Deklen Hjuz

Naslov originala: Declan Hughes The Wrong Kind of Blood

S engleskog prevele
Bojana Kovaevi i Staa Miji
 Krv.
Proli put, svaki od njih je zabo naotreni vrh svog noa u jagodicu palca,
pomeali su krv i jedan drugom je razmazali po elu, stvarajui utisak tinjajueg
ara. Postali su braa po krvi, vezani vrsto poput roene brae. Ali ar se
pretvara u pepeo, a krv se ne rauna uvek.
A pogledajte ih sada. Jedan je jo uvek iv, ali jedva; drugi bi najvie voleo
da se nikad nije ni rodio. Planiranje ubistva ne garantuje izostanak krvi, mada
moe da pomogne. Ali kad se to jednostavno desi, u naletu besa i s raspoloivim
sredstvima, kao to je francuski klju, kojim mogu da se polome zubi, rascepa
oko, razbije jagodina kost, ili rafciger, kojim mogu da se probiju hrskavica i
nerv, probui jetra i slezina, oslobodi itav mlaz krvi iz grkljana - kada se
ubistvo jednostavno desi - ne biste verovali koliko krvi tu moe biti.
Forenziari razlikuju est vrsta krvnih otisaka: kapi, mrlje, mlazeve,
tragove, fleke i lokve. Sve je tu: kapi na betonu, mrlje po zidovima, mlazevi po
svetiljkama i tavanici, tragovi koji ukazuju na to da je rtva pokuala da
pobegne ubici, fleke na haubi automobila i vratima garae i konano tamna
lokva krvi u boji vina koja se razliva pod telom mrtvog oveka.
Ubica plae i zapomae, svestan ta je uinio: suze same teku, telo se gri,
ali ne od grie savesti ve od oka, olakanja i ushienja zbog vrlog, novog sveta
koji je stvorio, sveta s jednom osobom manje. Nadlanicom brie suze, znoj s ela
i sline koje mu cure iz nosa.
Pokuava da doe do daha, niui otre, drhtave udisaje poput jecaja.
Sputa se na kolena, zabacuje glavu i zatvara oi.
Pogledajte ga sada. Pogledajte mu lice: rub kose, obrve i brkovi umrljani
krvlju; krv u prevojima na vratu i u uima; krv koja ga proglaava izabranim,
prvim ubicom, ubicom brata svojega. Pogledajte srenog divljaka koji je otkrio
kobnu greku u Bojoj tvorevini - ako se Kain digao protiv Avelja i ubio ga, ta
je to to e zaustaviti nas, obine smrtnike?
 I

ta uini! Glas krvi brata tvojega vie sa zemlje k meni!

Knjiga postanja 4.10
 1.

Vee nakon majine sahrane Linda Doson mi je plakala na ramenu, ugurala

mi jezik u usta i zamolila da joj pronaem mua. Sada je leala mrtva na podu u
svojoj dnevnoj sobi, dok je zvuk policijskih sirena odzvanjao po okolnim
brdima. Linda je bila zadavljena: penuava krv prelivala se preko ivice njenih
usana, dok su joj krvave oi bile iskolaene. Jedva vidljivi oiljci na vratu
ukazivali su na to da je ubijena alom ili svilenom kravatom. Usled cijanoze,
njena ve modra koa poprimila je jo plavlju nijansu, naroito u predelu usana,
uiju i prstiju na rukama, koji su, zgreni u malu pesnicu, nepomino leali u
njenom krilu. Pogled joj je bio uperen u nebesko prostranstvo, od kojeg ju je
delio samo stakleni zid; njen le je izgledao kao groteskna parodija umetnosti
nekog pogrebnika.
Zvuk sirene dostigao je zagluujui kreendo, a zatim utihnuo. Zaulo se
lupanje vratima automobila, topot izama uz ulicu i buka na ulaznim vratima, a
ja sam za to vreme pogledom odlutao od Lindinog tela, preko sivog jutarnjeg
neba, niz liticu, kroz umarke omorika i borova, velelepne dordijanske kue,
viktorijanske zamkove i moderne vile Kaslhila, pa sve do mesta gde je pre
nepunih nedelju dana sve poelo.
*

Stajali smo na terasi hotela Bejvju i posmatrali naduti stari mesec kako se
polako izdie nad morem. U daljini su se nazirali
Dablinski zaliv i maglom obavijena svetla grada. Panju mi je privuklo
crveno signalno svetio na usamljenoj zgradi eleznike stanice prekoputa hotela,
okruenoj liticama obraslim tipavcem i ljunkovitom plaom proaranom
iprajem. Svi koji su bili na sahrani razili su se kuama, i ekao sam da Linda
ispije svoje pie kako bih je odvezao kui. Ali Linda nije htela da ide kui.
Rasplela je kosu i protresla je, sklonivi je potom s lica. Skupila je tamne oi,
namrtila obrve i blago napuila crvene usne, kao da se, kad se sve uzme u
obzir, potpuno slae s onim to tek namerava da izgovori.
- Ne mogu to da podnesem - ree ona. - Neu izdrati jo jednu no sama u
toj kui.
Verovatno ju je neto u mom pogledu upozorilo da nije najbolji trenutak da
me optereuje svojim problemima.
 - O Ede, izvini - ree ona. - Ovo je poslednje to ti treba veeras. -
Najednom je briznula u pla, poput izgubljenog deteta previe tunog da bi se
uspaniilo. Zagrlio sam je i pruio joj rame za plakanje. Srebrnosivo more
blistalo je na meseini poput vlanog granita. Signalno svetio na eleznikoj
stanici poprimilo je tamnoutu boju. Blagi povetarac doneo je sve dah
eukaliptusa iz bate hotela. Osetio sam Lindin hladan obraz na vratu, a zatim
njene vrele usne na mojima: ljubila me je. Uzvratio sam poljubac, obrazom joj
pomilovao lice i zaustavio je. Naas se skamenila, zatim me dvaput potapala po
leima, poput rvaa spremnog da preda me. Udaljili smo se, ispila je pie,
obrisala oi i zapalila cigaretu.
- Izvini.
- Nema potrebe da se izvinjava.
- Samo... zaista se brinem za Pitera.
Piter Doson je Lindin mu. Iao sam u kolu s Lindom; njen suprug je bio
trogodinje dete kad sam otiao iz Irske. Nijedno od njih nisam video vie od
dvadeset godina. Ljubljenje drugog mukarca nije ba uobiajen nain da se
iskae zabrinutost za svog supruga, ali Linda je oduvek bila poznata po tome da
radi ba ono to joj se prohte, i na osnovu njenog stava i izraza lica bilo je
oigledno da se bar po tom pitanju nita nije promenilo.
- Rekla si da je otputovao poslom.
- Ne znam gde je. Otiao je pre etiri dana. Nije se javljao, ni meni ni
kolegama s posla.
- Jesi li zvala policiju?
- Ne, mi... Nisam elela.
- Zato?
- Verovatno... verovatno zato to bi susret s policijom uinio to nekako
stvarnim. A ja napola oekujem da e se Piter pojaviti na vratima kao da se nita
nije dogodilo.
U Lindinim rukama najednom se stvorilo novo pie; oigledno je pozvala
konobaricu a da ja to nisam ni primetio - ili shvatio. Popustio sam, naruio kod
devojke dupli dejmison i pripalio jednu od Lindinih cigareta.
- Kae kao da se to i pre deavalo. Da li je Piter i ranije znao ovako da
nestane?
- Ne na etiri dana. Ali povremeno... pa, svaamo se povremeno. A Piter to
reava tako to izjuri iz kue. Zna kako to ide u braku. Zna li? Odavno se
nismo videli, ne znam da li si... Ne znam skoro nita o tebi, Edvarde Loje.
 - Bio sam oenjen.
- I?
- Nije potrajalo.
- Imate li dece?
- Devojicu.
- Pretpostavljam da je s majkom. Mora da ti nedostaje. Naravno da ti
nedostaje, ba sam rekla glupost.
Brzi voz je izbio iz tunela u litici i projurio kroz stanicu. Vagoni su bili
jarko osvetljeni, i prepuni putnika. Poeleo sam da sam jedan od njih, i da sam
sada u tom vozu, koji hrli u no.
Stigao mi je viski. Dolio sam malo vode i iz cuga popio pola ae.
Linda je i dalje priala.
- Tomi Ovens je priao da te je posetio tamo.
- Nikad ne bih rekao da si u kontaktu s Tomijem Ovensom.
-Jedno vee smo se sreli kod Henesija. I ne, ne idem tamo esto, samo kad
se oseam... bespomonijom nego obino.
- Henesi. Je li i dalje onakva rupa?
- Kod Henesija moe da dobije sve to poeli. Samo bog zna kako ga jo
nisu zatvorili.
- Nekada smo mislili da Henesi ima prijatelja na visokom poloaju u
policiji.
- Ako uopte ima prijatelje. U svakom sluaju, Tomi mi je rekao da trai
nestala lica i da si pomogao jednom branom paru da pronae svoju erku.
- Radio sam za oveka koji se bavi pronalaenjem nestalih lica.
- Pa, mislila sam... Znam da si u haosu zbog svega to ti se dogodilo s
mamom, ali bila bih ti zahvalna, Ede, zaista zahvalna, kad bi bar razmislio o
tome.
Za sluaj da nisam shvatio kako bi mi iskazala zahvalnost, Linda je oblizala
usne, blago naborala prasti nos i zagrlila me oko struka. Iz usta joj je izbijao
primamljiv, sladak zadah, dok joj je telo odisalo meavinom grejpfruta, dima i
letnjeg znoja. Poeleo sam ponovo da je poljubim, i ve sam krenuo, kad joj je
aa s piem iskliznula iz ruke i razbila se. Na poploanoj terasi ostala je
svetlucava neravnina. Sa armom starog alkoholiara, Linda se u pravom
trenutku okrenula, uhvatila konobariin pogled i, uz usiljen pokajniki osmeh,
naruila novo pie. Ubrzo sam i sam dao znak za novu turu i poeo da ubeujem
Lindu da je krajnje vreme da se ide kui. Pokuala je da me zadri, tvrdei da je
i dalje veoma edna, pa sam morao da je podsetim daje moja majka tog jutra
sahranjena.
Ponovo je zaplakala i poela da se izvinjava, ali sam uspeo nekako da je
izvedem iz hotela. Koraali smo ljunkovitom stazom oivienom drvoredima
palmi i juka, eukaliptusima koji su se nadvijali s obe strane i travnjacima
obraslim bujnim grozdovima sviba. Nije bilo domaeg drveta na vidiku. Linda
je sela na suvozako mesto mog iznajmljenog automobila, i u tiini smo se
odvezli priobalnim putem pored sela Bejvju. Topli pononi vazduh odisao je
mirisom tipavca s aromom kokosovog oraha, koji je podseao na tamjan, pa ne
udi to su mi kroz glavu prolazile slike toga jutra, crkva, kadionica s uarenim
ugljenom koji isputa dim, koveg, krst i tih lica u crkvenim klupama, lica kojih
sam se jedva seao ali sam znao da ih sigurno znam.
Menja se i propada sve to vidim oko sebe;
O ti, koji se ne menja, ostani sa mnom.
Skrenuo sam kod tornja Martelo prema unutranjosti kopna, prepreio kroz
staru borovu umu i poeo da se uspinjem uz Kaslhil. Nedaleko od vrha, Linda
se oglasila.
- Na sledeem skretanju levo, Ede.
Neposredno pred ulazak u selo Kaslhil, skrenuo sam na sporedni put
opasan granitnim zidovima i zaustavio se ispred niza crnih sigurnosnih kapija.
Linda je otvorila prozor i pritisnula nekoliko brojki na maloj tastaturi koju je
izvadila iz torbe. Kada se kapija otvorila, uperila je prstom prema najudaljenijoj
od ukupno pet novih zasebnih kua u stambenom naselju. Parkirao sam se ispred
graevine u art deko stilu, zaobljenih spoljanjih zidova, s nadstrenicom za
automobile, prostranom batom iza kue i predivnim pogledom na zaliv.
Reetkasta kapija polako se zatvorila za nama.
- Lepo - rekoh.
- Sagradio ih je Piterov otac.
- Mora da se oseate bezbedno ovde gore.
- Ponekad se pitam da li te kapije slue da zadre uljeze napolju, ili da
zadre nas unutra.
- Nije lako biti bogat.
Linda se nasmeila. - Nisam se alila. Ali poslednje kako se ovde osea
jeste bezbedno.
 Osmeh je ubrzo iezao s njenog lica, ne stigavi da zahvati oi. Delovala
je uplaeno, a meseina koja je obasjavala vetrobransko staklo isticala je bore na
njenom umornom licu.
- to se tie Pitera... a znam da nije pravi trenutak, Ede...
- Reci mi zbog ega si toliko zabrinuta za njega? ta misli da je moglo da
se desi?
- Ne znam. Ja... Hoe li da svrati na pie? Ili kafu.
- Ne, hvala. Reci mi neto o svom muu.
Srebrnosiva persijska maka izronila je iz mraka i poela da se unja od
kue do kue, aktivirajui automatsko paljenje svetla na ulaznim vratima. Kao
da je to radila namerno, iz iste obesti.
- Piter je ve due vreme u nevolji. Mislim da ga neko ucenjuje.
- Zbog ega?
- Ne znam.
- Da nema ljubavnicu?
Linda je odmahnula glavom.
- Gotovo sam sigurna da su u pitanju pare. Neto u vezi s poslom.
- Kako mu ide posao?
- ali se? Nisi uo za procvat trita nekretnina?
- Neto malo. Cene su skoile, zar ne?
-I dalje skau. Vrednost ovih kua se udvostruila za pet godina, od
izgradnje. To je ludilo.
Jedva da je prolo etrdeset osam sati od mog dolaska u Dablin, od kojih
sam nekoliko proveo u pogrebnom preduzeu i crkvi, a Linda je sigurno bila
petnaesta osoba po redu koja me je uveravala o ivosti lokalnog trita
nekretnina.
Povremeno mi se inilo kao da sam doao na konferenciju agenata za
nekretnine. Meutim, svi su se trudili da ne zvue previe slavoljubivo - o
procvatu se govorilo kao o neoekivanom ali dobrodolom blagoslovu, poput
iznenadnog perioda lepog vremena. Ali hvalisanje je hvalisanje, ma kako ga
uvijali. Linda je bar imala izgovor, budui da je njen svekar, Don Doson, jedan
od najveih graevinskih preduzimaa u gradu. Dizalice s njegovim
prezimenom mogle su se videti irom Bejvjua i Sifilda - samo s mesta na kome
smo sedeli videle su se tri. Prvo to sam ugledao prilikom sletanja u Dablin nisu
bili ni obala niti zelena polja severnog Dablina, ve etiri ogromne Dosonove
dizalice nadvijene nad prostranim ovalnim gradilitem povrine Partenona, gde
su se postavljali temelji za jo jedan trni centar.
- Piter radi kao raunovoa?
- To se kod njih zove finansijski kontrolor. Nema razlike.
- Ako posao cveta, u emu je problem? Kockanje? Droga?
- Rekla bih da je kockanje. Droga povremeno. Ali iz iste zabave. Nita
vie od bilo kog naeg poznanika. Nije zavisnik. Verovatno dosta pije. Ali o
tome nemam prava da sudim.
- Za ta mu je bio potreban novac?
- Pominjao je da "treba da bude spreman za svaku priliku koja mu se
ukae". Ne znam na ta je tano mislio.
- Da li je imao druge poslovne interese?
- Nekoliko stanova irom grada. Poreske olakice na odreena ulaganja,
koja idu preko agencije za nekretnine. Gomilu akcija ili hartija od vrednosti,
kako se to ve zove. Mada ih je moda ve unovio. U poslednje vreme ga je
hvatala panika, kontrolisana panika.
- Kontrolisana panika?
- Znam, zar ne hvata sve nas? Znam da udno zvui, ali...
Slegnula je ramenima, ne dovrivi reenicu.
- Kada je poslednji put vien?
- Obiao je radove Skuptine okruga na renoviranju u Sifildu prolog petka.
Trebalo je da pregleda budet s menaderom projekta, a onda da se nae sa
mnom u Haj tajdu. Budui da sam kasnila dvadesetak minuta, Piter je ve bio
otiao. Otad ga nisam videla.
- Da li ima mobilni telefon?
- Mobilni? Zvoni, ali niko se ne javlja.
Podbuli, tamnoputi, plavokosi mukarac u belom bade-mantilu pojavio se
na vratima svoje kue i, maui debelom rukom, pokuao da otera srebrnosivu
maku, koja ga je ignorisala. Odgegao se do kraja staze, prekrstio zdepaste ruke
preko stomaka i namrgoeno pogledao u pravcu mog automobila. Kada je
spazio Lindu, okrenuo se i povukao u kuu, sav rumen i zadihan od nonih
aktivnosti.
- Prokleto njukalo. Otkad su na njegov zahtev postavljene kapije, dovoljno
je da liska padne s grane da on proviri kroz zavesu ili izae na stazu ispred kue.
Samo ekaj, svaki nepoznati automobil prijavljuje policiji.
- Kako stoje stvari izmeu Pitera i njegov oca, Linda? Da li se dobro slau?
 - Ne viaju se esto. Don Doson se vie ne bavi svakodnevnim poslovima.
U javnosti se pojavljuje samo na konjikim trkama. Barbara i on se, poput
pustinjaka, vrzmaju po ogromnoj kui na vrhu Kaslhila.
- Znai ne postoji uobiajeno rivalstvo izmeu oca i sina?
- Ne postoji. Nije da Barbara nije pokuala da ga stvori. Oduvek je govorila
da Piter treba da pronae svoj put, da je njegov otac krenuo od nule i sve sam
stekao, da je Piter sve dobio na tacni. Oduvek sam elela da joj odgovorim da
njegov otac bar nije morao da se bake s takvom majkom.
- Video sam Barbaru na sahrani. Dobro izgleda za svoje godine.
- Otkrila je tajnu vene mladosti. Svakog leta poseuje jednu kliniku u
Sjedinjenim Amerikim Dravama i vraa se pet godina mlaa.
- Da li je Piter primao k srcu to to mu je majka govorila?
- Mislim da jeste. Znam da ga je bolela svaka njena re. Moda... Mislim,
kupovina stanova i stvari, to je tek odnedavno... moda je to pokuaj da se sam
izbori za sebe. Moda su to njegove "prilike". Ali zaboga, ima samo dvadeset
pet godina, treba mu pruiti ansu!
- Moe li jo neega da se priseti?
- Pa, tog petka je trebalo da se sastanemo kako bismo... razgovarali o nekim
stvarima, zna?
- O razvodu?
- Zaboga, ne. Moda o... privremenom razdvajanju, zar nismo to tako
zvali? Kad smo bili mladi i kada nas za to nije bilo briga. Ali Piter je i dalje
mlad. to je u neku ruku odlino - ree i poudno se osmehnu, stavljajui mi do
znanja ta pod tim podrazumeva.
- Ali izvan spavae sobe? - upitao sam.
- Izvan spavae sobe nemamo ta da kaemo jedno drugom.
Srebrnosiva maka se udobno smestila na Lindinom tremu i poela da
mjaue. Linda se najednom okrenula i zgrabila me za ruku.
- Moe li da pronae Pitera?
- Ne znam. Kao prvo, potrebni su mi izvetaji o bankovnim transakcijama i
lista poziva s mobilnog telefona, kao i gomila drugih stvari. Ali Piter
najverovatnije ne eli da bude pronaen.
- To ne moe da zna.
- Ne znam. Ali odrasla osoba najee nestane zato to to eli. Veoma je
teko pronai nekoga ko ne eli da bude pronaen. Ali razmisliu o tome. Vai?
 Linda se nagnula, poljubila me u obraz i nabacila osmeh na lice, kao da eli
da mi pokae koliko je hrabra. Nakon to smo ugovorili susret za naredno jutro,
izala je iz automobila i krenula prema svojoj kui. Maka je poskoila i privila
se uz njene vitke listove, koji su se nazirali ispod crnih arapa. Uperila je
daljinski prema kapiji, okrenuo sam se i zaputio ka sporednom putu. U
retrovizoru sam video Lindu kako stoji na ulaznim vratima i pui cigaretu. Pred
skretanje za glavni put, jo jednom sam bacio pogled u retrovizor - stajala je na
istom mestu, bledog lica obasjanog meseinom i svetle kose obavijene
kolutovima dima. Oseao sam sladak miris njene koe i rezak ukus njenih usana,
i shvatio koliko sam je itavo vee eleo i koliko je jo uvek elim. epao sam
volan, pritisnuo papuicu gasa i nastavio bez osvrtanja.
 2.

Moja majka je ivela u dupleks kui od opeke na samom kraju Kvori fildsa,
puta oivienog drveem na pola puta izmeu Bejvjua i Sifilda. Kad sam ja bio
dete, za Kvori filds se nije moglo rei da je naselje. Stambena etvrt Somerton
nalazila se odmah iza ugla, dok su se Faganove vile, gde su moji roditelji
odgojeni, ili isputeni, to bi oni rekli, izdizale s druge strane glavnog puta.
etvrti Somerton odavno nema, etvorotokai su zauzeli svaki pedalj trotoara
oko Faganovih vila, a kua u Kvori fildsu vredi vie nego to bih ikada mogao
pomisliti, bar su se pojedini oaloeni trudili da me u to ubede.
Mnogo toga se promenilo, ali ulice su i dalje delovale poznato, kao da
nikad nisam ni odlazio. Sve mi se inilo ujedno blisko i strano: vozio sam se
nazad majinoj kui, u kojoj majke vie nije bilo; bila je to prva no koju
provodi sama u svee iskopanoj raci na kamenoj plai u Bejvjuu, gde me je kao
dete esto vodila. Dok su sputali koveg, gledao sam u more i priseao se
njenog prvog dolaska u Los Aneles: kako sam je odveo na plau Zuma pored
Malibua, kako se smekala dok je udisala miris okeana i kako mi je stiskala ruku
od uzbuenja, kako smo zajedno plivali i kako se to vie nikada nee ponoviti.
Parkirao sam iznajmljeni automobil ispred dvorita i otvorio zaralu, crnu
kapiju. Uao sam u batu obraslu travom i opasanu neposlunom ivom
ogradom od zelenike, tise i empresa, sa zaputenim bokorima rua, koji su se
protezali do samog puta. Trona opeka i trula drvenarija i crepovi koji nedostaju
govorili su sami za sebe - kua je postala preveliki zalogaj za moju majku
mnogo pre njene smrti. Po ko zna koji put toga dana, pomislio sam kako je
trebalo da doem ranije; po ko zna koji put sam pocrveneo, svestan podrugljive
uzaludnosti svojih misli.
Pokuavajui da otkljuam tremom natkrivena vrata, zauo sam korake na
ljunkovitoj stazi iza svojih lea. Na staklenom delu vrata, primetio sam pokret
neke senke. Preko levog ramena, odsjaj neega na meseini. Provlaei kljueve
kroz prste leve ruke, svom snagom sam gurnuo desni lakat u samo sredite te
senke. Istovremeno, zamahnuo sam kljuevima u pravcu u kome je po mojoj
proceni trebalo da bude njena ruka.
Zauo se tup uzdah, bolni jecaj i udar metala o beton. Okrenuo sam se i
ugledao Tomija Ovensa na kolenima, kako povraa na bokor rua. Leva ruka mu
je bila oblivena krvlju, a poluautomatski pitolj leao je u leji nonih frajli uz
zajedniki zid kue.
 *

Nakon to me je proglasio faistom i psihopatom, oistio i previo rane,

isprao usta antibakterijskim sredstvom i odbio da prizna da ima ieg
lakomislenog u mahanju pitoljem pored mog uveta, Tomi Ovens je zaseo u
dnevnu sobu ispijajui neocarinjeni lafroig.
Na stolu pored viskija nalazio se zdepasti komad crnog metala marke glok
17, pored koga je leao magacin s deset metaka kalibra 9 mm. Za razliku od
flae viskija, magacin je bio pun.
- Gde si nabavio pitolj, Tomi? - upitao sam po ko zna koji put.
- Ma nije to nita. Jebe ovakav ivot, ovee. Nita se nije promenilo jo
otkako sam radio za tvog matorog, kad bee, pre dvadeset godina? I vie.
- Kako nita, Tomi? To je pitolj.
- Mislim, tvoja stara je imala neki novac, zar ne? Arnotovi je sigurno nisu
loe plaali. Sigurno je imala i popust za osoblje. Tepisi, zavese, to ti doe kao
prenoite i doruak iz pakla. A ovi radijatori, bez uvrede, ali kladim se da
zvue kao jebeni usisiva kad ih ukljui.
Tomi je iskapio viski i potegao za flaom. Preduhitrio sam ga. Dosta mi je
bilo alkoholiara za taj dan.
- Daj ovee, u oku sam, i to tvojom krivicom.
Posle toliko godina ponovo sam uo nenaglaeno "ovee", na dablinski
nain.
- Tomi, reci mi ta e ti taj pitolj? Ili u pozvati Dejva Donelija i proveriti
da li ima dozvolu za njega.
Tomijevo lice se podrugljivo iskrivi, i s tim sitnim oima i retkom jareom
bradicom, jo je vie podseao na lasicu.
- Video sam te danas u crkvenom dvoritu kako nonalantno razgovara s
pandurima, ukljuujui detektiva-narednika Donelija.
- Izjavio mi je sauee, Tomi. Za razliku od tebe.
- Ne idem ti ja u crkvu, ovee, ne znam ti ja te crkvene obiaje. Bio sam u
blizini, zna, posmatrao sam te posle. Obiao sam grob po podne.
- Zaista? Zato nisi svratio u Bejvju?
- U hotel? Ne idem ti ja u hotele, ovee. U crkve, hotele... nema anse.
Tomi je oduvek bio takav. Nikada nije radio ono to je uobiajeno, nita
rezervisano za ljude koje Tomi verovatno i danas naziva "strejt", a bilo kom
javnom mestu koje, ma koliko implicitno, potvruje nain na koji svet
funkcionie Tomi ne bi priao ni blizu. To je iskljuivalo ne samo hotele i crkve
ve i supermarkete, none klubove, restorane, pabove (s jedinim izuzetkom
Henesija) i kafie. Kada je, nakon razvoda, doao kod mene u Los Aneles, nije
eleo da ide nigde osim u ibin, ilegalni noni klub u Kalver Sitiju vredan
pomena jer: 1) tamo smo bili jedini belci, i 2) u prvih devet nedelja njegovog
postojanja dogodilo se pet ubistava. Za koja sam uo.
- Mnogo mi je ao, Ede. Zbog tvoje stare. Bila je prava dama.
- A pitolj, Tomi?
- A da. Svakako bih ti rekao, ovee. Jer nadao sam se da bi mogao, ono,
da mi ga priuva.
- ta bih mogao? Jesi li ti pri sebi, jebote?
- Samo treba da ga sakrije na nekoliko nedelja, dok se ne stia bura.
- Kakva bura? Tomi. Gde. Si. Nabavio. Pitolj?
- Samo sam... obavljao neke poslie... za Haliganove. Znam, znam, ali nije
to nita bilo, samo neka vrsta... isporuke, moe se tako nazvati, podizanje paketa
u Birmingemu i dopremanje kui, takve stvari.
Ima jedna izreka koje se seam jo iz detinjstva. Zapravo, verovatno sam je
prvi put uo, poput mnogih drugih, ba od Tomija Ovensa. Glasila je: "Moda
jesam tup, ali nisam jebeno glup." Sedeo sam tu i posmatrao Tomija kako podie
flau i doliva viski i, dok ga je gutao, pitao sam se koliko glup mora biti kad se
petlja s Haliganovima.
- Nisu vie tako loi, ovee. Mislim, Leo jeste, Leo je i dalje ivotinja ko
to je i bio, ali on lei u zatvoru i svi se, ak i njegova braa, nadaju da e tamo
da istrune. Pod kao Pod, zna sve. Ali Dord je razuman, kapira?
- Dord Haligan razuman? Isti onaj Dord Haligan koji ti je nogom
smrskao lanak?
- To je bilo pre sto godina. Jo smo bili deca. Ukrao sam mu bicikl, jebiga.
U svakom sluaju, droga je samo posao. Mislim, ako ljudi oe da koriste koku,
eks ili neto tree, radie to, srednja klasa - (dok je izgovarao rei "srednja
klasa", u Tomijevom glasu mogla se osetiti neverovatna zloba) - ko god, sve je
stvar ponude i potranje, to ti je isto ko da radi u... u fabrici pia.
- Osim to ljudi zaposleni u fabrici pia ne bivaju osakaeni ni ubijeni.
Tomi je ispraznio au, sloio grimasu i rekao: - Znam, u tome i jeste
jebeni problem, zato treba da mi priuva pitolj.
Ponovo sam prisvojio flau viskija, rekavi Tomiju da je bife zatvoren i da
e se otvoriti tek kad ujem celu priu. Nakon oekivanog gunanja i psovanja,
Tomi je konano objasnio da njegova invalidska penzija vie nije dovoljna, da
njegova biva ena zahteva veu alimentaciju i preti da e mu, ukoliko joj to ne
obezbedi, zabraniti da via erku, bez obzira na sudsku odluku. Pokuao je da se
vrati na posao, ali to je potrajalo samo dan i po. Nije da vie ne moe da radi s
automobilima, posao i dalje dri u malom prstu, nego je previe spor da bi ga
bilo koji auto-mehaniar zaposlio. Jedno popodne je otiao u Henesi da unovi
ek, ali tamo nije bilo pravog barmena, pa kad je njegova biva dola po lovu, a
on je nije imao, poela je da urla na njega pred svima, nazivajui ga gubitnikom
i zabuantom i sve tako, i pred erkom, mislim, jebote bog, i Dord Haligan mu
je priao: "Pare koje ti dugujem, Tomi", pa su, poput starih drugara, produili do
anka. Petsto funti. To je uutkalo njegovu bivu. Pa je Tomi pitao Poda
Haligana kako da im se odui, i usledila su putovanja u Birmingem, prosto i
jednostavno, svaki put razliito mesto, preuzimanje paketa, let kui s razliitih
aerodroma, u Manesteru, Liverpulu, bilo gde. Isporuka robe, isplata, svi
zadovoljni.
- A pitolj, Tomi?
- Doi u i do njega, u redu? U svakom sluaju, sino kad sam se vratio iz
Birmingema, zove me Pod da doem kod njega, u jednu od onih novih kua s
druge strane Kaslhila.
- U blizini golf kluba?
- Da, u blizini starog golf kluba. Velike graevine od opeke s bazenom,
dakuzijem... Neka pika iz boj-benda ima tamo kuu, a Dord i Pod Haligan
su prve komije. Pukli su vie od milion funti. Nikad me ranije nisu zvali, pa
reih da odem. Ogromni, utogljeni momak u trenerci uvede me u predvorje,
rekavi da su svi na zabavi kod Dorda. Zatim ode u susednu kuu da dovede
Poda, ja se unervozim, kontam neto se deava, neto nije kako treba.
- Jesi li im maznuo neto preko dogovorenog?
- Ne toliko da moe da se primeti, Ede, uvek sam dodavao talk ili ta god.
Tek za nekoliko poslia u Henesiju.
- U Henesiju? Mislio si da Haliganovi nee saznati? ak i kad su iveli u
Somertonu, Henesi im je bio kao druga kua.
- Ne znam ta sam mislio. Ali kaem ti, u tom trenutku mi je palo na pamet
da mugnem kroz kuhinju, izaem na sporedna vrata, preskoim zid i preko golf
kluba izaem na Kaslhil roud. Ali nisam, ekao sam, i onda ue Pod, sav
pretvoren u osmeh, pomalo nadrkan, a ima, Tomi, dobro doao kui, dobri
ovee, sve tako. Dade mi ekele, otvori fioku, izvadi platnenu maslinastozelenu
vojniku torbu i ree kako dobro obavljam posao i kako je vreme da budem
unapreen. Onako pomalo nadrkano, poput pravog bosa, zna? Nita nisam
rekao, a on namignu, lupnu se prstom po nosu, rekavi: "Biemo u kontaktu,
Tomo", i ode.
- A pitolj je bio u torbi?
- Pitolj i rezervni okvir.
- Rezervni okvir?
Podigao sam glok kako bih procenio njegovu teinu. Bio je pun. Izvadio
sam magacin. Nedostajala su dva metka.
- Ima li ideju za ta su iskoriena?
- Niko nije upucan. Bar niko za koga znam. Moda emo uskoro saznati.
Moda su ispaljeni u lovu na zeeve.
- A moda su ti smestili.
- U tome i jeste stvar. Zbog toga sam ovde, u sluaju da se pojavi le a
pandurima stigne dojava.
- A to nema logike. Ako policija uhvati tebe, pada i Pod Haligan, s
obzirom na to ta sve zna o njemu.
- Osim ako je le neki civil. U tom sluaju, policija ima mene, ima pitolj
koji se uklapa, i zaboravi na Haliganove.
- Ili je moda stvarno mislio ono to je rekao, da e biti unapreen, pa e ti
za koji dan narediti da nekoga ubije.
Tomi je odmahnuo glavom i usiljeno se nasmeio. Delovao je uplaeno.
- Ne znam da li je gore, Ede, da ti nameste ubistvo, ili da te nateraju da ga
izvri. Mislim, nisam ja... ne bih mogao ni da ispalim hitac. Jebote bog.
- U sluaju da je nametaljka, hoe da ti ga ja priuvam? - rekoh.
- Tako je. Zato to ti moe da otkuca Poda Haligana policiji, ali ta e
biti s mojom starom? Mojom sestrom? Detetom? Ako ne budu mogli da se
dokopaju mene u zatvoru, dokopae se moje porodice. A tako e konano stii i
do mene, Ede. Ne, panduri nita nee izvui iz mene. A ako pitolj bude kod
tebe, imae samo dojavu bez pokria, i na konju smo.
- Osim ako Pod Haligan ne krene za tobom. Moda zna da ga potkrada,
pa hoe da te dokraji.
Tomi je skoio na noge, previe uzbuen da bi sedeo na jednom mestu.
- Zato me jednostavno nije upucao? Mogao je, kad god je hteo, nita ne
bih mogao. Tako da zajebi to, neu da, ta, da zbriem, odem u Englesku ili gde
god, da vie nikad ne vidim erku, osim u nemoguem sluaju da... Mislim, ako
hoe to, uradie to. Moda nita ne zna. Moda nema plan. On je obian diler
droge i preprodava, a ne... a ne jebeni Napoleon, zna?
Posmatrao sam Tomija kako tabana po sobi, naglaeno hramljui i dalje
zbog lanka koji mu je bio smrskan. Prolo je dvadeset pet godina, a Haliganovi
ga jo uvek nisu ostavili na miru.
- Drae se plana, Ede? Videemo ta e biti.
- ta ako eli da ubije nekoga?
- Moda moemo da upozorimo metu, da ga maknemo. A ja u rei kako
ne mogu da je pronaem.
Du zida u dnevnoj sobi prostirao se kredenac s dva ormaria i redom
fioka, po kome su bili naredani ukrasni tanjiri, inije, tegle, svenjaci i lampe.
Otvorio sam ormari, izvadio gomilu tanjira, gurnuo pitolj i dva magacina,
vratio tanjire na mesto i zatvorio vratanca.
- ta se desilo s torbom, Tomi?
- Kojom torbom?
- Maslinastozelenom platnenom torbom u kojoj je bio pitolj.
- A da. Otarasio sam je se. Previe je upadljivo mlatarati torbom po ulici.
- Za razliku od mlataranja pitoljem pored moje glave.
- To je bila ala, ovee.
Tomijevo lice se razvuklo u osmeh.
- Sluaj, hvala za ovo, a naroito to je ispalo ba danas, i sve to.
- Hoe rei jue. Sada je tri ujutru.
Tomi je udno posmatrao flau viskija, a onda odmahnuo glavom, kao da je
pomislio kako to nije dobra ideja.
- Ostaje li ovde, Ede?
- Treba da vidim ta u s kuom.
- Vraa li se u Ameriku?
- Aha, najverovatnije. Nisam imao vremena da razmiljam o tome, Tomi.
Dan sam proveo na sahrani, vee s Lindom Doson, a sad si ti tu.
- Lindom Doson? ta je htela?
- Ne mogu da ti kaem.
- Nemoj da te navue. Kloni se nevolje, ovee. Jadna mala bogataica,
bolje rei crna udovica.
- Umem da vodim rauna o sebi.
- U redu. Prijateljski savet odbijen, nemoj posle mene da krivi. Jo neto.
Pokai mi garau, ovee.
 U tom trenutku je bilo lake uraditi ono to Tomi eli nego ga pitati zato to
eli. Proao sam kroz kuhinju, otkljuao zadnja vrata, spustio se kroz prolaz i
povukao rezu na vratima garae.
U garai je stajao automobil pokriven pranjavom ceradom. Tomi je poeo
da vue teko, staro platno, i zajedno smo ga skinuli.
Ispod je bila stara limuzina zaobljenih linija u trkakoj zelenoj boji, s
perajima, sav u utosmeoj koi.
- Znao sam da je ovde - ree s pobednikim prizvukom u glasu. - Sve je
isto kao to je i bilo, pa zato ne bi i ovo?
- ta je ovo? - upitao sam.
- Amazon 122 S. Volvo, iz onih dana kada nije pravljen za mame da
potrpaju decu, kuie i idu u kupovinu, i to. Iz 1965. ini mi se. Sreivao sam ga
s tvojim matorim.
- Divan automobil.
- Tvoj matori nije bio aneo, ali je umeo s motorima.
Kada je Tomi Ovens pao na zavrnom ispitu, moj otac ga je uzeo za egrta
u svojoj garai. Dok smo mi ostali gulili kolu, Tomi je zaraivao novac, nosio
konu jaknu i vozio motor i etao devojke. Ali onda je moj otac zapao u
probleme s parama, i morao je da zatvori garau. Zatim je jedne veeri napustio
kuu i vie se nikad nije vratio. Ubrzo nakon toga, otkrio sam da se majka via s
drugim ovekom, i tada sam i ja otiao. Najpre sam se ukrcao na avion za
London, pa za Los Aneles, i tamo ostao do danas. Konano, platio sam majci
da doe u posetu, i rekla mi je da je to prosto uobiajena stvar, a ja sam
odgovorio da me to ne zanima, a ona je rekla da je, uzimajui u obzir nain na
koji ju je moj otac napustio, imala pravo da sebi nae bilo kakvu utehu, i da je to
sada ionako bilo pa prolo, a ja sam se sloio s njom, izvinio se, i tu je bio kraj
svakoj prii. Ali vie nikada nisam otiao kui. Svake godine sam organizovao
njen dolazak. Prisustvovala je mom venanju, krtenju moje erke Lili, kao i
njenoj sahrani. Lili, koja je imala zamrene, plave lokne i pogrenu krvnu grupu
umrla je dve nedelje pre svog drugog roendana. Nakon toga mi se raspao brak,
kao i ja sam, i prvi sledei put kad sam video majku bilo je prekjue, a ona je
leala u sanduku u kapeli. Skinuo sam burmu s njene ledene ruke i pogledao
unutranju stranu. Bilo je ugravirano oevo ime, Ejmon. Vratio sam prsten. Dok
sam joj ljubio elo, imao sam oseaj kao da ljubim kamen.
Odjednom me je skolao umor. Tomi je neto mrmljao za sebe ispod haube.
Rekoh mu: - Tomi, moram malo da odspavam.
 Tomi je rekao: - U izvanrednom je stanju. Hoe li da ga sredim za vonju?
- Naravno. Ako to znai da u moi da se oslobodim iznajmljenog
automobila, samo napred.
Zatvorio sam garau i ispratio Tomija. Obeao je da e sledeeg jutra prvo
doi ovde kako bi nastavio radove na volvu, te sam mu dao klju. Nisam bio
siguran ta podrazumeva pod "jutrom", ali ako zaista doe rano, nisam eleo da
mu se meam u posao. Zakljuao sam vrata, pogasio svetla i krenuo uza
stepenice, kad se zaulo zvono na vratima.
Jebiga. ta god da je Tomi zaboravio, moe da saeka do ujutru. Popeo
sam se uza stepenice i otiao u kupatilo da operem zube. Ali zvonjava ne da nije
prestajala ve je ubrzo bila upotpunjena lupnjavom na vrata. Siao sam, upalio
svetio u hodniku i otvorio vrata, spreman da ga zadavim. Na vratima sam,
meutim, umesto Tomija zatekao Lindu Doson. Kosa joj se presijavala na
meseini, smee oi blistale.
- Izvini, Ede - rekla je grubim, promuklim glasom: - ali rekla sam ti da ne
mogu da provedem jo jednu no sama.
Ispostavilo se da ne mogu ni ja. Uhvatio sam je za ruku i uvukao u kuu.
Zatvorio sam vrata za njom i ugasio svetio.
Priljubili smo se jedno uz drugo u mraku. U jednom trenutku, dok sam
razmiljao o svemu to se dogodilo u proteklih nekoliko dana, oi su mi ispunile
tople suze. Linda me je vrsto grlila dok suze nisu prole, i dok nisam utonuo u
san.
*

Probudio sam se pred zoru. Sedela je na stolici u uglu sobe, gola, puei
cigaretu i zurei u mesec. Okrenula se ka meni, osmehnula i rekla: - Nastavi da
spava. - Posluao sam je.
 3.

Kada sam se sledeeg jutra probudio, Linda je ve bila otila. Umio sam se,
obrijao i obukao isto crno odelo koje sam nosio prethodna tri dana i poslednju
istu belu koulju koju sam imao. Pozvao sam aerodromsku slubu kako bih
saznao ta se dogodilo s mojim prtljagom. Nakon to sam vie puta stavljen na
ekanje i tri puta upuen na razliite slubenike, konano sam saznao da mi je
prtljag pronaen i da e mi biti dostavljen u toku dana, kao i to da je grekom
vraen u Los Aneles i da osoba zaduena za takve sluajeve dolazi kasnije, pa
treba ponovo da se javim. Irska se ipak nije toliko promenila. Skuvao sam aj i
napravio tost i odluio da sednem u dvoritu iza kue, pod kronjama mukog i
enskog jabukovog stabla. Oni pruaju grane jedno prema drugom, ali se ne
dodiruju. Tu su otkad znam za sebe.
Uao sam u kuu i osvrnuo se oko sebe. Nita se nije promenilo jo od
detinjstva, samo to je sada sve bilo pocepano, pohabano, okrnjeno i isflekano,
na sve strane se oseala vlaga i miris plesni i bui, sve je ukazivalo na
zaputenost i trule. Tomi je bio u pravu kada je u pitanju stanje u kom se kua
nalazi. Seo sam na stepenik i pogledao u stari crni bakelitni telefon s braon
icom, koja lii na vrsto upletenu pertlu. Pored telefona, na jeftinom stolu od
borovine, stajali su vaza s karanfilima i imenik. Sladunjav, otar miris karanfila
podsetio me je na neka davna leta, i na majku. Imenik je bio otvoren na strani s
mojim imenom. Gospoica Falon, majina prva kominica, pronala je majku na
tremu u besvesnom stanju i pozvala hitnu pomo. Zatim je u imeniku potraila
prezime Loj, i okrenula moj broj u Los Anelesu. Dok sam ja bio obaveten i
pozvao bolnicu Sent Vinsent, majka je bila mrtva. Na osnovu stanja ovih soba,
stekao sam utisak da je ve dugo, dugo ekala da ta smrt doe.
Zazvonio je telefon.
- Zvala sam te i ranije, ali bilo je zauzeto. Nisam elela da pomisli kako
sam se iskrala - rekla je Linda. Glas joj je bio promukao, ton malo previe
razdragan.
- Suvie je rano da pomislim bilo ta - rekao sam.
- Znam ta hoe da kae. Nabavila sam papire koje si traio. Zna, listu
poziva s Piterovog telefona i tako to. Hoe li da doe da ih uzme?
Rekao sam joj da emo se videti kasnije i spustio slualicu. Ali nisam eleo
da je vidim kasnije. Nije mi bilo ao to sam spavao s njom, daleko od toga, ali
znao sam da emo, budem li krenuo u potragu za muem ene s kojom sam
delio krevet protekle noi, vrlo brzo oboje zaaliti. Pored toga, trebalo je da
stignem na voz.
*

DART - brza dablinska eleznica, kako je niko ne zove - sastoji se od

pedesetak kilometara eleznike pruge du istone obale Irske, od luke Roslare
na jugu do Belfasta na severu. Siao sam na stanici Pirs, preao ulicu Vestlend
roud i pridruio se hordi slubenika koji su se tiskali kroz sporednu kapiju
Triniti koleda. Prolazak kroz kampus ne garantuje bri dolazak do centra grada,
ali etnja stazama meu elizabetanskim graevinama nije lo nain da se
zapone dan. Prolazei kroz Koled park, pored Stare biblioteke i kaldrmisanom
ulicom prema Prednjoj kapiji, razmiljao sam o tome kako bi moj ivot izgledao
da sam pre toliko godina tu studirao medicinu, kao to je i trebalo. Put kojim ne
krenuh.
Na Koled grinu sam skrenuo prema jugu, proao pored dekanata Triniti
koleda s adresom iz snova (Grafton strit br. 1) i proetao kroz glavnu dablinsku
oping zonu. Sada je odisala uglaenou i izrazitom samouverenou, to nije
bio sluaj u Irskoj dvadeset godina ranije. Na svakom ulazu stajao je poneki
beskunik: veina radnji jo nije bila otvorena, ali kako je obezbeenje poelo
da patrolira, tako su se beskunici bacili na prikupljanje kartonskih kutija i
legala, spremni za jo jedan dan ispunjen ime god to ine kada nemaju kuda
da odu niti ta da rade jednom kada tamo stignu.
Oekivao sam da u na uglu ulica Saut king strit i Stivens grin ugledati
Sinots, pab u kome smo se Tomi Ovens i ja esto opijali i o kome sam godinama
matao, ali zatekao sam velelepni, beli trni centar s kitnjastim ukrasima oko
prozora i krova, koji podsea na dinovsku svadbenu tortu. Sinots se preselio
neto nie, preobrazivi se na tom putu iz starog viktorijanskog paba s dugim,
mranim ankom i tim mekom u tipian ameriki sportski kafe.
Proao sam pored uglaenog tramvaja od bruenog hroma i stakla
parkiranog na uglu Grina, prepreio do Lizon strita, proverio adresu s vizitkarte
koju sam dobio na sahrani, i popeo se uza stepenice jedne u nizu istovetnih
dordijanskih kua. Bilo je samo jedno zvono, za Doji i Makarti, advokati, i
pritisnuo sam ga.
Nakon kratkog zadravanja u ekaonici, popeo sam se liftom na drugi
sprat, gde me je doekao visok, vitak mukarac u teget odelu po imenu Dejvid
Makarti.
 - Edvarde Loje, dobro jutro - obratio mi se vrstim prijatnim glasom. Uli
smo u veliku salu za sastanke i seli jedan preko puta drugog za dugaak, uglaan
sto. Zraci svetlosti probijali su se kroz velike prozore na dizanje, odbijajui se o
uramljene diplome i sertifikate koji su visili na suprotnom zidu.
- Drago mi je to te vidim ovog lepog jutra - otegnuo je Dejvid, vadei mon
blan penkalo iz unutranjeg depa sakoa i sputajui ga na papir A4 formata s
linijama. - Ako sam te dobro razumeo, hoe da sredim stvar oko tvoje stare
kue?
Nil, stariji brat Dejvida Makartija, iao je sa mnom u srednju kolu, i
obojica su se pojavila na sahrani. Nil radi kao raunovoa, a Dejvid kao advokat
u oevoj advokatskoj kancelariji. Obojica poseduju tipine osobine poslovnog
oveka Junog okruga Dablina, a to su opsednutost ragbijem i golfom,
preplanuli ten tokom cele godine, potpuno odsustvo mate i sklonost da svaku
drugu imenicu ukrase pridevom "stari".
- Dobro si razumeo, Dejvide - rekao sam. - Hou sve da prodam i da se to
pre vratim u Sjedinjene Amerike Drave.
- Dobro. Potrudiemo se onda da ti to zavrimo to pre. Bez obzira na to to
su oba roditelja umrla ne ostavivi testament, zakon predvia praenje
jednostavnog lanca: majka je nasledila kuu od oca, a ti si je nasledio od nje;
zapravo si imao pravo na jednu treinu otkad ti je otac umro.
- U tome i jeste stvar. Moj otac nije mrtav. Ili da budem precizniji, moe
biti da nije.
- Pojasni mi, molim te.
- Nestao je. Ni on ni njegovo telo nikada nisu pronaeni.
- Ali to je bilo davno?
- Pre vie od dvadeset godina.
- Dobro. Sedam godina je dovoljno. Bie ti potreban njegov izvod iz
matine knjige umrlih. Znai, prvo treba proglasiti tvog oca mrtvim.
Zanemeo sam na trenutak. Ustao sam sa stolice, proetao do prozora i
pogledao na ulicu.
- Ede? Jesi li dobro?
- Dejvide, ja... nisam siguran da sam spreman na taj korak.
- Potpuno te razumem. Proao je samo jedan dan od majine sahrane,
previe si osetljiv, nije vreme za donoenje velikih odluka na brzinu.
- Moda bih mogao da svratim za nekoliko dana.
 - Naravno. Samo polako. Ako ikako mogu da pomognem u
meuvremenu...
Dejvid se pridizao sa stolice kao da je sastanak zavren. Vratio sam se na
svoje mesto, to je i on sam ubrzo uinio.
- Pa, postoji problem zbog koga delimino... trenutno nisam pri parama, pa
sam mislio da mi da neka dokumenta na osnovu kojih bih u banci mogao da
pozajmim novac u vrednosti kue. Naravno, samo privremeno.
Dejvid se nakalja da proisti grlo i pogleda dole u svoj mon blan. Tapkao
je njim neno po papirnoj podlozi.
- Dobro. Pa, mogu da dostavim banci svoje miljenje u vezi s tvojom
verodostojnou. Ali samo u linom svojstvu. Kad je u pitanju naa
dokumentacija, neophodno je da zapone postupak, i tek onda bi Doji i Makarti
bili u mogunosti da podnesu realnu procenu koliko e vremena trebati da doe
u posed svojih dobara.
- A banka zahteva to pismo?
- Ne mogu da govorim u ime svakog menadera banke. Prema
dosadanjem iskustvu, samo na osnovu takve procene bili bi spremni da daju,
hm, novac unapred.
U glasu mu se osetila hladnoa i napetost, kao da jeste nekad uo za
fenomen da nekome treba novac, ali ali to s takvim sluajem mora direktno da
se suoi. Odvrnuo je poklopac penkala i ponovo ga zavrnuo. Ustao sam, s
osmehom, kao da hou da ga uverim da nije tako strano biti vorc.
- Bez brige. Nego uj, Dejvide, hvala u svakom sluaju, a verovatno u
uskoro ponovo svratiti.
Dejvid me je ispratio do lifta.
- Hvala vama, gospodine - ree Dejvid. - Vidimo se u starom kraju.
Rukovali smo se, pre nego to su se vrata lifta zatvorila. Vratio sam se
istim putem kojim sam i doao, ali ovoga puta pognute glave, besan i
osramoen. Nikada mi nije palo na pamet da e mi trebati oev izvod iz knjige
umrlih. Kada sam otiao u Los Aneles, jednostavno sam ga izbacio iz glave,
ivog ili mrtvog. Los Aneles ba tome i slui - da zaboravi svoju prolost. Ali
im sam se vratio u Dablin, pomiljao sam da u ga ugledati na svakom uglu.
Oekivao sam da bude na sahrani. Nisam bio spreman da ga proglasim mrtvim,
ne jo. Ne dok ne dobijem makar najmanji nagovetaj ta se desilo s njim.
Budui da sam morao da pozajmim novac za kartu do Dablina, za poetak mi je
bio potreban posao.
 Proao sam Vestmorlend stritom i zaustavio se na mostu OKonel,
zagledavi se u zelenu povrinu reke Lifi. Vie nije smrdelo - kad sam bio mali,
jedino kad bi njen, inilo se veiti smrad uminuo bilo je kada bi ga zamenio vonj
spaljenog hmelja iz oblinje pivare Ginis u Dejms stritu, obavijajui grad
toplim omamljujuim dimom. Ni Severni kejovi nisu to su nekad bili: nekada je
tu bilo mnotvo naputenih i razruenih graevina s kojima su Staza neenja i
kej Ormod podseali na usta puna pokvarenih zuba; sada je itav niz novih,
otmenih restorana i izloga svedoio o tome da je kozmetika stomatologija, bez
sumnje, konano stigla u Dablin. Na ovim ulicama oigledno ima novca, a oni
koji ga poseduju nose ga na leima, oko runog zgloba ili vrata - pa zato ne i u
ustima? emu bogatstvo, ako niko ne zna da ga imate? Irci predugo znaju kako
izgleda nemati ni prebijene pare; niko se ne usuuje ni da pomisli na ta vremena,
a ako to podrazumeva karneval razmetljive vulgarnosti i pohlepe, pa zar nismo
ve dovoljno dugo ekali na to? Zar to nije ono to zasluujemo? Zar nismo
dokazali da smo dobri kao i svi ostali? Samo neko vrlo uskogrud moe da kae
drugaije.
Proetao se kejom Burg pored reke i stigao do mosta Bat s koga se prua
pogled na sivu kupolu zgrade Carinarnice od peara i Meunarodni finansijski
centar, simbol ekonomskog procvata, bletava kombinacija plavog stakla i sivog
elika. Bilo je to sedite moi bankara, brokera i svih drugih proizvoaa novca,
i inilo je da Dablin nalikuje bilo kom drugom gradu. Pretpostavljam da je
upravo to bio cilj: u jednom razdoblju nae istorije, svim silama smo se trudili
da ouvamo jedinstven irski identitet, izolujui se od ostatka sveta. Jedino to
smo uinili jeste da polovina populacije emigrira. Danas radije izbegavamo
isticanje nacionalnih vrednosti bilo koje vrste. Ba kao to smo se nekada
grevito dokazivali da Irska nije kolonija zvana Zapadna Britanija, tako se danas
puni nade mirimo s ponovnom kolonizacijom, preputajui se sudbini pedeset
prve drave SAD-a.
Buka u pozadini nagnala me je da se okrenem. Oko mene su se stvorile tri
utvare mranog lica i balavih noseva u prljavim, teget-belim trenerkama. Da ih
nisam uo od saobraajne buke, moda bi me ve napali, ali ovako su samo
stajali pognute glave. U rukama su nosili plastine ae iz restorana brze hrane s
napitkom ute boje, koji podsea na limunadu, ali je zapravo metadon. ena je
laktom gurkala vieg mukarca, koji je nepomino zurio u pod. Nii je klimao
glavom i odsutno mi se kezio. Imao je kraste na obrvama i ispod donje usne,
nastale od infekcije pirsingom.
 Izvadio sam paklu cigareta iz depa i rekao: - Jeste li za dim? - Uzeli su po
dve, klimnuo sam glavom u znak odobravanja i nastavio da hodam prema stanici
u Tara stritu.
-Jebeno velika stvar. Misli da si faca, a? - vikala je ena iza mojih lea.
- O da, sad misli da je faca, jebote - sloio se jedan od mukaraca.
Dablin, u kome ljubaznost ne prolazi nekanjeno.
Vratio sam se kui brzom dablinskom eleznicom. Nije mi bilo prijatno da
drim pitolj Poda Haligana u svojoj kui, bila Tomijeva pria istinita ili ne.
Izvadio sam glok 17 i municiju iz kredenca, zamotao ih u stari pekir i stavio u
izlizanu konu torbu, koju sam uspeo da zatitim od eljusti avio-kompanije.
Izlazei iz kue, uo sam Tomija kako majstorie u garai. Zakljuao sam pitolj
u prtljanik iznajmljenog automobila i zaputio se ka Kaslhilu.
Podovi od svetlog tvrdog drveta i goli beli zidovi inili su prostrano
prizemlje kue Linde Doson veim i praznijim nego to zaista jeste, nalik
umetnikoj galeriji koja eka izlobu. Kroz zaobljeni spoljanji zid od stakla
pruao se pogled na polovinu okruga, od planinskih vrhova do morske obale,
preko itavog Bejvjua pa sve do luke Sifild i samog Dablinskog zaliva.
Mokre kose i ozarenog lica, u kratkoj crnoj svilenoj haljini, Linda je stajala
za granitnim ankom, pored friidera s dvoja vrata od nerajueg elika.
Kristalna tegla s listiima mente i flaa stolina je bili su joj nadohvat ruke; na
ekseru iznad anka visio je sveanj kljueva s malim znakom na kome je pisalo:
"kljuevi od automobila, idiote". Linda je u visoku au ubacila kocke leda,
listie mente i sok od grejpfruta.
- Ja sam sebi napravila pie. Koktel od grejpfruta i votke. Jesi li
zainteresovan? Ili ti je suvie rano?
- Zainteresovan sam. Ali sada je pola jedanaest ujutru. Samo onima koji
sede u dovratku s posekotinama na glavi nije rano za tako neto.
- Znai li to da ili ne? Imam svee skuvanu kafu.
-Ja bih kafu, molim te. S mlekom, bez eera.
Linda je usula sebi u au dobar gutljaj votke, a meni donela olju kafe.
Sela je na sofu krem boje, koja se prostirala du staklenog zida, sklupala svoje
gole noge i nasmeila mi se. Njen pomalo neusredsreen pogled mogao je da
znai sledee: ili joj to nije bilo prvo pie tog jutra, ili se nagutala lekova za
smirenje, ili moda oboje. Njena crna haljina sigurno je imala mnotvo funkcija,
ali prikrivanje njenog glatkog preplanulog tela zasigurno nije bila jedna od njih.
- Reci mi, Ede, ta hoe od mene?
 - Ne, ti meni reci ta hoe od mene. Jesi li sigurna da eli da ti pronaem
mua? - upitao sam, bezuspeno pokuavajui da je gledam u oi.
- Rekla sam ti sino. Naravno da elim - opet se nasmeila, svesna onoga
to radi. - Mada nije da elim samo to.
- Ni ja ne elim samo to. Ali budui da u raditi za tebe, bojim se da e
morati tako da bude. Postoje velike anse da izgubim elju da pronaem oveka,
ako spavam s njegovom enom. Dakle, mogla bi prvo da se obue, pa emo
onda razgovarati o Piteru.
Lindin osmeh je u sekundi nestao. Pocrvenela je i trgnula se, kao da ju je
neko oamario. Ustala je i napustila prostoriju bez rei. Na trenutak sam poeleo
da sam ipak uzeo pie.
Tamo u zalivu, morem se ratrkalo prvih nekoliko jedrilica. Belasale su se
kao biseri u plaviastoj jutarnjoj izmaglici. Morski galebovi su se strmoglavo
sputali niz litice i nastavljali igru, ovla dodirujui uskomeane talase. Sve je
ukazivalo na jo jedan velianstven dan.
Linda se vratila u crnom kompletu s pantalonama. Ponovo je sela na kau i
rekla: - Nadam se da je ovo dovoljno ozbiljno. Sve tamne stvari su mi na
hemijskom ienju.
Otpila je veliki gutljaj votke. Ponovo je delovala uplaeno, samo to se
ovoga puta mogao primetiti prkos na njenim crvenim usnama i bes u oima.
Zapoela je priu o novcu pre nego to mi se uopte ukazala prilika da to
pomenem.
- S obzirom na to da e ubudue raditi za mene, treba da se pozabavimo
tehnikim detaljima. Kako kau u filmovima, dvadeset pet dolara na dan plus
trokovi?
- Pretpostavljam da govori o nemim filmovima. Za poslednji posao sam
dobijao hiljadu dolara na dan.
- Hiljadu dolara? Zar nisi rekao da si majmun koji nastupa s ulinim
sviraem orgulja?
- Tako sam poeo.
- ta se onda desilo?
- Svira orgulja je umro, a majmun je zauzeo njegovo mesto.
Linda se uhvatila za vrat i iskolaila oi od zaprepaenja.
- To mi nisi rekao. Kako ti je gazda umro?
- Ubijen je.
- Jesi li uhvatio tipa koji ga je ubio?
 - Njegova ena ga je ubila.
- Njegova ena?
- Gotovo uvek je to ena. I da, uhvatio sam je.
Linda je ispila pie i zapalila cigaretu. Ruke su joj se tresle. Smirila ih je.
- Zar nismo priali o novcu? - rekao sam.
- Kako ti zvui sedamsto pedest dolara na dan?
- Zvui dobro. Dogovoreno. Jesi li nabavila ona dokumenta?
- Nestala su - ree Linda. - Jutros sam proverila njegovu radnu sobu.
Rauni, prepiska, line fotografije, sve je odneto.
- Zar nisi rekla da su ovde?
- Mislila sam da jesu - uperila je prstom prema gomili fascikli na
kuhinjskom stolu. - Kod Pitera je sve u vidu slubenog zapisa, poev od izvoda
iz matine knjige roenih. Ali te registratore je neko poistio.
Bacio sam pogled na etiri registratora. Svaki je bio jasno obeleen: Banka
- izjave/ekovne knjiice, Airkom/Vodafon, imovina, akcije. I sve su bile
prazne.
- Nema tragova provale, pa...
Odmahnula je rukom i slegnula ramenima, to je moglo da se protumai
kako je to misterija, ili da ih je sam Piter odneo sa sobom, ili da je ona ve izvan
svih tokova, pa je i ne zanima ta se zapravo dogodilo. Klimnula je glavom
pokuavajui da se pribere, zatim je sela uspravno, i zagledala se u pod, drei
stisnute pesnice u krilu. Bilo je naporno posmatrati njene promene raspoloenja
na svakih trideset sekundi i nemogue znati da li je re o krivici, strahu, ili samo
bezazlenim izlivima jednog pijanca.
- Mogu li da pogledam njegovu radnu sobu?
- Na spratu, poslednja vrata.
Spiralno stepenite na kraju belog hodnika vodilo je na sprat. Stigavi do
kraja odmorita, otvorio sam vrata kancelarije Pitera Dosona. Budui da su
drvene roletne bile sputene, morao sam da upalim svetio. Police krcate
registratorima, koji su pokrivali svaki aspekt Piterovog ivota, zauzimale su
svaki milimetar zida. Bilo ih je tu u vezi sa kolom, univerzitetom i poslom;
oznaenih kao "Plivanje", "Tenis" i "Jedrenje"; ak i registratora posveenih
kolekcijama maraka, kartica fudbalera i izviaima, i dva registratora oznaena
kao "Album - pop" i "Album - sport". Linda je bila u pravu: itav Piterov ivot
bio je ovde arhiviran. Pregledao sam svaki registrator pojedinano,
proveravajui da li sadraj odgovara etiketi. Jedini registratori koji su bili prazni,
mimo nekoliko neobeleenih, bila su dva pod nazivom "Porodica 1", "Porodica
2", i jedan obeleen s "Golf klub".
Na svetlom, hrastovom radnom stolu bez fioka nalazio se kompjuter mek
G4 sa zaobljenom osnovom i pokretnim monitorom, bespogovorno poslednja
re tehnike. Dok sam ekao da se kompjuter ukljui, razgledao sam kancelariju.
Na jednom zidu visila su dva godinja planera, na kojima je bilo ubeleeno neto
poput "Argus Vejl - 64 stana, gradske kue - septembar 2006. godine" i
"Glenkort drutveni centar - osamnaest meseci". Meu knjigama na polici
uglavnom su se mogle pronai biografije sportista i poslovnih ljudi, kao i
nekoliko prirunika za jedrenje.
Na Piterovom radnom stolu stajala je fotografija dva oveka s trkakim
konjem. Punaki, preplanuli gospodin s vetrovkom i kapom od tvida delovao je
prilino zadovoljno sobom. Nisam mogao da se setim njegovog imena, ali je
ezdesetih godina obrnuo veliki novac bavei se nekretninama i u novinama su
ga nazivali "prvim irskim milionerom". Drugi gospodin, sitnih, hladnih oiju,
koji je na slici izgledao neto mravije nego poslednji put kada sam ga video,
sumnjiavo je virio ispod oboda crnog eira. Bio je to Don Doson, Piterov
otac.
Seo sam za radni sto i na brzinu pregledao kompjuter, shvativi da su
gotovo svi fajlovi vezani za posao: unakrsne tabele, izvetaji o dobitku i gubitku
i sl. Ukoliko je tajna Piterovog nestanka zakopana meu tim podacima, morau
da pronaem strunjaka da ih detaljno pregleda. Otvorio sam vord i izabrao
opciju nedavno koriena dokumenta. Veinu njih - sauvanih pod nazivima
poput "hhhh" ili "11111" - neko je oigledno izbrisao, ostavljajui samo dijalog
prozor: "Dokument imena hhhh ne moe biti otvoren jer program ne moe da
ga pronae." Najskorije korieni dokument, upamen kao "okbz", zapravo je
bio prazna strana. Pitao sam se da li je Piter zapamtio stranicu ne stigavi nita
da uradi, ili je neko drugi izbrisao njen sadraj. Prebacio sam je u folder s
dokumentima i proverio datum otvaranja: petak, 16. jul, 13.27, datum izmene:
utorak, 20. jul, 12.05. Jue oko podneva neko je obrisao ono to je napisano, ali
nije bacio dokument u virtuelnu korpu za otpatke.
Spustio sam se na pod kako bih pronaao neki zanimljiv otpadak, ali sve je
bilo uredno kao da je ba tog dana ieno, a u kanti za otpatke od nerajueg
elika nije bilo niega osim fosilizovane kore od jabuke.
Na brzinu sam pregledao ostale prostorije na spratu: ogromno kupatilo s
belim ploicama, dve oskudno, bezlino nametene spavae sobe oigledno
namenjene gostima, treu spavau sobu punu knjiga o umetnosti, sa srebrnim
epllaptopom, uljanim bojama, blokovima za crtanje i slikarskim platnima na
drvenom stalku, i glavnu spavau sobu, koja je imala podjednako zadivljujui
pogled kao i dnevna soba i na ijem je zidu visila ogromna apstraktna slika. Dva
snana, blistava zamaha etkicom u crvenoj i narandastoj boji simbolizovala su
mrane, nekontrolisane strasti, istovremeno divlje i melanholine. Da nisam
znao da ju je najverovatnije naslikala Linda za jedno popodne, pomislio bih da
stojim ispred dela genijalnog Rotka. Jo dok smo ili u kolu, Linda je pristojno
zaraivala izraujui kopije slika starih majstora i prodajui ih ljudima koji su
mislili da e se kaenjem Renoara i Monea iznad kamina reiti malograantine.
Dole, Linda je jela bananu i ispijala kafu, pauzirajui s alkoholom. Pogled
joj se razbistrio.
-Jesi li pronaao neto? Je li neko provalio?
- Ne znam. Evo jo tri prazne fascikle.
Stavio sam ih na sto. - Dve su oznaene kao porodica...
- Piter je u njima drao sve svoje fotografije. Slike iz detinjstva, s maminog
i tatinog venanja... i one su nestale?
- ta je s "Golfklubom"?
- Ne znam o emu se radi. Piter nije bio lan nijednog golf kluba. Uopte
nije igrao golf.
-Jesi li sigurna da nije poeo?
- Sigurna sam. I dalje smo... nismo se pretvorili u potpune strance. Bar jo
ne.
Sasvim nesvesno sam je upitao: - Da li ste se ti i Piter odluili da nemate
dece?
Linda je porumenela i zagledala se u olju kafe. Odmahnula je glavom i
napetim, otrim tonom izgovorila: - Ne, jednostavno se nije desilo. Mojom
krivicom. Moda sam predugo ekala. A sada sam... neplodna? Bolje rei,
jalova. Jalova ena. I... pretpostavljam da je na brak izgubio dra kada smo to
saznali. Ponudila sam Piteru razvod, ali je on odbio. Trebalo je da prihvati, jer
od tada... na brak odumire.
- U petak je trebalo da razgovarate o razdvajanju? Je li Piter znao ta je na
dnevnom redu?
- Sigurna sam da jeste. Mora da je znao. Zar je to vano?
- Moda je to razlog Piterovog odlaska. Da izbegne razgovor, a dok se
vrati...
 - Ona e to sama reiti. To bi ti uradio?
- To radi veina mukaraca. Pritaji se dok ne proe oluja.
- Spada li ti u tu veinu?
- Ja uglavnom idem glavom kroz zid. Ali ne govorimo o meni.
- etiri dana. Ne. Nazvao bi. Ostavio bi poruku. Ne bi dozvolio da ovoliko
brinem. Veoma je uviavan. To mu je utuvila ona njegova odvratna majka.
- ta je s Piterovim roditeljima? Jesi li razgovarala s njima?
- Misle da preterujem. Barbara misli da mu je potreban odmor od mene.
"Zna kakvi su mukarci." Rekla je da e zamoliti Dona da pozove policijskog
komesara, kad ve toliko brinem. ta god to znailo.
- Ima li Doson obiaj da tako nestane?
- U tome i jeste stvar, nekada je imao. Tako je sklopio svoj prvi veliki
ugovor za izgradnju kua na Ratdaun roudu 1977. godine. Prijatelji na visokom
poloaju, podmiivanje pravih ljudi. Ti dani su odavno proli. Barbara i dalje
misli da imaju uticaja, ali sumnjam. to manje znaju to bolje.
- Brzo e saznati, ako ponem da se raspitujem.
- Moda. Iznenadie se koliko su se osamili.
- Jesi li ikada koristila Piterov kompjuter?
- Imam svoj laptop.
- Neko ga je ukljuivao jue oko podneva i izmenio, to jest obrisao,
dokument pod nazivom "pp", ako je uopte imalo ta da se obrie.
- U podne sam bila na sahrani tvoje majke.
Izgledalo je kao da je optuujem. Moda i jesam.
- Da li jo neko ima klju?
- Agnes. Spremaica. Ali ona je dola danas.
- Gde odlae smee?
Linda se osmehnula: - "Smee." Moda jesi izgubio naglasak, ali te
pojedine rei odaju. Ovamo.
Izali smo na glavna vrata i proli pored kue. Linda je uperila prstom
prema sivom kontejneru na tokie, koji se nalazio u maloj drvenoj upi pored
mladog stabla bukve.
- ta trai?
- Bilo ta to je moglo biti u Piterovoj kancelariji, u kanti za otpatke ili na
podu.
Na vrhu kontejnera nalazila se gomila starih novina. Rairio sam Ajri
tajms po podu i istresao prvu kesu s ubretom.
 - Prepustiu to tebi - rekla je Linda, naboravi nos, i vratila se u kuu.
Pretraio sam dve manje kese prepune zguvanih tetrapaka od usa i
mleka, plastinih flaa od tonika i kora od limuna i jabuke. I odvratno mnogo
opuaka od cigareta, pepela i praine iz usisivaa.
U treem daku bili su kolonjska voda do malon s mirisom grejpfruta,
kutija hidrantne kreme dr hauka kvins i stara etkica za zube - bar smo preli na
prvi sprat. Proao sam kroz iskoriene tapie za ui i kesice aja od nane i
konano izvukao tri rauna i dve zguvane kataloke kartice. Pogledavi prema
nadstrenici, gde su bila parkirana dva audi kabrioleta u crvenoj i crnoj boji, u
punom sjaju, kao da su tek izala iz fabrike, kroz glavu mi je prolo nekoliko
pakosnih misli o ljudima koji imaju previe novca. Pokucao sam na vrata.
Kada sam oprao ruke i umio se, pokazao sam Lindi plen. Dva rauna bila
su njena; za kupovinu slikarskog materijala u prodavnici u Harkort stritu.
- Lepo to i dalje slika - rekoh.
- Slikam samo nedeljom, Ede. Predajem umetnost na Univerzitetu Svetog
srca u Kaslhilu.
- Zaista? Pa to je...
- Da, zar nije? Razoarana profesorka-alkoholiarka. Tipian
malograanski klie, eto ta je to. Ovaj je iz Ebrila, prodavnice kancelarijskog
materijala u Sifildu. Tu su koverte, dva risa belog papira A4 formata, etikete,
nalepnice za adrese. Veoma uzbudljivo.
Linda je otila do friidera, pokupila sok od grejpfruta i votku i donela ih
na sto. Napravila je veoma jako pie i u cugu ispila pola ae.
- iveli - ree i nasmei se u stilu samouverene loe devojke.
Poredao sam kataloke kartice po stolu i ispravio ih. Obe su bile spiskovi.
Jedna je sadrala etiri stavke:
Dag
T
L
DV

Na drugoj je bilo etrnaest imena.

- Prepoznaje li neko od njih? - pitao sam Lindu.
- Rori Dag je menader projekta u Doson izgradnji. Niko mi vie ne zvui
poznato.
 - Rekla si da je Piter obilazio radove na renoviranju Gradske skuptine u
Sifildu prolog petka. Je li Rori Dag bio na gradilitu?
- Mogao je da bude.
- U tom sluaju bi ovo L moglo da oznaava tebe. Ovo bi mogao da bude
spisak ljudi s kojima je Piter trebalo da se sastane tog popodneva.
Pogledao sam drugi spisak: Brajan Dojs, Leo Maksvini, Dejms Kerni,
Anela Makej, Meri Raferti, Seosem Maklijam, Konor Gogan, Noel Lavel,
Ejmon Makdonald, Kristina Keli, Brendan Harvi, Tom Fareli, Etna Vol, Don
ODriskol.
T bi mogao da bude Tom Fareli, a L moda Leo Maksvini. Ali ko su ti
judi? Da nemaju neke veze s golf klubom u koji Piter Doson nije bio ulanjen?
Linda je odmahnula glavom. Pogled joj je ponovo odlutao, izgubljen u
alkoholnoj izmaglici. Razmiljao sam da joj se pridruim. inilo se bezbedno
tamo; jadno ali bezbedno.
- Ima li jo neto? Njegov automobil?
- U garai je. Ima i amac.
- Jedri? U nekom klubu?
- Rojal Sifild.
- Jesi li tamo proverila?
- Ne jedri vie tako esto. Nekada je upravljao jedrilicom za druge ljude.
Mislim da je to to mu je otac kupio amac uinilo da prestane da ga koristi. Ali
usidren je ispred prostorija kluba celo leto. Dosonovi su i dalje veoma cenjeni u
jahting klubu.
- Valjalo bi da ga pogledam. Kako se zove?
Linda se pravila da nije ula pitanje. - ta? - upita.
- Kako se zove amac?
Odmahnula je glavom, i nasmeila se zagledavi se u au.
- Zaista je glupo. Nazvao ga je po uasnoj pesmi Bi Bojsa, koju sam...
koju smo oboje nekad voleli. Ledi Linda.
Najednom me je pogledala, kao da je tek dola sebi, uasnuta onim to je
upravo otkrila. Osmeh joj je iezao, pocrvenela je, okrenula se i briznula u pla,
snano jecajui ovoga puta. Nisam bio siguran da li se prisetila koliko ga je
nekada volela, ili ju je bio stid to je to oseanje davno nestalo, kao ni koliko je
alkohol bio zasluan za toliku emotivnost, ali odavno nisam video nekog tako
uplaenog, usamljenog i izgubljenog.
 4.

