituju tee, optiki aktivne
estice dima svetle boje. Neosetljiv je na optiki pasivne sitne, nevidljive estice dima, odnosno
estice koje su znatno manje od talasne duine emitovane svetlosti. Nedovoljno je osetljiv i na tamne
(crne) estice dima, zbog apsorpcije svetlosti na tamnim povrinama, odnosno nedovoljne refleksije
svetlosti na esticama dima. Detektor je generalno vrlo osetljiv na tinjajue poare, ali manje osetljiv
na mnoge otvorene poare.
L a n i a l a r m i: Osetljiv je na emisiju aerosola teih estica. Osetljiv je na duvanski dim vie
od jonizacionih detektora dima. Neosetljiv je na strujanje vazduha, to mu daje prednost za zatitu
prostora u kojima se oekuju znaajna strujanja vazduha u odnosu na jonizacioni detektor.
O s e t l j i v o s t na zaprljanje: Zaprljanost detektora moe da vodi ka lanom alarmu zbog
refleksije svetlosti na esticama koje su nataloene na zidove komore. Sa druge strane ulazak praine u
komoru i zaprljanje izvora i/ili prijemnika moe detektor da odvede u potpunu blokadu.

3.3

Termiki detektor - detektor toplote

Osetljivost: Generalno se moe rei da im je osetljivost znatno nia nego kod detektora
dima. Nedovoljno su osetljivi na tinjajue poetne poare, u fazi kad je razvoj toplote nedovoljan.
Prema odreenim literaturnim izvorima kod tipinog poara detektor toplote daje siguran odziv kada
visina plamena u prostoriji dostigne visinu od 1/3 visine prostorije. Jasno je da je za veliki broj
situacija ovakav odziv nedovoljno brz. Ovi detektori su neprikladni za prostore u kojima poetni
poari mogu izazvati velike tete, kao sto su raunski centri. Generalno se primenjuje tamo gde su
detektori dima neprikladni zbog zapraenosti ili emisije aerosola, ili znaajnih koliina vodene pare
(kuhinje, perionice itd). Da bi se postigla prihvatljiva zatitna vrednost, ovi detektori zahtevaju
veu gustinu postavljanja. Termodiferencijalni detektori sa termomaksimalnim lanom po pravilu su
osetljiviji od termomaksimalnih.
L a n i a l a r m i : Termodiferencijalni detektori osetljivi su na nagle promene temperature
prouzrokovane naglim ukljuenjem snanih sistema za grejanje toplim vazduhom ili ukljuenjem
termikih ureaja velike snage u blizini ili ispod detektora. Termomaksimalni detektori mogu dati lane
alarme u prostorima sa visokim ambijentalnim temperaturama. Generalno su termiki detektori manje
osetljivi na lane alarme u odnosu na detektore dima.
Osetljivost na zaprljanje: Detektori nisu posebno osetljivi na zaprljanje i imajui u vidu
njihov princip rada, moe se zakljuiti da zaprljanje vodi ka smanjenju osetljivosti detektora.

3.4

Detektori plamena

Osetljivost: Veoma su osetljivi na poare sa plamenom jer zraenje plamena dospeva do njih
praktino trenutno. Velika brzina reagovanja u odnosu na detektore dima posledica je injenice da im
nije potrebna konvekcija za transfer produkata sagorevanja do detektora. Od svih pomenutih vrsta
detektora jedini su pogodni za spoljne prostore s obzirom da za njihovo delovanje nije potrebna
stratifikacija stabla poara. Detektori UV zraenja osetljivi su na plamen koji sadri UV zraenje.
Detektori IC zraenja osetljivi na gorenje svih materijala koji sadre ugljenik. Pri izboru mesta
instaliranja treba voditi rauna da se potencijalni poar nalazi u ,,vidnom polju" detektora, odnosno
preporuuje se direktna optika vidljivost mesta poara jer su ovi detektori manje osetljivi na
reflektovanu svetlost plamena.
Lani a l a r m i: UV detektori su relativno imuni na lane alarme, posebno na sunevo zraenje,
obzirom da ono ne sadzi UV zrake koji se apsorbuju u ozonskom omotau zemlje (ako do sada nije
ozonski omota uniten). Aktivira ih X zraenje, neke vrste sijalica, elektroluno zavarivanje i svetlost

munje. IC detektori su osetljivi na zraenje sunca, tako da i pored usavrenih konstrukcija ono
moe biti uzrok lanih alarma.
Osetljivost na zaprljanje: Zaprljanje oigledno generalno vodi detektore plamena u
stanje blokade. Ovi se detektori najee koriste u industrijskim sredinama i na otvorenim prostorima i
zato su izloeni prljanju proseno vie od ostalih detektora. Zbog toga je neophodna periodina
kontrola pripravnosti detektora za rad, odnosno zaprljanja koja se najee obavlja ispitnim
aktiviranjem detektora posebnim emiterom zraenja na koji je detektor osetljiv. Sofisticirani sistemi
imaju mogunost automatske kontrole zaprljanja preko ugraenog izvora zraenja koji se aktivira
komandom sa centralnog ureaja koji prati odziv detektora. Postoji opasnost blokade detektora UV
zraenja naslagama organskih materijala kao i dimom, koji apsorbuju UV zraenje i ovo je njihov
ozbiljan nedostatak. Problem blokade detektora IC zraenja naslagama ulja i drugih organskih
materijala mnogo je manje izraen nego kod UV detektora. Ulje ili dim ne blokiraju dolazak
infracrvenog zraenja plamena do senzorskog elementa detektora. Blokiraju ih jedino naslage leda na
optici detektora.

3.5

Linijski detektori dima sa svetlosnim snopom (light beam detectors)

O s e t l j i v o s t : Osetljivi su na vidljive estice dima. Boja estica dima nije praktino znaajna
za osetljivost detektora, ak su detektori osetljivi i na tamne estice, jer rade na principu direktne
svetlosti za razliku od optikih takastih detektora dima. Neke vrste detektora su osetljive i na
turbulentno kretanje vazduha, dakle i za poare sa znaajnim razvojem toplote, bez dima (alkohol).
Njihova osetljivost i princip rada dozvoljavaju montau na mnogo veim visinama u odnosu na
takaste detektore dima.
Lani a l a r m i: Detektor nije imun na lane alarme od velikih koliina praine ili vodene pare.
Detektor je osetljiv na opskuracije svetlosnog snopa koje mogu biti izazvane fizikim preprekama
koje nisu dim. Uspele izvedbe imaju kompenzaciju naglih obskuracija, koje zasigurno ne mogu biti
posledica pojave dima, nego im je uzrok zaklanjanje, na primer, nekom ljudskom aktivnou,
preletom ptica itd. Takve alarme ovakav detektor kvalitetne konstrukcije odbacuje, odnosno reaguje
samo na zaklanjanje koje traje izvesno podeeno vreme.
O s e t l j i v o s t na zaprljanje: Linijski detektor dima sa svetlosnim snopom po pravilu je
manje osetljiv na zaprljanje od takastih detektora jer ima kompenzaciju praga alarma koja prag alarma
dri na konstantnom odstojanju od signala mirnog stanja, sve do nivoa kada je optika detektora toliko
zaprljana da je ugroena njegova osetljivost i da je neophodno ienje, o emu detektor daje
informaciju centralnoj jedinici.

4. PRAVILA POSTAVLJANJA DETEKTORA I IZBOR TIENOG

PODRUJA
4.1

Raspored detektora dima i toplote

Jedno od bitnih pitanja pri projektovanju zatite nekog prostora jeste i raspored detektora u
tienom prostoru. Sasvim je oigledno da je, kod vee gustine postavljanja, brzina reakcije sistema
potencijalno vea, ali sa druge strane to poveava cenu sistema. Dakle, dobar projekat sistema kod koga
je raspored i gustina postavljanja detektora, uz ostale elemente, veoma bitna, mora da obezbedi raspored
detektora koji omoguava brzu detekciju uz istovremeno prihvatljivu cenu zatite. Naravno da e
gustina postavljanja zavisiti i od poarnog rizika objekta, odnosno prostora koji se titi. Za objekte
srednjeg poarnog rizika i uobiajenih graevinskih karakteristika potrebno je utvrditi odgovarajui
algoritam za izbor i raspored detektora poara koji e biti usklaen sa izneenim zahtevima. Postoje
mnogi takvi algoritmi u tehnikoj regulativi raznih zemalja od koji je veina dobijena na bazi iskustva,
ili empirijskim istraivanjima. Jedan od njih iz Britanskog standarda rezimiraemo i mi. On pravi
kompromis izmeu brzine reakcije i cene sistema. Nai strunjaci koji se bave projektovanjem sistema

dojave poara miljenja su da je najjednostavniji i istrovremeno veoma logian.

U prostorijama sa horizontalnim plafonom srednje poarne ugroenosti detektori se postavljaju tako
da horizontalno rastojanje projekcije bilo koje take na ravan poda prostorije ne bude vee od 7,5 m od
projekcije detektora na tu istu ravan za detektore dima, odnosno 5,3m za detektore toplote. Kod
izbora broja i rasporeda detektora za ovakav prostor priblian broj detektora dobije se tako da se
povrina osnove prostorije podeli sa 100m2 za detektore dima, odnosno sa 50m2 za detektore toplote.
Praktino duplo vea gustina postavljanja detektora toplote odraava injenicu da su detektori toplote
generalno znaajno manje osetljivi na poetne poare u odnosu na detektore dima i stoga se gustinom
njihovog postavljanja pokuava, bar delimino, otkloniti taj nedostatak.
Detektori se zatim postavljaju u redove, pri emu je optimalno da rastojanje redova i rastojanje
detektora u redovima bude sto priblinije, odnosno da se detektori postavljaju to blie kvadratnoj
raspodeli. Rastojanje detektora od zida treba da bude po pravilu priblino jednako polovini rastojanja
izmedu detektora. Dakle, detektori se postavljaju u redove ime se dobija broj redova nR. Svaki red
sadri odreeni broj detektora nD. Meusobno rastojanje redova oznaiti sa dR-R, a meusobno
rastojanje detektora u istom redu sa dD-D. Optimalno je da je meusobno rastojanje detektora jednako
medusobnom rastojanju redova, odnosno: dR-R = dD-D. Medutim, konfiguracija prostorije ponekad
onemoguava ovakav idealan raspored, ali treba teiti da se priblii ovom optimumu. Kada se utvrdi
predlog rasporeda, potrebno je proveriti da li horizontalno rastojanje najudaljenije take do njoj
najblieg detektora zadovoljava kriterijum koji je postavljen, odnosno da ne prelazi 7,5m za detektore
dima, odnosno 5,3m za detektore toplote. Ukoliko je maksimalno rastojanje vee, raspored detektora
treba promeniti, odnosno poveati broj detektora.

Slika 6. Raspored detektora u prostoriji sa srednjim poarnim optereenjem i ravnim plafonom

Meusobna rastojanja data na poetku ovog pasusa mogu se poveati kod kosih plafona za 1% za
svaki stepen nagiba krova odnosno plafona, do najvie 25%. Ako nagib plafona, na primer, iznosi
10%, rastojanje detektora moze se povecati za 10%. Dakle, rastojanje projekcije najudaljenije take od
projekcije detektora moe sada biti poveano npr. na 8,25m za detektore dima. U prostorijama sa
kosim plafonima detektore treba postavljati tako da je njihova gustina postavljanja manja na manjim
visinama postavljanja a da se poveava sa pribliavanjem najvioj taki prostorije. Dakle, u
prostorijama sa horizontalnim plafonom treba teiti ravnomemoj raspodeli, odnosno podjednakoj
gustini detektora po povrini prostorije, osim ako neki deo prostorije ima izrazito veliki poarni rizik.
Meutim, za prostorije sa plafonom pod nagibom potrebno je poveavati gustinu postavljanja detektora
sa porastom visine na kojoj se instalira detektor.
Kao primer uzeta je prostorija dimenzija (duina x irina) = axb, prikazana na sl. 6. Kako je

povrina prostorije P=ab, priblian broj detektora se dobije kao:

n1 =

P
PPOK

gde su P povrina koju pokriva jedan detektor (100m2 za detektore dima, odnosno 50m2 za detektore
toplote), n1 je priblian broj detektora. Sada se detektori postavljaju u redove koji su obino
paralelni sa duom stranicom prostorije. Broj redova nR pomnoen sa brojem detektora u redu nD treba
da je priblizno jednak ili veci od n1 odnosno: n1 n R n D ,
POK

Rastojanje krajnjih redova od zida dR.Z treba da je priblino jednako polovini rastojanja redova dR.R.
Rastojanje krajnjih detektora u pojedinom redu od zida dD-Z treba da je jednako polovini meusobnog
rastojanja detektora u redu dD-D. Svi ovi zahtevi u realnoj situaciji nee moi biti u potpunosti ispunjeni
jer e to diktirati oblik prostorije, ali njima treba teiti. Za prostorije etvorougaonog oblika, ako bi
bilo moguc postici da je:
n1 =

P
ab
=
= nR nD ,
PPOK PPOK

dodatna provera ne bi bite potrebna jer bi rastojanja najudaljenije take zadovoljavala iznete zahteve.
Kako ovaj raspored u optem sluaju nee biti idealan, potrebno je izvriti proveru. Ovo se radi
proverom rastojanja najudaljenije take prostorije od najblieg detektora. Obino e to biti rastojanje
take ija je projekcija u preseku dijagonala pravougaonika ije vrhove ine detektori na najveem
rastojanju i/ili horizontalno rastojanje ugla prostorije od najblieg detektora. Ukoliko su ova rastojanja
najudaljenije take do projekcije najblieg detektora manja od maksimalnog rastojanja (7,5m odnosno
5,3m), predloeni raspored je prihvatljiv. U suprotnom potrebno je poveati broj detektora, odnosno
gustinu pokrivanja.
Primer: Kao jednostavan primer pretpostavimo da je pravougaona prostorija dimenzija
axb=50xl9m, sa horizontalnim plafonom, prosenog poarnog rizika i srednjeg poarnog optereenja i
da je za zatitu izabran detektor dima. Povrina prostorije je dakle 950m2. Priblino potreban broj
detektora je n1=950/l00=9,5. Kako broj detektora mora biti ceo broj, usvaja se n1=10, dakle dva reda
paralelna sa duom stranom prostorije i sa po 5 detektora u redu. irina prostorije deli se brojem 2 da bi
se dobilo rastojanje redova jer, u ovoj konfiguraciji, irina prostorije sadri jedno rastojanje izmedu
redova i dva rastojanja reda od zida :
(dR.Z=0,5 dR-R).
Dakle, dR-R=19/2=9,5m, dR-Z=4,75m. Meusobno rastojanje detektora dobija se tako to se duina
prostorije deli sa 5 jer ona sadri etiri rastojanja detektor detektor (dD-D) i dva rastojanja detektor-zid
(dD-Z=0,5dD-D). Dakle, dD-D=50/5=10m. Rastojanje najudaljenije take od najblieg detektora moe se
proveriti na taki koja je oznaena na crteu. Dakle, sledi:
d1=d2=0,5(dR.R2 + dD.D2)1/2=0,5(9,52 + 102)l/2 = 6,9m < 7,5m.
Predloeni raspored zadovoljava zahteve ovog standarda.
Oigledno je da e poveanjem broja detektora poetni poar biti detektovan ranije, jer e
produkti sagorevanja, odnosno toplota ranije dosei najblii detektor. Zbog toga poveanje broja
detektora u istom prostoru znai poveanje osetljivosti sistema na poar. Zato je raspored kakav je
predloen iskustveni kompromis izmeu elje za sto veom osetljivou detektora i niom ukupnom
cenom sistema. Svetiljke, lusteri i drugi elementi koji su privreni na plafon ne remete mnogo irenje
dima, ali se ipak detektori lociraju na udaljenosti dva puta veoj od dubine prepreke (svetiljke).
Ukoliko pregradni zidovi neke prostorije nisu do plafona prostorije nego se zavravaju na visini
manjoj od visine plafona, pri emu je rastojanje od vrha zida do plafona najmanje 500mm, oni ne

ometaju stratifikaciju stabla poetnog poara i takva prostorija se moe tretirati kao jedinstvena,
odnosno ovakvi pregradni zidovi mogu se zanemariti.
Pri instaliranju konvencionalnih, ali ponekad i adresabilnih, detektora u prostorijama koje su
nepristupane, indikacija njihove prorade vri se instaliranjem paralelnih indikatora iznad ulaznih
vrata u te prostore, odnosno na mestu gde su dobro uoljivi sa puta traenja. Put traenja je usmerena
najkraa linija sa ishoditem iz prostorije u kojoj se nalazi centralni uredaj i kojom se oekuje da dolazi
lice koje proverava alarm, koja se zavrava na mestu odakle je potekao alarm, odnosno gde je poeo
poar. Paralelni indikatori predstavljaju jednostavne ureaje, signalne ureaje obino sa LED koji
umnoavaju signal LED koja postoji na svakom detektoru i koja se aktivira kod detektora koji je u
alarmu da signalizira osoblju na njegovo alarmno stanje. Treba napomenuti da su povrine koju
pokrivaju pojedini detektori i rastojanja izmedu detektora prema Jugoslovenskom standardu neto nie
nego po prethodno izneenom algoritmu, tako da postupanje pri projektovanju na ovaj nain sigurno
zadovoljava i nae standarde.
Rastojanja detektora i povrina tienja dati u prethodnom tekstu vrede za prostorije sa
prosenim - normalnim rizikom. Meutim jasno je da gustina postavljanja detektora zavisi od stepena
opasnosti od nastanka poara, ali i od vanosti i znaaja tienih prostora i njihovog sadraja. Sigurno
je da e prostori koji se tite diktirati i stepen i kvalitet zatite.

