USPAVANKA NA DOMAKU SVITANJA

(KONCERT ZA 1001 BUBAN)

Miroslav Anti

1.

Sve nas je,

evo
manje
bez povratnih karata i prtljaga
u ovom ivotu gde grlo ra od alkohola
i nenosti,
a ene namerno nose tugu sa one strane
do koje nikad ne dopiru nae utrnule ruke.
Riu mi prazne boce ispod ela.
Riu kao preklana bela telad.
Zaudara mi dua na bezbroj najlepih oiju.
Na slavoluke i luke.
Na lutke i belutke.
Riu mi prazne boce u glavi.
Molim da neko razume ove dobre trenutke
kad leim na mokroj travi
sa suzama suvim i plavim.
Molim da neko razume to imam u mesu ume
i neba rumen grumen,
dok utim ovako glasno i urlam ovako utke.

2.

efe,
ako boga znate, efe,
kad polazi poslednji voz u nae slepoonice?
Ako ima vremena,
pustite nas da se ljubakamo ovako meu prtljagom.
Otvorite irom sve skretnice.
I blombirajte konice.
Ima nekadm
pa nam je neko vee ivotinjski drago,
a ni sami ne znamo zato je drago.
Ima nekad,
pa se po neka stara no dugo sea
naih prstiju isprljanih od krvi
i poljubaca koje smo u pola cene prodavali.
Moda smo iskreno hteli da se ova stanica zove:
srea.
Pa ta ako i nije: srea?
Moda se mi i nikad nismo poznavali
a sve vreme se mislilo
da smo se divno poznavali.
efe,
ako boga znate, efe,
kad ide poslednji oz u nae izguvane
prastare koe?
Da li primate moda umesto novca cvee?
U redu:
napiite nam dve karte dokle se za jedan buket moe,
a nee,
a nikako se nee,
a uasno se nee.

3.

Kad ti voz ode,

sakrij pod pazuh smotuljak moga duha.
Bie mi lake da sve zaboravim
ako znam da me se neko sea.
Bie mi lake ako znam
da smo skuplje plaeni tamo
gde smo se besplatno delili,
nego gde smo se pogaali i prodavali.
Inae,
ako misli da se ova stanica zove: srea,
izvini,
uopte se ne zove: srea.
Ako misli da se nas dvoje nismo poznavali,
izvini,
mi smo se divno poznavali.
Hou da podelimo noas
ovu poslednju kriku sna i utanja
i savaemo je
svako nad svojim krilom alapljivo i gladno.
Zar ne nalazi da je dirljivo smena
ova mala ekaonica izmeu lutanja i lutanja?
U redu:
presedeemo jo koji nestrpljiv sat,
a onda jutarnjim vozovima otputovati,
otputovati,
otputovati,
bajagi iznenadno.

4.

Ostani tako i uti.

Pogledaj: pod oknom trg.
Mala drolja subota u krznu od inja.
Sasvim mala,
mala zabludela subota
sa podsuknjom od taftanog praskozorja
i broem ulinog fenjera od prekoputa.
Voleo bih da shvati zato sam ponekad tako vreo
kao jug.
Pa ja sam,
roeno moje,
u krvi stvarno jug.
Jug mora da razume zato je i plug u drug.
Mora to da razume dok se ovo severno lie
kovita,
kovitla u krug
i vetar kroz nae glave
rominja,
plae
i luta.
Jug mora da razume zato ore,
ore,
ore
Jug mora da razume ove zore.
I kroz sve zore.
I da oprosti to nita bolje ne umem da ti kaem
sad kad se poslednji put voli.
I da oprosti to te ranjavim poljupcima
budim iz sna.
Ali ako smo se u ovoj ekaonici nae ljubavi
poskidali goli,
od stranog umora,
od strane sramote goli,
- onda bar budimo kako treba goli
od zvezdanih visina do dna.

5.

Sedi malo i uti.

Pogledaj za oknom: lae. Svaka u oku po jedno uzglavlje ima.
Odlaze u svoje meblirane zalive
da srue jarbole butina i skinu jedra vea,
da se poteno odmore od plovidbe meu gadovima.
Sputaju kapke na srcu jeftine prodavnice arenila
sa poderanim arapama i prstenjem od lima.
Vuku se ulicom naminkane fabrike mleka
koje su dojile prolaznike ko zna po kakvim gradovima.
Pogledaj:
za oknom nebo izvrnulo dlan.
Lete trotoarom papirii neba i jeseni
kao pregrt uvelih makova.
Tako bih eleo da svi usne
jedan veliki i topli san.
I ovi elezniari,
to se odvlae posle none smene
u treerazredne hotelske sobe svojih brakova,
i ovi sa eirima,
i sa kapama,
svi to su pretplaeni na sigurnost,
na isti ukus nenosti i topline,
tamo gde se iz dana u dan istim laima
ispisuje ta isto bespomona hronika,
tamo, gde kad se probude
ostavljaju samo oblike svoga tela
u vrelom zadahu posteljine
i pljuju na pod,
i kalju u ogledalo dok se umivaju,
i mokre u vedro ispod umivaonika.
6.

Ja znam sva svratita i zavetrine.

I garsonjere iparice
iji poljupci imaju ukus maminih saveta
i ostavljaju po koi stidljive tragove.
I budoare udovice
gde te teraju da se skida pred slikama pokojnika,
pred ogledalima
i psima.
I umeze matore frajle
gde ti pred noge skrueno prostiru pragove
i uvaju u patosu svrke kad doe zima.
Moja ljubav je stanica.
Bunovna ekaonica
u kojoj nema vremena ni da dosadi ni da zaboli.
Jedva u stii pre odlaska
da se umijem u tvojoj utoj kosi loman.
Hreo bih toliko toga da ti kaem.
a ne umem,
ne umem nita bolje sad,
kad se voli,
poslednji put uoi brodoloma.