Jahting klub Rojal Sifild, velianstveno jednospratno zdanje na vodi, u

samom srcu luke Sifild, sagraeno u uzvienom stilu etrdesetih godina 19.
veka, omoguavalo je novopeenim bogataima da na odgovarajui nain
uivaju.
Visoke tavanice sa izraenim svodovima i gipsanim radom u sredini, visei
lusteri i klasini stubovi inili su i njegovu unutranjost impresivnom.
Osoblje nije nesvesno toga, stoga i ne udi to sam dvadeset pet minuta
sedeo u predvorju, prouavajui broure koje veliaju ponudu kluba i
posmatrajui povorku mukaraca u teget sakoima sa zlatnom dugmadi i ena u
teget demperima protkanim zlatnim nitima kako se u laganim, brodskim
cipelama etkaju, kako mi se inilo, od trpezarije, preko formalnog bara, sale za
sastanke, neformalnog bara, kapetanove kancelarije, sale za bilijar, pa sve do
platoa ispred ulaza. Sekretar kluba Siril Lampkin, ije sam ime saznao iz
broure, sve to vreme je razmatrao moj zahtev da pogledam amac Pitera
Dosona. Linda je telefonom najavila moj dolazak, a ja sam poneo Piterovu
lansku kartu i rezervne kljueve od kabine amca, ali Siril Lampkin je
neumorno prouavao dokaze.
Siril Lampkin, momak od oko trideset pet godina, izgledao je veoma
neobino. Nosio je bordo sako i u tonu s njim leptir-manu s bordo i tirkiznom
kamirskom arom. Ulepljene rie vlasi, oeljane u obliku naopako okrenutog
upitnika, pokrivale su njegov pegavi, ruiasti potiljak. Imao je rupice na
mekim, ruiastim obrazima, podvaljak i svetloute brkove na pola puta izmeu
nosa i gornje usne. Radio je kao zamena na recepciji, kako mi je rekao, jer je
devojka koja bi trebalo da bude tu otila u bolnicu da se porodi, svojim tonom
jasno stavljajui do znanja da ga ne zanimaju ni bebe niti ljudi koji ih imaju.
Svako pitanje i telefonski poziv, veinom oigledno od lanova kluba, ispraao
je itavom simfonijom od kolutanja oiju, uzdisanja i coktanja. Da mi nije stajao
na putu, verovatno bih uivao posmatrajui Sirila u akciji, ako ni zbog ega
drugog onda bar kako bih dokuio ta on to uopte misli da radi.
- Naravno, bilo bi mnogo jednostavnije da ste lan kluba, gospodine Loj -
rekao je, sa saaljivim osmehom na svom sjajnom licu.
Kako je upravo obavestio dva lana kluba koja su pokuavala da zakau
veeru za to vee da je rezervaciju mogue napraviti samo telefonom tano od
pet i petnaest u trpezariji, i da ne, on ne moe da prenese zahtev za rezervaciju, i
to je sve, elim vam ugodno poslepodne, sumnjao sam da bi moje lanstvo ba
toliko pomoglo.
- Poto vidim da u ekati, moda bih mogao da uzmem sendvi i olju
kafe u, hm, Neformalnom baru - rekao sam, pokuavajui da zvuim to
smernije.
- Bojim se da nee moi, gospodine Loj. Kao prvo, niste lan kluba. Kao
drugo, ne nosite kravatu.
- Ovde ima mnogo ljudi koji ne nose kravatu - rekoh.
- lanova kluba, gospodine Loje. Da ste upoznati s pravilnikom kluba,
znali biste da pravila odevanja za sredu do pola pet glasi: leerno za lanove
kluba, polusveano za goste lanova kluba...
-I strogo sveano za Sirila Lampkina - dovrio sam, pokazujui na njegovo
bordo veernje odelo.
-Ja sam domain izlobe antikviteta, koja poinje u 2.45 u Kapetanovoj
sobi - ree Siril oholo. - to se tie amca gospodina Dosona, bojim se da je
ovih dana veoma zauzet, a ne bih voleo da ometam nae jedriliare u obavljanju
svakodnevnih dunosti. Moda krajem sezone, i to ako doete s gospodinom
Dosonom. Ako je to sve, gospodine Loj, zaista imam posla.
Siril je bio na samoj granici izmeu zabavnog spadala i nepodnoljivog
dosadnjakovia. Tu granicu je upravo preao. Tresnuo sam rukama o pult, uneo
mu se u lice i povisio ton.
- Dobro me sluaj, Sirile. Linda, supruga Pitera Dosona, zabrinuta je za
svog mua. Dala mi je ovlaenje da pretresem njegov amac. Oboje elimo da
resimo ovaj sluaj ne uznemiravajui njenog svekra, koji je, kao to zna, odan i
velikoduan prijatelj Rojal Sifilda. Ukoliko nastavi da me ometa, obavestiu
Dona Dosona. Siguran sam da bi Kapetanu bilo drago da porazgovara s
gospodinom Dosonom o tome. Ili e amdiji rei da me odvede do Piterovog
amca, Sirile, ili u morati da se skinem i sam otplivam do njega.
Poteno je rei da sam na kraju svog kratkog izlaganja vikao. Osvrnuo sam
se oko sebe i primetio manju grupu ljudi kako nas posmatra. Bilo mi je drago
zbog toga. Meu teget blejzerima i demperima naao se i kontingent mlaih
ljudi, to jest mladia u ragbi majicama i devojaka u prugastim, teget-belim
bluzama. Izgleda da se uniforma kluba razlikovala u zavisnosti od starosne dobi.
Meutim, nisam razmiljao ni o njima, ni o Sirilu Lampkinu, koji je zurio u
mene iskolaenih oiju i obeene vilice, podseajui na veliku zelenu abu, ni
ovisokom, ilavom, tamnokosom momku u ortsu i prsluku za spasavanje koji
se najednom stvorio pored mene i koji je delovao kao da moe da mi otea
posao ako to eli.
Pomislio sam kako posle dueg vremena ponovo obavljam svoj posao.
Prolo je osamnaest meseci od mog poslednjeg sluaja, osamnaest meseci tokom
kojih sam izgubio erku, enu, stan i posao. Zavrio sam usluujui muterije u
jednoj rupi na plai Venecija, spavajui na podu u stanu jednog prijatelja,
propijajui svaku zaraenu paru, razmiljajui malo i oseajui jo manje,
pokuavajui da poveem dogaaje koji se ne mogu povezati niti e ikada moi.
Nikada neu uspeti da pronaem smisao u tome zato je moja erka morala da
umre. Verovatno nikada neu otkriti ta se dogodilo s mojim ocem. Ali imao
sam dobre anse da pronaem Pitera Dosona, a ako uspem, to e znaiti
zatvaranje prekinutog kruga, ponovno uspostavljanje prekinute veze. ak i ako
ne uspem, dovoljno je to to ponovo oseam kako mi krv ponovo kola venama.
Siril Lampkin ree: - Nemam drugog izbora, gospodine Loj; morau da
pozovem Kapetana.
Setio sam se kako su nas u koli plaili direktorom, i nasmejao se. Osetio
sam neiju ruku na ramenu.
- U redu je, Sirile, ja u se za sve pobrinuti. Doite, gospodine Loj, ja u
vas odvesti do Dosonovog amca.
Bio je to visoki, tamnoputi momak s pojasem za spasavanje.
Siril Lampkin ree: - Kolme, zaista, pa, Kolme, nisam eleo da te ometam,
ali ako misli da je u redu da neko ko nije lan, ah, dobije ovlaenje...
Sirilov glas poeo je da se gubi u daljini. Kolm me je sproveo kroz salu za
sastanke, niz dva reda stepenica i izveo na dok. Seli smo u motorni ami boje
vina, upalio je motor i krenuli smo kroz luku. Proli smo pored mnotva sidrita
naredanih ispred zgrade kluba, sve dok nismo stigli do amca srednje veliine.
Slovo L je otpalo, pa je na prednjem delu stajao naziv ejdi Linda.
- Evo nas - ree Kolm, iroko se osmehnuvi. - Bilo nam je zabavno, zar
ne?
- Nadam se da nee imati problema sa efom zbog mene - rekoh.
Kolm se prezrivo nasmejao. - Lampkijem? Lampki nije niiji ef. On je
samo klupski drkadija. Njegova mama je zavetala klubu ogromnu sumu
novca, pod uslovom da joj zaposle sina, i on samo tumara okolo, zabadajui nos
u tue stvari. To uglavnom nije problem, budui da se ne mea u poslove oko
jedrenja, a svi oni u blejzerima u klubu takoe su drkadije, i zasluuju da im
neko kao to je Lampki govori kada da stave kravatu i kojom rukom da briu
dupe.
- Mislio sam da je u interesu kluba da zadri Dona Dosona.
-Jeste, i te kako. Ali Lampkiju se nikako ne dopada ideja da svako ko ima
novac moe da ima uticaja. Osim ako to nije on, jer su Lampkinovi lanovi
Rojal Sifilda jo od vremena kraljice Viktorije.
Kolm se ponovo nasmejao i odmahnuo glavom.
- Ah, te drkadije vole sve to, portreti na zidovima, slavna istorija, sva ta
arena laa. Redovno plaaju lanarinu, a polovina njih nikad ne jedri, samo
dolazi da jede i pije, to vie to bolje ako emo pravo. Kad hou da popijem
pie, uvek odem do grada, jer je pivo u klubu uasno. Da ne spominjem
dupeglave matorce i drkadije u ragbi majicama koji ti njau u uvo.
Nasmejao sam se. - Znai klub se deli na drkadije i mornare, zar ne?
- Tako se itav svet deli, bar to se mene tie. Kad smo ve kod toga, da li
uopte planira da pogleda amac? Lampki je bio u pravu kad je rekao da je
danas velika guva.
Tutnuo sam Kolmu dvadeseticu u ruku i obeao da u zavriti za pet
minuta. Budui da je nekoliko sekundi gledao u novac, pomislio sam da nee
hteti da ga prihvati.
Klimnuo je glavom u znak odobravanja i rekao: - U pitanju je hanter 23 sa
etiri leaja, dugaak sedam metara. Celo leto eka da ga neko provoza. Nisam
vernik, ali pravi je greh posedovati ovakav brod a ne koristiti ga.
- Kakav je Piter mornar?
- Dobro se snalazi na brodu. Tih momak, ne pria mnogo. Ali se prilino
dobro snalazi, uvek zauzima dobra mesta na takmienjima. Bar je tako bilo
ranije, budui da ga odavno nema.
-Je li neko drugi koristio amac u skorije vreme?
- Neko drugi? Koliko ja znam, nije. Ako hoe mogu da pitam ostale
momke.
Zamolio sam ga da to uradi, popeo se na palubu, a zatim spustio u kabinu.
U prednjem delu amca, odmah iza kuita sidra, nalazila su se etiri braon
kaua sa seditima koja su se dizala i stvarala prostor za odlaganje stvari.
Izmeu njih je stajao salonski stoi. Ormarii, kupatilce i etiri reda polica od
borovine, koja su se protezala celom duinom amca, bila su smetena s leve
strane, ispred kuita motora. S desne strane se nalazio poret, a na krmi kabina
s dva leaja. Na brodu nije bilo vie niega: ni posua, ni pribora za jelo, ni
kabanica, ni dempera, ni ebadi, ni posteljine, ni knjiga, ni mapa, ni kompasa,
ni navigacionih instrumenata, ni sata, ni radija. Nije bilo ak ni praine. Preao
sam prstom preko stola. Mirisao je na amonijak i borovinu. Neko je sve
ispraznio, a zatim paljivo poistio za sobom, plaei se da neto ne ostane za
njim. Tragovi se nikad ne mogu u potpunosti ukloniti. Ljudski trag uvek ostane.
Samo ga treba pronai.
Pregledao sam kuita motora i sidra i proverio da li ima zastora i
zadepaka u sanducima ispod leajeva. Podigao sam dueke u kabini na krmi i
pregledao ormare u spavaoj sobi u potrazi za lanim zidom. Proverio sam
visee ormane na levoj strani amca, kao i ogromni orman okrenut prema krmi,
koji se protezao od poda do tavanice, i u slobodnom prostoru izmeu ormana i
zida uoio neto zanimljivo. Nekoliko komadia plavog najlona bilo je zadenuto
u ugao ormana, u visini grudi. Jo nekoliko istovetnih komadia lealo je na
podu. Izgledalo je kao da je neko istrgao najlonsku kesu sabijenu iza ormana.
Dublje u prorezu moglo se primetiti jo delia. Pokuao sam da gurnem ruku, ali
bezuspeno.
Popeo sam se na palubu i upitao Kolma ima li alat, ali njegovi rafcigeri i
francuski kljuevi bili su previe glomazni da bi mi bili od koristi. Pozajmio sam
baterijsku lampu, spustio se u potpalublje i snop svetlosti uperio iza ormana.
Pored delia plavog najlona, primetio sam neto to je liilo na pare
sjajnog papira.
Skinuo sam nov, prilino krut koni kai, presavio ga i, poput tapa,
zavukao nekoliko puta iza ormara. Pojavilo se jo delia plavog najlona, malo
praine i pare papira.
Bio je to deo stare fotografije, na ijoj je poleini crvenim slovima pisalo:
ma Kortni 3459.
Fotografija je prikazivala grupu doteranih mladih ljudi, dva mukarca i
etiri ene. Podsetila me je na fotografije s venanja, koje obino nastaju kada
fotograf zavri svoj posao i kada se svi naguraju oko mlade i mladoenje ne bi li
upali u kadar. Nisam znao o ijem je venanju re, niti ko su ene sa slike, ali
sam prepoznao dva mukarca. Neko je crvenim flomasterom zaokruio njihove
glave. Jedan mukarac je podseao na Dona Dosona. Drugi je bio Ejmon Loj,
moj otac.
 5.

Gradska skuptina nalazi se na kraju glavne ulice u Sifildu. Moete je

videti iz luke, a ukoliko ponete da se penjete prema njoj, postae vam jasno
kako se grad razvijao. To je velianstveno granitno zdanje s kraja devetnaestog
veka s tornjem sa satom, salama za sednice i prostorijama za prijem graanstva.
Bar je nekada sve to bilo tamo. Danas je tu Mekdonalds. Stajao sam ispred
zgrade krajnje zaprepaen, kao Dord Bejli u Potersvilu. Srce mi je lupalo
otkad sam pronaao fotografiju svog oca i Dona Dosona; kapljice znoja su mi
se slivale niz lice i lea, grlo mi je bilo suvo kao barut.
Starac u pojasom vrsto stegnutoj teget kabanici i s crnom beretkom na
glavi delimino je prozreo razlog moje zbunjenosti, iskazao svoje saoseanje i
usmerio me prema "novoj" gradskoj skuptini, koja je prema njegovim reima
stara vie od dvadeset godina. Zahvalio sam mu se i sledio njegova upustva do
najblieg paba. Zavueno u sporednu ulicu, Sidro nije nudilo hranu, ak ni
najobinije sendvie; konobar se nije trudio da uhvati pogled gostiju; iscrpljeni
mukarci sedeli su u tiini nad svojim kriglama, bacili bi pogled na vas i
okrenuli glavu. Naruio sam dupli dejmison, prelio ga vodom i ispio ga u tri-
etiri gutljaja. U prostoriji su se uli samo utanje novina i otkucaji starog sata.
Kada sam ponovo izaao na ulicu, ruke mi se vie nisu tresle.
Ostalo mi je jo vremena do ugovorenog susreta s Rorijem Dagom,
menaderom projekta u Doson izgradnji zaduenim za rekonstrukciju gradske
skuptine. Svratio sam u prodavnicu na glavnoj ulici, kupio mobilni telefon s
karticom na dopunu i uplatio kredit. Nazvao sam Lindu, Kolma iz jahting kluba
i Tomija Ovensa, kako bih im ostavio svoj broj telefona. Spustio sam se do
Sifront plaze i u jednom od mnogobrojnih kafia kupio peenu govedinu i
kajzericu s renom. Seo sam za aluminijumski sto s dve Kineskinje i poeo da
zalivam hranu crvenim pivom Dablinske pivare pod nazivom revolun. Sunce je
sijalo, pa je etalite obilovalo posetiocima: pregladnelim kancelarijskim
slubenicima koji su prodirali svoj ruak, mladim mamama s kolicima koje su
uivale u olji kafe late ili ai ledenog aja, turistima koji su piljili u mape ili
pisali razglednice. Shvatio sam i zato: itav prizor me je vie podseao na Santa
Moniku, grad u zapadnom delu losaneleskog okruga u Kaliforniji, nego na
Irsku koju sam ostavio. Samo mi je odrpani par s bebom u kolicima i deten-
cetom koje je trkaralo pored njih delovao zaista irski. Nije im bilo vie od
dvadeset godina: momak sivog tena i izbaenih jagodinih kostiju zavisnika od
heroina, primicao je cigaretu ustima, podiui celu ruku kao da die tegove;
devojka bakarnocrvene kose mirkala je od dima cigarete koju je drala u
ustima. Beba je plakala, a detence cvilelo, dok je momak uzvikivao najrazliitije
verzije reenice "jebote nema ga da se javi" u mobilni telefon, a devojka je
pognute glave pokuavala da umiri detence ije je cviljenje s vremenom preraslo
u pravu kuknjavu, dok su se probijali kroz uspene ljude svetskog ranga,
gurajui tua kolica, teturajui se izmeu stolova, pljujui i psujui, i pomislio
sam kako to uopte ne podsea na Kaliforniju. U Kaliforniji bi imali angaovano
obezbeenje koje bi se postaralo da ljudi koji imaju novca nikad ne moraju da
vide one koji ga nemaju. Nisam mogao da se setim je li bolje nikada ne videti
takve ljudi, ili ih videti ali se praviti da nisu tu.
Seo sam i pogledao u dve fotografije koje sam uspeo da nabavim. Linda mi
je dala sliku Pitera Dosona, lica naduvenog i sjajnog. Tamnoplave oi bile su mu
zakrvavljene, obrazi s crvenim peatima, a vlane oteene usne uznemireno
napuene. Uprkos vidnom uticaju alkohola, izgledao je poput uplaenog deaka,
kao da je izgubio kontrolu nad sopstvenim ivotom i nema pojma kako da je
povrati.
Deo slike koji sam pronaao na Piterovom amcu verovatno je poticao iz
jedne od praznih porodinih fascikli. Mladi, vitki i bezbrini, moj otac i Don
Doson drali su krigle tamnog piva visoko u vazduhu, dok su im oi blistale a
usta bila otvorena usred pesme ili zdravice. Paljivo sam posmatrao fotografiju i
premotavao film, pokuavajui da se prisetim vremena kada sam video da su
ocu oi tako blistale. Nisam uspeo.
Ispio sam pivo i spustio se do parkinga u blizini jahting kluba. Doao sam
do iznajmljenog automobila, ubacio novi u automat za parkiranje, izvukao
letak s natpisom "Spasimo na bazen" ispod brisaa i stavio ga u dep. Vratio
sam se uzbrdo i skrenuo u sporednu ulicu prema Skuptini okruga i Civilnoj
slubi, skupu od tri sedmospratna bunkera od betona i stakla poredana paralelno
sa sifildskom glavnom ulicom, ali nevidljiva iz nje. Pored sredinjeg bunkera
stajale su dve dizalice i tabla s obavetenjem da rekonstrukciju zgrade obavlja
Doson izgradnja, uz pomo Graevinskog fonda Evropske unije i Nacionalnog
razvojnog plana, i da je Rori Dag menader projekta, a sprejom je dodato "Anto
pui velike kite".
Dalje nisam mogao. Plavo-bela policijska traka zavezana za oba nogara
graevinske table okruivala je itavu zgradu, ispred su bila parkirana policijska
vozila, a pored znaka je stajalo uniformisano lice.
 - ta se deava? - pitao sam.
- Policijska posla - odgovorio je policajac, navukavi tanke usne preko
zuba.
- Imam sastanak s Rorijem Dagom, menaderom projekta - rekoh.
- Policijska posla - ponovi policajac, dok su mu se tanke usne gubile u
ustima. Izgledao je kao da se plai da e mu neko ukrasti zube. - Zabranjen
pristup za javnost.
- Imam sastanak s Rorijem Dagom - ponovio sam. Policajac nije imao
nameru da mi odgovori. Nisam ga krivio. Neko vreme smo stajali u tiini, a
onda su se vrata gradske skuptine otvorila i izala su dva oveka. Obojica su
imali lemove na glavi. Jedan je nosio fluoroscentno-utu terensku jaknu preko
somotskog kaputa krem boje i zeleno-teget karirane koulje, ukastosmee
pantalone i svetlobraon timberlen cipele. Drugi je bio detektiv-narednik Dejv
Doneli. Dejv je priao im me je ugledao.
- Ed Loj, glavom i bradom. Pretpostavljam da treba da se nae s Rorijem
Dagom. Je li to u vezi s istragom koju vodi?
Dejv me je pogledao ispitivaki, a na njegovom irokom, otvorenom licu
pokazalo se neto izmeu zabavljenosti i profesionalne sumnjiavosti.
- Tako je, detektive - odgovorih.
Dejv mi je pokazao da proem ispod policijske trake. Odveo me je do
automobila za koji sam pretpostavio da je njegov, neobeleene plave limuzine,
no na kojoj je isto tako preko celih kola moglo zlatnim sprejom da pie
"pandur". Naslonio se na krov, zapalio cigaretu i iroko se osmehnuo.
- ime se, jebote, ti to bavi, Ede? - rekao je prijateljskim, ali odsenim
tonom. - Kakve su to privatne pandurske budalatine?
Slegnuo sam ramenima. - Time se bavim u Los Anelesu. Nestalim licima,
tragovima papira, razvodima, linim obezbeenjem. Od svega pomalo. U
poetku sam radio za drugog, a sada imam svoju firmu.
- A sad si to poeo da radi ovde. Dag kae da si mu ti rekao da je Piter
Doson nestao. Zato Linda Doson nije dola kod nas?
- To sam joj i ja rekao da uradi. Ali zna i sam, Dejve, odrastao ovek je
nestao pre nekih pet dana, a takav sluaj policija ne bi ni pogledala, zar ne?
- Kako si se ti upetljao u tu priu?
- Posle sahrane, u Bejvjuu. Svi su otili svojim kuama. Linda se zadrala i
napila. Morao je neko da povede rauna o njoj. Preklinjala me je da potraim
Pitera. Bila je veoma uzrujana. Na kraju sam pristao.
 - Samo ti je jo to jue falilo.
- Nita mi ne priaj.
Usledila je tiina. Obojica smo pogledali nizbrdo, prema moru, u trajekt
koji je ustro naputao luku, aljui ogromne talase prema sifildskom etalitu.
- Ovde nema dozvolu da radi kao privatni detektiv, Ede.
- Nisam ni znao da mi je potrebna. Sluaj, ako eli da kaem Lindi da si
me odvratio od cele prie, u redu. Preiveu bez svega ovoga - rekao sam.
Dejv me je ponovo pogledao. Provukao je prste kroz kratko oianu,
prosedu kosu. - Moram priznati da bi imalo ta tu da se radi. Prvo se odmori od
sahrane i svega ostalog.
- Sve je to sreeno.
-Jesi li imao kakve koristi od toga? Mislim, u Los Anelesu?
- Od toga ivim.
- I predae mi sve to pronae?
- Sam ne mogu nikoga da uhapsim.
- Ukoliko nekom drugom policajcu stane na ulj, ne poznajem te.
- Ni ja tebe, Dejve.
Dejva Donelija sam poznavao itav ivot. Ili smo zajedno u osnovnu
kolu, i da ste ceo razred tada pitali kako e ko zavriti, za Dejva bi se svi sloili
da e uspeti u ivotu. Nije bio ni najpametniji, ni najzanimljiviji, ni najbolji u
fudbalu, ali posedovao je taj tihi autoritet, sve osobine pravog voe, pa ne udi
to smo svi udeli za njegovim priznanjem.
Dejv se nasmejao, uvukao poslednji dim i bacio cigaretu.
- Hajde da uemo da ti pokaem neto, Ede. Svidee ti se.
Krenuo sam za njim prema vratima gradske skuptine, dajui signal Roriju
Dagu da emo se nai za minut. Budui da je u tom trenutku priao na mobilni
telefon, Dag mi je samo mahnuo.
Pozdravljajui policajca na dunosti u predvorju, Dejv mi je dao lem i
uveo me u lift. Vrata su se otvorila i Dejv je zakoraio na noseu metalnu
konstrukciju, deo isprepletane mree prolaza koja je pokrivala itav podrum.
Kako su svi zidovi i pregrade bili srueni, nali smo se usred ogromne prostorije.
Veliki elini nosai podupirali su gornji sprat. - Trenutno se vri iskopavanje.
Ukopavanje temelja - ree Dejv. - Ili su plafoni ovde dole previe niski, ili je
neko oteenje, ili neto slino. Pogledaj ta je pronaeno prilikom razbijanja
betona.
 U sreditu prostorije, na oko dva i po metra ispod nas, medicinski tim
policije, okupljen oko eline nosiljke, paljivo je skidao komade betona s
delimino otkrivenog lea. Policijski fotograf je pravio snimke, tim forenziara
posipao prah i uzimao uzorke, ali njihovo prisustvo delovalo je potpuno
neprikladno. Prostor je vie liio na arheoloko nalazite, nego na mesto zloina.
- Muka osoba - ree Dejv. - Zakopana u temelju 1981. ili 1982. godine.
Moda i ranije. Nali smo ga netaknutog u ogromnoj kamenoj ploi, poput
fosila. Odea mu je ouvana. To je sve to znamo...
- Zubni karton?
- Ili vetaki zubi. Treba da proverimo ko se nalazio na listi nestalih lica u
to vreme. anse su nam jedan prema milion da saznamo ko je u pitanju. Oekuje
nas veliki pritisak javnosti. Novinari vole ovakva sranja.
Ponovo sam pogledao u telo, dronjavo strailo pokriveno sivom prainom i
ljunkom. Jo jedno nestalo lice. Moda je u pitanju moj otac. Datum odgovara.
Da sam dovoljno dugo gledao u njega, moda bi mi odao svoje tajne. A moda
je to samo jo jedna gomila starih, osuenih kostiju.
- Zanima me da li je Doson uestvovao u prvobitnoj izgradnji - upitao sam.
- Nije. Nisam siguran ko jeste, ali onaj tvoj Dag je trabunjao neto o
prvobitnom poslu. Kae da je sve uraeno na divlje.
- Sranje, Rori Dag. Treba da razgovaram s njim. Hvala ti to si mi ovo
pokazao, Dejve.
- U redu je, Ede. Sad se malo opusti.
Pustio sam Dejva da se spusti niz merdevine i pridrui policijskom timu
okupljenom oko tela, ne bi li smanjio verovatnou od milion prema jedan.
Rori Dag je stajao napolju, aljui poruku preko mobilnog telefona. Kada
me je ugledao, pokupio je srebrnosivi laptop i providnu, plastinu kutiju
cevastog oblika s arhitektonskim projektima i krenuo prema glavnoj kapiji.
- Izvinjavam se to sam vas zadrao, gospodine Dag -rekao sam.
- Pratite me - ree usporeno i tihim glasom, u oputenom ali delotvornom
maniru. - Treba da obiem jo jedno gradilite, a zbog svega ovoga kasnim.
Doneli vam nije spomenuo kad e da zavre?
- Nije. Ali ne verujem da e potrajati. Dvadeset godina provedenih u
betonskom bloku ne ostavlja mnogo posla forenziarima - bezbrino sam rekao,
mislei na tek iskopano telo, iako se nisam oseao tako.
Krenuli smo glavnom ulicom prema staroj gradskoj skuptini, to jest
Mekdonaldsu. uvi zvuni signal, Dag je izvadio telefon i poeo da ita poruku
u hodu. Imao je preko etrdeset godina, vretenasto telo plivaa i crvenilo
pijanca; prosedu, kovrdavu kosu nosio je kratko oianu. Podseao je na
graevinskog inenjera ili univerzitetskog profesora; zapravo, rekao mi je da je
oboje, ali da je s procvatom trita nekretnina poeo da se bavi projektnim
menadmentom, zato to se tu vrti novac a on "zna posao". - Moj otac je pre
mnogo godina radio kao poslovoa kod Dosonovih.
- Sada je u penziji? - upitao sam.
- Nije iv ve deset godina. Je 1 vi radite za policiju, gospodine Loj?
- Moe se rei. Istraujem nestanak Pitera Dosona, u ime njegove supruge
Linde.
Dag je podigao pogled s poruke koju je pisao.
- Nisam znao da je nestao. Video sam ga prekjue.
- Posle sastanka s vama, Piter je trebalo da se nae sa svojom suprugom u
Haj tajdu. Vi ste jedna od poslednjih osoba koja ga je videla. Kakva ste posla
imali?
Dag je poslao poruku, vratio telefon u dep jakne i slegnuo ramenima.
- Uobiajena, pretpostavljam. Doao je na gradilite i, kao i uvek,
raspitivao se za prekoraenje budeta i nepredviene trokove. Svaki nadzornik
je rekao ta je imao. Zatim je izvadio gomilu rauna kako bi obraunao zaradu
honorarnim rudnicima. Prole nedelje smo morali da pozovemo nekoliko dolara,
budui da je neki genije builicom probio kutiju za osigurae i prouzrokovao
snano varnienje. Obraunao je nezvanine, vanredne bonuse, proverio
bezbednost gradilita. Mislim da je to sve.
- Da li je to bilo uobiajeno? Mislim, zvui kao previe posla za
finansijskog kontrolora.
- Da. Da budem iskren, Piter Doson nije finasijski kontrolor. Posao zapravo
obavlja firma Henli Bojl, koja je od samog osnivanja Dosonove kompanije
zaduena za raunovodstvo. Piterova funkcija u stvari je poasna - znate ve,
zato to je gazdin sin.
- Mora da je to za njega poniavajue.
- Ne bih rekao da je bilo na poetku. Laka zarada, besplatna kua, brod,
predivna ena: eh, kada bi nas sve tako poniavali. Ali poslednjih nekoliko
meseci, delovao je sve manje zadovoljno.
- Jeste li primetili neto neobino tog dana?
Dag je isturio bradu i zamislio se.
 - Bio je zapravo prilino... usredsreen, zaokupljen neim. Pun energije.
Kao da je uzbuen zbog neega. Kad smo zavrili, otiao je svojim poslom.
- Kako je bio obuen?
- Krem pantalone od kepera, bela koulja i teget sportska jakna. To je
njegova uniforma.
Dagu je zazvonio telefon. Pronaao ga je i pogledao broj koji se pojavio na
ekranu. - Izvinite, moram da se javim - ree i zalaja na telefon. - Rekao sam da
sedi ispred njegove kancelarije, a ne da zove njegovu kancelariju... zato to su
lazovi, rekli su da su dozvole poslate, ali nikad nisu... u redu, jo jednom
ponavljam: IDI U SKUPTINU OKRUGA, SEDI ISPRED KANCELARIJE
DIMA KERNIJA, NE VRAAJ SE DOK NE DOBIJE DOZVOLE.
Dag me je pogledao, jo uvek besan, izdigao obrve, prevrnuo oima i
iroko se osmehnuo. Stigli smo do njegovog automobila, crnog volvo estejta iz
1994. godine, parkiranog u ulici koja vodi do stare etvrti s malim kuica od
opeke.
- Znam - ree - trebalo bi da vozim najnoviji s pogonom na sva etiri sa
spojlerima i svim ostalim. Ali nemogue ih je uparkirati. I u njima deluje kao
pravi seronja.
Stavio je stvari na zadnje sedite, a zatim me pogledao preko krova
automobila. - Ne volim iskvarenu bogataku decu, gospodine Loj. Moda ne
svojom krivicom, ali Piter je zasigurno jedan od njih. Ne razume ni posao, ni
novac, niti odgovornost. Za njega je ivot igra. Nikada mi nee biti jasno kako
uspeva da zadri suprugu.
- Zvui kao da biste sami eleli da zadrite Lindu Doson - rekao sam
bezbrinim tonom.
- Oenjen sam i imam troje dece - uzvratio je Dag, ne nagovetavajui da li
je to razlog da bude ili ne bude zainteresovan za Lindu. Nije zvuao kao
zadovoljan porodini ovek.
Dag je pogledao u sat.
- Zaista moram da idem - ree.
- Jo samo neto. Kada je u pitanju renoviranje gradske skuptine, da li
znate ko je prvobitno radio na njenoj izgradnji?
- Ko go da je, treba da bude u zatvoru. Delimino smo zbog toga ovde,
postoje napukline u samoj strukturi... itavo mesto je moglo da se srui do sada.
- Moete li da se setite izvoaa radova?
 - Ne ovako napamet. Ali imam projekte u kancelariji, pa mogu da
proverim.
Razmenili smo brojeve mobilnih telefona, peke sam se spustio nizbrdo.
Uao sam u sporednu ulicu, koja vodi prema gradskoj skuptini, i jedva izbegao
neobeleeni, plavi automobil s Dejvom Donelijem za volanom. Nalegao je na
sirenu i ukljuio se u saobraaj, naglo skrenuvi prema Bejvjuu.
 6.

anker iz Haj tajda rekao mi je da nije radio prolog petka, ali da devojka
koja jeste stie za dvadesetak minuta. Naruio sam pivo i popio ga za ankom.
Haj tajd, bar ureen u pristojnom, modernom stilu s velikim, apstraktnim
slikama na mat zidovima, udobnim, konim nametajem u zemljanim tonovima i
uglaanim granitnim elementima, nalazio se na drugom spratu zgrade iznad
Sifront plaze. U sredu u etiri po podne, tu su bili trojica brbljivih, proelavih
mukaraca u odelima i ispijali su vinjak, dve previe doterane etrdeseto-
godinjakinje s flaom belog vina i gomilom firmiranih kesa, i grupa
dvadesetogodinjakinja s kriglama svetlog piva i flaama osveavajuih
alkoholnih pia koje su pravile nepodnoljivu buku. Kada su po deveti put
otpevale "Srean roendan", ubacujui mnotvo nepristojnih rei, barmen je
priao njihovom stolu da ih opomene, i nakon to su otpevale to jo pet puta,
oteturale su se napolje u oblaku urnebesnog smeha, lupkanja tikli i zvonjave
mobilnih telefona, a njihova galama odbijala se od metalno stepenite kako su
izlazile na ulicu.
uvi posmrtna crkvena zvona, priao sam prozoru i pogledao u Crkvu
Svetog Antonija. Pogrebno vozilo je ulazilo u crkveno dvorite, a masa ljudi se
razdvojila ne bi li im omoguila prolaz. Zapitao sam se da li e betonski le iz
gradske skuptine biti ikada odnesen u crkvu, imenovan i blagosiljan pre nego
to ponovo bude vraen u zemlju.
Spremao sam se da naruim dejmison, ali me je niska devojka bujnih
oblina s plavim pramenovima i previe narandaste minke na lepom licu, koja
se predstavila kao Deni, preduhitrila rekavi da ju je barmen obavestio da elim
da razgovaram s njom. Pokazao sam joj fotografiju Pitera Dosona i pitao je da li
ga je ikada videla.
- Ne bih rekla - odgovori Deni. - U petak u est popodne? Mislim, u to
vreme je ovde prilino mrano.
Ponovo je pogledala fotografiju i odmahnula glavom. Naruio sam dupli
dejmison i vodu. Kada je donela porudbinu, rekla je: - Nije bio s ovekom koji
hramlje?
- Moda. Kako taj ovek koji hramlje izgleda? - upitao sam.
- Da budem iskrena, prilino neuredno. Nosio je prljavu, prilino otrcanu
vojniku jaknu, nije u pitanju nikakva marka. Imao je dugu kosu i jareu
bradicu. Neto izmeu prosjaka i narkosa.
 - A opanje?
- To je bilo alosno, jadni momak. Jedan od onih za koga bi ovek na prvi
pogled rekao da se pretvara, kapira?
Tomi Ovens. T na spisku. Iskapio sam pola ae istog viskija, koji mi je
sprio grlo i ispunio nozdrve sladunjavim mirisom.
- Bio je s ovekom sa slike? - upitao sam.
- Ne bih mogla da se zakunem. Ali bio je s otmenim, polovnim ovekom. S
velikom glavom i kovrdave kose. Seam se da sam pomislila kako su udan
par. Da nisu roaci, ili homoseksualci?
- Roaci nisu sigurno. ta se onda desilo?
- Ne znam, kao to sam rekla, bilo je mrano, jurcala sam oko stolova kao
muva bez glave. Primetila sam da je tip s fotografije otiao, a da je odrpanko
ostao s nekom enom, ijoj ligi on svakako nije pripadao.
- Kako je ena izgledala?
- Visoko podignute kose boje meda, skupa crna garderoba. Mislim, bila je
stara, imala je najmanje etrdeset godina, ali je dobro izgledala. Diskretno.
Ukusno. Ovdanji bogatai se razmeu svojim novcem, kapira?
Linda.
- Jesu li se dugo zadrali?
- Nisam ih vie videla. U sedam imam puaku pauzu, kada sam se vratila
ve su bili otili. Bar je ona otila. Nju sam traila. Htela sam da je pitam gde se
frizira.
Izvadio sam deseticu za dejmison, popio ostatak razblaen vodom i
ostavio kusur kao napojnicu. Izlazei na Sifront plazu, pogledao sam preko
mora, u pravcu Bejvju pointa. Na etalitu je vladao pravi mete, mnotvo
prolaznika i raznobojna svetala. Krenuo sam u tom pravcu, a onda prepreio
preko trave, zaobilazei sportiste rekreativce, etae pasa i ljude koji uivaju u
sladoledu na toplom letnjem danu. itava horda turista okupila se oko paviljona
za orkestar, opasanog drugom po redu plavo-belom policijskom trakom koju
sam tog dana video. Dva uniformisana lica nadgledala su situaciju. Jedan je
delovao kao da uzima izjave od na desetine znatieljnih posmatraa. Drugog
sam prepoznao. Bio je to moj brbljivi prijatelj iz gradske skuptine, policajac
bez usana. Zaputio sam se pravo ka njemu, premetajui mobilni telefon iz ruke
u ruku.
- Detektiv-narednik Doneli - rekoh, znaajno klimajui glavom.
 Okrenuo se, zabrinuto me pogledao, klimnuo glavom i podigao traku da
proem. Centralni deo etalita, s kamenim stepenitem koje se sputa do samog
mora, bio je ograen trakom. Ispod etalita, nie se protezala staza koja bi za
vreme plime potopili talasi. Plima je nadolazila, a krna pojava Dejva Donelija
stajala je na toj nioj stazi i ispitivala ljudsko telo, raskvaeno i naduto od
morske vode. Negde na polovini stepenita, zaustavila me je ena u mrkosivom
odelu koja se pojavila s druge strane staze i onemoguila mi prolaz.
- Gospodine, ovo je mesto zloina, nemate ta da traite ovde, molim vas
da napustite ovaj prostor - uzviknula je.
Imala je oko pedeset pet godina, kratku crvenu kosu i prodorne zelene oi a
telo joj je bilo vitko ali je delovalo snano, poput tela teniserke. Dejv Doneli se
okrenuo.
- Popnite se uza stepenice, gospodine, odmah. Odmah!
Uradio sam kako mi je reeno. Dejv nam se pridruio na gornjem etalitu
s izrazom neverice na licu.
- Loj? ta ti radi ovde? - upitao je Dejv.
Na pamet mi nije palo nita drugo osim istine.
- Policajac na dunosti me je pustio, pa sam siao da vidim ta se deava.
Telo je upravo izbaeno na obalu?
ena crvene kose nepomino me je posmatrala, a zatim se okrenula prema
Dejvu s podrugljivim osmehom na licu.
- Poznajete ovog klovna, narednie?
- Poznavao sam ga - odgovori Dejv.
ena crvene kose zapravo je bila detektiv-inspektor Fiona Rid. Dejv me je
ukratko predstavio. Fiona Rid nije delovala oduevljeno.
- Da li ste svesni da ste mogli da izazovete kontaminaciju mesta zloina?
Ako ve imate toliko iskustva, kao to detektiv-narednik Doneli kae, trebalo bi
to da znate - rekla je.
- Telo izgleda kao da je baeno u vodu pre nekoliko dana - rekao sam. -
Otad je na hiljade ljudi proetalo gornjim i donjim etalitem, imajui u vidu
kakvo je vreme bilo. Nema nita od forenzikih nalaza, osim na samom telu.
Dejv Doneli je kolutao oima iza lea Ridove.
Ridova me je stegnula za podlakticu. Imala je jak stisak.
- Nemoj da se pravi pametan, Loje. Posebno sada kada zna da si se poneo
kao budala. I nemoj misliti da e moi da se lepa uz Dejva zato to ste se
nekada druili.
 Stegnula mi je ruku jo jae, a zatim je pustila. Dejv je pokuavao da
prikrije osmeh. Nije se ba previe trudio.
- Sad se gubi odavde i pusti prave detektive da obavljaju svoj posao.
Dao sam sve od sebe da delujem postieno. Nije bilo teko. Ruka mi je
izgledala kao da je neko preko nje zatvorio vrata.
- Ispratiu ga do trake, detektivko Rid - rekao je Dejv. Najpre je pogledala
u njega, zatim u mene, odmahnula glavom i otila. Dejv je krenuo prema
policajcu bez usana. Pratio sam ga.
- Ti si jebeni idiot, Ede - ree Dejv. - Veruj mi da ne eli Fionu Rid za
neprijatelja.
- Znam da ne elim - rekao sam.
- Upravo si ga dobio - uzvratio je Dejv.
-Jeste li pronali linu kartu uz telo, Dejve? - upitao sam.
- U svakom sluaju, nije Piter Doson.
- To znai da zna ko je?
Stigli smo do policijske trake. Policajac bez usana nije me voleo nita vie
od Ridove, ali bar je drao ruke k sebi. Policijski fotograf je stigao zajedno s
forenzikim timom, koji sam video u gradskoj skuptini. Za njima su ile
policajka i ena crne kose u crnoj haljini i s tamnim naoarima. Kako se
pribliavala etalitu tako je poela da posre, pridravajui se policajki za ruku.
- To je gospoa Vilijamson. Bolje da se vratim - rekao je Dejv, spremajui
se da krene.
- Dejve? Da li bi vredelo ako bih te zamolio?
Okrenuo se i rekao: - Ti si valjda detektiv. Radi sam za sebe. I nemoj vie
ovako da se poigrava, Ede.
Krenuo je za gospoom Vilijamson.
Kad sam stigao do automobila, proverio sam kartice koje sam pronaao u
Dosonovoj kanti za otpatke. Na spisku nije bilo prezimena Vilijamson.
Spisak je izgledao ovako:
Dag
T
L
DV

T je Tomi Ovens. L je Linda. Ali pre nego to je Linda stigla, Piter je otiao
- da se sastane sa DV? Moda - samo ko je DV? Moda je V za Vilijamson?
 Izvadio sam fotografije iz depa, a zajedno s njima i letak koji sam
pronaao na vetrobranskom staklu. Letak je ukazivao na neuspeh Okrunog vea
Sifilda da ouva javni bazen i upozoravao na opasnost koja preti ukoliko se to
javno dobro proda privatnim preduzetnicima. Takoe je pozivao na javno
okupljanje kod paviljona za orkestar na sifildskom etalitu i protestnu etnju do
bazena. Tekst se zavravao reima: "Izdalo za potrebe kampanje Sauvajmo na
bazen Noela Lavela i Brendana Harvija, odbornika Laburistike partije u
Okrunom veu Sifilda". Imena su mi zvuala poznato.
Ponovo sam pregledao spisak od etrnaest imena: Brajan Dojs, Leo
Maksvini, Dejms Kerni, Anela Makej, Meri Raverti, Seosem Maklijam,
Konor Gogan, Noel Lavel, Ejinon Makonald, Kristina Keli, Brendan Harvi,
Tom Fareli, Etna Vol, Don ODriskol. Bio je tu i dvojac laburista. ta je sa
ostalima? Da li su svi oni lokalni odbornici? Jo jedno ime sa spiska mi se
uinilo poznato: Dejms Kerni. Pozvao sam Rorija Daga na mobilni telefon
kako bih se raspitao za Kemija, ispred ije kancelarije mora da sedi kako bi
dobio graevinsku dozvolu.
- Da, to je Dim Kerni, ta s njim? - upitao je Dag. U pozadini se ulo
avrljanje deice.
- Je li on lokalni odbornik?
- Nije, ali radi u veu. On je slubenik za planiranje.
- Moe li... ako ti proitam spisak imena, moe li mi rei da li neko od
njih ima veze s Okrunim veem Sifilda?
- Zavisi od duine spiska. Sam sam ovde s troje dece mlade od pet godina.
Proitao sam mu spisak, iskljuujui Harvija i Lavela.
- Uglavnom su to odbornici ili slubenici.
- ta je Seosem Maklijam?
- Smara epskih razmera, eto ta je. Protivnik razvoja, protivnik gradnje,
jebeni protivnik svega to nije sagraeno pre dvesta godina. Svi bismo mi iveli
pored puta, da je bilo do istog tog gospodina Vilijamsona. Samo to on ne bi
dozvolio ni puteve.
S druge strane ice zauo se tresak, pa prodoran vrisak i deja kuknjava.
- Moram da idem - promumlao je Dag i prekinuo vezu.
Gospodin Vilijamson? Seosem Maklijam. Pa naravno:
Maklijam, ili "sin Lijamov", irski je oblik prezimena Vilijamson. A Seosem
je irski Dozef. Toliko sam davno otiao da sam zaboravio da Irska ima
sopstveni jezik, iako veina Iraca nije voljna da ga koristi. A njegova supruga,
novopeena udovica Vilijamson, dola je da identifikuje telo.
Dozef Vilijamson.
DV.

Nestanak Pitera Dosona i odbornikova smrt oigledno su bili povezani.

Dolo je vreme za razgovor s Tomijem Ovensom.
Dok sam vozio sifildskim etalitem, video sam kako nosila s telom
Maklijama/Vilijamsona unose u policijsko ambulantno vozilo. Prolazei pored
televizijske ekipe RTE-ja, koja je sve vreme snimala, video sam kako Fiona Rid
odguruje reporterov mikrofon od lica. Skrenuo sam u Aveniju Eden - vile iz
dvadesetih i tridesetih godina, skrivene u senci javora, jasena i divljeg kestena,
ije su se zelene grane kupale u zracima kasnog popodnevnog sunca. Proao
sam pored klinaca koji su vozili skejtbord u Kvori fildsu, i na prilazu kui koju
jo nisam poeo da zovem svojom, ugledao Tomija Ovensa kako glanca volvo iz
1965. godine, obuen u stare, poderane vojnike pantalone i majicu iz perioda
"Give Em Enough Rope" grupe Kle.
Kada me je ugledao, priao je i poeo da pria tihim, zabrinutim glasom.
- Ede, pitolj je nestao. Pogledao sam u kredenac...
- U redu je, Tomi, ja sam ga uzeo.
- Poneo si ga sa sobom? Ili...
- Vodim rauna o njemu. Nita ne brini.
Tomi je podigao pogled, naboravi elo. Namignuo sam mu i okrenuo se
prema automobilu.
- Isuse, Tomi, ve si gotov? - uzviknuo sam. - Dobro obavljen posao.
- Sve je sreeno jo pre dvadeset godina - ree i ponosno se osmehnu.
Usledilo je beskrajno izlaganje o klipovima, polugama i karikama, bregastim
osovinama, karburatorima, leitima i zatitnim aurama, zaptivaima i
konicama. Klimao sam glavom kao da razumem o emu pria, a on je na to
rekao: - Nema pojma o emu govorim, zar ne?
- Ne - odgovorio sam. - Ali ako mi da kljueve, bie mi drago da ga
vozim.
- Potrebno mu je redovno odravanje, Ede. Poto ti nema pojma o tome,
sigurno e te opeljeiti. U svakom servisu e pomisliti - evo jo jedne bogate
pederine koja automobil vozi iz hobija. Hajde da mu poteno naplatimo.
- Kasnije u misliti o tome, Tomi.
 - Potrudi se da to i uradi. U svakom sluaju, eto ga.
- Hvala.
Uao sam u kuu, pokupio flau lafroiga, ae i kutiju ledom i izneo ih
napolje. Tomi je na tremu zavijao doint, upaljaem zagrevao smesu i mrvio
ivice, pravei cigaretu. Seo sam pored njega i sipao nekoliko pia zaredom.
ena od tridesetak godina izala je s dvoje male dece iz kue prekoputa. Stigavi
do kapije, pogledala je u naem pravcu. Osmehnuo sam joj se i mahnuo, ali ona
je samo okrenula glavu i poela da pouruje decu kako bi ih to pre udaljila od
nas. Pretpostavljam da dva sredovena oveka koja piju viski i zavijaju doint
na tremu ne dodaju na vrednosti komijskom okruenju.
Kada je popuio otprilike polovinu dointa, Tomijeve oi su postale krvave
i vodnjikave, a osmeh mu je sam pronalazio put do lica. Ponudio mi je ostatak,
odmahnuo sam rukom, pa ga je on dovrio. Klimnuo je glavom, nasmejao se i
uzeo gutljaj pia.
- Pa, Ede, ta si radio danas? Plivao, sunao se?
- Proveo sam dan ispitujui ljude, Tomi. Traim Pitera Dosona.
- Pitera Dosona? Zato, ta mu se desilo?
- Njegova ena kae da je nestao.
- Njegova ena? I ta? Tebe je angaovala da ga pronae? Upozorio sam
te na Lindu Doson, Ede...
- Ali mi nisi rekao da si bio s njom u Haj tajdu prolog petka.
Tomijev osmeh ostade samo maska. - Jesam li? Ne mogu da se setim.
- A samo koji minut ranije ispijao si pie s Piterom Dosonom. To znai da
si poslednja osoba koja ga je videla pre nego to je nestao.
- Ako ti tako kae, ovee. Svaki dan naletim na gomilu ljudi. Moda bi
trebalo da vodim evidenciju, beleim ko je ta rekao, u sluaju da neko od njih
nestane i ja budem jedini koji moe da ponovi njihove poslednje rei. Samo
treba u startu da ih upozorim da mi ne priaju svakakva sranja.
- Tomi, ta si radio s Piterom Dosonom?
- Samo sam... naleteo na njega na ulici, zna ve. Odluili smo se za po
kriglu na brzinu.
- U Haj tajdu? Ne seri, Tomi, mora da je postojao veoma dobar razlog da ti
ode u takav pab.
Tomi je zabacio glavu i napravi grimasu. - Znam, Isuse, to ti je kao da pije
u jebenom frizerskom salonu.
- I? Koji je to veoma dobar razlog?
 Tomi je otpio malo viskija, duboko udahnuo i polako ispustio vazduh.
- Piter mi je dugovao novac. Sastao sam se s njim kako bi mi ga vratio.
Prasnuo sam u smeh.
- Izvini, sin milionera ti duguje novac? Koliko je pozajmio? Dvadeset
funti?
Tomi se namrtio, pokuavajui da povrati dostojanstvo, zatim se i sam
nasmejao.
- U redu, ovee, hoe istinu? Vikend pogodba za gospodina D.: pola
marihuana, pola kokain.
- Aha? Znai tako podvaljuje Haliganovima, skida kajmak s njihovih
zaliha? Ili se time bavi, Tomi? Radi kao diler za Poda?
- ta i da radim?
- Kao diler droge. Za kriminalca. To si?
- Nije to kao... Mislim, to su samo trava, koka, eks: samo za punoletne. Ne
visim oko dejeg igralita uvaljujui heroin kolarcima.
- ta ste priali?
- Nita posebno. eleo sam to pre da se izvuem odande.
- Ali nisi, zar ne? Ostao si.
Tomi me je brzo pogledao, kao da se dvoumi koju la da izgovori, a onda
je spustio pogled ka zemlji.
- Piter je bio... uznemiren. Zna, uzbuen. Kao da neto vano treba da se
desi.
- ta? Da nije i sam planirao da ue u posao s drogom?
- Ne znam. Nije droga. U svakom sluaju, neko ga je zvao na mobilni. Ko
god bio, eleo je da se vidi s njim pre ugovorenog vremena. Zamolio me je da
saekam Lindu i prenesem joj da e je pozvati kasnije.
- Znai video si se s Lindom te veeri? Nije mi to pomenula.
- Ne bi ti ona to ni rekla - ozlojeeno ree Tomi.
- Kako si je pronaao? - upitao sam.
- Kao i uvek. Pojavila se s izrazom lica u stilu "ledi Linda razgovara s
malim ljudima", kao da se plaila da e je neko videti sa mnom.
- Je li bila pijana?
- Nikad nisam video Lindu Doson pijanu.
- Zaista?
 - Ne kaem da ne pije sve vreme. Ali dobro se dri. Kada bismo je pratili u
piu, obojica bismo zavrili ispod stola. To je korisna stvar u njenoj predstavi,
uostalom.
- Kakvoj predstavi?
- Taj njen komad "ja sam osetljiva dua na ivici nerava". Red jecanja, pa
red iskazivanja hrabrosti, ona je tako usamljena, ne moe vie da izdri. Bar
jednom meseno ga izvodi u Henesiju. Onda ode kui s nekom naivinom koja
joj prui rame za plakanje. To je tako jadno.
- Zvui kao da je neto lino, Tomi - rekoh.
Tomi mi je uputio hladan pogled pun besa, zatim je ispraznio au i spustio
glavu, teko diui kroz nos.
- Reci mi koja je fora s tim brakom? Kako je najlepa devojka u Bejvjuu
zavrila s naduvenim bogatim klincem kao to je Piter Doson?
Tomi je podigao levu ruku i protrljao palac o kaiprst i srednji prst.
- To pokree svet - ree. - Linda se u svojim dvadesetim bavila umetnou.
Pokuavala je da se probije kao slikar, izlazila je s ekscentrinim, bradatim
tipovima, ivela po jazbinama, patila zbog svoje umetnosti. Nije uspela. Nakon
deset godina, shvatila je da je vreme da proda svoj san. I bila je vrsto reila da
ga dobro unovi. Ulovila je Pitera Dosona.
- Sigurno je imala vei izbor. Bogatai se otimaju za takve ene.
- Da, ali ona je htela da bude sigurna, zna?
- Sigurna u ta?
- Sigurna da se nee zaljubiti. A s Piterom je to bilo zagarantovano, bar
kada je ona u pitanju.
- Kakva je to ena koja tei braku bez ljubavi?
- ena koja nema ni trunke ljubavi u sebi - ogoreno je rekao Tomi. - ena
s kojom ne bi trebalo da se petlja, Ede. Dri se podalje od nje, ovee.
Pokazalo se da su marihuana i viski loa kombinacija za Tomijeve nerve:
udarao je stopalom o stopalo i klimao glavom, kao da su mu aritmine vibracije
iz prolosti strujale kostima. Bio je opsednut Lindom i Piterom iz meni
nepoznatih razloga, ali nije bilo svrhe postaviti mu direktno pitanje: Tomi je
uvek pre govorio la nego istinu, to iz navike, to s namerom. Najbolje je baciti
udicu i ekati da se sam upeca.
- Tomi, poznaje li lokalnog odbornika Seosema Maklijuma? - upitao sam.
Tomi se zamislio, preturajui po marihuanom zbrkanom seanju ili
namerno odugovlaei.
 - Danas su ga izvadili iz mora.
To je upalilo. Tomi je izgledao kao popian.
- Doi Vilijamson je mrtav?
- Mislim da je Piter Doson trebalo da se nae s njim onog dana kada je
nestao. Verovatno ga je Vilijamson nazvao na mobilni kad je bio s tobom u Haj
tajdu.
- Isuse. Ne verujem.
- Jesi li ga poznavao, Tomi?
- Njega su svi znali, bio je... pa, iako je bio odbornik, bio je veoma
razuman. Suprostavljao se graevinskim preduzimaima, organizovao je
proteste zbog planirane izgradnje na starom vikinkom nalazitu u Kaslhilu.
Zalagao se i za legalizaciju marihuane.
- Kakve je veze Piter Doson imao s njim? Koliko sam uo, nije bio ba
popularan u graevinskom biznisu.
- Ne znam.
- Nisi otiao u Haj tajd s namerom da proda drogu Piteru Dosonu, zar ne?
Zbog ega ste se sastali, Tomi?
Ustao je i, vukui unakaenu nogu, stigao do polovine dvorita. Nebo su
prekrili oblaci. U vazduhu se oseala vlaga, komarci su poeli da ujedaju. Znoj
je blistao poput ljokica na mranom licu Tomija Ovensa.
- ta je ovo, gospodine Privatni Jebeni Seronjo? Misli da znam gde je
Piter? emu sva ova jebena pitanja?
Psovke su odzvanjale kao pretea zvona u toploj veeri u predgrau.
- Spusti ton. Samo pokuavam da prikupim injenice.
- Ne mora da me isleuje dok to radi - mrzovoljno je uzvratio Tomi. -
Jebena gestapovska taktika. - Durio se poput deaka kome su se svi planovi
izjalovili, a ja sam se na sve to nasmejao.
- Jo ti nisam iupao nokte, zar ne?
- Samo je pitanje vremena - Tomi ree, ali se i on nasmejao, zabacivi
glavu poput psa, kao da pokuava da otera loe raspoloenje.
Zazvonio mu je mobilni telefon - zaulo se jedanaest tonova "Whiskey in
the Jar" Tin Lizi, koju smo kao srednjokolci svirali do iznemoglosti, ponosni
na prvi irski bend koji se naao na samom vrhu britanske top liste - i on odepa
ak do kapije da bi se javio. Kada se vratio, na njegovom licu vie nije bilo
osmeha.
 - Bio je to Pod Haligan - rekao je. - Hoe da se naemo veeras u
Henesiju. I da ponesem pitolj.
- Da li je rekao zato?
- "A mi preuzimamo odatle." To je sve to je rekao.
- Ima li ideju ta je mislio? Ili eli da isproba tvoju lojalnost, ili eli da
upotrebi pitolj?
- Moda oboje - ree Tomi. U njegovim sitnim oima nazirao se strah. - Ja
to ne mogu da uradim, Ede, ne mogu... ta da radim?
Zvuao je ko da e svakog trenutka zaplakati. Obuzeo me je bes zbog
slabosti Tomija Ovensa, njegove nesposobnosti ili odbijanja da sam sebi
pomogne, njegove nekritine pretpostavke da e, koju god la da izrekne,
koliinu droge proda ili sitno krivino delo uini sve biti u redu - uprkos gomili
dokaza za suprotno.
Tamnozeleni volvo blistao je na suncu. Obiao sam oko njega, prelazei
rukom preko karoserije, lupkajui u prozore i otvarajui i zatvarajui haubu,
poput potencijalnog kupca koji pokuava da mu nae manu. ak i da ih je bilo,
ja ne bih bio u stanju da primetim nita osim bune gume. Moj otac se
oigledno ponosio ovim automobilom, pa sam se i sam trudio da osetim taj
ponos, treptaj, slab odjek oveka kakav je on sam bio. Bezuspeno. Nisam znao
dovoljno o svom ocu, i nisam sam znao nita o automobilima, pa ne samo da
sam bio besan ve sam se oseao glupo, poput nekoga ko pokuava da deluje
kao da zna ta radi i ne uspeva u tome. Kapljice znoja izbie mi po elu i korenu
kose.
- Moram da idem - rekao sam. - Ima li kljueve?
- Hoe li sada da ga provoza? - upita Tomi.
- Ne, hou da ga smestim u muzej i naplaujem ulaz. Ima li kljueve?
- U automobilu su.
Naravno da su bili u automobilu. Besan ovek se ponaa kao budala, a ak
ni to saznanje ga ne spreava da nastavi u tom pravcu. Uao sam u volvo i
upalio motor. Tomi je priao prozoru automobila izvijenih obrva i zabrinutog
lica.
- Ako hoe, mogu da se naem s Podom Haliganom umesto tebe - rekoh.
- Boe, ovee, da li bi to uinio za mene?
Suze su se zaista pojavile u njegovim oima, provukao je ruku kroz prozor
i vrsto me stegao.
- Samo ako mi kae istinu: zato si se sastao s Piterom
Dosonom u petak?
Tomi je polako izdahnuo.
- Da mu dam novac.
- Tomi, zaboga...
- Ne moj novac.
- Onda iji?
Tomi se osvrnuo oko sebe, a zatim nagnuo kroz prozor i apnuo mi u uvo.
- Dorda Haligana - rekao je.
 7.

Kvailo volva bilo je pomalo tvrdo, motor je urlao i klepetao je kad sam
ubrzavao, ali vonja od 60 km na sat priobalnim putem pored Bejvjua bila je
veoma ugodna. Sunce je zalo i za brda, a sve povetarac je donosio miris soli s
meseinom obasjanog mora. Proao sam pored eleznike stanice i ukljuio se
na put prema hotelu Bejvju. Otmeno venanje bilo je u punom jeku, begunci s
plesnog podijuma, mukarci u razdrljenim odelima, ene u ugalj-crnim i
tamnoljubiastim dvodelnim kompletima u odlinom stanju, ratrkali su se po
terasi i prizemlju, puei. Parkirao sam automobil i otiao do recepcije. Na
televiziji su govorili o smrti Seosema Maklijama.
Pred polazak, Tomi Ovens mi je rekao da pretpostavlja da u Haliganovi
novcem - "vreom para", kako je rekao - na neki nain hteli da podmite Pitera
Dosona - ali nije znao o emu se tano radi. Haliganovi su se zakonito bavili
obezbeivanjem gradilita du itave june obale, pa je moda re o tenderu za
novi posao, ili mito da im pomogne da produe ugovore. Nije eleo da uzima
reket u ime Dorda Haligana, i rekao je daje to poslednji put daje obavio takav
posao. Sloili smo se da je najbolje da to vee ostane u Kvori fildsu.
Uzeo sam telefonski imenik, udobno se smestio pod kronjom starog
eukaliptusa u bati iza hotela, naruio kriglu ginisa od konobarice koja je tuda
prolazila i poeo da pregledam listu odbornika i njihovih slubenika. Potrajalo
je, budui da je za veinu imena bilo po nekoliko stavki. Lea Maksvinija,
Anele Makej i slubenika za planiranje Dejmsa Kernija nije bilo na
spisku. Brajan Dojs i Meri Raferti nisu bili kod kue, ali dobio sam njihove
brojeve telefona u kancelariji da pozovem ujutru.
Iskljuujui Maklijama/Vilijamsona, ostalo mi je da obavim osam poziva.
Lokalni politiari irom sveta besni su zbog toga to nacionalni mediji ne
prenose njihova miljenja i aktivnosti onoliko detaljno koliko zasluuju, pa sam
se predstavio kao on OBrajen iz Ajri tajmsa i objasnio da me zanima njihovo
miljenje o smrti odbornika Seosema Maklijama. U prvih est poziva reakcije su
bile sline: ok, zaprepaenje i odavanje poasti, ija je sadrajnost zavisila od
politikog ubeenja govornika. Svakoga ponaosob sam pitao da li je
Maklijamova bliska veza s Piterom Dosonom iz Doson izgradnje neuobiajena
za kandidata koji se protivio izgradnji; Noel Lavel, Konor Gogan, Kristina Keli,
Tom Fareli, Ejmon Makdonald i Brendan Harvi su izjavili kako ne znaju ni za
kakvu vezu izmeu njih dvojice, a Lavel i Harvi su dodali da ne mogu da veruju
da je to istina, budui da su zajedno s Maklijamom podigli mnotvo optubi u
vezi s planiranjem i preureenjem prostora, i nedavno pokrenuli kampanju za
ouvanje bazena; Lavel je rekao da je Maklijam "po definiciji'1 bio protivnik
izgradnje, to me je podsetilo na rei Rorija Daga.
Kad sam pozvao Etnu Vol, shvatio sam da me je neko preduhitrio. Pozvala
je Ajri tajms i dobila informaciju da kod njih ne radi reporter pod imenom Son
OBrajen. Rekla je da ima moj broj u telefonu i da e ga predati policiji. Na
vreme sam sakrio broj, ali sam svakako prekinuo vezu. Bar jedan od prvih est
odbornika s kojima sam razgovarao ima ta da izgubi. Morao sam da doem do
poslednjeg oveka sa svog spiska, pre nego to neto posumnja.
Don ODriskol je govorio precizno i formalno, s kolebljivim, pomalo
teatralnim dablinskim naglaskom, kao da diktira svojoj sekretarici. Zvuao je
nervozno, pa sam pokuao da dokuim ta je razlog tome.
- Son OBrajen iz Ajri tajmsa kraj telefona, odbornie ODriskol. Zanima
nas zato se, nakon ubistva odbornika Maklijama, vae ime neprekidno dovodi u
vezu s Piterom Dosonom iz Doson izgradnje?
Usledila je duga pauza.
- Odbornie ODriskol?
- Kada je u pitanju planiranje i izgradnja, uvek sam se trudio da donosim
odluke od javnog interesa i da svojim radom doprinosim zajednikom dobru, to
se moe videti u sluaju bazena u Sifildu, Golf kluba Kaslhil, ili bilo kog drugog
predloenog projekta.
U kancelariji Pitera Dosona pronaao sam praznu fasciklu oznaenu kao
"Golf klub". Pitao sam ODriskola zato je spomenuo Golf klub Kaslhil, ali on
je nastavio svoju priu.
- Nemam nikakve posebne veze s Piterom Dosonom. Niti sam imao s
odbornikom Maklijamom, ija je tragina smrt udarac za sve nas. U mislima
sam s njegovom suprugom i decom u ovom tunom trenutku.
Pokuao sam ponovo.
- Odbornie, moete li nam rei neto vie o Golf klubu Kaslhil?
Ali ODriskol je spustio slualicu.
*

Karmel Doneli, devojako ORork, zagrlila me je, odmerila od glave do

pete, iroko se osmehnula i rekla: - Boe, Ede Loje, izgleda kao govno. -
Korpulentna ena krupnih, lukavih oiju i punih usana. Lice joj je sad imalo
nekoliko bora, a smea kose poneku sedu vlas, a odea joj je bila isflekana
mlekom i dejom hranom, ali njen prepredeni osmeh uz borice oko oiju i nain
na koji bi pogledala oveka, svakoga bi navele da pomisli kakvu je ansu
propustio. Karmel i Dejv su bili zajedno od esnaeste godine; bila je to jedna od
onih stvari nuenih da budu takve, kao i to da e Dejv postati policajac.
- ao mi je zbog tvoje majke, Ede. Moja je umrla prolog aprila. Niko me
nije upozorio koliko e biti teko, bez obzira na moje godine. Godinu dana sam
se budila usred noi i plakala do svitanja. Dejv to vie nije mogao da podnese,
pa je spavao u prizemlju.
Oi su joj bile pune suza. Podigla je dlanove, odmahnula glavom i
nasmejala se. Na zidovima su visili deji crtei i uramljene fotografije s
godinjih odmora, dok su na stolu leali ostaci hrane. Kod svih razvoda na
kojima sam radio, suprunici su govorili o "domu" i gotovo uvek lagali; roditelji
nisu imali dovoljno ljubavi, sree, petlje ili ega god to je neophodno da se
stvori dom. Dejv i Karmel su pak uspevali u tome. Pogledao sam fotografije
dece: tri deaka od otprilike etiri, est i osam godina, i devojice gustih upavih
plavih kovrda.
- Koliko je stara devojica?
- Sadi ima samo dve godine. Ti nisi jo doao u iskuenje?
Slegnuo sam ramenima i uputio joj osmeh, koji je trebalo da izgleda
enjivo.
- Za mukarca nikad nije kasno - ree Karmel. - Mada je mnogo tee kad
zae u godine.
Na spratu se zauo tresak, praen uzvicima oduevljenja i bolnim jaucima.
- Dodue, ne bih to uvek preporuila. Dejv je napolju, iza kue. Nadam se
da mu donosi dobre vesti; rekao mi je da se ponaa kao budala.
Karmel je odjurila na sprat kako bi smirila novonastali haos. Izaao sam u
dvorite iza kue i ugledao Dejva kako se svaa sa stablom rue visokim dva i
po metra. Dok sam prilazio, Dejv je upao poslednji koren, podigao busen i za-
vrljaio ga prema meni. Brzo sam se sagnuo, nakon to sam se nabo na trnje
ruinog busena, ostao da leim ispod njega.
- To je zato to si danas napravio klovna od mene, seronjo.
-Jesi li sad srean? - uzviknuo sam.
- Ne - ree Dejv. - Ali bar ne izgledam tako jebeno glupo kao ti.
Skinuo je ogromni busen rua s mene i pruio mi ruku. Ustao sam bez
njegove pomoi i stresao sa sebe latice i lie. Krv mi je curila iz ogrebotina po
rukama. Daleko od toga da je Dejv bio glup, ali je u tom trenutku imao
neverovatno glup kez na svom irokom otvorenom licu.
- Fiona Rid se razbesnela, zar ne? - rekoh.
Dejv je momentalno skoio na mene, zgrabio me ogromnim akama za
revere i privukao k sebi. vrsto sam se drao za njegove rune zglobove.
- Nemoj da se igra sa mnom, Ede. Radim u policiji jo od srednje kole.
Ve pet godina sam detektiv-narednik, a uskoro bi trebalo da budem unapreen
u inspektora. To sam postigao iskljuivo radom i dobrim rezultatima, a ne
politikim vezama. elim da budem poznat kao dobar policajac, a ne kao
kancelarijski moljac. Ne valja kad me bruka pred viim slubenikom i kada
dovodi u opasnost mesto zloina, pritom se ponaajui kao da si dobio moje
odobrenje. Moe da se nosi u Sjedinjene Amerike Drave i radi ta god
hoe, ali ovo ovde je moj ivot, zato nemoj da pravi sprdnju od njega. Jasno?
-Jasno. A sad skini te jebene ruerde s mene.
im me je Dejv pustio, odgurnuo sam ga i krenuo prema kui. Karmel nas
je posmatrala kroz kuhinjski prozor. Usiljeno sam joj se nasmeio, i okrenuvi se
prema Dejvu video da je i on to uinio isto. Nije nam prolo. Drugi put tog dana,
ena je prevrnula oima, odmahnula glavom i ostavila nas da sami reavamo
problem. Dejv se namrtio poput buldoga.
- ta hoe, Ede?
-Je li Seosem Maklijam ubijen? Kad je prijavljen njegov nestanak?
- To je posao za policiju.
- Kao i ovo to u ti sad rei. Mislim da je odbornik Maklijam poslednja
osoba koju je Piter Doson video pre nego to je nestao. Znam da je u to vreme
Doson nosio sa sobom mnogo novca koji potie direktno od Dorda Haligana.
Mislim da je najmanje jedan, verovatno i vie odbornika okrunog vea Sifilda
petljalo s Piterom Dosonom. I mislim da cela pria ima veze s Golf klubom
Kaslhil.
- To je sve? - rekao je Dejv, teko diui.
- Za sada.
- Ima tu mnogo jebenog materijala za razmiljanje i jo kojeta.
Dejv mi je okrenuo lea i krenuo prema kui. Karmel nas ipak nije ostavila
same; donela je dve flae piva i stavila ih na batenski sto. Rekla je neto Dejvu
i vratila se u kuu. Dejv je seo za sto i zgrabio flau. Pridruio sam mu se,
primakavi drugu flau ustima.
 - Karmel kae da treba da imam strpljenja kad si ti u pitanju, budui da si
upravo izgubio majku - promrmljao je Dejv.
- Ne traim nikakvu uslugu - rekoh.
- Ipak trai.
Dejv je ponovo podigao flau i uzeo veliki gutljaj hladnog i veoma jakog
ekog piva staropramen. Nadlanicom svoje iroke ake obrisao je penu s usta.
- Karmel takoe misli da nemam nijednog prijatelja.
- Zato to misli?
- Zato to i nemam.
Nije morao dalje da objanjava. Policajci retko imaju prijatelje. Imaju
pleme drugih policajaca, koji ih razumeju, imaju branog partnera, i misle da je
to dovoljno, a uglavnom nije. Neko vreme smo pili u tiini.
- Iznesi mi injenice, Ede - rekao je Dejv, tonom koji uopte nisam
oekivao.
- Pouzdano znam da je Haligan dao novac Dosonu.
- Haliganovi godinama obezbeuju Dosonova gradilita. Sve je potpuno
legalno.
- ta, Haliganovi su postali potenjaine?
- Ne ba, ali neki njihovi poslovi jesu legalni. Svaki cent od trgovine
drogom biva opran neverovatnom brzinom - stanovi za izdavanje, taksi slube,
frizerski saloni, pab. ak ni Sluba za borbu protiv organizovanog kriminala
nije mogla da pipne Dorda Haligana.
- I dalje diluju drogu?
- To bi trebalo da zna. Zar nije tvoj stari drugar Tomi Ovens njihova
"mula"?
- A vi ih putate da rade?
- Pripadnici Nacionalne jedinice za suzbijanje narkotika (NDU) isto su to
rekli pre nekoliko godina. Viem policijskom inspektoru Kejsiju bio je cilj da
ouva relativan mir, ali se NDU umeao zahtevajui "nultu toleranciju i
sklanjanje droge s ulica", kako bi ispunila politiku kvotu za taj mesec.
Nekoliko dilera je dobilo dve do tri godine zatvora, Pod je zaglavio pet godina
zbog posedovanja oruja, i ta se deava? Dileri iz itavog grada primete rupu na
tritu i ponu da njukaju po teritoriji Haliganovih. Pojavljuju se dileri iz
Blanardstauna, Blek krosa, Klondalkina, arnvuda, pokuavajui da preuzmu
trite. Rezultat? Totalni haos. Petnaest ubistava u dve godine. Naravno, jebeni
NDU je otperjao da ini dobro negde drugde, zna ve, velika uzbudljiva vest o
zapleni kokaina vrednog pola miliona evra, ah dobro, znai problem droge reen
je zauvek, hvala momci. U meuvremenu, mi moramo da ekamo da Pod izae
iz zatvora. Kad izae, dovee stvari u red. Nemoj pogreno da me shvati, Pod
Haligan je jebeni olo i ne mogu da doekam da ga vidim kako trune u grobu, ali
dok ne dobijemo sredstva - i zakone - koji e nam omoguiti da reimo problem
droge, moramo da se snalazimo. to podrazumeva mnogo gledanja kroz prste.
to je, kad se sve sabere i oduzme, ono to javnost eli - ko uostalom kupuje sav
taj kokain i ekstazi? Srednja klasa. Ukoliko zaustavimo nabavku, izbie prava
pobuna.
- ta je s heroinom?
- Haliganovi ne rade s heroinom. U tom sluaju pria bi bila drugaija.
- Zvui podjednako cinino kao Tomi Ovens.
- Maloumnik. Nije on dovoljno bistar za te stvari, bolje mu je da batali to.
Reci mu da sam to rekao.
- ta je s Golf klubom Kaslhil?
Dejv je slegnuo ramenima.
- Prodat je firmi pod nazivom Kortni nekretnine, zajedno s okolnim
zemljitem. Kau da ukupno ima oko etrdeset ari. Podneli su prijavu za
promenu namene zemljita kako bi poeli s izgradnjom naselja.
- ta se tamo trenutno nalazi?
- Poljoprivredno zemljite. Ako sve bude ilo po planu, Kortni nekretnine
e zaraditi oko sto osamdeset miliona.
- Lepo. A ko su ti srenici Kortnijevi?
- Srenih graevinskih preduzimaa u Irskoj danas ima na pretek.
- Ima li onih koji stoje na putu njihovoj srei?
- Naravno. Zeleni, laburisti, deurni krivci. Ali pre svih Maklijam. Moe
odmah da zaboravi priu da ga je Piter Doson podmiivao. Jedini Maklijamov
dogovor bio je "nema izgradnje"; bio je miljenik dobrostojeih konformista.
Vuneni demperi, tradicionalna muzika, pomalo gejlskog irskog. A njegovo
zalaganje za legalizaciju marihuane uklapalo se u njihovu sliku bivih hipika.
Nema anse da bi to rizikovao.
- Moda mu je bio potreban novac.
- Njegova supruga je devojka s poverilakim fondom. Sea li se Deka
Parlanda? "Prvog irskog milionera"?
Ozareni gospodin u vetrovci i s kapom od tvida.
 - Na Piterovom radnom stolu nalazi se fotografija njega i Dona Dosona -
rekoh.
- On je ne samo Dosonov ve i svaiji heroj. Svako ko je eleo da zaradi na
nekretninama na najbri mogui nain obratio bi se Parlandu. Sada je prisutan u
svim sferama -bankama, avio-kompanijama, novinama. U svakom sluaju, Ejlin
je Parlandova najmlaa erka. Maklijamu nije trebao novac.
- Da li je Maklijam bio mrtav pre nego to je baen u more?
-Jo nije uraena autopsija. Sav je u modricama, to je posledica batina a ne
morskih stena. Nije utvreno ni vreme smrti. ta si jo saznao? - Rekao sam mu
za dokumenta ukradena iz kancelarije Pitera Dosona, ukljuujui praznu fasciklu
obeleenu sa "Golf klub", i za direktnu povezanost Seosema Maklijama i Pitera
Dosona na planu izgradnje Golf kluba Kaslhil, za koju sam saznao od Dona
ODriskola. Zvui pomalo neuverljivo kad se prepria, i Dejv je bio vrlo
skeptian.
- Prazna fascikla?
- Svi njegovi bankarski i telefonski izvetaji su nestali. Linda mi je rekla da
Piter Doson ne igra golf.
- esto sam ga viao u Golf klubu Bejvju - ree Dejv.
Ne kaem da lokalni odbornici nisu prljavi, ali u poslednje vreme je bilo
toliko skandala u vezi s kupovinom glasova i sluajeva korupcije u vezi s
urbanistikim planovima da mnotvo odbornika irom Dablina juri za pokriem.
Ne bih tekao da je glavno podmiivanje u Sifildu - Dejv je slegnuo ramenima. -
Jo uvek nemamo dovoljno, Ede.
- U koje vreme je prijavljen nestanak Seosema Maklijama?
- Nije ni prijavljen. Ali nije doao kui u petak uvee. Njegova ena otad
nije ula nita o njemu.
Iste veeri kad i Piter Doson. Ima tu neeg vie od puke sluajnosti. Nije da
verujem u sluajnost.
Dok sam izlazio, Karmel mi ree da moram uskoro da doem na veeru.
Dejv se nije preterano oduevljeno sloio. Na spratu se onda zauo glasan
tresak, praen usklicima i vriskom.
- Ako ove seronje probude Sadi... - ree Dejv i ulete u kuu.
- "Mala Sadi" - nasmeja se Karmel. - Vrti ga oko malog prsta. Ta devojica
e mu slomiti srce.
Promrmljao sam neto o enama koje nose pantalone, i uputio joj toboe
znalaki osmeh, ali mora da me je pogled izdao.
 - Ede? Jesi li dobro?
- Ah, zna - rekoh. - Sve je to zbog sahrane.
Okrenuo sam se, mahnuo i stigao do automobila pre nego to je Karmel
mogla da mi postavi jo koje pitanje. Jer nije me muila majina sahrana, ve
sahrana moje dvogodinje erke Lili osamnaest meseci ranije: mali, beli koveg,
skamenjeno lice moje ene, pepeo koji nestaje u dubinama okeana i nita to bi
moglo to da popravi, ba nita.
Ta devojica e mu slomiti srce.
*