4.2

Zoniranje detektora poara

Detektori poara u konvencionalnim sistemima postavljaju se u linije koje predstavljaju i fizike

celine u kojima je lako otkriti mesto sa koga je eventualni alarm prispeo. Ove linije se u tehnikoj
praksi nazivaju zonama detekcije. Zone moraju biti tako izabrane da je otkrivanje lokacije alarma brzo
i u to veoj meri nedvosmisleno. Lice koje proverava alarm, odnosno istrauje mesto sa koga je
alarm prispeo mora jednostavno i bez dilema da otkrije mesto porekla alarma, odnosno da pronae
detektor koji je u alarmu. Tehniki je za najvei broj sistema mogue u jednoj liniji, koja se u
konvencionalnom sistemu naziva zonom, postaviti znaajan broj detektora koji obino prevazilazi broj
30. Medutim, za veliki broj detektora u ,,zoni" postavlja se pitanje da li je vreme traenja poara
dovoljno kratko i da li e otkrivanje lokacije eventualnog poara, zbog prevelikog broja detektora koji
kod alarma moraju biti pregledani, biti suvie dugo, a alarm zakasnio. Stoga se broj detektora u jednoj
zoni ograniava po Britanskom standardu na 30, ali mnogi drugi izvori broj detektora u jednoj zoni
ograniavaju na 20-25. Osim toga postoje odgovarajua pravila zoniranja detektora poara i runih
javljaa koja imaju za cilj da se mesto porekla alarma otkrije brzo i nedvosmisleno. Ova pravila su
proistekla iz iskustva i logine analize postupka traenja poara. U tom smislu date su u nastavku neke
preporuke za izbor zona detekcije.
Povrina koja se titi jednom zonom detekcije ne treba da premai 2000m2.
Rastojanje koje treba prei unutar prostora koji pokriva jedna zona detekcije da se vizuelno
otkrije mesto poara ili detektor u alarmu ne treba da bude vee od 30m. Indikaciju prorade u
prostorijama koje mogu biti zakljuane treba izvoditi paralelnim indikatorima poara, postavljenim
iznad vrata prostorije.
Ukoliko jedna zona detekcije titi vie od jedne prostorije, te prostorije treba da su jedna pored
druge i posebno ako se prostorije zakljuavaju, treba koristiti paralelne indikatore. U ovom
sluaju unutar jedne zone detekcije ne treba da bude vie od 5 i to uvek susednih prostorija. Jasno je
da neka prostorija koja se nalazi izmeu dve druge prostorije koje su zatiene istom zonom
detekcije ne sme biti zatiena dugom zonom detekcije u odnosu na pomenute susedne.
Rune javljae poara treba postaviti u posebne zone detekcije. Britanski standard dozvoljava da se
detektori i runi javljai postave u istu zonu, ali ukazuje da to treba izbegavati. Razlog je u tome to
runi javlja u veini organizacija alarmiranja oznaava siguran poar, jer ga aktivira osoba koja je
poar videla. Eventualne zloupotrebe ne uzimaju se u obzir i one moraju na svaki nain biti spreene
odgovarajuom disciplinom. Za razliku od toga, automatski detektori poara imaju znaajno vei broj
lanih alarma u odnosu na stvarne alarme i stoga je, generalno, pre inicijacije akcije gaenja
potrebno provesti akciju traenja ili izvianja poara koja ima za cilj da se proveri da li

poar stvarno postoji i da li se moe ugasiti sredstvima i potencijalima koji su na raspolaganju na

licu mesta. Ako bi se u istoj zoni detekcije koristili i automatski detektori i runi javljai, onda se
ne moe praviti razlika izmeu alarma od automatskih detektora kojima je neophodna provera i
alarma runih javljaa koji znae siguran poar i kojima provera nije potrebna.
Kada neka zona detekcije titi vie od jedne prostorije, granice zone treba da budu i granice
poarnog sektora, ili da budu u njemu sadrane. Poarni sektor je fizika celina koja je od
ostalih prostora odvojena zidovima i drugim preprekama koje spreavaju irenje poara iz sektora
prema drugim prostorima ili obrnuto. Dozvoljava se da dva kompletna poarna sektora budu
ticena jednom zonom detekcije, kao i da dve kompletne zone detekcije tite jedan poarni
sektor. Nije, meutim, dozvoljeno da se jednom zonom detekcije tite delovi dva poarna
sektora ili da se jedan sektor titi delovima dve ili vie zona.

5.

VRSTE SISTEMA ZA DETEKCIJU POARA

Sistemi za detekciju poara po pravilu sastoje se od automatskih detektora poara, runih

javljaa poara, centralne jedinice za detekciju i signalizaciju poara, ureaja za zvuno i svetlosno
alamiranje, ureaja za paralelnu indikaciju, ureaja za daljinski prenos alarma i izvrnih ureaja za
aktiviranje sekundarnih funkcija sistema, kao to je ukljuenje stabilnih automatskih sistema za
gaenje, iskljuenje ventilacije, aktiviranje sistema za odimljavanje, zatvaranje protivpoarnih vrata,
protivpoarnih klapni na ventilacionim i/ili klimatizacionim sistemima, aktiviranje daljinskog
prenosa alarma itd. Sistem moe da sadri sve ili samo neke pobrojane elemenate, ali obavezno,
izuzimajui detektore za male rezidencijalne objekte koji rade samostalno (self contained
detectors), ukljuuje centralnu jedinicu.
Centralna jedinica za detekciju i alarmiranje poara, ili kako se esto pojednostavljeno naziva
centrala za detekciju poara, ima zadatak da napaja detektore poara i linije detekcije stabilnim i
pouzdanim naponom koji treba da je raspoloiv u svim oekivanim pogonskim situacijama, da od njih
prima signal o normalnom stanju, stanju alarma, prekidu linije ili vaenju detektora, kratkom spoju
linije, da dobijeno stanje signalizira na samoj centrali i po potrebi prosledi signal ureajima za zvunu i
svetlosnu signalizaciju, kao i da obezbedi izvrne funkcije koje se od sistema zahtevaju. Centralna
jedinica mora da obezbedi napajanje sistema i pri ispadu mrenog napona u vremenu za koje se
pouzdano oekuje da e biti uspostavljano normalno napajanje iz distributivne mree. Indikacija
alarma na samom centralnom ureaju moe biti ukljuenjem odgovarajue svetlee diode, LED
(Light Emitting Diode) ili tinjalice kod sistema starih konstrukcija, ili i dodatnom informacijom preko
odgovarajueg displeja, ali i aktiviranjem internog zvunog alarma, zujalice ili sirene, u nekim
sluajevima i ukljuenjem vanjskog svetlosnog signala. Ako je tako predvieno, centralna jedinica
treba da prosledi signal ureaju za daljinski prenos alarma i drugih signala, koji ove signale prenosi u
udaljeni stalno posednuti centar iz koga se inicira akcija gaenja, eventualno provere alarma ili akcija
otklanjanja kvara. Potrebno je napomenuti da je centralnu jedinicu neophodno postaviti na mesto na
kome, ili oko koga, su stalno (24 asa u toku dana) prisutni ljudi koji su osposobljeni da poduzmu akcije
u skladu sa organizacijom alarmiranja. Postavijanje centralnog ureaja na mesto gde takvo prisustvo
nije osigurano potpuno deklasira sistem. Ukoliko objekat koji se titi sistemom detekcije poara nema
osigurano stalno prisustvo tehniki dovoljno osposobljenih i sa funkcijama sistema upoznatih ljudi,
tada je neophodno obezbediti automatski daljinski prenos alarma u udaljeni posednuti centar iz koga ce
se preduzeti ili inicirati potrebna akcija u sluaju alarma. Ako takva mogunost iz bilo kojih razloga ne
postoji, jedino reenje predstavlja postavljanje stabilnih sistema za gaenje koji e na signal alarma
ugasiti eventualno nastali poar. Instalisanje sistema za detekciju poara koji sa znaajnom
verovatnoom nee imati kome da proslede alarm o poaru ili da iniciraju odgovarajuu akciju
represije poara predstavlja potpuni tehniki nonsens.
Osim centralne jedinice sistem detekcije obavezno ukljuuje detektore i/ili rune javljae poara,
alarmne ureaje i detekcione i alarmne linije, kao i linije za rune javljae i vodove do ureaja za
aktiviranje zvunih i/ili svetlosnih alarmnih ureaja i izvrnih funkcija. Mrea koja povezuje elemente

sistema detekcije uglavnom je izvedena kablovima i njeno paljivo projektovanje i izbor od sutinskog
su znaaja za kvalitet, zatitnu vrednost i racionalnost sistema. Za neke posebno industrijske objekte,
kod kojih su pojedine tiene celine na znaajnom meusobnom rastojanju, analizom trokova sistema
se moe utvrdititi da trokovi mree koja povezuje sve delove i elemente sistema mogu biti ponekad
vei od ukupne cene elemenata sistema. Postoje danas na tristu uglavnom razvijenih zemalja i sistemi
iji se elementi povezuju radio-vezama i koji se koriste prvenstveno za zatitu objekata kod kojih se
instalacijom ne sme naruiti enterijer.
Sistemi za detekciju poara razvijali su se sa razvojem elektronike, ali i sa razvojem nauke o
poarima i ukljuivali su savremena dostignua ovih tehnika u meri u kojoj su ona bila na
raspolaganju u trenutku nastanka pojedine generacije sistema. Sistemi se mogu podelili po
generacijama, u skladu sa redosledom njihovog nastanka i koritenim tehnologijama za njihovo
konstruisanje.

5.1.

Sistemi prve i druge generacije

Prva komercijalno dostupna generacija centralnih ureaja za detekciju poara ili protivpoarnih
centrala, kako se u praksi esto nazivaju, bile su relejne centrale koje su prelaskom u stanje alarma
zatvarale odgovarajue elektromagnetne releje i davale uslov za aktiviranje alarmnih uredaja ili za
eventualne izvrne funkcije. Ovi sistemi imali su veoma ogranienu raspoloivost i relativno nisku
pouzdanost. Od sistema se zahteva da bude uvek pripravan i da je njegova zatitna vrednost odriva u
duim vremenskim intervalima. Zatim se trai da sistem ukae na eventualni prekid bilo koje alarmne
linije ili kratki spoj te linije koji treba da je prosleen na mesto sa koga se moe intervenisati, odnosno
mora biti automatski indiciran poto on onesposobljava deo ili itavu liniju. Sistem treba da poseduje
odreenu sposobnost ,,samokontrolisanja" svojih delova i mogunost automatskog otkrivanja kvara ili
neispravnosti, to je jedna od bitnih karakteristika sistema. Sistemi zasnovani na relejnoj tehnici nisu
prikladni za izvrenje svih zahtevanih funkcija i njihova pouzdanost i raspoloivost kao i srednje
vreme izmeu kvarova neprihvatljivo su niski.
Druga generacija sistema su elektronske centrale sa grupnom identifikacijom alarma na koju se
prikljuuju detektori povezani u linije (zone detekcije). Ovi sistemi imaju ve dobre mogunosti
kontrole linija detekcije i kvarova najizloenijih delova sistema za rano otkrivanje poara. Kontrola
linije detekcije na kratak spoj ili prekid, kao i mogunost kontrole vaenja ili ispadanja detektora
obezbeuju se stalnim prisustvom kontrolne ,,mirne" struje linije. U osnovi-bazi detektora postoje
najmanje tri kontakta koliko ima i uloak detektora, tako rasporeeni da se vaenjem detektora iz
podnoja prekidaju +" ili -" linije. Na ovaj nain e se kod vaenja ili ispadanja detektora iz
podnoja - osnove centrala dobiti informaciju ,,Linija u prekidu" a svi detektori iza detektora koji je
izvaen nisu aktivni. Dakle, signal prekida linije je istovetan kao i signal vaenja detektora, odnosno
vaenje detektora znai istovremeno i prekid linije.
Ako dode do kratkog spoja na nekoj od detekcionih linija, kroz liniju u kratkom spoju radikalno se
poveava kontrolna struja, ime su detektori onesposobljeni za delovanje i ovo stanje mora biti odmah
pokazano na centralnom ureaju i signal greke - kratkog spoja date linije mora biti prikazan na
centralnoj jedinici. Struja u liniji u normalnoj pogonskoj situaciji ili mirna struja linije ima zadatak
kontrole linije na prekid ili kratak spoj. Kontrola linije je neophodna zbog odranja dovoljne
raspoloivosti sistema jer korisnik, odnosno lice koje vodi rauna o sistemu mora biti informisano o
nenormalnom stanju sistema koje utie na zatitnu vrednost sistema. Sistemi detekcije spadaju u
ureaje koji su dugo vremena bez alarmnog stanja, ali njihova spremnost za akciju alarmiranja ne sme
biti ugroena u celom tom periodu.
Krajnji otpornik u liniji je obavezan element svih konvencionalnih sistema za detekciju poara.
Njegova vrednost je karakteristika svakog konkretnog sistema.
Osim mirne struje linije koja je odreena naponom na liniji i vrednou krajnjih otpornika, a u

manjoj meri duinom linije, detektori povlae u normalnom radu mirnu struju. Mirna struja linije i mirne
struje svih detektora se superponiraju u normalnom reimu rada u liniji. Mirna struja konvencionalnih
automatskih detektora poara savremene konstrukcije je reda nekoliko desetina mikroampera do reda
stotinu mikroampera. Kako je preporuljivo da ukupan broj detektora poara u liniji ne prevazilazi 2030, onda je ukupna struja svih detektora u liniji reda l-3mA. Krajnji otpornik u liniji reda je nekoliko
kilooma, te on ograniava mirnu struju linije na desetak mA. Na ovaj nain varijacija u broju detektora
u liniji ne naruava bitno ukupnu mirnu struju u liniji i napon na liniji. Pad napona u liniji do zadnjeg
otpornika diktira duinu linije, ali se to obino izraava u maksimalnoj otpornosti linije koju daje
svojim instrukcijama proizvoa sistema. To ogranienje obino iznosi 50-250 oma. Na ovaj nain
se osigurava da pad napona na liniji ne bude takav da utie na pouzdan rad detektora. Jasno je da
ogranienje otpora, pa time i duine linije na prikazani nain, s obzirom na odnos otpornosti linije u
definisanim granicama i krajnje otpornosti zavrnog otpornika, ne utie bitno na napon koji dobija
detektor. Osim toga, savremeni detektori rade se esto za irok spektar napona, na primer 18-30V DC.
Osnovni element kontrole linije je obino jednostavan naponski komparator koji prati stanje napona na
liniji. U sluaju prekida linije, kao i u sluaju vaenja ili ispadanja nekog detektora u liniji, prekida se
mirna struja linije i mirne struje svih detektora iza mesta prekida, te dolazi do poveanja napona na liniji
na iznos priblian naponu praznog hoda. Ponavljamo da pojava ovog napona na izlazu svake linije zone detekcije oznaava stanje ,,prekid linije i/ili izvaen detektor" i ovo se kao svetlosni i zvuni signal
indicira na centralnoj jedinici. U sluaju da linija doe u stanje kratkog spoja, ukupna otpornost linije
naglo opada, struja kroz liniju radikalno se poveava na I , napon na liniji naglo opada i centralna
jedinica prikazuje ovo stanje kao ,,kratak spoj linije" svetlosnim i zvunim signalom.
KS