Polako se smrkavalo dok sam vozio prema Bejvjuu. Iz Strand strita sam
skrenuo levo, suprotno od katolike crkve, i parkirao se ispred Henesija. Uetao
sam u pab na sporedni ulaz i odmah naruio dupli dejmison i vodu od ankera
obrijane glave, s metalnim alkama u nosu, na obrazu, obrvi i jeziku, koji je nosio
crnu majici s natpisom Nirvana. U Henesiju sam poslednji put bio kao kolarac
koji planira da upie fakultet i postane doktor, tek spoznaje enski svet, ui da
pije, pria i ivi, ima oba roditelja, i mada se ne slae s jednim od njih, bilo je to
neto to se dalo reiti i preiveti. Radovao sam se ivotu. Otad se sve
promenilo. Henesi je, meutim, ostao prilino isti: izlizani, pohabani tepisi,
iscepane, isflekane braon stolice od vetake koe iz kojih izlazi punjenje, i
duboks na kome i dalje svira pesma "Hotel California1'. U vazduhu su se
preplitali mirisi ulja paulija, jeftinih parfema i znoja. Uprkos zabrani puenja u
pabovima, miris duvana i marihuane lepio se za zidove. Pospani ljudi u
kariranim kouljama i konim bajkerskim jaknama zamiljeno su ispijali svoja
pia, kao da ekaju da se neto dogodi. Dve ene mutnog pogleda, s tetovaama
na mukama, pile su jabukovau i neprekidno neto aputale, dok su se tri prljava
deteta valjala po raspadnutom tepihu ispod njihovih nogu. Grupa tinejdera s
gotskim zelenim arama na belim licima, sve sa je frizurama, crnim somotom,
ipkom i vraninim perjem, cuclala je isto lepljivo pie boje burgunca
najverovatnije meavinu ruma i crne ribizle - i tamanila francuske cigarete iz
svetloplave pakle. Niti su priali niti su se gledali.
anker mi je doneo viski. Dolio sam vodu, ispio polovinu i ae i naruio
kriglu ginisa. Pivo mi je stiglo ba kad sam zavrio s dejmisonom, pa sam
naruio jo jedan.
-Jo jedan dupli? - upitao je anker, gledajui me pravo u oi.
- Da, molim vas - odgovorio sam.
 - Pijete da zaboravite? - upitao je.
- Ne mogu da se setim - rekoh.
Odluno sam sasuo drugi viski niz grlo, shvativi da nesvesno klimam
glavom i pljeskam rukama. Alkohol me je uzimao pod svoje, oseao sam nalet
adrenalina u grudnom kou, obavijajui mi mozak kristalnim nitima. Nakratko
sam bio ba tamo gde elim: na barskoj stolici u salonu Henesija, obavijen
oblakom opojnog dima, na uoljivom mestu a potpuno nevidljiv.
Henesi je oduvek vaio za malu tajnu Bejvjua. Mimo droge maloletnika
koji piju, Henesi je prosto bio mesto na koje dolaze neprilagoeni. Tu nikada
nije kroila tatina mala princeza, ali njena sestra jeste, i to s namerom da neto
dokae. Bilo je to jedino mesto gde se ne mogu uti prie o ragbiju, golfu ili bilo
kom drugom takmiarskom sportu, niti sresti ljudi koji se time bave. Henesijeva
klijentela bila je ambivalentna i spram osnovnog funkcionisanja, a kamoli
takmienja bilo koje vrste. Sada kada se Bejvju preobrazio u tematsko selo
agenata nekretnina, preskupih restorana, umetnikih galerija, prodavnica koje
nude okolade poznatih svetskih proizvoaa, vina iz Novog sveta, francuski
nametaj i italijanske cipele, Henesi je vie nego ikad sluio kao protivotrov
neukusnoj uglaenosti svega toga.
S mesta na kome sam stajao, preko anka sam mogao da vidim Javni bar,
kako smo ga pre mnogo godina zvali. Jedva neto vie od irokog hodnika, bar u
Henesiju je inio da ank izgleda kao Holidej in. Bila je to samo donekle i
klasna stvar. Kada se moj matori iselio iz radnikog doma u Faganovim vilama i
kupio svoju vlastitu kuu, tvrdio je da ga vie niko nikad nee videti u Henesiju.
Da sve to ostavlja iza sebe. Ali to nije bila klasna stvar. Bar je oduvek imao lou
reputaciju. Odrasli smo sluajui kako je to mesto puno ljudi spremnih da vas
izbodu samo to ih pogledate. Seam se mrzovoljnih, isprebijanih, pokvarenih
ljudi, lica crvenih i izoblienih od alkohola, cigareta i beznadenog ivota. Malo
se toga promenilo. Neveseli smeh odzvanjao je ankom u naletima. ovek koga
sam traio bio mi je okrenut leima, okruen ulizicama koje su se neprekidno
smejuljile. iroka ramena, debeo vrat i razvijeni leni miii nazirali su se ispod
uske bele majice s kratkim rukavima. Nosio je belu bejzbol kapu, a svaki vidljivi
deo njegove preplanule koe bio je pokriven keltskim simbolima, koji su
podseali na mreu crnih metalnih trozubaca.
Primetivi da piljim u njega, jedan od njegovih pajtosa ga gurnu laktom.
Okrenuo se i pogledao me. Odavno nisam video to lice: te svinjske oi, prasti
nos, ogromna usta, crte lica sastavljene tako da ine jednu ogromnu, okruglu,
podrugljivu facu. Uperio je zdepasti prst prema meni, naglas izgovorio moje
ime, skinuo kapu, stavio je na grudi i pognuo glavu u znak pozdrava. Zatim se
okrenuo i neto promrmljao, na ta su njegovi verni pratioci prasnuli u ruan
smeh.
Menja se i propada sve sto oko sebe vidim...
Samo e Pod Haligan zauvek ostati krelac. Bio je krupniji od svih nas, ali
sav u salu; vaio je za jedinog Haligana koga svako moe da prebije. Njegova
braa se nisu ni trudila da ga osvete. I sami su ga tukli, smatrajui da to
zasluuje. Pa je tako Pod visio s decom tri do etiri godine mlaom od sebe, i
tukao njih. Uskoro je osnovao sopstvenu malu bandu. Lovina su im bili ili
veoma mladi ili veoma stari. Kada je imao petnaest godina, Pod je zajedno s
dva dvanaestogodinjaka napao starca od sedamdeset est godina kako bi mu
oteo penziju. Samo to je ovek bio veterana Drugog svetskog rata,
dvanaestogodinjaci su se razbeali, a starac je Podu slomio desnu ruku i tri
rebra. Kada mu je Leo iz zabave polomio levu ruku, Haliganovi su reili da
Poda uzmu pod svoje. Iako im je verovatno vie odmagao nego pomagao, bar
su mogli da pritede sebi bruku drei ga na oku.
Ispijao sam jo jedan dupli dejmison, koji mi je donela mrava devojka s
crvenim pletenicama, i gledao Poda Haligana pravo u lea. Obiao sam salon i
proao kroz vrata koja vode prema baru. Cipele su mi kuckale po starom
poploanom podu. Koraao sam prema Podu Haliganu, isprsivi se, dovoljno
sporo da moe da ustane s barske stolice i probije se kroz obru svojih
razbojnika kako bi me pozdravio.
- Ede Loje, dobro izgleda, ovee - rekao je piskavim glasom, koji je bio
previe visok za njegovu glomaznu pojavu.
- Pa, Pode. I ti dobro izgleda. Sigurno veba. Nisi vie debela pika kao
nekad. to znai da si sad samo pika, zar ne?
Pod je bio toliko zapanjen da je poeo da se smeje.
- Jebote, Ede. Lepo je videti te, i to.
Pod je ustuknuo, a njegovi momci poee da se muvaju izmeu nas.
Pokuao sam da ih zadrim po strani.
- Ovde sam zbog Tomija - rekao sam.
- Koga?
- Tomija Ovensa. Zvao si ga da doe. Ja sam doao umesto njega.
Pod je stegnuo miie na rukama i istegao svoj debeli vrat.
 - Poranio si, Ede. To je zato to nisi bogaljasti krelac poput Tomija. to
znai da si samo krelac, zar ne?
Podove ulizice vritale su od smeha. Podovo lice je poprimilo bordo boju
od glupavog oduevljenja. Osetio sam vrelinu viskija u grudima. Oi su me
pekle. Ponovo sam zakoraio prema Podu.
- Ovo je upozorenje, Pode. Ne zajebavaj se s Tomijem Ovensom.
Kapira? Ako planira da mu neto smesti, nee ti uspeti, jasno?
Pod je i dalje bio ozaren.
- Da mu smestim? ta to? Znam momke koji mogu da ga udese kao
zveku, je 1 to?
Zgrabio sam Poda za majicu i osetio kako se materijal cepa.
- Tomi vie nema pitolj. Zaboravi na to, u redu?
Pod je prestao da se smeje. Okrenuo se i rekao: - Noele -barmenu,
krupnom pedesetogodinjaku u tesnom sivom demperu. - Noel je nestao u
salonu, zalupivi vrata anka za sobom.
Prvi udarac je doao od oveka s plavom bejzbol kapom s moje desne
strane, ali morao sam da primim kako bih prvo zaustavio visokog momka s
alkom u nosu s moje leve strane. Dva puta gurnuvi lakat u Adamovu jabuicu
oveka S Alkom u nosu i primivi dva udarca u bradu od oveka S Plavom
Kapom, priao sam treem tipu i raspalio ga elom u lice. Zgrabio sam ga za ui
i ponovo udario glavom. uo sam da je neto puklo, osetio nagnjeenje
hrskavice i topao mlaz krvi na elu i u kosi. Gurnuo sam ga na pod i odmakao
se. ovek s alkom u nosu drao se za vrat, pokuavajui da doe do daha. Ostala
su jo trojica, ali Pod izae ispred njih. Snano me je udario u stomak,
presamitio sam se i pao na kolena, izgubivi dah. Osetio sam kako mi se viski
penje u grlo, i pre nego to je Pod stigao da me utne u glavu, poeo je da mi se
preliva preko usana i sliva na hladan, poploan pod. Pivo ga je pratilo u stopu,
sve dok se nije pojavio uto-zeleni u.
- O, Isuse, vidi moje jebene najke, piko unereena - uzviknuo je Pod.
- Hajde da ga izvedemo na parking i tamo ga dokrajimo ree ovek S
Plavom Kapom.
- Ostavite ga na miru i prestanite da se ponaate kao gomila jebenih
divljaka - zauo se odsean glas. Ugledao sam vitkog, tamnokosog oveka s
briima, u crnom odelu s belim prugama, plavoj koulji s belom kragnom i
crvenom kravatom s iglom od dragog kamenja.
 - Edvarde Loje, ti si uasan ovek. Nemoj mi rei da si pojeo kesicu
pokvarenog kikirikija. Objasnio sam Noelu ta treba da radi kad istekne rok
upotrebe - ree Dord Haligan.
Noel se pojavio iza anka im je uo da Dord pominje njegovo ime. Pod
Haligan se nagnuo prema Dordu i apnuo mu neto na uvo. Dord je slegnuo
ramenima, podigao ruku ispred bratovljevih grudi, apatom mu dao uputstva, a
zatim mahnuo rukom u pravcu momaka. Dord je izvadio vizitkartu iz depa i
napisao neto na poleini. Pridigao sam se na noge, oseajui ukus ui u
ustima. Pod mi je priao.
- Videemo se, Ede, u redu? - rekao je, prelazei jezikom preko svoje pune
donje usne, s izrazom lica negde izmeu besa i poude. Pod je uzeo vizitkartu
od Dorda i, u pratnji svojih momaka, neujnim korakom izaao na parking.
- U mom poslu nikad nita ne treba zapisivati - ree Dord, vraajui
penkalo u prednji dep: - ali problem s Podom je u tome to ivi u stalnoj
sadanjosti, razume ta hou da kaem? im proe kroz vrata, zaboravi ono to
mu je reeno. Nije ni trebalo da ui da ita, jebiga, onda bi morao da pamti. Ali
svako od nas se nalazi bar jedan nivo iznad sopstvenih sposobnosti, zar ne, Ede?
Noele, remi s ledom, i donesi ovom oveku pivo, da doe sebi. I dovedi nekog
malog barskog potrka da pokupi ovo govno.
Dord Haligan je preao rukom preko mog revera, a zatim pogledao u
etiketu.
- Lep komad odee. ta je to? Bos? O, da, Nemci, s njihovi >m odeom
nema greke, za razliku od automobila; ako ne moe sebi da priuti krojaa,
bos je savreno prikladan. Lepo bi ilo s kravatom, Ede. Ne svia mi se to sranje
s razdrljenom kouljom, to je samo prolazna moda. Ponovo su aktuelne kravate
razumne irine, pa nema izgovora da se ne nose.
Proli smo kroz vrata i smestili se za manji sto. Seo sam i naslonio se na
zid, ali ubrzo sam se ponovo ispravio. Vrtelo mi se u glavi.
- Plai se da e povratiti? - upitao je Dord. - To je najgore, zar ne?
Bie ti dobro. Kao prvo, ao mi je zbog tvoje majke. Mislim da ti je malo rano
za banenje, mozak ume da se poigrava tobom kad ti stara umre. Nema potrebe
da pravi budalu od sebe, Henesi nije u tvom stilu, Ede, ostavi ga Podu i
njegovim drugarima. Srea da sam doao, inae bi te sjebali.
Noel je doneo kriglu ginisa za mene i vinjak s ledom za Dorda Haligana.
Miris vinjaka izazvao mi je muninu. Kapljice znoja arile su mi oi. Primakao
sam hladnu kriglu ustima i sruio treinu sadraja u grlo.
 - Borba na ivot i smrt, Ede, borba na ivot i smrt jedini je nain da
opstane, jebote. Dobri ovee. E sad, Pod ree da si doao kako bi zatitio
Tomija Ovensa. Razumem, i sam sam tom istom Tomiju pokuao da
pomognem. Ali obojica dobro znamo da Tomi ne lae samo kad spava, i da ga je
gotovo nemogue uhvatiti u lai, budui da ni sam nije siguran kad govori
istinu.
- Nije lagao u vezi s pitoljem. Lino sam video glok 17.
- Ali otkud zna od koga ga je dobio? Pod kae da ne zna nita o tome.
- A Pod uvek govori istinu? - rekoh. - Mogu misliti.
Dord Haligan se toboe bolno trecnu.
- U pravu si. Naalost, ja nisam uvar brata svoga. Ali mene uglavnom ne
lae. Barem ne namerno. U sluaju da Pod eli da ispali metak u nekoga, to
sigurno nije neto to bih odobrio, Tomi Ovens je poslednja osoba na svetu koju
bi pokuao da iskoristi.
Zato i mislimo da pokuava da mu smesti ubistvo. Neko bi pronaao telo,
pozvao policiju, a pitolj kojim je ubistvo izvreno bio bi kod Tomija.
Otpio sam jo malo piva. Dord mi se pribliio i spusti glas.
- Zvui previe sloeno za Poda. I ne zaboravi, ja sam uveo Tomija u
posao. Saalio sam se na tog jebenog momka zbog njegove erke i itave
situacije. Iako su mu ukinuli invalidsku penziju jer vie nije invalid, on je i dalje
jedna obina lenuga koja ne eli da radi za ivot. Moe se rei da je Tomi pod
mojom zatitom.
- Da li jo uvek osea krivicu to si ga obogaljio?
Dord je iznenada izdahnuo. ivahni plamen u njegovim oima iznenada
utrnu, i delovao je umorno i iznervirano.
- Sluaj - ree, uperivi mi prst u grudi - da mu nisam to onda uradio, sad bi
bio mrtav.
- Zato? Zato to ti je ukrao bicikl? Veliki zloin, nema ta.
- Nije ukrao moj, ukrao je Leov bicikl. Leo je bio zaluen noevima u to
vreme, sea li se da je nekoliko nedelja kasnili noem izbo Dorana mlaeg?
Traio je Tomija, i iupao bi mu srce iz grudi da ga je pronaao. Potrudio sam
se da prvi doem do njega. Moralo je da bude svirepo, inae bi se Leo umeao
bez obzira na sve. Kako sam mogao da znam da mu kosti nee pravilno srasti?
Dord Haligan je delovao uzrujanije nego to bih ikada mogao da
zamislim.
- Znai ipak osea krivicu - zakljuio sam.
 - Oduvek sam voleo Tomija - ree Dord. - I nikad me nije omrznuo, zbog
toga s lankom. to sam uvek cenio. Pa sam se trudio da pripazim na njega,
zna, kad god sam mogao.
Dord Haligan je iskapio vinjak, podigao obrve, ponizno se osmehnuo i
kaiprstom i palcem zagladio brkove. U poreenju s njegovom braom, Dord
je bio najblii olienju ljudskog bia, ali nita vie od toga. Bacio sam pogled na
njegovu svetloplavu koulju s belom kragnom i francuskim manetnama. Samo
dve vrste ljudi nose takve koulje: izvrni direktori i gangsteri. Imao sam
dovoljno zajednikog s Tomijem Ovensom da ne mogu da se odluim koje od
njih vie mrzim.
- Kako je Piter Doson? - upitao sam.
Dord je skupio oi. Nakon due pauze, upitao je: - Ko?
- Piter Doson - rekoh. - Zna, iz Doson izgradnje?
Dord je klimnuo glavom.
- Naravno. Ali ja ne radim...
- Radi na obezbeenju Dosonovih gradilita, zar ne?
- Imam interese u kompaniji Imjunikejt, koja je za to zaduena. Ali kao to
rekoh, ne bavim se time svakodnevno.
Moda ne. Ali to to se pravio da nikada nije uo za Pitera Dosona delovalo
je prilino sumnjivo.
Poloaj glave, telo nagnuto napred, laktovi na stolu i ake skupljene u
pesnicu ukazivali su na to da me Dord paljivo slua i oekuje sledee pitanje.
- Nema veze - rekoh. - Vidimo se.
- Radujem se tome - ree Dord, diui se na noge. - Sledei put astim
ruak. Porazgovaraemo o jednom posliu. Treba gledati u budunost. Zaista to
mislim, Ede.
Okrenuo sam mu lea i krenuo ka vratima, i prvi put te veeri primetio da u
prostoriji ima jo ljudi: nekoliko starijih mukaraca s kapama sedelo je za
ankom, dok je itava gomila ljudi bila smetena levo od ulaza. Podigao sam
ruku u znak pozdrava i izrazom lica potvrdio sopstveni doprinos njihovoj
celoveernjoj zabavi. Dvojica mladia u trenerkama su uskliknula, neto izmeu
podsmeha i podrke. Niko se vie nije ni nasmeio. Nekoliko tih likova mi je
delovalo poznato, ali taj oseaj se u prethodnih nekoliko dana toliko esto
javljao da sam gotovo prestao da obraam panju na njega. im sam otiao,
Dord Haligan je priao da ih pozdravi, i bio je doekan amorom
strahopotovanja, poput feudalnog vladara.
 8.

Parkirao sam se u proaranoj hladovini velikog javora, stotinak metara od

skretanja za Lindinu kuu. Sunce je nestajalo iza brda na zapadu, zapljuskujui
nebo ruiastom bojom grejpfruta. Nakon pola sata ekanja, ugledao sam crni
mercedes kabriolet kako ulazi na sporedni put. Izbrojao sam do deset, upalio
motor i poeo da ga pratim, provlaei se kroz kapiju koja se upravo otvarala.
Nisam eleo da Linda zna da dolazim. Bio sam sit njenih lai. Ovog puta sam
eleo da je uhvatim nespremnu, kako ne bi imala vremena da izmisli novi paket
lai kojima bi objasnila one prve.
Kad sam izaao iz automobila, voza mercedesa - sportski graena plavua
koja je izgledala kao da ima trideset pet, ali je verovatno imala oko pedeset
godina - zastala je na putu posmatrajui me. Uperio sam prstom prema Lindinim
vratima, a ona se odmah okrenula i ula u svoju kuu. Osvrnuo sam se oko sebe.
Nije bilo znakova ivota u kui zdepastog komije, niti automobila na prilazu.
Upalila su se sigurnosna svetla, ali mogao sam se kladiti da ih persijska maka
toliko esto aktivira da Linda vie i ne obraa panju. Dounjao sam se do
ostave pored bukovog drveta i pogledao u prozore a strane. Budui da je svetlo
bilo veoma slabo, zakljuio sam da dolazi s drugog kraja kue. Obiao sam
okolo, tamo gde se kua oslanjala na potporni stub nad viseim vrtom, to joj je
davalo otvoren pogled na zaliv, i zaronio u zaputeno grmlje kantariona. Linda
je stajala pored bele sofe u dnevnoj sobi, puei cigaretu i zurei u more. Nosila
je dekoltiranu, ljubiastu svilenu bluzu, kratak crni demper na zakopavanje,
usku crnu suknju do iznad kolena, crne arape i crne visoke potpetice. Zlatna
kosa joj je bila visoko podignuta, a usne namazane istom crvenom bojom kao i
nokti na rukama. Mirno vee kod kue oigledno joj nije bilo ni na kraj pameti.
Tomi Ovens je rekao da bi nas Linda Doson u piu bacila pod sto, i da je to
korisni deo njene uloge. Pokuao sam da posloim to, nju kako izgleda to vee,
spremna za akciju, i Lindu koju sam nedavno video: pijanu, uplakanu,
izgubljenu i usamljenu duu na izmaku snage. Kada je ustala i proetala
prostorijom da bi se javila na telefon, morao sam da okrenem glavu kako bih
povratio dah, budui da mi je njihanje njenih kukova pomutilo pamet. No je
bila zaguljivo vlana. S druge strane zaliva, leao je mraan i tajnovit grad
proaran treperavim svetlima, velika katedrala osvetljena samo sveama.
Otiao sam do prednjeg dela kue i pokucao na vrata. Kuckanje tikli po
tvrdom podu propraeno je Lindinim glasom: - Samo trenutak.
 Otkljuala je vrata i nije bila nimalo iznenaena to me vidi; kao da je
osetila olakanje.
- Hej, Ede, vidi ti njega. Kako si proao kroz kapiju?
- Iao sam na foru "prati kominicu". Nije joj smetalo to se nepoznati
mukarac pojavljuje na tvojim vratima nepozvan.
- ta hoe da kae?
- ta misli? Ne bih rekao da si ba obuena za crkvu.
- ta? Hoe da kae da sam laka riba, da su kod mene nepoznati mukarci
uvek dobrodoli?
- Jesi li?
-I da jesam, to se tebe ne tie. Angaovala sam te da mi pronae mua, a
ne da istrauje moj moral.
- Ljubomornom ljubavniku bi moda odgovaralo da tvoj mu nestane -
zauvek.
Plamiak straha pojavio se na Lindinom licu.
- Nemam nikakvog... ne postoji niko ko se uklapa u taj opis.
-Jesi li sigurna?
- Naravno - oblizala je svoje sone crvene usne i nasmeila se. - S druge
strane, ini mi se da si sino sproveo prilino ozbiljnu istragu u vezi s mojim
moralom. I kako ti se ini, Ede Loje? Da li si dobio ono to si traio?
Osmehu na njenim usnama pridruio se izazovni pogled. Najednom sam se
oseao vie kao ljubomorni ljubavnik, rob glupavog mukog instinkta, nego kao
detektiv.
- Da, hvala - rekoh. - A ti?
- Uvek dobijam ono to elim - ree Linda, iroko se osmehnuvi. - A onda
otkrijem da to zapravo nije ono to elim. Da sam sve vreme elela samo... pie.
Stajala je na nekoliko centimetara od mene. Oseao sam miris, a skoro da
sam mogao da osetim i ukus njene minke, parfema s aromom grejpfruta, njenog
daha.
- ta ti se dogodilo s usnom? - upita.
- Ugrizao sam se - rekoh.
Hladnom rukom mi je dodirnula obraz, zatim krenula nazad u kuu.
Naao sam je u kuhinji, sipala je sok od limete i rum u au i vraala
granice mente u iniju.
- Mohito - upita Linda. - Moe jedan?
 - Naravno - odgovorio sam. - Dok ga pravi, mogla bi da popuni neke rupe
u prii koju si mi ispriala.
- Kakve rupe? - upita Linda.
- Kako si, neposredno po Piterovom odlasku, srela Tomija Ovensa u Haj
tajdu. Kako ti je sigurno rekao da je Piteru predao vreu novca u ime Dorda
Haligana. Kako zna mnogo vie o tom dogaaju i svemu ostalom. Kako e mi
rei sve to zna ako ti je zaista stalo da pronae mua.
Linda je meala listie mente sa eerom i vodom. Zastala je, pognula
glavu i kao da je zajecala.
-I moe da izostavi suze, Linda. Nisam siguran da im vie verujem.
Podigla je glavu i prostrelila me pogledom, suve oi su joj sevale.
- Zato mi nisi rekla da si se to vee videla s Tomijem?
Linda je skrenula pogled i odmahnula glavom.
- Zato je Dord Haligan dao Piteru novac?
- Ne znam.
- Da li je Piter pokuavao da gradi neto u blizini? Golf klub Kaslhil, na
primer?
- Moe biti. I ako jeste, nita mi nije rekao o tome.
- Koliko dobro poznaje Dorda Haligana?
- Uopte ga ne poznajem. Znam ko je u pitanju, kao i svi ostali.
- Ne moe da se seti nijednog razloga to bi Piteru dao toliki novac?
-Jesi li siguran u to? Ako su rei Tomija Ovensa jedino to ima o tome, ne
bih se previe oslanjala na to.
Linda je u au sipala mentu i sirup od eera, dodala kiselu vodu i led i sve
to izmeala dugakom kaikom.
- O emu ste ti i Tomi Ovens razgovarali? Zbog ega te toliko mrzi?
- Zato to smo nekad davno, pre mog a za vreme njegovog braka, spavali -
samo jednom, posle ili moda za vreme pijanke, vie se i ne seam. To je jedna
od onih greaka koje svi pravimo, bar je za mene bila, ali je Tomi mislio da je
bilo iskreno, pa je otiao kui i sve ispriao eni, a dete im je u to vreme imalo
samo godinu dana, i ena je izbacila Tomija iz kue, pa je poeo da me uhodi i
progoni, sve dok nisam postala stvarno okrutna kako bih ga se otarasila, a ena
ga vie nikad nije primila nazad, i eto zato me mrzi.
Linda je pripremila dva mohita, ukrasila ih granicama mente i jedan dala
meni.
- udi me da ti to nije ispriao. Ili mukarci ne priaju o tome?
 - Ne mukarci kao to smo Tomi i ja - rekao sam.
- iveli - ree, podiui au. Oboje smo ispili po gutljaj. Mohito je
osveavao, i dobro udarao. Uzela je au i otila u dnevnu sobu. Krenuo sam za
njom. Njen miris je bio toliko snaan i privlaan da sam osetio kao da je pratim
po njemu.
- Za koga si se tako spremila, Linda?
- Za tebe, Ede. Srea da si doao.
Dopunila mi je au i potapala me po ramenu. Zabrinuto je gledala prema
ulaznim vratima, pitao sam se u emu je stvar: da li je neko trebalo da doe, ili
je ona trebalo negde da ode.
- ta jo eli da uje? - upitala je.
- Reci mi ta zna o Seosemu Maklijamu.
- Misli na onog odbornika koji se udavio? Boe, to je strano. Ostavio je
tri sina.
- Jesu li Piter i on bili bliski?
- Koliko znam nisu.
- Da li je novac Dorda Haligana trebalo da bude iskorien za
podmiivanje Maklijama?
- Kao to rekoh, ne znam.
- Izgleda da ne zna nita o Piteru, zar ne? Kao da ivite potpuno odvojene
ivote.
- Nisi daleko od istine. Konano smo skupili hrabrost da to i priznamo.
- Tomi kae da nikad nisi ni volela Pitera. Sve to si elela bio je njegov
novac.
- Tomi je mislio da ne mogu da volim nikog drugog, zato to, u dubini
due, volim njega i da je, u dubini due, on jedini koji to zna.
- To nije poricanje.
-Jesam li na suenju?
- Znai ne poznaje ni Seosema Maklijama?
- Ponavljam, ula sam za njega.
- Piter je planirao da se, posle susreta s tobom, nae sa osobom iji su
inicijali DV. DV - Dozef Vilijamson - to je engleska verzija imena Seosem
Maklijam. Da li si znala neto o tom susretu?
- Ne. ekaj. Rekao je da e moda morati da se iskrade na pet minuta, kako
bi reio neki problem u vezi s gradilitem. Ali da nee potrajati vie od pet
minuta. Nije mi rekao ta je u pitanju.
 Pet minuta. Sasvim dovoljno da preda vreu novca nepodmitljivom
odborniku i ubedi ga da promeni svoju odluku o terenu na kome se nalazi Golf
klub Kaslhil - odluku koja e unititi Maklijamovu reputaciju i politiku
podrku, steenu enidbom s veoma bogatom enom. Zatim je obavio telefonski
razgovor i nestao u noi. To nije imalo nikakvog smisla.
Ustao sam i proetao do prozora. Mesec je bio toliko naduven da se inilo
kao da e svakog asa da pukne. Oseao sam bolove u stomaku od pesnice
Poda Haligana i pulsiranje u glavi od udarca oveka S Plavom Kapom. Ispio
sam pie. Linda mi se pribliila s lea i spustila ruke na moja ramena.
- Nita ne mogu da uradim bez tvoje pomoi. Mora mi rei sve to zna -
rekoh.
- Ne mogu da ti kaem sve, Ede. Nisam sigurna ni da sama znam. Ono to
mislim da se dogodilo... to se plaim da se dogodilo... morae sam da otkrije.
elim da ti to otkrije.
Okrenuo sam se i potraio joj oi. Ne znam ta sam eleo da vidim u njima:
poverenje, iskrenost, najmanji nagovetaj da govori istinu. Video sam samo
hladan odsjaj straha.
Uputio sam se ka ulaznim vratima. Linda je krenula za mnom, zaustavila se
kod ormaria u hodniku i poela da pretura po fiokama sve dok nije pronala
daljinski za sigurnosnu kapiju.
- Zna da ne bi trebalo da vozi - zabrinuto je rekla.
- Vonja upijanom bila je nacionalni sport kad sam odlazio - rekoh. - ta se
dogodilo? Da nije izbila epidemija uljudnosti?
- Zapravo ne. Moda samo njen nagovetaj.
Kad sam izaao na vazduh, gotovo sam izgubio tlo pod nogama. Polako.
Vozi s otvorenim prozorima, i sve e biti u redu. Linda je krenula sa mnom niz
stazu, zvidukom dozivajui maku. Kada je ugledala volvo, prila je kako bi
iskazala divljenje.
- Oev - rekao sam. - Zna da je nekad drao servis s Donom Dosonom.
Zajedno su odrasli.
Zraak svetlosti pojavio se u Lindinim oima.
- Piter je imao obiaj da kae: "Sve je poelo u Faganovim vilama." Zna li
ta bi to moglo da znai?
Odmahnuo sam glavom.
- Ko zna da li je i on sam znao - dodala je.
 Linda je otvorila kapiju. Krenuo sam se prema sporednom putu. Zaustavio
sam volvo ispod javora na Kaslhil roudu i zapalio cigaretu.
"Sve je poelo u Faganovim vilama." Tu su odrasli moji i otac i majka, kao
i Don i Barbara Doson. Druili su se kao deca, pre pedesetak godina. Tamo je
sve poelo. Ali ta? ta jc poelo? Telo pronaeno u betonskom bloku u
Gradskoj skuptini u Sifildu? Fotografija moga oca i Dona Dosona? injenica
da su nestale sve fotografije iz dve porodine fascikle koje bi ta dva oveka
mogle da dovedu u vezu? Puio sam cigaretu i ekao.
Nakon pola sata, tamnosivi leksus sa zatamnjenim staklima sjurio se niz
Kaslhil i skrenuo prema Lindinoj kui. Nakon petnaest minuta, izaao sam iz
automobila i proetao sporednim putem do sigurnosne kapije. Leksus je bio
parkiran ispred zamraene Lindine kue. Zabeleio sam broj registarskih tablica.
Takoe sam zabeleio naziv firme koja je vodila rauna o bezbednosti ove male
zajednice. Kapija je bila ukraena natpisom Imjunikejt.
*

Policijska patrola me je zaustavila na kraju Kaslhil rouda. Dva

uniformisana lica prila su automobilu. Osmotrili su automobil, zatim je jedan
od njih pokucao na prozor. Otvorio sam ga.
- Lep automobil, gospodine. - Njegove svetloplave oi i tanke usne
delovale su toliko nadmeno i podrugljivo da je malo falilo da ga oamarim.
- Hvala - rekao sam.
- Da li znate da niste platili ni porez ni osiguranje?
- Da. Automobil je danas popravljen. Nisam mogao da izdrim da ga ne
provozam.
- Pretpostavljam da nemate ni vozaku dozvolu.
- Naravno da imam vozaku dozvolu - rekao sam. - Samo trenutno nije kod
mene. Moje ime je Edvard Loj. Zbog sahrane sam doao iz Amerike. Sve se
odigralo na brzinu... znate...
- Da. Jeste li pili ta veeras, gospodine?
- Popio sam jedno do dva pia - rekoh. - Moda i tri.
- Molim vas, gospodine, izaite iz automobila.
Razmislio sam o tome, i shvatio da ne elim da izaem iz automobila. U
nekoliko sekundi, koliko sam imao dok se podrugljivi policajac odmicao kako bi
mi omoguio da izaem, mogao sam da okrenem klju, upalim motor i skrenem
desno kako bih izbegao drugog policajca, koji je otrao do slubenog
automobila i ukljuio rotaciju, dok sam ja projurio pored Bejvjua, zatim Sifild
roudom pored Faganovih vila, i skrenuo u Kvori filds.
Parkirao sam se ispred kue, kako bih im olakao posao, a zatim utrao u
kuu i manje-vie istovremeno zapazio nekoliko neobinih detalja:

1. Neko je izvrnuo kuu naglavake. Svaki ormar je bio ispranjen, svaki

kau i fotelja okrenuti naopake, svaki sto i stolica polomljeni. Pod je bio
pokriven polupanim escajgom, iscepanim knjigama i poderanim tapacirungom.
2. Parkirao sam se na mesto gde je stajao iznajmljeni automobil, to znai
da iznajmljenog automobila vie nije bilo.
Iznajmljenog automobila s glokom i municijom, koje sam uvao za Tomija
Ovensa u prtljaniku.
3. Nije bilo ni traga od Tomija Ovensa.
4. Rotacija se sve jasnije ula. im utihne, policija e me uhapsiti, a onda
u provesti no iza reetaka u policijskoj stanici u Sifildu.
Izaao sam napolje i seo na trem. Tomi je ostavio neto lafroiga na dnu
flae. Ispijao sam viski na meseini, ekajui da stigne policija.
 9.

Uhvatio sam taksi na aerodromu i odvezao se kui. Bata je bila lepo

sreena, s crvenim i utim ruama i paljivo potkresanim bunjem. Otiao sam
do ulaznih vrata i pozvonio. Pojavio se moj otac, onakav kakav je bio u
dvadesetim godinama, kad se tek oenio. Ljubazno me je pogledao, ali me nije
prepoznao. Majka mu se pridruila na vratima. Takoe je bila u dvadesetim
godinama, i trudna. Neko vreme su stajali tu zajedno, kao da poziraju fotografu.
Majka se u poetku smejala, ali osmeh joj je ubrzo izbledeo, i to sam due tu
stajao, ona je izgledala sve uplaenije. Zatim je delovala starije, sede kose i koe
poput krepa. Otac je stao ispred nje i saoptio mi da treba da idem. Poeo je da
vie i da me gura niz put. Zatim je i on ostario, i u svom tom besu, kosti lica su
poele da se naziru kroz njegovu sjajnu kou. Oi su mu pocrnele i utonule u
duplje. Otac je nestao, majka mi je zalupila vrata pred nosom, a ja sam ostao da
stojim u Kvori fildsu, ne znajui ko sam, gde da idem, niti ta da radim.

Ujutru su mi dali olju aja i poslali me u sobu za ispitivanje sa zidovima

ija je boja i tekstura podseala na bajatu ovsenu kau, tamnosivim tepih-
stazama i stolicama i stolom tipinim za mesne zajednice. U pola devet je uao
detektiv-narednik Dejv Doneli i ostavio otvorena vrata za sobom.
- Kako ti je glava jutros, Ede? - upitao je promuklim glasom, bez ikakvog
izraza na svom irokom licu. Nosio je ukastosmee pantalone na crtu, belu
koulju kratkih rukava, oko vrata otkopanu a na razbacanim grudima jedva
zakopanu, i labavo vezanu sivu kravatu od antilopske koe sa sveim flekama
od umanceta. Stavio je sivu jaknu oko stolice, seo prekoputa mene, laktove
spustio na sto i ake skupio u pesnice, masivnim podlakticama obrazujui
trougao.
- Nije loe, Dejve - odgovorio sam. - Ali verovatno zato to sam jo uvek
pijan.
Dejv se usiljeno osmehnuo, ne rekavi ni re. Neko vreme smo sedeli u
tiini. Zatim se pojavila detektiv-inspektor Fiona Rid i zatvorila vrata za sobom.
Dejv je zaronio ruku u dep od jakne, izvadio kasetu i stavio u veliki kasetofon,
koji jc visio na zidu iznad stola.
- Ostavimo traku za kasnije - ree Ridova.
 Ridova je gledala u mene. Ja sam gledao u svoje ruke. Iz nekog razloga,
prsti su mi bili crni od prljavtine. im se Ridova okrenula prema Dejvu, on se
obruio na mene.
- Jue si imao buran dan, Ede. Poev od neovlaenog dolaska na mesto
zloina pa sve do opijanja s poznatim dilerom droge Tomijem Ovensom, kavge
s lokalnim siledijom Podom Haliganom i njegovim bandom u Henesiju i
ugodnim i askanjem s Dordom Haliganom - rekao bih da je to sve kada je u
pitanju kriminalni milje Sifilda. Da zaokruimo vonjom s pet puta veom
koliinom alkohola u krvi od dozvoljene, bez poreza, osiguranja ili vozake
dozvole, opiranjem hapenju i napadom na slubeno lice - reci mi, da ti kojim
sluajem nije bio roendan?
- Puna mi je glava, detektive. Ne seam se napada...
- Gurnuo si policajca Nolana u bokor rua. Izgleda kao da ga je maka
izgrebala po licu. Maka koja je pobegla iz zoolokog vrta.
- Policajca Nolana? Onog s podrugljivim izrazom lica?
- Jutros ga sigurno nema. ta si, doavola, hteo da postigne? Mislim,
znam da si upravo sahranio majku, ali... zaboga, ovee, ne moe jurcati
naokolo i praviti takve budalatine. A povrh svega, voziti pijan ko ep.
Najpre sam pomislio da se opravdam time to sam, umesto preputanja
bolu zbog majine smrti, proveo dan pokuavajui da reim probleme drugih
ljudi, ali nisam to uinio. Seam se da sam jednom uhvatio tipa koji je pregazio
enu i njenog trogodinjeg sina i pobegao s lica mesta. Rekao je da je pio zbog
godinjice smrti svoje supruge. rtve je pregazio vraajui se s groblja kui. Kad
sam pozvao policiju, poeo je da plae, ali ni zbog ene, ni njenog trogodinjeg
deteta, niti svoje pokojne supruge, ve zbog sebe, zbog svog jadnog ivota,
samosaaljivog pijanca. Isto tako sam se ja ponaao nakon erkine smrti. Prvo
sam se opijao da bih ublaio bol, zatim sam se opijao da bih sauvao bol, a posle
nekog vremena bol mi je bio izgovor da se opijam, pa sam prestao da oseam i
bol i sve ostalo.
- U pravu si - rekoh. - Nema nikakvog opravdanja. Pretpostavljam da u se
jo ovo prepodne nai pred sudijom?
Fiona Rid je piljila u mene kao u udo koje je izbacila poplava. Dejv se
naslonio na zid pored kasetofona, prelazei dlanom preko svoje kratko oiane,
prosede kose. Lice mu je delovalo ispijeno, oi krvave. Izgledao je ba onako
kako sam se ja oseao.
Ridova se okrenula prema njemu i rekla: - Moe sada.
 Dejvid je podesio kasetofon na snimanje.
- Soba za ispitivanja br. 2, policijska stanica u Sifildu, 22. jul; prisutni
detektiv-inspektor Fiona Rid, detektiv-narednik Dejv Doneli; razgovor s
Edvardom Lojem poeo u 9.45 - kazao je Dejv.
- Nikoga nisam udario, zar ne? - upitao sam, gotovo siguran da nisam, kako
bih bar malo povratio kontrolu nad situacijom.
Dejv je seo i ponovo spustio laktove na sto. Najpre je prislonio usta, a
zatim spustio bradu na dlanove skupljene u pesnicu. Poeo je da pria, a onda je
zastao i pogledao u Ridovu, koja je klimala glavom.
- Detektiv-narednik Doneli ispituje gospodina Loja. Moete li da nam
ispriate gde ste otili kada ste napustili Henesijev pab prethodne veeri?
- Otiao sam u kuu Linde Doson na Kaslhilu. Tamo sam bio oko pola sata,
moda i due.
- Kakva je priroda vaeg odnosa s gospoom Doson?
Gospoa Doson.
- Angaovala me je da joj pronaem supruga.
- U kom svojstvu vas je angaovala?
- U svojstvu privatnog detektiva.
- Imate li dozvolu da radite kao privatni detektiv u ovoj jurisdikciji?
- Ne.
- Ali ste se predstavili gospoi Doson u tom svojstvu.
- Ve je znala da sam radio kao privatni detektiv u Sjedinjenim Amerikim
Dravama.
- Znai, opisali biste vau vezu s gospoom Doson kao isto poslovnu.
- emu sva ova pria? Je li Linda dobro?
- Molim vas, odgovarajte na pitanja.
- Pretpostavljam.
- to znai da niste sigurni?
- to znai da sam je prvi put posle dvadeset godina video pre dva dana, na
sahrani svoje majke. Prerano je priati o "odnosu". Je li Linda dobro? Jer ako...
- A kad ste napustili kuu gospoe Doson?
- Krenuo sam niz brdo i naleteo na policijsku patrolu.
Fiona Rid je napuila usta; zelene oi su joj bile krvave i crvene;
vatrenocrvena kosa nakostreena. Podigla je prst i uperila ga u mene.
- Telo Pitera Dosona pronaeno je sino u njegovom amcu. Primio je
najmanje dva metka. Glok 17 je pronaen na mestu zloina - rekla je Ridova.
 Kada osoba nestane, uglavnom se zna ima li nade da bude pronaena, ali se
to znanje potiskuje kako ne bi uticalo na istragu. Mislim da sam znao da je Piter
Doson mrtav onog trenutka kad me je Linda zamolila da ga pronaem.
- Gospodin Loj ne daje nikakav odgovor - rekao je Dejv u svrhe snimanja.
- Vai otisci su svuda po brodu i pitolju - rekla je Ridova.
Moji otisci? Sad mi je jasno odakle crne fleke na mojim prstima. Mora da
su mi poslednji gutljaji lafroiga potpuno pomutili pamet.
- Jue sam pretraio svaki oak amca - rekao sam. -Kao to sam vam
rekao, traio sam Pitera Dosona.
- Vai otisci su na oruju kojim je izvreno ubistvo.
- Pretpostavljate da je tim orujem izvreno ubistvo. Sigurno niste stigli da
obavite balistike analize.
- Razgovarali smo s amdijom.
- Kolmom? Znai tu smo.
- Rekao je da ste se popeli na palubu i traili alat. Kae da ste se vratili u
kabinu i zadrali dovoljno dugo...
- Dovoljno dugo za ta? Da upucam Pitera Dosona dva puta, dok svedok
stoji na udaljenosti od pet metara?
- Mogli ste da upotrebite priguiva.
- I ta onda? Ostavio sam pitolj kako bih sam sebe optuio, ali sam
priguiva poneo sa sobom, zbog njegove sentimentalne vrednosti?
Sinula mi je ideja. Meu likovima kod Henesija, koji su ustali da pozdrave
Dorda Haligana, bio je Kolm amdija. Isti Kolm koji dolazi u grad kad hoe
da popije kriglu piva.
- Otkud vai otisci na pitolju?
Ridova, i taj prst ponovo uperen u moje lice.
-Je li bilo krvi? - upitao sam.
Dejv je spustio pogled.
- Odgovorite na pitanje, gospodine Loj...
- Jeste li pronali aure?
Dejv je skrenuo pogled. Ridova je napuila usne.
- Kladim se da niste. To znai da nije ubijen na amcu. A vreme smrti?
Verovatno jo niste dobili rezultate autopsije.
Ridova nije skidala svoje zelene oi s mene; taj njen pogled je bio
uznemirujui, ali nisam hteo to da joj pokaem.
 - Pa emu sve ovo? - upitao sam. - Da li zaista mislite da sam ja ubio Pitera
Dosona?
Dejv je ustao i prevrnuo stolicu, vrtei svojim ogromnim ramenima dok je
hodao.
- Tvoji otisci su po itavom gloku, bio si na mestu zloina pre nego to je
telo otkriveno, ta treba da radimo? Da kaemo viem policijskom inspektoru
Kejsiju da nema razloga za brigu, zajedno smo ili u kolu? Otkud tvoji otisci na
pitolju?
- Zaista ne mogu da vam kaem.
Dejv je tresnuo svojim ogromnim akama o sto i poeo da mi urla u lice: -
Ne trabunjaj, Ede, nego mi odgovori kad te lepo pitam. Ili emo ti i ja imati
problema.
Dejv je seo i kratko mi se nasmeio. Delimino u ime Ridove, ali ne samo
zbog toga. Razmiljao sam ta sve mogu da im ispriam a da ne upliem Tomija
Ovensa u priu. Verovao sam da Tomi nije sposoban za ubistvo, meutim nisam
mislio ni da bi mogao da trguje drogom. Shvatio sam da vie ni u ta nisam
siguran kada je Tomi u pitanju, ali to ne znai da ni ga pruiti policajcima na
tacni.
- Mislim da pitolj pripada Podu Haliganu - poeo sam.
Neko je zakucao na vrata sobe za ispitivanje. Ridova je podigla svoj uveni
prst i unula Dejva. - Saekaj malo -ree Dejv i izae.
- Ispitivanje se prekida dok se detektiv-narednik Doneli ne vrati u sobu,
10.07 - rekla je Ridova, pritiskajui dugme za pauzu na kasetofonu.
U toploj, zaguljivoj prostoriji kao da nije bilo vazduha, i osetio sam kako
iz mene isparava otrovni oblak alkohola, znoja i dima. Imao sam oseaj kao da
mi insekti mile po koi, eleo sam da je izribam izbeljivaem i ianom etkom.
Umesto da se koncentriem na opasnost u kojoj se nalazim, pitao sam se da li e
Linda osetiti nemir ili olakanje kada sazna za smrt svog mua. I da li e se
iznenaditi. I da li to znai da vie nikad neu spavati s njom. Fiona Rid je piljila
u mene kao da sam upravo izmileo iz kanalizacije. Dok sam se pitao kako sam
uspeo da izazovem toliko neprijateljstvo s njene strane za tako kratko vreme,
Dejv se vratio s dva lista papira, od kojih je jedan prosledio svom efu.
- Detektiv-narednik Doneli se vraa u sobu, razdeljuje kopije preliminarnih
rezultata autopsije, ispitivanje se nastavlja, 10.11 - izgovorila je Ridova nakon
to je otkoila dugme za pauzu.
 - Period mrtvake ukoenosti je proao i telo Pitera Dosona poelo je da
trune, to znai da je smrt nastupila pre najmanje pet dana, ako ne i vie - rekao
je Dejv.
- Poslednji put je vien u petak oko est popodne - dodao sam.
- A sad je etvrtak ujutru - ree Ridova. - Kad si doao iz Los Anelesa?
- U nedelju oko 17.30. Dakle ne samo da nisam to uradio ve oigledno
nisam ni mogao to da uradim.
- Samo to nisi - brecnula se Ridova.
Nakon ovog ispada, usledila je tiina. Nasmejao sam se. Ridova je klimnula
glavom prema Doneliju.
- U redu. Iz tela su izvaena dva parabelum metka kalibra 9 milimetara.
Glok 17 je predvien za parabelum metak kali bra 9 mm. U magacinu za deset
metaka nedostaju dva metka. Jo nismo dobili izvetaj balistiara, ali moemo
zakljuiti da meci potiu iz ovog pitolja. Pa - gospodine Loj - jo jednom -
otkud vai otisci na pitolju kojim je izvreno ubistvo?
Detektiv-inspektor Fiona Rid obruila se na mene.
- Nije u pitanju samo otisak na okidau, gospodine Loje, kao to i sami
znate. Mislite da pitolj pripada Podu Haliganu. ta pokuavate da nam kaete,
da ste u pauzama majine sahrane preprodavali oruje za Haliganovoj bandi?
- U redu. iji su jo otisci na pitolju? - upitao sam.
- iji jo otisci? To vi recite nama - rekla je Ridova.
- Pokuavam da vam kaem da je u pitanju nametaljka Haliganovih.
Pokuavaju da mu smeste, ba kao i meni.
- Kome, Ede? Reci nam njegovo ime - upitao je Dejv.
Bili su kivni na mene, i ne krivim ih zbog toga, ali Dejv je od samog
poetka bio otvoren. Dejv e Tomiju pruiti priliku da se brani - ali ako je zaista
ubio Pitera Dosona, ne postoji nita to bih mogao ili eleo da uradim kako bih
ga zatitio. Nisam bio tako optimistian kada je Ridova u pitanju, ali Dejv e
imati problema zbog poznanstva sa mnom ako im ne dam nikakvu informaciju.
Ispriao sam im o neoekivanom Tomovom dolasku u moju kuu u utorak
uvee, njegovu priu o tome kako je doao do gloka i sve ostalo, zavravajui i
injenicom da je pitolj ukraden prethodne veeri zajedno s iznajmljenim
automobilom, dok sam ja uivao u alkoholnim manevrima.
- Hajde da razjasnimo: Pod Haligan ili jedan od njegovih momaka ubio je
Pitera Dosona, dao oruje Tomiju Ovensu, a on ga doneo tebi? Zato? - upitala
je Ridova.
 - Zato ga je doneo meni? Uplaio se da e mu biti nameteno ubistvo.
Izgleda da je bio u pravu.
- Ili je Tomi ubio Dosona, doneo ti pitolj...
- Zato bi to uradio? Zato ne bi jednostavno bacio oruje, ako su na njemu
bili njegovi otisci? Ili ga obrisao pre nego to mi ga je predao?
- Moda pitolj ima odreeni znaaj... ko god bio njegov vlasnik... - poeo
je Dejv.
- isto sumnjam da iko ima dozvolu za ovaj pitolj - rekla je Ridova. -
Verovatno je u pitanju prepravljen komad.
- Trea mogunost je da je Tomi uzeo pitolj od Poda
Haligana bez njegovog znanja - rekao sam. - Naao sam Poda i rekao mu
da ga uvam za Tomija. Od petka su prikrivali telo Pitera Dosona, pokuavajui
da smisle kada i gde da ga bace. Dok sam sedeo s Dordom u Henesiju, oni su
otili u Kvori filds, demolirali mi kuu, pronali glok u prtljaniku iznajmljenog
automobila.
- Onda ga je Pod uzeo i ostavio u amac zajedno s Dosonovim telom?
Kako su uspeli da uu u Rojal Sifild? isto sumnjam da su lanovi, Ede - rekao
je Dejv.
Slegnuo sam ramenima. Hteo sam lino da proverim Kolma amdiju.
- Samo znam da nije bilo ni pitolja niti tela kad sam, u vreme ruka,
proveravao amac. Bio je potpuno oriban.
- Jesi li si ita pronaao?
Samo fotografiju moga oca i Dona Dosona.
- Nita - odgovorio sam.
- Ima li ideju gde bi tvoj drugar Tomi Ovens sada mogao da bude? -
upitala je Ridova.
- Bili ste kod njegove majke?
- Nije doao kui sino.
- On nije ubica, inspektorko Rid.
- Dokazi govore suprotno, i nita ne ukazuje na Haliganove.
- To se zove dobra zavera.
- Zato bismo sumnjali u to?
- Pronai u ga. I dokazau da on to nije uradio - rekoh.
Ridova ustro izdahnu, u neujnom, neveselom smehu.
Ponovo je tim svojim prstom mahnula prema Dejvu.
 - Ispitivanje zavreno, 10.35 - rekao je Dejv. Nagnuo se i iskljuio
kasetofon.
- Ne zaboravite, protiv vas su podnete brojne tube, gospodine Loj. Moda
neete biti u poziciji da bilo koga traite - rekla je Ridova.
- Zar ne bi trebalo da se pojavim pred sudijom ovog jutra, da odgovaram za
svoje grehe?
- Svakako bi trebalo.
Ridova me je posmatrala neko vreme, zatim je napuila usne i uputila se ka
vratima.
- Naalost, nita od tubi - rekao je Dejv, tuno odmahujui glavom.
- ta?
- Procedura nije pravilno sprovedena.
- Kako to misli?
- Policajac Nolan je na zahtev za hapenje upisao pogrean datum - rekao je
Dejv. - Bie upozoren i slobodan si.
- ta e biti s policajcem Nolanom?
- Policajac Nolan e morati da naui kako da obavlja svoj posao. Plati
porez i osiguranje za kola, Ede. I nemoj da pije kao devojica, a ak i ako to
radi, nemoj da vozi kao pika.
-Je li to moje zvanino upozorenje?
Ridova se okrenula prema meni.
- Ne, nego ovo - rekla je. - Sluaj Pitera Dosona sada je u rukama policije.
Razmotriemo sve njegove aspekte, ukljuujui pronalaenje Tomija Ovensa.
Drite se podalje od toga, gospodine Loj. Neu da ujem ni "ako" ni "ali",
pomo sa strane nije ni potrebna niti dobrodola: samo se drite podalje. Jeste li
razumeli?
Pogledao sam u nju pa u Dejva. Nije bilo ni "ako", ni "ali", ni klimanja
glavom, ni namigivanja; ovog puta su me ozbiljno upozorili.
- Razumem - rekao sam.
Uvek sam bio dobar laov.
 10.

Kupio sam kafu za poneti i seo na klupu na sifildskom Molu, posmatrajui

galebove kako kidiu na plen i krie, brodove kako ire jedra dok uplovljavaju u
luku i isplovljavaju iz nje. Skue su grizle, i dva oveka u zelenom ribarskom
amiu daleko u zalivu izgledala su kao da ih rukama izvlae iz mora. Jedinica
za mesto zloina napustila je etalite, ali je jahting klub Rojal Sifild i dalje
vrveo od policije.
Pozvao sam Lindu, ali nije se javljala na telefon; ostavio sam poruku
sauea na njenom kunom i mobilnom telefonu, i zamolio je da mi se javi kad
bude bila spremna. Trudio sam se da govorim odsenim, poslovnim tonom, ali
nisam uspeo da zavaram sebe; nadao sam se da neu ni nju.
Pozvao sam majku Tomija Ovensa, i rekla mi je da nije videla Tomija dva
dana, ali nije zvuala preterano uznemireno. Pozvao sam onda njegovu bivu
enu, Polu, koja je rekla da nije videla Tomija dve nedelje, da joj duguje novac i
da je obian zabuant i neupotrebljiva mrcina. Jedino preostalo mesto gde sam
mislio da bi Tomi mogao da bude bio je Henesi; meutim kad sam tamo pozvao,
anker mi je rekao da je Tomiju zabranjen pristup. Rekao sam da sam zapanjen
time, i upitao da li je ikome ikada bio zabranjen ulaz. Rekao je da nije, da tamo
radi ve dvanaest godina i da ne zna ta ovek treba da uradi da bi mu bio
zabranjen ulaz, ali ta god da je u pitanju, mora da je Tomi to uradio: nareenje
je dolo direktno od Noela Starijeg, a Noel Stariji sigurno ne dri Henesi u poslu
ve pedeset godina govorei svakom svoje razloge.
Obiao sam ceo Sifild dok nisam pronaao prodavnicu muke odee. Kupio
sam jo jedno crno odelo, pet belih koulja i gomilu arapa i donjeg vea. U
supermarketu sam se snabdeo mladim krompirima, grakom u ljusci, limunom,
ovsenom kaom, perunom i rolnom crnih kesa za ubre. Siao sam do Mola i
na tezgi na kojoj se prodavala riba upecana tog jutra kupio dve skue. Uzeo sam
i tuce novina na kiosku. Onda sam odetao natrag u Kvori filds.
Kad sam stigao kui, poeo sam da punim kese za ubre krom ostalim
posle provale. Kako sam koju kesu napunio, tako sam je iznosio napolje i bacao
u garau. Nametaj u prizemlju nije bio u najboljem stanju; sad je bio potpuno
neupotrebljiv. Nabacao sam polomljene okvire stolica i noge od stolova preko
kesa za ubre. Trebalo je da iznajmim kamion kako bih se otarasio sveg tog
ubreta, ali nisam bio raspoloen za to. Pisai sto u sobi takoe je bio smrskan u
komade, i tek kad sam raistio ostatke, setio sam se da su se u njemu nalazile
porodine fotografije. Vie ih nije bilo. Ono to sam pronaao na amcu Pitera
Dosona bila je jedina oeva fotografija koja mi je ostala. Neko je oigledno
pokuavao da ukloni sve tragove moje prolosti, ba kao to je uklonio sve
tragove njegove.
*

Seo sam na pod u dnevnoj sobi i poeo da listam novine. Jueranji dan
prevaziao je njihova oekivanja, i ko bi mogao da ih krivi? SMRTONOSNI
TROUGAO blesnulo je na naslovnoj strani Dejli stara, krcatog tekstovima o
"omiljenom odborniku1 Seosemu Makilijamu, Dosonu i "zabetoniranom leu"
pronaenom u gradskoj skuptini. Gotovo da sam zaboravio na to, ak sam se
pribojavao da e interesovanje za njega opasti. Ako je toliko dugo mrtav (i
zakopan), moe jo malo da prieka na zadovoljenje pravde. NEVOLJE U
RAJU najavljivao je Ajri independent, nudei mnotvo kratkih lanaka o
luksuznom Bejvju-Kaslhil "bogatakom primorskom naselju", ekskluzivnoj
enklavi u kojoj ive irske rok zvezde, filmski reditelji, advokati i izvrni
direktori, a koja je, prema navodima izvetaa, poznata kao "Bel Er". Ajri san
se bavio temom: CRNI DAN U BEL ERU, tvrdei da je, prema "izvorima
bliskim policiji", Seosem Maklijam bio mrtav pre nego to je baen u vodu, i
detaljno opisujui neverovatan procvat graevinskih aktivnosti Dona Dosona.
Ajri tajms, nacionalne "novine od ugleda", ograniile su svoje izvetavanje na
kratak lanak na etvrtoj strani, koji je bio napisan tako skrupulozno, verovatno
da bi potedeo porodice rtava, ili i itaoce, i tako oigledno na oprezu da se ne
prejudicira nikakvo krivino gonjenje koje bi moglo da usledi, daje nakon
itanja teksta ostalo nejasno je li iko ubijen, je li iko umro i da li se uopte ita
dogodilo. Tajms je, dodue, pomenuo da Don Doson spada u grupu poslovnih
ljudi koji su se sedamdesetih i osamdesetih godina okupljali oko Deka
Parlanda, svekra Seosema Maklijama.
Veina novina nagaala je da paralelne istrage ubistava predstavljaju
preveliki zalogaj za policiju Sifilda, da e sedite istrage biti u policijskoj stanici
u Sifildu, i da e gotovo sigurno biti zatraena pomo od Nacionalnog
kriminalistikog biroa. Pitao sam se da li e Dejv prihvatiti pomo. Ja ne bih na
njegovom mestu; imao bih utisak da se neko gura i krade moj sluaj. Ali to je
sada bio njegov sluaj, i ja nisam imao nita s tim.
Na podu mi je postalo prilino neudobno, pa sam legao kako bi mi bilo bar
malo prijatnije. Probudio sam se na istom mestu, na zvuk zvona na vratima.
Jedna strana tela mi je bila utrnula. Kad sam konano uspeo da se osovim na
noge, zateturao sam se jer mi je krv naglo jurnula u glavu. Sunce je zalo, ali jo
nije pao mrak; pranjavu kuu ispunile su nejasne senke. Ponovo se zaulo
zvono na vratima, ali ovoga puta nije prestalo. Proao sam rukom kroz kosu,
protrljao oi kako bih ih naterao da ostanu otvorene, otvorio ulazna vrata i
ugledao Barbaru, majku Pitera Dosona.
Neko je nekada rekao Barbari Doson da lii na Elizabet Tejlor, i ona je to
bukvalno shvatila. Bujni uvojci njene zlatno-smee, stepenasto oiane kose
izbijali su iz labavo vezane, ljubiaste earpe. Na licu su joj se isticale krupne,
smee oi i iroke, punake ljubiaste usne; bronzana koa, zategnuta oko oiju
i brade, blistala je bisernim sjajem. Nosila je crno odelo pantalonama, a ispod
lanenog sakoa nazirala se bluza koja je otkrivala crni ipkani dekolte. Imala je
tikle od deset centimetara i zraila seksualnou koja prilii trideset godina
mladoj eni. Barbara Doson, s ljubiastim alom oko vrata, u tonu, imala je
ezdeset etiri godine, godinu vie od moje pokojne majke; oi su joj zasuzile
kad me je zagrlila.
- ao mi je zbog Pitera, Barbara - rekao sam, svestan da i dalje smrdim na
alkohol, dim i znoj.
- Strana tragedija - rekla je, tapkajui oi malom, svilenom maramicom
koja se uklapala s alom. - Moja porodica je zahvalna za sve to si uinio,
Edvarde.
- Bojim se da nisam uinio mnogo - rekoh.
- Uinio si koliko si mogao, dete. Kao i svi mi. Bojim se da su nae
mogunosti ograniene.
Vedro se nasmejala, steui usne i zube i klimnuvi glavom, kao da hoe da
kae kako moramo biti hrabri. I ja sam klimnuo glavom, iako nita nisam
razumeo. Barbara je priala kao da je Piter upravo podlegao dugoj bolesti, kao
da se njegova smrt mesecima oekivala.
Drala je maramicu ispred nosa i gledala oko sebe, diui i sputajui
preterano naminkane kapke. Hteo sam da se izvinim zbog nereda, ali me je
Barbara preduhitrila, izgovorivi uasnim, tipinim dablinskom naglaskom: -
Dafni se zaista trudila da kua bude uredna i ivopisna. - Pogledao sam je kako
bih se uverio da li me namerno provocira, ali i dalje smo stajali u hodniku,
pogled joj je bio usmeren ka odvaljenim drvenim gelenderima, pa sam shvatio
sam da je pokuavala da bude ljubazna, u emu nije bila mnogo veta.
 - Zapravo, ba su nam provalili u kuu, Barbara - rekao sam, uvodei je u
kuhinju. Nemo je stajala navratima. Ponudio sam je ajem, ili nekim piem, ali
odmahnula je glavom. Nisam znao ta sledee da uradim, pa sam izvadio skuu
iz friidera, otpakovao je i stavio na dasku pored sudopere.
- Unitili su sav nametaj, pa ne mogu da vam ponudim stolicu - rekao sam,
pokuavajui da prekinem tiinu. - Uzeli su samo album s porodinim
fotografijama. Svaku fotografiju moje majke i oca. S venanja i jo ranije. Zar to
nije udno, Barbara?
Barbara Doson je stezala malu, crnu, konu tanu svojim negovanim
rukama, na kojima su se isticali besprekorno manikiranim noktima, s ljubiastim
lakom. Prekrila je usta akom, kao da je uznemirena, a zatim stegla svoju usku
bradu.
- To je varvarski, Edvarde - rekla je. - Da ostane bez ijedne uspomene na
majku. Varvarski, eto ta je.
Uznemireno je treptala, posmatrajui skuu kao da je jo iva i kao da e je
svakog trena zaskoiti.
- Svea, dananja - rekoh. - Gotovo da su same uskakale u ribarski amac.
Barbara Doson se stresla. -Tvoja majka, bog da joj duu prosti, njen i moj
otac su bili ribari. Odrasla sam u kui koja je neprestano smrdela na prenu ribu:
haringa, skua, raa, boe spasi nas, ali taj vonj nam je bio u kosi i pod noktima,
nikad dovoljno vrue vode da ga istera. Zaklela sam se kad budem imala svoju
kuu vie nikada neu ispriti ribu, niti izesti ikaku vie. Pojesti ikakvu vie -
brzo se ispravila. Njen govor je na trenutak skliznuo nazad u Faganove vile, gde
su moja majka i ona rasle kao prve kominice. Ponovo se stresla, ali ovoga puta
izraenim pokretima, celo telo u gru, jedna ruka na grudima, a druga pod
nosom, kao da tera zamiljeni smrad ribe tek izvaene iz mora. Seam se da je
majka zajedljivo govorila: "Ona je roena za pozornicu. Ali samo za velika
pozorita, zna, gde moe da sedne to dalje pozadi."
- Ovo je sve to imam - rekao sam, pokazujui joj pocepanu fotografiju
koju sam pronaao na Piterovom brodu. - Pogledajte, moj otac Ejmon Loj i
Don Doson.
Barbarino lice kao da je ostalo bez kapi krvi. Delovala je kao da je videla
duha.
-Jeste li dobro? - upitao sam. - Nisam hteo da vas uplaim.
- U redu je, dete - rekla je, glasom odjednom tihim i promiljenim. - Samo
je tako okantno, videti tvog sirotog oca, posle toliko godina.
 - Rekao bih da je ovo od pre trideset pet, etrdeset godina - rekao sam. -
Moda s neijeg venanja?
Ali Barbara je skrenula pogled i zagledala se kroz prozor. U samom
sreditu zaputene bate iza kue stajalo je muko i ensko jabukovo drvo, s
grubim, zelenim plodovima koji jo nisu pokazivali znake zrelosti.
- Neto pie na poleini - rekao sam, okreui fotografiju naopako kako bih
joj pokazao. - Vidite:
ma Kortni
3459.