Detektor se u liniji ponaa kao promenljivi otpornik sa dva stanja otpora, i to otporom u
normalnom stanju i otporom u stanju alarma i tako se prikazuje u zamenskim emama. Detektor u
normalnom stanju ima otpomost reda 0,5-0,8 megaoma, to se manifestuje strujom kroz detektor reda
desetina mikroampera. Ako otpornik doe u stanje alarma, struja kroz njega se povea na iznos
,,alarmne struje" reda 50-150mA, odnosno njegova nadomjesna otpornost se smanji na oko 150-500
oma. Ovo smanjenje otpora detektora, odnosno promenljivog otpornika prema zamenskoj emi,
izaziva poveanje struje u liniji, odnosno smanjenje napona na liniji koji, posle naponske komparacije,
biva prikazan kao ,,stanje alarma" na liniji. Poveanje struje u alarmnom stanju, odnosno pad napona
na liniji je veliki, ali je znaajno manji od poveanja struje, odnosno pada napona u sluaju kratkog
spoja. Na taj nain komparator sigurno razlikuje alarm od stanja kratkog spoja.
Naponsko stanje u kojem je napon na liniji najvii i priblino jednak naponu praznog hoda
karakteristino je za prekid linije. Sledei naponski interval u kome je napon nii od napona praznog
hoda karakteristian je za stanje kada su svi detektori u liniji u pripravnom stanju, odnosno kada je
linija u ,,normalnom stanju". Naponski interval kod koga su naponi nii od intervala ,,normalnog stanja"
karakterie stanje alarma linije kada je bar jedan od detektora pod delovanjem detektovanog fenomena
poara promenio otpornost na znatno niu vrednost, zbog ega je struja linije znaajno porasla a napon
na liniji opao. Naponski interval sa najniim naponskim stanjima ukazuje na stanje kratkog spoja linije.
Karakteristino je za sisteme ovog tipa da je identifikacija alarma grupna, odnosno alarm bilo
kog detektora u liniji je alarm linije - zone i kao takav on se prikazuje na centralnom ureaju. Centralni
ureaj ovog tipa, naime, nema mogunost da utvrdi koji je detektor u liniji iz koje je doao signal u
stanju alarma. Time je korisnik upoznat da je zona u alarmu, ali jo uvek ne moe znati koji se detektor
u toj zoni - liniji nalazi u stanju alarma, odnosno jo uvek ne zna precizno mesto eventualnog
poara. Detektor u alarmu se identifikuje ukljuenjem LED na njemu ili ukljuenjem LED ili druge
svetlosne indikacije paralelnog indikatora ako je on prikljuen. Tada se tek na obilasku na licu mesta
uoava koji je detektor u liniji u stanju alarma. Ovo uzrokuje potrebu da se potuju pravila zoniranja
sistema, kako je to ve opisano. Potreba za potvrdom alarma, da bi se izbegle skupe a nepotrebne
intervencije vatrogasne jedinice u sluaju lanih alarma, uzrokuje i potrebu za izradom
organizacije alarma". Organizacija alarma je skup algoritama po kojima se proverava i prosleuje
alarm na mesto odakle se inicira akcija represije - gaenja poara. Postoje razni algoritmi organizacije
alarma koji zavise od karakteristika tienog objekta, mogunosti sistema, prisustva ljudi u objektu
i predvidivih opasnosti, odnosno poarnog rizika objekta i njegovih delova.

Postoje neka pravila za izradu ovih algoritama koja se gotovo, mogu uzeti za opta. Na primer,
potrebno je obezbediti kontrolu prisutnosti ljudi kod centralnog ureaja.
Ako su ljudi prisutni, tada akcija provere alarma ima smisla, u suprotnom svaki alarm treba da
aktivira generalni alarm sistema i da uputi poziv vatrogasnoj jedinici. Oigledno je da u sluaju
odsustva osoblja provera alarma nije mogua i vreme koje je za nju normalno predvieno treba
racionalnije iskoristiti. Provera se najee realizuje tako sto alarm nekog od detektora aktivira lokalni
alarm na centrali i poinje da tee vreme ,,potvrde prisustva". Ako postoji daljinski prenos alarma na
mesto sa koga akcija gaenja treba da bude inicirana, ovaj alarm se prenosi kao predalarm na koji
jedinica za represiju poara reaguje pripremom za akciju. Ako je deurno lice kod centralne jedinice
prisutno, ono aktivira taster za potvrdu prisutnosti, time odlae generalni alarm i aktivira vreme
,,provere alarma" ili ,,vreme izvianja". Ukoliko u toku vremena potvrde prisustva ne doe do
aktiviranja tastera za potvrdu prisustva, ime sistem konstatuje da nema prisutnog osoblja, sledi
odmah generalni alarm i prenos informacije o alarmu na mesto sa koga sledi treba da usledi akcija
gaenja (vatrogasna jedinica). Ako je prisustvo potvreno, u toku vremena izvianja deurno lice treba
da izvri proveru alarma i ako je alarm laan ili je mogao biti ugaen akcijom ovog lica, ono treba da
izvri resetovanje sistema. Time se predupreuje generalni alarm, daljinski prenos alarma, ako je on
predvien, odnosno alarmiranje vatrogasne jedinice. Ako je poar stvarni i nije ga mogue sanirati
akcijom deurnog lica, ono odmah po konstatovanju takve situacije mora da aktivira najblii runi
javlja. Kako je ve pomenuto, alarm runog javljaa tretira se kao stvrani alarm i odmah prevodi u
generalni alarm, aktivira se alarm u vatrogasnoj jedinici i aktivira proceduru gaenja. Ukoliko po isteku
vremena ,,provere alarma" ne dode do ponitenja alarma, ali ni do njegove potvrde aktivacijom runog
javljaa, sledi automatski generalni alarm i aktiviranje jedinice za gaenje po utvrenom planu
gaenja.
Sledea generacija sistema za detekciju poara su konvencionalni sistemi ija se centralna jedinica
bazira na mikroprocesorskoj tehnologiji, ali sistem radi na isti nain kao prethodno opisani i koristi
iste detektore poara. Sistemi ove generacije jo uvek koriste grupnu (kolektivnu) identifikaciju
alarma kao i sistemi prethodnih generacija. Prednosti koje pruaju mikroprocesori primenjeni u ovoj
generaciji sistema za detekciju poara su vea pouzdanost sistema, znaajno vee mogunosti
organizacije alarma, fleksibilnost sistema, mogunost memorisanja prethodnih dogaaja u sistemu,
jednostavnija i preciznija instrukcija o svakom dogaaju, a naroito mogunost lake komunikacije sa
nekim raunarom za akviziciju podataka ili mogunost komunikacije i preuzimanja funkcija od neke
druge procesorske centralne jedinice. Osim toga, znaajna prednost ovih centrala je mogucnost
integracije alarmnih sistema drugih namena, kao to su sistemi za detekciju provale, sistemi za
detekciju gasova itd. Odreeni sistemi ove generacije imaju mogunost programiranja svake
detekcione linije kao linije za detekciju poara ili provale, ili linije za rune javljae. Kod linija za
automatsku detekciju poara ove generacije postoji mogunost da se vri automatska provera alarma
koja ne eliminie sve lane alarme ali moe da iskljui deo lanih alarma koji su posledica kratkotrajnih
prelaznih pojava koji pogreno generiu alarmno stanje.
To se obavlja tako da linija koja dospe u stanje alarma aktivira stanje ,,predalarm", zatim
automatski kratkotrajno iskljui i posle kratkog vremena ponovo ukljui napon na liniji u alarmu i
time izvri resetovanje linije. Ukoliko se, posle uspostavljanja normalnog stanja alarmno stanje
ponovi, tada sistem, odnosno zona, prelazi u definitivno alarmno stanje. Ukoliko se alarm ne ponovi,
prvi alarm se ignorie. Na ovaj nain se elimie najvei broj tranzijentnih pojava koje za sistem imaju
istu manifestaciju kao realni poar i time se poveava stabilnost sistema.

5.2.

Adresibilni sistemi

Razvoj tehnologije omoguio je realizaciju ideje koja se pojavljivala od poetka razvoja alarmnih
sistema za poar, konstrukciju sistema kod kojih je mogua pojedinana identifikacija detektora u
alarmu. Ovi sistemi se u profesionalnoj terminologiji nazivaju obino adresibilnim ili adresnim
sistemima.

Dok je kod konvencionalnih sistema identifikacija alarma na nivou grupe detektora, odnosno
centralna jedinica i prisutno lice dobija informaciju o grupi (zoni) koja je u alarmu, dotle kod
adresibilnih sistema svaki detektor dobija svoj kod (adresu) kojom identifikuje i ,,saoptava" centralnoj
jedinici i prisutnom osoblju svoje stanje. Dakle, kod sistema sa grupnom identifikacijom alarma
centralna jedinica dobije informaciju od grupe detektora (zone) o alarmu ili nekom drugom
,,dogaaju". Pod ,,dogaajem" se podrazumeva svaka promena stanja zone, kao sto su alarm, signal
kvara, signal vaenja detektora, prekid linije itd. Dok kod ovih sistema, posle dojave alarma neke zone
prisutno deumo lice izlazi na lice mesta, pregleda deo tienog objekta i utvruje mesto odakle je
alarm potekao, u adresibilnom sistemu poznato je ve pri prijemu alarma i mesto njegovog porekla,
odnosno detektor koji je u stanju alarma i prostorija u kojoj je on smeten. Kako su rastojanja koja bi
deurno lice moralo prei da utvrdi mesto odakle je alarm dospeo do centralne jedinice relativno
velika, a pristup svim tienim prostorima ne mora biti jednostavan i lak, ovo opravdava adresiranje
sistema kojim bi lokacija alarma mogla biti brza i nedvosmislena. Ovim se veoma skrauje vreme
provere alarma i time ukupno vreme detekcije.
Kod konvencionalnog sistema adresa se pridruuje grupi - zoni (linija) sa jednim ili najee vie
detektora. Adresa detektora adresibilnog - adresnog sistema generalno se pridruuje jednom adresnom
elementu (detektoru, runom javljau, adresnom modulu ili nekom izvrnom elementu) i predstavlja
obino decimalni broj koji sistem najee prevodi u heksadecimalni i koji se postavlja za svaki
detektor pri putanju sistema u pogon. Centrala sekvencijalno ,,proziva" svaku adresu i prikuplja od nje
informaciju o stanju u kome se detektor nalazi u trenutku komunikacije sa centralnom jednicom. Trajanje
,,obilaska" svih prikljuenih detektora, odnosno ,,prozivanja" svih adresa (detektora i runih javljaa)
traje obicno 2-3 sekunde ak i kod sistema sa velikim brojem adresa. U konvencionalnom sistemu sa
grupnom identifikacijom alarma svaki detektor je stalno u vezi sa centralnom jedinicom ukoliko linija zona nije u prekidu ili kratkom spoju i ukoliko je detektor ispravan. Kod adresibilnih sistema detektor
se ,,proziva" u odreenim vremenskim intervalima i u komunikaciji sa centralnom jedinicom je u
svakom trenutku samo jedan detektor, ili grupa detektora sa istom adresom kod ,,master - slave
koncepta". Medutim, interval vremena izmeu dve predaje informacija detektoru nije najee od
posebnog znaaja, jer je veina poara u poetnoj fazi ima mali gradijent razvoja i ovakvi kratki
vremenski intervali nisu relevantni.
Postoji obino mogunost da se na centralnoj jedinici programira da se prvi alarm detektora
prihvati kao predalarm i da se detektor resetuje i eka potvrdu, odnosno jo jednu ili vie prorada
detektora, posle ega se aktivira puno alarmno stanje. Ako ponovljeni alarm izostane, predalarm se
ignorie. Broj provera esto se moe programirati na, na primer, 2, 10 i 16. Ako je poarni rizik u
nekom prostoru veliki, tada e se programirati da detektori koji tite taj prostor idu u alarm ve kod
drugog signala alarma dobijenog od istog detektora. Pod pretpostavkom da je ukupno vreme za koje
centralna jedinica uspostavi komunikaciju sa svakom adresom, dobije i obradi informaciju o stanju
detektora, odnosno runog javljaa 2,5 sekunde, onda e alarm biti dat najkasnije za 5 sekundi od
nastanka poara.
Adresni sklop moe biti ugraen u podnoje - bazu detektora ili biti sastavni deo samog detektora.
U situaciji kad je adresni sklop smeten u telu detektora, podnoje je praktino bez elektronikih
komponenti kao i kod klasinog sistema sa grupnom identifikacijom alarma. Medutim, sluajna
zamena dva detektora moe dovesti do fatalnih greaka, jer adresa nije vie povezana sa odreenom
fizikom pozicijom i ovo moe dovesti do intervencije ili inspekcije na sasvim pogrenom mestu;
dakle, moe se desiti da se detektori koji su u prostoru u kojem je poar zapoeo jave sa pogrenom
adresom i da lice koje istrauje poar ode u sasvim drugu prostoriju u kojoj poar ne postoji i da
zakljui da je alarm laan. Stoga je bolje reenje lociranje sklopa za adresiranje u podnoju detektora
jer se ovim garantuje da e adresa detektora odgovarati odreenoj poziciji iako dode do zamene
uloka detektora, na primer, kod servisiranja sistema.
U odnosu na sisteme prethodnih generacija razlika je u tome to centrala dobija informaciju o
poaru od detektora koji je u stanju alarma, dok je kod prethodnih sistema signal dobijen od linije zone u koju je povezan detektor u alarmu.
I kod adresibilnih sistema postoji pojam zone, ali je on potpuno drugaiji od pojma zone u

sistemima sa kolektivnom identifikacijom alarma. Dok je kod sistema sa grupnom identifikacijom

pojam zone vezan za pripadnost istoj liniji detekcije, imajui u vidu i pravila zoniranja opisana napred,
i istoj prostornoj celini, pojam zone kod adresibilnih sistema nije vezan za pripadnost istoj liniji, ali
oznaava pripadnost istoj prostornoj celini.
Cena komponenti adresibilnog sistema je generalno vea u odnosu na cenu odgovarajueg
sistema sa grupnom identifikacijom alarma, ali se dobrim projektovanjem, smanjuje cena mree,
odnosno instalacije, tako da ukupna cena ove instalacije ne mora obavezno nadmaiti ukupnu cenu
adekvatnog konvencionalnog sistema.
Prilikom projektovanja ovih sistema nema potrebe da se ogranii broj detektora u liniji, kao to je
bio sluaj kod detektora u sistemu sa grupnom identifikacijom alarma. Broj detektora u liniji - zoni
konvencionalnih sistema sa grupnom identifikacijom alarma uglavnom ograniava vreme koje
potrebno za proveru, odnosno pronalaenje porekla alarma. Kako kod adresnog sistema mesto alarma
biva odmah identifikovano, to je u liniji mogue instalirati znaajno vei broj detektora, odnosno broj
detektora u liniji praktino nije ogranien brzinom otkrivanja mesta alarma. Tako se u liniji sada nalazi
mnogo vei broj detektora i na ovaj nain ukupna duina i broj linija koje su potrebne za pokrivanje
odreenog prostora, uz uslov kvalitetnog projektovanja sistema, mogu biti znaajno manji od ukupne
duine mree sistema sa grupnom identifikacijom alarma. Pravila zoniranja koja su navedena za
konvencionalne sisteme i koja se odnose i na linije, ne odnose se na linije adresnih sistema, ali se
odnose na njihove zone.
Medutim, zbog relativno velikih duina linija i znaajnog broja detektora u liniji poveava se, sa
jedne strane, mogunost da doe do prekida ili kratkog spoja na liniji a, sa druge strane, u sluaju
takvog prekida broj detektora koji ispada iz sistema zatite, kao i deo tienih prostora koji ostaju
nezatieni, je znaajno vei u odnosu na sisteme prethodne generacije. Iz tog razloga se linije
detekcije adresibilnog sistema projektuju kao petlje koje se zatvaraju na centralnom ureaju. Kada doe
do prekida linije, centralni ureaj nastavi da prima informacije od detektora preko dve sada nezavisne
otvorene linije. U veini izvedbi adresnih sistema petlja je na jednom kraju spojena sa centralnim
ureajem preko kontakata releja koji su, kad je linija bez prekida, otvoreni i na taj nain linija radi kao
radijalni vod. Centralni ureaj komunicira sa svim detektorima preko linije, a kod prekida linije deo
detektora koji su iza mesta prekida ne moe da komunicira sa centralnom jedinicom. Centralni ureaj
to registruje kao prekid linije i zatvara kontakte na otvorenom kraju linije i tako sada petlja nastavlja
da funkcionise kao dve radijalne linije i svi detektori i kod jednostrukog prekida petlje ostaju
funkcionalni. Naravno da se prekid linije prijavljuje na centralnom uredaju i bez obzira na to sto
nijedan detektor nije van funkcije, treba da usledi pronalaenje i popravak kvara u to kraem roku.
Prekid linije na dva mesta izazvao bi iskljuenje detektora lociranih izmeu mesta prekida, ali
mogunost istovremenog dvostrukog prekida objektivno nije velika.
Kratak spoj linije ne reava se ovakvom konfiguracijom detekcione linije, odnosno i u ovoj
koncepciji kratak spoj bi izazvao ispad iz rada praktino svih detektora. Iz tog razloga reenje
problema se trai u primeni takozvanih izolatora kratkog spoja koji se ugrauju u liniju i izmeu
kojih se nalazi odreeni broj detektora. Izolatori kratkog spoja predstavljaju elektronske sklopove
koji u normalnim naponskim uslovima imaju relativno malu otpornost, a koji u uslovima snienog
napona poveavaju svoju otpornost i na taj nain izoluju liniju iz sebe. Tako se izoluje mesto kratkog
spoja i iskljuuje samo deo detekcione linije - petlje, dok ostali detektori ostaju u normalnoj funkciji.
Broj detektora izmeu dva izolatora nije utrven tehnikom regulativom i tu postoje znaajne razlike u
stavovima strunjaka. Neki proizvoaci proizvode detektore koji u podnoju imaju ugraen izolator,
tako da kratki spoj izoluje samo jedan detektor.
Mada izolator kratkog spoja ima relativno malu otpornost u normalnom stanju, ta otpornost ipak
nije zanemarljiva. Time se prethodnim reenjem podie cena sistema, ali se poveava i otpornost
linije i time se moe znatno redukovati dozvoljeni broj detektora u liniji.
Kako kod konvencionalnih sistema sa grupnom identifikacijom alarma u jednoj zoni obicno
ima do 20 detektora, kratak spoj jedne linije moe da onesposobi do 20 detektora, najee korieno
pravilo zahteva da se izolatori kratkog spoja kod adresibilnih sistema postavljaju tako da se izmedu

dva susedna izolatora ne nalazi vie od 20 detektora. Ovde su naravno ukljueni i detektori i svi
runi javljai i konvencionalni detektori koji rade u konceptu ,,master-slave".

5.3.

Analogno adresihilni sistemi

Kod konvencionalnih detektora koji ine deo sistema sa grupnom identifikacijom alarma, kao i
kod adresibilnih sistema odluku o stanju ,,Alarm da/ne" donosi sam detektor. Detektor daje digitalnu
informaciju o stanju detektovane veliine u obliku ,,Poar: DA - NE". Kada je trenutni iznos
detektovane veliine (dima ili temperature ili njenog gradijenta) manji od praga koji je podeen u
samom detektoru, detektor daje signal normalnog stanja. Ukoliko detektovana veliina u nekom
trenutku premai vrednost ,,praga alarma" koji je podeen u samom detektoru, konvencionalna
detektorska linija ili adresibilni detektor daju informaciju centralnoj jednici da se nalaze u stanju alarma.
Ideja koja je morala uslediti iza adresnih sistema, posle porasta mogunosti mikroprocesora, jeste ideja
da se za odluivanje o alarmu prepusti monijoj ,,inteligenciji" koja treba da omogui da se prikupe
podaci o stanju detektovane veliine (temperature, gustine dima) i da se ti podaci proslede centralnoj
jednici i iskoriste za sofisticiranu analizu koja ima za cilj da sigurno i pouzdano detektuje svaki pravi
poar, a da potpuno eliminie lane podraaje (alarme). Za razluivanje o tome da li je poar stvarni
bilo bi potrebno poznavati i oblik i ,,istorijat" signala a ne samo informaciju da li je signal vei od
postavljenog praga alarma. Da bi se omoguila ovakva analiza, detektor treba da alje analognu informaciju o iznosu merene veliine. Mogunosti za ovakvu analizu zaista su postale realne sa razvojem
mikroprocesorske tehnologije i tehnologije prenosa analognih informacija u digitalizovanoj formi.
Dok kod konvencionalnih adresnih sistema detektor centrali alje svoj kod (adresu) i ,,digitalni izvetaj"
o stanju u kome se nalazi (Alarm ,,1/0"), a kod analogno adresibinih sistema detektor sistemu posle
svoje adrese (koda) alje analognu informaciju o stanju merene veliine u digitalizovanoj formi,
centralna jedinica na osnovu primljenog signala donosi odluku o tome da li je detektor u stanju alarma
ili nije. Na ovaj nain detektor prestaje, u sutini, da to bude i postaje senzor odreene veliine jer on
vie ne detektuje poar nego meri detektovanu veliinu (gustinu dima ili toplotu) i informaciju alje
centralnoj jedinici koja donosi odluku ,,poar da ili ne". Ideja je da se donoenje odluke prenese sa
detektora, koji, zbog svoje cene, raspolae niskom nivoom vetake inteligencije na centralnu
jedinicu, koja moe da ima mone mikroprocesore i prema tome potencijalno neuporedivo vei
stepen inteligencije , omoguava da se povea pouzdanost sistema i istovremeno redukuje broj
lanih alarma. Prenos analogne informacije u potpunosti na vee daljine nije mogu i stoga svaki
analogno adresibilni detektor ukljuuje A/D konvertor koji analogni signal, koji prikazuje iznos
merene veliine, digitalizuje i takav alje centrali. Centralna jedinica od jednog po jednog detektora,
odnosno sa jedne po jedne adrese, sekvencijalno uzima podatke o njegovom broju -adresi, njegovom
tipu, odnosno vrsti kojoj pripada i ove podatke uporeuje sa memorisanim i zatim preuzima
informaciju o stanju merene veliine koju moe da memorie i obrauje po zadanom algoritmu.
Komunikacija sa svim detektorima u jednom sistemu obavlja se obino u intervalu 2-3 sekunde.
Stepen ,,inteligencije" kojom raspolae analogno adresibilni sistem znatno nadmauje stepen
,,inteligencije" konvencionalnog ili adresibilnog sistema. Centralna jedinica dobije informaciju od
detektora - senzora i dobijeni signal biva procesiran po algoritmu koji ima zadatak da razlui lane
alarme od pravih poara. Ideja nije jo uvek u potpunosti valorizovana poto na alost, jo nije
stvoren potpuno precizan algoritam koji bi potpuno iskljuio lane alarme a da ne ignorie nijedan
pravi alarm.
Veina danasnjih analogno adresibilnih sistema se bazira, vie ili manje, na jednostavnoj logici
praga kod odluke ,,poar da/ne"; dakle, na logici na kojoj je baziran i jednostavni konvencionalan
detektor. Na centralnoj jedinici mogue je programirati osetljivost svakog individualnog detektora,
odnosno individualno podesiti prag alarma za svaki detektor, kao i programirati broj potvrda alarma,
odnosno ponovljenih alarma, nakon ega ce uslediti alarmno stanje centralne jedinice.
Predalarmno stanje manifestuje se lokalnim zvunim alarmom i pamti se u memoriji centralne
jedinice, kao i svi drugi dogaaji u sistemu. Sledeim nizom komunikacija sa svim detektorima, koji se

obavi za 2-3 sekunde, od njih se dobija signal koji se opet uporeuje sa postavljenim pragom. Ako se
signal vei od postavljenog praga ponovi dva ili vie puta, sistem prelazi u puno alarmno stanje, a ako
se isti signal ne ponovi, predhodni signal se ignorie i sistem se vraa u normalno stanje. Broj potvrda
alarma posle kojih e uslediti generalni alarm moe se programirati za svaki detektor pojedinano.
Sistem jednog poznatog proizvodaa, na primer, daje mogucnost da se prag alarma za svaki detektor
softverski postavi na jedan od tri nivoa: ,,Visoka osetljivost - Srednja osetljivost - Nia osetljivost",
kojim je mogue postaviti prag alarma u tri nivoa. Osim toga broj potrebnih potvrda alarma moe se
programirati na 2, ili 10, ili 16, opet za svaki analogno adresibilni detektor posebno. Ovakva reenja su
konformna za korisnika, odnosno onog koji programira sistem, ali su u sutini samo modifikacije
jednostavnog algoritma koritenog kod konvencionalnog detektora.
Analogno adresibilni sistemi nazivaju se esto, posebno u prospektnoj i reklamnoj dokumentaciji
proizvodaa, uz visoku dozu optimizma, ,,inteligentnim sistemima". Postavlja se pitanje kokvo realno
poveanje ,,inteligencije sistema" stoji iza veine ovih reenja. U literaturi inteligencija sistema"
deli se na tri vrste inteligencije, od kojih se prva naziva inteligencija detekcije i to je sposobnost
sistema da razlui stvarni poar od lanog, odnosno da eliminie lane podraaje. Druga vrsta
inteligencije je ,,kontrolna inteligencija" ili ,,inteligencija nadzora" koja odreuje mogunost sistema da
detektuje neispravnosti u samom sistemu i njegovim komponentama i da ih kompenzuje ili da bar
pouzdano upozori na njih. ,,Inteligencija mera" ima zadatak da upravlja postupcima alarmiranja ili
da upravlja automatskim sistemima za represiju poara (stabilnim sistemima za gaenje, poarnim
klapnama, protivpoarnim vratima itd.) kad je alarm jednom detektovan. Prva vrsta inteligencije
odgovorna je za tanu odluku o tome da li je ,,Poar: Da ili Ne". Druga vrsta inteligencije procenjuje
trenutnu raspoloivost sistema i svih njegovih funkcija. Trea vrsta inteligencije odgovorna je za
reakciju sistema u sluaju alarma. Kod konvencionalnih sistema, kao i kod adresibilnih
konvencionalnih sistema inteligencija detekcije locirana je u samom detektoru, jer on donosi odluku
(Poar: Da ili Ne). Analogno adresibilni sistemi koncentriu inteligenciju detekcije u centralnom
ureaju, za razliku od konvencionalnih i adresibilnih sistema kod kojih je ona bazirana na
mogunostima detektora. Meutim, nedostatak dobrog algoritma koji bi bio opte primenljiv ini da
inteligencija detekcije nije revolucionarno poveana. ,,Inteligencija nadzora", kao i inteligencija
mera" vea je kod novijih sistema, ali za to nije zasluan analogni prenos informacija o stanju
detektovane veliine. Naalost, moe se ipak rei da sve mogunosti poveanja inteligencije detekcije
koje prua savremena tehnologija nisu jos uvek ni priblino iskoriene i analogno adresibilni sistemi
ne opravdavaju u celini atribute koje im proizvoai dodeljuju.
Treba ovde pomenuti da veina mikroprocesorskih centralnih jedinica, pa i centralne jedinice
namenjene za adresibilne i analogno adresibilne sisteme, uglavnom poseduju trajni memorijski sklop,
koji belei odreeni broj dogaaja po redosledu sa ifrom dogaaja, identifikaciju elementa ili
elemenata sistema na kome je dogaaj registrovan sa preciznim datumom i vremenom.
Neki proizvoai danas reklamiraju sisteme koji ukljuuju algoritme za razluivanje stvarnih od
lanih podraaja. Ova reenja baziraju se na tome da detektori u nekom prostoru alju informacije o
stvarnom stanju i nivou signala u normalnim situacijama, memoriu takve signale u centralnom
ureaju i porede ih sa signalima koje reprodukuje trenutna situacija u tom prostoru. Detektuju se
varijacije u nivou signala, analiziraju i porede sa signalima koji su memorisani za dati prostor, uzimaju
se podaci od susednih detektora, koriste se i multisenzorski detektori. Dobijeni podaci se analiziraju
po sloenim aigoritmima dobijenim na osnovu mnogobrojnih istraivanja raznih signala poara u
laboratorijskim uslovima, ali i ispitivanja poara u stvarnoj veliini (Full scale test). Zavisno od svih
pomenutih nadziranih veliina sistem daje etiri nivoa signala: ,,0" - normalno stanje, "1" - male
neregularnosti, ,,2" - upozorenje, "3" - alarm. Pragovi detekcije postavljaju se na poetku
eksploatacije detektora i podeavaju automatski sa promenom uslova okoline. Na ovaj nain se
omoguava dugotrajan rad detektora sa konstantnom osetljivou. Iz ovoga se vidi da eminentni
proizvoai intenzivno rade na poveanju ,,inteligencije detekcije". Rezultati su znaajni, ali verujemo
da je potrebno uloziti jo mnogo napora da inteligencija detekcije dostigne nivo koji je znaajno
razdvaja od inteligencije detekcije koju poseduju konvencionalni sistemi.
Prakticno svi kvalitetni analogno adresibilni sistemi ukljuuju kompenzaciju zaprljanja detektora,

odnosno poveanje praga alarma sa poveanjem nivoa signala za pojedini detektor. Kad zaprljanje
detektora, odnosno poveanje signala normalnog stanja, dostigne nivo kada je doveden u pitanje dalji
pouzdan rad detektora i kompenzacija praga nije vie dovoljna, centralni uredaj daje signal
,.zaprljanosti detektora" na datoj adresi. Ovo predstavlja znaajno poveanje ,,inteligencije nadzora"
sistema, sto je je takode veoma bitno za ukupnu zatitnu vrednost sistema. Mogunosti savremene
mikroelektronike daju ansu za veoma znaajno poveanje nadzora i nad ostalim osnovnim
funkcijama sistema, napajanjem, organizacijom alarma, transferom alarma na mesta sa kojih se
oekuje reakcija na poar itd. To znaajno poveava fleksibilnost sistema i u pogledu poveanja
,,Inteligencije mera". Programiranje mera je uz primenu novih tehnologija mogue realizovati u
potpunosti i znaajno poveati eflkasnost ovih mera ukljuujui mere alarmiranja, ali i sekundarne
funkcije sistema, kao to je pouzdanost aktiviranja i nadzor nad elementima stabilnih sistema za
gaenje, upravljanje sistemima ventilacije ili odvoenja dima, protivpoarnim vratima,
protivpoarnim klapnama na ventilacionim i/ili sistemima za klimatizaciju itd.