- Ne znate ta bi to moglo da znai, Barbara? Neko po imenu Kortni? Iz

starih dana?
Barbara je odmahnula glavom i napuila usta.
- Odbacila sam prolost to sam vie mogla, Edvarde -rekla je. - Nisam
zadrala ni fotografiju. Ne volim da vidim nita to me podsea na prolost.
ivot raunam od one godine kada je Don sagradio bungalove na Ratdaun
roudu, a mi se preselili gore na Bejvju hajts.
Moja majka je poetak oevog propadanja povezivala s preseljenjem
Dosonovih na Bejvju hajts: Don Doson ga je iznenada nadmaio. Bejvju hajts
je bio neto sasvim drugo od Kvori fildsa, a posao Doson izgradnje je rastao i
rastao, sve dok, kao krunu svog uspeha, Don i Barbara nisu kupili viktorijansku
vilu na ogromnom imanju na vrhu Kaslhila. Kada je Don Doson uloio novac
kako bi moj otac otvorio servis, na to se gledalo kao na gest lojalnosti, odavanje
pote sredini iz koje su potekli. Moj otac je godinama gadno pio, a samo
povremeno radio, i da nije bilo majke, koja je radila na kasi u parfimeriji Arnots,
porodica bi propala. Taj servis je mom ocu bio poslednja ansa, ali kao to
obino biva s ljudima kojima je potrebna poslednja ansa, verovatno je nije
zasluio, sasvim sigurno nije bio spreman za nju, i unitio ju je potpuno i,
izgleda, svojom voljom. Vratio sam fotografiju u dep.
Barbara je preturala po tani. Izvadila je smei koverat i unula mi ga u
ruke.
- U znak zahvalnosti od moje porodice - rekla je, oiju punih suza - i
zahvalnost od mene.
Uzeo sam ga. Bio je pun novanica od sto evra.
- emu ovo? Ne mogu to da uzmem - rekoh.
 - Za sve to si uradio, Edvarde - rekla je Barbara. - Mnogo si pomogao
Lindi.
- Nita nisam uradio. Nisam pronaao Pitera. Ne znam ko ga je ubio.
- Ako je uopte ubijen.
- Ako je ubijen? Upucan je dva puta, Barbara. ta priate?
- Policija kae da je moda u pitanju samoubistvo.
- Policija kae ta? Detektiv Doneli je rekao da samoubica moe da puca u
sebe dva puta? - uzviknuo sam.
- Vii policijski inspektor Kejsi je rekao da je to savreno mogue. Prst na
okidau se zgri. ekaju izvetaj patologa kako bi zavrili autopsiju.
- A kako je njegovo telo dospelo na amac? Jue nije bilo tamo, lino sam
se uverio. Neko je morao da ga premesti nakon smrti.
Barbara je odmahnula glavom, podigla oi u nebesa, kao da je u pitanju
jedna od onih misterija ije reenje samo bog zna.
- Zato bi Piter izvrio samoubistvo?
- iveo je u senci velikog oveka kao to je njegov otac -rekla je Barbara
drhtavim, sveanim, alostivim glasom. - Sa svakim danom, taj momak se
oseao sve beznaajnijim u poreenju s njim. I naravno, sirota Linda ne moe da
ima dece. Sve u svemu...
Sve u svemu ta? To je ono to je eleo? Ovako je bolje? Barbara je
zvuala kao da pria o tuem sinu, kao crkveni zloduh koji neku komijsku
tragediju uvija u prevarantsku psiholoku oblandu. Moda je u pitanju ok, ili
bol okovan elinom samokontrolom, ili ona jeste doivljavala svog sina kao
inferiornu verziju njegovog oca, za koga je bolje da se sam ubio. ta god da je u
pitanju, njeno ponaanje me je prestravilo.
- Nisam upoznat s detaljima autopsije, Barbara - rekao sam. - Ali kad sam
razgovarao s detektivom narednikom Donelijem i detektiv-inspektorkom
Fionom Rid, oni su to i te kako tretirali kao ubistvo.
Barbara se popustljivo nasmeila.
- Da pa, vii inspektor Kejsi... - poela je umiljato, kao da je vii in
odluujui faktor. - Naravno, moda nikada neemo ni saznati ta se tano
dogodilo. Moda je tome prethodilo mnogo banenja i prljavih radnji. Ali nema
veze. Verujem da je moj siroti deak sam sebi oduzeo ivot.
Tragino je klimnula glavom, zgrabila tanu obema rukama i izala u
hodnik.
 Ispratio sam je do ulaznih vrata i pokuao da joj vratim novac koji mi je
dala.
- Barbara, ne mogu da uzmem novac - rekao sam. - Ovo je previe. Pored
toga, Linda mi je ve platila za posao koji sam obavio.
- To je samo novac - rekla je, izgovorivi omiljenu uzreicu u onih koji o
njemu ne moraju da brinu. Bacila je pogled na stare, ubuale zidove, mrane
tapete, okrnjena i trula prozorska okna, pohabane tepihe, a zatim se iznenada
okrenula prema meni, iznenada se ne trudei da prikrije prezir.
- Naravno, trebalo je sve nas da preia, zar ne? - dodala je Barbara, s
nagovetajem pakosti u nasmejanim oima. - Da postane doktor, zar ne?
Klimnuo sam glavom.
- Doktor, zaista. A pogledaj ga sada. Vidi na ta lii! Mogao si da uini
Dafni ponosnom, bog da joj duu prosti. I da poalje koji iling da se kua
upristoji. Sve se raspadalo oko nje, ivela je u ruevinama.
Osmeh koji joj je otkrio zube bio je divljaan, poput maske, a vitko
elegantno telo zadrhtalo je u naletu strasti.
- Sve nas da preia, zar ne? A pogledaj ga sada! Pa, ne sumnjam da e
ve nekako iskoristiti taj novac. Samo mi je ao to ga nisam dala Dafni.
Normalno, ne bi ga primila. Previe ponosna, zna. Ponos, da, ponos.
Glas joj utihnu. Prinela je ljubiastu maramicu pognutom licu i zastala na
dovratku jecajui. Nisam znao da li se Barbara pretvara ili ne, ali njene rei su
zabolele; onog trenutka kad sam ugledao majinu kuu, obuzeo me je stid;
trebalo je da joj pomognem, a nisam.
Barbara je obrisala lice. Neto je promrmljala ispod glasa; imalo je ritam
molitve ali bez smiraja; uprkos uvebanoj staloenosti i izraenoj gestikulaciji,
svaki njen dah bio je ispunjen bolom. A kako i ne bi?
- Kako je Linda? - upitao sam.
- U uasnom je stanju, to siroto dete. Neko vreme e boraviti kod nas.
Svata je preivela, naravno, veoma je ranjiva -rekla je Barbara. - Vie je nego
oigledno da je bila iskoriena. Naroito u poslednje vreme.
Poto me izrazito hladno pogledala, Barbarino lice je smekalo; obema
akama mi je obuhvatila lice i privukla me sebi, poljubila me u usta, ponadala se
da e nas bog blagosiljati, spasti nas i oprostiti svima nama, i onda izletela iz
kue. Dok je silazila stazom i prelazila preko travnjaka prema svom automobilu,
saplela se na betonsku plou i najednom se preobrazila u staru damu, povijenu i
krhku. Saekala je da joj ofer u crnom odelu otvori vrata automobila; povrativi
neto od svog dranja, ula je u automobil i nestala iza zatamnjenih stakala. Dok
je tamnosivi leksus nestajao u daljini, izaao sam do kapije kako bih proverio
broj registarskih tablica. Bio je to isti onaj automobil koji sam video prethodne
noi dok sam stajao parkiran ispred Lindine kue.
*

Batom se irio snaan miris nonih frajli. Neko vreme sam sedeo na
tremu, pokuavajui da sloim detalje sluaja, ali bilo je nemogue napraviti
bilo kakav red ili tok dogaaja. Za oko mi je zapala hrpa reklamnog materijala u
potanskom sanduetu, izvadio sam ga i pregledao: flajeri s reklamama za
dostavu pice, odravanje bate, veernju kolu, lokalnu igraonicu i sl. Zguvao
sam ih u lopticu i otiao u kuhinju da ih bacim. Videvi skue na dasci pored
sudopere, shvatio sam da itav dan nita nisam jeo. Stavio sam krompire da se
kuvaju, oistio sam ribu, uvaljao je u ovseno brano i isprio na puteru. Oistio
sam graak i sipao u erpu s krompirom nekoliko minuta pred kraj kuvanja,
zatim sam prosuo vodu. Izvadio sam lopticu oglasnog materijala iz ubreta i
pregledao sve iz poetka dok sam veerao.
Reklama za novog agenta za nekretnine glasio je ovako: "ONOME KO
BUDE ZAINTERESOVAN - ukoliko ste vlasnik kue, ova reklama se odnosi
ba na vas. Dobiete NAJBOLJU CENU na tritu za svoju kuu. mi obavljamo
sav posao; vi dobijate sav NOVAC."
Nastavljalo se u tom delirinom tonu, ali panju mi je privukao najobiniji
mogui uvod: ONOME KO BUDE ZAINTERESOVAN. Ako se prebaci u mala
slova, dobija se "onome ko bude zainteresovan". Ukoliko bi se taj uvod koristio
kao naziv dokumenta, niko se ne bi muio da svaki put pie ceo tekst, ve bi
verovatno koristio poetna slova svake rei: "okbz".
Tako se zvao dokument na kompjuteru Pitera Dosona, koji je obrisan u
utorak dok je Linda bila na sahrani: okbz: onome ko bude zainteresovan. Na
raunu iz prodavnice kancelarijskog materijala Ebril u Sifildu vidi se da je Piter
kupio koverte, papir za pisanje i nalepnice za adrese. Te dve injenice zajedno
mogu imati mnotvo znaenja. Jedno od njih bi svakako moglo biti da je Piter
nameravao da se ubije, da je napisao oprotajno pismo i da ga je poslao nekome,
ili na nekoliko adresa.
Moda to i jeste cilj. Nije bitno podmiivanje odbornika u vezi s
graevinskim planovima, nije bitna veza Pitera Dosona sa smru Seosema
Maklijama, nije bitan organizovani kriminal u liku bande Haliganovih, ni zato
su ukradene sve fotografije Pitera Dosona i moje porodice, ili ko je premestio
Piterovo telo na njegov brod; samo oznai to kao samoubistvo, zatakaj, i idemo
dalje. To je ono to Barbara Doson eli, i to izgleda i vii policijski inspektor
Kejsi eli. Za razliku od Linde. Moda me je Linda ba zbog toga unajmila: zato
to predosea ta se deava, ali eli da doe do istine - eli istinu, ali se i plai te
istine. Pa, ba teta. Mu joj je pronaen, i tu je kraj. Ako eli da sazna istinu,
moda je privatni detektiv poslednja osoba kojoj treba da se obrati.
Naglo se smrkavalo. Natrpao sam sudove u sudoperu, zakljuao ulazna
vrata, legao u krevet i spavao osam sati, ne sanjajui nita. Kad sam se probudio,
iz plavosivih oblaka lila je kia. Ali bilo je to mnogo vie od obine kie. Bila je
to ona vrsta irskog letnjeg jutra kakvog se dobro seam. inilo mi se kao da sam
prethodnih nekoliko dana proveo u bunilu, grozniavom snu koji je usledio
posle sahrane. Popio sam olju aja i tano sam znao ta treba da uradim. Sve je
bilo vrlo jednostavno: treba da proglasim oca mrtvim i ovlastim advokatsku
kancelariju Dojl i Makarti da preuzme brigu o kui. Oni mogu da organizuju
prodaju, uzmu nesumnjivo veliki procenat i poalju mi ostatak. U Kaliforniju.
Jer tamo idem prvim letom. Zavrio sam s Dablinom, gradom u kome je svako
svaiji brat, roak ili biva devojka, u kome vam niko ne daje jasne odgovore, u
kome tvoj ale zna mog aleta, i tvoji znaju moje, i u kome prolost eka na
svakom uglu da vas zaskoi. "Sve je poelo u Faganovim vilama." E pa, nemam
nameru da se tamo vratim. Idem tamo kuda se odlazi kad vam je dosta prolosti,
dosta porodice, dosta istorije, tamo gde moe da krene iz poetka, bude ta
god eli. Sreno siroe u zemlji u kojoj mi niko ni ime ne zna.
 Krv.
Ne moe da se ispere. Topla voda samo uvruje fleku, a od izbeljivaa
postaje zelena. Hladna voda ispira vidljivost fleke, ali ona je i dalje tu,
zalepljena za pod, za zidove, zavese, na kaminu. Moete imirglati daske i
promeniti zavese, izgitovati i prekreiti zidove, uvek e vam promai kapljica,
mlaz, bara. To vie nije isti kamin, isti onaj ispred koga je stajao kad su ga
upucali. "Upucali" je prava re. On je ispalio prvi metak, ona je uradila sve
ostalo. On je trebalo da odradi sav posao. Ona je bila tu samo da gleda. Ali
znate kako to biva, kad ima posla s krvlju, stvari nikad ne idu ba onako kako
eli.
Rekla je da e biti istije ako upotrebe pitolj. To je tano samo ako znate
kako da upotrebite pitolj, a on to nije znao. Ruka mu je drhtala, a izraz
zaprepaenja, neverice, a potom i straha na licu njegovog starog prijatelja
samo je pogorao situaciju. Urlala je na njega da puca, i za trenutak je poeleo
da puca u nju, a onda se umirio, i zatvorio oi, i povukao oroz. Metak je
pogodio njenog mua u prepone i prosvirao mu arteriju. Najednom je bilo toliko
krvi kao da je neko zaklao svinju. Njenom ljubavniku je pitolj ispao iz ruku i
zazveao na podu. Njen ljubavnik je pogledao u svog starog prijatelja, koji je
bio na kolenima, zavijajui od bolova, i ispovraao se. ena je pokupila pitolj s
poda i uperila ga u mua. Bilo je teko razaznati ta on govori, i da li uopte
izgovara rei, ali moe se rei da ju je preklinjao, molio za ivot. Prekasno. Pod
njim se irila tamna lokva krvi. Osvrnula se oko sebe. Njen ljubavnik je prestao
da povraa; sad je jecao. Pogledala ga je, ne prezrivo, ve rezignirano,
pogledom koji je govorio da je trebalo da zna da e na kraju ona morati da
odradi najgori deo.
Nosila je sandale otvorenih prstiju, i osetila je krv izmeu nonih prstiju.
Istog trenutka se setila kad je bila dete, kad se mokrih nogu po kii vraala kui.
Zatim je pomislila na more. A onda je upucala mua dvaput u lea. Prestao je
da vriti, ali se i dalje ulo kako die. Nadlaktica i rame su je zaboleli od trzaja
pitolja. Okida je bio tvrd, nije bila sigurna ima li snage da ga ponovo povue.
Zvuk jecanja joj je govorio da bi joj bolje bilo da to uradi. Uhvatila je drku
pitolja s obe ruke i upucala mua dvaput u glavu.
Ispustila je pitolj u lokvu krvi u koju su popadale aure, i poela da njie
ljubavnika u naruju, briui mu suze i ljubei mu obraze. Sada, pomislila je.
Sada, konano, njen ivot moe da pone.
 II

Kako ovek stari, ukoliko zna ta je dobro za njega, stare i ene koje mu se
dopadaju. Problem je u tome to je veina njih udata.
Ros Makdonald, Pogrebna kola zebrinih ara
 11.

Dok sam se spremao da pozovem Dejvida Makartija i pokrenem postupak

za utvrivanje nasledstva, zazvonio mi je telefon. Moda Makarti zove mene,
pomislio sam, kao da nasluuje moj plan. Naravno, nisam bio u pravu.
- Da li sam dobila Edvarda Loja?
- Jeste.
- Gospodine Loj, ovde Ejlin Vilijamson. Koliko shvatam, vi ste privatni
detektiv.
Evo ga opet, stari grozniavi san. Shvatate da sam privatni detektiv, zar ne?
Pa, moete li to da mi pojasnite?
- Gospodine Loj?
- Tu sam. ta mogu da uinim za vas, gospoo Vilijamson?
- Znate ko sam, zar ne?
- Da. ao mi je zbog smrti vaeg mua.
- Ubistva mog mua.
-Je li policija sluaj okarakterisala kao ubistvo?
- Da li bismo mogli da se vidimo?
- Nisam siguran koliko je to dobro, gospoo Vilijamson. Vidite, ako je u
pitanju istraga o ubistvu, vodie je policija. Policija Sifilda me je otvoreno
upozorila da se drim po strani.
- Nije u pitanju istraga ubistva. A trebalo bi da bude.
- I dalje ne vidim...
- Primila sam anonimni poziv. Od jedne ene. Rekla mi je da tragate za
Piterom Dosonom, sinom graevinskog preduzimaa. Rekla mi je da je njegova
smrt povezana sa smru moga mua, ali da neko podriva policijsku istragu kada
su sluajevi mog mua i Pitera Dosona u pitanju.
- Ko?
- Vii zvaninici, u strahu da ne uvrede mone pojedince.
Vii policijski inspektor Kejsi? Uprkos onome to je Linda rekla, da li
Don Doson i dalje ima mo da utie na policijsku istragu? I zato su on i
Barbara toliko odluni u tome da Piterovu smrt okarakteriu kao samoubistvo?
- Kakve to veze ima sa mnom? - upitao sam.
- Ta ena mi je rekla da vas uopte ne zanima da li ete uvrediti mone
pojedince. Zapravo, shvatila je da uivate u tome. Ako je to tano, gospodine
Loj, elela bih da vas unajmim da otkrijete ko je i zbog ega ubio mog mua.
 Grozniavi san. Bunilo.
- Ko je ena koja vas je pozvala?
- Kao to sam rekla, poziv je bio anoniman.
- Nemate ideju ko bi to mogao da bude? Naglasak, nain govora?
- Ona poznaje vas, a ne mene. Zvuala je sasvim obino, govorila je s
mekim dablinskim naglaskom. Prijateljski. Pomalo nervozno.
- Jo neto?
- Imam njen broj telefona.
- Zaista? Kako ste to uspeli da izvedete?
- Dozef je instalirao ureaj koji memorie pozive.
- Dozef ili Seosem?
- Niko ko ga je znao nije ga zvao Seosem. Mislim da je to bio mali ustupak
birakom telu koje govori irskim jezikom. Policajci su ga posavetovali da nabavi
identifikator poziva kako bi se izborio s udnim, neprijatnim i uznemirujuim
pozivima. Kojih je bilo mnogo.
Ukazala mi se prilika da pobegnem, sednem na avion i vie se nikad ne
vratim.
Oigledno nisam eleo da je iskoristim.
- Gospodine Loj?
- Recite mi vau adresu, dolazim za sat vremena.
Ejlin Vilijamson mi je izdiktirala svoju adresu. Dala mi je i telefonski broj
s kog joj je stigao anonimni poziv. Okrenuo sam ga, s druge strane ice zauo se
umoran, razborit enski glas.
- Zdravo Karmel - rekao sam. - Ovde Ed Loj.
- Ede, drago mi je da te ujem.
- Zaista?
- Veoma.
- Pretpostavljam da tvoj kuni broj nije u imeniku.
- Naravno da nije. Kao ni brojevi ostalih policajaca.
- Zar te ne zanima kako sam ga nabavio?
- Moda ti ga je Dejv dao.
- Zna da nije.
- Pa. Ti si detektiv, zar ne? Pretpostavljam da si... ga otkrio.
- Zna da ne moe da sakrije broj od ljudi koji imaju identifikator poziva.
- Zna da ta spravica moe da se ukljui i iskljui.
- Pa ako si htela da neko otkrije tvoj broj...
 - Da, ako sam htela.
Usledila je duga tiina. Karmel ju je prekinula.
- Dejv je uznemiren zbog svega ovoga, Ede. Ne kaem da mi je rekao da
pozovem Ejlin Vilijamson... niti da e biti u stanju da te zatiti u sluaju da
zabrlja stvar.
- Zar nisi htela da kae kad zabrljam?
- Volim mukarce. Uvek govore ono to mi ene mislimo.
- Da li Dejv misli da neko neto prikriva?
- Dejv bi voleo da ima priliku da to otkrije. Sklonjen je s Dosonovog
sluaja.
- Zato?
- Operativna logistika, tako mu je reeno. Zato to veruje u policijski
posao, eto zato. Tu neto smrdi. Ali on nema nameru da odustane. Hoe li mu
pomoi?
- Bie mi potrebni podaci kojima samo policija raspolae: detalji
forenzikih analiza, balistiki izvetaji.
- Dobie ih.
- Sigurna si da e Dejv pristati na to, Karmel?
- Ve sam razgovarala s njim. Biete u kontaktu. Samo se uvaj, Ede.
Karmel je prekinula vezu. Neko vreme sam sedeo i oslukivao. Tiina na
telefonskoj liniji zvuala je kao glas mrtvih. I da znaju neto, ne mogu da
priaju.
*

Ejlin Vilijamson je ivela u Bolsbridu, u irokoj ulici s tri trake oivienoj

viktorijanskim i edvardijanskim vilama. Bilo je tu pet-est ambasada i poneka
advokatska kancelarija i zubarska ordinacija; ostalo su bile privatne kue.
Veina ih je svedoila o nedavnim graevinskim radovima: nadogradnja s
ukusom ili novi granini zid, svee ofarbani ili oieni kamen i cigla.
Automobili su bili skupi ali diskretni, kao to su audi i volvo, a ne merde i
jaguari: bili su to stari dablinski bogatai, koji ne moraju da skreu panju na
sebe. Nisam mogao ni da zamislim koliko jedna takva kua kota;
pretpostavljam daje to kao u vrlo luksuznim radnjama u kojima nikad nema cene
na robi; ako mora da pita, ne moe to sebi da priuti.
 Kia nije bila nita vie nego vrelinom izmoden oblak nakratko
zaustavljen; vazduh je bio toliko vlaan a zemlja toliko vrela da na njoj nije
ostalo ni traga vlage; plavetnilo i belina rascepali su grafitnosivo nebo.
Vilijamsonovi su iveli u vili od opeke s duplim proeljem, s prizemljem i
tri sprata. Prilaz je pokrivalo krckavo svetlo sitno kamenje, od kojih cipele
postaju sive. Granitne stepenice vodile su do ulaznih vrata ukraenih vitraom i
izraenim arhitravom. Sluavka Filipinka u crno-beloj uniformi uputila me je
okolo prema zadnjem delu kue. Jedan batovan je postavljao beli jasmin na
batenski stalak za cvee; drugi je plevio zemlju oko prekrasne magnolije.
Razgovarali su na nekom srednjoevropskom jeziku, zvuao je poput rumunskog.
U dnu bate nalazilo se izdignuto drveno postolje s dugakim javorovim stolom
i stolicama.
Ponekad mi se inilo kao da se itava jedna generacija ena oblai skoro
potpuno u crno: jedna je bila Linda Doson, a druga Ejlin Vilijamson. Sedela je u
elu stola, u dugoj crnoj somotskoj suknji i crnoj svilenoj bluzi. Srebrno raspee
visilo je oko njenog dugog vrata. Ravna ugalj-crna kosa padala joj je do struka;
na bledom, ovalnom licu bez i malo minke blistale su plave oi. Bele ake
drala je na gomili dnevnih novina. Zanemarljivim pokretom krhkog runog
zgloba, dala mi je znak da sednem; bez rei je gurnula gomilu novina prema
meni.
Tabloid na vrhu je pisao: DUBOKI DEPOVI POLITIARA KOJI SE
UTOPIO. U daljem tekstu navodi se da je, prema "policijskim izvorima", za
Maklijamovo telo bila zalepljena kesa za ubre s velikom koliinom kea, da je
"vrlo mogue da je u pitanju mito" (nije naveden nijedan dokaz) i da je, prema
tome, znatno ugroena Maklijamova reputacija nepodmitljivog "odbornika kome
je stalo". Naslov u sledeem tabloidu glasio je DROGA TAJNA MRTVOG
POLITIARA?. Prema izvoru "bliskom viim policijskim slubenicima",
koliina heroina u krvi ukazuje na to da se Maklijam predozirao. Ostale novine
nudile su razliite verzije jedne od ove dve prie. Gledao sam u Ejlin
Vilijamson, ekajui njenu reakciju. Pogledala me je u oi, kao da me odmerava,
a zatim nepokolebljivo zapoela priu.
- Dozef je bio sklon zavisnosti, gospodine Loj. Ljudi taj izraz uglavnom
koriste kao izgovor za slabost. Ali Dozef nije bio slabi. Kada sam ga
upoznala, bio je alkoholiar i strastveni kockar. Ali pobedio je te zavisnosti.
Venali smo se, osnovali porodicu. Uz moju podrku, poeo je da se bavi
politikom. Stidela sam se onoga to je nekada bio, ali se i lako ponosila onim to
je u meuvremenu postao. Ponos je nadmaio stid. Znate, verovala sam u njega.
I dalje verujem.
Nervozno se osmehnula, kao da je traila oprost za svoj ponos. Pitao sam
se da li su problemi njenog mua, pre nego to je nju upoznao, zaista bili toliko
ozbiljni kao to ona tvrdi. Suoeni s tako intenzivnim i ispitivakim pogledom
svojih supruga, mnogi muevi e preduzeti korake, kriom ili ne, kako bi
dokazali da nisu vredni toga.
Filipinka je spustila posluavnik s kafom i kolaiima na sto. Ejlin
Vilijamson joj je osmehom dala voljno i sipala mi kafu. Kolaie sam odbio;
sebi je sipala pola olje kafe i nastavila priu.
- Sasvim je mogue da je Dozef posrnuo. Na kraju krajeva, ipak smo mi
samo ljudska bia - zvuala je kao da govori o alosnom ali prolaznom stanju
stvari. - Ono to ne mogu i ne elim da podnesem jeste bilo kakva pretpostavka
da je mogao da primi mito. To je za mene sasvim neprihvatljivo.
A da, erka Deka Parlanda. estitost bogataa, ednost novca. Svi
mukarci su slabii - Dek Parland je bio s treom po redu enom jo pre
dvadeset godina, kada mu je erka imala dvadesetak godina - ali novac ima
snagu i zahteva snagu za uzvrat.
- Mislite li da moemo da poverujemo u tu priu o predoziranju, gospodine
Loj?
- Mogu da proverim - odgovorio sam. - Mislite li da je uverljiva? Nije
neuobiajeno za sredovenog porodinog oveka da koristi drogu, ali teko da bi
heroin bio njegov izbor.
- Dozef... ubrzo nakon roenja naeg treeg deteta, Dozef je bio u
stanju... pa, moglo bi se rei da je doiveo neku vrstu nervnog sloma. Pokuala
sam da ga izvuem, ali znao je da bude neverovatno tvrdoglav. Zato sam mu
organizovala jednogodinje odsustvo. Budui da se prikupljam novac za jednu
katoliku dobrotvornu organizaciju, poslala sam Dozefa u jednu od njihovih
misija u jugoistonoj Aziji.
- Jugoistonoj Aziji.
- Kamboda, Laos, Vijetnam, Tajland.
- Mislite da je postao zavisnik dok je bio tamo?
- Odbijala sam da poverujem u to. Ali nekako se... opustio. Prvo sam
mislila da je re o novosteenom duevnom miru. Upleo se u lokalnu politiku -
rekao je da eli neto da promeni - i prividno je sve ponovo bilo normalno. Bolje
od normalnog.
 -Ali?
- Ali neto u njemu - pogled, stav, kao da mu nije bilo ni do ega. Kao da je
duboko u sebi oseao kako je ivot jedna velika sprdnja.
- S obzirom na to da ih svakodnevno gnjave oko gluposti kao to su
odlaganje otpada ili razbijeni lampioni, mislio sam da lokalni odbornici moraju
da imaju smisla za humor.
- To je ozbiljan posao, gospodine Loj. Lokalni politiari u direktna veza
naroda s vlau - posebno onih ljudi koji se ne mogu pohvaliti bogatstvom i
poloajem u drutvu. Dozef ga je ozbiljno shvatao.
- Pa ipak, sumnjali ste da uzima heroin?
- Znala sam da ne pije. Majka mi je bila alkoholiarka, i razvijete ulo da to
prepoznate kod drugih ljudi. Ali plaila sam se da jeste zavisan od neega. A
znala sam i to da heroinska zavisnost, ako se ne ivi na ivici siromatva, moe
da potraje godinama.
- ta je s kockanjem?
- Nije imao novca. Plata odbornika je mizerna, est ili sedam hiljada
godinje. Naravno, davala sam Dozefu deparac, ali to nije bilo dovoljno za
kockanje, bar ne na nivou na koji je on navikao.
- Moda mu je bilo muka od injenice da mora da uzima deparac od ene.
Moda je eleo da ima svoj novac. Moram vam rei da je va mu gotovo
sigurno bio meta graevinskih preduzimaa...
- A ja vama kaem da je i najmanji nagovetaj korupcije jednostavno
nezamisliv kad je moj suprug u pitanju.
Njen staloeni ton prerastao je u viku. Skupila je ruke i pognula glavu.
Nisam bio siguran da li se moli ili plae. Kada je podigla pogled, oi su joj bile
vlane.
- Moj otac je razvio posao - sagradio carstvo, kako neki kau - ni iz ega.
Ali sve vreme se ukalo da je podmazivao prave ljude, daje s jedne strane
uzimao a s druge davao mito. Da je izbegavao plaanje poreza i petljao s
trokovima. Da je ak opeljeio deoniare. Iako nita od toga nikada nije
dokazano - jer nije tano - ipak je uhvatilo korena. Ljudi ga i dalje povezuju s
momcima iz ezdesetih i sedamdesetih godina, otmenim ljudima u odelima od
mohera, gomilom lopua koje su opeljeile narod svojim tajnim zemljinim
ugovorima...
Setio sam se fotografije Dona Dosona i Deka Parlanda. U to vreme nije
bilo mnogo novca u Irskoj, pa svako ko je uspeo da ga zaradi uivao je
potovanje i prezir istovremeno, i to najee istih ljudi. Jednom sam video
momka na etalitu plae Venecija kako prodaje majice kratkih rukava s
natpisom "Bogati se razlikuju od nas - oni se izvuku". Niko ih nije kupovao. ta
ako se jednog dana i sami obogate? Ko zna iz ega e tada morati da se izvlae?
Imae vremena da moraliu o novcu kada ga budu imali. A moda ak ni tada.
- Trebalo bi da znate da sam sav novac koji imam uloila u fondove koje je
odobrila Crkva - rekla je. - A vei deo dividende, izuzev novca rezervisanog za
kolovanje naih deaka, veliki deo naih prihoda ide u dobrotvorne svrhe.
Uprkos tvrdnjama da je Dek Parland poteno stekao bogatstvo, njegova
erka je i dalje oseala potrebu da veinu njegovog novca razdeli - a da ostatak
opere, duhovno govorei. I da sve to preda mnom opravda. I da svog mrtvog
mua oslobodi one vrste optubi kakve su ljudi smatrali istinom kad je njen otac
u pitanju.
Ejlin Vilijamson je gledala u sto.
- Verovatno vam je udno to to bi jedna ena vie volela da joj je mu
heroinski zavisnik nego da je primio mito - tiho je izgovorila.
- Mislim da vas razumem - rekao sam.
- Ali ne odobravate?
- Nije moje da odobravam ili ne, gospoo Vilijamson. Dovoljno je teko
razumeti, zar ne?
- Vano je moi verovati u ljude, gospodine Loj.
- Ali vano je ne verovati im previe. Ipak su to samo ljudi.
Dodirnula je raspee koje joj je visilo oko vrata, protrljala ga izmeu prstiju
i palca.
- Vi niste religiozni, gospodine Loj - ree.
- Trenutno ne - dodao sam. - Ali kada bi mi trebalo da verujem u neto,
izabrao bih u boga.
- Pa, rekla bih da je to poetak.
- Uostalom, neto to ne postoji ne moe te ni izneveriti.
Odmahnula je glavom i skrenula pogled, zatim me je ponovo pogledala kao
da me vidi prvi put. Najednom je postala sva poslovna.
- Trebae vam ovo - rekla je i gurnula sveanj kljueva preko stola. -
Kljuevi od Dozefovog stana.
- Nije iveo ovde?
- Naravno da jeste. Ali bio mu je potreban smetaj u oblast i pod
nadlenou Okrunog vea Sifilda. Kupila sam mu stan u staroj kui na
Viktorija terasu. Policija ga je ve pretresla, ali ne znam da li su uspeli ita da
pronau. Niti da li su uopte znali ta trae.
- Da li je va mu ikad pomenuo Pitera Dosona?
- Pominjao je Doson izgradnju.
- Nije ih voleo.
- Dozef se protivio gradnji. Generalno nije voleo graevinske
preduzimae.
- Gde bi onda ljudi trebalo da ive?
- Svi tako razmiljaju. Dozef je bio idealista. eleo je da sve to se izgradi
bude prelepo. Drao se svojih principa. Bio je na svoju ruku.
Podizala mu je mauzolej. Prekinuo sam njen hvalospev zatraivi ek.
Ustuknula je pred cenom i pokuala da je spusti. Nisam hteo da se cenjkam, pa
je na kraju popustila. Bogatai nisu drugaiji, bar ne jedni od drugih.
- Jo neto - rekao sam. - Koliko sam upuen, va otac je vlasnik novina.
- On poseduje, to jest kontrolie, polovinu tampe u itavoj zemlji - rekla
je, ne bez prizvuka ponosa.
- Ne razumem onda - zar ne moete da ga zamolite da kae svojim
urednicima da malo olade, da ne daju prii na znaaju, da vas ostave na miru?
- Dek Parland nije stigao tu gde jeste tako to je ostavljao ljude na miru.
- ak ni ako je re o njegovoj porodici?
- Naroito kada je re o porodici. Ja sam jedina od ukupno sedmoro dece
koja ivi u ovoj zemlji, ostali ne mogu da podnesu da budu u njegovoj blizini.
Povrh svega, nije voleo Dozefa. Zapravo, nikad mi nije oprostio to sam se
udala za njega. Trebalo je da ostanem uz njega. Da itavog ivota budem
najbolja tatina devojica.
Usne joj se iskrivie u bled osmeh, koji je obojio njene blede obraze;
blistave, plave oi sijale su nekim pomalo divljim oseanjem koje nisam mogao
sasvim da razaznam; bilo je to neto izmeu stida i ponosa, ljutnje i bola; ta god
da je bilo, nije imalo nikakve veze sa smehom.
Kad sam izaao na ulicu, Dejv Doneli me je pozvao na mobilni.
- ta ti treba, Ede?
- Za sada bankovni izvetaj i spisak telefonskih poziva Pitera Dosona.
- Dobie ih.
-I sve balistike izvetaje i forenzike analize koje ti stignu.
- Dau sve od sebe. Ne dostavljaju ih meni, ali... imam svoje izvore.
- Da nije detektiv-inspektor Fiona Rid...
 - Ridova vodi politiku s viim policijskim inspektorom Kejsijem. Ridova
ne eli da rizikuje.
- Objasni mi neto, Dejve. Tomi Ovens mi je rekao da mu je Pod Haligan
dao pitolj nakon to su meci ispaljeni. To ipak uvodi Haliganove u celu priu?
- Kejsi e uraditi sve kako bi izbegao povezivanje Dosona i Haliganovih u
istu priu... To se jednostavno nee dogoditi. Pored toga, pitolj je praktino
nestao.
- Pitolj je ta?! Glok 17?
- Negde u Tehnikom birou u Feniks parku. Nakon to su uraene
balistike analize, upakovan je i etiketiran. A onda je jednostavno ispario.
Usledila je tiina. Dejv je konano zagrmeo promuklim, grlatim glasom.
- Jednostavno ne mogu samo da okrenem glavu, Ede. Ako to uradim... biu
podjednako lo kao i oni.
 12.

- Pomeri se i mrtav si.

Godinama niko nije potegao no na mene, ali je zato bilo sasvim dovoljno
druge zabave u meuvremenu. Samo to sam uao u stan Dozefa Vilijamsona i
zatvorio vrata za sobom, osetio sam vrh otrice kako uranja u levu stranu mog
grla.
- Ko si ti, jebote?
Piskav, nazalni dablinski naglasak. Nisam odgovorio.
- Maca ti je pojela jezik? Jebote ko si ti, drue?
Stajao je s moje leve strane, pored zida, s ispruenom rukom. Ruka kojom
je drao no mu je podrhtavala. Zupasta ivica mi se usecala u Adamovu
jabuicu. Zatim je ostavila trag ispod brade. Osetio sam kako mi se krv skuplja u
upljini iznad kljune kosti. Kaputi okaeni na vratima grebali su me po uima i
zadnjem delu vrata.
- Brijau te sve dublje i dublje. Hoe da odgovori? Ili bi vie voleo da ti
tu lepu belu koulju umrljam krvlju?
Govorio je napetim, gotovo histerinim glasom. Smejao se, isputajui
visoke, kripave tonove poput testere za metal. Okrenuo sam se malo udesno i
bacio pogled na njega - nejasna pojava u teget trenerci, s kratko oianom,
masnom kosom i sivom koom. Trgnuo se unazad kao da ga je obuzeo strah, a
zatim otricu ponovo primakao mom grlu. Ruka mu je bila skroz ispruena.
Oslonio sam se na vrata iza lea, nestao meu kaputima, i dok mi je no leteo
pored glave, zgrabio sam ga za runi zglob i lakat i nabio mu podlakticu najjae
to sam mogao u glomazni, mesingani iviluk. Vrisnuo je od bola i pokuao da
gurne no prema meni, ali sam ga preduhitrio bacivi se ulevo, zavrnuvi mu
ruku i ponovo je estoko udarivi o iviluk. Pucanje nalik lomljenju drveta bilo
je propraeno jo jednim, otegnutim jaukom, i skakutanjem noa po ploicama.
Uzeo sam no, stavio ga u dep i okrenuo se da vidim u kakvom je stanju njegov
vlasnik. Mislio sam da je iviluk ispao iz leita, meutim i dalje se vrsto drao
na starim vratima; zvuk nalik lomljenju drveta zapravo je bio prelom kosti;
momak se sruio na pod, pridravajui levom i rukom desnu i cvilei od bola.
Nisam mogao da se setim koja je palana a koja lakatna kost, ali polomljeni kraj
jedne od njih izbijao je iz podlaktice probijene kukom.
- Polomio si mi jebenu ruku! Polomio si mi jebenu ruku!
 Mokraa je curila ispod njega jasno se irei u baru po crno-belim
ploicama. Suze su se kotrljale niz izbaene jagodice heroinskog zavisnika, krv
mu se skupljala u tamnosivim brkovima, bale su mu svetlucale na bradi. Da li
sam ga video ranije ili mi je samo liio na jednog od deset hiljada dablinskih
zavisnika i sitnih propalica?
- Nije bilo potrebe da mi polomi jebenu ruku. Ne bih te isekao.
- Zapravo, isekao si me.
Preao sam nadlanicom preko grla. Bila je umazana krvlju.
- Samo ogrebotina, ovee. Vie se sam posee kad se brije.
Bio je u pravu. Nije planirao da me ubode. Ali i da jeste, pa, tipina
odbrana dankija, nije on nita mislio. Dogod je navuen, i nee.
- Preplaio si me. Samo sam hteo da ti saznam ime.
- Zovem se Edvard Loj - rekao sam.
Izraz prepoznavanja polako mu se uvlaio u krvave i suzne oi.
- Znam ja tebe. Ti si pametnjakovi koji je napao Poda, zar ne? I zavrio
na kolenima povraajui. Tad nisi izgledao tako uglaeno.
Prepoznao sam i ja njega; dodue ne iz Henesija, mada mora da je bio
tamo, ve sa Sifront plaze u Sifildu, kad je etao s porodicom, uzvikujui
prostote u mobilni telefon.
- Podjednako uglaeno kao ti sada. ta radi ovde? Ti si jedan od pajtosa
Poda Haligana?
- Moram u bolnicu - rekao je. Kapljice znoja vlaile su mu elo, poeo je
da drhti.
- Opusti se. Samo si u oku - rekoh.
- Naravno da sam u oku, polomio si mi jebenu ruku.
- Nisi izgubio nimalo krvi. Bie odlino.
Zakljuao sam vrata i skinuo plavo-belu policijsku traku s dovratka.
unuo sam pored njega, uzeo mu sveanj kljueva i izdvojio kljueve od stana.
U njegovom novaniku sam pronaao vozaku dozvolu i zdravstvenu knjiicu,
koje su ga identifikovale kao Desija Delejnija, s prebivalitem u naselju Dejms
Konoli gardens. U novaniku je bilo i oko osamdeset evra u keu, razglednica sa
slikom grkog ostrva za koje nikad nisam uo i slika njegove dece sa zabave u
Mekdonaldsu.
Kue na Viktorija terasu sagraene su tridesetih godina 19. veka u
prostranom dordijanskom stilu. Ogromni hodnik vodio je do prilino velike
brodske kuhinje; vrata svih kuhinjskih elemenata, rerne, ak i friidera bila su
otvorena, a tegle i kutije ispranjene na zelenu, mermernu radnu povrinu. Teka
vrata ukraena vitraom vodila su iz hodnika u veliku dnevnu sobu s visokom
tavanicom. Kredenci i police bili su rastureni, a jastuci na stolicama i kauima
ispreturani. Spavaa/radna soba bila je u jo veem haosu: sve stvari iz dva
ormara s fiokama bile su razbacane po podu, posteljina podignuta, a dueci
okrenuti naopake. Sadraj ormaria u kupatilu leao je u kadi. U jednom od
ormara s fiokama stajala je dopola popijena flaa votke. Uzeo sam au iz
kuhinje, sipao pristojnu koliinu alkohola i odneo Desiju Delejniju, koji je i
dalje sedeo u sopstvenoj mokrai na podu u hodniku, tiho stenjui.
- Uzmi, popij ovo - rekao sam.
- Moram u bolnicu, ovee. U agoniji sam. Pogledaj u kakvom sam stanju,
jebote.
Desna ruka mu je bila oteena i upaljena na mestu preloma. Zabrinuto ju je
grlio levom rukom, poput nervoznog oca koji dri sasvim malu bebu.
- Prvo mora da mi odgovori na nekoliko pitanja. Popij.
Nagnuo sam se preko barice mokrae i prislonio mu au votke na usta. Iz
cuga ju je popio i izdahnuo vazduh u nekoliko kratkih intervala, kao da mu je
srce ponovo oivelo. U odreenoj meri mu se vratio i oseaj stida; polako se
podigao na noge i pomerio se s mesta koje je isprskao; na obrazima mu izbie
crvene fleke. ljapkao je u belim najk patikama po ploicama.
- Jebote bog - gunao je. - Jebe ovo!
- ta trai, Desi? - upitao sam. - Odakle ti kljuevi?
- Ne moram nita da ti kaem! A sad otvori vrata, ili u, ili u pozvati
policiju i rei da si me kidnapovao.
Posmatrao sam ga nekoliko sekundi kako bih video da li se nasmejao. Nije.
- Samo napred - rekao sam. - Siguran sam da e im biti veoma zanimljivo
da uju zato si preturao po stanu mrtvog oveka.
- A ta ti radi ovde?
- Istraujem ubistvo odbornika Maklijama, Desi. Kada bih sada pozvao
detektiva-narednika Donelija, ta misli ta bi pomislio? Izgleda kao da si
odborniku dao preveliku dozu heroina, uzeo mu kljueve, bacio ga u okean i
onda, kad se bura stiala, doao ovamo da vidi ta bi mogao da ukrade. Zato
bi Dejv Doneli pomislio neto drugo?
- Nisam ga ubio. Nisam... nije bilo potrebe da uzimam njegove kljueve,
on, on mi je sam dao ovaj sveanj.
 - Dao ti je? Zato, zato to si mu bio najbolji prijatelj? Moda njegov lini
asistent, koji tri puta nedeljno uradi neki knjigovodstveni posli, i malu provalu?
- Zato bih ti bilo ta objanjavao? Svakako e pozvati policiju, pozovi ih i
da zavrimo s tim.
- Zavisi ta mi kae. Potrebne su mi informacije, Desi. Ako ih dobijem, i
ako me ne bude lagao, onda emo videti.
- Videemo? To se govori deci kad za Boi ne moe da im priuti ono
to ele. Videemo znai: jebi se.
Dvadesettrogodinji Desi Delejni jo uvek je bio dete. Napravio je grimasu
i uputio mi kratak, moleiv pogled, ukazujui na to da moda mogu da mu
pomognem. Moda sam i mogao, ali nisam hteo da mu to stavim do znanja.
- Trenutno, "videemo" znai "videemo". Ako hoe da reskira s
policijom, samo izvoli.
Delejni je spustio pogled i promumlao neto u vezi s ljudima koji misle da
su veoma pametni i koji idu okolo lomei drugim ljudima ruke. Onda je poeo
da pria.
- Obavio sam nekoliko poslia za Poda Haligana, u redu? Nisam spadao u
pajtose koji ga svuda prate, bar ne u poetku, znao sam neke od njih i oni su bili
u fazonu: Desi, jesi li u prii, ovee?
- Koju vrstu posla?
- Uglavnom vonja. Uradili su nekoliko bankomata, zna, pljakanje
kamiona za isporuku. Nekoliko poti u zemlji. Nikad nisam nosio pitolj i to.
Pike luake, neke od tih piki u stanju su da ubiju samo ako ih pogleda. Imao
si sree onaj dan u Henesiju to je doao Dord Haligan, inae bi te skroz
sjebali. U svakom sluaju, Pod je svratio kod mene jedne noi da mi ponudi
posao, ta jebena politika pika koju poznaje je na heroinu i teko mu je da
nabavi svoju redovnu dozu jer bi moro da obilazi mesta ne ba bajna za jednu
politiku piku. Tako sam dobio gau, i postao Maklijamov lini diler, kapira?
- Kako bi mogao da ga uzima i za sebe?
- Tad ga nisam koristio, ovee. Kunem se. Eks i trava, ali ne heroin. Stvar
je u tome to ga ni Pod tada nije dilovao. Znao je da treba da doe kod mene.
- Zbog ega?
- Brat moje devojke je nekada dilovao heroin u arnvudu. Pod je znao da
tamo imam pristup.
Delejni je izbacio bradu napred, dok su mu bezizraajne oi zasijale glupim
ponosom.
 - Zato se brat tvoje devojke vie ne bavi time?
- Zato to su ga ove pike iz Drimnaga bacile s krova skladita. Polomio je
kimu i ostao paralizovan od vrata nadole. Ubrzo nakon toga je umro. Glavni
dileri iz arnvuda ponaaju se razumno ako te poznaju, bili su voljni da mi
pomognu zbog svega to se desilo, da mi ponude pristojnu cenu. Samo to su mi
svaki put kada bih doao da pokupim robu dali da puim heroin, kako bi
proslavili dil, i svaki put bih se ufiksao a da ne bih ni ukapirao da jesam.
- Kako si stupio u kontakt s odbornikom?
Delejni se usiljeno nasmeja.
- Otiao sam u jednu od njegovih klinika. Ne znam zato ih tako zovu,
krcate matorcima koji se ale na komijske pse koji im seru po travnjaku, u
svakom sluaju, otiao sam pravo tamo i rekao da sam uo kako ima problem da
nabavi ta mu treba. Dao mi je tada i tamo ovu ovde adresu, pa sam nekoliko
sati kasnije isporuio robu. Ista pria jednom nedeljno, a onda nekoliko puta nije
bio kod kue, pa mi je dao sveanj kljueva i rekao da mogu slobodno da uem,
popijem pie, gledam TV, ta god, i ostavim robu.
-Je li Pod traio od tebe da naplauje vie nego to roba vredi?
- Ne, ne, u tome i jeste stvar, Pod mi je davao ke da kupim heroin, ali
smo ga Maklijanu davali dabe, kapira?
- Ne. Zato ste to radili, Desi?
- Dord Haligan daje novac na recku svima onima koji imaju problem s
prilivom kea i ne mogu da polau novac na opklade. to se Maklijama tie,
njegova ena je puna ko brod, ali je on imao samo onoliko koliko mu je ona
davala, a ona je neka vrsta Device Marije koja ne eli da joj mu pije niti da se
kocka. Jebe nju, odbornik je uskoro poeo da se kladi na konje, pse, fudbalske
utakmice, i to sve na recku. U poetku mu je dobro ilo, ulagao je najvie
dvadeset soma, ali Dord bi sav novac povratio. Na kraju je doao u minus od
oko sto dvadeset soma, zabrinuo sam se za tu piku, zna? Ali nita se nije
desilo, Dord ga je pustio da tone sve dublje i dublje. Skontao sam da je heroin
pre svega bio nain da ga uvue u kocku, ba kao to krupne zverke u kazinu
dobijaju besplatno pie, sobu i sve to.
- Je 1 Dord Haligan konano zahtevao isplatu duga? Je 1 se to dogodilo?
- Koliko ja znam nije. Ali shvatio sam da e na kraju otii kod njegove
ene i rei joj da e obavestiti novinare o heroinskoj zavisnosti njenog supruga
ako ne isplati njegove dugove, kapira? Ona bi narednih godina davala novac,
najpre da isplati dug, a zatim da zataka celu stvar. To je planiranje unapred,
poslovno razmiljanje.
Samo to je Dord Haligan, za novac i vreme koje je utroio, moda eleo
neto vie od nedeljne isplate.
- Posedovali su ga, razume? - rekao je Delejni. - Na kraju krajeva, to i
jeste u stilu Haliganovih, da poseduju ljude. Pre ili kasnije nau nain da ih
iskoriste.
- A ako se ljudi protive, ta Haliganovi onda rade?
U Delejnijevim oima se nazirao strah.
- Rade ono to ele da rade, ovee. Rade ono to ele.
- ta su onda uradili odborniku, Desi? Pokuali da ga nateraju da promeni
svoj stav u vezi sa zemljitem na kome se nalazi golf klub?
Delejni me je bledo pogledao i slegnuo ramenima.
- Ne znam nita o tome, ovee.
- Da li si video da je Pod ubio Maklijama?
- Zato misli da je Pod to uradio? Uloio je previe vremena i novca u tu
piku da bi ga tek tako protraio.
- Moda odbornik nije hteo da uradi ono to se od njega trailo.
- Pre ili kasnije bi morao. Uostalom, ko kae da je ubijen? Moda je
nesreni sluaj, samoubistvo, ili neto tree.
- Da li ti je delovao kao da je u stanju da digne ruku na sebe?
- Ne, ali... bio je narkos, zar ne? To je samo korak od smrti, zna na ta
mislim?
- Da li ti tako ivi, Desi? Na korak od smrti?
- Ah, ja sam totalno sjeban. Moja devojka eron mi je lepo rekla: "Nemoj
da se igra s glavonjama, kloni se arnvuda, samo e te sjebati." Tako je i bilo,
oni i Pod Haligan zajedno. Bio sam voza, trebalo je da dobijem licencu za
taksistu. eronin brat je imao virus, da ga te pike nisu koknule ionako bi umro,
rekao sam nema jebene anse da mi deca tu rastu, selimo se blizu mora i to,
bogatim pikama svakodnevno treba taksi. Jedan ortak Poda Haligana iao je sa
mnom u kolu, bio je u fazonu: Desi, voza kao ti, jer smo zajedno uestvovali u
ulinim trkama pre nekoliko godina, morao sam da nahranim porodicu, zato sam
pristao da obavljam te poslove za Poda. Inae...
- Inae ne bi rovario po stanu mrtvog oveka, proveravajui ima li ta da se
ukrade?
 - Samo sam traio njegove zalihe, zna na ta mislim? Samo sam traio... ili
ako je negde ispala koja para... nije to da bih ukrao televizor.
Nakratko me je pogledao, sa stegnut osmehom stida na licu. Osmeh je
ubrzo zamenilo rumenilo grube, nemilosrdne samospoznaje, koju je u njegovom
sluaju mogla da razbije samo flaa ili igla.
- Ne bih te isekao, ovee, kunem se. Nikad ne koristim noeve, samo sam
ga potegao. Samo sam se uspaniio, kapira?
Pogledao sam u Desija Delejnija, koji se preznojavao i tresao, i zapitao se
moe li da se promeni, i da li to uopte eli. Prisetio sam se fotografije njegove
dece sa zabave u Mekdonaldsu, na kojoj se smeju kao da nemaju nikakvih briga,
kao da im se smei svetla budunost, kao da e im se pruiti iste prilike u ivotu
kao i deci iji roditelji ive na obali mora.
Otiao sam u kupatilo kako bih proverio na ogledalu u kakvom mi je stanju
grlo. Delejni me je samo zagrebao noem, nita vie od toga; kad sam obrisao
krv, izgledalo je kao da sam se posekao brijui se.
Zakljuao sam stan, stavio kesu za otpatke na sedite i odvezao Delejnija u
Hitnu slubu bolnice Sent Antoni na Aveniji Sifild. Dao sam mu broj mobilnog
telefona i zamolio ga da me pozove ako se bilo ega seti, ili ako mu bude bila
potrebna moja pomo. Pogledao je u ruku pa u mene, kao da je hteo da kae da
sam mu vie nego dovoljno pomogao za jedan dan. Oi su mu se povukle u one
duplje, dok mu je naborano elo odavalo nepoverenje. Bez rei je uao u Hitnu
slubu.
 13.

Parkirao sam se na priobalnom putu pored sifildskog etalita. Zraci

podnevnog sunca probijali su se kroz sumornu izmaglicu, uobiajenog letnjeg
stanara dablinskog neba, obrazujui prozirnoplave kanale; jahte i plivai uivali
su ponovo u nadolom moru; koulja mi se zalepila za lea od vruine. Skinuo
sam sako i proetao od paviljona za orkestar do centralnog stepenita koje vodi
do donjeg etalita. Tamo gde je jue lealo telo mrtvog oveka sada je grupa
koatih, preplanulih momaka u belo-zelenim fudbalskim dresovima i s
ribarskim tapovima u rukama zabacivala udice u more.
Pokuao sam da pozovem Lindu Doson, ali poziv bi svaki put bio prekinut,
pa nisam mogao ni poruku da joj ostavim. Pozvao sam slubu informacija i
traio broj telefona Dona Dosona u Kaslhilu, ali sam dobio informaciju da je
broj iskljuen. Piterovo telo trebalo je te veeri da bude prebaeno u crkvu, pa
sam znao da u tamo sresti Lindu Doson. Iskreno govorei, vie nisam radio za
nju. Ali smrt njenog mua i Seosema Maklijama bile su deo istog sluaja.
Ostalo mi je da porazgovaram s Brajanom Dojsom i Meri Raferti, i da
pronaem brojeve telefona Lea Maksvinija i Anele Maki, ali sama pomisao da
u opet morati da sluam lokalne politiare koji mi govore manje nego to sam
inae znao nije bila nimalo privlana. Pozvao sam Rorija Daga i postavio mu
jedno do dva pitanja o Dejmsu Kerniju; potkovan novim podacima, prepreio
sam kraj Sifront plaze i skrenuo prema ulazu u Skuptinu okruga Sifild i
kancelarijama Civilne slube. Priao sam pultu u foajeu i zamolio da me uvedu
kod glavnog slubenika za prostorno planiranje.
- Imate li zakazano? - upitala je radnica na recepciji ne diui glavu.
Zvuala je kao da neto vae.
- Preporuena poiljka - rekao sam, tapkajui dlanom po prednjem depu
koulje.
Sumnjiavo me je pogledala svojim mutnim, plavim oima, gutajui
zalogaj. Bila je to krupna, bezoblina ena od etrdesetak godina, s flekama od
okolade oko usta i smee ofarbanom kosom oianom u pa koja nikako nije
odgovarala njenom irokom, bledunjavom licu; izgledalo je kao da nosi premalu
kapu.
Ponovo sam potapao prednji dep koulje. Oi kao da su joj poprimile
tamniju nijansu.
- Mogu ja da potpiem - nesigurno je rekla.
 - Mora da potpie on lino - rekao sam. - Tako smo se dogovorili.
- A "mi" smo?
- Porodina stvar - rekoh. - Gospoa Dozefa Maklijama. Ejlin Parland.
Primetio sam kako joj lice podrhtava na sam pomen njenog imena.
Nervozno se osvrnula oko sebe, tiho izgovorila nekoliko rei u slualicu,
nekoliko puta se izvinila i vratila telefon na mesto. Napadno uzdiui, podigla se
sa svog mesta, tekim koracima prola kroz foaje i nestala u liftu. Nagnuo sam
se preko pulta kako bih video ta je to to joj je, pored okolade, toliko
privlailo panju. Pored tastature su se nalazile ukrtene rei proarane flekama
od okolade, slovima i brojevima ispisanim krupnim, dejim rukopisom. Najpre
sam osetio saaljenje, a zatim sam se postideo - sleda oseanja koga sam se
dobro seao iz svih brakorazvodnih sluajeva na kojima sam radio, u kojima
uvek o ljudima otkrijete neto to ne elite, najee zato to ne moete da se
zaustavite dok to ne uradite.
Dok sam ekao da se slubenica vrati, izbrojao sam novac u kovertu.
Barbara Doson je strahovito elela da kupi neto od mene: moje utanje, moj
pristanak na presudu da je njen sin izvrio samoubistvo, saglasnost da ostavim
Lindu na miru, ta god; toliko da je bila spremna da mi plati dvadeset soma. ak
i ako moete to sebi da priutite, ipak je to veliki novac.
Sva rumena i zadihana, slubenica se vratila za pult i zaronila glavu u
papire. Posle kratkog ukanja papira, prislonila je ruku na usta.
- Poslednji sprat, kroz staklena vrata, pravo niz hodnik tlo poslednjih vrata
- rekla je, njen priguen glas postepeno se izdizao iz okoladnog zaborava kome
se vratila.
U liftu su se uli tutnjava i zveanje koje su pravili graevinari ispod. Setio
sam se tela koje je dole bilo zakopano dvadeset godina, betonskog lea: da li bi
to mogao biti moj otac? Vreme odgovara, ali se ta zamisao nije hvatala: on je u
Australiji, sa svojom novom porodicom; smuca se po ulicama Londona;
popravlja motore u auto-mehaniarskoj radnji u Brazilu. Samo zato to sam se
vratio u Dablin, oekivao sam da se pojavi; tu sam ga ostavio, na kraju krajeva,
neposredno poto je on ostavio mene. Ali moe biti bilo gde, i verovatno je iv;
bilo bi morbidno i sentimentalno misliti drugaije.
Za stolom ispred kancelarije Dejmsa Kernija sedela je vitka ena od
ezdesetak godina, bakarnog tena i isfenirane kose proarane bisernobelim
vlasima, u be kompletu. im me je ugledala, ustala je i rekla: - Gospodin
Parland?
 Nisam imao nameru da joj protivreim. Opinila me je svojim doziranim
armom, predstavila se kao gospoa Makevoj i, ne obraajui panju na molioce
koji su ekali na dva tamnosiva kaua bono od njenog stola, uvela me je pravo
u Kernijevu kancelariju, predstavila me kao "gospodina Parlanda" i ustro
izjurila napolje, ostavljajui za sobom oblak isi mijake parfema.
Ako ve ne moete biti milioner, sledea najbolja stvar je raditi kao okruni
slubenik u sektoru prostornog planiranja, bar sudei po pogledu. Pogled iz
kancelarije Dejmsa Kernija pruao se preko sifildske luke do grada, du obale
sve do Kaslhila na jugu i preko polovine okruga do planinskih venaca na
zapadu. Dok su sunevi zraci spaljivali i poslednji nagovetaj nebeskog sivila,
ogromne dizalice gotovo da su dodirivale oblake: jedna ovde, tri tamo, desetine
na velikim gradilitima, dokle god pogled see i dalje, njihale su se, pomaljale,
nasrtale, lebdele, okretale, dizale, sve dok zemlja pod njihovim tokovima ne bi
postala neto privremeno, predmet njihovih nadmenih elja. Dablin je izgledao
kao grad dizalica, koje su se poput ogromnih, elinih titana procvata trita
nekretnina nazirale na horizontu, prekopavajui gradsku prolost i ponovo je
betonirajui, gradei neku nepoznatu ali neumitnu budunost, neki primamljivi,
neuhvatljivi san o novom.
Dejms Kerni je bio odeven kao uitelj dravne kole iz pedesetih godina
20. veka: koulja na sitne kvadratie, jakna dezena riblja kost, pantalone s
dijagonalnim prugama, uglancane braon cipele od neutavljene koe i
plavozelena pletena kravata. Jedini ustupak vremenskim uslovima bio je to su
materijal koulje i jakne bili laganiji od eljanog pamuka i tvida koji je trebalo
da predstavljaju; inae, delovao je kao da e svakog asa da uzme lopatu i pone
da ubacuje ugalj u kolsku pe. Bio je to visok ovek, mravog lica, koe
zategnute, preko jagodinih kostiju; svetla kosa na razdeljak malo mu je padala
preko ela, sigurno isto kao i kad je imao jedanaest godina. Pruio mi je ruku u
vlaan, labav stisak, izjavio sauee zbog mog alosnog gubitka i dao mi znak
da se smestim za okrugli sto pokriven staklom. Seo je prekoputa mene i poeo
da odmotava sendvie koje je izvadio iz plastine kutije.
- Vreme je za ruak. Ponudio bih i vas, ali imam samo onoliko koliko je
meni dovoljno - rekao je opreznim, dangrizavim tonom, grizui komad
integralnog sendvia napunjenog unkom i majonezom s jajima. - Cene su ovih
dana prilino skoile. Bolje je napraviti ih sam. I sigurnije.
Odvrnuo je poklopac termosa i sipao vrelu braon tenost u olju.
- Moda biste hteli olju aja - ako uspemo da pronaemo jo jednu olju.
 - Nema potrebe, hvala - rekoh.
Izgledao je kao da mu je laknulo zbog toga, i zatvorio termos.
- A sada, gospodine Parland - rekao je - ta mogu da uinim za vas?
Na to pitanje sam i sam pokuavao da pronaem odgovor. Nema veze. U
sluaju neizvesnosti, gaaj pravo u centar i prodrmaj stvar.
- Znamo da je pokojni Piter Doson lobirao za promenu statusa zemljita na
kome se nalazi Golf klub Kaslhil. Znamo da se obratio mnotvu odbornika ne bi
li osigurao njihov glas u cilju izmene plana. Znamo da nije nudio novac svakom
odborniku koji bi pokazao dobru volju kako bi obezbedio glasove. I znamo da je
Dozef Vilijamson poslednja osoba na svetu koja bi prihvatila takav mito. Ipak,
policija tvrdi da je kod njega pronaena znatna koliina novca. Novca koji
tampa sada opisuje kao mito.
Dejms Kerni je savakao zalogaj, progutao ga uz gutljaj aja i, ne
podiui pogled s povrine stola, rekao: - Kada kaete "mi", na koga jo mislite?
- Na odbornikovu udovicu. Gospou Vilijamson.
- Ah, da. Nastavite.
Izvadio sam smei koverat s novcem iz prednjeg depa koulje i spustio ga
na sto. Kerni je istom prikovao pogled za nju.
- Siguran sam da smo obojica realni ljudi. Znamo kako se reavaju stvari.
Tako funkcionie ceo svet, svi to rade, i nema potrebe isterivati pravdu. Moda
mislite da je pokojni odbornik bio veliki moralista. Ali on je zaista bio takav, za
takvog oveka se Ejlin udala i eli da tako ostane upamen. elim da budete
iskreni prema meni - a znam da znate, budui da su mi svi rekli da Dimu
Kerniju retko ta promakne -znamo da su odbornici ODriskol i Vol prihvatili
takozvane koruptivne isplate od Dosona - da li je i Do Vilijamson to uinio? Jer
ako jeste, neemo se smiriti dok ne vratimo novac pravom vlasniku.
Uzeo sam koverat, rairio ga kako bih mu pokazao sveanj novanica i
potapao ga dlanom.
- Ovo oigledno nije isti novac, koji policija uva ko dokaz. Ali je koliina
ista, dvadeset soma u keu. Ako bi porodica mogla da dobije neko savreno
bezazleno objanjenje kako se taj novac naao uz njegovo telo, to bi bilo pravo
olakanje.
Kerni se uzvrpoljio na stolici. Preostali sendvii leali su zaboravljeni na
stolu, tanak sloj masnoe mrekao se po povrini aja. Jezik mu je izvirio kroz
razdvojene usne dok je zurio u smei koverat, poudno razrogaenih gramzivih
oiju.
 - Pa - rekao je, jedva odvajajui pogled od novca - svi znamo Deka
Parlanda, pre svega po njegovoj reputaciji. Pomogao je da ova zemlja stane na
noge. Smanjio je birokratiju koja nas je unazaivala. To je ovek s vizijom.
Slobodno mogu rei veliki ovek. Da, veliki ovek.
- I on sam sigurno i dalje misli da je takav - dodao sam.
- Zasigurno jeste. ao mi je to moram ovo da kaem, ali danas, kad ljudi
posao doivljavaju kao deju igru, veina se ne bi sloila sa mnom. Otvorenost,
transparentnost i prevara! Kao da... znate o kakvim ljudima govorim, naravno da
znate, imate oca za primer. Ako ih zaustavite pravilima i propisima ili drugim
raspoloivim sredstvima, jednostavno e vam rei da odjebete. I evo gde su.
Kerni je nagurao komad sendvia u usta. Jaje mu je curilo niz brad dok je
pogled opet prikovao za smei koverat, a znoj mu izbi po elu.
- Eto gde su! Pigmeji ne uspostavljaju pravila za divove! Zar nisam u
pravu, gospodine Parland?
Vikao je, prosipajui komadie unke i jaja po staklenoj povrini stola.
Uveravao sam ga da je potpuno u pravu.
Zamislio sam Kernija i sebe kao pigmeje koji na ogromnim dizalicama jau
ka gradu, besni i eljni krvi. Kerni je klimnuo glavom kao da odobrava
sopstvene rei, ispio aj, vratio poklopac na termos i proistio grlo.
- E sad, to se tie tog novca. Ja sam, u stvari... poenta stvari je da sam
imao mnotvo novanih poslova s odbornikom Maklijamom.
-Jeste li?
- Zaista jesam. Preporuio mi je, nekoliko puta zapravo, taj, kako bih rekao,
etiki investicioni fond, neto ime se njegova supruga bavi, pa sam ga pitao da
li bi bio voljan da uloi odreenu svotu novca... u moje ime.
- Svotu novca?
Pitao sam se da li e pokuati da opravda svih dvadeset hiljada.
- Da, petn..., zapravo, dvadeset hiljada.
Spotakao se, ali je ipak uspeo. Rori Dag je bio u pravu.
- ini se prevelikom svotom da bi se dala u gotovom.
Kemiju su oi treperile, piljio je u mene kroz oblak sumnje. Iskazao sam
preveliko saoseanje s pigmejskom stranom u raspravi.
Zazvonio je telefon. Priao je radnom stolu i podigao slualicu, okreui mi
lea. Neko vreme je sluao, a zatim je rekao: - Hvala, kao i uvek, gospoo
Makevoj - i spustio.
 Kada se okrenuo, jo vie je podseao na uitelja u dravnoj koli, onaj koji
se dvoumi koga e da uzme kao primer.
- Vidi, vidi - rekao je. - ta znamo? O golf klubovima, odbornicima, Deku
Parlandu itd. Ali ono to ne znamo jeste ko si ti, doavola? Gospoa Makevoj
me je obavestila da se Dek Parland moda jeste enio etiri puta, ali da njegov
jedini sin ima pedeset osam godina.
Namrtio sam elo, kao da e mi to pomoi da izgledam starije.
-I potpuno je elav - nastavio je Kerni. -I ivi u Hong-kongu. Videemo ta
e policija rei na sve ovo.
Nasmeio sam se i klimnuo glavom u znak odobravanja.
- Dobra ideja - rekao sam. - Kad god u neto sumnjate, pozovite policiju.
Mahnuo sam kovertom s novcem ispred njegovog nosa. Kerni je zadrao
telefon jo koji trenutak, a onda ga vratio na mesto.
- Niste se ispravno predstavili.
- Da jesam, verovatno bih jo uvek ekao napolju. U svakom sluaju,
uopte nisam rekao da sam sin Deka Parlanda.
- Najavili su vas kao gospodina Parlanda.
- Gospoa Makevoj je napravila greku. Uz pomo slubenice s recepcije.
Rekao sam da radim na porodinom problemu Ejlin Vilijamson. Po njihovoj
raunici, dva i dva su sedam. Naravno, verovatno je i nagovetaj da e dobiti
stimulaciju pomogao.
Kerni je usisao usne, podigao pogled i naborao elo, poput ivotinje koja se
povlai pred iznenadnim naletom svetlosti.
- Novinar, je 1 tako? - upitao je, izgovarajui re "novinar" s
neverovatnom koliinom prezira.
Rekao sam mu ko sam, i da istraujem smrt odbornika Maklijama u ime
njegove udovice.
- I ta ste oekivali? Da ete me uhvatiti kako uzimam novac?
- Kako mislite to da reimo? - rekao sam. - Ba ste se priseali ulaganja
koje ste zamolili odbornika da obavi za vas.
Poslednji put je zadrao pogled na novcu, zatim je odmahnuo glavom.
- Ne - rekao je.
-Ne?
- Ne seam se nikakve transakcije. I gotovo sam siguran da ne postoje
nikakvi zapisi o tome.
 Kerni mi se najednom iroko nasmeio. Stvarno je bio mustra, i dobro mu
je ilo.
- Ne razumem ni ostatak vae prie - rekao je. - Podmiivanje odbornika,
na primer. I odgovornost Pitera Dosona.
Prema izvetajima, organizacija zvana Kortni nekretnine, koja poseduje
Golf klub Kaslhil, prijavila se za izmenu prostornog plana. Zvanini direktori
Kortni nekretnina su Kenet Kortni i Dema Grand. Osim ako mi ne objasnite u
kakvoj su vezi s porodicom Doson, ne znam na ta se vaa pria svodi.
Kerni je stavio poklopac na plastinu kutiju za sendvie, uzeo termos i
vratio ih na svoj radni sto.
- Jedino to ovde imamo jeste mladi, samozvani "privatni detektiv", koji
pokuava da podmiti zvaninika vea objavio je u prostor iznad moje glave, kao
da se gomila televizijskih kamera najednom pojavila u njegovoj kancelariji,
improvizujui konferenciju za tampu. - I klijenta obuzetog alou, pa je moda
i razumljivo to su posegnuli za oajnikim merama. U takvim okolnostima,
moda je najbolje prekriti zaboravom itav taj neasni posao.
Dejms Kerni je ponovo seo za svoj radni sto, skinuo poklopac penkala i
zadubio se u prijave za izmenu prostornog plana, poput marljivog dravnog
inovnika. Napolju, pored sifildske luke, dizalica je poela da se okree,
parajui nebo svojim tamnim, elinim kracima. Iz podruma se zauo zaguujui
zvuk builice, zgrada kao da se zaljuljala iz temelja. Dejms Kerni se okrenuo
prema mapi koja je visila na zidu iza njegovih lea i poeo da prouava pojedine
njene delove, tapkajui ih penkalom i ponaajui se kao gospodar svega onoga
to istrauje. Svakodnevni posao u Skuptini okruga.
 14.

Dok u zadnjem delu jahting kluba Rojal Sifild opasan je visokim zidovima
sa iljastom, metar visokom gvozdenom ogradom na vrhu. Moe se ui samo
kroz teku, metalnu sigurnosnu kapiju, koja se otvara pomou kartice s ipom i
ifre, koju mi Linda Doson nije dala. Pokuao sam da uem u trenutku kada je
par jedriliara mokre kose izlazilo, ali ispreili su mi se na putu i zatvorili vrata.
Krupni momci irokih vratova podseali su na igrae ragbija, pa kad je jedan od
njih rekao: - Ako nema karticu, ui s prednje strane, u redu? -pretvarao sam se
da radim ono to mi je reeno. Nisam eleo da se uputam u polemiku sa Sirilom
Lampkinom, mada moram priznati da je proli put bilo prilino zabavno. Pre
svega, nisam eleo da Kolm amdija sazna da dolazim: Kolm koji je naveo
policajce da pomisle da sam upucao Pitera Dosona na njegovom amcu, dok je
on ekao metar dalje, Kolm koga sam video kako se pozdravlja s Dordom
Haliganom u Henesiju, Kolm koji, na kraju krajeva, zna prokleto mnogo vie
nego to govori.
Momak u plavo-belim, kariranim pantalonama i beloj majici kratkih rukava
istovarao je namirnice iz prtljanika teget folksvagen kabrioleta i pronosio ih
kroz hol na ulazu u klub: kutije keapa i majoneza, dinovske komade sira,
ogromne flae ulja i paradajza. Kada je po drugi put nestao, priao sam
prtljaniku i proverio njegov sadraj. Podigao sam jednu od etiri preostale
gajbe energetskog pia na rame, otrim korakom proao pored kluba i zalupao
na sigurnosna vrata. Otvorio ih je visok stariji ovek s belom, takozvanom
mornarskom bradom i dvogledom oko vrata, obuen u teget odelo, mornarske
pantalone i odgovarujuu koulju. Lice mu je bilo Medo i iznureno, oi tekih
kapaka i mutne.
- Isporuka za vas - promumlao sam sputene glave, unosei gajbu. Okrenuo
je svoje melanholino lice, pomerio se u stranu i pustio me unutra. S leve strane
su se nalazili navozi i sidrita, a s desne spremite za amce. Otiao sam pravo
do prostorija koje su mi izgledale kao svlaionice i tu-kabine, pustivi toboe
gajbu na zemlju da se odmorim i okrenuo se. Starac se izgubio, nikoga vie nije
bilo u blizini. Pored vrata svlaionice nalazio se automat za bezalkoholna pia.
Oslonio sam gajbu na automat i krenuo ka navozima.
Sifildska luka je izgledala kao da je upravo prola uspena rasprodaja pred
zatvaranje: pored nekoliko kabastih kruzera s kabinom i nekoliko starih
rasklimatanih ribarskih brodia, unutra uopte nije bilo brodova. Sunce u zenitu
razgrnulo je izmaglicu; zaliv je bio mozaik plavetnila i beline jedara, mora i
sitnih kapljica vode; okupan sunevim sjajem, blistao je poput kristala. Starac s
mornarskom bradom patrolirao je navozima i proveravao prazna sidrita, drei
ruke na leima. Nije se mogao pohvaliti drutvom; na terasi iznad nas, grupa
plavua gotovo narandastog tena i mravih ruku s vetakim crvenim noktima
usisavala je kampe i raie iz koljki i zalivala ih vinom; nikoga vie nije bilo
na vidiku. Priao sam starcu i pitao ga da li je tog dana video Kolma amdiju.
Njegovo usukano lice zgrilo se od alosti, pomislio sam da e zaplakati.
Umesto toga, provirio je kroz dvogled i uperio prstom prema molu, pretrpanom
ljudima. Pratio sam liniju njegove ruke, ali nisam video nita osim starog
viktorijanskog zaklona sa svetloplavim, metalnim krovom, pa mi je ustupio
dvogled. Kroz njega sam uspeo da raspoznam Kolma kako sedi na svetloplavoj
klupi u zaklonu. Puio je cigaretu i priao na mobilni telefon. Gledao je u sat
kao da oekuje nekoga.
Vratio sam starcu dvogled. Klimnuo je glavom, blago se naklonio i
nastavio da patrolira, izgubljenim pogledom posmatrajui kako voda zapljuskuje
obalu.
Okrenuo sam se s namerom da krenem, i trgnuo se; iza mene je stajao Siril
Lampkin, s nervoznim osmehom na debeljukastom rumenom licu. U
ukastosmeem, pamunom safari odelu s dijagonalnim prugama i askot
kravati boje senfa, ponovo je izgledao kao da se kostimirao za pozornicu. Ali
ovoga puta igrao je ulogu sasvim drugaiju od one kad sam ga sreo prvi put.
- Gospodine Loj, u ime Rojal Sifilda izraavam aljenje... duboku
naklonost i podrku za sve to ste uinili - rekao je, to jest iskarikirao uzvienim
tonom, poput svetenika u ispovedaonici. - Da smo tog dana imali bilo kakav
nagovetaj da e se tako neto dogoditi, ili da se upravo dogodilo... da se takve
stvari uopte deavaju... u itavoj istoriji Rojal Sifilda nije bilo... u svakom
sluaju, na raspolaganju sam vama i porodici Doson... u ovom tunom
trenutku... - nastavio je, ukraavajui nedovrene reenice tugaljivim, usiljenim
osmehom i podizanjem i sputanjem trepavica boje argarepe.
- Gde je Piterov amac? - upitao sam.
- U kui za amce. im je policija zavrila... tehniku proveru, mislili smo
da je najbolje... da ga sklonimo s vidika... zbog opasnosti od zlih duhova...
pohotljivog interesovanja...
- Ko je ono? - upitao sam, pokazujui na starca u teget uniformi, koji je
uao pored praznih sidrita i nemo posmatrao puinu.
 Siril Lampkin je odmah povratio dobro poznati izraz lica, spoj oholosti i
muenitva; podrugljivo se nasmejao i istovremeno prevrnuo oima.
- Poznat je kao Kapetan Duh. On je najstariji lan kluba, ne moemo da ga
se otarasimo. Svako bi pomislio da e posle toliko godina preboleti. Ali ako
nita drugo, izgleda da je prihvatio realnost. Sada bar dolazi jednom godinje, na
godinjicu.
- Godinjicu ega?
- Njegov brat se udavio. Pao je s palube. Mislim da su obojica bili pijani,
usred noi, nije ni trebalo da izlaze. Blizanci, slavili su dvadeset prvi roendan, i
dobili su amac na poklon. Neposredno po zavretku rata, obojica su bili u
Kraljevskoj ratnoj mornarici. Jedan je bio previe pijan da bi plivao, pa se
udavio, a drugi je bio previe pijan da bi ga spasao, pa je preiveo. Mama mi je
ispriala sve o tome. Kako je bio ljubomoran na bratovljevu verenicu, pa ga je
gurnuo s palube, a onda se predstavio kao brat blizanac kako bi se oenio njome.
Ona je to otkrila, i godinu dana kasnije isplovila amcem, po visokoj plimi, kako
bi pronala svoju izgubljenu ljubav, rekla mi je mama. Nijedno telo nikada nije
pronaeno. Nestao je i amac. Nije bilo ni ostataka koje bi voda izbacila.
- Znai on dolazi ovde svake godine da... ta?
- Ranije je dolazio svaki dan. Ali da, da ta? Da ih trai? Da li ga pokree
kajanje ili ljubomora? Jer nakon svega, on je sam, a njih je smrt ponovo spojila.
ta je s dvogledom? Da li zaista veruje da e na horizontu ugledati svog brata i
suprugu kako zajedno plove ka njemu da mu oproste?
Lampkin je priao tihim, drhtavim glasom, kao da je recitovao svoju
omiljenu ariju.
- Kada bi se to zaista desilo, ta bi on uradio? Srdano ih doekao, ili ih
ponovo ubio?
- Ne pominjite ubistvo, gospodine Loj. Suenja nikada nije bilo. Budui da
mi je mama prava traara, mogue je da su ona i njeno ivae drutvo veinu
stvari izmislili. Svaka znaajna ustanova mora imati svoju mranu tajnu.
Kapetan Duh je naa.
- To mu oigledno ne da mira - rekao sam.
- Da. Pa, sve je to svakako vrlo tuno.
Siril Lampkin je naglo odmahnuo glavom, kao da je tuga luksuz koji
zauzeti ljudi sebi ne mogu da priute. Preplanule plavue urlale su poput jata
galebova, popodnevnim nebom razlegao se piskavi smeh, slian kripi noktiju
po tabli.
 Kapetan Duh je uplaeno pogledao u njihovom pravcu, zatim se vratio
svom usamljenikom bdenju, zagledavi se u vodu. Pitao sam se ije lice vidi u
sopstvenom odrazu u vodi, bratovljevo ili svoje vlastito. Moda nije ni mogao
da se seti koji od njih je on.
*

Od Sirila Lampkina sam saznao da je puno ime Kolma amdije - Kolm

Hajland. Kada sam odlazio iz jahting kluba, on je i dalje sedeo u svetloplavom
zaklonu na sifildskom Molu. Dok sam stigao do mola, bio je otiao, ali ne
daleko. Popeo sam se na zidi, koji okruuje gornji mol, i video ga kako koraa
prema putu. Krenuo sam za njim, odravajui razdaljinu od oko petnaestak
metara. Prvo sam pomislio da se vraa na posao, ali on je produio pored Rojal
Sijilda jo oko etiristo metara i skrenuo desno prema moru, prelazei preko
eleznikog mosta i sputajui se do ulaza u novi terminal za trajekte, uglaenu
staklenu konstrukciju koju nikada ranije nisam video. Ponovo je skrenuo desno i
stazom prepreio do naputenog puta, iz ijih su pukotina izbijali trava i korov.
S jedne strane, iza granitnog zidia, leala je stara eleznika pruga koja vie
nije u upotrebi; iza pruge prostirao se neto vii zid; a iza njega luka. Neto vie,
pored Zapadnog mola, ugledao sam polukruno spremite za trajekte s ravnim
krovom, koga se seam jo odranije, i oronule stanine zgrade iza doka. Hajland
je priao parkiranom belom kombiju, iz koga su izala dva oveka. Jedan je
nosio dve kese prepune namirnica i plastinu flau vode od dva litra. Preskoio
sam zidi i sa ina zaraslih u korov posmatrao kako tri mukarca kucaju na vrata
spremita za trajekte. uvar u teget uniformi otvorio je vrata u pustio ih unutra.
Koraao sam iskrivljenim, izlomljenim inama, probijajui se kroz divlju kupinu
i koprivu, pucketavo bunje paprati i tipavca, sve dok nisam stigao do ulaza u
zatvoreni tunel: nekada su putnici imali mogunost da vozom dou do samog
terminala.
Nalazio sam se dvadesetak metara od ulaza u spremite za trajekte. unuo
sam iza zida, rasterao nekoliko osa, smestio se i ekao. Nije dugo potrajalo;
petnaestak minuta kasnije, Hajland je izaao s dva oveka. Uinilo mi se da sam
jednog prepoznao po plavoj bejzbol kapi; kada se okrenuo, primetio sam da mu
je lice puno modrica a nos u zavojima. Bio je lan ekipe Poda Haligana;
poslednji put sam ga video u Henesiju, kada sam mu polomio nos i kada je
predloio da me dokraje na parkingu.
 Hajland je uao u kombi s ovekom S Plavom Kapom i drugim ovekom,
koji se u meuvremenu oslobodio kesa i vode. Beli kombi je poeo da se
udaljava. Saekao sam nekoliko minuta, spustio se na zemlju i otiao do vrata
spremita. Kada se pojavio uvar, upitao sam ga da li tu mogu da uhvatim amac
za Holihed. Uputio me je prema novom terminalu za trajekte. Zahvalio sam mu
se i vratio istim putem kojim sam doao. Oznaku na njegovoj uniformi bila je
ista ona sa sigurnosne kapije ispred kue Linde Doson: oznaku kompanije
Dord a Haligana, Imjunikejt.
Ako znate ta radite, nije previe teko probiti se kroz borovu umu na
priobalnoj strani Kaslhila, popeti se uz brdo obraslo iprajem i tipavcem i
savladati uzak pojas kamenoloma koji vodi do kue Linde Doson. Nije da
morate da se penjete sve vreme, na kraju, samo poslednjih petnaest metara.
Verovatno bi bilo lake u planinarskim cipelama, s ekiem i klinovima, ali kad
se naete na pola puta bez te opreme, jednostavnije je nastaviti da se uspinjete,
nego da se vratite na poetak. Ima sasvim dovoljno uporita za noge i ruke u
stenama, mada biste verovatno vie voleli da unapred znate gde su, nego da ih
traite dok visite ezdeset metara iznad zemlje. Meutim, kada jednom savladate
i tu prepreku, saekae vas ograda s bodljikavom icom za koju se ne moe rei
da je veliko iskuenje, ako niste previe isekli ili nauljali ruke prilikom
penjanja. Ostalo je jo samo nekoliko desetina metara teeg pentranja, i ako
uspete da se probijete kroz ivu ogradu od gloga i zelenike, proaranu jedva
vidljivom lovorikom, nai ete se u dvoritu iza kue Linde Doson, ne probivi
bezbednosni sistem i Imjunikejt nee znati da ste tu.
Naravno, biti u bati iza kue nije od velike koristi ako vam je potrebna
radna soba Pitera Dosona, a ak i da otvorite bravu kalauzom ili razbijete
prozor, velike su anse da aktivirate alarm, to e vam ostaviti malo vremena.
Ali moda vam i nije potrebno vie od toga: va policijski izvor je potvrdio da je
kompjuter Pitera Dosona ostao neispitan, pa je potrebno svega nekoliko minuta
da se pokupi zaobljeni CPU belog G4, rezervni par kljueva od automobila koji
visi na zidu u kuhinji i daljinski za otvaranje sigurnosne kapije iz plakara u
hodniku, i nestane se s vidika pre nego to stigne kombi Imjunikejta, a moda
ak i da se izbegne susret s Lindinim debelim preplanulim komijom prilikom
bekstva.
Sakrijete se dok kombi ne ode, zatim otvorite kapiju i odjurite Lindinim
crvenim audi kabrioletom uz brdo. Kombi je ve nestao s vidika, naravno, ali vi
idete na predoseaj
 - uvek idete na predoseaj, to vam je u opisu posla, a u poslu ete ostati ako
vam se taj predoseaj povremeno isplati - a ovoga puta se isplatio, jer stigli ste
do vrha Kaslhila ba na vreme da vidite kako kombi Imjunikejta nestaje iza
velike crne metalne kapije kue Dona i Barbare Doson.
 15.