6. NAPAJANJE SISTEMA ZA DOJAVU POARA ELEKTRINOM

ENERGIJOM
Napajanje sistema za detekciju poara energijom mora biti bar toliko pouzdano koliko i sam
sistem, odnosno raspoloivost sistema ne sme biti ugroena redukovanom sigurnou sistema za
napajanje. Mada nijedan sistem mrenog napajanja nije potpuno pouzdan, ipak je njihova
raspoloivost veoma razliita. Postoje objekti koji su znaajan deo vremena bez nadzora i kod kojih
prekid mrenog napajanja moe biti veoma dugo neuoen, recimo tokom vikenda ili praznika ili dueg
perida kada je sistem bez nadzora. U nekim uslovima posle uoavanja prekida mrenog napajanja
sistema intervencija popravke ne moe trajati dugo, na primer kada objekat ima vlastitu i stalno
prisutnu slubu odravanja, ili ako je ugovorom sa drugim specijalizovanim preduzeem obezbeeno
brzo uoavanje i otklanjanje kvara, ili objekat ima sistem dodatnog napajanja iz drugog izvora koji
se automatski ukljuuje u sluaju nestanka napona na distributivnoj mrei. Neki objekti imaju, na
primer, i rezervne izvore napajanja, kao to su dizel elektrini agregati koji se ukljuuju automatski
kod nestanka mrenog napona. Sigurno je da je raspoloivost ovakvog sistema napajanja mnogo vea
od raspoloivosti mrenog napajanja bez rezervnog izvora naizmjenine struje, ako se agregatsko
napajanje uredno odrava u dobrom i sigurnom stanju.
Poto pouzdanost i raspoloivost mrenog napajanja iz javne mree generalno nije dovoljna kao
jedini izvor za sisteme detekcije poara, neophodno je da sistem poseduje i rezervno napajanje koje se
automatski ukljuuje pri nestanku mrenog napona i odrava sistem i sve njegove funkcije za vreme
za koje se pretpostavlja da mreno napajanje moe izostati. Rezervno napajanje mora da osigura
normalan rad sistema u odreenom periodu vremena ovisnom o oekivanom trajanju prekida
mrenog napajanja, ali i da osigura pouzdan rad i u sluaju da u torn intervalu nastupi alarmno stanje.
Rezervno napajanje obino sadri akumulatorske baterije koje se stalno dre u pripravnom (stand
by) stanju i po nestanku mrenog napajanja daju energiju sistemu, ispravljau i sklopu za automatsko
prebacivanje sa mrenog na rezervno napajanje. Nestanak mrenog napona ili njegov nedozvoljen pad
mora da uzrokuje automatsko ukljuenje pomonog napona.
Kapacitet akumulatorskih baterija i ostalih elemenata rezervnog napajanja zavisi od duine prekida
mrenog napajanja koji se objektivno moe oekivati. esto se ovome ne pridaje dovoljno panje i
projektuje se neracionaino velika duina trajanja reima rezervnog napajanja, to moe da znaajno
povea ukupnu cenu sistema bez posebnog uticaja na poveanje njegove raspoloivosti i bez
objektivnog poveanja njegove zatitne vrednosti. Rezervno napajanje treba da odri sistem u
normalnom pogonu - stanju pripravnosti za sve vreme za koje se moe objektivno oekivati ispad
mrenog napona. Za sve to vreme treba da budu odrane sve funkcije sistema, napajanje detektora,
centrale, runih javljaa, svih signalizacija itd. Takoe treba da se rauna da za vreme ispada mrenog

napona moe doi do alarmnog stanja, te sistem treba da odri sve neophodne funkcije koje se javljaju
u alarmnom stanju, ukljuujui sve zvune alarmne ureaje, sve eventualne svetlosne alarmne ureaje
i signalizaciju i da omogui pouzdan rad svih sekundarnih funkcija sistema. Napajanje sistema iz mree
mora se vriti iz posebnog strujnog kruga sa posebnim zatitnim ureajem, na primer topljivim
osiguraem, koji e biti jasno i uoljivo oznaen i snabdeven natpisom ,,Detekcija poara - Ne
iskljuuj!". Ovaj strujni krug se ne sme prikljuivati iza rasklopnog ureaja koji napaja neki drugi deo
mree ili neki drugi strujni krug i ijim iskljuenjem bi se sistem detekcije neeljeno ostavio bez
napona. Dobro je da se ovaj strujni krug prikljui ispred glavnog prekidaa razvodnog ormana iz kojeg
se napaja detekcija poara, da se omogui iskljuenje energije iz objekta kada on, na primer, nije
posednut, bez iskljuenja mrenog napajanja sistema za detekciju poara. U tom sluaju treba da na
odvodu za napajanje detekcije poara postoji natpis koji upozorava da se iskljuenjem glavnog
prekidaa ne iskljuuje napajanje detekcije poara. Trai se takoe da, ukoliko se energetski sistem u
objektu titi FID sklopkom, prorada takve zatite ne iskljuuje napajanje sistema za detekciju. Period
u kome moe da se oekuje odsustvo mrenog napona zavisi od tipa i raspoloivosti mree na mestu
prikljuka napojnog voda za centralni ureaj za detekciju poara. Pri izboru veliine, odnosno
kapaciteta baterija za rezervno napajanje treba voditi rauna o frekvenciji i broju ispada mrenog
napona u konkretnom objektu. Kapacitet baterija bi trebalo da bude vei od potronje sistema u
normalnom radu u vremenu za koje se moe pretpostaviti da e greka na mrenom napajanju ostati
neprimeena, uveanom za najvee vreme za koje ce greka biti otklonjena i uveanom za kapacitet
koji je potreban za rad sistema u alarmu uz ukljuenje svih zvunih i svetlosnih alarmnih ureaja i
sistema za prenos alarma na udaljeno stalno posednuto mesto, ako je takav prenos signala predviden.

7. PREVENTIVNA ZATITA OD POARA NA ELEKTRINIM

INSTALACIJAMA
Veliki broj poara u poslovnim, javnim i stambenim objektima prouzrokovan je starim,
neodravanim, oteenim i nestruno izvedenim elektrinim instalacijama. Svi napred navedeni uzroci
za posledicu imaju neku vrstu kvara na elektrinim instalacijama. Neke vrste kvarova se na vreme
detektuju klasinim zatitnim komponentama, koje u sluaju pojave kvara iskljuuju strujno kolo tako
da ne moe doi do poara. Meutim, postoje vrste kvarova pri ijoj pojavi zatitne komponente
uopte ne odreaguju, pa se usled trajanja kvara stvaraju uslovi za nastanak poara. Velike materijalne
tete, povrede ljudi a neretko i gubitak ljudskih ivota su posledice poara uzrokovanih kvarom na
elektrinim instalacijama.
Glavni uzroci koji pri nastanku kvara na elektrinim instalacijama mogu dovesti do paljenja
elektrine izolacije ili zapaljivih materijala u blizini elektrinih instalacija su:
1. elektrini luk (redni i paralelni), i
2. veliko omsko zagrevanje bez elektrinog luka.
Mogui uzroci omskog pregrevanja mogu biti:
1. strujno preoptereenje elektrine instalacije,
2. lo kontakt provodnika, i
3. dodatna toplotna izolacija,
Eksperimentima je pokazano da se strujnim preoptereenjem komponente elektrinih instalacija
mogu zagrejati do visokih temperatura, ali da bi dolo i do nastanka poetnog poara, jaina struje koja
protie kroz njih mora da bude nekoliko puta vea od nominalne. Poto je veina strujnih kola na
niskom naponu zatiena automatskim prekidaima ili osiguraima nominalne struje od 10 do 20A,
ija je uloga da iskljue napajanje ukoliko se strujno preoptereenje dogodi, moe se smatrati da je ono
veoma redak uzrok poara u elektrinim instalacijama niskog napona. Meutim, problem nastaje ako
je elektrina komponenta nekvalitetno izraena i ne moe da podnese svoju, od proizvoaa

deklarisanu, nominalnu struju. Praksa u naoj zemlji je pokazala da se na tritu mogu nai
nekvalitetne elektrine komponente, npr. produni kablovi kineske proizvodnje, koji se, iako
deklarisani za nominalnu struju od 16A, pregrevaju i pale pri manjim strujnim optereenjima.
Ukoliko elektrini kontakt nije dobro privren i nije male otpornosti, on vremenom moe da
postane progresivan kvar. Proces esto ima osobine nestabilne pozitivne povratne sprege. Posledica
velike otpornosti kontakta je lokalno zagrevanje, usled ega se pospeuje proces oksidacije kontakta i
vri relativno mikropomeranje njegovih delova. Spoj postaje labaviji, sloj oksida ima manju
provodnost, pojavljuju se lokalna elektrina mikropranjenja u kontaktu i otpornost na mestu kontakta
raste, usled ega se disipacija energije na njemu poveava, a temperatura nastavlja da raste. U
odreenom trenutku temperatura loeg kontakta poraste dovoljno da se stvore uslovi za paljenje
zapaljivih materijala koji bi se nali u njegovoj neposrednoj okolini.
Do pregrevanja provodnika moe doi i pri normalnim strujnim optereenjima, ukoliko se sprei
odvoenje toplote tj. povea toplotna izolacija, to se npr. moe ostvariti namotavanjem provodnika ili
postavljanjem nekog oblika spoljne toplotne izolacije.
Poznato je da sva tela zrae energiju u infracrvenom delu spektra elektromagnetnog zraenja.
Koliina ove energije zavisi od dva primarna faktora: temperature povrine tela i njene emisivnosti.
Kamera detektuje emitovano zraenje i na osnovu te informacije vri procenu temperature povrine
objekta. Veina objekata koja su predmet merenja, kao to su npr. ofarbani metal, drvo, voda, koa ili
tkanina, veoma efikasno emituju energiju i za takva tela je lako izvriti precizna merenja.
Runa termovizijska kamera se koristi za kontrolu rada i stanja opreme, detekciju kvarova koji nastaju
na njoj, kao i za verifikaciju njenog kvaliteta. Kamera pravi radiometrike (termalne) fotografije koje
se prikazuju na LCD displeju odreene rezolucije. Termalne fotografije omoguavaju dalju analizu
temperatura snimljene povrine. Ove fotografije mogu biti snimljene na SD memorijsku karticu
kamere i potom prebaene na raunar uz pomo itaa kartica koji se dobija uz kameru.
Za analizu termalnih fotografija i pravljenje izvetaja na osnovu njih, koristi se softver, koji se takoe
dobija uz kameru.
Svaka elektrina instalacija se mora tokom postavljanja i/ili kada je izvedena, ali pre predaje
korisniku, biti pregledana i ispitana u skladu sa odredbama Pravilnika o tehnikim normativima za
elektrine instalacije niskog napona. Prema ovom Pravilniku razlikujemo tzv. proveravanje vizuelnim
pregledom i ispitivanje elektrinih instalacija kroz razliita elektrina merenja.
Proveravanje vizuelnim pregledom se vri kada je elektrina instalacija iskljuena, a sastoji se iz
proveravanja:
-zatite od elektrinog udara, ukljuujui merenje razmaka kod zatite preprekama ili kuitima,
pregradama ili postavljanjem opreme van dohvata ruke;
-izbora i podeenosti zatitnih ureaja;
-raspoznavanje neutralnog i zatitnog provodnika;
-prisustvo ema, tablica sa upozorenjima;
-raspoznavanje strujnih kola, osiguraa, sklopki, stezaljki i druge opreme;
-spajanja provodnika itd.
Opta ispitivanja elektrinih instalacija se izvode prema sledeem redosledu:
-neprekidnost zatitnog provodnika i provodnika za izjednaenje potencijala;

Neprekidnost zatitnog provodnika i provodnika za izjednaavanje potencijala ispituje se

merenjem elektrine otpornosti, naponom od 4 do 24V jednosmerne ili naizmenine struje sa
najmanjom strujom od 0.2A.
-otpornost izolacije elektrine instalacije
Elektrina otpornost izolacije elektrine instalacije mora se meriti:
-izmeu provodnika pod naponom, uzimajui dva po dva (merenje se vri tokom postavljanja pre
povezivanja opreme);
-izmeu svakog provodnika pod naponom i zemlje (fazni provodnici i neutralni provodnik se
mogu spojiti zajedno);
Elektrina otpornost izolacije meri se jednosmernim naponima koji nisu manji od vrednosti
napona datih u tabeli prikazanoj dole, i zadovoljava ako svako strujno kolo, bez prikljuene opreme,
ima vrednost otpora izolacije koja nije manja od vrednosti datih u tabeli.
Najmanje vrednosti elektrine otpornosti izolacije
Nazivni napon strujnog kola
Ispitni napon
jednosmerne
struje V
Bezbednosno mali napon i mali radni napon kada
se strujno kolo napaja preko bezbednosnog
250
transformatora za odvajanje
Do 500V, ukljuujui i 500V
500
Iznad 500V
1000

Otpornost
izolacije M

0.25 M
0.5 M
1.0 M

1. zatita elektrinim odvajanjem elektrine instalacije;

Elektrino odvajanje delova pod naponom od drugih strujnih kola proverava se ispitivanjem elektrine
otpornosti izolacije, ali sa prikljuenim aparatima, a vrednost otpora izolacije ne sme biti manja od
vrednosti datih u tabeli gore.
2. otpornost podova i zidova;
Ako je oprema postavljena u izolovane prostorije, mora se ispitiati elektrina otpornost zidova i
podova metodama utvrenim u SRPS N.B2.761.
3. automatsko iskljuenje napajanja;
Provera uslova zatite automatskim iskljuenjem napajanja kao mera zatite od indirektnog dodira vri
se na sledei nain:
TN sistem
-

merenje impedanse petlje kvara prema SRPS N.B2.763 ili prorauno stvarno izvedenog stanja;
pregledom karakteristika pripadajueg zatitnog ureaja, kao npr. podeene vrednosti struje
prekidaa ili nazivne vrednosti osiguraa;

ako u strujnim kolima postoji zatitni ureaj diferencijalne struje proverom njegovog delovanja
prema SRPS N.B2.764.

Merenje impedanse petlje kvara vri se u sluaju kada je razvodni sistem tipa TN. Za TN sistem prema
standardu SRPS N.B2.741 zahteva se poznavanje impedanse petlje kvara Zs. Merenje impedanse petlje
kvara vri se pri nazivnoj frekvenciji strujnog kola.
TT sistem
-

merenje otpornosti uzemljivaa izloenih provodnih delova prema SRPS N.B2.762;

pregledom karakteristika pripadajueg zatitnog ureaja i ureaja za zatitu od prekomerne
struje;
ako u strujnim kolima postoji zatitni ureaj diferencijalne struje proverom njegovog delovanja
prema SRPS N.B2.764.

Merenje otpornosti uzemljivaa zavisno od tipa razvodnog sistema je neophodno zbog provere uslova
za zatitu automatskim iskljuenjem napajanja. Merenje otpornosti uzemljivaa izvodi se:
- sa dve elektrode, pomonom elektrodom i mernom elektrodom kod mernih metoda sa stranim
ili sopstvenim izvorom napajanja, i
- sa jednom mernom elektrodom, kod mernih metoda gde se koristi mreni napon iz TN ili TT
sistema (u ovom sluaju uzemljeno zvezdite izvora napajanja slui kao pomona elektroda)
Veoma esto, u objektima gde se izvor napajanja (npr. transformatorska stanica) nalazi unutar objekta,
nemogue je odrediti krivu rasprostiranja uzemljivaa zvezdita mree, odnosno gde je nemogue u
zemlju pobiti merne elektrode, neprimenljive su sve merne metode koje koriste bilo jednu ili vie
elektroda. U takvim sluajevima koristi se sledea merna metoda: Otpornost uzemljivaa se moe
odrediti metodom merenja otpornosti petlje kvara. Za ovo merenje ukupna izmerena impedansa petlje
kvara Zs je zbir svih u sreiji spojenih impedansi strujnog kola petlje kvara. Sa dovoljnom tanou za
praktine svrhe, traena otpornost uzemljivaa RA dobija se prema izrazu:
RA=Zs-RB-Zv gde je: RA otpornost merenog uzemljivaa, Zs izmerena ukupna impedansa petlje
kvara, RB ukupna otpornost uzemljenja zvezdita mree i Zv suma impedansi namotaja izvora
napajanja i impedanse faznog provodnika do mesta prikljuka instrumenta.
IT sistem
-

pregledom prorauna struje prvog kvara,a ako postoji sumnja, ili su nepoznati parametri za
proraun, onda se vri merenje pri simuliranom kvaru;
ako se neutralni provodnik vodi, vri se merenje kao kod TN sistema, a ako se neutralni
provodnik ne vodi, vri se merenje kao kod TT sistema

Merenje impedanse petlje kvara vri se u sluaju kada je razvodni sistem tipa IT. Za IT sistem prema
standardu SRPS N.B2.741, pri pojavi druge greke, sistem se moe ponaati kao TN sistem. Ovo je
sluaj kada su uzemljivai izloenih provodnih delova spojeni sa uzemljivaem napajanja.
4. dopunsko izjednaenje potencijala;
Ako je primenjeno dopunsko izjednaavanje potencijala prema SRPS N.B2.741, meri se otpornost
istovremeno pristupanih izloenih i stranih provodnih delova;
5. funkcionalnost;
Rasklopni blokovi (komandni ormani, komandne table, upravljaki pultovi i sl.), motorni pogoni,
komande i zabravljenja moraju se funkcionalno ispitati da bi se proverilo da li zadovoljavaju uslove

propisane Pravilnikom o tehnikim normativima za elektrine instalacije niskog napona.