Najgori deo katolike sahrane nije sam dan sahrane, ve no uoi nje, kada
se iznose posmrtni ostaci; patnja koja je dotad bila lina rana prvi put se iznosi
na videlo; rana je jo uvek svea, i ne zna se kako e reagovati na vazduh. Kada
sam pre nekoliko dana, u istoj ovoj crkvi, stajao pored majinog sanduka, u
glavi mi je neprekidno odzvanjao stih o "ivim i mrtvima" iz nikejsko-
carigradskog simbola vere, kao da je to jo jedina bitna razlika, vazduh i svetlost
su mi hujali oko glave kao da sam preputen vetru i olujnim, morskim talasima.
Sada je Linda Doson stajala pored sanduka svog supruga, preputena
sopstvenoj oluji; bila je crvena, i kad sam prolazio pored prednjeg reda crkvenih
klupa, izgledala je kao da je pod sedativima; dok sam joj mrmljao izjave
sauee, piljila je u mene kao da me uopte ne prepoznaje. Barbara Doson mi
se zahvalila to sam doao; oi su joj delovale zamiljeno, na zubima su se
primeivale fleke od ljubiastog karmina; bilo je oigledno da je van sebe. Don
Doson, u teget odelu i sneno beloj koulji, stisnuo mi je podlakticu svojom
pegavom rukom; ruiasti obrazi bili su mu vlani; usta otvorena u istinskom
ushienju.
- Edvard Loj - rekao je, kao da ja ba mene eleo da vidi - Edvard Loj -
rekao je opet, i ponavljao je moje ime sve dok ga supruga nije povukla za ruku i
blago gurnula moj lakat kako bi mi dala znak da nastavim dalje. Okrenuo sam se
i video da Linda gleda u mom pravcu; pogled joj je i dalje bio prazan, ali bar
sam osetio da zna da sam tu.
Sredinji prolaz obilovao je ljudima koji su stajali u redu kako bi izjavili
sauee; lokalno stanovnitvo, koje je veinom bilo na sahrani moje majke, ali i
gomila skupoceno obuenih bogataa, pretpostavio sam pripadnici zlatnog kruga
graevinskih preduzimaa, i neto vie od aice zamlata, koji su doli da vide
uvenog osamljenika Dona Dosona. Previe je ostario, pomislio sam, ali to nije
imalo nikakve veze s njegovim godinama; odea mu je visila na koatom telu,
elo mu je bilo veoma izborano, njegove sitne oi delovale su iscrpljeno, gotovo
sasvim bez sjaja. Moda je bolestan, ili mu ivot nije pruio ono to je
obeavao; u svakom sluaju, niko ko sve ove godine poznaje Dona Dosona ne
bi oekivao da e ovako izgledati.
ekao sam ispred crkve da se pojavi porodica, ali uzalud: Barbara Doson je
ugurala Lindu na zadnje sedite crne limuzine. Don Doson, koji je na glavi
nosio crni fedora eir, bledo je gledao oko sebe; pre nego to je iko uspeo da
mu prie, Barbara se pribila uz njega, vodei ga prema sigurnosti automobila.
Ula je za njim, vrata su se zatvorila; zatamnjena stakla doprinela su savreno
mranom utisku. Voza je saekao da pogrebna kola krenu, a zatim tiho krenuo
za njima, poput sjajne crne senke.
U crkvenom dvoritu sam sreo Dejva Donelija i pozvao ga na kriglu piva u
Henesi.
- To bi ba izgledalo dobro, zar ne? Mogao bi i koji doint da padne posle -
rekao je ispustivi neto nalik smehu, ali ne ubedljivo.
- Moramo da razgovaramo, Dejve. Odmah.
- Vidimo se u Gatu za deset minuta, u redu? - Dejv je rekao i otiao.
Gat je bio nae tajno mesto iz detinjstva: tri velika hrasta obrazovala su
prostrani trougao obrastao divljom kupinom, kaljom, glogom, papratima i
gljivama, koji je s jedne strane bio okruen eleznikim inama, a s druge dve
dvorinim zidovima novoizgraenih stambenih objekata. Trebalo je provui se
kroz rupu u ivoj ogradi ili hrabro preskoiti zid sa zabijenim krhotinama stakla
koji je iao uz prugu, ali ko jednom tamo ue, svata moe da doivi. Prva
cigareta, prvo pivo, prvi doint, prvi poljubac, nebrojene tue; Tomi Ovens i ja
smo s etrnaest godina tu izgubili nevinost s dve lokalne devojke grubih lica,
koje su nas nakon toga upozorile da e nam, ako nekome kaemo, njihova braa
odsei jaja, to je, u kombinaciji s odsustvom uitka prilikom samog ina,
doprinelo da se oseamo kao da zapravo nismo ni izgubili nevinost; kasnije sam
otkrio da se to gotovo svima deava, ak i ako nisu to obavili na panju. Brat
arlija Halpina se sa sedamnaest godina obesio o najstariji hrast, dok je Bareler,
brat Marka Hendersona, uradio neto s maskama i malom decom, nikad nisam
saznao tano ta, ali je zbog toga zaglavio pet godina u zatvoru; Tomi je doao u
Los Aneles neposredno posle Barelerove sahrane; polio se benzinom i upalio
ibicu. Gde? Naravno u Gatu. Tomi mi je rekao da se to mesto zove Gat zato to
je to tano na pola puta izmeu Kaslhila i mora. I zato to se svi okolni otrovi tu
slivaju, ekajui da budu izmenjeni ili uniteni, mada mislim da je to Tomijevo
lino tumaenje.
Oekivao sam da od Gata nije nita ostalo; moda neka divlja kupina koja
se bori da se odri u leji cvea travnjaka neke kue, ali evo ga, u svom punom
zaputenom sjaju. Bedem od jasenova i zove, koji su sasvim izrasli, zaklanja
vidik na gotovo sve oblinje kue.
- Ah, ne bi ga tako romantino doivljavao da ivi ovde -rekao je Dejv
Doneli, rasklanjajui nogom ugljenisane ostatke s puta. Dejv nikad nije visio u
Gatu u ono vreme. On je veito predvodio tim irskog lakrosa, ili trenirao s
veslaima, ili bio u izviaima i planinarima. Skinuo je divlju kupinu koja mu se
zalepila za nogavicu i otresao crveno seme s rukava.
- Na svakih nekoliko nedelja ovde se organizuju pijanke ili borbe
noevima, izbije poar ili se okupe jebene lokalne propalice - rekao je.
- Ne mogu da verujem da nita nije izgraeno - rekao sam. - Mislim, ne
moe se rei da je u pitanju predeo neviene prirodne lepote, zar ne?
- Dva starca se svaaju oko vlasnitva. Taj sukob traje ve dvadeset godina.
I dokle god je tako, niti neko od njih hoe da mrdne prstom, niti je bilo ko drugi
u mogunosti da neto preduzme.
Dejv je stajao u senci mladog hrasta, rasterujui kaustinu izmaglicu
polena, osa i muica svojom ogromnom, crvenom akom.
Seo sam na panj (moda onaj isti panj, ne seam se), spustio pored sebe
crnu, kariranu torbu od grubog sukna koju sam izneo iz automobila i zapalio
cigaretu. Nisam uvek puio, a bioloka osobenost mi je da mogu dugo da
izdrim bez cigareta, ali uvek oseam potrebu da zapalim posle odlaska u crkvu.
Dejv je odmahnuo glavom kad sam ga ponudio.
- Isuse, u kakvom su ti stanju ruke, Ede. To nije od onog ruinog buna
jue, zar ne?
Oderotine i posekotine pokrivale su mi svaki prst do zgloba, koa na
dlanovima i zglobovima bila mi je oguljena; izgledao sam kao da imam ekcem.
- Posledica pentranja uz kamenolom na Kaslhilu. I preskakanja bodljikave
ice.
-Jasno. Neka sponzorska akcija, zar ne?
- Tako je, pomo policijskom dobrotvornom fondu.
Dejv se iroko osmehnuo, ali mu je osmeh ubrzo izbledeo poput pare na
ogledalu. Poeo je da pria, zatim se zaustavio; izgleda da mu je bilo teko da
pone. Vreme je da se ubaci, Loje.
- Ima li traga od pitolja, Dejve?
- Tvrdi se da mora da je jo uvek tamo. Nema anse da ga je iko izneo iz
Tehnikog biroa, imajui u vidu kakvo je obezbeenje. Nema znakova provale.
Tako da je u pitanju administrativni darmar.
- To nije i tvoje miljenje.
- Mislim da je to veoma prikladno. Odgovara onima koji ele da zatakaju
smrt Pitera Dosona.
 - Barbara Doson mi je rekla da veruje da je Piter izvrio samoubistvo.
Tvrdi da se vii policijski inspektor Kejsi slae s njom. O emu se tu radi?
Dejv je odmahnuo glavom.
- Kejsi radi ono to je oduvek radio kad bi dobio sluaj koji eli da zataka:
pusti ga da klizi dok se trag ne ohladi, zatim ga baci u neki oak i dobije gotovu
presudu, smrt kao posledica nesrenog sluaja, ili neto slino.
- Da li on zaista veruje da je Piter izvrio samoubistvo? Mislim, ko je
premestio telo na amac?
- Autopsija mu je dala dovoljno da kae kako je moglo biti samoubistvo. I
sad samo treba ukloniti taj dosadni pitolj. Ali ak i da se Piter ubio, gde je
mogao to da uradi, i ko je poistio iza njega? To bi trebalo da pitamo. Ali Kejsi
ne eli to da radi.
- Zato?
- ta misli, ko je prebacio telo na amac?
- Tomi Ovens mi je rekao da pitolj pripada Podu Haliganu. Rekao bih da
Haliganovi prednjae kao izbor.
- Upravo to Kejsi eli da izbegne - uspostavljanje bilo kakve veze izmeu
Dona Dosona i Haliganovih. Ovaj sluaj ne sme da se dovodi u vezu s
podzemljem: to je zvanina odluka.
- Uprkos tome to Imjunikejt radi obezbeenja za Doson izgradnju?
- Imjunikejt obezbeuje mnoge ljude, Ede.
- Znai, jednostavno e spreiti moguu istragu o ubistvu?
- Prvo treba da uhvatimo Tomija Ovensa. Ali zavriemo tako to emo
iskljuiti mogunost njegove umeanosti: nema motiva, nema svedoka, a otisci
prstiju na oruju su nepotpuni. Ako uopte budemo imali oruje, hou rei.
- to znai, Dejve, da su neijeg mua i sina ubili gangsteri. A ef policije
zaduen za istragu ne eli istragu. Reci mi otvoreno.
- Vano, to jest najvanije, jeste da Dosonovi budu zadovoljni.
Dejv je istegao velike miie vrata i ramena, okrenuo se i pogledao u
pravcu Kaslhila. Sunce je zalazilo; okruen s dve dizalice, drveni krst na vrhu
brda izgledao je kao da svetli. Potpuno sam zaboravio na taj krst; bilo je to prvi
put da ga vidim otkad sam se vratio; podignut je za proslavu nekakve velike
katolike svetkovine jo pedesetih godina, kada nije imalo mnogo toga da se
radi, a jo manje da se slavi. U hladovini nije bilo sveine; kia je poveala
vlanost. Dejv je nadlanicom obrisao elo.
 - Dosonovi su zadovoljni presudom o samoubistvu. Moe li to da
zamisli? Drae im je da misle da se sam ubio nego da ga je neko drugi ubio. A
nama je drago da se sloimo s tim.
- Da li je Kejsi povezan s Dosonom?
- Misli kao u zlatnom krugu? Ne znam. Ali Don Doson je s vremenom
stekao mnotvo prijatelja - ne samo Deka Parlanda ve i mnoge za koje uopte
ne znamo. Sve te seronje vole da ine jedni drugima ne ekajui da se to trai od
njih, ako zna na ta mislim? U niem sloju, sve je u keu. Kod krupnih riba, sve
je mnogo suptilnije. Znaju te kao razumnu, pouzdanu osobu. Ne moraju nikad ni
da se sretnu, sve je jasno - usluga za uslugu, prava re na pravom mestu, i
najednom se otvori radno mesto pomonika policijskog komesara.
- Tu informaciju moe da doturi novinarima.
- Za kakvu me jebenu budalu smatra, Ede? Kejsi je moda za mnoge stvari
beskoristan: za poetak za policijske poslove i upravljanje. Ali objavljivanje
dobrih izvetaja u novinama mu je specijalnost, i toliko je sladak s novinarima
da bi mogao da se rei svakoga ko bi izveo neto tako rizino.
A s druge strane sam ja, zaduen za regulisanje saobraaja i potpisivanje
dozvola za dranje pasa.
Mahnuo sam cigaretom ispred lica kako bih rasterao muice. Znoj mi je
slepio kosu i skupljao mi se na vratu, peckajui posekotine koje mi je naneo
Desi Delejni.
- Zna li momka po imenu Kolm Hajland, Dejve? amdija iz Rojal
Sifilda? Mislim da je on veza. Mislim da je pomogao Haliganovima da prebace
telo na amac.
Ispriao sam Dejvu o Hajlandovom susretu s Dordom Haliganom u
Henesiju i sastanku s ovekom S Plavom Kapom kod starog spremita za
trajekte.
- Za koga su te namirnice?
- Pretpostavljam za tipa iz Imjunikejta koji uva mesto. Pitanje je zato ga
uva? Da li je Piter Doson tamo ubijen? Nije daleko od mesta gde mu je bio
usidren amac. Pored toga, video sam kombi Imjunikejta kako ulazi pravo u
kuu Dona i Barbare Doson.
Ispriao sam Dejvu o odlasku do Lindine kue i dao mu torbu od grubog
sukna u kome se nalazio Piterov hard-disk.
- ta si uradio s Lindinim automobilom? - upitao je Dejv. U trenutku sam
pomislio da e me privesti zbog krae.
 - Ostavio sam ga s priobalne strane borove ume, gde sam parkirao i volvo.
Moe li da proveri Piterov hard-disk, Dejve?
- Dau ga jednom od momaka koji se bave kompjuterima. Oslobodio sam
ga kazne za prebrzu vonju, duguje mi uslugu. Trai neto posebno?
- Postoji dokument pod nazivom "okbz" - mislim da je to skraeno od
"onome ko bude zainteresovan". Izmenjen je nakon Piterove smrti. Ko god da je
to uradio, nije ga bacio u virtuelnu kantu za otpatke. Ja nisam neki tehniki um,
ali ako sadraj moe da se iupa, moda bi nam pomogao.
- Veeras u pozvati Sejna. Ujutru bi trebalo da dobijem bankovni i
telefonski izvetaj. Trebalo je da ih uzmem danas, ali previe je radoznalaca po
stanici, Kejsijevih pijuna. ta si saznao o Maklijamu?
- Zaduio se do gue kod Poda Haligana: kocka i droga. Dodue, heroin
nije nabavljao direktno od Poda. ta kau rezultati autopsije?
- Najverovatnije ga je heroin ubio.
- Znai, ufiksao se na zidiu u luci, i kad se predozirao, jednostavno je upao
u more? Prikladno objanjenje. ta je s novcem?
- Neobeleene novanice. Nema svedoka, nema znakova borbe - naroito
posle pet dana provedenih u vodi. Toksikoloke analize mogu trajati mesecima.
Ista pria: odugovlaenje istrage. A onda smrt nesrenim sluajem. Ili nereen
sluaj.
Dejv je uzeo torbu od grubog sukna, odmerio me od glave do pete i
odmahnuo glavom. Krenuo je da ode, onda se okrenuo, a njegovo iroko lice
bilo je smrknuto i zabrinut.
- Hteo sam neto da ti kaem. Sea li se zabetoniranog lea koji smo
pronali u gradskoj skuptini? Bio je upucan pet puta. Upravo smo dobili
rezultate iz laboratorije. Prema balistikom izvetaju, u pitanju su parabelum
meci kalibra 9 mm ispaljeni iz gloka 17 - identini mecima izvaenim iz tela
Pitera Dosona i, povrh svega, ispaljeni iz istog pitolja - samo s dvadeset godina
razmaka.
Sve je poelo u Faganovim vilama.
- Znam... pazi, onog dana nita nismo rekli jedan drugom, ali obojica
znamo da bi to mogao biti tvoj matori. injenica je, uj, saraivao je s Dosonom
i u telu su pronaeni isti meci kojima je ubijen Dosonov sin, i uj, ne kaem jo
da to ima nekog smisla, ali - ako jeste tvoj stari - to mora biti vie od sluajnosti.
Naroito ako ne verujete u sluajnost.
 - Nismo nali poklapanje u zubarskom izvetaju. Za tvog oca ga nikad nije
ni bilo. Baza podataka lica koja su nestala pre dvadeset godina je u jadnom
stanju. Meutim, pronali smo jaknu s etiketom iz krojake radnje u Kapel
stritu.
Moda emo uspeti da saznamo za koga je saivena i tako otkrijemo
identitet. Ede? Sea li se da je tvoj otac imao krojaa? Zvao se Fichju.
Kao da mi je neko oduzeo mo govora. Drveni krst nad Kaslhilom jasnije
se video spram bledog neba, iznenada krhak pored dinovskih dizalica koje su
ga inile patuljastim. Znoj na leima mi se ohladio, i samo to nisam poeo da
se tresem. Pogledao sam u Dejva i odmahnuo glavom. Podigao jc svoju
ogromnu aku i stegao me za biceps.
- uvaj se, Ede - rekao je. - Posetiu Kolma Hajlanda, videti ta mogu da
izvuem. Biemo u kontaktu.
Dejv Doneli je krupnim koracima proao kroz Gat i izaao kroz upljinu
izmeu dva gloga, psujui. Iz jakne sam izvadio fotografiju svog oca i Dona
Dosona koju sam pronaao na Piterovom amcu, i pogledao ta dva mlada
oveka kako kriglama piva nazdravljaju budunosti.
*

U svojoj osamnaestoj godini, leto sam proveo za ankom u golf klubu u

Kaslhilu, sluajui mukarce kako priaju lai o sebi i svom ivotu i gledajui
ene kako se pretvaraju da im veruju. Ponekad bih isprobao sopstvene lai na
njihovim kerima, i do kraja leta one su poele da se prave da mi veruju.
Utedeo sam neto novca, i im dobijem rezultate ispita, trebalo je da otputujem
na mesec dana u Kaliforniju kod Brajana, brata Kevina ORorka, koji je drao
irski pab nazvan Majka Makgilakadi u Mejn stritu u Santa Moniki. Po povratku
je trebalo da krenem na fakultet.
Rezultati prijemnog ispita izali su jednog petka krajem avgusta, svi smo
otili u kolu da ih uzmemo. Nastavnica fizike je \matrala da su moje dovoljno
dobre da mi obezbede moj prvi izbor, u to su bile studije medicine na Triniti
koledu u Dablinu. Bila je srena zbog mene, zagrlila me je i poljubila u usta.
Gospoica Stivens je nosila uske ravne duge suknje, visoke potpetice i prozirne
bluze ispod kojih se nazirao grudnjak, i svi su je se plaili, i seam se da sam
pomislio kako je, ako me je gospoica Stivens poljubila, onda sve drugo
mogue.
 U podne smo se okupili u Henesiju, napunili duboks, vikali, smejali se i
pili do kasno popodne. Nekim momcima je oko pet pozlilo, dok smo mi ostali
otili do kioska brze hrane i seli na crkveni parking, jedui bakalar i pomfrit,
posmatrajui devojke iz oblinjeg enskog manastira kako igraju tenis na
dravnim terenima i dobacujui im glupake opaske. Onda je poela kia, i
vratili smo se u Henesi, ali nakon gutljaja piva, osetio sam da u se ispovraati.
Rekao sam momcima da emo se videti kasnije, i odetao do kue. Stigavi kui,
pozvao sam majku, ali nigde je nije bilo, pa sam pomislio da jo nije dola s
posla. Odluio sam da se istuiram, kako bih se dovoljno otreznio da se vratim u
Henesi na jo koje pie. Na kraju krajeva, ne dobijaju se rezultati prijemnog
ispita svakog dana.
Bojler je bio ukljuen, to je bilo neuobiajeno, ali bar je bilo vrue vode.
Nismo imali pravi tu, ve smo kaili plastini raspriva vode na slavinu, to je
odraivalo posao. Oprao sam kosu i skinuo sa sebe prljavtinu iz Henesija,
razmiljajui kako e majka biti ponosna kada uje rezultate. Otac nas je
napustio u aprilu, i u kui je bilo mirno bez njegovih pijanih izliva besa, srdbe,
mrzovolje i svadljive, ogorene vike. Nije gubitak posla bio razlog njegovog
uasnog ponaanja. Oduvek je bio takav. "Tvoj otac je veoma razoaran" -
znala je majka da kae, kao da to objanjava sve. Ni majka ni ja jo nismo
priznali da nam je oev odlazak doneo olakanje, da nismo mnogo marili gde je
otiao, i da smo se nadali da se nikada nee vratiti, ali bio sam gotovo siguran
da smo to oboje oseali. Majka je naroito delovala srenije nego ikada - mlae
i ivlje.
Otiao sam u sobu i obukao istu odeu. Ranac mi je bio spreman,
avionske karte su stajale u fioci radnog stola, zajedno s dolarima i putnim
ekovima. Dok sam po ko zna koji put prebrojavao novanice od dvadeset
dolara kako bih se uverio da neki obazrivi lopov nije provalio i ukrao koju,
zauo sam zvuke iz spavae sobe svojih roditelja. Izaao sam na odmorite i
pokucao na vrata.
Nije bilo odgovora. Uhvatio sam se za kvaku, ali vrata su bila zakljuana.
Uzviknuo sam majino ime, zalupao na vrata i prodrmao kvaku. Zauo sam
uznemiren apat i korake, zatim se majka pojavila na vratima. Nosila je
svetloruiasti satenski ogrta u kome je nikada ranije nisam video. Pramenovi
kose padali su joj preko lica, crveni karmin bio je razmazan po njenim punim
usnama, suze su zablistale u maskarom izmazanim oima. Gutala je knedle od
straha i pokuavala da kae neto, ali uspela je da izgovori samo moje ime.
Zakoraio sam u sobu i ugledao oveka s druge strane kreveta. Bio mi je
okrenut leima, upasavao je belu koulju u teget pantalone. Imao je gustu sedu
kosu, i mirisao je na mous i svee seenu borovinu.
Pogledao sam u majku. Oima je pokuavala da mi objasni, molei me da
razumem. Ali nisam eleo da razumem ta Don Doson radi u njenom krevetu.
Okrenuo sam se i otiao u svoju sobu, pokupio ranac, paso, novac i kartu i
sjurio se niza stepenice.
Tu no sam prespavao na klupi na aerodromu; ujutru sam odleteo za
London, a zatim za Los Aneles. No nakon dolaska u Kaliforniju, poeo sam da
sluim pivo i estoka pia u pabu Majka Makgilakadi. Nikad se nisam vratio
kui.
*

I dalje sam sedeo u Gatu, puei cigaretu i zurei u fotografiju svog oca i
Dona Dosona. Misli mi je prekinuo zvuk mobilnog telefona. Bio je to Rori
Dag.
- Moram da razgovaram s vama. Napravio sam greku. Proverio sam i
video da je Doson radio na izgradnji nove zgrade Skuptine okruga u Sifildu -
rekao je.
Naravno da jeste. Klimnuo sam glavom i najednom osetio blagu
vrtoglavicu. Ruke su poele da mi se tresu. Vratio sam fotografiju u dep, bacio
cigaretu i nekoliko puta duboko udahnuo.
- Halo? Gospodine Loj? Jeste li na vezi?
-Jesam. Gde ste, gospodine Dag?
Izdiktirao mi je svoju adresu. Rekao sam mu da dolazim za pet minuta.
Na putu do automobila, oslobodio sam misao koju sam potiskivao duboko
u sebi od trenutka kada sam ugledao zabetonirani le: da li je Don Doson ubio
mog oca i sakrio njegovo telo kako bi mogao da bude s mojom majkom? Da li je
moja majka sauesnik u oevom ubistvu? Ako su zaista prolili tuu krv kako bi
bili zajedno, zato su ostali razdvojeni?
 16.

Rori Dag je iveo u starijem od dva stambena naselja koja su okruivala

Gat. Put u naselju graen je dvadesetak godina; zasebne vile i bungalovi s kraja
tridesetih godina do pedesetih godina su zamenjeni prostranim kuama sa
zajednikim zidom; stara stabla divljeg kestena i javora bila su nareana du
ulice.
Dagova kua sa zajednikim zidom, preureenim tavanom i nadogradnjom
iznad garae nalazila se otprilike na polovini puta. Njegov crni volvo estejt virio
je iza ogromnog srebrnog terenca. Bleda, siuna ena od etrdesetak godina, s
kosom boje ita i rajfom na glavi, eprkala je neto oko lavande u bati ispred
kue. U crnom odelu s pantalonama i visokim potpeticama, pre je trebalo da
bude za radnim stolom u kancelariji ili na poslovnom sastanku ili bile gde
drugde samo ne u bati po vrelom letnjem danu. Uputila mi je osmeh, osmeh
koji nije uspeo da prikrije nemir u njenim sitnim, plavim oima.
- Batovan - rekla je s uzdahom, kao da e je osoblje jednog dana ubiti.
- Edvard Loj - predstavio sam se.
- Rori je u svojoj kancelariji. Ulaz je sa zadnje strane.
Obratila mi se visokim, drskim tonom poput srednjokolke. Pokazala je
prema garai. Crna vrata od dasaka izlazila su na stazu pored kue. Iza kue su
bili razbacani tricikli, skuteri i druge igrake; u sredini se nalazio veliki zeleni
bazen za decu u obliku automobila; stara, zarala ljuljaka zauzimala je oak.
Pokucao sam na sporedna vrata garae, Rori Dag me je uveo unutra,
saplevi se dok je zatvarao vrata za sobom. Prednji deo prostorije bio je ispunjen
kompjuterima, godinjim planerima, fasciklama i drugim sastavnim delovima
svake savremene kancelarije. Na samo korak odatle, iza zelenog paravana od
filca, kao da je vreme stalo. U oku, izmeu dve pohabane fotelje od braon
koe, stajao je nizak ovalni stoi; bile su tu drvene roletne i lampe savitljivog
vrata i drveni ventilator na tavanici. Bile su tu i dve drvene table za crtanje,
prekrivene neim to je liilo na maslinastozeleni linoleum, nekoliko starih
kancelarijskih ormara i oguljeni sto i stolica od hrastovog drveta. Ispod prozora
na suprotnom kraju bio je red polica; iznad njih iani krevet na sklapanje. Na
svakom predmetu video se uticaj vremena, godinjih doba, oseao se miris
prolosti. Dag se muvao okolo, sreujui papire i fascikle i poravnavajui
nametaj. Protrljao je dlanove i glasno izdahnuo, kao da smo upravo uli posle
duge etnje po veoma hladnom danu.
 - elite li pie? Ja pijem pivo. Ali ima i viskija, dina, votke. Sve glavne
vrste alkoholnih pia su pokrivene.
- Ne, hvala.
Nita mi ne bi prijalo kao dobar gutljaj viskija, ali shvatio sam da jedan od
nas dvojice mora ostati trezan. Dag mi se bledo smeio nekoliko sekundi, kao da
sam ga odbivi pie bacio u neki moralni rebus, zatim je slegnuo ramenima,
otiao do malog friidera pored vrata i izvadio flau vartajnera. Dok je traio
otvara za flae, koji kao da je u zemlju propao, pogled su mi privukli tehniki
crtei na zidovima kancelarije, svi uramljeni. Svaki od njih bio je obeleen
izvanrednom bakarnom ploicom s ugraviranim "R. Dag".
- Veoma su dobri - prokomentarisao sam. - Vi ste ih radili?
- Moj tata... po njemu sam dobio ime.
- ini mi se da ste rekli da je bio poslovoa.
-I jeste. Ali svako ima pravo na snove. On je imao snove, gospodine Loj,
snove o uspehu. Znao je da sam to ne moe da postigne. Ali tu sam ja, ivo
otelotvorenje svih njegovih snova.
Dag je pronaao otvara i otvorio flau piva. Pena je poela da mu se
preliva preko ruke i utosmeih pantalona od kepera. Primakao je vrh flae
ustima, briui nadlanicu o zelenu kariranu koulju. Pivo mu je nakvasilo obraze
i poelo da curi niz bradu.
Pogledao sam ponovo po sobi. Gotovo sve u njoj je izgledalo kao da je
pripadalo ili moglo pripadati njegovom ocu, kao da uva uspomenu na njega.
Dag se izvalio u fotelju, ispruio ruke i noge, drei pivo u aci i delujui kao da
se dosauje. Kao da je od sposobnog porodinog oveka nazadovao u
mrzovoljnog adolescenta.
- Kako ste izali na kraj s Dimom Kernijem? - upitao je satirinim tonom.
- Uporno je tvrdio da nema nikakve veze s novcem. Ali u poslednjem
trenutku je popustio.
- Obino mu se to ne deava. Vodite rauna, osoba koja daje ili prima mito
ima ta da izgubi. To je slino preljubi, zar ne: treba to dobro skrivati, budui da
obe strane imaju ta da izgube. Trebalo bi da razgovarate s Kerolajn o tome.
- Kerolajn? - rekao sam, glupo, automatski, ve znajui ko bi to mogao da
bude.
- Moju enu, gospodine Loj, moju voljenu, u dobru i u zlu, dok nas smrt ne
rastavi, amin.
Morao sam da pritisnem Daga, pre nego to se zauvek izgubi u flai.
 - Znai, kaete da je Doson izgradnja sagradila gradsku skuptinu? - rekoh.
- Kako ste to otkrili?
Dag je posegnuo za papirima koje je ranije bio pospremio.
- Tata je sve uvao. Jo uvek nita nisam bacio. Iz odreenih razloga o
kojima ne elim da priam.
Brzo je prelistao gomilu papira i izvukao braon dnevnik.
- To je bio poslednji posao koji je moj otac obavio za Dosona. Ovo je
knjiga dnevnih izvetaja u vezi s poslom. Ko je radio, ta su radili, ta im je bilo
potrebno od materijala, svi rashodi i, naravno, njegovi komentari.
Dagov glas je imao prizvuk ponosa.
- Da li je to uobiajeno? - upitao sam.
- Za mog oca je bilo.
- Da li je zamislivo da bi neko mogao da zabetonira telo u temelju zgrade
bez znanja vaeg oca?
- Ne bih rekao. Mislim, moda nije bio na gradilitu dvadeset etiri sata
dnevno, ali obezbeenje jeste. U svakom sluaju, ako je neko provalio na
gradilite tokom noi, otac bi to video ujutru, obavila bi se istraga, ne bi
dopustio da proe nekanjeno.
- ak ni da ga je Don Doson lino zamolio za uslugu?
- Ne. Bio je vrlo pedantan ovek. Sam me je odgajio, nakon to ga je moja
majka napustila. Jer bilo je teko kad su poinjali, a ona nije elela da ivotari.
Podigao me je, znate ve, kao to bi mogla i majka. Nikada nisam nosio
pogrenu odeu, niti iao bez nje, proveravao je moje domae zadatke, znao je
ta radim u koli. Do u detalje. I stvar je u tome, ne bi mogao... kod njega nita
nije moglo da proe tek tako. Svaki put kada sam ostao napolju due nego to bi
trebalo, ili se nisam potrudio oko pismenog zadatka, on bi me izribao, shvatate.
Podvrgao bi me unakrsnom ispitivanju, dok ne doe do istine. Isti takav je bio i
na poslu. Tako da... ne, ak ni za Dona Dosona.
- Zato mu je to bio poslednji posao?
Dag je iskapio pivo i uzdahnuo.
- Zato to sam po drugi put pao na prijemnom ispitu za arhitekturu. Pa sam,
umesto toga, upisao kurs za graevinskog inenjera niskogradnje. I ja... pa,
zvui smeno, ali slomio sam mu srce, gospodine Loj. Sanjao je da postanem
arhitekta. Nije bilo odstupanja... odustao je od posla i... praktino odustao od
ivota. Pio je, smucao se okolo, ekajui da umre. Umro je... od slomljenog srca.
 Dag je odmahnuo glavom. Oi su mu zasuzile. Njegovi razlozi da napravi
muzej u ast svoga oca postali su jasniji. Otiao je do kancelarijskog ormara,
izvadio flau dejmisona, sipao sebi au i iskapio je. Kada je ponovo
progovorio, po mrzovoljnom, nerazgovetnom, ogorenom glasu videlo se da je
pijan.
- Mislim, bio je izbaen iz koloseka, ako znate na ta mislim? Ali mogli
smo to da reimo. Ali kao to rekoh, zaboravi, ovee; nisam ni bio u toj kui.
Jedva da smo govorili pet godina. A kad smo progovorili... njega vie nije bilo,
shvatate? Jednostavno... nije ga bilo.
Dag je spustio podlaktice na kancelarijski ormar i pognuo glavu.
Prelistao sam dnevnik; svaka strana, ispisana urednim, tampanim slovima,
bila je potpisana s "R. Dag"; pogledao sam potpise i uporedio ih s onima na
uramljenim projektima. Nije bilo razlike. Na policama iznad kaua stajalo je na
desetine dnevnika braon korica. Izvadio sam jedan: isti uredni, tampani
rukopis, slini detalji, svaka strana potpisana s "R. Dag". Ali u ovom sluaju,
potpisi su bili slobodniji i manje uredni.
- Gde su stajali ovi dnevnici? - upitao sam Daga.
- Kod kue - odgovorio je Dag.
- A projekti? Gde je njih drao?
- U svojoj kancelariji u Dosonovoj firmi. Nekada su imali prostorije na
Viktorija terasu. Zato?
- Ne znam zato. Odakle je bio va otac?
- Odakle je bio? - ponovio je Dag.
- Da. Zar ne znate to?
- Iz Klondalkina. Monasteri roud.
- Jeste li sigurni?
- Siguran sam.
- Je li imao porodicu? Brau ili sestre?
-Ne.
- elite li jo neto da mi kaete?
Bilo je mnogo toga, ali nisam to nameravao da sluam te veeri. Ne bi me
gledao u oi. Ostavio sam ga tamo, da dosipa viski u au i s ljubavlju neguje
sopstveni bol.
Sunce je zalo za Kaslhil. Bata ispred kue bila je prazna. Otkinuo sam
cvet lavande kaiprstom i palcem, protrljao ga izmeu dlanova i udahnuo opojni
miris; oseao sam potrebu da uklonim zadah samosaaljenja iz nozdrva: kako
Dagovog tako i svog. Postojala je itava istorija mojih oseanja prema ocu koje
sam potisnuo; dok je Dag priao, osetio sam kako nadolaze. Setio sam se koliko
je bio ponosan na moja dostignua u koli, i istovremeno zbunjen injenicom da
bi njegov sin mogao da zablista u onome u emu on nikad nije. Pitao sam se da
li bi sada bio ponosan na mene - i bio sam zapanjen to se to uopte pitam.
Ispod brisaa je stajao list papira iz belenice. I on je mirisao na lavandu, ili
su to moje ruke inile da sve mirie na nju. Na njemu je bio broj mobilnog
telefona i, u ovom stadijumu inilo se neizbenim, rei FAGANOVE VILE,
ispisane velikim slovima ispod. Vratio sam se do kapije. Svetla u garai su bila
ugaena, a roletne zatvorene; pretpostavio sam da se Dag tamo smestio za tu
no. Njegova supruga je stajala na prozoru na spratu. Mahnuo sam joj papirom,
a ona mi je okrenula lea.
*

Sve se vraalo u Faganove vile, pa na kraju i ja. Proetao sam lepom

ulicom potkoviastog oblika s runim kuama sa zajednikim zidom, nalik
kutijama. Sagraene su kao dvospratnice s po dve prostorije na svakom spratu,
prekrivene prljavom sivom ljunanom prainom, bez kupatila i s poljskim
klozetom; sada je svaka kua bila dograena za deo iste veliine, imala krovne
prozore za sobu na tavanu, drveni plato u bati iza kue, i terenac ili najnoviji
karavan uz ivinjak, ili oboje.
Nisam mogao da se setim koja je kua bila moje majke, koja mog oca,
Dona Dosona ili njegove ene Barbare. Ali svi su ovde odrasli, obeleeni istim
odlikama onih koji su potekli iz "vila", i goreli su od elje da odu odatle, odu na
bolje i da sve to ostave za sobom. Kue su sada prodate porodicama koje se
smatraju srenim to su ih dobili, kojima su Faganove vile krajnja destinacija, a
ne poetna taka. Dom.
Dve kue nisu imale nadogradnju ni nove prozore; prva se nalazila u
samom sreditu potkovice, a to nedostajue inilo je da susedna kua deluje
nakrivljeno. Dok sam koraao prema ulaznim vratima, ugledao sam znak s
natpisom "na prodaju" na zemlji pored bone kapije. Vrata mi je otvorila
plavua od oko trideset godina s bebom u naruju i jo jednom na putu; mali
hodnik je bio krcat smeim kartonskim kutijama oblepljenim trakom s logom
firme za selidbe. Ne seam se da sam smislio prikladnu priu, niti sam znao
treba li mi uopte, pa sam joj rekao istinu: da mi je pokojna majka nekada ovde
ivela, pa me zanima da li je iko od njenih suseda jo iv. ena je rekla da se tek
uselila, da tu uglavnom ive mlae porodice, ali da misli da je videla jednu staru
damu u kui s predivnom batom na uglu levo.
Ni kua levo na uglu nije bila dograena, i pretpostavljam da jeste imala
predivnu batu, ukoliko ste stara dama ili planirate jednog dana to da budete: u
samom sreditu nalazila se okrugla leja s crvenim i narandastim dalijama,
utim i bledoruiastim begonijama i ljubiastom kukaviicom; travnjak je bio
dobro zalivan, obrastao detelinom, i s etiri strane okruen lejama svetloplavih
kokotia, belih zevalica i narandastih ljiljana proaranih utim takicama. Jo
na putu prema kui uo sam zvuk televizora; kad sam se pribliio ulaznim
vratima, gotovo da sam mogao da pratim radnju; bila je to jedna od onih
policijskih serija u kojima mukarac i ena forenziari flertuju dok kopaju po
utrobama mrtvih ljudi. Pritisnuo sam zvono i pokucao na vrata za svaki sluaj,
ali potansko sandue se odmah otvorilo. Kleknuo sam kako bih video unutra.
Praen kevtanjem malog psa, par naoara u debelom okviru paljivo je provirio
napolje.
- Nisam gluva, znate - pomalo drsko je rekla starija ena.
- Izvinite to vas uznemiravam ovako kasno - rekao sam.
- ta eli, srce? Samo, moja serija je poela, a ceo dan je ekam.
- Zovem se Edvard Loj - predstavio sam se.
Potansko sandue se naglo zatvorilo, vrata se otvorie i pojavi se siuna
starica sede kose nalik peni od belanaca, ruku rairenih kao da e me zagrliti.
- Videla sam te u crkvi. Bog ti pomogao, sine - uzviknula je - a jadna Dafni
se jo nije ni ohladila u grobu.
Dek rasel terijer uvijao mi se oko lanaka. Na televiziji je tretalo neto u
vezi s krvnim grupama i posmrtnim truljenjem.
- Unutra, Gospodine Berk! - na pucketanje prstiju pas je uleteo u kuu.
- Hoe li da ue, sine? - upitala je. - Nemam nita da te posluim, ali
moe da popije olju aja.
- Rado. Mislio sam... poto ste sigurno poznavali moju majku...
- Svi smo mi odrasli zajedno, ja, tvoja mama i tvoj tata, bog mu pomogao.
Ui unutra.
Fluorescentno svetio je jarko osvetljavalo kuu, i izlagalo videlu izanale,
pohabane tepihe i pocepane, odlepljene tapete; u vazduhu se oseao snaan vonj
vlage, praine, sredstva za ienje i sosa od mesa. itava galerija fotografija u
jeftinim ramovima stajala je na furniranoj komodi u dnevnoj sobi.
 - Jedanaestoro dece smo podigli u ovoj kui, gospodin Berk i ja - rekla je. -
Sada su ratrkani po celom svetu: Nemakoj, Holandiji, Sjedinjenim Dravama,
nekoliko ih je u Korku. Unuci takoe, toliko ih ima da sam im izgubila trag.
Svake nedelje aljem roendanski poklon, nekad i dva.
- Gospodin Berk? - ponovio sam, pokazujui na dek rasel terijera koji se
sakrio ispod fotelje.
- A, sigurno si se nasmejao, zar ne? Iskreno govorei, ponekad me podsea
na njega, namorasto malo govno, eto to je on.
Pas je zakevtao. Gospoa Berk je otila u kuhinju. Televizor je i dalje
tretao, samo to su sada na programu bile reklame: prilika za investiranje u
nekretnine u Budimpeti i Sofiji. Odsutni engleski zemljoposednik koji
iskoriava svoje zakupce jedna je od najozloglaenijih figura u irskoj istoriji;
stoga ne udi to smo usvojili metode naih kolonijalnih gospodara i trudili se da
ih imitiramo, kupujui jeftinu imovinu u zemljama u razvoju, kako bismo mogli
da zaradimo na raun lokalnog stanovnitva. Konano je na nas doao red.
Gospoa Berk se vratila s pozlaenim posluavnikom prepunim ajnih
drangulija. Ispruila je posluavnik prema meni; krenuo sam da ga prihvatim, ali
je ona odmahnula glavom.
- Ispod - brecnula se - nogare se sputaju.
Posegao sam ispod posluavnika i razvukao nogare. Spustila ga je na
istanjenu narandastu prostirku na kaminu i poela da sipa aj. S televizora je
dopirao glas koji je upozoravao da hitno treba ugraditi dakuzi u vae kupatilo.
- Da li bi vam smetalo ako ugasim televizor? - upitao sam.
Gospoa Berk me je pogledala kao da sam predloio da zavrljaim komplet
za aj kroz prozor.
- Moja emisija je na programu - rekla je tihim, uvreenim glasom i dodala
mi olju aja. Sela je na fotelju prekrivenu crvenom prostirkom, namestila
jastuke presvuene pavorak platnom oko sebe i uzdahnula. Njene tanke noge
jedva da su dodirivale zemlju; oi su joj izgledale neverovatno velike iza
naoara; u be somotskim pantalonama i ukastosmeoj rolci liila je na malo
dete u kostimu bakice. Gospodin Berk se izvukao ispod fotelje i skoio pored
nje. Seo sam na tvrdu stolicu s naslonom pored prozora. Na televiziji su upravo
sputali koveg rtve u zemlju.
-Jadna Dafni - rekla je. - Bila je prava lepotica, zna. Slomila je mnoga
srca, o jeste, ali bila je dobra devojka. O, da.
- ije je srce slomila?
 - Za poetak Donija Dosona. Bacio je oko na nju. Ali ona je znala samo za
tvog oca. Nije uradila nita loe. Bila ih je itava armija, sve prijatelji. Ti momci
su bili prave napasti, tri musketara.
- Moj otac i Don Doson?
- I jo jedan momak, kako mu bee ime? Keni? Keni, tako je. No u tim
ivahnim, mladim momcima nije bilo zloe, kao to je bio sluaj s onim drugim
lutalicama, Dagovima.
- Mislite na Rorija Daga?
- Rori Dag je bio dobar. Za razliku od svog brata, Deka. Zvali su ga Veliki
Dek. To ga je uzbuivalo, kooperio se poput kralja kada bi ga neko oslovio s
Veliki Dek. Veliki idiot, bolje rei.
- Mislio sam da je Rori Dag iz Klondalkina.
- I jeste, ali doselio se ovamo kada je imao pet godina. Porodini problemi,
podigla ga je baka. U svakom sluaju, Rori se dobro snaao, radio je kao
poslovoa kod Dosona, ali ovaj drugi nitkov! Svaki as u popravnom domu ili
zatvoru. I naravno, neki kau da Dek nije bio toliko lo kao to se mislilo, da je
Rori imao podjednako udela u svemu, bar kad su bili mlai. Nije bilo naina da
se to utvrdi, pretpostavljam.
- Zato?
- Pa, ak ih ni njihova baka nije razlikovala. Niti iko od nastavnika.
- Blizanci?
- Liili su ko jaje jajetu. Ali koga briga za Dagove, sigurno eli da uje
neto o svojoj majci. Devojka sa stilom, to se i oekivalo, budui da je radila u
Arnotsu, sve devojke za kasom morale su da vode rauna o sebi. Bila je
omiljena. Ja sam je ne kada uvala, a onda je ona meni pomagala oko dece.
- A Barbara Doson?
- Barbara Doson? Devojako Lam?
Usledio je piskav, usiljen, nervozan smeh, smeh ene kad namerava da
uvredi suparnicu, i ne moe da se zaustavi iako zna da e u oima drugih
izgledati loe.
- Barbara Lam i njeno izvetaeno dranje. Kad se samo setim odakle
potie. Ono to znam jeste da nikad nije imala vremena za uvanje dece. Niti bi
je ijedna udata ena poelela u svojoj kui. Ta je ba imala drskosti.
Gospoa Berk je nastavila da pria, ali tiho, za sebe, ivahno klimajui
glavom, zurei u ekran. Forenziki patolozi su molili islednika da im dozvoli da
ekshumiraju nedavno sahranjeno telo.
 - Barbara je erka ribara, kao i moja majka, zar ne?
Ali gospoa Berk me nije sluala.
- U crvenom kupaem kostimu u dvoritu iza nae kue, zato to je njen
otac prekopao njihovu batu ne bi li zasadio povre koje mu nikako nije
uspevalo, idiot. Gospodin Berk kod kue u vreme veere, ja se vraam iz
prodavnice vukui tri najmlaa deteta sa sobom, a njih dvoje se prskaju vodom i
smeju, ona natopljena, natopljena, u crvenom kupaem kostimu, s velikim
crveno nakarminisanim usnama i nalakiranim noktima na nogama i svim tim.
Smesta sam je poslala kui. Kakav bezobrazluk.
Ponovo se nasmejala, osvrui se oko sebe, kao da trai podrku nevidljive
porote. Zatim je neto eprkala ispod jastuka, sve dok na povrinu nije isplivala
flaa smirnofa. Sipala je votku u olju od aja i iskapila je, kao da ja nisam tu.
-Jedne nedelje se vucarala s Donijem Dosonom, sledee s Kenijem.
Dodue, nikad ih nisi mogao ni razlikovati. Tvoj otac ju je izbegavao. Njeno
izvetaeno dranje, to nikada nisam mogla da podnesem. Kad su svi znali...
Gospoa Berk je zautala. Pogledala je u mene kao da je zaboravila da sam
tu.
-Jo jednu olju aja, sine?
- Ne, hvala. ta ste hteli da kaete?
- O kome?
- O Barbari Doson. Niste mogli da podnesete njeno izvetaeno ponaanje,
kad su svi znali...?
- ta su svi znali, sine?
Usta gospoe Berk razvukla su se u blag osmeh; pogled joj je bio otriji; u
glasu se ponovo mogla osetiti lukavost. Rekla je sasvim dovoljno, i vie nego
to treba, budui da je nacionalni moto oduvek bio "ta god da kae, ne reci
nita".
- A ti si jo uvek u Americi, sine? Dobro ti ide tamo? ta si ono po
zanimanju, doktor? Svi su znali da je sin Dafni Loj postigao odlian rezultat na
zavrnom ispitu i da e postati doktor. Lepo za tebe. Boe blagoslovi nas i spasi,
tamo u Americi ustaju veoma rano, zar ne? Moji su napolju ve u est sati
ujutru.
Postavio sam joj jo nekoliko pitanja, ali dobio sam utive odgovore, bolje
rei otrcane fraze: moj otac je bio pristojan ovek, i veliki radnik, i gde god da
se nalazi, moli boga da je srean; misli da se Keni odselio iz kraja; na svim
fotografijama koje ona ima iz tog perioda nalaze se lanovi njene porodice, a
nije ni sigurna gde se polovina njih nalazi. Zahvalio sam joj se za aj, i dok sam
se dizao sa stolice, Gospodin Berk je skoio s fotelje i poeo da mi se uvija oko
nogu. Na televiziji, grob je bio iskopan, poklopac kovega se podigao, samo da
bi se videlo da tela nema. Kad smo izali u hodnik, gospoa Berk je gurnula prst
u malu krstionicu sa svetom vodom koja je stajala pored vrata i iscrtala
zamiljeni krst na mom elu. Dok sam odlazio, smeila se i tiho izgovarala
molitvu.
 17.

iveo sam u gradu u kome su se svi grobovi otvorili, i mrtvi su ustali i

etali ulicama i poljima dok ne dou do kua u kojima su nekada iveli;
porodice su im otvarale vrata, ivi i mrtvi gledali su se kao stranci; onda su
mrtvi otili odatle ponovo, nije im bilo dato da nau mir, dok su ih ivi
proganjali, pokuavajui da vide na njihovim licima neku poznatu crtu, neku
osnovu prepoznavanja. Uinilo mi se da sam video majku i oca, ali kad sam ih
sustigao, nijedno od njih dvoje nije imalo lice, bar ne ono koje bih mogao da
razaznam; bilo je tu i mrtve dece, ali ona su bila neuhvatljiva; pratio sam legiju
mrtvih do same obale, ali kad su stigli na al, promenili su pravac, u
neprekidnom pokretu ka nekom nepoznatom odreditu, i ostavili su me samog,
zagledanog u more.
*

Probudio sam se obliven hladnim znojem, kosa mi je bila potpuno

ulepljena. Neko je lupao na ulazna vrata, dok je moje srce kucalo u istom ritmu.
Kad sam siao niza stepenice, kucanje je prestalo; dok sam podizao ojaani
smei koverat sa stepenika ispred vrata, uo sam zvuk odlazeeg automobila.
Zapljusnuo me je sve jutarnji vazduh; rosa je sijala na spaljenoj travi; stresao
sam se i uao unutra.
Istuirao sam se vrelom vodom, obukao i seo da dorukujem, proveravajui
sadraj koverta. Ispostavilo se da je bankovni izvetaj Pitera Dosona vrlo
zanimljivo tivo. Koliko sam uspeo da protumaim, dobijao je osamnaest hiljada
meseno od Doson izgradnje, plus est ili sedam iz drugih stalnih izvora,
najverovatnije imovine koju je davao u zakup, ali je redovno bio u minusu za
najmanje etrdeset soma. Izvetaj je takoe ukazivao na neprekidne transfere i
povlaenje novca, kao i izdavanje petocifrenih ekova. Ostali rashodi bili su
prilino skromni: imovina je kupljena regularno, bez hipoteka; nije bilo stalnih
porudbina za graevinska drutva; plaao je raune za komunalne usluge i jo
neto malo. Izgledalo je kao da Piter Doson ne samo to je bio sklon kocki i
tekim drogama kao odbornik Maklijam ve je ostatak vremena provodio
bacajui novac kroz prozor. Ili kao da ga je neko erupao. U prethodnoj godini,
situacija se pogorala: tri nekretnine su prodate, ostvareni prihodi - izmeu trista
i etiristo hiljada - deponovani su, novac je cureo s rauna u deseticama,
dvadeseticama i pedeseticama. Radilo se o ogromnim sumama, mnogo veim
nego to je potrebno za ubeivanje lokalnih odbornika da promene stav u vezi sa
zemljitem na kome se nalazi golf klub.
Okrenuo sam Lindin broj, ali opet bezuspeno. Pozvao sam suprugu Rorija
Daga na mobilni telefon.
- Karolajn Dag?
Zvuala je napeto i obazrivo. Nastavio sam dalje.
- Halo, ovde Edvard Loj, eleo bih da razgovaram s vama o stricu vaeg
supruga, Deku Dagu. Bratu blizancu Rorijevog oca.
- Gospodine Loj. Ja... budite na vezi.
Nakon nekoliko nejasno razmenjenih rei, javio se Rori Dag.
- On je mrtav - rekao je.
- Va stric Dek Dag je mrtav?
- Da.
- Vidite, razgovarao sam s nekim ko se sea vae porodice iz perioda dok
ste ivelu u Faganovim vilama...
- Nije pravi trenutak za razgovor, gospodine Loj - rekao je Dag i spustio
slualicu.
Pozvao sam organizaciju zvanu Uprava za privatno obezbeenje i postavio
im nekoliko pitanja, na koja su mi rado dali odgovor. Pozvao sam aerodrom,
kako bih se raspitao za svoj prtljag. Osoba koja me je oigledno doivljavala kao
nerazumnu napast samo zato to sam oekivao da ga pronau, rekla mi je da
danima "nema ni traga od njega" i prekinula vezu. im sam zalupio slualicu,
telefon je zazvonio, kao da radi na dodir. Bila je to Ejlin Vilijamson, i nije
zvuala zadovoljno.
- Gospodine Loj, to se mene tie, prekrili ste odredbe ugovora; elim da
prekinete dalju istragu u moje ime.
- Odakle ta iznenadna promena?
- Jue su me zvali iz kancelarije upravnika sifildskog okruga kako bi me
obavestili da ste se predstavili kao moj brat...
- Sami su eleli da veruju u to.
- Bez vae pomoi?
- Nisam im protivreio, sve dok nisu otkrili.
- Rekli su da ste ih izvreali, oklevetali i da ste bili nepristojni. Da bi za
mog oca i mene moglo biti veoma kompromitujue ako bi se saznalo da sam vas
unajmila...
- Zvui kao pretnja. Mislite li da je Kerni oekivao mito?
 - Gospodine Loj, ne mogu da dozvolim da se jo neka negativna pria vee
za prezime Parland!
- Mislio sam da elite da osvetlate Maklijamov obraz.
- Nemojte biti bezobrazni. Da li ste napali osobu po imenu Dezmond
Delejni?
- Osobi po imenu Dezmond Delejni sam slomio ruku, i to u trenutku kada
je na njenom kraju bio no prislonjen na moje grlo. Da li se Desi Delejni okomio
i na vas?
- Rekao je da misli kako treba da znam ta se radi u moje ime. Rekao mi je
da mu je moj suprug bio dobar prijatelj.
- Desi Delejni je snabdevao vaeg mua heroinom. Koliko je novca
izvukao od vas?
- Rekao mi je da mu je jedino preostalo da se obrati novinarima. Ne
mogu...
- Znam, ne smete da dozvolite da se blati ime potenog Maklijama Parlanda
Vilijamsona...
- Kako se usuujete tako da razgovarate sa mnom? Znate li ko sam ja?
- Dobro znam ko ste, kao i koliko imena imate, samo jo uvek nisam
utvrdio da li uz svako ide razliita linost. Problem je u tome to vi ne znate ko
sam ja. Unajmili ste privatnog detektiva, a niko ne eli da zna ko je privatni
detektiv. Previe je dronjav, ozloglaen i obian da bi dostigao nivo vaih
dobrotvornih balova i raskonih veera, i njemu to savreno odgovara jer tako
moe da radi ono zbog ega je unajmljen. To je njegova jedina svrha, kao
uzgojen radni pas, on ne moe da se opusti sedei naokolo. On treba da zabada
nos, da se mea u tua posla i da pravi pometnju dok istina ne izae na videlo, ili
bar dovoljan deo istine da bi se neto postiglo. Do sada sam saznao da je banda
kriminalaca snabdevala vaeg mua heroinom preko Desija Delejnija, da je imao
ogroman kockarski dug prema istoj toj bandi; jo uvek ne znam ta su oekivali
zauzvrat za vreme i novac koji su potroili; najverovatnije su hteli njega da
podmite, ili da ucenjuju vas. Znam da je umro od prekomerne doze heroina, ali
ne znam ta je traio u vodi. Ali planiram da otkrijem; njegova smrt je povezana
s jo najmanje dve smrti, a jedna od njih je smrt mog oca. Ako ste toliko
uznemireni zbog runih novinskih naslova o vaem muu, zato to ne reite s
vaim ocem: ako ne moe da organizuje malu novinarsku kampanju u korist
svoje obudovele erke, ili nije nikakav otac, ili nije novinski mag - ili odluka
vieg policijskom inspektora Kejsija da ne kopa previe po sluajevima
Maklijam i Doson odgovara veini monika za koje tvrdite da vas nije briga
hou li ih uznemiriti. Osim toga, ne moete da me otpustite. Radiu dok ne
potroim va ek, a tamo ima mnogo jo da se iscedi.
Zastao sam kako bih uzeo vazduh, spreman da prekinem vezu. Ejlin
Vilijamson me je preduhitrila.
-Jo uvek niste deponovali ek - rekla je.
- Ne, nisam.
- Otkazala sam ga. Dovienja, gospodine Loj.
Spustila mi je slualicu. To je bila najnovija moda, da mi ljudi sputaju
slualicu. Tri puta samo od jutros, a jo nije bilo ni deset sati. Mrtva tela su se
gomilala, ali bog je izgleda svima zabranio da mi pomognu u istrazi. Vie nije ni
bilo vano, budui da sam ostao bez klijenta. U ovom sluaju sam imao interes
koji je prevazilazio okvire posla. Bilo je vreme da prestanem da ekam da se
sluaj rei sam od sebe. Bilo je vreme da se podigne praina.
Okrenuo sam drugi broj.
- Ko si ti i ta hoe?
Dord Haligan je govorio odsenim, dablinskim akcentom s opasnim
prizvukom, ogrezlim u viskiju, dimu i nonalantnoj svireposti.
- Ovde Ed Loj - rekao sam. - Mislim da je krajnje vreme da me konano
asti rukom.
*

Strogo uzevi, Pod i Dord Haligan su bili susedi, ali est objekata koji
su inili ekskluzivno naselje pod nazivom Redlends, u kome su braa ivela, bila
su okruena dvoritima veliine fudbalskog terena, proaranim starim
listopadnim drveem, pa ne da nije bilo anse da se uje svaa komijskog
branog para ve gotovo da nije bilo anse da se uopte sretnu. Naselje se
nalazilo na velikom zemljinom posedu koji je golf klub prodao pre deset
godina, kada mu je dospeo za naplatu porez na imovinu koji je godinama
izbegavao. U to vreme, izgradnja je pala na niske grane, pa se nije digla galama
oko podizanja naselja.
Smestili smo se za crni, stakleni sto na izdignutoj, crnoj, mermernoj
platformi u senci lipovog drveta. Mlada Juno-amerikanka, obuena u gotovo
istu uniformu kao i Filipinka iz kue Ejlin Vilijamson, donela je ampanjac i sok
od pomorande. Plavua iz Istone Evrope, koja je izgledala kao neto grublja
sestra Grejs Keli i koju je Dord predstavio kao jednu od svojih "ena", kratko
se zadrala i za to vreme se pokorno kikotala na Dordove lascivne ponude.
Dord je izbrojao hiljadu i petsto evra iz platinastog draa novanica, i ona je
odetala u cipelama s visokim metalnim potpeticama, ostavljajui za sobom
miris alkohola. Jo nekoliko devojaka u bikiniju, koje su izgledale kao
manekenke i takoe mogle biti "ene", sunale su se pored marinskoplavog
bazena. Za ruak smo dobili salatu od koljki i potom jastoga. Primetio sam
ogradu s nekoliko konja i teniski teren pored bazena. Oigledno je moralo biti
zabavno iveti u Dordovom svetu. Jedina mana je to to bi i Dord iveo
odmah tu, uz vas.
- Moe li sok od pomorande s tim? Zna li kako se to zove, Ede? Mimoza.
Zvui bolje nego baks fiz, zar ne, mimoza? Otmenije. Ovo je kristal, a ne neko
penuavo ubre. Ja neu us. Vino koje emo piti uz ruak je francusko, iz
doline Loare, ato... ato... uf, jebeni ato ta god. Volim vina, i troim mnogo
novca na njih, ali po mom neskromnom miljenju, nemogue je priati o vinima
a ne zvuati kao pika.
Dord Haligan je nosio jednoredno be odelo, svetloplavu koulju s belom
kragnom i zlatnom dugmadi na manetnama i crvenu svilenu kravatu s
dijamantskom iglom. Jedini ustupak vruini bio je to je sako okaio na naslon
stolice; njegovi crveni tregeri imali su svetloplave ivice. Pogledao je u moje
crno odelo i belu koulju i odmahnuo glavom.
- Izgleda kao neka pijana pika koja se vraa s maskenbala. Zar nema
drugu odeu?
- Avio-kompanija mi je izgubila prtljag.
- Moramo ti obezbediti novu garderobu. Ukus za odevanje. Nedostaje
ovom gradu. Jebeno alosno. Menja se sve, ali jebeno sporo, i dalje to izgleda
kao hrpa seljobera koja je preko dana dola do grada. U svakom sluaju, da se
vratimo na posao: Ede, nadam se da si ozbiljan u vezi s ovim, jer mi treba
ozbiljan ovek; okruen sam poltronima, seratorima i divljacima.
- ta tano oekuje od mene, Dorde? - upitao sam.
- eleo bih da bude osoba za javnost, ovlaeno lice carstva Dosonovih -
pardon, Haliganovih. Jer stvari se razvijaju. Moda sam u prolosti mogao da
perem novac preko paba ili bukmejkera. Ali danas je gotovo sve samo po sebi
unosno. Vie izvlaim iz poslova koji su u skladu sa zakonom nego iz onih
drugih. Pa je vreme da se iz onih drugih povuem.
- ta Pod misli o tome? Mislim, on je gospodin Oni Drugi, zar ne?
 - Pod je pomalo nostalgian. On voli da radi na stari nain. Ali svake
promene su nemilosrdne, razume, Ede? Ne obraa panju na elje pojedinaca:
bezobzirna je prema svima nama. Pod e, tjah, morati da se prilagodi tome.
- Ne znam da li sam ja ba eljan da se prilagoavam Podu.
- Poda prepusti meni, Ede. Poda prepusti meni. Da popijemo neto. Gde
je ta devojka iz Ipaneme? Isuse, jedva da si dotakao pie, u emu je stvar, je 1
se ti to poigrava, Ede, mene puta da se uljemam, dok ti sedi i paljivo
posmatra, hvatajui beleke? Ne svia mi se to.
Dordove sitne oi se skupie, a ona otvorena srdanost nastala pod
uticajem alkohola najednom je isparila. Na slepoonicama su mu se ocrtavale
vene; na vratu mu iskoi ila pulsirajui od iznenadne napetosti.
- Previe je rano, Dorde. U svakom sluaju, ve su me jednom priveli
zbog vonje u pijanom stanju - objasnio sam.
- Jebe to - rekao je Dord kripavim glasom. - Uvek te moemo odbaciti
kui. Ionako si dobar sa sifildskom policijom.
Brazilka je stigla i dopunila Dordovu au ampanjcem. Dord je zurio
u mene dok nisam ispio svoj deo, zatim je klimnuo glavom konobarici, dajui
joj znak da mi ponovo napuni au.
- Krajnje je nepristojno pustiti oveka, i to svog domaina, da pije sam -
rekao je Dord toboe besnim tonom.
- Ostavi flau i sok - naredio je Brazilki, neno joj dodirujui podlakticu,
pritom ne skidajui pogled s mene. Devojka se acnula i povukla ruku kao
oparena.
- Izvinjavam se - rekao sam.
- Izvinjenje prihvaeno - rekao je sveanim tonom i nabacio irok osmeh,
razbivi tu zlokobnost koju ju najednom bio prizvao. Bio je to najbolji podsetnik
na to da je razlika izmeu njega i njegovog brata samo u stilu. Dord Haligan je
odrezao vrh velike kohibe, provukao je ispod nosa i omirisao. Dok ju je trljao o
brkove, zaula se kripa, slina onoj koju pravi ivotinjica zarobljena iza gips-
ploe. Razmiljao sam da mu nabijem cigaretu u nos. Oduzelo bi mi vremena a
ne bi pomoglo u reavanju sluaja.
- Hou li biti ukljuen u tvoje carstvo nekretnina u razvoju, Dorde?
- Ba to sam imao u planu, Ede. Zasad imamo stanove, nekoliko pabova,
neke trgovake jedinice i mali kancelarijski blok - ali ulazimo u posao s
graevinskim zemljitem: delimo ga na parcele, zadravamo ga dovoljno dugo,
povedemo rauna da mu se dodeli odgovarajua namena i plasiramo ga na
trite u pravo vreme. Laka zarada - sve legalno.
- A moja uloga bi bila...?
- eleo bih da sastavi konzorcijum investitora. Sve one fine momke s
kojima si iao u kolu, zubare i advokate. Ugledne graane s mnogo novca koji
ele jo vie da zarade. Nije da nisam profitirao i bez tih pizda. Ali ubudue u
moi da zaraujem samo uz pomo njih u upravnom odboru.
Dord je zapalio cigaretu, ispustio veliki oblak dima i namignuo mi.
Odjednom mi je postalo muka od Dorda Haligana, njegovih varki o poslovnoj
uvaenosti, njegovih nonalantnih pretnji i njegovog umiljenog naina ivota
iskopiranog iz spotova Roberta Palmera.
- Da li je zemljite na kome se nalazi golf klub prvo na toj listi? - upitao
sam. - Ono iju ste namenu ti i Piter Doson hteli da promenite? Koji je njegov
status, sada kad je Piter Doson mrtav?
Lice Dorda Haligana se skamenilo; prostrelio me je oima, crnim kao
ugalj.
- Da se vratimo na posao. Dobar znak, Ede, pokazana je volja. Ovakvi
razgovori, meutim, donose nevolju; nezaposlenima ne mogu da otkrivam
izuzetno osetljive detalje u vezi s poslom.
- Ne mogu da prihvatim posao ukoliko nisam upoznat s nekim detaljima,
Dorde. Moda bi trebalo da dovede advokata. Da pusti mozak na otavu.
Dord je uvaio moj predlog.
- Moda. Tjah. Najvanije je poverenje. Dobro zna kakve su posledice
gubitka poverenja, zar ne?
- Naravno - odgovorio sam.
- Tako te volim - ree Dord. - Moramo imati poverenja.
Dord je promeao us dugakom, srebrnom kaikom i podigao au. Kad
sam ispio pie, uzeo mi je au i napunio je meavinom ampanjca i usa.
- Za budunost, Ede - rekao je.
- Za budunost - sloio sam se.
Obojica smo ispili ae do dna. Dord je pio ist ampanjac. Imao je jau
glavu od mene, ili je moda bilo do vruine: ve mi se mantalo u glavi.
- Pretpostavljam da se uskoro odrava sastanak odbornika - rekao sam.
- U petak.
- Siguran si da e sve ii po planu.
- Kako to misli?
 - Siguran si da e namena zemljita na kome se nalazi golf klub biti
promenjena u cilju izgradnje velikog naselja.
- U biznisu je sve stvar poverenja, Ede. Zna to i sam.
- Da li si ti bio poslovni partner Pitera Dosona u firmi pod nazivom Kortni
nekretnine? Mislim, nisi mu davao novac da podmiuje odbornike samo zbog
kreka, zar ne?
- Zato bih ja davao novac Piteru Dosonu? Misli da nije mogao sebi da
priuti podmiivanje odbornika? Dosonovima uopte ne nedostaje novac, ako
nisi primetio.
- Neko je iznuivao novac od Pitera Dosona, opeljeio ga do gole koe.
Bila mu je potrebna gotovina kako bi ubedio odreene odbornike da uu u
upravni odbor i pomognu mu da realizuje ovaj posao. Gotovina koju nije mogao
da nabavi na dnevnoj bazi.
Dord me je pogledao, izvivi obrve. Bilo mi je vrue, grlo mi se sasuilo.
Otpio sam jo malo mimoze. Bio sam edan, ali sam morao da prestanem da
pijem. ta to znai? Nisam bio u stanju da racionalno razmiljam.
- Ovakve stvari moram da znam, Dorde, ako misli da radim za tebe.
Moram da znam. Jednostavno moram da znam.
Oseao sam skramu u ustima, panini znoj na elu i u kosi i stezanje u grlu,
kao da sam progutao pesak. Iskapio sam pie. Pena mi se slivala niz dunik
poput sumpora. Dord je poskoio s flaom kristala u rukama. Odmahnuo sam
glavom.
- Ne, hvala.
- Jesi li dobro, Ede? Kao da si malo pocrveneo.
- Dobro sam. Moda samo sok od pomorande. Oseam se pomalo udno.
- Ne brate. Poinjem da mislim da nisi kapacitet za alkohol. Poslednji put
kad sam te video pijanog creva su ti izlazila na usta od povraanja, zar ne?
Dord Haligan je ponovo promeao sok od pomorande i sipao mi jo
jednu au.
- Saspi to u grlo, mnogo je zdravo. ist vitamin C.
Neto mi se deavalo s oima; oseao sam kao da je preko njih premazan
hladan lag. Posegao sam za aom, ali oigledno nisam doao u dodir s njom;
Dord mi je usmerio ruku u odgovarajuem pravcu. Primakao sam je ustima i
sagnuo glavu kako bih je dodirnuo. Pokuao sam da podignem au i usta
zajedno, ali pokreti mi nisu bili usklaeni; us mi se slio niz obraz i zavrio na
jakni. Usporeno sam se kretao; vazduh mi je kuvao u uima, poput nabujale
reke. Dord mi je sasuo ostatak usa u usta i bacio au; zauo se prasak na
mermernim ploicama, nalik manjoj eksploziji.
Glava kao da mi je bila od olova; polako sam je podizao, kako se ne bi
otkinula od vrata. Okrueno dimom cigareta i sunevom svetlou, lice Dorda
Haligana zgrilo se u itav niz brazda i pukotina; bez usana i oiju, izgledalo je
kao nasmeena pesnica. Sagnuo se ka meni. Osetio sam miris cigareta u
njegovom dahu i muninu u stomaku. Dord Haligan se smejao, onda me je
udario veoma snano, preko lica, oborivi me sa stolice.
Rekao je neto, ali uspeo sam da uhvatim samo rei "sok od pomorande";
dodue, oseao sam ritam, osvetoljubiv ali pun poleta, poput boksera koji je
odneo pobedu. uo sam ga kako se smeje, hrapavo, poput malog motora koji
nee da upali. Uinilo mi se da vidim ljude kako prilaze; delovali su previe
robusno da bi bile Dordove ene. Oseao sam hladnou mermernog poda na
obrazu, onom drugom, po kome me Dord Haligan nije udario. "Okreni drugi
obraz" - pomislio sam. Rekao bih to da sam mogao da govorim. Mislim da sam
se nasmejao. Poslednji osmeh. Ne i poslednja misao. U ustima sam oseao ukus
jeftinog parfema. "ta god da mi je podmetnuo, mora da ga seku talkom" - bila
je moja poslednja misao.
*