8. GLAVNI PROJEKAT ZATITE OD POARA

Glavni projekat zatite od poara, kao sastavni deo tehnike dokumentacije za izgradnju objekata
utvrenih Zakonom o zatiti od poara "Slubeni glasnik RS", br. 111/2009, sadri:
1) tehniki izvetaj (podatke o lokaciji objekta znaajne za zatitu od poara, opis objekta, procenu
opasnosti od poara, podelu objekta na poarne sektore, definisanje evakuacionih puteva, izbor
materijala za konstrukcije koje treba da budu otporne na poar, izbor materijala za enterijer za koji
postoje posebni zahtevi u pogledu otpornosti na poar, procenu opasnosti od poara koja potie od
tehnolokog procesa i materija koje se u njima koriste ili skladite, opis instalacija za automatsko
otkrivanje i dojavu poara, detekciju eksplozivnih i zapaljivih gasova, kao i opis stabilnih i mobilnih
instalacija i ureaja za gaenje poara, evakuacione puteve za spasavanje lica i imovine, izbor mobilne
opreme za gaenje poara, opis instalacija za fluide koji se koriste u objektu i dr.);
2) proraunske osnove (proraun poarnog optereenja poarnih sektora, proraun kapaciteta
evakuacionih puteva u objektu, proraun vremena potrebnog za evakuaciju ljudi i dr.);
3) grafiku dokumentaciju (situacioni plan sa ucrtanim susednim objektima i saobraajnicama, osnove
svih nivoa i krova, karakteristine podune i poprene preseke sa ucrtanim poarnim sektorima,
dispoziciju procesne tehnoloke opreme i opreme koja pripada instalacijama za gaenje poara, eme
sistema za otkrivanje i dojavu poara, gasnu detekciju, gromobranske instalacije, razvode mainskih
instalacija za automatsko gaenje poara, sistem za odvoenje dima i toplote, sisteme za ventilaciju i
dr.);
4) predmer i predraun opreme i sredstava za zatitu od poara.
Izrada Glavnog projekta zatite od poara
Glavni projekat zatite od poara izrauje privredno drutvo odnosno drugo pravno lice koje je upisano
u odgovarajui registar za obavljanje delatnosti izrade tehnike dokumentacije, koje ima ovlaenje
Ministarstva za izradu Glavnog projekta zatite od poara i ima zaposlena lica sa licencom za izradu
projekta zatite od poara.
Licencu moe dobiti lice koje ima:
1) najmanje visoku strunu spremu tehnikog smera;
2) najmanje pet godina radnog iskustva na poslovima projektovanja mera zatite od poara ili njihovog
nadzora;
3) poloen struni ispit iz oblasti zatite od poara.
Ministar propisuje blie uslove za dobijanje ovlaenja za izradu Glavnog projekta zatite od poara,
kao i program i nain polaganja strunog ispita. Ministarstvo vodi evidencije o izdatim ovlaenjima i
licencama.

9. GRAEVINSKE MERE ZATITE OD POARA

KLASIFIKACIJA ZGRADA PREMA NAMENI
Stambena zgrada
zgrada koja ima vie od 80 % korisne povrine namenjene za stanovanje i pratee sadraje (stanarske
ostave, podstanica grejanja, hodnici, stepenita, liftovska okna i sl.), a ostatak ine prostorije za
garairanje vozila, poslovni prostor i dr.
Javna zgrada

zgrada koja ima vie od 80 % korisne povrine namenjene za okupljanje Ijudi (obrazovni, kufturni,
sportski, religiozni i sl. susreti, ugostiteljstvo, autobuski, elezniki, avio-terminali i sl.) a ostale
prostorije sustambene i/ili poslovne namene.
Visoki objekat
zgrada sa prostorijama za boravak ljudi, iji se podovi najvieg sprata nalaze najmanje 22 m iznad
najnie kote terena na koji je mogu pristup i na kome je mogua intervencija uz korienje automehanikih lestava
POARNO OPTEREENJE
Kao merilo stepena ugroenosti od poara nekog graevinskog objekta, najee se koristi veliina
poarnog optereenja.
Poarno optereenje pretstavlja toplotnu vrednost celokupnog zapaljivog materijala po jedinici
povrine (kJ/m2). Prilikom izraunavanja poarnog optereenja uzimamo u obzir zapaljiv materijal
ugradjen u samu konstrukciju objekta i pokretan zapaljiv materijal koji se nalazi u objektu. Zapaljiv
materijal koji se nalazi u konstrukciji objekta mogu biti drveni delovi :tavanica, vrata, prozori...;
pokretan materijal mogu biti nametaj tepisi uskladitena roba, oprema...
Ukupno poarno optereenje
Daje raunsku vrednost toplotne energije jednog objekta koja se moe osloboditi u poaru. Na osnovu
ukupnog poarno optereenje odreuje se broj aparata iza gaenje poara i hidranata u zgradi i oko
zgrade.
Specifino poarno optereenje
Specifino poarno optereenje je izraeno toplotom koja se moe razviti u elementarnoj jedinici (sobi,
hali, magacinu itd.), svedeno na 1 m povrine te prostorije. Specifino poarno optereenje rauna se
po formuli:
Pi=pi Vi Hi/S
gde je :
Pi - specifino poarno optereenje, u kJ/m2;
pi - prividna gustina materijal, u kg/m3;
Vi - volumen materijala, u m3;
S - povrina osnove, u m2;
Hi - kalorina mo, u kJ/kg;
i - indeks elementarne jedinice.
U raun ulaze svi gorivi materijali koji su sastavni deo zgrada, instalacija i opreme (nametaja) i
materijali za koje je zgrada namenski izgraena.
Oigledno je da materijal s veom toplotnom vrednou razviju veu koliinu toplote (na primer benzin). Prema tome, poarno optereenje zavisi o vrsti gorive materije i njenoj koliini. Naroito
veliki uticaj na izbor konstrukcije i konstruktivnog materijala ima ba poarno optereenje, poto nije
svejedno koliko e toplote biti razvijeno u toku nekog poara. to je poarno optereenje vee,
potrebna je i vea otpornost konstrukcije protiv poara, poto se razvija vea koliina toplote prilikom
poara. Brojnim ispitivanjme ustanovljen je odreen odnos izmeu poarnog optereenja i potrebne
minimalne otpornosti graevinskih konstrukcija.
Kod projektovanja jednog objekta potrebno je prethodno izraunati poarno optereenje, zatim odrediti
minimalnu potrebnu otpornost konstrukcije protiv poara i nakon toga izvriti izbor materijla i
konstrukcije. Meutim, moramo znati i to da poarno optereenje u pojedinim objektima, naroito u
objektima hemijske industrije moe da dostigne velike vrednosti. esto gorivi materijali nisu
ravnomerno rasporeeni po itavoj povrini objekta. Pojedini delovi objekta mogu biti jako optereeni,
dok je u drugim delovima objekta optereenje malo. Ukoliko postoji velika razlika u optereenju
pojedinih delova objekta pribegava se izdvajanju takvih delova u zasebne celine, postavljanjem na
pogodna mesta protivpoarnih prepreka - zidova ili meuspratnih konstrukcija.
U objektima koji sadre osnovne jedinice s razliitim kategorijama poarno optereenje, nije
dozvoljeno izraunavanje srednje vrednosti za ceo objekat. U takvim objektima potrebno je posebno
navesti povrine koje spadaju u pojedine kategorije poarnih optereenja.
Za visoko poarno optereenje treba navesti njegov iznos. Po JUSu UJ1.030. postoje tri grupe
specifinih poarnih optereenja:

Nisko poarno optereenje do 1 GJ/m2;

Srednje poarno optereenje 1 do 2 GJ/m2;
Visoko poarno optereenje preko 2 GJ/m2.
Utvrivanje otpornosti zgrade protiv poara ili dela zgrade protiv poara vri se po SRPS - u U.J1.240,
odnosno prema standardinim tipovima konstrukcije zgrade.
Zgrada ili deo zgrade (poarni sektor) moe imati sledee stepene otpornosti protiv poara prema
standardnom tipu konstrukcije zgrada:
I stepen - bez otpornosti;
II stepen - mala otpornost,
III stepen - srednja otpornost;
IV stepen - vea otpornost;
V stepen - velika otpornost.
Ako zgrada ili poarni sektor ima pojedine graevinske konstrukcije sa otpornou veom ili jednakom
onoj naznaenoj za pojedini stepen, a samo jedna konstrukcija ima tu vrednost manju, objekt ima onaj
stepen otpornosti koji odgovara navedenoj otpornosti.
Ako se zgrada sastoji od vie poarnih sektora razliitog stepena otpornosti protiv poara, zgrada ima
onaj stepen otpornosti protiv poara koji ima sektor sa najmanjom otpornosti.
KLASIFIKACIJA GRAEVINSKIH MATERIJALA I KONSTRUKCIJA PREMA OTPORNOSTI
OD POARA
Projektovanje graevinskih objekata sa stanovita zatite od poara nije mogue reavati po
jedinstvenim metodama, s obzirom na vrlo veliku sloenost raznih uslova koji utiu na odreivanje
procene opasnosti od poara. Skoro svaki objekat je specifian, s obzirom na njegovu namenu, sistem
izgradnje, okolinu, lokaciju i dr.
Kako e se neki graevinski objekat ponaati u uslovima poviene temperature, uglavnom zavisi od
pojednih materijala koji su ugraeni u konstrukciju objekta. Danas se upotrebljava veoma veliki broj
razliitih graevinskih materijala, koji prema njihovim svojstvima zapaljivosti razliito reaguju na
vatru. Svojstva materijal prema njihovoj zapaljivost se definiu kao reakcija na vatru (gorivost), dok se
svojstva konstruktivinh elemenata definiu kao otpornost prema poaru.
Ispitivanje graevinskih materijala elemenata i konstrukcija u pogledu reakcije na vatru i otpornost
prema poaru, samo je jedan u nizu zahteva za njihovo ispitivanje koje je u praksi uobiajeno, jer iako
ova svojstva imaju svoje posebne karakteristike, ona se meusobno dopunjuju. Reakcija na vatru kao
svojstvo odnosi se na materijal kao takav i karakterie se njegovom gorivou. Otpornost prema
poaru, meutim, odnosi se na konstrukciju u zavisnosti od uloge koju ona ima, tj. da li je nosei ili
pregradni element u pitanju.
Prema svojstvima graevinskih materijala izvrena je podela na:
gorive i
negorive materije
Nain, pribor i ureaji za odreivanje gorivosti materijala propisan je navedim JUS-om. Ispitivanje
gorivosti materijala vri se u peima za ispitivanje.
Materijal je negoriv ako tokom trajanja opita sa bilo kojim od tri uzorka:
Ne proizrokuje poviene temperature pei za 50C ili vie od poetne temperature pei;
Ne prouzrokuje povienje temperature uzorka od 50C ili vie od poetne temperature pei;
Nema plamena koji bi trajao due od 10 sekundi neprekidno.
Materijal je goriv ako tokom opita s bilo kojim od tri uzorka doe do opaanja bilo koje od tri napred
navedene pojave.
Poarne osobine graevinskih materijala koji se najee upotrebljavaju
Opeka
Opeka kao graevinski materijal sa najeom primenom ima dobru vatrootpornost. Postoji vie vrsta
opeka, koje pored svojih drugih osobina imaju i odreene karakteristike sa gledita vatrootpornosti. U
graevinarstvu se primenjuju dve vrste opeka: pune i uplje. Pune opeke upotrebljavaju se za nosee
elemente, a uplje opeke za ispune i kao termika izolacija.
Zidovi od opeka imaju dobru vatrootpornost u zavisnosti od njihove debljine. Sa poveanjem debljine

poveava im se i vatrotpornost.
Kada poari dostignu visoku temperaturu, dolazi do oteenja opeke. Ova oteenja ispoljava se ako
naprsline opeka, to dovodi do porinskog ljutenja. Pri temperaturi od 1100C dolazi do omekavanja
opeka na povrini, kao i do razaranja konstrukcije. Meutim, do ove pojave dolazi tek pri poarima
koji due traju i koji dostiu svoj puni razvoj.
to se tie ponaanja pune i uplje opeke u poaru, zidovi od uplje opeke zagrevaju se bre od zidova
sa punom opekom, te se moe smatrati da zidovi od pune opeke imaju veu vatrootpornost od zidova
sa upljom opekom.
Kamen
Prirodni kamen kao graevinski materijal je veoma rasprostranjen, mada mu je primena u savremenom
graevinarstvu manja nego to je bila u prolosti. Savremeno graevinarstvo tei ka ostvarivanju to
lakih konstrukcija, dok su kamene konstrukcije po pravilu masivne i teke.
U pogledu ponaanja kamena u poaru, moe se rei da je njegova postojanost u vatri dosta slaba i
pored toga to spada u grupu nezapaljivih materijala. U zavisnosti od vrste kamena razliito je i
njegovo ponaanje u vatri. Krenjaci iako nisu naroito postojani, spadaju u grupu vatrotpornih
kamena. A sa porastom temperature nastaju i odreene promene i deformaciijee na zidovima od
krenjaka. Na temperaturi od oko 550 C glavni hemijski sastojak krenjaka - kalcijev karbonat,
poinje da se raspada na kalcijev oksid i ugljendioksid, a na temperaturi od 900 C ovaj proces dobija
zavrne razmere. Pri ovom procesu dolazi do zanimljive pojave koja spreava brzo i naglo razaranje
kamena. Naime, pri tom procesu, na povrini kamena stvara se sloj poetnog krea, koji predstavlja
deliminu zatitu od daljeg prodiranja toplote u dubinu, te se
ovaj sloj ponaa kao toplotni izolator.
One vrste kamena koje sadre znatne koliine kvarca ponaaju se znatno slabije u vatri nego krenjak.
Pri zagrevanju ove vrste kamena na temperaturi od oko 575 C dolazi do naglog poveanja zapremine i
do promene njegove strukture, a daljim povienjem temperature nastupa prskanje i ljutenje.
Nearmirani beton Laki beton spada u nesagorive materijale, njegovo ponaanje prema vatri zavisi od
kavaliteta svih njegovih sastojaka: cementa i agregata. Kao agregat uglavnom se primenjuje ljunak, a
izuzetno i drobljenja opeka. Sa gledita zatite od poara mnogo bolji su betoni sa agregatom od
drobljene opeke.
Meutim, ni svi agregati od ljunka se ne ponaaju jednako. Bolje se ponaaju betoni sa krenjakim
agregatom nego betoni od agregata koji sadre kvare i liskun. Na temperaturi od 150C ne utiu na
otpornost betona. Vea temperatura od ove moe nepovoljno da deluje. Pri temperaturi od 250C
vrstoa na zatezanje moe se smanjiti za 25%, a pri temperaturi od 500C ak i za 70%. Pri
temperaturi od 575C dolazi do promene strukture agregata, to doovodi do pucanja i ljutenja
povrinskog sloja betona.
Da bi se poveala postojanost betona u poaru, primenjuje se u naroitim sluajevima specijalni
agregati kao to su: azbestna vlakna, amot, usitnjeni karborundum. Takvi betoni mogu da izdre vrlo
visoku temperaturu i do 2000C.
U izvesnooj meri moe se postii vea postojanost betona u vatri malterisanjem spoljnih povrina
betonskih konstrukcija produnim cementnim malterom.
Koliina cementa takoe ima uticaja na vatrootpornost betona. to je vea koliina cementa, vea je i
otpornost betona pri povienim temperaturama.
Armirani beton
Armirano betonske konstrukcije spadaju u red graevinskih konstrukcija koje imaju dosta veliku
otpornost prema vatri. Meutim, ova vatrootpornost zavisi od vie faktora: od osobine materijala od
kojih se sastoji armirani beton, kao i od statikog sistema i reenja konstrukcije. Za vatrootpornost
konstrukcija od armiranog betona, od dominantnog znaaja je ponaanje eline armature u njemu.
Prilikom zagrevanja armirano betonskih konstrukcija od oko 100C elina armatura i beton se isteu i
ovo podruje se moe smatrati neopasnim. U temperaturnom podruju preko 100C beton se skuplja, a
armatura nastavlja istezanje te tako dolazi do pucanja betona i izvlaenja armature.
Zbog toga se upredeni elik kao armatura ponaa bolje pri poaru, jer mu je povrina prijanjanja vea.

Isto tako bolje se ponaaju u poaru i druge vrste elika sa veom povrinom prijanjanja. Pri
temperaturi od 200C do 300C otpornost eline armature poinje naglo da pada, izmeu 400C i
600C ovo opadanje dostie granicu koja je bliska slomu.
U pogledu vatrootpornosti armirano betonskih konstrukcija od naroitog znaaja je debljina zatitnog
sloja armature. Iz poznatih statikih razloga armatura se nalazi u povrinskim slojevima konstrukcija
napregnutih na savijanje. Usled ljutenja povrinskog sloja, a pod uticajem poviene temperature,
armatura biva ogoljena i njenim zagrevanjem nosivost joj se smanjuje, to dovodi do loma. Znatno je
povoljniji sluaj kod centrino optereenih stubova, gde armatura samo delimino sudeluje u nihovoj
nosivosti. Zbog toga je uloga zatitnog sloja betona dosta znaajna i sa poveanjem njegove debljine
od 1.5 do 5 cm ostavruje se vea vatrootpornost armiranobetonske konstrukcije.
Izvesno poveanje vatrootpornosti armiranobetonskie konstrukcije ima veliina njene debljine. Sa
poveanjem debljine ploe, grede ili stubova, poveava se i njihova vatrootpornost. Pri tome grede i
ploe imaju veu otpornost od stubova jer su oni mnogo izloeniji poaru. Da bi se postigla minimalna
vatrootpornost armiranobetonske ploe od svega 1/2 h. ona treba da ima debljinu od 15 cm.
Kvalitet betona znatno utie na vatrootpornost armiranobetonskih konstrukcija. Sa poveanjem marke
betona poveava se i vatrootpornost konstrukcije.
Vatrootpornost betona poveava se sa starou betona. Posle godinu dana beton ima za 20 - 40% veu
vatrootpornost od betona starog 2 meseca.
Ponaanje armiranobetonskih konstrukcija u poaru zavisi i od njhovog statikog sistema. Tako, na
primer, ploe koje se oslanjaju u statikom smislu na sve etiri strane, kao to su krstasto armirane,
mnogo bolje se ponaaju od ploa koje su oslonjene na dve strane. Isto tako monolitne tavanice se
bolje ponaaju od montanih, sastavljneih od pojedinanih prefabrikovanih elemenata.
Laki beton
Laki betoni kao novi graevinski materijali u novije vreme sve vie se koriste kako u stambenoj
gradnji, tako i u drugim vrstama gradnje. Sve vrste betona ija zapreminska teina ne prelazi 1800
kg/m smatraju se lakim betonima, bez obzira na vrstu agregata koji je upotrebljen. U zavisnosti od
sredstva od kojih se dobijaju, dele se na sledee vrste:
Laki betoni na bazi lakih mineralnih agregata;
upljikavi betoni;
Laki betoni sa agregatima organskog porekla;
elijasti laki betoni koji kao vezivo koriste kre ili cement.
Sve ove vrste lakih betona su postojani materijali na visokim temperaturama, pa se mogu koristiti za
izradu zatitnih obloga. To svojstvo je posledica veoma loeg provoenja toplote, tako da se sa vrlo
malim debljinama elemenata moe postii vrlo visoka vatrootpornost.
Danas se u graevinarstvu najee koriste sledei laki betoni i to:
Siporeks (gas beton);
Keramzit betoni;
Perlit;
Vermikulit;
Durisol;
Tarolit;
Heraklit;
Ksilolit;
Kamena vuna, tervol i vunizol.
Malteri
Malteri koji se upotrebljavaju kao spojni materijali, prema vrstama imaju i odreene karakteristike sa
stanovita ponaanja u poaru.
Kreni malter za vreme poara ispoljava slabu postojanost i usled hemijskog procesa izdvajanje vode
biva razoren pri i od oko 803 K, te nastaje njegovo otpadanje sa zidova.
Produni cementni malter ima mnogo boja protivpoarna svojstva, te se malterisanjem konstrukcija
ovim malterom poveava njihova otpornost prema poaru.
Isto tako dobre osobine u smislu zatite od poara ima kreni malter, kome se dodaje odreena koliina

gipsa (oko 10% na teinsku koliinu krea).

Dodatkom samotnog brana i ivotinjske dlake krenom malteru moe se takoe dobiti vezivno
sredstvo sa dobrim protivpoarnim osobinama.
Drvo
Drvo ima veliku primenu u graevinarstvu i pored toga to ono spada u najizrazitije sagorive
graevinske materijale. Mada se u poslednje vreme umesto drveta primenjuju u graevinarstvu razni
drugi graevinski materijali, zbog svojih osobina kao to su laka obrada, elastinost, estetski izgledi i
slino, drvo e svakako i dalje imati veliku primenu. Meutim, i pored lakog paljenja i sagorivosti,
drvo ima sa gledita zatite od poara jednu pozitivnu osobinu koja ga u izvesnim sluajevima ini
otpornijim materijalom prema vatri nego to je to sluaj sa nekim nesagorivim materijalima, a to je da
drvo vrlo slabo provodi toplotu. Pri poaru, drvo se zagreje samo na svojoj povrini gde gori ili se
ugljenie, a unutrnjost se ne zagreva zbog slabe toplotne provodljivosti. Iz ovih razloga u poaru, na
primer, gvozdeni nosei elementi popuste mnogo pre od drvenih, jer provodljivost toplote je kod
gvoa mnogo vea, te se nosai zagreju na itavoj svojoj zapremini, zbog ega im nosivost brzo
opada. Zapaljivost drveta moe biti vea ili manja, to zavisi od vie uslova i to: od vrste drveta,
vlanosti drveta, povrinske obrade, dimenzije drveta, kao i od anatomskog sastav.
Sagorivost drveta moe se znatno smanjiti premazima i impregnacijom, to jest vetakim unoenjem
materija koji usporavaju proces gorenja. Ovim zatitnim sredstvima zapaljivost drveta se ne moe
spreiti, ali se postie usporavanje razvijanja poara.
Da bi se poveala trajnost drveta u pogledu njegove otpornosti na delovanje visokih temperatura,
poterebno je na neki nain drvo zatiti od direktnog uticaja vatre, a to se postie sledeim nainima:
Oblaganjem raznim mehanikim oblogama (malteri, izolacione ploe, lim i dr.);
Premazivanjem raznim zatitnim sredstvima i
Impregnacijom drveta pre nego to se ugradi u neki konstruktivni deo.
Oblaganje limom je najnepovoljnije i daje najslabije rezultate. Lim je dobar provodnik toplote i vrlo
brzo dolazi do prenoenja toplote kroz zatitnu oblogu od drveta i njegovog paljenja. Malo bolji
rezultat se dobija ako se tim oblaganjem onemogui pristup vazduha izmeu obloge i drveta koje se
zatiuje.
Malterisanjem drvenih elemenata pomou iane mree, da ne bi dolo do pucanja i otpadanja maltera,
mnogo je efikasniji nain zatite drveta. Ovaj malter moe se spravljati od razih agregata koji imaju
dobru izolacionu sposobnost prema visokim temperaturama. Oblaganje izolacionim ploama se esto
primenjuje, jer se ploe pripremaju fabriki i jednostavniji je rad sa njima. Ploe za oblaganje mogu
biti od gipsa, azbest - cementa, istog azbesta i drugih izolacionih materijala. Zatita drveta
premazivanjem hemijskim sredstvima koje mogu da ubrzaju proces stvaranja karbonizacionog sloja,
razvijanjem inertnih gasova koji spreavaju gorenje ili stvaranje pene koja vri izolaciju drvenog
elementa od spoljnjeg vazduha - manje je efikasna od zatite impregnacijom (unoenje zatitnog
sredstva u dubinu drvene mase putem potapanja ili pod pritiskom). Paljenje dobro impregnisanog
drveta je mnogo tee, a eventualno nastali plamen se odmah gasi uklanjanjem izvora toplote - na
povrini drveta se stvara ugljenisani sloj koji spreava dalju razgradnju drveta. Vrste drveta sa jako
izraenom poroznou mogu se impregnisati u otvorenim kupatilima, dok se kompaktnije drvo
impregnie pod pritiskom kako bi zatitno sredstvo to dublje prodrlo u unutranjost drvene mase.
Najlaki nain impregnacije je povrinska impregnacija, koja se primenjuje kod gotovih konstruktivnih
elemenata i slian je metodi premazivanja.
elik
Mada spada u grupu nezapaljivih materijala, zbog svoje velike toplotne provodljivosti, on ima malu
vatrootpornost. elini elementi koji se upotrebljavaju na zgradama obino imaju malu debljinu u vidu
limova, ugaonika i sl., te se toplota vrlo brzo prenosi po celom preseku i zahvata itavu elinu
konstrukciju. Ve pri temperaturi od 400 - 600C, nosivost toliko opada da se konstrukcija deformie i
lomi.
Za ponaanje elinih konstrukcija u poaru veoma je vaan njihov statiki sistem. Ukljeteni elementi
se mnogo nepovoljnije ponaaju od elemenata koji mogu slobodno da se deformiu. Da bi se poveala
vatrootpornost elinih konstrukcija, primenjuju se zatitne mere, koje se svode na to da spree

neposredan dodir plamena i temperature nastale u poaru sa elinom konstrukcijom. Tako, na primer,
elini stubovi mogu se zatititi oblogama od betona, opeke, gipsanog maltera ili drugog
vatrootpornost materijala. Zatita krovnih reetkastih elinih konstrukcija moe se izvesti
postavljanjem plafona od gipsanih ploa ili drugih slinih materijala, koji mogu da uspore zagrevanje
elinih elemenata.
eline konstrukcije imaju naroito veliku primenu pri izgradnji industrijskih objekata. Ponaanje u
vatri ovakvih objekata zavisi od toga na koji nain su zatieni metalni delovi. Ako takva zatita
postoji, vatrootpornost takvog objekta moe biti dosta velika. Meutim, ako takva zatita metalnih
delova ne postoji, vatrootpornost zgrada veoma slaba. Pod uticajme temperature elik se iri i nastaju
velike deformacije koje dovode do loma. Do opadanja moi nosivosti elika usled delovanja visokih
temperatura dolazi ne samo zbog deformacija, ve i zbog strukturalnih promena koje se deavaju u
eliku. I elici visoke otpornosti, kao to su ugljenini elici, pri temperaturi iznad 720C poinju da
menjaju svoju strukturu.
Staklo
Staklo debljine od 2 do 6 mm se najee koristi u savremenom graevinarstvu. Ovo staklo je veoma
osetljivo na poviene temperature to dovodi do lomljenja i pucanja stakla. Na temperaturi od oko
500C poinje da omekava, a na temperaturi od 900C do 1000C pretvara se u tenu masu.
Poveanje vatrootpornosti stakla se vri primenom iane armature pri emu se dobija armirano staklo.
Ovim se vatrootpornost poveava za oko 30 minuta, a i spreava se razletanje izlomljenih paria
stakla.
Takoe postoji i vatrostalno staklo koje se sastoji iz vie slojeva stakla izmeu kojih se nalazi
specijalna ekspandirajua smea. Ova smea pri poveanju temperature bubri i stvara prepreku za dalje
zagrevanje stakla. Ovakvo staklo debljine od 6,5 mm ima vatrootpornost od 1 do 2 sata.
PLASTINE MASE
U savremenom graevinarstvu se sve vie koriste i plastine mase i to: PVC materijali, poliestri,
poliuretani, polistiroli, epoksi smole i sl.
Poliestri armirani staklenom vunom slue za izradu cisterni, silosa i noseih graevinskih elemenata.
Takoe, veliku primenu imaju i poliuretani i ekspandirane plastine mase koje se koriste kao
termoizolacioni materijal. Polistirol (stiropor) se koristi kao toplotna izolacija. Razlikujemo normalne
stiropor ploe i samogasiv stiropor.
GIPS
Gips spada u grupu vazdunih veziva koje ima iroku primenu u savremenom graevinarstvu (ukrasne
gipsane ploe, izolacione ploe i pregrade). Gips ima veliku vatrootpornost to se objanjava njegovom
velikom poroznou tj. Malim koeficijentom provodljivosti toplote. Ipak gips pod dejstvom veoma
visokim temperatura menja svoja svojstva, postaje krt, to dovodi do njegovog prskanja i raspadanja.
ODREIVANJE STEPENA OTPORNOSTI OBJEKTA OD POARA ODNOSNO NJEGOVIH
KONSTRUKCIONIH ELEMENATA
Otpornost konstrukcijea i materijala od kojih je zgrada izgraena prema vatri odreuje klasifikaciju
zgrada u pogledu njihove otpornosti u poaru. Meutim, ne moe se zahtevati isti stepen otpornosti
prema vatri kod svih konstruktivnih delova. Pojedini elementi zgrade su od gorivog materijala, dok su
pojedini od negorivog materijala tako da nije mogua stroga klasifikacija objekata kao to je sluaj sa
materijalima i konstrukcijama. Klasifikacija objekata prema otpornosti od poara vri se u 5 grupa.
Najvea otpornost se zahteva od glavnih konstrukcionih delova, dok za ostale elemente mogu se
upotrebljavati i elementi sa manjom otpornou.

Vrsta
graevinskih
konstrukcija
1

Stepen otpornosti prema poaru standardni tipovi konstrukcija

II
III
IV
V
Poloaj I
Mala
Srednja
Vea
Velika
Bez otpornosti
otpornost
otpornost
otpornost
otpornost
2
3
4
5
6
7

nosivi zidovi
nosivi stubovi
1/2
1
2
nosive grede
meuspratne
1/4
1
2
konstrukcije
krovni
1/4
1/2
1
pokriva
nenosivi
pregradni
i
1/4
1/4
1/4
fasadni zidovi
konstrukcija
evakuacionog
1/4
1/2
1
2
puta
zidovi
1
1
1,5
2
meuetane
1/2
1/2
1
1,5
konstrukcije
otvori
1/2
1/2
1
1
Objekat ima onaj stepen otpornosti protiv poara ako su pojedinane otpornosti
konstrukcija navedene u tabeli vee ili jednake naznaenim vrednostima

3
3
2
1/2
3
3
2
1,5
graevinskih

POARNI SEKTORI SVRHA I NAMENA

Poarni sektor je prostor u zgradi koji je od drugih delova odvojen poarnim zidovima, odnosno
negorivom tavanicom. Kod zgrada kod kojih tavanice nemaju dovoljnu vatrootpornost za predvieno
poarno optereenje, protivpoarni zid preseca zgradu po itavoj visini, pa ceo takav deo zgrade, koji
obuhvata sve spratove, sainjava poarni sektor. Ukoliko zgrada sa vie spratova
imaodvojeneprotivpoarne sektore sa nesagorivom tavanicom, onda se poarno optereenje
obraunava za svaki sektor posebno. Protivpoarni sektor posmatramo kao deo zgrade koji e
eventualnim poarom biti potpuno uniten. Da bi se teta pri nekom poaru svela na najmanju meru,
nastoji se da protivpoarni sektori budu to manji. U zavisnosti od tehnolokog procesa koji se obavlja
unekom proizvodnom pogonu, predviaju se i protivpoarni sektori koji moraju da ispunjavaju sledee
zahteve:
Nesme se nalaziti nikakav materijal koji moe da se zapali i da gori, i time da prenosi poar na drugi
deo objektakoji je tim sektorom odvojen,
Konstruktivni elementi ukoliko su zatieni nekom oblogom, moraju biti bez pukotina a obloga bez
ikakvih mehanikih oteenja
Da li je s obzirom na tehnologiju poarni sektor postavljen na pravo mesto
Protivpoarni sektori moraju ispuniti sve navedene zahteve jer I najmanji propust moe da prouzrokuje
katastrofalne posledice
Poarni segment je poarno izdvojeni deo zgrade koji konstrukciono i funkcionalno ini jednu
graevinsku celinu koja je poarno izdvojena od ostalih delova objekta. Poarni segment se sastoji od
najmanje dva poarna sektora. Granice poarnih segmenta ine zidovi poveane otpornosti prema
poaru, najmanje 2 3 asa
PROTIVPOARNE PREPREKE
Jedan od osnovnih zadataka graevinske poarne preventive jeste spreavanje irenja poara odnosno
ograniavanje poara unutar odreenog dela zgrade. Ovo ograniavanje irenja poara u svim
pravcima, kako u horizontalnom tako i u vertikalnom, postie se pomou protivpoarnih prepreka.
Protivpoarne prepreke u zgradama imaju vrlo vanu ulogu, jer se njima u mnogome moe smanjiti
teta koja nastaje prilikom poara koji bi zahvatio itav objekat. Kod postavljanja protivpoarnih
prepreka moramo pre svega poznavati uslove irenja poara u zonama koje razdvajamo
protivpoarnom preprekom, kao i poarno optereenje u tim zonama, odnosno trajanje eventualnog
poara u tim zonama i na kraju, maksimalne temperature koje e se pojaviti u toku eventualnog poara.
Razlikujemo dva naina irenja poara i to:
Linerano irenje i
Prostorno irenje poara.