Probudili su me muki glasovi i glasan smeh. Smeh bi se razlegao u naletu

nepristojnosti, a zatim slegao u ravnomernu grmljavinu. Osetio sam miris
kreozota i parafina, kao i ustajalog duvanskog dima kojim se provlaila slatkasta
aroma goreeg haia. Leao sam na nekakvoj fotelji ili kauu na rasklapanje,
ruke i noge mi nisu bile vezane. Otvorio sam oi, to jest desno oko; neto nije
bilo u redu s levim. Iznad mene se nalazio zasvoeni drveni krov. Izanale
batenske alatke visile su na sirovim drvenim zidovima: grabulje, kose, makaze
za striu. S drugog kraja prostorije dopirali su glasovi. S moje desne strane
nalazila se radna tezga s kutijama za alat, kartonima eksera i rafova, burgijama
i slino, na njoj i ispod nje. Kovaki eki s dugakom drkom i neupotrebljiva
zelena motorna kosaica bili su naslonjeni kraj tezge; reze na vratima bile su
premazane s nekoliko slojeva kreozota i smole. Ponadao sam se da postoji jo
jedna vrata, zatim sam sebe opsovao zbog glupe pomisli, a na kraju je ipak
prihvatio kao dobrodolu: to je makar znailo da je dejstvo onoga ime da su me
drogirali, ta god to bilo, prestalo. Podigao sam glavu s fotelje kako bih osmotrio
celu prostoriju, i saiui bol mi prostreli sinuse. Cureo mi je nos, a kada sam ga
obrisao, na nadlanici je ostao trag svee krvi; sasuena krv na nosu i bradi
zadrala se u vidu skrame. Imao sam potekoa da otvorim levo oko, a plitka
brazda koja se pruala od slepoonice do ispod uveta bolela me je na dodir.
Jezikom sam napipao raseeno meso i ostatke korena zuba u donjem desnom
uglu usta: veliina upljine ukazivala je da sam ostao bez najmanje dva komada.
Kad sam dolazio, kosa mi je bila suva; sada je bila navlaena; proavi prstima,
shvatio sam da je u pitanju znoj a ne krv. Ostali delovi tela bili su izubijani, ali
ne i polomljeni; shvatio sam da mogu da se pomerim kad je to potrebno.
Nameravao sam da pomerim glavu, ali ovoga puta ne diui je s kaua;
kada sam je okrenuo udesno i napravio blag zaokret, video sam prostoriju iz
ablje perspektive: uska a dugaka stara batenska kuica s mainerijom,
farbama i etkama. Pod je bio od kamena; na desnom zidu visili su ormarii ili
pregrade. U oblaku dima, za belim batenskim stolom na drugom kraju
prostorije, tri mukarca su sedela i igrala karte. Posmatrao sam ih neko vreme,
fokusirajui desno oko i ignoriii nalete bola u glavi, dok konano nisam
prepoznao oveka S Plavom Kapom, oveka S Alkom U Nosu i Desija
Delejnija. Imao sam sree to mi je glava jo uvek na ramenima. Legao
sam i pogledao u krovne grede. Slaba svetlost probijala se kroz uske a dugake
prozore koji su se nalazili iznad visine glave: predvee, moda, nadam se istog
dana.
Neko je ustao od stola. Zaulo se otvaranje vrata, neko je izaao napolje da
pia.
- Uf, to je to.
- Ajde proveri oveka.
- Nikud on ne ide.
- Ipak proveri. Pod e pitati za njega im se pojavi.
- Pod e ovo, Pod e ono.
- I ne zaboravi da opere ruke.
- Odjebi.
Ponovo se zauo glasan smeh, a zatim sve jasniji zvuk koraka. Nema
smisla odlagati ono to je neizbeno. Pogledao sam u visokog, mravog oveka
obrijane glave, s alkom u nosu i utozelenom modricom oko vrata.
- Seronja je budan - rekao je Alka U Nosu, kezei mi se. - Moda bi trebalo
da mu damo ogledalo da vidi svoje novo lice.
Pojavio se Plava Kapa. Skinuo je zavoje, ali nos mu je i dalje bio
plavoljubiast. I on se iskezio. Moje lice je oigledno bilo prvoklasna zabava.
 - ini mi se da je ovo posao za Poda Haligana - rekao je s loim
amerikim naglaskom. - Pozovi ga, Desi.
Alka U Nosu i Plava Kapa ponovo se nasmejae. Njihov smeh je poeo da
mi ide na ivce. Seo sam i spustio noge na pod, steui kolena kako bih odrao
ravnoteu. Alka U Nosu i Plava Kapa su se povukli kad sam se pomerio; Plava
Kapa se sapleo i pao preko neupotrebljive motorne testere. Gotovo da sam
izgubio svest kad mi je prestao dotok krvi u glavu; gotovo da sam povratio kad
je stomak poeo da pravi neuobiajene pokrete. Oseao sam se kao da me neko
kamenom udara u glavu u ritmu otkucaja metronoma. Alka U Nosu priao je da
pomogne Plavoj Kapi; Plava Kapa ga je odgurnuo od sebe.
Sedeo sam u mestu, pokuavajui da podignem glavu. Krv mi je curila iz
nosa; vrsto sam drao prst ispod hrbata.
- Ima sree to ti ga nije polomio - mrzovoljno je rekao Plava Kapa.
- Moda bi trebalo da dovrimo posao - dodao je ovek S Alkom U Nosu.
Pogledao je prema Plavoj Kapi, koji je slegnuo ramenima, podigao teak aov s
drvenom drkom i bacio ga Alki U Nosu. Ovaj ga je nespretno uhvatio, pa je
aov zazveao na podu.
- Samo napred - rekao je Plava Kapa.
Iza njega se pojavio Desi Delejni. Desna ruka mu je bila u gipsu.
- Pod je rekao da ne radimo nita dok on ne doe - rekao je.
Desi je delovao autoritativno i predsedniki u poreenju s Plavom Kapom i
Alkom U Nosu.
- Ostao sam duan ovoj pederini - rekao je Alka U Nosu, saginjui se da
dohvati aov.
- Misli da mu ja nisam duan? - rekao je Desi Delejni.
- Hajde da saekamo Poda. Siguran sam da ima plan.
- Treba da bude srean to mu Pod nije slomio nos - rekao je Plava Kapa.
- Treba da bude srean to Pod nije uradio mnoge druge stvari - dodao je
Desi Delejni, cerei se.
Plava Kapa i Alka U Nosu su se smejali.
- Da, mora da je prva pederina kojoj Pod nije podvalio rufinol, i koja se
nije probudila s bolom u dupetu - rekao je Plava Kapa.
- Ne govorite nita unapred, momci. Duga je no. Svata moe da se
dogodi - zaulo se piskavo gunanje.
Stigao je Pod Haligan.
 Pod se oblaio kao irski ekstremista: majice bez rukava, farmerke niskog
struka, bela bejzbol kapa. Svoje ljude je pozdravio zagrljajem i tapanjem po
leima, Alka U Nosu poljubio je u usta, a zatim se hitro okrenuo i levom
pesnicom me udario u lice. Odleteo sam nazad na kau i glavom tresnuo o zid
iza svojih lea. Mlaz krvi iz mog nosa isprskao je Podovu belu majicu. Odmah
ju je skinuo i poeo da brie krv s trupa iaranog tetovaama i napumpanog
steroidima.
-Jo malo da poradim na tom nosu pa u moi da ga jebem u dupe! -
uzviknuo je Pod Haligan. Nasmejao se, ali potrajalo je dok su mu se ostali
pridruili tek posle nekog vremena; Desi Delejni je napuio usta; Plava Kapa je
delovao uznemireno, Alka U Nosu je delovao prosto uplaeno.
Pod se nije obazirao; okrenuo se i odetao do drugog kraja sobe, klimajui
glavom i pucketajui prstima u ritmu melodije koju je samo on uo.
Za divno udo, jo sam oseao nos; iako je to bio nered od hrskavice i
krvavog mesa, nije bio polomljen. Stisnuo sam hrbat kako bih zaustavio
krvarenje. Odmerio sam aov koji je Plava Kapa bacio na pod; snimio poloaj
batenskih alatki okaenih po zidovima; pogledom preao preko napetih lica
Podove bande. Ako ve moram ovde da skonam, ima da povedem Poda sa
sobom, pa bilo mi poslednje.
Vratio se s limenkom svetlog piva i cigaretom; otpio je polovinu konzerve,
podrignuo Plavoj Kapi u lice, onda mi priao i poeo da mi mae upaljenom
cigaretom ispred nosa.
-Jo nisam zavrio s ovom pederinom. Neu jo dugo -rekao je, njegovo
naduveno lice krivilo se u seriju zastraujuih pohotnih grimasa. Uvukao je dim
i pribliio mi uareni vrh cigarete zatvorenom levom pa otvorenom desnom oku,
koje je od vreline i dima zasuzilo i poelo da pecka; trudio sam se da ne
reagujem, spreman da se obruim na aov.
- Pode, Pode, Dord je rekao...
Pod Haligan je odmaknuo uarenu cigaretu i okrenuo se prema Desiju
Delejniju, koji je progovorio.
- Dord je rekao ta?
Delejni je pokuao da privue Poda ne bi li mu apnuo na uvo. Pod je
otresao Delejnijevu ruku poput dosadne muve.
- Zajebi s tim tajnama, apue kao devojica. ta je moj brat rekao?
- Da ne idemo predaleko. Da saznamo ta zna, a onda... da mu uteramo
strah u kosti, to je sve to je eleo - rekao je Desi Delejni.
 Pod je priao Delejniju, gledali su se oi u oi.
- Mislim da je Desi preplaen. Jesi li se uplaio? Jesi li?
Desi Delejni je odmahnuo glavom.
- Nisam, Pode - rekao je.
- Tako te volim - Pod je rekao i udario Desija Delejnija glavom. Delejni je
zajaukao od bola i pao na kolena, krv mu je curela izmeu prstiju koje je drao
na licu.
- Tako ti i treba. Moj brat. Moj brat - rekao je Pod, nekontrolisano
klimajui glavom, borei se sa zverima u njoj.
- Nebitno je, jebote, ta ovaj moron zna! Doe iz Amerike, misli da je
jebeni neko, zabada nos kao da je jebeni... mislim, kad bi neto znao - kad bi
znao gde je Tomi Ovens, ili ta se desilo one noi s Maklijamom i Piterom
Dosonom, kada bi ita znao - ak i da je znao - ak i ako zna - moe da nestane,
zar ne? To bar nije teko, jebiga. Ljudi stalno nestaju. Nikome ne nedostaju.
Osim piki kojima nedostaju, a koga briga za njih. Deo svakodnevice. Jaka
stvar.
Pod kao da je iznenada splasnuo. Oborio je glavu i bradu prislonio na
grudi. Nastavio je da mumla sam za sebe. Zatim, isto iznenada, ponovo je
ivnuo.
- To to Dord hoe da nastavi dalje kao neka strogo poslovna pika ne
znai da i ja to hou. Imam svoje planove. Ne neke jebene... kao da sam mu
jebeni konobar. "Dord je rekao"... "Dord hoe"... ta je sa mnom, a? ta je s
mojim planovima?
Gornji deo tela Poda Haligana podrhtavao je od nervoze. Okrenuo se i
odjurio do samog kraja batenske kuice, poput vatrogasca koji ulee u zgradu
koja gori. Obgrlio sam levu nogu, koja mi je bila sputena na pod, ponovo
spreman da se bacim na aov. Pod se vratio i razdelio etiri limenke svetlog
piva. Alka U Nosu i Plava Kapa su nazdravili, bacili kosku jedan drugome,
otvorili konzerve i potegli. Desi Delejni se sklupao na kameni pod i naslonio na
iroke drvene nogare radne tezge, tapkajui nos; odgurnuo je ponuenu
konzervu piva u stranu.
- eka neto za ta bi popio, Desimonde? Sve po redu. Hajde da
dokrajimo ovu pederinu jednom zauvek, a?
Pod Haligan je bio prebrz za mene. Zavrljaio mi je konzervu piva u
glavu; dok sam je sklonio s puta i obrisao pivo s lica, zagrabio je aov i gurnuo
ga Plavoj Kapi u ruke. Popeo se na naslon fotelje i skinuo kosu sa zida.
Poskoio sam i poeo da traim oruje, ali Plava Kapa mi je aovom prepreio
put; Pod me je postepeno sabijao u oak, kosom sekui vazduh. Njegove
bistre, irom otvorene oi su blistale, nasmeene usne bile su oteene kao da e
da puknu.
- Vreme etve. Ne treba se plaiti kosaa, zar nije tako, Desi? Nikad nisam
koristio kosu. Jo ne. Moda je to jedna od onih stvari koje naui uzgred.
Zauo se zvuk iz donjeg dela upe.
- Pode - rekao je Desi Delejni.
- Odjebi ili e biti sledei, Desi - uzviknuo je Pod. Bale su mu se slivale
niz bradu. Ponovo je zamahnuo otricom kose; smrt kao da mi je zazvidala u
uima.
- Pode, za tebe je - ree Delejni. - Stigla je Dosonova.
Lindina zlatna kosa zablistala je izmeu Podove glave i kaketa Plave
Kape. ta ona radi ovde? Gde smo mi uopte? Supa je stara najmanje pedeset
godina; kue Haliganovih sagraene su pre deset godina.
- Ede, jesi li to ti? - upitala je.
Lindin glas je zvuao tromo, ravnoduno: kao pod sedativima.
Pod je zadenuo kosu ispod leve ruke i okrenuo se prema Lindi.
- Da nisi skrenula u pogrenom pravcu, draga? - rekao je. - Momci,
ispratite gospou Doson do kue.
Alka U Nosu je krenuo prema Lindi; Desi Delejni je ustao, ali se nije
pomakao; naizmenino je posmatrao Poda i mene.
Imao sam sve vreme koje mi je bilo potrebno. Desnom rukom sam se
uhvatio za radnu tezgu kako bih odrao ravnoteu, oslonio se i obema nogama
udario Poda u grudi. Stropotao se na fotelju i zajaukao, dok mu je kosa i dalje
bila zadenuta ispod levog pazuha. Plava Kapa je irom otvorenih usta zurio u
Poda; otrica mu se zasekla u grudi, a vrh u rame. Bilo je mnogo krvi. Pod je
kleknuo i pokuavao da se oslobodi kose; sa svakim pokretom situacija je bila
sve gora; vritao je od bolova. Plava Kapa je i dalje bio obuzet Podovim
mukama; utnuo sam ga u jaja i uzeo mu aov; kad je pao na pod, udario sam ga
jo dva puta u glavu. Linda je stajala u samom sreditu prostorije, oiju
zamagljenih od lekova; bilo je teko proceniti koliko je svesna deavanja oko
sebe. Alka U Nosu je krenuo prema Lindi, a zatim prema meni, zgrabivi
kovaki eki koji je leao pored motorne kosaice. Nije imao snage da
propisno zamahne, pa mi je priao drei ga visoko. Morao je da prie blizu
kako bi ga upotrebio; na rastojanju duine drke aova, udarao sam ga u lice dok
nije pao, zatim sam ga pljosnatim delom udario po glavi. Pod je i dalje jaukao;
u pauzama se kleo da e me pogubiti, ali od kose nije mogao ni da mrdne; ne ide
on nikuda bez medicinske pomoi.
Drei mobilni telefon u ruci, Desi Delejni je klimnuo glavom i pogledom
pokazao na vrata.
- Bei - tiho je izgovorio.
- U redu, Pode, odmah emo ti dovesti pomo - glasno je saoptio.
Pripretio sam Delejniju aovom kako bi situacija delovala uverljivo, obavio
ruku oko Lindinog struka i povukao je prema vratima.
- Hou glavu te pederine - vritao je Pod.
Zgrabio sam Lindu za ruku, izleteli smo na vrata i krenuli prema
zamiruem svetlu.
 18.

Poskliznuli smo se po finom koralno-crvenom ljunku, a ja sam navukao

rezu spolja na vrata upe. Iza gustog cestara bukovog drveta prostirao se
beskrajni, blago iskoeni zeleni travnjak nalik oji.
Linda je podigla ruku i neno me pomazila po levom obrazu, nakon ega je
zglobom kaiprsta prela preko mojih usana.
- Moe li da tri? - upitala je i nasmeila se.
Klimnuo sam glavom i pokuao da je pitam neto, bilo ta, ali ona je
prislonila prste na moja usta kako bi me zaustavila i odmahnula glavom.
- Kasnije emo priati. Prati me, Edvarde Loje - rekla je.
U oima joj se primeivao divlji sjaj, kao da je sve ovo jedna velika igra.
Potrala je preko travnjaka, i pokuao sam da je pratim. Nalazili smo se na
posedu ogromne kue, visoko iznad mora. Slojeviti travnjak vodio je do visokog
granitnog zida obraslog brljanom, po ijem su vrhu bile zabodene krhotine
stakla. Linda je preskakala travnjake nesmanjenom brzinom, skrenula desno kod
zida i nastavila ljunkovitom stazom; nosila je belu letnju haljinu s crvenim
ruama i crnim liem i ravne crne cipele; njene vitke preplanule noge kretale su
se sportski graciozno. Svaki put kada bih levom nogom dodirnuo zemlju, otar
bol bi mi prostrujao levom stranom tela i eksplodirao iza levog oka. Stao sam
pored zida kako bih zaustavio obilno krvarenje iz nosa. U kui u pozadini
nastala je pometnja, primetio sam ljude kako tre prema upi i mile po
travnjaku. Linda se zaustavila ispred guste ive ograde od crvenog i zelenog
lovora i glogovog drveta visokog gotovo etiri metra; okrenula se, rukom mi
dala znak i nestala u granju. Kad sam stigao, shvatio sam da je upljina kroz
koju se Linda provukla previe uska; pokuao sam da se probijem sa strane,
izmeu isprepletanih grana dva lovora, koja su izrasla toliko blizu da su delovala
kao jedan. Zaglavio sam se na pola puta, ali Linda me je sve vreme pourivala;
sagnuvi glavu, uvukavi stomak i poguravi snano kukovima, uspeo sam da se
provuem s nekoliko ogrebotina i poderotina; kad sam izaao iz bunja, grana
gloga se vratila u poetni poloaj i udarila me u oko, ali ubilo je to levo oko, pa
barem nije bilo nove tete.
Nali smo se usred divljine obrasle ikom i divljom kupinom, s tamnim
barama stajae vode, opasanim zeljem i busenima koprive. Iz pozadine su
dopirali glasovi i povici; zvualo je kao da su s druge strane ograde. S nae leve
strane i dalje se prostirao granitni zid. Kad se uverila da sam jo uvek u komadu,
Linda je ponovo ubrzala korak; bosonoga je trala kroz iak i koprivu,
izbegavajui movarno zemljite, dok nije stigla do mesta gde se zid uruio,
obrazujui prelaz. Preli smo preko lomljenog granita i delia stakla i utonuli u
meki nagib pokriven mrtvom paprati i borovim iglicama. Nekoliko koraka dalje,
nali smo se u polumraku, pod kronjama borovog drvea; u daljini su se
nazirale pruge sivkastoplavog neba, znao sam gde se nalazim i gde smo bili: bio
je to Kaslhil, i borova uma koja se sputa do same obale u Bejvjuu, a kua u
kojoj sam bio zarobljen pripadala je Donu Dosonu.
Nastavili smo jo tridesetak metara kroz umu, uzverali se uz neto strmiji
greben obrastao tipavcem i bunjem i izali na nekoliko metara dugaku stazu
du litice. Sledei greben obrastao tipavcem i paprati sputao se do puta, drugi
do eleznike pruge, a onaj vrtoglavo strmi ispod njega vodio je do same vode.
Pala je no, mesec se pomaljao nad blistavim, plavosivim morem. Linda se
okrenula i pogledala me, prvi put nakon to smo pobegli.
- Oh, Ede - uzdahnula je. - Doao si po mene.
Povukla me je k sebi i svoje lice prislonila na moje; osetio sam njene suze
na vratu. Kada je podigla glavu i pogledala me, primetio sam da joj je lice
izmazano crvenom bojom; krenuo sam da ga obriem, ali ona je odmahnula
glavom, i poljubila me; ugurala mi je jezik u usta i pomilovala polomljeni zub i
rascepane desni; bolelo je, ali bilo je vredno bola. Ponovo je podigla pogled i
nasmeila mi se; usne su joj bile crne od krvi, poput ruinih listova na njenoj
haljini.
- Gde bismo mogli da odemo? - upitala je.
- Ne znam. Jo nisam svestan ta se dogodilo.
Iznad nas se zauo zvuk, pucketanje tipavca, utanje paprati. Pacov ili
zec, moda. Moda i ne. Linda zatrepta od uzbuenja i straha.
- Ede, moramo da nastavimo da se kreemo. Kuda bismo mogli da odemo?
- Nismo daleko od tvoje kue.
- Jesi li ti lud!
- Ne. Hajde - rekao sam.
Trali smo oko pola kilometra du litice, dok nismo stigli do podnoja
kamenoloma, gde je staza skretala prema unutranjosti kopna. Linda mi se
ispreila na putu.
- ta sad da radimo? Da se penjemo uz kamenolom golih ruku?
- Mogue je popeti se - rekao sam.
- Zar ne misli da e motriti na moju kuu? - rekla je Linda.
 - Ne idemo tvojoj kui. Hajde.
Gacao sam po blatu, po stazi koja vodi do puta, nadajui se da je Lindin
crveni audi jo uvek tamo. Bio je. Pokuao sam da objasnim otkud automobil tu,
ali me je prekinula.
- Ima li kljueve? - upitala je Linda.
Proverio sam depove: telefon, kljuevi, novanik, sitni, ak i dvadeset
soma u koverti, sve je bilo tu. Moda Pod vie voli da opljaka oveka tek
nakon to ga ubije.
Pruio sam Lindi kljueve. Otkljuala je vrata automobila, okrenula se
prema meni i briznula u pla.
- Sve je u redu - rekao sam. - Sve je u redu.
- Oh, Ede. Nita nije u redu - rekla je Linda. - Nikad vie nee biti u redu.
Pogledala je gore, prema kamenolomu.
- Moramo to pre da se izvuemo odavde. Verovatno nas trae.
- ta Pod Haligan radi u kui Dona Dosona, Linda?
- Sve u ti ispriati usput. Moe li da vozi? Meni se jo uvek manta u
glavi zbog nekog sranja koje su mi dali - rekla je. - Plus sam sve vreme pila.
Vidi li dobro?
-Jedno oko je u redu - rekao sam. - Ali moram da odem kui, da se sredim.
- Ne moemo. Motrie i na tvoju kuu.
- Ne mogu da idem nigde drugde. Pogledaj u kakvom sam stanju.
-Ja u te srediti. Hajde.
Seli smo u automobil i odvezli se do Bejvjua. Zaustavio sam meu
drveem iza gradskog sportskog terena.
Veliki asortiman nesesera za minku bio je razbacan po Lindinim kolima.
U jednom od njih je pronala vatu, izvadila je dopola ispijenu flau limun-votke
iz pretinca ispred suvozaa i poela da me isti. Votka je avolski pekla, ali
oseaj je bio dobar: kao da mi uklanja svaki trag Haliganovih s lica. Linda bi se
nasmejala svaki put kada bih se trgnuo.
- Dobro je - rekla je. - Oko e se srediti i mislim da nee morati da se uiva,
samo e zarasti. Mislim da ti ne treba lekar. Pre bih rekla zubar.
Pruila mi je flau, isprao sam usta i ispljunuo krv i delie zuba na ulicu.
Najednom sam osetio snaan bol, pa sam sasuo pozamani gutljaj votke kako
bih ga otklonio.
- Zubar, definitivno - rekla je. - U meuvremenu...
Pronala je tablu nurofena plus i dala mi etiri komada.
 Progutao sam ih uz jo jedan gutljaj votke i vratio joj flau. Otpila je dobar
gutljaj, a zatim jezikom navlaila svoje blistave usne. Ponovo sam osetio njen
miris, duboko u sebi, tu aromu grejpfruta, letnjeg znoja i dima. Uzela mi je ruku
i poloila je na svoje grudi; oseao sam svaki njen udisaj i izdisaj, ukanje
njene haljine dok se vrpoljila u seditu, irei noge, njen vreli jezik dok mi je
aputala u uvo.
Vozili smo se prema jugu i zapadu, pored rudnika olova i kroz guste
borove ume, dok nismo stigli do planine. Peli smo se to smo vie mogli,
putevima na kojima su tipavac i paprat ustuknuli pred movarama i plitkim
barama, i parkirali se u senci komunikacijskih tornjeva, kojima je najvii
planinski vrh bio proaran. Poeli smo da se ljubimo u kolima, cepajui jedno
drugom odeu, zraei nemom udnjom, ali bilo je pretopio i pretesno, pa smo
izali iz automobila, seo sam na haubu, Linda je sela preko mene. Video sam
svetla grada ispod nas, gledajui ih preko Lindinog ramena dok se kretala
zajedno sa mnom u noi, oseajui ih kako pulsiraju u izmaglici, dok sam ulazio
u nju i dok je ona uzdisala i dok sam njenu glavu drao blizu svoje. Ostali smo u
tom poloaju dok god smo mogli, to jest dok pored nas nije projurio beli kombi
s mangupima koji su trubili i uzvikivali prostote kroz prozor. Obukli smo se,
zapalili cigarete i puili u neizvesnoj, tihoj noi. Linda u poetku nije elela da
pria, a ja nisam eleo da je pritiskam i tako rasprim ono to smo upravo
postigli, ta god to bilo, pa smo sedeli na haubi i gledali u grad ispod nas, u
blistave kanale toplote i svetlosti, koji su tekli kroz njegove arterije poput krvi.
Linda je progovorila dubokim, staloenim glasom.
- Nisam ni pretpostavila da sam kidnapovana - poela je. - Mislim, bilo je
logino da odem kod Dosonovih kada je pronaeno Piterovo telo. Bili su mi
potrebni lekovi za smirenje, samo bog zna kako sam se oseala. Barbara ima
svog omiljenog doktora koji joj prepisuje sve to poeli, davao mi ih je na
kaiku. Poeo je s valijumom, da bi preao na neto jae, ne znam tano ta.
Potpuno mi se zamaglilo u glavi. Nisu morali da me zakljuavaju niti bilo ta
slino. Mada, kao da se neko uvek vrzmao oko mene, posmatrao me. Te veeri
nije bilo nikoga. Izala sam iz kue da udahnem malo sveeg vazduha, ula sam
zvuke koji su dopirali iz pomonih zgrada, gurnula sam vrata upe i ugledala
tebe.
Odvezli smo se do hotela koji je Linda znala, sa susretljivim osobljem
oigledno naviklim da je via u kasne sate s nepoznatim mukarcima; doterani
upravnik s teatralnim dablinskim manirima po imenu Val odveo ju je u stranu,
zagrlio je i izjavio joj sauee; nedugo zatim su se smejali, dok me je Val
odmeravao pogledom. Kad smo uli u lift, prekrio sam krvavu koulju reverima
kaputa. Linda je rekla da e se Val pobrinuti da dobijem istu. Stigla nam je i
hrana: sendvii s mesom, salata od tigrastih kampi s tajlandskim prelivom i
nekoliko flaa hladnog staropramena. Bila je to ba fino aranirano, i osetio sam
neodoljivu potrebu da sve to rasturim.
- Dolazi li ovde esto? - upitao sam, gotovo se trecnuvi na to koliko mi
je glas najednom zvuao zajedljivo i neprijatno.
- Dolazim kad hou - odgovorila je Linda. - Bar sam tako radila dok mi je
mu bio iv.
- Ali njega nisi dovodila?
- Ne, dovodila sam druge mukarce, Ede. To je bilo tada. Sada bi moglo da
bude drugaije. To zavisi od tebe, koliko i od mene.
Pogledala me je pravo u oi, ne pokazujui ni trunku stida zbog onoga to
je bila, spremna za ono to bi u budunosti mogla da bude. Sa svoje etrdeset tri
godine, bio bih zadovoljan da pronaem nekoga ko je upola kao ona. Nemoan
da se suoim s njenim odlunim pogledom, okrenuo sam glavu i promumlao
neto u vezi s tuiranjem.
Stajao sam pod mlazom najvrelije vode koju sam mogao da podnesem,
najdue to sam mogao da izdrim, dok telo nije poelo da zaboravlja ta mu je
uinjeno. Zatim sam preao na hladnu vodu, sve dok mi glava nije utrnula, a
otkucaj srca u slepoonicama gotovo utihnuo.
Kada sam izaao iz kupatila, Linda je telefonirala.
- Moemo li da dobijemo votku? Stoli ili absolut, i bokal svee ceenog
soka od grejpfruta? I malo leda i limuna, soba 146. Doson, hvala.
Otpio sam veliki gutljaj preostalog piva, i Linda je poela da pria.
- Poda ne putaju u kuu. Ali Dorda putaju u kuu. Dord Haligan
aska s Barbarom Doson, sam se posluuje Donovim kotskim viskijem, etka
se naokolo kao da je kod svoje kue. Koliko ja znam, tako je. A Pod i gomila
njegovih divljaka vrebaju iz svakog ugla, sede u svom kombiju, pue i laju jedan
na drugoga.
- ta oni tamo rade, Linda? - upitao sam. - ta Dosonovi rade s
Haliganovima?
- Mislim da je sve krenulo od Pitera. Piteru je bila potrebna pomo. Umesto
da je zatrai od oca, potraio ju je od Dorda Haligana. Don Doson je vlasnik
zemlje na kojoj se nalazi golf klub. I navodno ju je poklonio Piteru. Trebalo je
da bude poklon, ali se na kraju pokazalo kao test.
- Kako to misli?
- Mislim da je Donu bili ao to se Piter toliko trudi da ga zadivi. Don je
pokuao da mu stavi do znanja da ne mora to da radi, ali mu je zato Barbara
otvoreno govorila da je gubitnik, ni prii svom ocu. Zato je Don eleo da ustupi
Piteru zemlju na kojoj se nalazi golf klub. Kako bi mogao da se istakne. Barbara
nije trebalo to da zna, ali je otkrila. Rekla je da je Piteru to poslednja ansa i da
je zavrila s njim ako se ne pokae dobro.
- to je znailo ta? Da e izgubiti posao? Ili da vie nee hteti da ga vidi?
- Moda oboje. Moda nita od toga. Barbara se oduvek raspravljala kao da
je poslednji put. Redovno je plakala, besnela i lupala vratima u stilu Doan
Kroford. Nekad bi okrenula list i izvinila se Piteru, molila za oprotaj. To je
bivalo jo stranije. Ali uskoro bi ga opet napala. Tako da je moglo da znai bilo
ta. Ali Piter ju je ozbiljno shvatio: ovog puta je morao da uspe.
- On ti je to rekao?
- Da. To mu je bila poslednja ansa. I mislim... znam... da se nadao da e to
biti ansa i za na brak.
- Da li bi bila? Ili si bila previe bliska s njegovim ocem da bi to ikad
moglo da uspe?
Lindina usna je zadrhtala od iznenaenja, malo je falilo da zaplae.
Pogledala me je kao da sam je izdao. I jesam, ali to je poelo kad sam joj uzeo
novac, a zatim se zaljubio u nju i sam sebe uverio da u uspeti da izvedem
oboje.
- Video sam njegov automobil na putu ka tvojoj kui one noi kad su
pronali Piterovo telo. Bila si doterana za...
- Za ta, Ede? Spremna za akciju, to si hteo da kae? Jo uvek nisi
evoluirao, razvije misao, ali nema petlju da je iznese.
- Ovo nema veze sa mnom i s tobom ve sa sluajem: ako si imala aferu sa
svojim svekrom...
- Da li stvarno to misli o meni?
- Ne mislim. Pitam.
- Onda pitaj.
Lindino rumeno, prkosno lice bilo je toliko lepo da mi se srce bolno
uzlupalo. Da sam se tu zaustavio, da sam je uzeo u naruje i pustio da sluaj
ispari, moda bi jo bila iva. Ali kako sam to mogao da uradim?
 Stigla je votka. Linda je sasula gutljaj u grlo, a zatim napravila sebi koktel.
Mahala je prema flai, kao da hoe da kae: "Ako hoe koktel, napravi ga sam",
stala je pokraj prozora i zagledala se u no.
- U redu, Ede. Navali.
- Jesi li imala aferu s Donom Dosonom?
Dok je priala, glas joj je bio tih i melanholian.
- Don Doson je jedan izgubljen i usamljen ovek. Njegov brak je mrtav
ve godinama. Na neki nain, to je kao da je on sam mrtav godinama, kao da ne
uiva u sadanjosti, u ivotu, u sopstvenim dostignuima. On i Barbara su u ratu.
I to hladnom ratu. On... nikad nisam mogla da shvatim to izmeu njega i Pitera;
Don ga je mnogo voleo, zna. Saoseao je s Piterom to nije postigao uspeh
koji se od njega oekivao. Nije kao... pa, uo si za uspene ljude koji kinje svoje
sinove ako ne ispune njihova oekivanja. Don nije bio takav. Barbara jeste.
Zapravo, Don kao da je eleo Piterov uspeh kako bi obojica skinuli Barbaru s
vrata. Ali pored svega toga, ima neke... ravnodunosti u njemu. Bavio se
Piterom, Barbarom, svakodnevnim ivotom, ali sve to jedva da je bilo stvarno.
Ne znam, pretpostavljam da se to deava mnogim ljudima kako stare, kao da su
ljudi koje znaju iz prolosti zapravo njihov realan svet. Ali kod Dona je to bilo i
neto vie. Jedne noi, pre nekoliko meseci... kada su tek poeli radovi na
sifildskoj Gradskoj skuptini, Piter je stalno ostajao do kasno, pa je Don svratio
kod mene. Iznenada... i zamolio me da sednem pored njega, i... da mu skuvam
aj ili sipam pie i da sednem i da ga sasluam. Shvata, kao da sam mu erka.
- Njegova erka?
- Tako je to izgledalo. A onda su ti razgovori postali redovni, dolazio bi
kad Piter nije kod kue. Traio je od mene da se doteram, i da sedimo i priamo.
Bilo je... bilo je stvarno udno, pretpostavljam. Afera, moe se tako nazvati.
Porodina afera. Dopadalo mi se. Dopadalo mi se da budem neija erka. Nikad
nisam imala priliku - moj otac nas je napustio kad sam imala pet godina.
Govorio je kao da ima erku, ili kao da se nada da e je jednog dana imati.
Priao je o zabavnim igrama i pesmama koje e joj pevati, kako vie voli kad
nosi kike nego konjski rep.
- Rekla si da je priao o ljudima iz prolosti. Kojim ljudima? Da li je
pominjao moju majku?
- Tvoju majku nije. Priao je o tvom ocu. I momku koji se preziva Kortni.
Keni, mislim da se tako zvao. Kako su bili divlji kao mladi, tri musketara, i tako
to. To je bilo prilino dosadno, kako su krali iz vonjaka, upadali u bioskop, ili
kako su jednom odvezali kozu.
Tri musketara. Moj otac, Don Doson i Kenet Kortni. I Kortni nekretnine,
direktori Kenet Kortni i Dema Grand.
- Da li ti je rekao ta se desilo s Kortnijem?
- Umro je. Nije mi rekao kako. To ga je oigledno mnogo potreslo. Tvoj
otac je nestao, a Kortni je umro, i tu je bio kraj. Kraj svega.
- Da li je to sve?
- Pa, mimo toga da me je zamolio da te unajmim.
- ta je uradio?
- Piter je nestao otprilike u isto vreme kad je tvoja majka umrla. Kad si
stigao kui, i kada je prola sahrana, od njega i dalje nije bilo ni traga ni glasa.
Znali smo da si u Los Anelesu, da radi kao privatni detektiv i sve to. Don je
rekao da treba da te angaujem, da nae Pitera. I jo tota pored toga.
-I jo tota pored toga. Da li je on to rekao?
- Da. Da si isti otac i da e sigurno znati ta da radi.
Linda se udaljila od prozora i spotakla prolazei kroz sobu. Napravila je jo
jedan koktel, zapalila cigaretu i sela na krevet, gledajui me ispod dugakih
trepavica.
- Zna li, Ede? Zna li ta treba da radi?
- ta je s Haliganovima? Rekla si da im se Piter obratio za pomo.
Linda je odmahnula glavom i uzdahnula.
- Oevi gresi. uo si za priu o Donu Dosonu i kuama na Ratdaun roudu,
kako mu je Dek Parland pomogao da nagovori lanove odbora da glasaju za
izmenu prostornog plana? I kako je posao obavljen iz Donovog depa? Pa, to je
najpre bila Piterova ideja: da ponudi mito. Samo nije eleo da koristi novac koji
je zaradio u porodinoj firmi.
- On nije imao novca. Pregledao sam njegove bankovne raune, novac je
kroz njih prolazio kao kroz sito. Mora da su Haliganovi zahtevali da pere novac
u njihovo ime ili neto slino.
- Zato mu je Tomi Ovens doneo novac one noi kad je nestao.
- Novac da podmiti Dozefa Vilijamsona.
- Zna li ta se dogodilo s njim, Linda?
- Nije hteo da popusti. Njegov glas je Piteru bio potreban. Naravno i
Haliganovima. Jer su ve sklopili dogovor. Nekoliko odbornika ve je prihvatilo
"donaciju". Dord je otiao kod Dona i Barbare, rekao im ta se deava i
stavio im do znanja da e obavestiti tampu da je pokuaj da se izmeni prostorni
plan zemljita na kome se nalazi golf klub sumnjiv. Dosonovi su shvatili da su
uhvaeni u zamku: nisu mogli da odu u policiju, ve samo da prihvate situaciju i
da se nadaju najboljem.
- Mislio sam da vii policijski inspektor Kejsi prati situaciju u njihovo ime.
- Barbara je rekla da je nemogue kontrolisati podatke kada su Haliganovi
umeani.
- Kako je odbornik umro? Da li zna?
- Piter se sastao s Vilijamsonom, zatim je kontaktirao Haliganove,
pretpostavljam da im kae da Vilijamson ne prihvata igru. Ili su ga namerno
predozirali heroinom, ili su pokuavali da ga nateraju da se predomisli i grekom
mu dali previe, ne znam.
- A Piter?
- Barbara je rekla da se Piter te noi vratio kui. Bio je uznemiren i
posramljen zbog onoga to se dogodilo - na kraju krajeva, on je umeao
Haliganove u celu priu. Rekla mi je da je pokuala da ga smiri, ubeujui ga da
nije on kriv.
- Zato? Mislio sam da ga je prezirala. Uostalom, jeste kriv.
- Da, ali rekla je da je elela da ga sprei da ne napravi neku glupost.
- Kao to je prijavljivanje sluaja policiji.
- Ba tako. Mislim, cela pria je zatakana. Rekla je da je izaao u batu da
udahne sve vazduh nakon to mu je dala valijum. Ubrzo su se zauli pucnji.
Tako je sjeban nain na koji ona sada pria o tom dogaaju, kao da je ponosna
na njega, kao da je uinio nekakvo plemenito delo. Ali tada je mislila da nije
dobro da njegovo telo bude pronaeno u kui, pa pretpostavljam da su
Haliganovi priskoili u pomo. Dosonovi sada ne mogu da ih se otarase.
- Misli li da je Barbara podstakla Pitera da se ubije?
Linda je ispraznila au i ustro odmahnula glavom.
- Ne. Ne. Mislim, ona jeste neviena kuka, ali ne bi to uradila.
- ta je s Donom Dosonom? Mora da je sve ovo znao one veeri kad ti je
doao u posetu. ta je rekao? Da li je iim pokazao da je uzrujan, budui da mu
je sin neposredno pre toga izvrio samoubistvo?
- Ne, uopte. Delovao je... spokojno. Gotovo euforino.
- Euforino?
- Da. Neprestano mi je ponavljao da ne brinem, da e sve ispasti kako
treba. Da e ti postaviti stvari na svoje mesto.
 - A ti? U noi kad se to desilo zamalo si propustila da se sretne s Piterom u
Haj tajdu. Ali srela si Tomija Ovensa. ta si onda uradila?
- Otila sam kui. I pila dok nisam zaspala.
- O emu ste ti i Tomi Ovens priali? Da li ti je Tomi spomenuo ta se
deava?
-Jesam li i ja osumnjiena, Ede?
- Samo pokuavam da razjasnim ta si i kada znala. Kad smo razgovarali
ranije, pre nego to je otkriveno Piterovo telo, imao sam utisak da zna mnogo
vie nego to govori.
- Nije bilo tako, samo... ima neto to je Piter imao obiaj da kae za tebe.
- Za mene? oveka nikad nisam ni upoznao.
- Znam, ali on je znao sve o tebi. On... postao je opsednut porodinim
problemima, naroito kad smo saznali da ne moemo da imamo dece. Stalno je
prelistavao porodine fotografije, poseivao Faganove vile itd. Govorio je kako
misli da ste ti i on povezani. Da... pa, da je Don Doson i tvoj otac. I da je ubio
Ejmona Loja kako bi mogao da bude s tvojom majkom. To nisam htela da ti
kaem, Ede.
Priao sam prozoru i ispunio plua vazduhom; imao sam oseaj kao da u
da se uguim. U meuvremenu sam postajao sve sigurniji da je moj otac ubijen,
a da je njegov ubica Don Doson; da li je mogue da je to istina, da je ubica
Ejmona Loja moj pravi otac? Sipao sam aicu votke i ispio je iz cuga. Ne samo
da je imala ukus nego joj je i efekat bio isti. Uinio sam to jo jednom.
- Koga je Piter poseivao u Faganovim vilama?
- Ne znam. Nisam sigurna da je ikoga poseivao. Mislim da je odlazio tamo
kako bi upijao atmosferu. Prolost.
- Gospou Berk?
- Nije mi poznato.
- Sve je to bilo u njegovima fajlovima, Linda, sea li se? Fascikle pod
nazivom "Porodica 1" i "Porodica 2"? A ovo je takoe bilo tamo. Naao sam je
na Piterovom amcu.
Pokazao sam joj fotografiju Ejmona Loja i Dona Dosona, fotografiju koju
nisam mogao da drim a da mi se ruka ne trese.
- Boe, pogledaj Dona, tako je mlad. Da li je ovo tvoj otac s njim? -
upitala je.
-Jeste.
 - Ova fotografija je iseena, zar ne? Vidi, po ivici je iskrzana i pocepana,
ali ne celom duinom. Iseena je polukruno. Slika je iseena u obliku glave,
kao da je na njoj bila i trea osoba. Kao da ju je neko namerno uklonio sa slike.
Ili je nekome samo ta osoba bila potrebna.
- Kenet Kortni. Trei musketar. Drugi ovek koji je pronaen mrtav.
Linda ju je okrenula i primetila da na pozadini pie:
ma Kortni
3459.

- Direktori Kortni nekretnina: Kenet Kortni i Dema Grand - rekoh - "ma

Grand". Moda je Dema Grand bila supruga Keneta Kortnija. Ili je zapravo
"mama Grand", njeno devojako prezime.
Linda me je gledala, oekujui objanjenje. Ali nisam imao vie nita da
kaem.
 19.

Probudio sam se u sivo praskozorje. Linda mi je ljubila oi; elo mi je bilo

vlano od njenih suza. Usnama se lagano sputala niz moje telo, dovodei me do
erekcije, zatim se skotrljala ispod mene i uvela me u sebe. Sve vreme smo se
gledali u oi, kao da bi sklanjanje pogleda bilo neto najgore to bi neko od nas
mogao da uradi, njihali smo se dugo i sporo, zajedno snano svrili, kriknuvi
istovremeno i gotovo odmah zaspali.
Kada sam se u pola pet ponovo probudio, sunce je ve zauzimalo poloaj
na bledocrvenom horizontu. Oseao sam se kao da sam prespavao dvanaest sati,
iako je prola jedva pola od toga. Umio sam razbijeno lice i zagledao se u njega
u ogledalu; prethodnog dana, ovek bi pomislio da sam proao kroz staklena
vrata; danas bi pomislio da su bila samo vrata. Odea mi je ostala u hodniku:
naao sam oprano i ispeglano odelo, izbeljenu belu koulju bez fleka od krvi i
uglancane cipele. Zapitao sam se koliko je Linda est gost kada dobija ovakvu
uslugu. Ta misao mi nimalo nije prijala, pa sam je izbacio iz glave. Bilo je lako
uraditi to kad je gleda. Leala je u dubokom snu, blago napuenih usana i blago
preplanulog lica uokvirenog loknama boje meda. Jo uvek sam oseao njen
miris na telu; bilo mi je ao da se istuiram i izbriem njen trag. Mislio sam da
joj ostavim poruku, ali sam shvatio da u se vratiti pre nego to se probudi.
Izlazee sunce virilo je iznad tamnocrvenog pojasa na nebu u vidu
narandastog plamena; delovalo je prevrtljivo, zapaljivo, kao da je spremno da
samo sebe proguta; setio sam se platna proetog motivima smrti na zidu u
Lindinoj spavaoj sobi. Bilo je vreme da krenem.
Prethodne noi, Pod Haligan je zakljuio da ne znam gde je Tomi Ovens.
Nije bio u pravu. Uzeo sam taksi do Sifilda. Zamolio sam vozaa da proe pored
moje kue. Poslednji put kad smo se sukobili, Haliganovi su je demolirali; sada
im je jedino preostalo da je spale do temelja. Umesto toga, vratili su mi
automobil. Platio sam taksi i izaao da osmotrim situaciju. Naao sam kremu za
uvrivanje vetakih zuba i pakovanje flastera ispod brisaa: bilo je to
izvinjenje Dorda Haligana. Morae da ga izgovori, pritom mislei to.
Provozao sam se kroz Sifild i parkirao automobil prekoputa novog
terminala za trajekte. Krenuo sam starim putem pored zaputene eleznike
pruge prema Zapadnom molu i stigao do naputenog spremita za trajekte.
Nekoliko puta sam pokucao na vrata, dok nisam uo komeanje. Ubrzo se zauo
glas s duge strane vrata.
 - Ko je?
Znao sam da ne mogu uverljivo da imitiram Podov piskav glas, pa sam
pokuao s Dordovim.
- Grof Monte Kristo, ko bi bio, jebote? Otvaraj ta jebena vrata.
uo sam povlaenje reze, a kad su se vrata otvorila, i glas koji je govorio: -
Kolm je dole, on je...
Pojavio se radnik obezbeenja obrijane glave, u teget uniformi i s crnom
palicom u jednoj ruci. Kada je shvatio da na vratima nije Dord Haligan,
podigao je palicu i krenuo prema meni. Priao sam mu toliko blizu da nije imao
prostora da zamahne i udario ga glavom u glavu najjae to sam mogao. Nos mu
je prokrvario, arlauknuo je od bola. Gurnuo sam ga unutra, zatvorio vrata za
sobom i naslonio se na njih. Vrtelo mi se u glavi, rana na levoj slepoonici se
otvorila, i krv je curila iz mog nosa; nisam eleo da mu razbijem glavu, ali ne da
nisam imao prostora nego nisam imao ni snage nita drugo da uradim. Radnik
obezbeenja je kleao, drei ruke na licu; im sam zakoraio prema njemu,
povukao se iza ovalnog mesinganog anka koji je inio deo kioska za prodaju
karata; posteljine, radio, najrazliitije vrste konzervi od piva i kutije od pice bile
su razbacane na sve strane; radnik obezbeenja se uurio u uglu, drei palicu
ispred sebe.
Levo od ulaznih vrata, u hodniku poploanom koralno crvenim lomljenim
mermerom sa sitnim takicama mesinga, nalazila se mala ekaonica; pored
mesta gde bi trebalo da stoji kiosk prolazilo je polukruno stepenite oivieno
mesinganom ogradom, koje je vodilo prema klateim vratima s okruglim
otvorima poput brodskih prozoria, ali bez stakla. Proao sam kroz jedna od
njih i izaao na starinski peron za polaske s dva prolaza i prozorima na levom
zidu, koji su gledali pravo na Zapadni mol. Pored oronule, drvene kuice na
desnoj polovini, u kojoj je verovatno sedeo carinski slubenik, bilo je tu
mnotvo nasumice poredanih starih stolica i stolova. Dvosmerna vrata u dnu
dvorane vodila su do vertikalnog otvora za stepenite, koji se oseao na dim,
dizel i rasol; strao sam niza stepenice do eleznike stanice koja vie nije bila u
upotrebi. Platforma pokrivena plavosivim ploicama stajala je netaknuta; na
iskidanim eleznikim inama leala su stara spavaa kola i njihovi delovi, a
ispod njih uvrnuti, zarali branici. Kroz glavu mi je projurila slika mog oca i
mene kako trajektom putujemo prema Holihedu da bismo neto kupili,
najverovatnije neocarinjeni alkohol; seam se da sam tom prilikom dobio skupe
slatkie kojih u Irskoj nije bilo. Zapanjila su me snaga i jasnoa vlastite
uspomene, i potonuh u kleei poloaj da bih to podneo: moja ruka u njegovoj,
pljosnato zeleno-belo paklo mejdor cigareta koje vadi iz depa braon somotske
jakne, miris njegove pene za brijanje brilkrim i old spajsa, alkohola, motornog
ulja i dima, taj mrani pogled u njegovim oima u kom sam, jo kao dete,
prepoznavao poraenost, mrnju prema sebi, predaju. Moda se nismo najbolje
slagali. Moda nije bio ni fin ovek, ak ni dobar. Moda mi nije bio ni roeni
otac. Ali bio je ovek, i Don Doson e platiti za njegovu smrt. Ako ga policija
ne sredi, onda u ja morati.
Ili se Kolm Hajland kretao neujno i graciozno poput make, ili sam za
trenutak ogluveo od vrtloga krvi koji mi se, usled razmiljanja o prolosti, sjurio
u mozak. Najednom sam ugledao njegovu senku, osetio strujanje vazduha iznad
glave, brzo se zakotrljao napred i za dlaku izbegao pruni prag koji se sjurio
tamo gde je koji trenutak ranije bila moja glava. Izgubio je ravnoteu, teko drvo
mu je iskliznulo iz ruke; istegao je svoj dugaki trup kako bi ga dohvatio;
iskoristio sam trenutak i svom snagom ga utnuo u stomak. Refleksno mi je
zgrabio stopalo, ali nije uspeo da ga zadri, sruio se na ruke i kolena, itei i
grguui, oajniki se borei za dah.
- Kolme, ovde dole - uzviknuo je radnik obezbeenja.
- On je...
On je ta? Znao sam. Znao sam otkad su mi Haliganovi demolirali kuu i
kad je Tomi nestao da ga oni negde dre; kad sam video Kolma i Plavu Kapu
kako donose namirnice, znao sam da su velike anse da je to negde ba ovde;
nakon susreta s Haliganovima prethodne veeri, znao sam da e verovatno
pokuati da ga premeste na neko drugo mesto. Kolm je dole. Na dunosti.
- Ustaj - rekoh. - Pokai mi gde krije Tomija Ovensa.
Hajland nije nita rekao, samo je itao.
- Ustaj, Kolme.
- Jebi se - ispljunu on.
utnuo sam ga u lice, pa u bok, rebra, jaja, i morao sam da se zaustavim pre
nego to na Hajlandu iskalim sav bes, svako ponienje koje sam pretrpeo od
Haliganovih, koji su bar imali genetsko opravdanje za svoje ponaanje, za
razliku od ovog skota od amdije, koji je sigurno imao izbora i izabrao je loe,
da se zaustavim pre nego to mu bukvalno ne odvalim jebenu glavu s ramena.
- Pokai mi gde je - uzviknuo sam, bacajui brz pogled prema stepenitu
koje vodi dole, zakrenom starim kolicima za prtljag, i te neispravne pokretne
stepenice, i okrenuo se da ugledam blesak noa kojim mi je Hajland isekao
nogavicu, ne imavi snage da podigne ruku i zamahne neto vie; osetio sam bol
du lista, drugim stopalom sam zakoraio na njegovu ruku, prisilivi ga da
ispusti no, i tako ga jako oamario da je potiljkom udario o ploice na podu i
izgubio svest. Seo sam iza njega kako bih proverio koliko me je povredio: ista
posekotina du miia, mnogo krvi, neoekivano malo bola, nogavica koja mi
nije delovala kao da se moe uiti. Hajland je ostao bez svesti; okrenuo sam ga
na stranu i uzeo mu no.
Pokretne stepenice prekrivali su ra, pesak i masa koja bi mogla biti blato,
govno ili krv, moda sve troje. Sputale su se do platforme za ukrcavanje
putnika s izlaznim vratima koja su vodila u prazninu, deset metara iznad vode;
druge, jo prljavije pokretne stepenice, proarane vlanim otiscima stopala,
vodile su do delimino natkrivenog doka u obliku slova "L" izdubljenog u
zadnjem delu luke. S otvorenog dela pruao se pogled na Zapadni mol, koji
vijuga u zalivu; na mranoj i vlanoj povrini ispod zaralog, gvozdenog krova
verovatno se popravljao ili pristajao drugi trajekt. itav niz bova onemoguavao
je radoznalim plovilima da priu. Uzviknuo sam Tomijevo ime, uo sam odjek
sopstvenog glasa, grub i metalan. Na zidu u uglu zamiljenog slova L visile su
zarale merdevine, spustio sam se do same vode. Ispod platforme, koja se
oslanjala na eline grede obloene betonom, ugledao sam motorni amac boje
vina, koji je pripadao Kolmu Hajlandu, zavezan za preku merdevina; neto
dublje, tri oteena amca na veslanje meusobno povezana uadima bila su
vezana za eline prstenove fiksirane za grede; dizali su se i sputali s naletima
plime. Sadraj ta tri amca pokrivala je cerada.
- Tomi? Tomi, to sam ja, Ed.
Nije bilo odgovora. Uinilo mi se da sam uo udarce tekim predmetom ili
nogom, ali to je mogao biti zvuk vode, koja je zapljuskivala trupove amaca.
- Tomi?
Ovog puta zvuk je bio sasvim jasan, pet snanih udaraca u drvo praenih
tihim stenjanjem. Privukao sam Hajlandov amac i seo u njega, odvezao sam
konopac kojim je bio privren, nagnuo se prema amcima na veslanje i
zavukao se ispod platforme. Na rastojanju od samo nekoliko metara, pognute
glave, pomaui se rukama, provukao sam se izmeu greda, uhvatio za prvi
amac i podigao ceradu. Naleteo sam na vesla i plastine kutije, u kojima su
mogli biti voda ili ulje. Privezao sam Hajlandov amac, popeo se na amac na
veslanje, nagnuo se i sklonio drugu ceradu: u drugom amcu su se nalazili
pojasevi za spasavanje i pribor za pecanje; u treem je leao Tomi Ovens, s
pantalonama sputenim do kolena, povezom preko usta i konopcima oko
zglobova i lanaka, koji su bili privezani za ralje na amcu. Skinuo sam mu
povez s usta, a noem Kolma Hajlanda isekao konopce. Po butinama i zadnjici
imao je posekotine od noa i modrice, a oko genitalija krv; poto se uneredio,
smrdeo je na mokrau i izmet; povez je bio isflekan krvlju i spermom. Kad sam
ga oslobodio, seo je, istegao zglobove, uhvatio se za ivicu amca i povratio u
more. Bacio se u vou i zagnjurio se ceo, zatim je izronio i uhvatio se, radei
nogama u vodi. Nije govorio, a ja nisam znao ta da mu kaem, pa sam se
okrenuo prema zalivu i posmatrao pribliavanje trajekta iz Holiheda. Kada sam
ponovo pogledao u Tomija, suze su mu tekle niz lice. U Hajlandovom amcu
bila je flaa vode. Pruio sam je Tomiju i otpio je koliko je mogao, a ostatak je
prolio po glavi. Zaplakao je jo jae, bio je u oku od koga mu se celo telo grilo
u jecajima.
Ostali smo u tom poloaju neko vreme, i verovatno bi ostali i due da Kolm
Hajland nije imao tako vrstu glavu, jer bio je tu, sputao se niz merdevine i
pogledom traio svoj amac. Nikada ranije nisam koristio vanbrodski motor, jer
nisam znao kako; sada nisam imao izbora. Traio sam prekida da pritisnem, ili
sajlu da povuem, a Hajland je bio u vodi, plivao svega nekoliko metara od nas,
i shvatio sam da je za motor moda potreban klju, ali najednom nije bilo vano
ta mu je potrebno budui da je Tomi Ovens stajao u veslakom amcu s veslom
u rukama, Tomi Ovens koji se vratio iz mrtvih, zakrvavljene oi su mu sevale, i
veslom je snano mlatnuo Kolma Hajlanda u elo, morao sam da zgrabim veslo
kako bih ga spreio da to ponovi, budui da je Hajland potonuo ve nakon prvog
udarca. Kad je isplivao na povrinu, bio je bez svesti, i morao sam da ga
zgrabim za okovratnik kako ne bi ponovo potonuo. Tomi nije imao nameru da
mi pomogne, ali nisam eleo jo jednog mrtvog oveka na savesti, ta god da je
uradio; nisam eleo da pustim Hajlanda da potone, i Tomi je konano priskoio
u pomo, izvukli smo Hajlanda na njegov amac i zavezali ga. Disao je, poloio
sam ga tako da moe da se oporavi, Tomi mu je zavezao noge i ruke i zavrljaio
vanbrodski motor u vodu. Ostavili smo ga pored starog doka za trajekte,
smrtonosnog amdiju Haliganovih, uspavanog u mraku.
 20.

Odvezao sam amac na veslanje, izvukao ga iz sklonita i zaveslao prema

uu luke. Tomi je sedeo iza mene, na krmi, i rukom ostavljao trag u vodi, dok
mu je voda kapljala s nakvaene odee i mokra kosa leprala na povetarcu koji
je posle dueg zatija poeo da duva.
- Bilo je strava do prole noi - ree iznenada, na moje veliko
zaprepaenje, spreman kao i uvek da izgovori neto to se najmanje oekuje.
Zatim neko vreme nije progovorio ni re. im smo izali iz luke, amac nam je
zapljusnuo snaan talas dolazeeg trajekta. Deca su nam mahala s palube. Prve
jedrilice su se pojavljivale u zalivu. Oseao sam se kao poslednji preiveli iz
nekog divljeg plemena, koji je na kraju pobegao iz svoje peine, oamuen i
zbunjen hladnim bleskom civilizacije.
Usredsredio sam se na to da nas odvuem to je mogue dalje od starog
spremita za trajekte. Kada sam sledei put proverio na poloaj, ustanovio sam
da se pribliavamo Rojal Sifildu. Tomi je konano progovorio.
- Bilo je to one noi kad su ti demolirali kuu. Sreivao sam alatke tvog
matorog. Dobra oprema, ali u uasnom stanju. Doli su i pokupili me. Rekao
sam im gde se nalazi glok, ali ti si ga bio sklonio. Dodue, pronali su ga u
iznajmljenom automobilu. U svakom sluaju, odveli su me u staro spremite za
trajekte, sve je bilo u redu. Rekli su da moraju da me sklone s puta. Pod je bio
sav zadovoljan zbog gloka, emu ja nisam verovao, ali tada me jo uvek nije
pipnuo, ne tada. Zaista je sve strava, mislim, drali su me protiv moje volje, ali
su neprekidno donosili picu i pivo i sve to, i u poetku sam bio gore u spremitu
za trajekte, i nisam bio vezan ni nita, samo zakljuan. Veliki Hajland je vodio
rauna o meni. Prilino pristojan tip, tako sam bar mislio.
- Zbog ega si pokuao da ga ubije - ironino sam prokomentarisao.
- Hajland je mogao to da zaustavi. Jednostavno je pustio da se to desi.
- Pod Haligan? Da li je to bio Pod, Tomi?
Tomi se zarumeneo, u oima mu ponovo zablistae suze; iskrivio je lice u
surovi osmeh kako bi ih spreio da poteku, i klimnuo glavom.
- Kako je Hajland mogao da zaustavi Poda? Tog jebenog divljaka ne
moe da kontrolie.
Tomi je pogledao u moje lice, kao da ranije nita nije primetio.
- I ti si imao okraj s njim?
Klimnuo sam glavom.
 - Mislim da sam ga poteno isekao - rekoh.
- Imao je zavoj oko grudi i ruke. Sad mi je jasno... stalno je ponavljao:
"Neu dozvoliti da se tvoj mali prijatelj tako lako izvue." - Tomi je odmahnuo
glavom. - Jebote bog! Mislio sam da su obini dileri i prevaranti, a ne... a ne
jebeni esesovci - ree.
Zagledao se u more, usne su mu drhtale, izmueno lice zguvalo se u
mnotvo uzanih linija, dok je stiskajui vilice pokuavao da savlada emocije.
Trajekt je dostojanstveno manevrisao, prolazei pored ua luke i aljui nam
talase, koji su nas ljuljukali i gurali prema jugu.
- Ispriaj mi o noi kada si se sreo s Piterom Dosonom u Haj tajdu, Tomi.
- Rekao sam ti. Predao sam mu neki novac u ime Dorda Haligana. Popili
smo pie. Zazvonio mu je telefon, rekao je da mora da ide, zamolio me da
saekam Lindu i da joj kaem da je morao da ode. Tako sam i uradio, kraj prie.
- Zanimljivo je to da je Dord Haligan davao Piteru novac. Mislim, znam
da je Piter bio u tekoj finansijskoj situaciji, video sam njegov bankovni izvetaj,
ali kako? Na ta je troio toliki novac?
- Na konje. Kockao se s Dordom Haliganom. Zapao je u velike dugove,
pokuavao da ih otplati, nije uspeo, pa je u zamenu omoguio Dordu da se
ukljui u priu o golf klubu i izgradnji naselja. Sve je poelo Piterovim
pokuajima da zadivi svog matorog, jer je Don Doson veliko ime u konjikom
sportu. Sve se zavrilo kao jo jedna nevolja bogatakog deteta.
- U redu, hajde da se vratimo na Haj tajd'. moe li da se seti iega u vezi
s Piterom od te veeri, iega udnog ili neobinog, nekog detalja koji ti se se
urezao u pamenje?
- Nosio je plavu najlonsku kesu. Zna one kese iz trafike ili prodavnice
slatkia. Seam se da sam pomislio kako to deluje udno, budui da je bio u
odelu i kravati, sav poslovan ovek, valjda je trebalo da ima akten-tanu ili neto
slino, ali ne tu najlon kesu punu...
- Punu ega?
- Prvo sam pomislio da nosi novine, poput onih ludaka koji se vozikaju
dablinskom brzom eleznicom, zna, s dve najlon kese pune svih moguih
novina. Meutim, sadraj kese je podseao na fotografije, stare koverte i
kartonske fascikle u koje su se nekad stavljale fotografije.
- Veoma dobro. Jo neto?
 - Bio je nervozan. Uzbueno nervozan, ponaao se kao seronja. Seam se
poslednjeg to je rekao: "Reci Lindi da imam posla s ledi Lindom". Bio sam u
fazonu, ma vai, sigurno u joj to rei.
- "Posla sa ledi Lindom?" Jesi li siguran da je to rekao?
- Da. Ne, u pravu si, zapravo, posla na ledi Lindi.
- Da li si joj to rekao?
-Jesam malo sutra. ta je trebalo da kaem: tvoj mu kae da ne moe da te
vidi sada, ali ne brini, poevie te malo kasnije.
Tomi je napuio usne, i ja se setih, uprkos oiglednom haosu i raskalanosti
kojom je bio okruen, kakav je puritanac oduvek bio.
- Ledi Linda je naziv njegovog amca.
Tomi je iskolaio zakrvavljene oi.
- Jebote - ree. - Znai da mora da je tamo otiao.
- Naao se s Maklijamom i odveo ga na amac. Moda mu je na prijatelj
Hajland pomogao. Isplovio je s potenim odbornikom, opustio ga, nadajui se da
e da popusti. A ko ih je tamo ekao? Pod i ekipa?
- Tamo su ga ubili?
- Toliko su ga kljukali heroinom da je na kraju umro, ili se sluajno
predozirao, a oni mu nisu pruili pomo. Zatim su gurnuli telo u vodu. To je ono
to mi mislimo. Potreban nam je svedok da bismo bili sigurni.
Pustili smo da nam se ta verovatnoa nalaenja svedoka voljnog da svedoi
o ubistvu u kome je Pod Haligan imao svoje prste neko vreme ruga u tiini.
Kretali smo se paralelno s Rojal Sifildom, i za trenutak sam se zapitao postoji li
nain da se Kolm Hajland prisili da svedoi, ali kada sam se setio koliko mu je
tvrda glava, odmah sam odbacio tu misao.
- Zna da mi Pod nikada nije ponudio pitolj? - ree Tomi, delujui
posramljenije nego ikada, dok mu je kosa padala u oi.
- Ponovi to - rekoh.
- Taj glok. Nikad mi ga nije ponudio. Jednostavno sam ga uzeo iz Podove
gajbe. Kao i okvir. Znao sam da se neto deava. Bio sam na toj urki, zna. Svi
su bili nevieno napeti. Govore neto, onda uutkuju jedan drugog, apuu,
kikou se, sve tako; bili su kao opor devojaka koje avrljaju o momcima. U
svakom sluaju, dojadilo mi je da budem jebeni potrko, "veoma dobro Tomi",
"zadri kusur bogalju".
Neki od njih su me zvali Skoko. Sve sami pametnjakovii. Znao sam da
dolazi, zbog mame i svega. I Pod mi je rekao da ostavim robu u njegovoj
spavaoj sobi na spratu. Pripialo mi se, otiao sam u kupatilo u Podovoj sobi,
jebeno crno kupatilo, crna klozetska olja, crni lavabo, zlatne slavine, izopaena
pederina. Na vodokotliu je stajao pitolj. Proverio sam okvir, nedostajala su
dva metka. Reio sam da ga uzmem i dam ga tebi kako bi otkrio o emu se radi,
pa da vidimo ko je jebeni pametnjakovi.
- Samo zato to su te zvali pogrdnim imenima?
Tomijeve oi su sevnule od besa.
- Da sam znao ta e Pod da uradi, sjurio bih se dole i ispraznio bih mu ga
u debelo dupe - ree.
Teko je disao, telo je poelo da mu se gri.
- Ali tada nisi znao, zar ne?
Tomi je saekao da ga proe drhtavica, to je potrajalo.
- Pod i Dord su se esto svaali, jer je Dord hteo da se prebaci na
legalne poslove i otkai Poda. Svaali bi se i vie da je Dord znao ta Pod
planira.
- A ta je to bilo?
- Da se uortai s Larijem Najtom, iz arnvuda, i da pone da diluje heroin
po celoj junoj obali, sve do Vikloua i Veksforda. U svakom sluaju, i dalje se
dri tog plana. U poetku je eleo da ja za njega kupim heroin u Birmingemu.
Da uspostavim veze i redovno putujem. Ali odbio sam ga. Pobesneo je, poeo je
sa svim tim pretnjama, o bezbednosti moje erke i tako to. Rekao sam mu da u
rei Dordu na ta je spreman ako me se ne okane. Rekao mi je da ga ne
zanima ta Dord misli, ali znam da ga zanima. Ipak, s Podom se nikad,
jebiga, ne zna. Uzeo sam pitolj kako bih imao protiv njega.
- Zato mi to nisi odmah rekao, Tomi?
- Eh, nisam eleo toliko da ti olakam posao, ovee.
Tomi se iroko osmehnuo. Pomalo posramljeno, ali bio je to prepoznatljiv
osmeh.
- A moda i nisam eleo da ti priam o tome kako sam se dalje upetljao s
Haliganovima.
Nije ba bilo pravo izvinjenje, ali morae da poslui.
- Nego, sino je Poda neto razjarilo, besno je uleteo i, i... pa, video si ta
mi je uradio. Mislio sam da e me ubiti kada zavri. Deo mene je eleo da to
uradi. Ali rekao je da e me ostaviti u ivotu. U sluaju da ti nastavi da njuka
okolo, rekao je.
- Hoe da kae da je planirao da me uplai pretei da e tebe ubiti?
 - Da. Takoe je rekao da e me ostaviti u ivotu jer - to je izgovorio dok je
zatvarao rajsferlus - nije dotad shvatio koliko mu se dopadam - rekao je Tomi,
dok mu se glas lomio. Poeo je da drhti, i kao da mu je neto zazvealo u
grudima.
Sada smo ve plovili paralelno sa Sifront plaom, usmerio sam amac
prema obali, tanije peskovitim alom na kome se nalazila stara kuica koja je
nekada pripadala kanu klubu. Priao sam amcem najvie to sam mogao, a
onda smo obojica zagazili u pliak.
Tomi je seo na plau i poeo da baca kamenie u vodu, a ja sam se popeo
do Sifild rouda. Proao sam pored tri butika enske odee, moderne prodavnice
delikatesne hrane, dva restorana i umetnike galerije, pre nego to sam iza ugla,
odmah posle Mercedesovog zastupnitva, ugledao prodavnicu muke garderobe,
gde su se prodavale stvari u trendu po cenama u trendu, koje Tomi Ovens u
normalnoj situaciji ne bi obukao ni za ivu glavu. Izabrao sam drap pantalone od
kepera, svetloplavu koulju na dugmie, plavi sako i braon brodarice. Pogledao
sam se u ogledalo - jedna nogavica mi je bila pocepana, odelo isprskano
morskom vodom, krvlju i peskom, cipele nakvaene vodom - shvatio sam da
prodavac misli da kupujem odeu za sebe; prodavac naelektrisane izblajhane
kose nije odvajao pogled od mobilnog telefona, po kome je izbezumljeno kucao
poruke; jedina stvar koju je pogledao bio je moj novac.
- Ne pada mi na pamet da obuem to, jebote. Izgledau kao raunovoa na
jahti - rekao je Tomi kad sam mu dodao kese.
- Odea, Tomi. Po najnovijoj modi. Nee te pustiti na trajekt bez nje -
rekao sam.
Jer kada smo jednom utvrdili da, pored mnogobrojnih stvari koje Tomi eli
da uradi Podu Haliganu, tuba za silovanje nije meu njima, dogovorili smo se
da se Tomi ukrca na trajekt za Holihed i nestane na nekoliko dana. I tako,
stresavi se celim telom, kao da ga neko tera da ponovo obue mokru odeu,
Tomi je obukao svoju bogataku garderobu. U njoj je podseao na tota, ali ne
na raunovou na jahti. Krenuli smo priobalnim putem prema novom terminalu
za trajekte. Oblak se osipao po nebu poput pene. Povetarac je jaao, i osetila se
hladnoa u njemu, prvi nagovetaj da leto nee trajati zauvek. Kupio sam
Tomiju povratnu kartu i dao mu sveanj novanica iz smee koverte Barbare
Doson, i onda ga posmatrao kako hramlje prema odlaznom peronu. Tada mi je
sinulo na ta me podsea: na deaka kome su roditelji prvi put kupili odeu za
odrasle. Ne prilii mu, ne stoji mu, u njoj deluje izgubljeno i zbunjeno, ba kao
to je Tomi izgledao, ali ono to su rekli, uzbueno, bilo je: stari ivot je na
odlasku, poinje novi. Moda nee biti toliko zabavno, moda uopte nee biti
zabavno, ali je neumitno; jo to nije leglo, ali hoe. Pomislio sam to, a onda se
Tomi okrenuo, dobacio nekoliko ozbiljnih grimasa u mom pravcu, i nasmejao se
kao da je upravo pobegao s plenom, a zapravo je izgledao kao najnovija verzija
starog tosa: "ta je Tomi Ovens u sakou? Optuenik." A kad je Tomi u pitanju,
to vie i nije bio tos. Ipak, neko vreme e biti na sigurnom, van domaaja Poda
Haligana, a i meni e se maknuti s puta neko vreme.
Seo sam u volvo i pomislio na Lindu. Bilo je tek osam i petnaest, vreme
jutarnjeg pica. Raunao sam da e ona spavati bar do deset, to je sasvim
dovoljno da jo neto obavim. Znao sam da je Piter Doson poseivao Faganove
vile; eleo sam da proverim da li je ikada razgovarao s gospoom Berk, i ako
jeste, ta mu je sve ispriala o starim danima.
Ako je zaista bio tamo, ono to su priali otilo je u grob zajedno s njima.
Ispred kue na uglu stajalo je pogrebno vozilo. Kad sam izaao iz automobila,
ugledao sam dva krupna oveka u sivim odelima kako na nosilima iznose telo u
crnoj vrei. Otvorili su prtljanik pogrebnog vozila, izvukli inu, poloili nosila,
gurnuli je nazad i zatvorili vrata. ena od oko trideset pet godina plakala je u
bati koju je gospoa Berk s ljubavlju odravala. Posmatrala je kako se
pogrebno vozilo udaljava. Niko nije stajao ni na kapiji niti na trotoaru, kao to je
to nekada bio obiaj. Nekoliko prolaznika koji su urili na voz ili u prodavnicu
okrenulo je glavu, kao da bi bilo nepristojno primetiti to, ili pruiti ruku utehe.
Oaloenima je potrebna sva pomo ovoga sveta, pa sam priao kapiji, smeei
se, kao da sam ba zbog toga doao.
- Gospoice Berk? ao mi je zbog vaeg gubitka.
ena me je najpre iznenaeno pogledala, a zatim se osmehnula i klimnula
glavom. Njena gusta, kestenjasto ofarbana kosa izgledala je kao da je bila
podignuta itave noi: poput egzotine biljke ili moderne skulpture. Sila je do
kapije, njeno iroko, iskreno lice bilo je zgreno od oka, a okrugle, kestenjaste
oi ispunjene ljubaznou i toplinom.
- Kej Preston, ali da, ja sam najmlaa Berkova. Hvala vam...
- Zovem se Loj. Moji roditelji su ovde odrasli.
- Naravno - ree. - iveo si u Kvori fildsu. Onda je tvoj tata...
Zastala je na pola reenice.
-Tako je. Ve dugo ne ivim ovde. I moja majka je umrla pre nekoliko
dana - rekao sam.
 Kej je navaljivala da svratim na olju aja. Ako je primetila koliko sam
aljkavo izgledao, niim to nije pokazala. Seli smo u pranjavu, zaguljivu
dnevnu sobu, rekao sam joj da sam nedavno posetio njenu majku, i poela je da
plae: nije je videla od prolog Boia, mada su se redovno ule telefonom; jue
je stigla iz Korka. Pronaao ju je radnik uz kune dostave; umrla je u snu. Pas je
i dalje u njenoj sobi, nee da izae, od noas nije zalajao. Nadovezao sam se na
priu, govorei o svojoj majci, popili smo aj, rekla je da e jo nekoliko
lanova porodice doi na sahranu, ali ne svi: predaleko je, i ak i ako bi uspeli
da dobiju slobodan dan (mnogima je posao takav da ne mogu da izostaju),
pitanje je da li bi imali novca za kartu. Mobilni telefon mi je zapitao dva puta,
to je znailo da mi je stigla poruka. Nisam je pogledao, smatrajui da poruka
nikad nije toliko hitna kao poziv. Kej je podigla obrve, stavljajui mi do znanja
da joj ne smeta ako je proitam; odmahnuo sam glavom i pitao je za Pitera
Dosona, da li joj je majka ikada spomenula da ju je posetio. Rekla je da jeste, i
da je bila prilino uzbuena to joj je jedan Doson doao u posetu, iako je
poznavala njegovog oca jo iz vremena kad je bio niko i nita.
- Da li je rekla zato je dolazio? Da li je eleo da zna neto posebno o
prolosti?
Pitanje je bilo prilino direktno, na trenutak sam pomislio da se naljutila na
mene, ali bila je previe obuzeta sopstvenim bolom da bi ita posumnjala.
Posmatrala me je kao starog komiju, lokalnog momka, i pouen iskustvom s
majine sahrane, znao sam koliko je prisustvo takvih ljudi znaajno.
- Rekla je da je traio od nje da pregleda gomilu starih fotografija. Tvog
oca, verovatno i tebe i mnogih drugih. Mama mi je rekla da joj je bilo dosadno
da gleda tue slike, iako je sa svim tim ljudima odrasla, pa je izvadila svoje, ali
on se uzbudio i poeo da postavlja gomilu pitanja o svakome ponaosob, ak i o
Dagovima.
- ak i o Dagovima? Jesi li sigurna da je to rekla?
- Apsolutno. Zato to nas je kao decu stalno plaila da emo tumarati
ulicama i postati lutalice, kao jedan od Dagovih, ako ne budemo pojeli ovo ili
obukli ono. Oduvek sam mislila da to nije u redu, zato to je Rori Dag Mlai
uvek bio fin momak. U svakom sluaju, mama je rekla da je bukvalno morala da
ga izbaci i da joj je postavio toliko pitanja da bi se ovek mogao zakleti da pie
knjigu.
Ispio sam aj i odbio jo jednu olju, uz obrazloenje da moram da krenem.
Kej je oigledno bilo potrebno drutvo, ali je uvidela da ne moe oekivati od
mene da ostanem. Razletela se po kui otvarajui prozore, a zatim je
neverovatno vedrim tonom izjavila da mora da ide u pogrebno preduzee da
izabere sanduk. Onda se sruila na staru fotelju s crvenim prekrivaem i
jastucima saivenim od raznobojnih paria platna i zaplakala kao dete kome je
potrebna majka, isputajui grevite, neutene zvuke. Pokuao sam neto da
kaem, ali ona je samo odmahnula rukom; hteo sam da joj kaem gde je
sakrivena votka, ali sam bio siguran da ju je ve pronala; dok sam odlazio, pas -
Gospodin Berk - sjurio se niza stepenice, protrao kroz dnevnu sobu i zaustavio
se, reei, kada je shvatio da to nije njegova gospodarica; sakrio se ispod fotelje
i zacvileo.
Seo sam u kola i prislonio elo na volan. Oseao sam se iscrpljeno, kao da
nita to sam od povratka uradio nije vredelo, kao da neprekidno tumaram meu
mrtvima, kao da je Dablin grad mrtvih, beskrajna nekropola, i znao sam da u,
ako ne uspem da zavaram trag, ja biti sledei. Proitao sam poruku u telefonu.
Pisalo je: "Kreni prema kui ODMAH, saekaj me tamo! S ljubavlju L.xxx."