Pod linearnim irenjem poara se podrazumeva premetanje granica plamena po povrini sagorivih
materija u odreenom pravcu i u odreenoj ravni.
Prostorno irenje poara predstavlja nastajanje novih arita poara na odreenom rastojanju od
poetka arita.
Ukoliko na prostoriji ima prozora, vrata, otvora za transportne ureaje, liftove i drugo, irenje poara
nastaje prolazom plamena kroz ove otvore. Do irenja poara moe doi usled mnogih faktora kao to
su: ruenje pojedinih delova zgrade, zagrevanje konstruktivnh delova, paljenje zapaljivih tenosti i
gasova i drugo. Ograniavanje irenja poara unutar objekta moe se postii postavljanjem
horizontalnih i vertikalnih protivpoarnih prepreka. Horizontalne prepreke u stvari predstavljaju
meuspratne konstrukcije sa veom otpornou na poar, a vertikalne su zidovi koji imaju vei stepen
otpornosti protiv poara.
PROTIVPOARNI ZIDOVI
Svi zidovi koji imaju ulogu da spree irenje poara iz jedne prostorije u drugu nazivaju se
protivpoarnim zidovima. Svaki protivpoarni zid mora ispuniti uslov da je izraen od negorivog
materijala i da ima odreen stepen otpornosti (najmanja otpornost protivpoarnih zidova mora biti
jedan sat).
Protivpoarni zidovi se zidaju od temelja, a zavravaju se iznad krovne povrine 0.40 metara. Kod
zgrada sa visokim poarno optereenje visina iznad krova se poveava na 0.70 metara. Potrebno je da
oni potpuno presecaju sve gorive konstrukcije zgrade, tako da se sprei mogunosti irenja i
prenoenja vatre bilo ha kom mestu. Ako zgrada ima drvene krovne vence - strehe, protivpoarnim
zidom treba presei i njih. Zbog posebnog reima tehmolokog procesa prozvodnje, nekada nije
mogue izgraditi klasian protivpoarni zid, ve se primenjuje takozvani visei protivpoarni zidovi, u
kombinaciji sa vodenom zavesom. Ovako kombinovani sistem primenjuje se u velikim industrijskim
halama i to samo na gornjim delovima hale, tj. na konstrukcijama koje imaju dovoljnu otpornost prema
vatri.
Protivpoarna vrata
Vrata ili bilo kakve druge otvore u protivpoarnim zidovima treba izbegavati kad god je to mogue.
Meutim, ovaj princip je teko ouvati, jer je esto potrebno postaviti vrata i na protivpoarnim
zidovima. Ovakva vrata takoe moraju da imaju dovoljnu otpornost protiv poara.
Veliina vrata treba da bude svedena na najmanju moguu meru u principu treba da budu jednokrilna,
a samo po potrebi dvokrilna. Materijal od koga se izrauju treba da bude nesagoriv. Najee se
protivpoarna vrata prave od metala tj. metalne konstrukcije u kombinaciji sa termoizolacionim
materijalom (perlit, azbest, mineralna vuna i sl.), koji se stavlja izmeu spoljneg i unutarnjeg lima (kao
sendvi). U principu povrina otvora u protivpoarnim zidovima ne bi smela da bude vea od 25%
njihove povrine.
Protivpoarni pojasevi od nesagorivog materijala
Protivpoarni zidovi najpogodnije su prepreke za spreavanje irenja poara po vertikali, postavljanje
horizontalnih prepreka. Horizontalne prepreke su u stvari meuspratne konstrukcije od negorivog
materijala sa veom otpornou prema poaru. Njihova otpornost je manja od zidova, a kree se od 1
do 4 asa. U sluajevima kada postoji vea poarna opasnost protivpoarne prepreke treba da imaju
istu otpornost kao i protivpoarni zidovi.
Protivpoarne prepreke u principu ne bi smele da imaju nikakve otvore na sebi, ali to je u danaanjoj razvijenoj industriji nemogue postii, pa u preprekama danas imamo itav niz raznih otvora kroz koje
prolaze cevovodi, kanali, elektrokablovi i drugo. Ovakva mesta su veoma opasna u pogledu
rasprostiranja poara i moraju biti efikasno zatiena. Kod izvoenja zatite na ovakvim mestima
moramo voditi rauna da nije dovoljno samo spreiti prolaz plamena kroz otvor, ve se u veini
sluajeva mora zatita izvesti tako da se sprei prodor gasova kroz takve otvore tj. otvori se moraju
hermetiki zatvoriti. Takoe se moraju hermetiki zatvoriti svi spojevi protivpoarnih zidova i tavanica
sa ostalim zidovima i tavanicama.
POARNA BEZBEDNOSNA RASTOJANJA
Meusobna rastojanja pojedinih objekata, naroito proizvodnih i skladinih, pretstavlja znaajan
element zatite od poara, pri oceni poarne opasnosti starijih i novoizgraenih objekata. Minimalna

dozvoljena udaljenost izmedju objekata zavisi od:

Vrste objekat
Namene objekta
Poarnog optereenja
Veliine pojedinanih otvora i dr
PRISTUPNI PUTEVI ZA VATROGASNA VOZILA
Na putevima, prolazima, platoima i slinim prilazima objektima koji su predvieni za prolaz
vatrogasnih vozila ili evakuaciju ljudi i imovine ugroenih poarom nije dozvoljeno graditi ili
postavljati objekte i druge zapreke. Pristupni put za vatrogasna vozila je deo javnog puta ili posebna
saobraajnica kojom se prilazi objektu, a kojoj najudaljenija taka kolovoza nije dalja od 25m od
gabarita objekta. Okretnica je ureeni deo puta na kome se menja smer kretanja vozila za vie od 120.
Plato je ureeni proireni deo puta po kome se kreu vatrogasna vozila i na kome se organizuje i izvodi
vatrogasna intervencija. Spreavanje pristupa drugim vozilima uz objekat na pristupnom putu za
vatrogasna vozila vri se:
preprekama na kolovozu u vidu rasklopivih piramida
ardinjerama
ianom ili slinom ogradom koja se moe lako isei alatom koji koriste vatrogasci
Vatrogasnim vozilima mora biti omogueno da priu objektu s onih strana na kojima se nalaze prozori,
vrata ili drugi slini otvori. Prilaz objektu sa strane zabatnog zida bez otvora ne smatra se prilazom za
intervenciju
Za intervencije pri gaenju poara mora se obezbediti plato na kome je mogue korienje
automehanikih lestava u ovim poloajima. Pristupni put i plato za intervencije moraju imati kolovoze
nosivosti najmanje 10 tona osovinskog pritiska. Pristupni put oko objekta i plato za intervencije moraju
se izgraditi tako da su pristup i kretanje vatrogasnih vozila uvek mogui samo vonjom unapred.
EVAKUACIJA LJUDI IZ OBJEKTA
Bezbednoj i brzoj evakuaciji ljudi koji se u trenutku nastanka poara mogu nai u nekom objektu,
posveuje se izuzetna panja pri projektovanju svakog objekta, a posebno pri projektovanju
komunikacionih prostora kao to su hodnici, ulaz, stepenita, liftovi i dr. Da bi ljudi koji su se zatekli u
zgradi za vreme poara, mogli na vreme napuste ugroenu prostoriju i time izbegnu opasnost, potrebno
je da postoji dovoljan broj izlaza odgovarajuih dimenzija. Pored toga, raspored izlaza mora da bude
takav da se naputanje zgrade omogui u svakom trenutku poara. Boj izlaza i njhova veliiina kao i
raspored odreuje se prema broju ljudi koji se nalaze u zgradi, te je razliit za pojedine vrste zgrada.
Naroito veliku panju treba posvetiti odreivanju i rasporedu izlaza kod javnih zgrada. Kod lociranja
izlaza naroito je potrebo da se pazi na udaljenost koje treba savladati prilikom naputanja objekta.
Razdaljina izmeu dva susedna izlaza zavisi od otpornosti zgrade prema poaru, kao i od namene
zgrade. Poeljno je, a u nekim sluajevima obavezno, da bar jedan izlaz vodi direktno na slobodan
prostor.
HIDRANTSKA MREA
Hidrantska mrea moe biti
spoljna
unutranja
Spoljna hidrantska mrea
Za spoljnu hidrantsku mreu izrauje se prstenasti sistem cevovoda. Izuzetno od stava 1 ovog lana,
doputa se izrada slepog cevovoda za objekte namenjene stanovanju i druge objekte ije poarno
optereenje ne prelazi 1 000 MJ/m2, s tim da duina slepog cevovoda iznosi najvie 180 m. Na
cevovode iz st. 1 i 2 ovog lana ugrauje se potreban broj zapornih ventila za odvajanje pojedinih
sektora. Rastojanje izmeu spoljnih hidranata odreuje se zavisno od namene, veliine i slinih
karakteristika objekta, s tim da se poar na svakom objektu moe gasiti sa najmanje dva spoljna
hidranta. Dozvoljeno rastojanje izmeu dva hidranta iznosi najvie 80 m. U naseljenim mestima, u
kojima se nalaze preteno stambeni objekti, rastojanje izmeu spoljnih hidranata iznosi najvie 150 m.
Rastojanje hidranata od zida objekta iznosi najmanje 5 m, a najvie 80 m.

vodovodnu mreu postavlja se prikljuak za vatrogasno vozilo tako da se, osim napajanja vatrogasnog
vozila vodom, voda iz vozila moe potiskivati ka objektu koji se gasi.
Ako je javna mrea namenjena za snabdevanje vodom za pie, prikljuak za vatrogasno vozilo ne sme
da se koristi za potiskivanje vode ka objektu koji se gasi.
Oko objekta koji se titi od poara postavljaju se nadzemni hidranti, a ako nadzemni hidranti ometaju
saobraaj, postavljaju se podzemni hidranti. Hidranti moraju biti nezakreni i dostupni, a oznaavaju se
tablicama sa upisanim rastojanjima od oznake do mesta na kome se nalazi hidrant. Prema protoku koji
treba ostvariti, ugrauju se hidranti No 80 ili No 100.
Hidranti moraju biti postavljeni ili se moraju zatititi tako da se ne smeju zamrznuti ili otetiti. Cevi
razvodnog cevovoda u mrei hidranata i cevi za pojedini hidrant moraju imati prenik prema
proraunu, ali ne manji od 100 mm. Potreban pritisak u spoljnoj hidrantskoj mrei odreuje se
proraunom u zavisnosti od visine objekta i drugih uslova, ali ne sme biti nii od 2,5 bar. Ako spoljna
hidrantska mrea raspolae dovoljnom koliinom vode, a pritisak ne ispunjava uslove iz lana 21 ovog
pravilnika, mora se ugraditi ureaj za povienje pritiska vode, iji napor pumpe mora odgovarati
potrebama pri pritisku koji na mestu potronje iznosi najmanje 2,5 bar. U neposrednoj blizini hidranta
predvienog za neposredno gaenje poara postavlja se ormar za smetaj creva, mlaznice kljua i
druge potrebne opreme.
Broj creva standardne duine odreuje se zavisno od udaljenosti hidranta od objekta i od potreba za
intervencijom sa spoljne strane objekta.
Unutranja hidrantska mrea
Unutranja hidrantska mrea u stambenim i javnim objektima i proizvodnim pogonima moe biti
zasebna ili zajednika sa mreom vode za pie. U zasebnoj unutranjoj hidrantskoj mrei moe se
koristiti i voda upotrebljena u tehnolokom procesu.
Unutranja hidrantska mrea mora stalno da bude pod pritiskom vode, bez obzira na izvor iz kog se
snabdeva vodom, tako da na najviem spratu objekta na mlaznici ima najnii pritisak od 2,5 bar pri
protoku vode datom u tabeli. Na unutranjem hidranskom prikljuku najvii hidrostatiki pritisak
iznosi 7 bar. Cevi za unutranju hidrantsku mreu postavljaju se tako da budu zatiene od mehanikog
oteenja;ne postavljaju se kroz prostorije ugroene poarom; u veim prostorijama mogu se
postavljaju i uz unutranje stubove objekta. Meusobno rastojanje hidranata odreuje se tako da se
celokupan prostor koji se titi pokriva mlazom vode, pri emu se vodi rauna o tome da duina creva
iznosi 15 m, a duina kompaktnog mlaza 5 m.
Hidranti se smetaju u prolaze, stepenine prostore i puteve za evakuaciju, u neposrednoj blizini
ulaznih vrata prostorija koje mogu biti ugroene poarom, tako da ne ometaju evakuaciju. U hidrantski
ormar postavlja se vatrogasno crevo nazivnog prenika 52 mm sa mlaznicom prenika 12 mm.
Izuzetno, u stambenim objektima, pored standardnog prikljuka prenika 52 mm, mogu se postavljati
prikljuci prenika 25 mm na koje se prikljuuju creva stalnog preseka i nazivnog prenika 25 mm, sa
mlaznicom prenika 8 mm, sa loptastom slavinom, u tom sluaju nije obavezno postavljanje
standardnog vatrogasnog creva.
Ventil u hidrantskom ormaru postavlja se na 1,50 m, od poda, a ormar se oznaava oznakom za hidrant
(slovom "H").
GRAEVINSKE MERE KOD OPASNIH OBJEKATA-EKSPLOZIVNI ODUCI, VRSTE
KONSTRUKCIJA
Eksplozivni oduci su specijalne krovne konstrukcije koje se postavljaju iznad prostorija koje su
ugroeneod eksplozije. Oni se mogu izvesti tako da ine deo krovne konstrukcije ili da ine celu
krovnu konstrukciju.
Zadatak eksplozivnih oduaka je da, u sluaju eksplozije u objektu, pod uticajem udarnog talasa, prvi
popuste I time spree ruenje zidova u objektu i ostalih delova objekta. Povrina eksplozivnih oduaka
odreuje se na osnovu vie faktora, od kojih je osnovni izdrljivost delova objekta na pritisak.
NAIN ISPITIVANJA GRAEVINSKIH ELEMENATA, KONSTRUKCIJA I MATERIJALA
Propisano je da se sledei elementi tipskih graevinskih konstrulcija atestiraju u pogledu otpornosti
prema poaru:
zidovi nosei, nenosei

stubovi
meuspratna konstrukcija
nosai (noseih greda, krovnih konstrulcija i dr.)
krovnih pokrivaa
dimnjaka
ventilacionih kanala
Prilikom obaveznog atestiranja ispituju se sledee karakteristike:
gorivost
brzina irenja plamena
otpornost prema poaru
Ispitivanje gorivosti materijala sri se u peima za ispitivanje. Materijal je negoriv ako tokom trajanja
ogleda sa bilo kojim od pet uzroka:
ne prouzrokuje porast temperature pei za 50C ili vie od poetne temperature pei
ne prouzrokuje poveanje temperature na povrini uzorka od 50C ili vie od poetne temperature pei
nema plamena koji bi trajao due od 10 sekundi neprekidno
nema gubitaka mase uzorka veih od 50% u odnosu na prosenu poetnu masu uzorka posle hlaenja u
eksikatoru.