Tamo sam za etiri minuta. Usput sam okrenuo njen broj, ali sam dobio
govornu potu. I dalje sam imao daljinski za otvaranje sigurnosne kapije i klju
od njene kue; prilikom penjanja uz Kaslhil uspeo sam iz starog volva da
izvuem brzinu od ezdeset est na sat. Trebalo mi je tano etiri minuta da
stignem.
Prekasno. Kada sam uao u Lindinu kuu, njeno prelepo telo je bilo toplo,
ali mrtvo kao da je hiljadu godina lealo u hladnoj zemlji. Zvuk policijskih
sirena, koji je podseao na melodiju Sudnjeg dana, razlegao se po brdima poput
praine na vetru.
 Krv.
Nekad se sve svodi na krv.
Prisustvo ili odsustvo A i B antigena (molekula pronaenih na povrini
crvenih krvnih zrnaca) pomae da se utvrdi da li je vaa krvnu grupa A, B, AB
ili O. Rh (rezus) faktor je jo jedan antigen, prisutan kod 85 odsto populacije,
to znai da su svi oni Rh pozitivni; preostalih 15 odsto su Rh negativni. Retke
krvne grupe odreuju se prisustvom neuobiajenih antigena ili, ee,
odsustvom malih antigena prisutnih u krvi veine ljudi. Priblino jedna desetina
jednog procenta populacije ima retku krvnu grupu; priblino jedna stotina
jednog procenta populacije ima veoma retku krvnu grupu. Naravno, nema nieg
loeg u tome - osim ako niste ozbiljno povreeni, pa vam je potrebna transfuzija
krvi. Ako se dve neodgovarajue krvne grupe pomeaju, ishod moe biti
smrtonosan. U sutini, svako moe da primi krvnu grupu O. Ali na osnovu
drugih antigena koje posedujete ili ne posedujete odreuje se koliko je vaa
krvna grupa retka, a to vam je krvna grupa reda, to e vam pre biti potrebna
transfuzija krvi ba te krvne grupe. Ako ne dobijete odgovarajuu krv, umreete.
S krvlju tako lako moe da krene naopako.
Bolesti krvi su sledee: anemija, nedostatak crvenih krvnih zrnaca;
leukemija, rak belih krvnih zrnaca; hemofilija, kad se krv ne zgruava
normalno; i hepatitis, virusno oboljenje jetre. Neki oblici tih bolesti mogu se
leiti, ak i izleiti. Neki oblici su prosto smrt koja vam pulsira u venama.
Krv moe biti pogrena od samog poetka.
Krvna grupa je vae genetsko naslee. Svako od nas ima dva gena, od kojih
jedan nasleuje od bioloke majke, a drugi od biolokog oca. A i B geni
dominiraju, dok je O gen nasledan. To znai da je, ako imate krvnu grupu O,
svaki od vaih roditelja morao posedovati bar jedan O gen, a to mora biti gen
koji ste nasledili od oboje. Ako nasledite A i O, A gen dominira; slino je i sa B
genom. Na primer, ako imate O krvnu grupu, a otkrijete da ovek za koga ste
mislili da vam je otac ima krvnu grupu AB, ili ako imate krvnu grupu AB, a vae
dete ima 0 krvnu grupu, onda taj ovek ne moe biti va otac, to dete ne moe
biti vae dete. Ta krv nije bila prava od samog poetka.
 III

Izgubljen ali ne i zaboravljen, u mranom srcu sna.

Brus Springstin, "Adam Raised A Cain"
 21.

Detektiv-inspektor Fiona Rid prva se pojavila na mesta zloina. Pomislio

sam da e me uhapsiti - prisutni policajci zasigurno su mislili da nekoga treba
uhapsiti i da sam verovatno ja jedan od kandidata, sa im sam se i sam sloio -
ne postaje se sluajno detektiv-inspektor. Fiona Rid je delovala smireno i
oprezno i nije elela da gubi vreme hapsei nekoga ukoliko nema dovoljno
dokaza da protiv te osobe podnese tubu. Sasluala je moje kratko, doterano
izlaganje o tome kako sam proveo no s Lindom u hotelu, kako sam morao da
odem do kue da uzmem istu odeu, kako sam Kej Preston, devojako Berk,
izjavio sauee povodom smrti njene majke, kako sam odgovorio na Lindinu
poruku dok sam vozio prema njenoj kui i kako me je tamo saekalo njeno telo.
Pokazao sam joj poruku u mobilnom telefonu i vreme poziva. Zamolila me je da
krenem s jednim policajcem u policijsku stanicu u Sifildu da svojevoljno dam
izjavu.
Moda komije vie ne izlaze kad vide pogrebno vozilo, ali uvek moete
raunati na gomilu znatieljnih kad se pojavi policija. Idui iz Lindine kue u
pratnji uniformisanog lica i ulazei u plavo-belo-uti policijski automobil, mora
da sam izgledao kao da sam uhapen: sportski graena plavua u ruiastoj
trenerci stajala je pored mercedes kabrioleta, drei svee izmanikiranu ruku na
ustima; podbuli, tamnoputi mukarac u belom bademantilu stajao je na trotoaru,
s rukama prekrtenim na ispupenom stomaku i usnama sabijenim u
pravdoljubivi podsmeh; dva oveka u poslovnim odelima ukopala su se na
travnjaku, posmatrajui automobile koji su vrljali po naselju i jurcali uz
ograeni sporedni put. Nad grad su se spustili tamni oblaci; hladnoa i vlaga su
mi se uvukle u kosti.
Nakon to mi je policajac uzeo izjavu, ostatak jutra sam proveo u praznoj
sobi za ispitivanje u policijskoj stanici u Sifildu. Dejv Doneli je doao i zatraio
mi mobilni telefon. Dao sam mu ga. Neko vreme sam proveo u eliji s
otvorenim vratima kako bi bilo jasno da nisam uhapen. Nije me bilo briga. Nije
me bilo briga ni za ta drugo osim za injenicu da Linda vie nije iva. Sedeo
sam i zurio u prljave zidove oker boje, ne oseajui nita osim besa. I dalje sam
mogao da osetim njene obline pod prstima i na rukama; njen miris se zalepio za
mene poput tuge. Lice mi je bilo pokriveno akama kada je Dejv Doneli
prislonio glavu na vrata elije. Uao je, stao pored mene i ustro mi protrljao
rame svojim zglobom.
 - Lepo to si se uvalio u jo jednu nevolju - rekao je, suvo poput
pogrebnika. Odmahnuo sam glavom. Nisam eleo da priam ni s njim niti s bilo
kim drugim. Ali to nije zavisilo od mene. Kada sam podigao glavu, ugledao sam
njegovo bledo lice.
- Stigli su pripadnici NBCI-ja. ele da ti postave nekoliko pitanja - rekao
je.
- NBCI-ja? - upitao sam zaueno.
- Nacionalnog kriminalistikog biroa - pojasnio je. -Doli su da nam
pomognu da razreimo sluaj Linde Doson. Kao i ostale povezane sluajeve.
Nisam mogao da procenim da li je Dejv bio zadovoljan ili iznerviran zbog
njihovog prisustva, ili od svega pomalo. A kad mi je namignuo, sve mi je bilo
jasno.
Odveli su me u istu sobu za ispitivanje kao i onda kada sam saznao da je
pronaeno telo Pitera Dosona. Tamo su me ekala dva detektiva u odelima.
Detektiv-narednik Majls Gerati, ovek srednje visine, krupne grae i vrste,
prosede kose nalik etki, spakovao je svojih dvadeset kilograma vika u sve-
tlucavo utomrko odelo, koje je izgledalo kao da je u njemu prespavao.
Detektiv-inspektor Don OSalivan, visok i vitak ovek kratko oiane smee
kose, nosio je drap pantalone od somota i tamnozelenu, somotsku jaknu; imao je
izuzetno razvijena ramena i ruke. Kada je OSalivan klimnuo glavom, Dejv je
napustio prostoriju.
Prilikom ispitivanja ponaali su se rutinski: Gerati je izigravao klovna, dok
je OSalivan bio strog ali pravedan. Odluio sam da nikom ne kaem da su se
Haliganovi razmileli po kui Dona Dosona, pa ak ni Dejvu: eleo sam sam da
reim ovaj sluaj. Dejv na kraju moe da prisvoji zasluge, naroito ako mu to
znai za karijeru, ali ovo je sluaj mog oca i moram sam da ga reim. Gerati je
odmah poeo sa svojim trikovima; kad sam se ukljuio, bio je na nogama,
blebeui na temu privatnih detektiva.
- Samostalni detektiv, a? Vozi brza kola, alkohol gasi viskijem, koristi
etrdesetpeticu? Jesam li u pravu, Ede, oruani obrauni, izdaje i gospodarice
noi?
Podigao je kragnu na jakni od tvida, skupio oi i iskezio zube. Podsetio me
je na stvorenje isklesano u kamenu na krovu srednjovekovne crkve.
- Ne - rekao sam. - Nije tako.
- Ma vai - rekao je - mora da ti je i koka na raspolaganju. Jesi li ikada sebi
rekao: "Ima da uzimam ovo celim putem do Gradske skuptine"?
 - Nisam.
- Da li si ikada puko i uzeo mito i pomislio "doavola s poslom", ili si se
opredelio za usamljene noi, sam sa svojim integritetom?
- Uglavnom po celu no sedim u kolima, pijui bajatu kafu, jedui ustajale
sendvie i piajui u flau, kako bih uslikao oenjenog oveka dok izlazi iz stana
svoje devojke i ispaljuje metke u svoju suprugu, potvrujui da je srean kraj
rezervisan samo za advokate - rekao sam.
Podigao sam obrve u pravcu OSalivana. Geratija mi je bilo preko glave.
Rekao bih da se i OSalivan tako oseao.
- Koliko sam shvatio, poseduje dozvolu da radi kao privatni detektiv u
Los Anelesu - rekao je.
- Da, u Kaliforniji.
- Da li ta dozvola vai u celoj dravi?
- Da.
- Ko je nadlean za to?
- Biro za bezbednost i istrage u Sakramentu.
- Neophodno je ameriko dravljanstvo?
- Dovoljna je zelena karta.
- Planira li da se vrati? Razumeli smo da si se vratio kui kako bi
sahranio majku.
- Da. Ne znam... mnogo toga se izdeavalo u meuvremenu.
- Moe se rei da te prati nevolja.
Moe se rei da je u pravu. Kako da se ne sloim?
- Ovde ne moe da radi s tom dozvolom. Kao privatni detektiv. Ne u ovoj
jurisdikciji.
Gerati, na poslu siledija namrtenog lica, posle radnog vremena obian
klovn.
- Nisam ni mislio da mogu - rekao sam.
- Znai priznaje da si radio u ovoj jurisdikciji, prihvatajui novac kao
privatni detektiv, iako nema pravo na to - ree Gerati.
- Da, priznajem.
- ta planira da uradi u vezi s tim?
- Pa, vi mi recite gde mogu da dobijem dozvolu, pa u se prijaviti.
- O tome je trebalo da razmilja pre nego to si poeo da zabada nos.
-I jesam.
-ta?
 - I jesam. Pozvao sam Upravu za privatno obezbeenje, koja je nadlena za
ovaj posao. To jest bie, im dobije odgovor od svih svojih komiteta i donese
odluku o nainu poslovanja. Za sada u ovoj "jurisdikciji" ne postoji dozvola za
privatnog detektiva. Ali vi to ve znate, zar ne?
Gerati se zagledao u mene, streljajui me preteim zlobnim pogledom,
zatim je zabacio glavu i zafrktao poput bika, da li od smeha ili od besa, to nisam
mogao sa sigurnou da kaem.
- ta ti se desilo s licem? - upitao je OSalivan.
- Spotakao sam se.
- Spotakao si se? - rekao je Gerati, unosei mi svoju neprijatnu facu u lice.
- Tako je. ta se desilo s tvojim? - upitao sam.
-Jesi li ubio Lindu Doson? - dreknuo je.
- Zna da nisam.
- Prema onome to znam i ne znam, ti si sjajan ovek, zar ne?
- Kako da znamo da je nisi ubio? - upitao je OSalivan.
Pogledao sam u dva detektiva preko puta mene: Gerati je iskolaio svoje
krvave, sive oi, dok me je OSalivan zainteresovano i paljivo posmatrao
svojim umornim, plavim oima. Nisam mogao da procenim da li sam
osumnjien ili ne.
- Kao prvo, ne postoji motiv. Kao drugo, ne bi bilo anse da se izvuem. A
kao tree...
Glas mi je zadrhtao, verovatno od bujice oseanja. Ili zato to nisam mogao
da verujem ta sam upravo nameravao da kaem. Da li zaista elim da kaem
policajcima da nisam mogao da ubijem Lindu zato to je volim? Kako bi se
slatko smejali prepriavajui moju izjavu u bifeu. Koristili bi je kao tipian
primer na predavanjima u Policijskoj akademiji. Zato to je glavni osumnjieni
uvek mu, uvek ljubavnik. I on uvek tvrdi da ju je voleo. Gerati se smejao.
eleli su da to izgovorim.
- A kao tree? - nacerio se.
- Bio si u vezi s Lindom Doson? - upitao je OSalivan.
- Da, ja... zapravo, bili smo na samom poetku.
Izlazi odavde, Loje, imae vremena da oplakuje ono to je moglo da se
desi. I to na pretek.
- Da li je Linda otila svojim kolima ili taksijem? - upitao sam. - Iz hotela.
Nisam dobio odgovor.
 - Jer ako je otila svojim kolima, onda bi za poetak trebalo da pronaete
njen automobil. Crveni audi kabriolet nije bio parkiran ispred njene kue kada
sam doao, niti je bio u garai kada sam odlazio, pa postoje velike anse da se
ubica njime odvezao.
- A doao je peke?
Slegnuo sam ramenima.
- Ej, ja nemam ak ni vozaku dozvolu. Vi ste glavni. U ovoj "jurisdikciji".
Gerati je planuo; OSalivan se blago nasmeio. Snimio je moju izjavu na
kasetofon koji je stajao na stolu izmeu nas.
- Razgovarali smo s menaderom hotela koji je radio te noi, kao i s
gospoom Preston iz Faganovih vila. Potvrdili su tvoju priu. Tu je i tekstualna
poruka koju ti je Linda poslala.
- I dalje je mogao to da uradi - ree Gerati.
Gledao sam od jednog do drugog.
- U pravu si - uzvratio sam Geratiju. - Od Berkovih do Lindine kue sam
stigao za etiri minuta. Kad sam stigao, bila je mrtva. Ali mogla je da bude iva.
A ja sam mogao da je zadavim dok su se policijske sirene pribliavale. Tehniki
jesam osumnjien. Ali ne zvui uverljivo, zar ne?
- ta moe da nam kae o smrti Pitera Dosona? - upitao je OSalivan.
- Sve to otkrijem, kaem detektivu-naredniku Doneliju - odgovorio sam.
- Ma ne seri - dobaci Gerati.
Neko vreme smo sedeli u tiini. Nisam znao da li je Gerati zaista protiv
mene ili se samo pravi, da li je OSalivanov bolni izraz lica posledica stida zbog
Geratijevog ponaanja ili prosto usredsreenost na posao. Neto mi je palo na
pamet.
- Ko je pozvao policiju? - upitah. - Da li znate?
- Anonimni poziv. Bez identifikacije.
- U koje vreme je zabeleen? Da nije sluajno pre poruke koju sam dobio?
Gerati i OSalivan su se meusobno pogledali.
- Jeste, zar ne? to znai da poruku nije napisala Linda ve ubica. Ko je
drugi mogao da zna za ubistvo? Nije bilo vie nikoga u kui. Komija je moda
prijavio automobil koji je suvie brzo projurio, ali to nije razlog da doe
policijska patrola s upaljenim rotacijama. Zadavljena je, to znai da se nisu uli
ni pucnji niti vrisak.
Gerati nije nameravao da odustane.
 - To znai da si mogao da poalje poruku s Lindinog na svoj telefon. I
dalje se uklapa u celu priu.
- Zatim sam pozvao policiju sa skrivenog broja i saekao da me uhvate? Ko
god da mi je poslao poruku, oigledno pokuava da mi smesti ubistvo.
- Ili si se ti kockao - nastavio je Gerati. - Raunao si da e se izvui jer
izgleda suvie providno. Moda je tvoj plan bio previe mudar da bi proao.
Gospodine Opasni Privatni Daso iz Los Anelesa.
Pogledao sam ga. Uzvratio mi je pogled i razvukao lice u irok osmeh, iz
koga su istovremeno isijavali poruga i podlost. Dobro mu je to ilo.
- Zamoliu te da preda svoj paso dok se ne zavri istraga - rekao je
detektiv-inspektor OSalivan.
- Na neodreeno?
- Nadam se da istraga nee toliko trajati. Moemo preispitati odluku kad
postignemo odreeni napredak.
- Naravno, zato da ne? - rekao sam.
Detektiv-narednik Gerati je stajao, smekajui se i isteui ruke, kao da
smo upravo odigrali teku partiju skvoa, i kao da je sve zavreno i da smo opet
postali prijatelji. Zatim je ispruio kaiprst, namestivi pesnicu tako da izgleda
kao pitolj, i uperio ga prema meni.
- Ne zaboravi da e morati da se prijavi u Upravu za privatno
obezbeenje kako bi dobio dozvolu - rekao je. - Ne sumnjam da e dobro
razmisliti koga e primiti u ekipu privatnih detektiva. Veoma dobro razmisliti.
Koristei srednji prst za povlaenje imaginarnog oroza, upucao me je pravo
u lice.

Zatvorski slubenik mi je vratio mobilni telefon. Policajac u uniformi

odvezao je 122 S iz Lindine garae; sada je trebalo da krene sa mnom kako bi
mi uzeo paso. Zajedno smo otili do parkinga. Padala je kia, pa je svako otrao
do svog automobila. Dejv Doneli je sedeo u volvu, na mestu suvozaa. Pruio
mi je smei koverat A4 formata.
- Listing poziva. Sve u redu, Ede?
- Mislim da jeste. Hvala. Ti? Ne nervira te to autsajderi vrljaju po tvom
terenu?
- Bar emo videti neku akciju - rekao je. - Kejsi e da zavri u govnima kad
se sazna da je pokuao da sprei sprovoenje istrage u sluaju ubistva Pitera
Dosona i Seosema Maklijama.
 - Mislim da bi ak i za njega bilo previe da iznese kako je Linda sama
sebe zadavila.
Dejv me je pogledao.
- Proveo si no s njom? Bilo je neega meu vama, zar ne?
- Ne elim da priam o tome - promumlao sam i odmahnuo glavom.
- ao mi je u svakom sluaju - rekao je Dejv, osetivi olakanje to ne
moramo da produbljujemo temu.
- Ukoliko Kejsi odleti s posla, situacija e biti povoljna po mene: Ridova
napreduje, a ja preuzmem njen posao. Detektiv-inspektor konano, jebeno na
vreme, ali neu biti ogoren, iako je trebalo da budem unapreen jo pre pet
godina.
Kia je lila u potocima. Pomislio sam na brisae: spravica koja moda i ne
radi tako dobro na starom automobilu, detalj koji je Tomi vrlo mogue
zanemario. Kad sam ih ukljuio, shvatio sam da sam bio nepravedan i prema
automobilu i prema Tomiju: klopotali su poput igli za pletenje, ali su radili
posao. Ispriao sam Dejvu o razgovoru s OSalivanom i Geratijem i rekao mu da
znaju da nas dvojica direktno saraujemo. Ali mu nisam rekao za Haliganovu
okupaciju Dosonove kue, niti da sam pronaao Tomija i poslao ga iz zemlje;
predloio sam mu da obie staro spremite za trajekte. Sve je ostalo na tome.
Policajac koji je trebalo da me prati ablendovao je s druge strane travnjaka.
Rekao sam Dejvu da bi trebalo da krenem. Klimnuo je glavom, ali nije se ni
pomerio.
- Ede, ne znam da li je ovo dobra ili loa vest - pretpostavljam da bi najvie
voleo da se sluaj zavri na ovaj ili onaj nain, ali - u svakom sluaju, otkrili
smo matini broj osobe zabetonirane u Gradskoj skuptini, kroja Fichju u
Kapel stritu vodi evidenciju poslednjih trideset godina. Nije u pitanju tvoj otac,
ovaj ovek nije iveo u okolini Junog krunog puta. Zvao se Kenet Kortni.
 22.

Dao sam policajcu svoj paso i ispratio ga pogledom, zatim sam zastao
pored kuhinjskog prozora, posmatrajui kako napolju pada kia. Kapi kie
dobovale su po satrulelom simsu, presijavale se na kamenoj stazi i natapale
sasuenu travu, istovremeno spirajui prainu s tvrdih, zelenih plodova
jabukovog drveta, koja se nagomilala tokom dugog, sunog perioda. Kao dete,
verovao sam da e muko i ensko jabukovo drvo zajedno porasti i da e se
njihove grane jednog dana dodirnuti. Vie mi nije tako izgledalo. Sada sam jo
snanije oseao Lindin miris na koi: otar miris grejpfruta, vlani mous,
opojni sladunjav i slan miris nje. Neprekidno sam se okretao kako bih je
doekao; nisam mogao da se pomirim s injenicom da vie nikad nee doi.
Izaao sam na kiu, stao izmeu dva jabukova drveta i nisam se pomerio dok mi
u nozdrvama nije ostalo nita drugo do mirisa meke zemlje i navlaenog
kamena. Potrajalo je.
Uao sam u kuu, istuirao se vrelom vodom i obukao istu odeu. Napolju
se smrkavalo; iako je bilo tek etiri sata, izgledalo je kao tipino novembarsko
popodne. Nisam imao gde da sednem, pa sam se smestio na stepenice i zaronio u
listu poziva Pitera Dosona. Za oko su mi zapale dve stvari. Kao prvo, poziv s
mobilnog telefona upuen Dordu Haliganu, u etvrtak u 21.57, isto vee kada
je Piter poslednji put vien iv. Bio je to poslednji poziv Pitera Dosona. Kao
drugo, redosled brojeva: poslednje etiri cifre broja telefona na 086 mobilnoj
mrei, koji je Piter nekoliko puta okrenuo u poslednjih nekoliko meseci, a
poslednji put dve noi pred smrt, bile su 3459. Uporedio sam ga s brojevima
koje sam prikupio i upamtio na svom mobilnom telefonu, ali nije se poklapao ni
s jednim. Pogledao sam krabotine na poleini pocepane fotografije mog oca i
Dona Dosona:
ma Kortni
3459.

Okrenuo sam broj i dobio govornu potu: mlada enska osoba s otegnutim
dablinskim naglaskom koja se predstavila kao Dema zamolila me je da se
predstavim i ostavim broj telefona, to sam i uinio. Kad sam spustio slualicu,
osetio sam kako mi srce lupa. Ako ovo nije prelomni trenutak, onda je veoma
blizu toga. Ali ovaj sluaj se nee preokrenuti sam od sebe. Ne smem sebi da
dozvolim jo jednu greku, a to pre svega znai da moram da se drim podalje
od Haliganovih. Dva puta sam im dao prednost; dva puta su me kaznili zbog
toga. Trei put bi bilo kobno.
Pogledao sam u mobilni telefon kako bih proverio proputene pozive i
shvatio da sam ga sluajno iskljuio. Ponovo sam ga ukljuio i zakljuao
tastaturu. Iekivao sam poziv Deme Kortni, ali sedenje pored telefona nije
dobro za srce. Zvao sam s fiksnog telefona i nabavio broj Gradske istoe, i
dogovorio se da pokupe sav neupotrebljiv nametaj nagomilan u garai; ovakva
kia nikako nije prijala automobilu napravljenom 1965. godine. Dok sam
razvrstavao odeu za pranje, zazvonio mi je mobilni telefon. S druge strane ice
zauo se enski glas, ali ne onaj koji sam oekivao.
- Ed Loj? Ovde Karolajn Dag, Dagova ena. Da li me se seate?
Setio sam se, ali zvuala je potpuno drugaije: odsenije, ivahnije,
odlunije.
- Gospodine Loj?
- Da, tu sam.
- Rori eli da razgovara s vama, gospodine Loj. Setio se neega to bi po
njegovom miljenju moglo biti od koristi.
- U vezi s njegovim pokojnim stricem? - upitao sam.
- Da, u vezi s njegovim stricem. to pre saznate, to bolje za vas.
Rekao sam da sam slobodan i objasnio joj gde ivim; rekla je da e odmah
doi. Odvezao sam se do hemijskog ienja na Sifild roudu i ostavio kesu
prljavog vea. Usput sam svratio u prodavnicu alkoholnih pia za poneti po viski
i pivo, kao i u modernu prodavnicu delikatesne hrane po gotovo jelo. U povratku
mi je zapitao mobilni telefon, to je bio znak da imam dve neproitane poruke.
Prva poruka je glasila: "Ede Loje, ovde Dema Kortni. Slobodna sam
veeras izmeu devet asova i ponoi, volela bih da se vidimo u tom periodu.
Nazovi me da ugovorimo tano vreme."
Druga poruka je glasila: "Ede, ta da kaem za Poda, neto se mora
uiniti, nema ljutnje, hteo sam da te pozovem na doruak sutra ujutru u Rojal
Sifild- imam oseaj da e odbor veeras doneti ispravnu odluku i da emo ujutru
proslaviti kako dolikuje - i ne brini, Pod nee biti tamo. Samo doi i sve u ti
nadoknaditi, tvoje vreme tek dolazi."
Kad sam skrenuo prema kui, ugledao sam srebrni terenac Karolajn Dag.
Dag je otvorio ogromni kiobran iznad svoje ene za tih nekoliko koraka do
kue. Nagurali smo se u dnevnu sobu i stajali s nelagodom u trouglu dok im
nisam objasnio ta se desilo s nametajem. Pogled Rorija Daga bio je
istovremeno snebivljiv i prepreden; obesio je glavu i pustio suprugu da pria.
Kerolajn Dag, u marinskoplavom kompletu, s ruiastim ruom i senkom za oi,
govorila je preterano naglaavajui rei i s ukoenim osmehom na licu pa sam se
oseao kao da mi ita bukvicu.
- Rori je... pa, ne elim da govorim u ime svog supruga, gospodine Loj,
samo hou da kaem da mislim da Rori eli da vam kae - evo me opet!
Usledio je kratak, zvonak, neveseo smeh. Za to vreme, Rori Dag je piljio u
izlizani tepih.
- Hou da kaem, Rori je pogreio kada je rekao da mu je stric mrtav. On je
iv, a Rori... zapravo, Rori zna gde je on, u starakom domu, zar nije tako, Rori?
Dag je neto promumlao.
-Jadni ovek. I mislim da je ono to Rori pre svega eli da kae, jer poenta
je rei otvoreno istinu, to je javni program na kraju krajeva, objavljivanje celom
svetu - i verovatno je zbog toga imao problem da otvoreno pria o svom stricu i
o njegovoj prolosti - Rori?
Pogledala ga je, smekajui se, klimajui glavom i gestikulirajui, poput
uitelja koji pokuava da nagovori neposlunog uenika da se izvini. Dag je
zadrao pogled na podu, ali je drhtave ruke stegao u pesnice.
- Ostaviu ga da vam sam kae. Nema ega da se stidi, izleivo je. Pa!
Ostavljam vas! Treba da pokupim decu od prijateljice, koja verovatno vie nee
biti prijateljica ako pored svoje dvoje dece i dalje bude morala da se bori s moje
troje, tako da u ostaviti vas momke da se ispriate.
Rori Dag nije uzvratio pogled svojoj zabrinutoj supruzi. Njena usiljena
vedrina visila je u vazduhu izmeu njih poput dima. Pogledala me je podignutih
obrva, kao da je htela da kae kako se njen suprug pridruio onima koji
iskuavaju njeno beskrajno strpljenje, a zatim se veoma hrabro nasmeila i
otila.
Dag se nije pomerio dok nije uo kako se terenac pokrenuo. Okrenut prema
prozoru, posmatrao je svoju suprugu kako po kii isplovljava u svojim srebrnim
trkakim koijama. Onda je pogledao u mene, s meavinom gneva i
postienosti.
- Doli smo do zakljuka da sam alkoholiar - rekao je. -To je oigledno
mnogo lake nego priznati da se jednostavno vie ne volimo.
- Onda moe pie? - upitao sam.
- Nego ta, jebote - jedva je doekao.
 Dejmison smo gasili ginisom. Shvatio sam da taj dan nisam nita jeo - u
policijskoj stanici u Sifildu dali su mi neku gumenu piletinu i otuni pomfrit,
koji nisam imao elju da pojedem. Uzeo sam sueni paradajz, picu sa sveim
bosiljkom i parmezanom, pilea krilca u sosu od crnog graka i konzervu salate
od avokada, paradajza i crvenog luka. Ukus je bio odlian, to je bilo ba dobro,
budui da je kotalo vie od alkohola. Rori Dag nije eleo hranu; sipao je jo
jednu au viskija i morao da se suzdrava da ga ne iskapi u cugu. Moda i jeste
alkoholiar; uopte me ne zanima: nisam ni socijalni radnik niti psihijatar.
Moda bih i ja postao alkoholiar da sam se oenio Kerolajn Dag. Moda ionako
jesam. Ko ga jebe? Uvek moe biti gore; mogli bismo biti mrtvi; biemo uskoro.
Pridruio sam se Dagu u drugoj ai viskija, postao sam smireniji i sve mi je
postalo jasnije. Dag je poeo da pria kako se njegova ena promenila otkako je
napustila posao i u potpunosti se posvetila deci; kako su joj se vidici suzili, kako
joj je bilo potrebno neto ili neko da je podstakne, ali ja ga nisam sluao; uivao
sam u neoekivanoj iluziji razumevanja stvari koju mi je viski omoguio. To
nee potrajati, ali dok traje, svet odjednom dobija smisao i sklad, red
zahvaljujui kome imam utisak da je moj zadatak jednostavan, a njegovo
ispunjenje neizbeno. Ukljuio sam se u trenutku kada je Dag poeo da pria o
svom stricu.
- Zapisao sam adresu starakog doma - ree Dag, pruajui mi listi papira.
- Valjalo bi da krene sa mnom - rekoh. - Moda mi nee dozvoliti da ga
vidim.
- Nikada mu nisam bio u poseti - ree Dag. Pocrveneo je i drhtavom rukom
posegnuo za flaom viskija. Moja ruka je stigla prva. Jedno je biti alkoholiar,
ali totalna pijandura mi je potpuno nekorisna. Pruio sam mu jo jedan ginis
umesto toga.
- Izmirio sam sve raune u starakom domu. Ali ne moram da ga vidim. To
ne dolazi u obzir, posle svega u ta je uvalio mog oca.
- ta je uradio? Falsifikovao svoj potpis u dnevnicima koje je tvoj otac
vodio prilikom izgradnje gradske skuptine?
Dag me je pogledao kao da se jo uvek dvoumi da li da progovori. Pitao
sam se da li je trebalo da nagovorim njegovu suprugu da ostane. Okrenuo je
glavu i blago klimnuo glavom.
- Kako si znao? - upitao je.
- Potpisi u dnevnicima obino variraju u okviru odreenog ablona - to
odgovara nainu na koji se veina ljudi potpisu je. Ali potpisi u dnevniku radova
na gradskoj skuptini su svi identini, i nimalo se ne razlikuju od potpisa na
uramljenim projektima tvog oca. Logino je da se na njima paljivije potpisivao,
budui da je planirao da ih izloi. Ali zato se jedan dnevnik toliko razlikuje od
ostalih? Zato to su potpisi u njemu falsifikovani - paljivo iskopirani. Da je
uraen samo jedan ili dva, bila bi to briljantna krivotvorina.
Rori Dag se kiselo nasmeio.
- Za Deka Daga se ne moe rei da je briljantan falsifikator. Ni briljantan
provalnik, ni briljantan iznuiva, ni briljantan deparo - nita od toga. Dodue,
bio je dobar u laima. Bio je talentovan iskljuivo za iskoriavanje
velikodunosti mog oca.
- Pretvarajui se da je on?
- Dek je uvek imao novanih problema. Ne zna se koliko je novca
potroio, prokockao i popio. Nekada davno, jo dok je bio obian radnik, moj
otac je doputao Deku da neparnim danima radi umesto njega u sluaju da mu
oajniki treba novac. Onda je tata napredovao, sticao znanja i polagao ispite, ali
i dalje je morao da pronalazi Deku posao. Dek nije bio ni kvalifikovan niti
sposoban, ali kada je u pitanju efovanje drugima, umeo je dobro da se snae -
prsio se i epurio - zapravo vie nego moj matori - da ne pominjem njegov dar
da se pajta s obinim svetom, tako da je Dek, kada je tata radio kao poslovoa,
mogao da se uvue na koji dan, i zaradi neto novca za pie. Ali izgradnja
gradske skuptine bila je neto sasvim drugo.
- Zato? Zato to je ceo posao prepustio bratu?
- Izmeu ostalog. I uopte nije bio srean zbog toga. Ve sam ti rekao, pao
je u depresiju zato to nisam poloio prijemni ispit i zato to je morao da se
odrekne svojih velikih planova za sina arhitektu. To je bio samo deo problema.
Ostalo je posledica gradske skuptine. Nikada vie nije progovorio s Dekom,
ak mu se ni na ulici nije javljao.
- ta se dogodilo? Da li ga je tvoj stric na neki nain ucenjivao?
- Ne znam. Mogue da je za sve kriv Don Doson. Mislim, napustio je i
Dosonove, za koje je pre toga radio godinama. Nije mi rekao razlog. Da budem
iskren, deo mene je eleo da to ostavim iza sebe, zna, sve te svae meu
braom, meusobno negovorenje godinama, sve je to otkad je sveta i veka,
tipino irsko plemensko sranje. Bar sam ja to tako doivljavao. A onda sam pre
godinu dana primio poziv. Bio je to Dek Dag, bez novca, zdravstvenog
osiguranja i porodice - ima enu i decu u Engleskoj, ali ih je davno napustio i
nema pojma gde se oni sada nalaze - u svakom sluaju, "veliki" Dek Dag ima
leukemiju i moli me za pomo. Potrebna mu je palijativna nega, staraki dom,
ta god. Prvo sam pomislio - nije moja stvar. Ali... pa, krv nije voda. Mislim,
nema nikoga osim mene. On je brat mog oca. Ne mogu samo da mu okrenem
lea.
- Da li si ga pitao ta se desilo s gradskom skuptinom?
- Pokuao sam. Rekao mi je da svako ko je odrastao u Faganovim vilama
zna da ivot nije lak. Rekao je da je uradio ono to je morao. Rekao je da nikada
nije bio jebeni cinkaro, niti ima nameru da to sada postane. A ako mi se to ne
dopada, mogu da odjebem.
- A ti si mu ipak pomogao?
Dag je slegnuo ramenima kao da ga je stid.
- Kao to sam rekao, nema nikoga osim mene. Verovatno sam se potajno
nadao da e mi na kraju ipak rei.
- Zato je onda ena morala da te tera da doe ovamo?
- Zato to vei deo mene nije eleo da sazna istinu. Najlake bi mi bilo da
matora drtina umre i da se tako otarasim prolosti.
Klimnuo sam glavom. To oseanje mi je bilo dobro poznato.
- A onda me je sino iz starakog doma zvala sestra Ursula. Stric Dek
svakog dana moe da umre. Nije me traio, ali ona je pomislila da bih moda
eleo da ga vidim. Onda se ubacila Kerolajn - mora da ode, time e se
"zavriti" dugogodinja agonija. Poeo sam da pijem. Neprestano je brbljala o
razgovoru s tobom, opijanju i slinom. Usledila je vika. Deca su se uzrujala.
Izaao sam iz kue, nastavio da pijem, vratio se, sve ih razbudio galamom,
razlupao nekoliko stvari, sruio se na pod u dnevnoj sobi, svi su plakali. I sad
sam zreo za program odvikavanja od alkohola, ili mogu da kupim svoje prnje.
Pogledao sam ga, na elu su mu se skupljale grake znoja, oi su mu bile
grozniavo crvene, ruke neprestano drhtale. Prebrzo sam odbacio miljenje
Kerolajn Dag, ili zato to mi je svojim stavom ila na ivce, ili zato to je
primedba da se za onoga kome je vei deo ivota nepodnoljiv bez alkohola
moe rei da je alkoholiar poslednje to sam eleo da ujem. Ali sada nisam
imao vremena da razmiljam o tome.
- Idemo da vidimo tvog strica - rekao sam.
 23.

Staraki dom Sent Bonaventura nalazio se u velikoj viktorijanskoj vili od

opeke na mirnom trgu u zapadnom delu Sifilda. Sagraen u neogotikom stilu, s
kulama, vitraima na prozorima, kupastim tornjevima i iljcima, na kii je
izgledao kao ukleta kua iz deje knjige pria. Kamena rezbarija iznad ulaznih
vrata prikazivala je anele kako plove po olujnom moru na brodu s tri jedra.
Sestra Ursula, koata, okretna, vedra ena od ezdesetak godina, nosila je
plavosivu uniformu, u kojoj je izgledala kao medicinska sestra; sivo-bela kapa i
srebrni krst oko vrata ipak su odavali njenu pravu profesiju. Povela nas je uz
ogromno stepenite do prvog sprata, a zatim kroz hodnik obloen lamperijom do
sobe Deka Daga. Uvela je neraspoloenog Daga u strievu sobu. Ostao sam da
ekam na vrhu stepenita. Vitra koji je osvetljavao stepenite na prvom spratu
prikazivao je devetu stanicu na krstovom putu, mesto treeg Isusovog pada;
prozor na zaokretu stepenita oslikavao je etvrtu stanicu, susret s Devicom
Marijom; pitao sam da li u njihovom poloaju ima neke logike, ili su nasumice
razbacani po kui umiruih. uo sam enski pla, komentatora konjskih trka iji
je glas dopirao s televizije i piskave glasove dve starije ene koje su raspravljale
o onkolozima, testovima i blaenom izbavljenju.
Rori Dag se pojavio nakon nekoliko minuta. Prolazei pored mene, rukom
je uperio prema sobi svog strica. Nije rekao ni re. Zajedno sa sestrom Ursulom,
posmatrao sam kako klopara stepenitem, prolee kroz predvorje i izlee
napolje. Kad sam podigao pogled, primetio sam da sestra Ursula odmahuje
glavom.
- ta mislite ega se plai, gospodine Loj? Svog strica? Ili samog sebe?
- Prolosti - kratko sam odgovorio.
Sestra Ursula me je ispratila do sobe Deka Daga.
- Dek Dag ivi ovde, gospodine Loj, zbog svojih grehova. Svoje prolosti.
Oi su joj sijale. Dopala mi se njena energija, njen veseo duh; eleo sam da
ga udahnem, da ga upijem; pitao sam se da li suoavanje s tako snanim
ivotom pred sopstvenu smrt oni koji umiru doivljavaju kao nadahnue ili
agoniju.
ivot Deka Daga je isticao, to se videlo u njegovim ispijenim obrazima,
licu utom poput voska, bledom odsjaju u njegovim tamnim oima. Crvene
mrlje na njegovom vratu oznaavale su mu lezde; kosa mu je poprimila boju
vlanog cementa, bez sjaja; koate ruke rairene na aravu podseale su na
dve starinske lepeze. Oi zatvorene, glava oputena. Seo sam na stolicu pored
njegovog kreveta, izvadio pljosku iz jakne, sipao malo ejmisona u staklenu
au koja je stajala na toaletnom stoiu i prineo mu je pod nos. Oi su mu
zatreperile, pogledao je u pravcu viskija. Prineo sam au njegovim ustima i
pomogao mu da otpije koji gutljaj. Ispraznio je celu au i uzdahnuo.
- Bog ti pomogao, sine - rekao je i ponovo zatvorio oi.
- Rori mi je rekao. Je li garaa? - posle nekog vremena je progovorio, glas
mu je zvuao kao da ima pisak u grlu.
- Ne - odgovorio sam - gradska skuptina. Pronali su telo.
Klimnuo je glavom.
- Da, gradska skuptina. Izvini ako truam. Kao to vidi, krv mi je skroz
propala. Moraju da mi daju neiju drugu. Pravo u kotanu sr. Ali ne mogu sada
to da urade. Prekasno je.
- Kenet Kortni - rekao sam. - Da li ste ga znali?
- Sve sam ih znao, sine. Nekad sam ih sve znao.
- Dona Dosona?
- Ja i gospodin Doson. Odradio sam jedan ili dva posla za njega.
- Kakva posla?
- Svakakve. Trudio sam se da momcima koji su nas pobedili na tenderu
nestanu kamioni, mealice, alat. Ponekad bi zidari slomili ruku, radnicima bi se
zapretilo. Sve sam sam zavravao.
-Jesi li ti zakopao telo Keneta Kortnija u podrumu gradske skuptine?
-Jesam zakopao telo, ali nisam znao ko je to bio. Bez postavljanja pitanja,
tako se radi.
- Telo nije bilo pokriveno. Ako si ga lino zakopao, morao si ga prepoznati.
Iz Faganovih vila.
- Kad sam ga video, lice mu je bilo okrenuto ka zemlji. Samo sam nabacao
beton preko njega.
- Da li je i to bio posao za Dona Dosona?
- Da, gospodin Doson me je pozvao.
- ta, pozvao te je i rekao gde se telo nalazi na gradilitu, idi tamo i zakopaj
ga?
- Da, pobrini se za to. Nije bilo prvi put. Nije me zanimalo ko je.
- Jo nekoga si zakopao?
- Da, ispod garae.
Garaa. Garaa Dona Dosona i Ejmona Loja.
 - Zna li ko je to bio?
- Nisam ni eleo da znam, sine. kodi zdravlju. U zelenoj ceradi. ivi kre.
- Da li bi bio spreman da sve ovo ponovi pod zakletvom? Pred policijom?
- Ima li jo tog viskija kod sebe?
Pomogao sam mu da popije jo jednu au. Kako je dovravao pie, tako su
mu se oi sklapale. Kad sam ga po drugi put pitao da li bi dao izjavu, snano me
je zgrabio za podlakticu.
- Ako ostanem iv, sine, rei u ak i policajcu. Krv u kotanoj sri, to mi
je potrebno. Ali prekasno je da bi ita koristilo.
U oima mu se nakratko zasjaktio nekim zlobnim zadovoljstvom, a onda je
to oslabilo. Zaspao je pre nego to sam izaao iz sobe.
Pozvao sam Dejva Donelija iz starakog doma Sent Bonaventura i saoptio
mu detalje, zatim sam pronaao sestru Ursulu i obavestio je da e ih uskoro
posetiti detektiv. Promumlala je molitvu, dodirujui krst.
- Mislite li da e sada hteti da se ispovedi? - upitala je.
Znao sam da joj je stalo samo do jedne vrste ispovesti.
- Ako je pristao da pria sa mnom i s policijem, ne vidim zato ne bi i sa
svetenikom - rekao sam.
Sestra Ursula je moj odgovor doivela kao okantan i skandalozan, pa me
je izgurala napolje, zaprepaeno drei ruku preko irom otvorenih usta, dok su
joj oi sve vreme treperile poput kremena. Rekla mi je da e se moliti za mene,
zahvalio sam joj se i za trenutak se osetio kao da to zaista mislim.
*

Garaa koju je moj otac nekada vodio nalazila se preko puta zaobilaznice, u
lavirintu stambenih objekata iz sedamdesetih i osamdesetih godina izmeu
Kaslhila i Sifilda, oko jedan i po kilometar od mora. Zaobilaznica je i dalje bila
tu, ali je na mestu garae podignuta graevina pod nazivom Sve za va dom, bar
je tako pisalo na maloj mesinganoj tabli na granitnom bloku pored ulaza:
prodavnica Uradi sam, salon tepiha, batenski centar, prodavnice opreme za
kupatilo i ploica, skladite elektrinih ureaja i prodavnice koje nude nametaj i
rasvetu po snienoj ceni. Dvorite ispred zgrade bilo je krcato odlunim
muterijama, koje su punile svoje automobile sanducima i kutijama. Ushiena
lica gurala su se po prodavnicama, prouavajui tepihe, zurei u ploice,
klanjajui se friiderima i ve-mainama. Vladala je tiha, molitvena atmosfera
puna potovanja. Carstvo kunih proizvoda bilo je nadohvat ruke. Stajao sam
tamo, pokuavajui neto da osetim. Znao sam da je oevo telo zakopano ispod
sveg tog fluorescentnog sjaja. Godinama sam matao da ga pronaem, ivog ili
mrtvog, zamiljao trenutak kada u otkriti istinu. Sada sam se nalazio na licu
mesta, ali nita nisam oseao; to je jo gore, oseao sam isto to i uurbana
gomila oko mene: nekontrolisanu elju da neto kupim.
Kupio sam kutiju belih svea. Seo sam na granitni blok pored kapije, i
zapalio jednu. Dok sam stigao do automobila, vetar ju je bio ugasio.
 24.

Dema, erka Keneta Kortnija, ivela je u arnvudu, u neposrednoj blizini

Velikog kanala, nekoliko kilometara jugozapadno od centra grada. Krenuo sam
Auto-putem N11 severno prema gradu. U onim delovima vilice gde su mi
nedostajali zubi oseao sam bol, u levom uhu mi je bubnjalo, nisam mogao da
kontroliem trzaje u levom oku. Pokuao sam da se koncentriem na bol; lake
ga je bilo podneti nego razmiljati o Lindi. Proao sam kroz Donibruk i,
skrenuvi preko mosta u Lizon stritu, izaao na Grand parejd. Prikljuio sam se
veernjoj koloni koja je milela pored kanala i konano stigao do Fogartijevog
paba. Ugledao sam slobodno mesto za parkiranje i ubacio novi u automat.
Pored paba su se nalazili kiosk brze hrane, kladionica, Sve za dva evra, trafika,
prodavnica alkoholnih pia za poneti i jo jedan pab, Majki Davit. Presecajui
plato izmeu trafike i prodavnice Sve za dva evra, staza za peake je vodila do
kapije na ulazu u mali park. Kia je slabila, jedva da je bila vie od guste
izmaglice; prljavobelo nebo podsealo je na mleko zamrljano ugljenom
prainom; prvi put otkad sam stigao, osetio sam sveinu u vazduhu i veernju
jezu. Park je neplanski sklepan, i izgledao kao da ga je neko pravio u petak
kasno po podne: pokriven uglavnom izlomljenim betonskim ploama i okruen
ianom ogradom, imao je malo deje igralite s ljuljakama, toboganima i
okvirima za penjanje, nekoliko demoliranih drvenih klupa, sasueni zeleni
travnjak i nekoliko bunova izdrljivog bilja, hebe i kantariona. Park je
uglavnom bio zatrpan ubretom: kesicama od ipsa, paklama od cigareta,
omotima od slatkia, iskorienim kondomima, opucima, pseim izmetom,
konzervama od piva, polomljenim flaama, plastinim flaama, plastinim
kesama punim flaa. Proavi kroz kapiju na drugom kraju parka i preavi usku
stazicu, naao sam se na prostranom peakom prilazu imanju arnvud. Peake
staze s obe strane imanja vodile su do trga opasanog nizom identinih kuica od
peara sa zaputenom, prljavobelom fasadom na viim spratovima. Osam
stubova od crvene cigle bilo je poredano na rastojanju od jednog metra izmeu
dve staze, iza kojih je, na pola puta od naselja, leala zaputena, ovalna,
blatnjava povrina periodino obrasla travom. Gomila tinejdera u teget-belim
trenerkama blejala je oko stubova visokih priblino jedan metar, puei cigarete,
pijui roling rok i bacajui zelene flae s dugakim grliem u blato. Dok sam
prolazio, neto su promumlali o meni i prasnuli u smeh.
 Stigao sam do arnvud skvera; staza u donjem levom uglu odvela me je do
arnvud drajva. Oko staze su se izdizali zidovi od blokova ljake iarani
sloganima: IRA, NARKO-MANSKI OLOI NAPOLJE I CRNUGE IDITE
KUI. arnvud drajv je bio neto vei trg, sa irom zelenom povrinom izgorele
trave i blatom u njenom sreditu. Proao sam pored urednih i ouvanih kua, s
cvetnim batama i novim automobilima na ulazu, kao i pored oronulih, tronih,
zaputenih kua s dvoritima punim ubreta. ubreta je bilo na svakom koraku:
pored papira, plastike i stakla, na ulici su se mogla videti odbaena deja kolica i
bicikli, aravi i elektrini ureaji, zamotani tepih i drveni ajni posluavnik.
Deica su jurcala naokolo, skaui po barama, prskajui se i vritei. Izuzetno
debela ena u bordo haljini, s masnim licem naminkanim u boji haljine, stajala
je na vratima svoje kue, puei cigaretu i ispijajui jabukovau iz konzerve; u
pozadini je svirala pesma "A Nation Once Again".
Na kraju arnvud drajva nalazila se jo jedna staza; uinilo mi se da sam
ugledao Desija Delejnija, ali bio je to samo neko ko lii na njega, obuen u
neizbenu teget-belu trenerku. S njim su stajala dva oveka: jedan od njih, u
crnoj konoj jakni, farmerkama i izmama s debelim onom bokserom na
povocu, izgledao je kao izbaciva van dunosti. Drugi je imao pedesetak godina,
zalizanu prosedu kosu, i nosio je crni donji deo trenerke i snenobeli duks s
kapuljaom; sa zlatom na prstima i oko vrata, podseao je na mafijakog bosa.
-Jesi dobro, brate? Trai neto? - upitao je Trenerka.
- Aveniju arnvud - odgovorio sam.
- Idi do kraja staze i tamo si. Malo je komplikovano ovde, zar ne?
- Hvala - rekao sam i krenuo.
Izbaciva me je zaskoio, a Trenerka mi je stao na put. Pogledao sam u
Bosa, samo je slegnuo ramenima. Trenerka me je na brzinu pretresao, nisam se
micao; nisam imao izbora. Uneo mi se u lice.
- Vano je da nisi pandur. Zna kako znam?
- Kako?
- Pandur ne bi potroio ni jebenu paru na pristojan komad odee.
Pogledao je u Bosa, koji je klimnuo glavom, a zatim ponovo pogledao u
mene i nasmeio se.
- Brojevi pedeset dva i pedeset tri. Braon s leve, belo s desne strane.
Izgleda mi kao da si na belom, ali svako ima pravo da bira. U redu, drue?
- U redu - rekoh.
 Trenerka se pomerio u stranu, i odetao sam dalje niz stazu. Na
natopljenoj zelenoj povrini s moje leve strane, okrueno pseim govnima, neko
je bacio trodelno odelo, s drap, braon i utim prugama. Izgledalo je kao spoljni
deo kue, i zapitao sam se ta li se dogodilo s porodicom koja je tu ivela.
Preko puta poslednjeg niza od desetak istovetnih kua na samom kraju
staze nalazilo se stajalite za autobuse; put je skretao prema zaobilaznici;
ogromni kamioni s prikolicom grmeli su du starog glavnog puta, koji prolazi
pored industrijskih naselja i benzinskih pumpi. Skrenuo sam desno i vratio se
nazad u naselje, ovoga puta vozei Avenijom arnvud. Dema Kortni je ivela u
broju trideset est; na travnjaku ispred njene kue nije bilo ubreta, ali ni cvea.
Tanak mlaz ute svetlosti, koji je dopirao s lampiona koji se povijao na vrhu
poput mladog drveta na vetru, obasjavao je ulazna vrata.
Dema Kortni je imala dvadeset etiri godine, ili etrdeset devet, ili
jedanaest; bilo je teko proceniti. Imala je krupne oi, poput Bambija, pune,
napuene usne i kratku svetloplavu kosu; mrava i visoka devojka, otrih
jagodica tipinih za heroinske zavisnike. Nosila je crnu konu mini-suknju i,
kako mi se na prvi pogled uinilo, crvenu majicu nalik grudnjaku, ali kasnije se
ispostavilo da to i jeste grudnjak; bilo mi je potrebno neko vreme da se
priviknem na svetlost, budui da su malenu dnevnu sobu obasjavale dve lampe
prekrivene crvenim svilenim maramama; oseao se miris tamjana i dima
cigareta. Tek kada se Dema Kortni zavalila u fotelju i rairila noge, otkrivajui
crvenu ipku na arapama i crvene gaice koje su se slagale s grudnjakom,
shvatio sam ta se deava. Razvukla je crvene usne u osmeh i rukom potapala
sedite pored sebe.
- ao mi je, ali ja nisam muterija - rekao sam. - Ja sam privatni detektiv.
Osmeh nestade s lica Deme Kortni. Pogledala je u sat.
- ta si ti? Za ovo vreme sam mogla da zaradim pare. Rekao si jedan sat.
Nije bila besna; pre bih rekao da je osetila olakanje.
- Nadoknadiu ti izgubljeno vreme. Koliko obino naplauje?
- Stotku - rekla je.
isto sumnjam da je Dema Kortni zaraivala stotku na sat, ali znao sam
da me cenkanje s njom nee nikuda odvesti, pa sam joj dao novac i zamolio je
da upali svetio. Stavila je ajnik na ringlu, popela se na sprat - stepenice su bile
usred dnevne sobe - i vratila se u uskoj, ruiastoj trenerci od velura i ruiastim
sandalama. S licem oienim od minke i mravim telom bez zadnjice, kukova
i grudi, izgledala je kao da ima jedanaest godina; bore vidljive na jakoj svetlosti
priale su sasvim drugu priu. Dok je spremala aj u kuhinji, razgledao sam
malu dnevnu sobu; istakani plafon boje magnolije i pauina i bu po uglovima
zidova, jeftini laminat na podu, iskidan i izvijen, elektrina pe koja varnii,
televizor i video-rikorder, dotrajali ali ist nametaj. Jedini lini peat bile su
uramljene fotografije na gornjoj ploi kamina licem okrenute nadole; podigao
sam ih i shvatio da je na svima njima isto dete u razliitom uzrastu: kao beba,
dvogodinjak, nasmeeni trogodinji deak. Kada je Dema Kortni videla da ih
gledam, priletela je tako brzo da sam mislio da e me udariti. Pokupila je
fotografije i spustila ih na fotelju, ponovo ih okrenuvi licem nadole. Zatim je
sela pored njih, zapalila cigaretu i poela da uvlai dim za dimom, kao da je to
neka vrsta psihike vebe.
-I ta elite, gospodine detektive? - upitala je. Prekrstila je pruene noge i
nervozno udarala stopalom o stopalo.
- Ne postoji lak nain da se ovako neto saopti: tvoj otac, Kenet Kortni, je
mrtav. Njegovo telo pronaeno je pre nedelju dana.
Razjasnio sam okolnosti pod kojima je telo pronaeno i koje ukazuju na to
koliko je dugo mrtav. Sve vreme je piljila u mene svojim krupnim,
bezizraajnim oima i klimala glavom. Kad sam zavrio izlaganje, napuila je
usne i odmahnula glavom.
- A zato misli da to ima nekakve veze sa mnom? - upitala je, sekui
reima kao maem.
- Bio ti je otac, zar ne?
- Pa ta?
Skupila je oi. Veo od dima obavio joj je lice. Naao sam se u orsokaku.
Morao sam da pronaem nain da doprem do nje, to pre.
-Ja... moj otac je nestao otprilike u isto vreme kao i tvoj. Iako mu telo jo
uvek nije pronaeno, pretpostavljam da je mrtav i da ga je ubio isti ovek koji je
ubio i Keneta Kortnija. Njih trojica su nekada bili dobri prijatelji. Ali neto se
dogodilo, jo uvek ne znam ta. Pokuavam da otkrijem. Ti bi mogla da mi
pomogne. Potrebna mi je tvoja pomo.
Neto nalik ljudskosti prostrujalo je velikim ustima Deme Kortni i
blesnulo joj u oima. Neko vreme je disala duboko, kao da se priprema da
donese odluku. Najednom je protrljala zglobove, divlje, kao da pokuava da
odere kou. A onda, uz klimanje glave, tapkanje stopalima, svetlucanje oiju u
oblaku dima koji je obavijao njeno bledo lice, sve se strovalilo, rei koje su
zvuale kao da su godinama ekale da budu izreene.
 - Kenet Kortni nije bio moj otac ni na koji nain vredan tog naziva. Nikad
ga nisam upoznala. Otiao je jo dok sam bila beba. Ostavio je mamu da se sama
bori. A ona nije uspela, zar ne? Raspala se. Nekada smo imali kuu - ne seam
je se, ali mama uvek jeste - pristojna kua, nedaleko od Junog krunog puta.
Naravno, mama je doivela nervni slom kada je Kortni otiao, nije bila u stanju
da otplauje kredit. Izgubila je kuu, i zavrili smo tako to je neko morao da
nas "udomi". Tako se to zove, nemati kuu, biti "udomljen". Naputena majka s
bebom na vrhu je liste za to. Ovo naselje je bilo tek podignuto, nove lepe kue,
zelene povrine, pa se za mnotvo ljudi lobiralo da budu stavljeni na listu
prioriteta za useljavanje. Prva nevolja je to su previe porodica izbaenih iz
drugih naselja zbog asocijalnog ponaanja nagurali ovde mislei, novo je, niko
se nee aliti, pa je naselje preraslo u jebeni zooloki vrt; druga nevolja, jeftini
heroin i onda i sada prolazio je ovuda kao kosa kroz kukuruzite; trea nevolja je
to, ak i da nije bilo prvog i drugog problema, mama nije bila sposobna za ivot
na ovakvom mestu, gde kroz zidove moe da uje komije kad apuu, bila je
navikla na bolje, i nije mogla da se nosi sa sramotom. Nije ona bila jedina ovde
na tabletama, i dalje se mogu videti ene u bademantilima u vreme ruka, ak i
usred ovog naeg ekonomskog procvata, ali mama je svima jasno stavljala do
znanja da je iznad njih, pa su poeli da je zovu Pokondirena Tikva i Kraljiica, i
slino, da je vreaju, to je samo pogoravalo situaciju, ako je tako sjajna, ta
trai ovde s njima? Ja sam odrastala uza sve to, devojica s ludom majkom,
devojica koja misli da je neto, mala princeza, vreanje i vreanje. Odrasla sam
stidei je se, posmatrajui njenu bolest kao slabost i mrzei je, elei da otac
nikad nije otiao i shvatavi ga zato je to uradio. Ali sve vreme sam bila na
pogrenom putu. I sada kad znam da je ubijen, je 1 treba da oseam aljenje?
Jer mamu je ostavio pre toga, otiao je pre nego to mu se ita dogodilo.
- Kako ti to zna? - upitao sam.
- Napisao joj je pismo. Rekao da mu je ao, ali da mora da ode. I da e joj
jednog dana pokuati sve da joj nadoknadi.
- Da li jo uvek uva to pismo?
Zaueno me je pogledala, kao da proverava da li je sa mnom sve u redu, a
zatim po drugi put zakloparala uza stepenice.
Napolju su se uli vika, mete i kripa konica. Priao sam prozoru i
pomerio zavesu u stranu. Neto dalje, ulica je skretala levo prema jo jednom
trgu, na kome je izgleda mete izbio. Dema Kortni mi je prila i vratila zavesu
na mesto.
 - Pravilo broj jedan, ne pomeraj zavese. Ono to ne vidi ne moe te
povrediti - objasnila je. - Posebno ako je u pitanju Lari Najt.
- Da li je taj Lari Najt u brojevima pedeset dva i pedeset tri? - upitao sam. -
Heroin s leve, koka s desne strane.
- Proao si kontrolu na stazi, zar ne? - zakljuila je.
- Izgleda da je momak sede kose, u beloj jakni s kapuljaom, bio na
dunosti.
- To je Lari - ree Dema. - Mora da se veeras neto bitno deava, im nas
je udostojio svojim prisustvom.
- Zato? Zar on ne ivi u arnvudu?
- Ma kurac ivi, ima ogromnu kuu u Ranelagu i decu u jebenom internatu.
Nekada je iveo, u broju pedeset dva, ali s vremenom je napredovao. Sada su tu
neki njegovi roaci, obavljaju svakodnevne poslove, dok on igra golf, ide na
trke i slino. Eto kuda itav ivot u trgovini heroinom odvede ljude. Ali niko ti
ovde nee rei ni re protiv njega. Svi smo kupljeni i plaeni. Ili usrani od
straha. Nema razlike. Doi samo da vidi ovo.
Otili smo do fotelje, na kojoj je stajala velika smea papirna kesa puna
fotografija.
- Pismo je tu negde.
Uvalila mi je kesu u ruke. Ruke su joj drhtale. Uzeo sam kesu i uhvatio je
za ruku, neno ali vrsto. Nije se bunila. Zglob joj je bio crven. Zavrnuo sam
rukav njene ruiaste majice i ugledao mnotvo krasti i rana na podlaktici, od
kojih su pojedine krvarile.
- I dalje ga koristi?
- Ne - rekla je.
- Meni je sasvim svejedno - rekao sam, pokuavajui da zvuim kao da to
zaista mislim.
- Sama sam ih raskrvarila. Kako bih neto osetila. Bilo ta. Ne doputam im
da zarastu.
Stropotala se na kau i stavila fotografije deaia u krilo.
-Je li mrtav? - upitao sam.
Odmahnula je glavom.
- Ponekad poelim da jeste - rekla je. - to nije u redu. Stvar je u tome da
bih tako lake mogla da ga prebolim. Ali on je iv, tamo negde, i sigurno mu je
bolje bez mene.
- Stvarno to misli?
 Zapalila je cigaretu, i snano je izbacila dim, kao da je upravo pretrala
kilometar i po.
- Bila sam nesposobna. Van sebe sve vreme. Pustila sam ga da istri na
ulicu. Pronali su ga i odveli u dom. Da sam se skinula na vreme, mogla sam da
ga vratim. Ali nisam htela da se cimam. Zna ta je najgore od svega? Nisam
elela da ga vratim. Bila sam toliko rasturena drogom, da mi je prva reakcija bila
- dobro, bar mi mala napast vie nee biti za petama. Kad sam shvatila ta sam
uradila, bilo je kasno. Zato mislim da mu jeste bolje bez mene. Mislim da me to
to se oseam tako ini neprikladnom za majinski klub, zar ne?
- Pre bih rekao da je heroin uticao da to osea.
- Kako zna? Moda bih se u svakom sluaju tako oseala. Ne moe
svaliti svu krivicu na heroin.
- Lari Najt te je snabdevao?
Slegnula je ramenima.
- Da nije on, bio bi neko drugi.
- To nije pravilo. Ako ti heroin nije pri ruci, sigurno nee krenuti da ga
trai. Svi znaju kakvo je to zlo - posebno pederine koje njime trguju. Zato ti ga
prvi put daju dabe. Dune malo, uradi se prvi put, jer to uini da se osea
mnogo bolje. Posle toga, sve drugo izuzev jo jedne doze izgleda mnogo gore. A
onda mora da plati.
Klimnula je glavom, pogledala u fotografiju iz perioda kada je njen deai
imao tri godine i zaplakala. Nisam je krivio. Imala je mnogo razloga za pla.
Poeleo sam da joj se pridruim. Bila mi je bliska, Dema Kortni, iako smo se
tek upoznali; prolost nas je spojila. Poeo sam da preturam po kesi s
fotografijama, pokuavajui da pronaem pismo. Konano sam izvadio listove
istrgnute iz deje vebanke, na ijim je linijama bilo navrljano sledee:

Duo,
Izvini zbog bola koji sam ti naneo. Ali morao sam da odem. Zamisli da
ima priliku da se vrati u vreme kada si se nalazila na raskru. Imala si
mogunost da bira, ali si odabrala pogrean put. Upravo to se meni dogodilo. I
to mnogo pre nego to sam tebe upoznao, ali to znai da je sve posle toga bilo
pogreno.
Pruila mi se druga prilika, i rekao sam sebi da ne smem ponovo da
zabrljam. Znam da je teko, ali bie ti bolje bez mene, kao i maloj Demi. Vodi
rauna o njoj. Nisi zadovoljna bez svog posla, zato se vrati u slubu i pusti
majku da se stara o bebi. Jednog dana emo se osvrnuti i zapitati emu sva frka.
Bog ti pomogao,
Keni

- Majka ti je radila u dravnoj slubi?

Dema je klimnula glavom.
- U Ministarstvu obrazovanja. Ali nije mogla da se vrati na posao. Popunili
su njeno radno mesto, a nijedno drugo nije bilo slobodno. Kada ju je otac
napustio, njena majka se ponela kao da je mama neka laka ena - zna, zbog
ega bi drugog mu napustio enu, mora da je bila njena krivica. Nije elela da
pomogne. Pretpostavljam da bi na kraju ipak dola, ali mama ju je otpisala. Tako
da nije imala nikoga ko bi mogao da me uva, niiju podrku, niti posao. I
krenule smo u propast, zajedno.
- ta se dogodilo?
- Alkohol i tablete nikako ne idu zajedno. Nekoliko puta je zaglavila u
bolnici. Zatim je proraunala koliko joj je tableta potrebno da okona sebi ivot.
Sauvala ih je i popila sve odjednom. Bila je mlaa od tate, imala je samo
etrdeset i neku. Nije izgledala tako.
Dema je ustala i otila u kuhinju, i zauh metalno angrljanje ajnika.
Najednom se zaula buka, muzika i glas koji je najavljivao "Vesti na Skaju".
Televizor se toliko glasno uo da se inilo kao da je u istoj prostoriji. Dema je
provirila kroz vrata.
- To je jedna matora iz trideset sedmice, polugluva. Mada, bolje i to nego
onaj klinac s druge strane koji sanja da postane di-dej. Ali oni su na odmoru
trenutno.
Vesti su i dalje odzvanjale. Setio sam se gospoe Berk, poslednjeg
stanovnika starih Faganovih vila, i njenog televizora s koga je tretala pria o
ekshumiranim telima, otkriima izvan groba. Mog oca i njegove prijatelje
nazvala je "tri musketara", a ja sam upravo sedeo i gledao njihovu fotografiju.
Bila je to kompletna verzija slike koja sam nosao u depu. Na slici je nedostajao
Kenet Kortni. I to krivicom Dona Dosona. Bilo je udno posmatrati ubicu i
njegove dve rtve zajedno: Dosonova vilica bila je neto izraenija, lice sjajnije,
a oi hladnije, bio je vee fizike moi; Kortnijeve oi bile su uvuenije, a usta
punija; ali neverovatna slinost izmeu njih dvojice bila je prvo to se primeti:
svakako bi se pomislilo da su braa, ako ne blizanci. I bio je tu i moj otac,
visoko podignute ae, blistavih tamnih oiju. etiri sreno nasmeene devojke
iza njih trale su kao iz neke potpuno druge prie; poput kabaretskih igraica na
sahrani.
Dema se vratila s jo aja i pogledala u sat.
- Neko mi dolazi u deset, trebalo bi uskoro da brie -rekla je.
- Ovo su moj otac, Ejmon Loj, i ovek po imenu Don Doson - rekao sam.
Pogledala je u Dona Dosona.
- Boe, on je bio oev prijatelj, zar ne? Misli da ih je obojicu ubio?
- Tako je. Dema, da li je tvoja majka ikad pominjala mog oca ili Dona
Dosona?
- Majka nije poznavala nikoga od oevih starih prijatelja. Jedno vreme je
radio u Engleskoj kao graevinac, utedeo je neto novca. Zatim se vratio, sreo
moju majku na jednoj igranci, i ubrzo nakon toga su se venali.
- Ko je sve bio na venanju?
- Mamine kolege. Mislim da s njegove strane niko nije doao.
- A ove fotografije...
- Nisam ni znala da ih imamo, sve dok nije pozvao Piter Doson - je 1 se
tako zvae sin Dona Dosona?
- Da. ta ti je rekao?
- Gotovo isto to i ti. Oevi su nam bili prijatelji. Pitao me je imam li koju
fotografiju iz tog vremena i sve tako. Rekla sam da ne verujem, ali on je ostavio
svoj broj telefona. Potraila sam malo, i pronala ovo ispod dueka. To su sve
tatine stvari. Pretpostavljam da majka nije elela da ih gleda, ali ni da ih baci.
- ta je jo rekao?
- Rekao je da e mi platiti za njih, ako ih ne elim.
Probala je s tim na trenutak, a zatim odmahnula glavom.
- Uzmi ih ako eli. Ali bolje ti je da ide. Ne volim kad mi se mukarci
mimoilaze na vratima, ne izgleda ba dobro.
Onda se nasmeila, iskrivljenim osmehom koji joj je napravio borie i kao
da je ispunio te njene krupne oi.
- Ne mora to da radi. Mogu da ti dam neto novca - rekao sam, mislei na
novac kojim je Barbara Doson pokuala da me podmiti. Ne postoji osoba kojoj
bi vie koristio novac kojim je pokuala da umiri savest.
- Dobro sam - rekla je Dema Kortni. - Sama zaraujem. Ne treba mi niija
pomo.
Na ulaznim vratima, uhvatila me je za rame.
 - Obavesti me ta se deava - rekla je.
Rekao sam da hou, krenuo, a onda se setio neega.
- Dema, jesu li te ikad nazivali "grand"? 1
Opet se nasmeila onim iskrivljenim osmehom.
- Grand kao "nije tako loa" ili kao "grande faca"?
- Ne, kao ime: "Dema Grand"?
- Ne. Jedino grandiozno u itavoj okolini jeste kanal, a ak je i on video
bolje dane.

1
Engl.: grand - veliki, vaan. (Prim. prev.)
 25.

Kad sam izaao iz kue, napolju se ve bilo smrailo; magla se spustila i

priguila svetlost, a tmurni oblaci su prerasli u tamu. Otiao sam do mesta gde je
avenija skretala ulevo prema skveru. Posao Larija Najta bio je izgleda smeten u
dve kue na suprotnom uglu. Batenske zidove upotpunjavala je kitnjasta
metalna ograda, a pod svetlou krovnih reflektora crni i zlatni iljci visoke
kapije presijavali su se i svetlucali poput dilerskog amblema. Gospodara imanja,
plemenskog poglavice: Larija Najta.
U daljini, na samom kraju avenije, nazirale su se ispijene ljudske siluete,
koje su se kretale prema brojevima pedeset dva i pedeset tri; pretpostavio sam da
se tamo nalazi jo jedan kontrolni punkt. Krenuo sam preko neizbene parcele
pokrivene blatom, mahovinom i korenjem, koja se u arnvudu smatrala zelenom
povrinom. Na pola puta, ugledao sam Trenerkaa kako pretresa muterije na
ulazu. Mislio sam da je u pitanju Trenerka, koji me je podseao na Desija
Delejnija; kad sam se pribliio, primetio sam da mu je ruka u gipsu: to jeste bio
Desi Delejni. Presekao sam prema daljem kraju staze. Na pola puta, sakrio sam
se iza kue sa zamandaljenim vratima i prozorima i kontejnerom krcatim
kunim otpadom u prednjem dvoritu. Smestio sam se iza kontejnera, iskljuio
ton na mobilnom telefonu i ekao. Oseao sam hladnou i vlagu, miris maltera,
praine, plesni i pseih govana. Vei deo skvera obavijala je magla, ali su krovni
reflektori osvetljavali kue pedeset dva i pedeset tri poput pozorine scene.
Delejniju je zazvonio mobilni telefon; javio se i uao unutra. Ponovo je
izaao u pratnji svog dvojnika u trenerci i izbacivaa u konoj jakni s bokserom
na povocu. Trenerka je otiao do staze na samom kraju avenije, dok je
Izbaciva proao pored kue Deme Kortni. Nakon toga, talas muterija koje su
ile u pravcu brojeva pedeset dva i pedeset tri se smanjio, a zatim potpuno
nestao. U narednih dvadesetak minuta niko ni s jedne strane nije kroio na stazu.
Trenerka i Izbaciva su se vratili, posavetovali se s Desijem Delejnijem, a
zatim su sva trojica ula u kuu. Nekoliko minuta kasnije, reflektori su se
ugasili. Neko vreme se nita nije deavalo, osim to je: a) poela da pada kia, i
b) pacov mi je pretrao preko stopala, pa sam morao da se ugrizem za usnu kako
ne bih vrisnuo. Kia mi se slivala niz lice i lea, i pitao sam se vredi li uopte
ekati. Ali uzaludno ekanje je sastavni deo posla; ponekad izgleda da se posao
na to i svodi.
 Pojavio se teget ili crni BMV; dok je prolazio kroz ogromnu kapiju,
aktivirali su se krovni reflektori. Za njim je iao novi model srebrnog jaguara s
punijom haubom, zdepastijeg, zaobljenijeg dizajna; iao je u stopu za BMV-om.
Iz jaguara je izaao Lari Najt, zalizane sede kose, u beloj trenerci s
kapuljaom na kojoj su se presijavale kapi kie. Pod Haligan, s bejzbol kapom,
u teksas jakni i konom, bajkerskom prsluku, izaao je iz BMV-a i pozdravio se
s Larijem Najtom. Obojica su nosili velike sportske torbe. Kapija se otvorila,
momci su uli, Desi Delejni je osmotrio trg i ponovo zatvorio kapiju. Nakon
nekoliko minuta, svetla su se ugasila i ponovo je nastupilo ekanje. Psi su
zalajali, u daljini se ula una pijana rasprava nekog para, koja je, kao i to
runo vreme, predugo trajala. S glavnog puta je dopirala neprestana grmljavina
teretnih vozila; s vremena na vreme mi je polazilo za rukom da se iskljuim iz
sveg tog klepetanja i tutnjave.
Tano u pono, talas ljudi pojavio se s obe strane avenije i neujno uronio u
svoje kue; mora da je "kontrolni punkt" bio ukinut, ali samo privremeno,
budui da u narednih sat vremena nije bilo kakvog kretanja; tano u jedan,
ponovila se ista stvar. U jedan i dvadeset, svetla se upalie i Desi Delejni je
otvorio kapiju sa iljcima; Pod Haligan i Lari Najt su izali iz kue i reprizirali
svoju nemu predstavu, rukujui se i ubacujui sportske torbe u automobile. Lari
Najt je otiao prvi, Pod Haligan je krenuo za njim. Desi Delejni nije uao u
Podov BMV ve se vratio u dvorite. Zatim se na aveniji ponovo pojavila
grupa ljudi, ukljuujui aicu mladia s bejzbol kapama koji su primljeni u
brojeve pedeset dva i pedeset tri. Mora da su to bili momci zadueni za
kontrolne punktove, budui da je ulicom nastavljen ravnomerni protok ljudi.
Trebalo je da porazgovaram s Dejvom Donelijem, ali nisam eleo da
ispustim Desija Delejnija iz vida. Ali moda taj nikuda nee ni otii. Rekao mi
je kako je brat njegove devojke nekada dilovao drogu u arnvudu i kako tamo
ima veze; moda nije uao u Podov automobil jer je u ovom poslu bio na strani
Larija Najta. Sada kad je posao bio obavljen, nivo buke na aveniji vratio se u
normalu; kroz otvoren prozor komijske kue dopirali su zvuci hip-hopa praeni
jakim udarcima basa, dok su se iz druge otezali dosadni tonovi grupe Vulf tons.
Zahvaljujui dobrom zvunom pokriu, mogao sam na miru da obavim
telefonski poziv. Dejvov mobilni telefon je bio iskljuen, pa sam okrenuo
njegov kuni broj. Podigao je slualicu.
- Dejve, Pod Haligan stie iz arnvuda, rekao bih s torbom heroina u
kolima.
 - Iz arnvuda? Lari Najt? ta kog avola?
- Tomi Ovens mi je rekao da Pod ve neko vreme planira da preuzme
kontrolu nad itavom oblau.
- Video si Tomija Ovensa? Gde je on? Ede...
- Na sigurnom.
-Je 1 se ti to zajebava sa mnom, Ede...
- Uskoro e sve saznati, kunem ti se...
-Jer ako ovi pederi iz NBCI-ja pomisle da te titim...
- Uskoro e im servirati Poda Haligana na tacni. Mora da pokrije tri
take, i to brzo.
- Tri? Ne znam da li...
- Zato ne bi ukljuio Geratija i OSalivana? Anonimna dojava,
prikupljanje podataka na osnovu tvoje istrage. Kod Podove kue i starog
terminala za trajekte u Sifildu.
- ta je tree?
- Kua Dona Dosona.
- Ede, jesi li ti normalan? ak ni Gerati i OSalivan ne bi pristali da ispituju
Dona Dosona dok nisu sigurni da imaju sluaj.
- Ne treba nikoga da ispituje, samo da eka napolju.
Opisao sam Dejvu kako izgleda BMV i izdiktirao mu broj registarskih
tablica. Pre nego to sam prekinuo vezu, rekao mi je da je Gradsko vee Sifilda s
veinom od tri glasa odobrilo izgradnju stambenog naselja na zemljitu na
Kalshilu na kome se trenutno nalazi golf klub. Braa Haligan su veeras do grla
u poslu.
Izgledalo je kao da se Desi sprema za spavanje. Shvativi da me jo jedan
pacov odmerava, izaao sam iz sklonita iza metalne korpe. Istegao sam se,
prodrmao stopala i otiao do kraja staze kako bih obavio nudu. Zatim sam se
zaputio prema kui Deme Kortni. Kad sam stigao do ugla skvera, primetio sam
da su se reflektori upalili i da je neko zalupio kapijom. Ponovo sam se vratio
preko blatnjave staze obavijene maglom i ugledao osobu u teget-beloj trenerci
kako izlazi iz dvorita. Krenuo sam za njim, nadajui se da je u pitanju Delejni.
S te strane se nalazila mala zaravan koja je vodila desno prema arnvud skveru.
Magla mi je omoguila da drim malo odstojanje. Napustili smo imanje,
skrenuli smo desno pored parka, a zatim levo niz sporednu ulicu. Ugledao sam
znak za Fogarti. Potrao sam; kako sam se pribliio, primetio sam gips na
desnoj ruci mog plena. Sustigao sam ga nekoliko metara ispred paba, okrenuo
se; pribio sam ga uza zid, levom nadlanicom mu pritiskajui dunik, dok sam
desnom rukom zahvatio njegov levi runi zglob.
- Zdravo Desi - rekao sam.
- Nemogue - rekao je, odmahujui glavom.
- I te kako je mogue - rekao sam. - Pod je gotov. Panduri ga ekaju.
Zaglavie na duge staze. Ako mi ne pomogne, uiniu sve to je u mojoj moi
da mu se pridrui.
- Da, da, kako da ne - rekao je Delejni.
- Reci mi ono to me zanima i slobodan si. Za poetak, gde Pod veeras
nosi heroin: kod Dona Dosona ili u staro spremite za trajekte?
Desi Delejni je odmahnuo glavom.
- Zaboravi na to. Ako nema Poda Haligana, tu je Lari Najt: u svakom
sluaju, ja nita ne znam.
- Imae samo Podovo rekla-kazala o Lariju Najtu. Bie neodrivo na sudu.
Uostalom, ja ne moram ni da te predam policiji, osim ukoliko to ne elim.
- A Pod nee znati da sam ja taj koji je progovorio? Da, ba.
- Nee biti ti ve ja. Ti e samo svesti priu na sutinu.
- Nema ti nita, samo ta jebena brbljiva usta, i to je sve.
Zenice Desija Delejnija bile su proirene, krgutao je zubima; bio je na
nekom stimulansu i nije oseao bol. Morao sam ponovo da ga upoznam sa
strahom. Snano sam mu pritisnuo Adamovu jabuicu, a zatim ga pustio i
podigao ruke. Presavio se, drei se za grlo i poeo da povraa. Saekao sam da
mu umine bol.
- Naravno, postoji mogunost da Pod otkrije da si ti progovorio - rekao
sam.
- Kako e to da otkrije ako nisam? - uzviknuo je Delejni piskavim glasom.
Svea krv mu je jurnula u glavu.
- Mi emo mu rei. to se tie novog Podovog najboljeg druga Larija
Najta - svi odavno znaju za tebe i Larija. Svaki put kad neki od Podovih dilera
padne u Sifildu, Viklou ili ak Veksfordu, panduri tebi odaju priznanje, Desi. I
tako, kap po kap u Podovo uvo. I ta moe da se dogodi jednog jutra -tek to si
odbacio decu u kolu - proleti ti metak kroz ui? Ili otvori ulazna vrata i
fantomka i dvocevka budu poslednje to vidi? Kakvi su izgledi? Prevelika cena,
Desi, prevelika cena.
Delejnijevo elo je oblio znoj; nos mu je cureo; bale su mu se slivale iz
uglova drhtavih usana. Gledao je u zemlju i napetim, tuim glasom, koji je
zvuao kao da dolazi preko satelita, rekao: - Ostavlja heroin na starom terminalu
za trajekte u Sifildu.
- Hoe li mi rei ostatak, Desi?
Klimnuo je jo uvek pognutom glavom.
Pozvao sam Dejva Donelija i preneo mu tu informaciju. Zatim sam odveo
Desija Delejnija do mog automobila. Kada je ugledao stari volvo, uzbudio se
poput malog deteta.
- 122 S - rekao je u udu. - U odlinom je stanju, ovee. Gde si ga
nabavio?
Ispriao sam mu priu o mom ocu i Tomiju Ovensu.
- Moe rei ta hoe o Tomiju Ovensu, ali ovek je majstor za jebene
motore - rekao je Delejni, nesvesno ponovivi ono to je Tomi rekao za mog
oca. Automobilska masonska loa.
- Desi voza - rekao sam. - Hoe li ti da sedne za volan?
- Stvarno?
- Moe li, s tom rukom?
Delejni je savio ruku u laktu i aku u zglobu.
- Bez brige, ovee.
Seo sam na mesto suvozaa. Delejni nije zatvarao usta od uzbuenja.
- Zvali su ga amazon. Fina izrada. Mekan menja, pravljen da traje. Ljudi
sada kau da je dosadan, ali nekada je bio stvar prestia, ovee. ezdesetih
godina dvadesetog veka, ezdeset etvrte, ezdeset pete? Raskalane ezdesete.
Veoma vedski, veoma otmeno. Tvoj ovek, Templar Simon. Svetac, imao je
jedan ovakav. Beli. Ne, njegov ipak nije bio amazon ve PI 1800, stariji model.
Vie sportski. Ali ovo je prava stvar, ovo je jebena prava stvar!
- Na emu si, Desi?
- Na kokainu. Na mnogo kokaina, ekam da se sve slegne. Morao sam da
budem veza izmeu njih dvojice, jer me Lari zna. U sluaju da Pod ne bude na
visini zadatka. A Lari je hteo sve da obavi u arnvudu, zato to se ovde osea
sigurnim i zato to mu ovde niko nee rei "nosi se, piko". Ali ne brini, imam i
neto heroina, da me kasnije spusti.
- U upi u Dosonovoj kui...
- ao mi je zbog toga, dao sam sve od sebe da ti pomognem, ovee, ali
Pod je izgubio kontrolu...
- Hvala ti na tome, nita nisi mogao da uradi. Znao si da je Pod kasnije te
noi silovao Tomija Ovensa?
 Delejni se okrenuo prema meni iskolaenih oiju.
- Pazi, Desi, gledaj kuda vozi!
Ali ve je vladao situacijom. Jeste bio voza.
- Uh, to je ba sjebano. Zna, uo sam neke stvari o Podu. Mladi momci i
tako to. Nikad nije probao sa mnom. Znao sam da je izopaeno udovite, ali...
to je stvarno sjebano.
- Zato moramo da ga smestimo iza reetaka na due vreme, Desi.
-Ja sam te razumeo da on i odlazi na due vreme.
- Ne dok ne odlei za ubistvo odbornika Maklijama. Jesi li i ti bio te noi
tamo? Na amcu Pitera Dosona?
Delejni se opet okrenuo irom otvorenih usta.
- Kako si...
- Nisam bio siguran - do sada. Ali ne bi imalo nikakvog smisla da ti
nestane, zar ne? Ti snabdeva Maklijama, tebi veruje. On zavisi od Poda u
svakom pogledu. Ali ti si taj koji moe da ga privoli. Ti si taj koji moe da mu
pomogne da se predomisli.
- Rekao sam Podu da je to doza za obojicu, rekao sam mu, jebote.
Neko vreme smo se vozili u tiini. Pretpostavio sam da Desi razmilja isto
to i ja: imajui u vidu da je on bio odbornikova veza i da je bio na amcu te
noi, nema anse da se tako lako izvue. Moda nita drugo i ne zasluuje.
Pribliavali smo se benzinskoj pumpi, rekao sam Desiju da stane. Kupio
sam kafu i sendvie s piletinom i slaninom. Zaustavili smo se pored ograde koja
okruuje plato od crvene cigle, proaran listopadnim drveem, negde izmeu
Ratminsa i Ranelaga. Dok smo jeli, Desi mi je priao kako je Dozef Vilijamson
umro.
- Plan je bio sledei: Piter Doson je trebalo da odvede tvog oveka na
amac, ponudi mu novac i objasni ta trai zauzvrat - njegov glas za promenu
namene zemljita na kome se nalazi golf klub - i da mu kae da je Dord
spreman da otpie njegove kockarske dugove ako mu ovaj bude garantovao da
e glasati u korist svih buduih Dosonovih poslova. Tvoj ovek je rekao da
nema anse. Znao sam da e, bio je... bio je pravi seronja, imao je totalno
nerealnu sliku o sebi. Mislim daj, besplatno je koristio heroin koji je nabavljao
od ljudi za koje je znao da su kriminalci, shvata, jer od koga bi drugog jebiga
mogao da ga nabavi, i zapadao u sve vee dugove kockajui se poput jebenog
ludaka ubeenog da e za nedelju dana biti mrtav s obzirom na to ta radi, i
pored svega toga zamilja sebe kao oveka s integritetom: ja sam ovek koji
kae "ne" izgradnji, ja sam ovek koje ne prima mito, ovek kome se moe
verovati. Mislim, to je, kakoseonozvae, samoobmanjivanje, kapira? Momak
mi se dopadao, probdeo sam noi s njim... imao je, jebiga, ta da kae o teologiji
osloboenja, irskom jeziku, Republikanskoj stranci i slinom, ali na kraju
krajeva, to je samo pria, zna. ena mu je bila poput majke, a on je bio kao
pametno dete, ali jedno od onih... zna, seronja koji ekaju da se neto desi, koji
se kriju od stvari, ljudi, istine, sveta, svega osim sopstvenog ega, a heroin je
najgora droga za takve, budui da on samo udaljava oveka od realnosti.
- U svakom sluaju, mi ekamo napolju, mi smo tim za ubeivanje, jer ako
Piter Doson ne pridobije Maklijama, mi ulazimo.
- Koji vi?
- Pod i ja.
- Samo vas dvojica?
Delejni je klimnuo glavom.
- Piter je pozvao Poda, Pod je pozvao velikog Kolma Hajlanda, Kolm nas
je odveo do Piterove jahte u zalivu, popeli smo se na palubu. Maklijam nije
imao pojma, bio je ushien samim sobom, napolju je na jahti u letnjoj noi, sa
svim tim novim prijateljima koji ga putaju da radi sve to poeli.
- Gde je Hajland?
- Hajland se ne penje na jahtu, ali je sve vreme tu negde, budui da je
kasnije uao. Ali ne znam gde je. Vidim da Pod misli da je Maklijam jebeni
prevrtljivac, pa poinjem da priam "odbornik ovo, odbornik ono", o
Dordovim poslovnim planovima i svim tim sranjima, priam kao neka pika,
ako me razume, samo da bi Pod shvatio da ne moe tek tako da kokne tu
pederinu i da se izvue s tim. I pijemo neto, ta god to bilo, neko jebeno... vino
koje je Piter imao na amcu. Tu je i malo kreka, Piter upravlja jebenom jahtom,
mi se zahuktavamo u piu, sve u svemu prelepo vee. Razmiljam, ma sve e
ispasti sjajno, zna. Nema brige. Zatim smo ugledali kupalite, zna one stare
otvorene bazene izmeu Sifilda i Bejvjua, i Maklijam poinje da pria kako
nemaju nameru da pokleknu pred graevinskim preduzimaima, kako ulau
napore da kupalite ponovo postane javno dobro, kako e deca - svi smo izali
na palubu, a on kao da pred celim svetom dri govor, koji je, moram priznati,
bio odlian - kako e deca jednog dana ponovo plivati na sifildskom kupalitu
jer more pripada svima nama a ne samo onima koji to sebi mogu da priute. U
svakom sluaju, oduevljen je samim sobom, vie na sav glas, ali ja vidim da se
Pod okree, klima glavom, tapka stopalima i posmatra ga iskolaenih oiju, sve
znakovi upozorenja, tako da pre nego to bilo ta uspe da uradi, prilazim
Maklijamu, ta kae na koji dim, on je sav "kako da ne!", zna ve. I tako
silazimo u kabinu, to jest u potpalublje, kako god se to govno zvalo, samo nas
dvojica, ukljuujem mali reo na plin i poinjem da pripremam dozu za obojicu.
I seam se da je Maklijam naao tu plavu plastinu kesu, i da pogledao u nju,
gomila starih fotografija, ne znam kakve su bile, ali je on neto mrmljao o njima
svejedno. A onda Pod silazi dole, oigledno na spidu i koki, ve sam ga viao
takvog, i naravno, umesto da se jebeno prestravi kao svaka normalna osoba,
Maklijam poinje te Pode ovo, te Pode ono, uzbuen to e da dobije na
kladionici, te "Pode, moda bi hteo da proba ovo", te "Pode, moe li da mi
stavi novac na opkladu sutra u Leopardstaunu, Pode, Pode, Pode", samo to
se ne upia od sree zbog tog prijateljstva, i Pod mi pogledom kae - idi gore.
Nisam imao izbora. Ko zna, moda e ga samo malo prodrmati, oamariti da se
osvesti. Moda mu nee uiniti nita naao.
- Znai pripremio si dve doze, jednu za Maklijama a drugu za sebe.
- Tako je. I gore sam na palubi s Piterom, i on me pita ta e Pod da uradi,
i ja kaem sam e pokuati da ubedi Maklijama da promeni miljenje o glasanju.
I Piter kae, moda bi trebalo da pozovemo Dorda, ne verujem Podu, ajde da
pozovemo Dorda. Uto se Pod penje na palubu i pita zbog ega da zovemo
Dorda. A Piter kae: gde je Maklijam? Pod mu kae dole je, zaspao. I ima
neeg u Podovom glasu - jebeno je oduevljen sobom, eto ta je, on voli taj
trenutak nakon akcije - pa Piter prebacuje stvar na mene i kree u potpalublje.
Pod mu preprei put, zna, ti si jedini mornar ovde, zavriemo u Holihedu ako
ostanemo u Delejnijevim rukama, prebacujui sve na alu, Piter gubi glavu,
poinje da urla neto o svom amcu, o itavom planu i kako nee dozvoliti da
mu neki neandertalac nareuje, i mislio sam da e ga Pod tada koknuti, ali nije,
samo se sklonio u stranu i Piter ode dole.
Grupa pijanih klinaca teturala se ulicom. Jedan je pao pored automobila, a
zatim se pridigao, drei se za moj prozor. Prestravio se kada me je ugledao, a
zatim se povratio i nakezio mi se kroz staklo. Klimuo sam mu glavom, a on se
povukao, ispustio glasan urlik, pljesnuo nisko akama poput majmuna i odjurio
za svojim prijateljima.
Desi Delejni je izgledao sve loije. Istroio je zalihe kokaina, a dejstvo je
polako prestajalo. ak je bio spreman da umrka neto heroina koji je imao kod
sebe ako uskoro ne bude imao gde da ga ubrizga. Nisam mu dozvolio da to
uradi, bar ne dok ne zavri priu. Zapalio sam dve cigarete, dao mu jednu i
naveo ga da nastavi.
- Prolazili smo pored Bejvjua, napolju mrak, i moe da vidi sve te
ogromne osvetljene kue na Kaslhilu. Seam se da sam razmiljao kako bi to
bilo lepo. Tamo gore, s pogledom na sve to. Ispijati pie, i neto, neki sladoled,
nositi jedan od onih, zna, onih frotirskih ogrtaa ko to dobije u hotelu. Gledati
s visine na sve. Veoma lepo. Seam se da sam to mislio. A onda sam uo Piterov
jauk: "Oh, boe", ili "Isuse", ili neto slino. Onda se popeo, plaui. Prave suze.
"Mrtav je, mrtav je", govori. "Nemogue", kae Pod. "Nema pulsa. Ne die",
kae Piter.
- Piter je izvadio mobilni telefon, Pod ga je pitao koga zove, odgovorio je
policiju. Bam! Pravo u glavu i Piter je u nesvesti. Pod zove Dorda s
Piterovog mobilnog telefona, a onda shvati da je bolje da ga ne koristi; zavrljai
ga u more i sa svog telefona zove Kolma Hajlanda. Kada Kolm doe,
razgovaraju nekoliko minuta. Onda je Pod ponovo na svom mobilnom. Doneta
je odluka, Pod i ja emo uzeti Kolmov amac i Pitera sa sobom a Dord e nas
saekati u starom spremitu za trajekte. Zato to samo Hajland moe da vrati
Piterov amac u Rojal Sifild a da ne izazove sumnju, i zato to je samo on bio
sposoban za to jebeno mornarsko sranje.
- Pa Pod i ja prebacimo Pitera u Hajlandov amac, upalimo motor i
krenemo.
- Jesi li rekao neto?
- Kome? Podu? ta je trebalo da kaem? Prvo pravilo, kad neto krene
naopako, ne otvara jebena usta. ta sam mogao da kaem? Zato si to uradio?
Ne svia mi se vie? Hajde da pozovemo pajkane? Daj zajebi, ovee, govorio
sam da Pode, ne Pode, kako ti kae Pode, inae bih se i ja pridruio toj
mrtvoj piki, to i dalje nije iskljueno, posle te prie iz jebenog spremita za
trajekte, uopte se ne alim, ovee.
-I Hajland je ostao na Piterovom amcu.
- Bacio je Maklijama u vodu. Mislim, nisam video, ali pretpostavljam da je
to uradio.
- A vi ste otili do spremita za trajekte.
- Da, i tamo je Dord glavom i bradom i nekoliko njegovih momaka, i
Dord je poludeo, jebote, sabio je Poda u oak, nije da vie na njega, nita se
ne uje, samo ta aka, i prst uperen u lice.
- Da li Poda uopte briga ta Dord pria?
 - ta misli? Da ga briga, ne bi te ni pipnuo one noi u upi. A sad
samostalno organizuje protok heroina po celom jugoistoku - to e se ba svideti
Dordovim novim poslovnim prijateljima?
- Na ta je Pod spreman?
- On jednostavno radi ono to hoe. Ne jebe ivu silu. Ne eli da bude
poslovan ovek, eli da bude kriminalac. On to voli, kraj prie. I naravno voli da
povreuje pike, zato to je jebeno izopaeno udovite.
Zapalio sam jo dve cigarete. Dim je nestajao u magli i bledoj jutarnjoj
svetlosti; srebrni traak dima obavio je teke listove kestena natopljene vodom.
- I dobro, tako je Dord oitao Podu bukvicu, i ta onda?
- Dord je naredio momcima da ubace Pitera Dosona u beli kombi
Imjunikejta, kako bi ga odvezao do kue njegovih matoraca.
- Zato kod njih? Zato ne u njegovu kuu?
- Nemam pojma.
-I to je sve?
- Ne. Onda je doao Hajland. Dovezao je Piterovu jahtu do pristanita.
Maklijamovo telo je nestalo. Ispriao je Dordu kako e sve poistiti, i to je to.
- Moe li da se seti jo neega, Desi?
Desi je uvukao dim u plua, pokuavajui da zadovolji sopstvene potrebe.
- Plava plastina kesa puna fotografija koju sam video u potpalublju
Hajland ju je sad drao, i dao je Dordu Haliganu. Dord je otiao s Piterom
Dosonom. To je to. I onda smo Hajland i ja proveli tu no istei Piterov amac.
Savren kraj savrenog dana.
- Znai Pod je ubio Maklijama.
- Svakako je to uradio.
- Znao je da je to bila dupla doza heroina, tebe je poslao napolje, i uverio se
da je Maklijam uzeo. To je bila namera. A ti kae da mu se u oima videlo da
e to uraditi.
- Zato ga nisam zaustavio?
- Da ne bi sebe izloio opasnosti. Ako dostavi dokaze, Pod e zaglaviti na
doivotnu.
- Zar nisi rekao da e ga tvoji drugari iz policije veeras pokupiti. Niti
prihvatam niti odbijam, ali sve dok je na slobodi, nema anse da progovorim.
Setio sam se da nisam dobio odgovor od Dejva Donelija. Proverio sam
mobilni telefon. Jo u arnvudu sam iskljuio ton, pa ne udi to sam imao etiri
proputena poziva, i to sve od Dejva. Uhvatili su Poda s dvadeset kilograma
heroina, ija je trina vrednost 2,2 miliona evra.
Rekao sam Desiju Delejniju ta se dogodilo. Takoe sam mu rekao da u
saoptiti Podu da ga je on izdao ako ne kae sifildskoj policiji ono to je meni
upravo ispriao. To to je Pod u zatvoru ne znai da ne moe da narui ubistvo.
S druge strane, ako ga policija bude preuzela, treba da zna da kljuni svedok u
svirepom ubistvu uvek dobije odreenu vrstu zatite. Kao i njegova porodica.
Na Delejniju su se mogli primetiti nervoza, strah i uznemirenost. Ali to nije
bio moj problem. eleo sam da mu pomognem. Loe sam se oseao zbog
njegove dece, bilo mi ih je ao. Ali nita nisam mogao da uinim. Sam se uvalio
u ovaj problem, a postojao je samo jedan nain da se izvue. Nisam bio siguran
da li e morati da slui zatvorsku kaznu. Po mom miljenju zasluio je, ako ne
zbog Maklijamove smrti, onda zato to je pomagao Podu da nabavi itave
zalihe heroina koji je zavrio na ulicama i verovatno prouzrokovao jo ko zna
koliko smrtnih sluajeva i ko zna koliko dece ostavio bez roditelja. Moda e
uspeti da se izvue, skine s droge, dobije licencu za taksistu i podigne tu svoju
decu kako treba, i moda e jednog dana svi zajedno otii na letovanje na grko
ostrvo s razglednice koju je drao u novaniku. Moda e u svemu ovome neija
pria ipak imati srean kraj, iako ga niko ne zasluuje.
 26.

- Ko si ti i ta eli?
- Sluao si radio, Dorde?
- Edvarde Loje, drago mi je da nisi ljut. Pretpostavio sam da nee terati
inat kad je posao u pitanju. Pa, moja ponuda i dalje vai.
- Da li si sluao radio?
- Da, sluao sam radio. Cene nekretnina su ponovo skoile, Ministarstvo
finansija je povealo takse, banke objavljuju rekordan profit. Jo nita nisu rekli
o pravovremenoj odluci Okrunog vea Sifilda da promeni namenu zemljita na
kome se nalazi Golf klub Kaslhil i dozvoli izgradnju stambenog naselja. Prvo
saoptenje e najverovatnije biti izdato kada socijalistiki lezilebovii i
univerzitetske karikature pokrenu trajkae...
- Prva vest na biltenu u sedam ujutru. U Sifildu zaplenjen heroin u
vrednosti od vie od dva miliona evra. Kod jednog oveka. Nisu rekli ni o kome
se radi, niti gde je tano uhapen.
uo sam kako Dordov barunast, puaki dah pucketa u slualici.
- Nastavi - zagraktao je.
- Uhapen je dok je ulazio u terminal za trajekte koji se vie ne koristi.
Vozio je plavi BMV.
- Ubiu tu piku!
- Moda e i morati. Panduri imaju svedoka ubistva odbornika Seosema
Maklijama, koji e izneti dokaze protiv Poda. Tvoje ime e tokom istrage biti
dovedeno u vezu s onim to su odbornika tamo pokuali da nateraju da uradi.
- Ko je to? Nije Hajland. Jebeni Delejni...
- Pod je pao na heroinu, Dorde. Pokuae da se nagode s Delejnijem,
garantujui bezbednost njegovoj porodici. Da sam na tvom mestu, razmiljao
bih o ograniavanju, a ne eliminaciji.
- Odjednom si postao veoma pametan, sine?
Dordu Haliganu, godinu dana mlaem od mene, ponestajalo je daha, i
najednom je zvuao kao starac.
- ta li je planirao da uradi s tolikim heroinom?
- Saekaj me na plai prekoputa hotela Bejvju i rei u ti.
- Imam zakazan doruak s investitorom u Rojal Sifildu - izgovorio je
Dord hrapavim glasom.
 - U redu, nai emo se tamo. Je li i taj tvoj "investitor" u trgovini
narkoticima?
Dord me je nazvao najrazliitijim imenima, a zatim pristao da se naemo
na plai.
- I doi sam, Dorde - rekao sam.
*

Delejnija sam predao Dejvu Doneliju ranije tog jutra. Dejv je eleo da ga
odvedem u policijsku stanicu, ali nisam bio siguran da bih u tom sluaju ja
uspeo da se izvuem, pa smo zakazali sastanak za pola sedam uvee na parkingu
u borovoj umi na Kaslhilu. Pre nego to sam odveo Desija tamo, dozvolio sam
mu da vidi svoju devojku. Dvoumio sam se oko toga, jer nisam bio siguran da
mogu da mu verujem, ali i inae mi nije bilo jasno zato mi se Delejni dopadao
kad je bilo toliko toga nedopadljivog kod njega. Moda je u pitanju to to se
inilo da je dobro u njemu ipak prevagnulo. Oduvek sam smatrao da svakome
treba pruiti ansu. Cesto pogreim.
ekao sam u hodniku male kue u naselju Dejms Konoli gardens dok je
on razgovarao sa svojom devojkom na spratu. Nekoliko minuta kasnije, devojka
je sila i otila u kuhinju. Ubrzo je siao i Delejni i dao mi znak da krenem za
njom.
Delejni ju je predstavio kao eron. Imala je grubo mravo lice, hladne
zelene oi i ofarbanu kosu boje bakra, a cigareta kao da joj je srasla s prstima.
Ve sam je jednom video s Desijem na Sifront plazi. Pitao sam se da li se i ona
drogira.
- ta emo mi? - upitala je. - Kuda da odemo? Ne moemo ostati ovde.
Rekao sam da to nije moj problem i da e policija doneti konanu odluku o
zatiti porodice svedoka.
- Da, ali kuda sad da odemo? Vesti se brzo ire, Pod moe da poalje
nekoga za pet minuta, ak i iz zatvora. Klince, bilo ta.
Nije paniila, samo je pokuavala da nae prave rei. Nije se drogirala, u
svakom sluaju ne heroinom. Taj tvrd pogled bio je bistar i pametan. Delejni je
bio srean to je ima.
- ta je s Kolet? - upitao je.
- U Golvej? Kako da stignemo do tamo?
Delejni je pogledao u mene. Klimnuo sam glavom, ne znajui ta
odobravam. Izvadio je sveanj novanica iz depa i ponudio joj ga. Pogledala je
u novac kao da je govno, a zatim na isti nain u njega. Delejni se raspadao kao u
nedostatku heroina; mislim da ga je njen pogled dokusurio.
- Da li je to novac od droge?
Ispljunula je te rei.
- To je novac koji sam mu ja dao - slagao sam. - Iskoristi ga. Uhvati taksi
do Hjustona, a zatim voz do Golveja. Videu ta policija nudi pa u te
obavestiti.
Uperila je pogled prema meni. To je bilo teko izdrati, naroito nakon
probdevene noi. Svidela mi se. Ako Delejni nije bio dovoljno jak da uspe, ona
zasigurno jeste.
- Ako ponuda ne ukljuuje rehabilitaciju za njega, zaboravi - rekla je.
Klimnuo sam glavom.
Gornji deo friidera inio je zamrziva s tri fioke. Izvukla je treu fioku,
izvadila nekoliko paketa ribljih tapia i oblande od graka i krompira, a zatim
izvukla plastinu kutiju za sendvie i pruila mi je. Otvorio sam je. U
zalepljenoj kesi za sendvie leao je pric ispunjen krvlju.
- Oruje kojim je izvreno ubistvo, je 1 ga tako zovu?
Zapanjeno sam je pogledao, i ona se gotovo nasmeila.
- Strpao sam ga u jaknu dok sam s Kolmom Hajlandom istio amac Pitera
Dosona - rekao je Delejni.
- Saekaj koji minut u hodniku dok se ne pozdravim s ovim mojim
seronjom - rekla je.
Iz hodnika su zvuali vie kao majka i sin, nego kao ena i mukarac.
Kad smo izali iz kue, Delejni je zaplakao. Delovalo je kao da ini pravu
stvar.
Seo sam za volan. Na putu prema borovoj umi, Delejni je izvadio
zamotuljak heroina iz depa. Preznojavao se i vrpoljio; oigledno mu je bio
oajniki potreban. Otvorio je prozor i izbacio ga iz kola.
- Zato si to uradio? - upitao sam.
- Panduri inae mrze narkomane. Ako sam uraen, sve e izgledati samo
jo gore.
Jutro je bilo sivo, ispunjeno vlanom i hladnom izmaglicom, koja je
izazivala drhtavicu.
- Desi, da li jo nosi razglednicu onog grkog ostrva u novaniku?
Delejni je klimnuo glavom.
- U emu je stvar s tom razglednicom?
 - Moj brat je suvlasnik restorana i bara tamo. Pedeset soma i mogu da uem
u posao. Samo sanjaj, a?
Samo sanjaj.
Dejv Doneli je stajao pored svog automobila meu borovima. Parkirao sam
se pored njega i okrenuo prema Delejniju.
- Uini mi uslugu. Ne spominji Dorda Haligana.
- On gotovo da nema veze s ovim.
- Onaj deo kod spremita za trajekte. Samo ga izostavi.
- Zato? Nije valjda da radi za njega?
- Ne. Ali treba mi usluga od njega. U redu?
- U redu.
Izaao sam i pozdravio se s Dejvom.
- Deluje zadovoljno sobom - rekao sam.
- Kolo sree se okree - ree Dejv.
Rekao mi je da je Nacionalna jedinica za suzbijanje narkotika pokuala da
preuzme sluaj, ali su se OSalivan i Gerati umeali, i obezbedili da Dejv dobije
svoje zasluge.
Dao sam mu pric i objasnio ta je to.
Dejv me je udario pesnicom u rame, bio je ba srean.
Pitao sam Dejva za program rehabilitacije i zatite svedoka. Odgovorio je
da e to morati da sredi s Ridovom, moda i OSalivanom i Geratijem.
- ta je s viim policijskim inspektorom Kejsijem? - upitao sam.
- Treba da bude srean ako provede ostatak ivota igrajui golf - ree Dejv.
- S Kejsijem je gotovo, bie dobro da izbegne zatvor. Momci iz NBCI-ja nisu
mogli da poveruju u njegove odluke kada su u pitanju Dosonov i Maklijamov
sluaj.
- Nee taj zavriti u zatvoru - rekao sam.
- Naravno da nee - dodao je Dejv. - Na trenutak sam zamislio da ivimo u
nekoj drugoj zemlji, gde loi policajci dobijaju ono to zasluuju.
Delejni se premestio iz mog u Dejvov automobil. Dejv se nagnuo kroz
prozor pored vozaa.
- Ede, Dek Dag je rekao neto...
- Sluaj, proi me se s Dekom Dagom, Dejve; nemam vremena za to.
Upalio sam motor.
- Samo polako s Delejnijem - rekao sam. - Nije on tako lo.
Naleteo sam na Dejvovo bezizrazno lice.
 - Ako nam pomogne da Poda Haligana spakujemo zbog ubistva, kupicu
mu plianog medu - rekao je.
*

Prostrana kamenita obala Bejvjua sputala se prema penuavom moru.

Stajao sam i gledao u kopno. U magli bi povremeno blesnula svetla voza koji je
vijugao oko litice. Njegov zvuk je potiskvala zagluujua huka morskih talasa,
dok je neujno nestajao u granitnom tunelu na severnoj strani.
Dord Haligan je koraao po ljunku u teget odelu i kinom mantilu iste
boje. Izvadio je maramicu iz najvieg depa kaputa i obrisao belu prainu s crnih
mokasina.
-Jebene plae. Zato ljudi prave bazene - rekao je i zakaljao se. Kaalj je
potrajalo. Saekao sam da zavri, a onda sam saekao jo malo. Izvukao je
kohibu iz aluminijumske tube, odgrizao joj vrh, zapalio je i bacio tubu.
- Pokupi to - rekao sam.
- ta?
- Pokupi to.
Oprezno me je pogledao, a zatim ju je podigao i stavio u dep od kaputa.
- to se tie onoga u kui - poeo je. - Nisam znao da e otii tako daleko.
Iskreno, morao sam da odem, proulo se da si tu, Pod te je uzeo u svoje ruke...
pa, to nije trebalo da se desi.
- ta nije trebalo da se desi? Sam si mi pravio sok od koga sam se
onesvestio. ta je to bilo? Rufinol?
- Meavina rufinola i GHB-a. Pod to koristi.
- Ne vie. ta je bio plan?
- Samo da te zastraimo. Da prestane da njuka okolo. Trebalo je da
zavri u svom automobilu s nepodnoljivom glavoboljom i porukom "povedi
rauna" - Dord je odmahnuo glavom, kao da to nema veze s njim. - Sve je to
Podovo maslo. Nije trebalo da bude tako.
- Mogao si da me ubije. Meavina rufinola i GHB-a, mogao si da me
ubije.
- Poalji mi raune. Zubara ili koga ve.
Dordove crne oi izgledale su kao male, svetlucave bube. Ispljunuo je
delie cigarete preko ramena i okrenuo mi lea, kao da neto treba da obavi.
Bacio sam pogled na njegove italijanske cipele, svilenu kravatu, savreno
ispeglano odelo i svetloplavu koulju s belom kragnom. Izgledao je kao ef
mafije koji nikada nee dobiti otkaz, ubica koji nikada nee biti uhvaen,
general koji nikada nee biti ubijen.
- Reci mi za Poda - rekao je. - Nemam vremena da visim ovde ceo dan.
Ta reenica mi je pomogla da se priberem, koliko sam mogao. Dord je
bio petnaest centimetara nii i oko sedam kilograma laki od mene. Zgrabio sam
ga za revere i gurnuo unazad. Obala je bila veoma strma. Sapleo se,
pokuavajui da odri ravnoteu; poleteo sam za njim, udario ga pesnicom i
skoio na njega. Leali smo u vodi dubine jedan metar, drao sam ga nekoliko
trenutaka pod vodom a onda ga pustio. U ruci mi je bio kamen, planirao sam da
ga iskoristim. U oima sam mu video strah, i okiranost da se neko uopte
usudio da ga pipne, a onda sam osetio cev poluautomatskog pitolja pod
bradom. Ne znam da li je moja reakcija bila previe brza ili spora, ili su moji
nervi jednostavno odbili da prenose informacije od vitalnog znaaja, ali umesto
da se povuem, ponovo sam udario Dorda, sklanjajui glavu od pitolja.
Ispalio je jedan metak u vazduh, udario sam ga kamenom u glavu, ispustio je
pitolj. Poeo je da se batrga nogama, zgrabio me je rukama. Vreme kao da je
stalo, na usnama sam osetio slanu vodu, pitao sam se da li bi bilo jednostavnije
da ga udavim i ostavim. Ta ideja me je brzo prola, podigao sam ga i izvukao na
obalu. Seo je na kamenje, kaljui, itei i pljujui, pokuavajui da doe do
daha kako bi mogao da me psuje i da mi preti. Vratio sam se do vode i pronaao
SIG soer kompakt sa sedam metaka u magacinu za osam metaka. Pokazao sam
mu ga, stavio ga u dep, zapalio cigaretu i posmatrao ga. Nakon nekog vremena,
ispruio je ruku. Zapalio sam jo jednu cigaretu i pruio mu je. Nekoliko
sekundi me je posmatrao hladnim i prodornim pogledom, a zatim uzeo cigaretu.
- Heroin kojim su kljukali odbornika Maklijama Desi Delejni je nabavljao
kod Larija Najta iz arnvuda - rekao sam. - Prethodne noi, Pod je od istog tog
Larija kupio ogromnu koliinu heroina. Planirao je da proiri posao po celoj
jugoistonoj obali. To nee pozitivno uticati na policiju koja se pravi da ne
primeuju Haliganove, zar ne? Niti e dobro uticati na tvoje poslovne planove.
- ta Delejni planira da ispria?
- Sve. Kako su navukli odbornika na kocku i heroin, kako su ga ucenjivali
kako bi promenio glas, o noi na amcu, o tome da je Pod spremio duplu dozu i
da si ti nadgledao ienje.
- To je jedini deo prie koji ima veze sa mnom. Sve ostalo je Podovo
maslo. Otiao sam u spremite za trajekte kako bih pokupio Pitera Dosona i
odveo ga kod njegovih roditelja. Ako sam ja uvuen u celu priu, onda su i
Dosonovi. A to se nee dogoditi.
- Sluaj sada vodi NBCI. Vii policijski inspektor Kejsi e biti otputen. To
znai da Dosonovi vie nisu izvan domaaja zakona.
- ta hoe od mene? Ne znam ni ta radim ovde, trebalo bi da priam s
Podovim advokatom...
- Ovde si zato to ja znam vie nego bilo ko drugi. Zato to sam jedan
korak ispred policije. A ako razmenimo informacije, i ti e biti jedan korak
ispred njih.
- Kakve informacije? ta zna?
- Znam da si se, poto si doveo Pitera Dosona kui njegovih roditelja,
vrzmao okolo. Znam da si ti kad se ubio, ili kada je bio ubijen, uzeo telo, ili
naredio Podu da uzme telo i negde ga sakrije, a zatim ga nedelju dana kasnije
smestio na njegov amac. Znam da je oruje kojim je izvreno ubistvo bilo u
kui Poda Haligana, da ga je Tomi Ovens ukrao, da je bio u automobilu koji
sam ja iznajmio, da si ga uzeo kad si mi demolirao kuu i da si ga ostavio na
amcu pored Piterovog tela. Znam da si zaglibio do gue prikrivajui ubistvo
Pitera Dosona.
Dord Haligan je odmahnuo glavom.
- Nema ti nita. Mnogo rei, a nigde sluaja protiv mene.
- Nije stvar u sluaju protiv tebe, Dorde. Ve u tome to e zavriti kao
sumnjivi biznismen. Misli li da e te svi oni fini momci iz dobrih kola s neto
love koju bi da uloe ponovo uzeti u obzir? Dovoljno je loe to ti je brat
psihopata, ta bi bilo da saznaju da si umean u koliko ubistava? Tri? Vie?
- Nisam ubio Pitera Dosona. Nije ni Pod.
- A Lindu?
- Zato bismo? Koja bi bila svrha?
- Znala je previe.
- O emu? Ne kapiram. Sluaj, reci ta hoe.
- Hou da ukloni momke iz Imjunikejta iz kue Dosonovih. To je i u tvom
interesu, budui da e pandura biti svugde, a ako je mesto preplavljeno
lanovima Haliganove bande koji se pretvaraju da su uvari, to je jo jedna
karika u lancu koja e tebe povezati sa sluajem. ta god da odlui, elim da
odem tamo sam pre nego to doe policija. Treba mi sat vremena nasamo s
Donom Dosonom.
- Zato?
 - Zato? Zato to je on sve ovo poeo kada je imao aferu s mojom majkom.
Zato to je varajui i podmiujui ljude stekao bogatstvo koje nije zasluio. Zato
to je ubio Keneta Kortnija. Zato to je ubio mog oca. Zato to sedi na vrhu
brda, ekajui da doem i da mu kaem da je konano gotovo. Zato to moram
da saznam istinu.
- Misli li da e sve to izvui iz njega? Neka ti je sa sreom.
Dord je ustao i otresao vodu i prainu sa sebe poput psa. Skinuo je kaput
i izvrnuo ga naopako.
- Zna li ti koliko ovo odelo kota? Trebalo je da te ubijem - rekao je.
Izvadio sam pitolj iz depa i vratio mu ga. Pogledao me je s nevericom, a
zatim uzeo pitolj i uperio ga u mene.
- Daj mi bar jedan razlog da te ne ubijem - rekao je.
- Uhvatili bi te - objasnio sa mu. - U svakom sluaju, samo se seti svega to
sam uinio za tebe.
- Podseti me, molim te - rekao je Dord.
- Upravo to radim. Rekao sam ti za Poda i Delejnija. Niko drugi nije.
Nikome od Podovih momaka nije palo na pamet da te okrene. Kao ni samom
Podu. Svi su se spremali da postanu dileri heroina. To uopte ne bi bilo dobro
za tvoj posao, Dorde. Sada ima dovoljno informacija za svog advokata.
Savetujem ti da se povue na neko vreme kako ne bi ispao smean pred ljudima
koji trenutno ne bi eleli da te poznaju. A za nekoliko meseci, moe ponovo
ispotiha da prodaje zemlju. Namena je promenjena, cena nee pasti.
Dord je vratio pitolj u dep. Preao je rukom preko lica i kroz kosu,
razvukavi naborano lice u irok osmeh.
- Daleko bih dogurao kada bi ti radio za mene - rekao je. - Mesto je i dalje
slobodno, ozbiljno to mislim. Ali nisam siguran da ima prostora za dogovor.
- Delejni te nee pomenuti.
- A spremite za trajekte?
- Uopte.
- Zato?
-Jer sam ga ja zamolio da to ne uradi. Naravno, uvek mogu da se
predomislim.
- Nemoj da se predomisli.
Dord Haligan je izvadio mobilni telefon i pozvao svog advokata, a onda
nekoga ko je bez pogovora primio njegova nareenja. Zatim mi je ispriao sve
to zna. - Sve je poelo u Faganovim vilama - poeo je.
Do sada, te rei su ve poele da mi odzvanjaju u glavi.
 27.

Crna gvozdena kapija kue Dona Dosona bila je otvorena. Automobil sam
ostavio na putu, proao sam pored granitne kuice za uvara i krenuo niz
dugaku, ljunkovitu stazu oivienu drveem. Na kraju staze izdizalo se
ogromno zdanje od opeke, u viktorijanskom gotskom stilu; podsealo je na
staraki dom Sent Bonaventura, ali je bilo vee i strasnije od njega, s vie kula i
tornjeva i veim vitraima. Dok sam mu prilazio, drvene rezbarije u utoj i sivoj
boji sijale su kroz maglu, stvarajui utisak nestvarnog zamka u oblacima.
Mrkosivi leksus bio je parkiran ispred kue; na vidiku nije bilo ni drugih
automobila niti vozila Imjunikejta. Priao sam sa strane, gde su se nalazile upe i
pomone zgrade. Starinska garaa s drvenim vratima za est vozila delovala je
kao da je nedavno naputena. Ostale garae bile su zatvorene; pojedine ak s
katancima na vratima. Primetio sam tri automobila: crni folksvagen polo, zeleni
trkaki jaguar XJ6 i Lindin crveni audi kabriolet.
Gurnuo sam masivna ulazna vrata koja su ve bila odkrinuta i uao u
predvorje s visokom tavanicom, obloeno mermerom; na samom kraju izdizalo
se i uvijalo stepenite od mahagonija, dok je s odmorita visio kristalni luster.
Zidovi su bili pokriveni portretima ozbiljnih linosti iz devetnaestog i
dvadesetog veka: pre e biti trgovcima i profesionalcima nego pripadnicima
kraljevske porodice; nosili su tamnu odeu i imali samozadovoljni izraz
uvaenosti dobrostojeih ljudi na svojim dobro uhranjenim licima. Pitao sam se
ko su ti ljudi i ta predstavljaju i kakve veze imaju s ljudima koji ive u ovoj
kui.
Jedna od tih osoba stajala je pored kamina u dnevnoj sobi veliine pola
fudbalskog terena. Soba je predstavljala sintezu najrazliitijih stilova: na svaka
tri i po metra smenjivali su se regentske pruge, vrtlozi meke, arene tkanine i
kineske are: bilo je tu koe, svile i vune, ipkanih zavesa i roletni, tepiha i
krpara i ispoliranih dasaka, divana, lealjki i fotelja, dok se iza belog klavira
nalazio ruiasta somotska punjena fotelja. Izgledalo je kao da onaj ko tu ivi,
ko god to bio, odbija ili se plai da prizna kakva je to prostorija i kakva je to
kua. Bio je to kolski primer vizuelne nesigurnosti, drutvene nesigurnosti. Bila
je to potpuna zbrka.
Vatra je gorela; cepanice borovog drveta pucketale su i zvidale na reeci.
Ogroman kamin bio je napravljen od izrezbarenog drveta. ovek koji se na
njega oslanjao nosio je pepito jaknu, drap jahae pantalone od kepera i braon
cipele od prevrnute koe. Njegovo mravo, naborano lice oslikavalo se u
pozlaenom ogledalu, ba kao i moje.
- Ejmone Loje - rekao je.
- Edvard - ispravio sam ga.
- Izvinjavam se - rekao je. - Tvoj otac se zvao Ejmon. ta misli zato te je
tako nazvao? Zato to je Edvard engleska verzija imena Ejmon. Moda je
pokuavao da bude moderan?
- Majka mi je rekla da je njegova majka elela da on bude krten kao
Edvard. Ali svetenik je bio De Valerin ovek, pa nije eleo da dete nosi ime
engleskog kralja. Tako je ostalo Ejmon.
- Ispravno je postupio s tobom, sine. Tako i treba da bude, da sadanjost
spere grehove prolosti.
Na umornom licu zablistao mu je osmeh, zahvaljujui kome su njegove
sitne, vlane oi delovale jo utuenije.
- Nisi iznenaen to me vidi - rekao sam.
- ekao sam te. Due nego to sam mislio.
Pokazao mi je da sednem na beli kau koji se nalazio pored kamina.
Odmahnuo sam glavom, izvadio fotografiju koju mi je dala Dema Kortni i
pokazao mu je. Smestio se u belu fotelju pored vatre i poeo da je prouava.
- Tri musketara - neno je rekao. - Ne seam se ko su ove ene.
- Zato to si samo mene video, Done - zauo se zajedljiv, sarkastian
enski glas. Barbara Doson je govorila znatno jaim naglaskom nego ranije;
verovatno nije imala potrebu da ga prikriva dok nosi pitolj.
- Nema potrebe za tim, ljubavi - rekao je. - Nita time nee postii u ovoj
poznoj fazi.
- Volim oseaj kad ga drim u ruci - rekla je.
Barbara Doson, u crnom odelu s pantalonama, s tamno - ljubiastom
maramom oko vrata, sela je u belu fotelju s druge strane kamina, drei u ruci
plavo-crni SIG sauer kompakt s priguivaem.
- I Dord Haligan ima jedan takav - obratio sam se Barbari. - Oigledno
vas ve godinama snabdeva orujem. Prvo glok 17, a sad ovo.
Odmerila je pitolj u svojoj ruci, ne pokazujui nikakvu emociju.
- Da li se sea gospoe Berk iz Faganovih vila - upitao sam Barbaru.
Barbara je odmahnula glavom.
- Ona se tebe sea. Sea se kako si se istovremeno vodala s dva mukarca.
S Donom Dosonom i Kenijem Kortnijem. Rekla je da ih se nije moglo
razlikovati. Nisam siguran da li mi je postalo jasno tada, ili kad sam shvatio da
neko ne eli da vidim zajedniku fotografiju Dosona i Kortnija, ili kad sam
saznao da je Kortni napustio enu i erku neposredno posle nestanka mog oca.
Pruila mu se jo jedna ansa da uiva s ljubavlju svog ivota, rekao je. Da
budem iskren, nisam bio sasvim siguran sve do pre jednog minuta kada sam
video odraz njegovog lica u ogledalu.
- Siguran u ta? - rekla je Barbara.
- Da je Don Doson mrtav i da je njegovo telo zakopano u temelju gradske
skuptine. Da se Kenet Kortni sve ove godine predstavlja kao on.
Nakon mojih rei usledilo je zatije, tiina mi je grmela u uima poput vetra
koji duva kroz tunel. Najpre sam uo pucketanje vatre; zatim kljocanje
osiguraa kao znak da je pitolj otkoen; i iznenadne krike galebova, koji su
jadikovali u daljini.
- Dobro je - tiho je izgovorio Kenet Kortni. Oi su mu zasuzile. - Dobro je,
ovee. Konano.
- Policija je telo pronaeno u Gradskoj skuptini u Sifildu identifikovala
kao Keneta Kortnija - rekla je Barbara.
-Telo je identifikovano kao Kortni samo na osnovu odee. Trenutno se
proveravaju rezultati zubnih analiza Dona Dosona. Mislim da e se poklopiti.
Kenet Kortni se nasmeio.
- Znam da hoe - rekao je.
Magla se oslanjala na ogromne prozore na dizanje i sputanje, to me je
podsetilo na Kapetana Duha, koji eka na obali da mu se vrate brat blizanac i
izgubljena ljubav.
- Zaepi - zaitala je Barbara. - Neu da ujem ni re.
- Koja je svrha? Stvari izlaze na videlo. Najmanje to moemo da uradimo
jeste da kaemo ovom jadnom momku gde mu je otac sahranjen.
- Ne znam gde je sahranjen.
- Trebalo bi da otkrijemo pre nego to...
- Zaepi, upozoravam te.
- Ili e ta? Da me ubije? Zna da mi je sasvim svejedno.
- I da me ostavi samu u ovoj kui punoj duhova?
- Onda budi ljubazna i prestani da preti. I zakoi taj pitolj, molim te.
Kenet Kortni je ustao, otiao do ukraenog stola ispod ogromnog prozora
na dizanje i sputanje i uzeo flau viskija s crno-belom etiketom, flau vode i tri
kristalne ae. Sipao je viski u svaku au i raspodelio ih.
 - Lafroig - rekao je. - Kao da pijem zapaljeni treset.
Ispio je viski u cugu. Oi su mu ponovo zasuzile. Osmeh mu nije silazio s
lica, ali to nije imalo nikakve veze sa sreom ili zadovoljstvom. Delovao je
zbunjeno, poput glumca koji je zaboravio tekst, uljeza u ivotu koji vie nije
njegov. Sipao je sebi jo jedno pie. Barbara nije obraala panju na svoju au,
ali je zakoila pitolj. Znao sam da ne treba da pijem, ali nisam mogao da
odolim. Ukus viskija vratio me je u no kada sam pio s Tomijem Ovensom, no
kada mi je majka sahranjena. Sada mi je to delovalo kao daleka prolost.
- Don Doson jeste ubio mog oca, zar ne? - gotovo da sam izgubio glas.
Barbara je pogledala u svoje pie i klimnula glavom. Znao sam to ve neko
vreme, ali sada kada mi je potvreno, shvatio sam da sam sve vreme u sebi gajio
neku nadu. Uzeo sam gutljaj viskija i nastavio da priam.
- Vidi, to mi nije bilo jasno. Ako je Don Doson bio spreman da ubije mog
oca kako bi bio s mojom majkom, kako je mogao da provede ostatak ivota sa
enom koju je napustio, da prolije krv i da ode? Nema nikakvog smisla.
- Mislio je da je to mogue - rekla je Barbara. Poela je da pije, to ju je
navelo da pria. - Mislio je da moe da se vrati puzei kad ga je njegova
plemenita Dafni odbila. Meni s devetomesenom bebom. Mislio je da moe da
radi ta god poeli. Ubrzo je shvatio da to nije mogue.
Kortni je iznenaeno piljio u nju.
- Ovako izgleda tvoje "ni re"? - rekao je.
- Nemam vie snage da drim to u sebi - dodala je. - I meni je bilo teko
sve ove godine.
- Moda ak tee nego meni - tuno je rekao. - Tee nego meni.
Pogledali su se i nasmeili se jedno drugom. Izmeu njih je i dalje postojao
snaan naboj, ne bih mogao rei da li je to bila ljubav, mrnja ili oseanje
krivice; uinilo mi se da su se vratili u prolost i zbog mene i zbog sebe: prolost
je za njih sada bila hrana, pie i seks, itav ivot.
- Preselili smo se ovde i dobili bebu - Pitera - i Don je sve manje vremena
provodio kod kue. Radio je, a kada je beba dola na svet, nije bilo prostora za
mukarca, bar je nekada tako bilo. Iskreno reeno, nisam nita posumnjala dok
nisu prekinuli aferu. Jedne noi je briznuo u pla, ba tu, pored prozora, rekao
mi je kako se viao s tvojom majkom. Bila sam tako glupa, zapitkivala sam ga
zato, ta je pod tim podrazumevao, da li je odlazio u Arnots? Sve mi je detaljno
ispriao. Onda mu je izletelo da se potukao s tvojim ocem, da je sukob
kulminirao i zavrio se tako to ga je ubio.
 - Kao da je bila nezgoda? - upitao sam.
- Pokuao je to tako da predstavi. Ali to svi kau, zar ne? Znao je ta radi.
A onda ga je tvoja majka otkaila.
- Da li joj je rekao da je ubio mog oca? Misli li da je znala?
- Oh, ne. Nemoj pogreno da me shvati, iako sada lei u grobu, nikada joj
neu oprostiti to mi je uzela mua. Ali svata je pretrpela s tvojim ocem, u
svakom sluaju, nikada ne bi... ona nije...
- Dafni Loj je bila prava dama - ubacio se Kortni. - Uvek je to bila.
Barbara je piljila u njega, napuenih usana i oiju koje su plamtele od besa.
- Onda se Doson vratio tebi - podstakao sam je da nastavi.
- Vratio se plaui - rekla je. - Prvo sam pomislila da mu oprostim.
Neprospavane noi, uplakana beba, ovek je malo vrljao i sad se vraa. Ali
nisam mogla da preem preko toga. Ubio je oveka zbog ljubavi. I to ne zbog
ljubavi prema meni ve prema drugoj eni. Nisam mogla da mu dozvolim da mi
se priblii posle toga. Nisam roena da budem utena nagrada. I kako sam
mogla da budem sigurna da je gotovo?
Poela sam da mrzim dete koje mi je napravio. I jedne veeri, gledajui tu
fotografiju - i mi smo imali jednu - u meni se rodila ideja.
- ekala me je ispred kue - rekao je Kortni. - Iznenadio sam se da uopte
zna gde ivim.
- Pisalo je na boinoj estitki koju si mi poslao kad si se vratio iz
Engleske.
- Potpuno me je omaijala.
- Shvatila sam da sam napravila greku, da je Keni oduvek bio onaj pravi.
- Nije bilo u redu to sam ostavio enu i malu, ali nije me zanimalo. Nije
me zanimalo.
- Ovde smo ubili Dosona, o taj kamin.
- Ne bukvalno taj, morali smo da napravimo novi.
- Ponovo smo izmalterisali prostoriju, izbacili tepihe i imirglali pod. Bilo
je mnogo krvi, zna.
Lica su im plamtela od strasti koju su seanjima ponovo oiveli,
besomuna muzika zajednikog krvavog zloina zvuala je poput ljubavnog
dueta.
- Ti si povratio - neno je Barbara Doson rekla Kenetu Kortniju.
- Nisam oekivao da e biti toliko krvi. Mislio sam da u imati petlju.
Posebno zato to sam znao da je ubio tvog oca Ejmona. Mislio sam da u biti
sposoban za to - ali ovek nikad ne zna ima li snage dok se ne nae u konkretnoj
situaciji. Ja sam ispalio prvi hitac.
- Ja sam morala da ga dokrajim.
- Zatim smo sve poistili.
- Doson mi je rekao da se Dek Dag pobrinuo za telo tvog oca, pa smo ga
zamolili da uradi isto. Keni je pozvao Rorija Daga kako bi mu rekao da mu je
potreban njegov brat.
- Bio sam nervozan dok sam razgovarao preko telefona
- rekao je Kortni. - Ali zato bi ita posumnjali? Ionako su navikli da rade
ta im se kae.
- Gde je beba bila te veeri? - upitao sam. - Gde je bio Piter?
Barbara se iznervirala zbog mog pitanja.
- Ovde, pretpostavljam.
- Zar nije plakao? Zbog hitaca?
- To dete je neprestano plakalo, nisu mu bili potrebni pucnji iz vatrenog
oruja kao izgovor. Ostavljala sam ga, a on bi s vremenom zaspao. Ako
podigne dete svaki put kad zaplae, to mu pree u naviku.
Barbara je odmahnula glavom, kao da je pokuala da rastera i neprijatnost
to uopte mora da misli na svog sina, i ponovo pogledala u Kortnija.
- Otili smo na dui odmor u Ameriku. Keni je za to vreme nabacio koji
kilogram - sad ih je ponovo izgubio - i otiao na plastinu operaciju.
Kortni je pokazao fotografiju.
- Malo su mi istanjili usne, uklonili nekoliko bora oko oiju. Nita posebno.
Ali u kombinaciji s nekoliko kilograma vie, bio sam isti on. Bio sam Don
Doson.
- Ti jesi Don Doson - ispravila ga je Barbara.
Kortni je odmahnuo glavom.
- Gotovo je, Barbara. Previe je mrtvih.
- Nisi imao petlju onda, nema je ni sada - izletelo joj je.
- ula si ovog momka, policija zna.
- Moemo da se izborimo s policijom. Uvek nam je polazilo za rukom. Ima
jo mnogo njih poput Kejsija. Ko bi uopte poverovao u priu koju smo upravo
ispriali? Nikada je ne bi izneli pred sudijom jer bi bili ismejani.
Zahvaljujui viskiju, Barbara je povratila samopouzdanje. Kortni je oseao
olakanje to e izai iz okova zajednike prolosti. Ali Barbara je i dalje
verovala da su slobodni. Trebalo je da je nateram da jasno vidi zatvorske reetke
koje je sama sebi napravila.
- Hajde da priamo o noi kada je Piter doao ovamo, noi kada je Pod
Haligan ubio odbornika Maklijama - rekao sam. - Hteo je da pozove policiju.
Uspaniio se zbog onoga to se dogodilo Maklijamu, zbog Haliganovih, zbog
greaka koje je napravio u vezi s projektom promene namene zemljita na
Kaslhilu.
- Otiao je poludrogiran - brecnula se Barbara. - Nudio je mito ne znajui ni
koliko je sati.
- Samo je sledio oev primer - rekao je Kortni. - Don Doson nije zaradio
nijedan peni a da nije podmazao pravu osobu. Odbornike, graevinsku
inspekciju, lokalne i dravne politiare. Dek Parland je ezdesetih godina
napisao pravilnik, koji je Doson sve vreme sledio. Samo to nije koristio
Haliganove ni za ta drugo osim za povremenu upotrebu sile.
- Piter je upao u velike kockarske dugove - rekao sam.
- Verovatno je mislio da nema drugog izbora nego da Dordu Haliganu
prepusti deo kompanije. Uvlaio se sve dublje i dublje. Te noi, nakon
Maklijamovog ubistva, hteo je sve da prizna. Niste mogli to da mu dozvolite, zar
ne?
- Mogli smo da ga odgovorimo od toga - Barbara je slegnula ramenima. -
Nije to bio problem.
- Problem je bio u tome to je Piter, povrh svega, krenuo na nas - rekao je
Kortni. - Dord Haligan je te noi doneo plavu najlon kesu punu fotografija,
koje je pronaao na Piterovom amcu Ledi Linda.
- Fotografije koje je ukrao iz ove kue - pojasnila je Barbara. - Fotografije
koje sam krila od njega. Nisu one bile vrst dokaz. Ali plaila sam se da e
moda poeti neto da sumnja u vezi sa svojim ocem - mislim, dananja deca se
pitaju o svojim roditeljima ak i kada je sve u redu - zato nisam dozvolila da ih
vidi.
- Nema potrebe da napominjem da je bio zainteresovan za svoju prolost -
rekao je Kortni. - Problem je u tome to je sve pogreno shvatio.
- Mislio je da je Don Doson moj otac - rekao sam.
- To je rekao te noi - poeo je Kortni. Barbara ga je prekinula.
- Ti ne zna ta je rekao. Popio si tabletu za smirenje i otiao na spavanje.
Ti ne zna ta se dogodilo te noi. Ne zna niko, osim mene - rekla je Barbara.
 Odsjaj u njenim oima delovao je zastraujue. Od smrti svoga sina
napravila je zagonetku. Naizmenino bi otkoila i zakoila pitolj, kao da se radi
o upaljau. Bilo je krajnje vreme da se igra zavri.
- Znam ta se dogodilo, Barbara. Dord Haligan je trebalo da napusti kuu
te noi. Ali nije; ostao je da se vrzma po imanju. No je bila topla, prozori su
ostali otvoreni. Nije bilo teko uti scenu koja se odigrala izmeu majke i sina.
Posebno kada obe strane urlaju do iznemoglosti.
Barbara je odmahivala glavom, Kortni je svojom klimao.
- Piteru je bilo svega preko glave, zar ne? Bilo mu je muka da slua tua
nareenja. Znao je koju igru igra njegov otac: podmuklu. Moda bi i uspela da
ga ubedi da ne ode u policiju. Moda bi uspeli da ga ubede da je Maklijamova
smrt nesrean sluaj. Ali je dobro znao da su Haliganovi olo. A ko je predloio
da ih iskoristi? Njegova majka. Barbara Doson je rekla da je korisno imati
Haliganove pri ruci kad zagusti. Pa, rekao ti je da nisi u pravu, zar ne? Rekao ti
je i zato. "Nije ni udo to tako misli", rekao je. "I ti si Haliganova. Svi to
znaju. Sve to vodi do Faganovih vila", rekao je.
- Ne - zaurlala je Barbara. - Ne, ne, ne, ne, ne!
- "Samo bog zna kako je moj otac izdrao s tobom sve ove godine.
Zatrovala si mu ivot, ba kao to je tvoja prljava haliganska krv zatrovala moj",
rekao je tvoj sin, a onda su se zaula dva glasna pucnja.
Barbara je sada jecala, tiho ponavljajui re "ne" kroz suze.
- Nisam bio siguran do sada - rekao sam. - Piter je ubijen istim glokom 17
kojim je ubijen i ovek u gradskoj skuptini. Da je to bio moj otac ili Kenet
Kortni, to ne bi imalo nikakve veze. Ali ako je to bio Don Doson, onda su otac
i sin ubijeni istim pitoljem i velike su anse da je ista osoba povukla oroz.
Velike su anse da si to bila ti, Barbara.
Oi Barbare Doson prkosno su plamtele, lice joj je posivelo.
Kortni je sipao jo jedan viski, ispio je gotovo celu au i poeo da se ljulja,
pribrano drei prst uperen u Barbaru koja se tresla.
- Svog roenog sina - izgovorio je drhtavim glasom. -Svoju krv i meso.
Barbara ga nije ni pogledala, nije elela da mu prui zadovoljtinu u
njegovoj iznenadnoj borbi da ispadne moralno bolji.
- Mislio sam da je izvrio samoubistvo - rekao je, okreui se prema meni.
Njegove slabe oi molile su za razumevanje, oprotaj, oprost koji mu niko nije
mogao pruiti. Ispraznio je au, ponovo je napunio i uronio u stolicu. Okrenuo
sam se prema Barbari.
 - Zato Linda? - upitao sam. - Zato si i nju morala da ubije?
- Znala je. Ili je bila na korak od saznanja. Ili bi pomogla tebi da sazna -
rekla je Barbara.
- Sve znam, Barbara - rekao sam. -I policija zna. Zna za lane poruke koje
si mi poslala kako bi izgledalo kao da sam to ja uradio. Trenutno tragaju za
Lindinim automobilom. Sad sam im rekao gde se nalazi, spremni su da te
privedu.
- Nisam imala nameru... - Barbara ree i posrnu.
- ta? Da je zadavi?
- Samo sam htela da priam s njom. Da pokuam da joj objasnim. Urlala je
na mene da odem. Okrenula mi je lea, pokuala je da pozove policiju mobilnim
telefonom. Nisam znala ta da radim.
- Nisi znala ta da radi pa si je ubila. To je najsurovije to si mogla da
uradi. Ili nisi primetila? Dozvoli mi da pogodim kako si to uradila. Vrlo
jednostavno. Uvek nosi maramu oko vrata, zar ne? Plastina operacija tu ne
pomae. Skinula si je i zadavila je njome - rekao sam.
Usne su joj se drhtale, dok su joj ogromne oi ispunile suze.
- Jadna Linda - glasno je izjavio Kortni, kao da se tek probudio. - Mnogo
sam je voleo. Bila mi je kao erka.
Govorio je upljim i promuklim glasom alkoholiara, pa su mu rei zvuale
kao unapred pripremljene izjave. Suze podstaknute viskijem kotrljale su se niz
njegovo pegavo lice.
- Trebalo bi da plae zbog Deme, roene erke koju si ostavio - rekao
sam.
- Misli da ne plaem? Misli da se svakog bogovetnog dana ne kajem zbog
izbora koji sam napravio?
- Potrebna joj je tvoja pomo - rekao sam. - Demi Grand. Da li to znai da
si sve vreme znao da ivi u tom paklu pored kanala i da nita nisi uinio?
- Potrudio sam se da bude zbrinuta kad ja umrem - rekao je Kortni. -
Odavno bih joj sve nadoknadio, ali me je u tome spreila ova ena, Barbara
Doson, Barbara Lam - da ne kaem, Barbara Haligan, jer sve to je Piter rekao je
istina.
Barbara je podigla glavu i pogledala u Kortnija, vlano lice joj se iskrivilo
od bola. Kortni joj je preao i obruio se na nju, reima probadajui njeno srce,
elei da je potpuno dotue.
 - Svi znamo. Barbara Lam, malo kopile starog Dorda Haligana. Zato se
ponaala tako divlje, zato je ila tako daleko. Zato si od nje mogao da dobije
mnogo vie nego od svih onih svetica u okolini Vila zajedno. Hoe da je
zajae, ona pristaje, dok nijedna druga ne daje ni pristojan poljubac. Ali duboko
unutra, ispod fasade, nalazila se trule. Koja je i dalje tu. Kad jednom ue u krv,
ne moe joj utei.
U jednom trenutku sam predosetio ta e da se dogodi pre nego to se
dogodilo; u trenutku kada se lice Barbare Doson vratilo u prolost i ponovo
postalo vlano lice deteta, povreeno i ranjeno od jo jednog ponienje; u
trenutku kada se Barbarino putovanje od Faganovih vila do vrha Kaslhila
konano zavrilo, na istom mestu gde je i poelo.
Barbara Doson je upucala Keneta Kortnija tri puta. Prva dva hica su ga
pogodila pravo u grudi, trei mu je prosvirao grlo, potok krv jurnuo mu je niz
zadnji deo vrata. Umro je samo nekoliko sekundi nakon to je dotakao pod.
Ustala je i okrenula se prema meni, vatrenih oiju i nabubrelih usana.
- Nisam - rekla je, odmahujui svojom prelepom glavom.
- Nisam. Nisam. Nisam.
Nastavila je da ponavlja tubalicu poricanja i srama, negacije - ega?
Njenog roenja? Njenog ivota? I dalje je odzvanjalo: nisam, nisam, nisam.
Drugo jutro zaredom, policijske sirene odzvanjale su padinama Kaslhila.
Ustao sam i krenuo prema vratima.
- Kuda e? - upitala je.
- Idem kui - odgovorio sam.
Stigao sam do vrata koja su vodila u predvorje.
-Ja sam Barbara Doson. Kod kue sam - objavila je Barbara Doson ne
obraajui se nikome. - Ja sam Barbara Doson. Ovo je moja kua.
uo sam pucanj, ali sam nastavio da hodam. Usledio je prigueni zvuk, kao
kad kaput padne na pod. Proao sam kroz predvorje ukraeno Barbarinim
izmiljenim precima i kroz glavna vrata zakoraio u maglu i svetlost dana.
 28.

Svi su bili tu: detektiv-inspektor Ridova i detektiv-narednik Doneli iz

sifildske policije, detektiv-inspektor OSalivan i detektiv-narednik Gerati iz
Nacionalnog kriminalistikog biroa i mnotvo uniformisanih lica. im su
pregledali kuu, postavljena je policijska traka i obezbeeno mesto zloina.
Stajali smo u dvoritu ispred kue i ekali pripadnike Tehnikog biroa policije i
dravne patologe, dok sam ja iznosio detalje dogaaja. Izostavio sam susret s
Dordom Haliganom. Gerati me je neprekidno zapitkivao, pokuavajui da me
navede da se upetljam u svojoj prii, dok mu OSalivan nije rekao da zaepi. Ili
to ili bi ga Dejv Doneli udario. Nakon toga, Gerati se zadovoljio time da mrano
gleda i pretei zamahuje u mom pravcu, pokuavajui da me izludi. Sve to je
Majls Gerati radio bila je deja igra spram onoga to sam upravo proao. Kad
sam zavrio izlaganje, dva uniformisana lica su dola da me vode u policijsku
stanicu u Sifildu kako bih dao zvaninu izjavu. Detektiv-inspektor OSalivan,
oko koga se okupio itav vii menadment, uverio me je da u biti posavetovan
o opcijama psihoterapijskog savetovalita. To je za Majlsa Geratija bilo previe,
pa je zafrktao, udaljio se i oholo krenuo niz stazu, otvoreno iskazujui gaenje,
ali pre toga je stigao da kae: - Savetovalite? Njemu treba dati nogu u dupe.
To me je, iz nekog razloga, neverovatno razveselilo i vratilo u svet u kome
za svaki problem postoji jednostavno reenje; dok sam u ogromnoj bati
opasanoj drveem ekao policajce da me pokupe, shvatio sam da eznem za tim,
za mestom i vremenom gde nita nije toliko ozbiljno da ne moe da se rei
udarcem nogom u dupe. Dejv Doneli mi je nekoliko puta rekao da moramo da
razgovaramo, rekao sam mu da me potrai kasnije. Polako sam gubio oseaj za
hitnost. Niko vie nije trebalo da umre, zar ne?
Procedura u policijskoj stanici u Sifildu brzo se zavrila: snimili su moju
izjavu, saekao sam da je otkucaju i potpisao je. Zatim su me odvezli kui.
Na prilazu kui stajao je uti kontejner; naruio sam ga tog jutra, nakon to
sam Dejvu predao Desija Delejnija, a pre nego to sam se sastao s Dordom
Haliganom. Prvo sam pomislio da bi trebalo malo da se odmorim, ali u kui nije
imalo gde ni da se sedne; znao sam da neu moi da zaspim, pa sam zasukao
rukave, otvorio vrata od garae i poeo da utovarujem polomljeni nametaj,
tapacirung i ostali kr u kontejner. Bilo mi je potrebno nekoliko sati da sve
zavrim. U kontejneru je ostalo jo prostora, pa sam se popeo na sprat i izbacio
sve krevete; Haliganovi se nisu preterano baktali njima, ali svakako su bili u
loem stanju: poderani i provaljeni, sa icama i flekama od budi. Izleteli su
napolje zajedno s nametajem od perploe i iverice. Bila je tu i gomila starih
igraaka i dejih knjiga koje majka nikad nije bacila: spakovao sam ih u kutije
kako bih ih odneo u neku dobrotvornu ustanovu, zajedno s depnim izdanjima
knjiga i magazinima koje je majka skupljala.
Oseao sam se dobro to sam uradio to, ispraznio itavu kuu; ako ne
dobro, onda je to bilo kao, kao da je to bila jedina stvar koju sam mogao da
preduzmem. Uzeo sam neto alata iz garae i poeo da skidam tepihe. Nije bilo
lako kao to sam mislio; osim to su ekserii kojima su bili privreni bili
zarali i iskrivljeni, a lajsne koje su ga drale rascepljene i zaglavljene, tepisi i
podloga bili su izuzetno prljavi; prsti su mi uskoro bili puni posekotina, a nos i
plua puna praine. Ali uspeo sam da ih skinem, urolam ispred kue i bacim ih
preko svega ostalog. Gospoa Falon, dama koja je pronala moju majku na
stepenitu, prola je pored kue s pekinezerom; klimnula je glavom i nasmeila
mi se, mahnuo sam joj i uzvratio osmeh. Magla se digla; iako je i dalje bilo
prilino oblano, dan nije delovao onako nestvarno, onako krhko kao pre.
U kui nije ostalo vie nita da se baci, osim ako bih krenuo i na kupatilo i
kuhinju; shvatio sam da je suvie rano da bih razmiljao o tako temeljnom
renoviranju. Popeo sam se na sprat, pokupio alat - eki, dleto i uskiju - i odneo
ih u garau. Zatvorio sam vrata garae. Alatke su visile po zidovima, nekoliko
metalnih kutija za alat bilo je nagomilano iza zadnjih vrata. Hteo sam da
proverim ta se tamo nalazi, ali nisam dobro video; sijalica nije radila. Otiao
sam u kuu i uzeo sijalicu iz ostave u prizemlju. Vratio sam se u garau,
naslagao kutije za alat jednu na drugu, popeo se na njih i stavio novu sijalicu.
Upalio sam svetio i poredao kutije za alat po podu. Trea je bila tea nego to
sam mislio, nezgodno sam je uhvatio, pa mi je ispala iz ruku uz snaan tresak.
Mogle su da prou godine dok bih primeti - a i tada, verovatno nita ne bih
povezao. Na mestu gde je kutija pala, pod je napukao, izdvojili su se komadi
cementa priblino centimetar debljine. Ispod je leao jo jedan sloj. Rasklonio
sam jo malo cementa: odvajao se u komadima. Pojavio se betonski pod.
Odlomio sam jo malo cementa, pogledao oko sebe i spazio macolu na zidu.
Otiao sam u kuu, pozvao staraki dom Sent Bonaventura i traio da
razgovaram s Dekom Dagom. Priekao sam, javila se sestra Ursula.
- Gospodine Loj, lepo od vas to ste pozvali, ali zakasnili ste nekoliko sati.
Jadni Dek je noas preminuo, nije oseao bolove, samo se ugasio. Mislim da je
vaa poseta imala veliki uticaj - i ne mislim samo na to to ste provercovali
viski, zbog ega bi trebalo da vas bude stid - kada ste otili, i kada su ti fini
momci iz policije zavrili ispitivanje, traio je da mu dovedemo svetenika.
Ispovedio se, dobio blagoslov i zaspao poput spokojnog deteta. Mislim da ste
pomogli da njegova dua nae mir, gospodine Loj - vae dobro delo je
zabeleeno!
- Kada kaete ispovest...
- Pred svetenikom, naravno, ocem Ajvorijem.
- Sestro Ursula, bojim se da sam, kao katolik, godinama tavorio izmeu
grenika i nekoga ko ne potuje obrede, ali ne verujem da je Crkva olabavila s
krutou kada je svetost ispovesti u pitanju?
- Klonite se toga, gospodine Loj, vi ste uasan prevarant, gotovo
podjednako kao jadni Dek; vidim da u morati mnogo vie da se molim za vas
nego to sam mislila. Neka vam je bog u pomoi.
Bilo je jasno da neu saznati nita od Deka Daga, bio on iv ili mrtav.
Vratio sam se u garau. Macolom sam razlabavio ostatak cementnog poda, a
zatim lopatom razgrnuo delie. Na kraju sam metlom obrisao prainu. I dalje
nisam mogao da vidim ono to sam traio, pa sam izaao u dvorite. Staro
batensko crevo bilo je namotano i oslonjeno na zadnji deo kue. Nakaio sam
ga na kuhinjsku slavinu, ukljuio hladnu vodu, razvukao ga kroz hodnik i
vodom polio betonski pod. I bio je tu, usred betona, pojas od cementa oko dva i
po metra duine i jedan metar irine. U obliku groba. U obliku oveka.
Iskljuio sam crevo, vratio se unutra i uzeo macolu. Poeo sam da razbijam
beton po ivicama, budui da nisam znao koja je debljina cementa, a nisam eleo
da probijem plou. Razbio sam beton po periferiji, razlabavio plou batenskim
vilama, sakupljajui komadie i bacajui ih na ostatke cementa u uglu, sve dok
mi pred oima nije blesnulo zeleno. Poeo sam da podiem cementnu plou
pomou ekia za vaenje eksera i dleta, sitnei je i lomei sve dok je nisam
skroz uklonio i ugledao zelenu ceradu nalik mrtvakom pokrovu.
Dag mi jeste rekao. U zelenoj ceradi, rekao je, u garai. Ne u radionici
Ejmona Loja, ve u njegovoj garai u Kvori fildsu. Dejv Doneli je takoe
pokuao da mi kae; mora da je saznao iz Dagove izjave.
Znao sam da treba da pozovem policiju. Ali pripadnici Tehnikog biroa su
sigurno imali posla na Kaslhilu. U svakom sluaju, nisam planirao da se tu
zaustavim.
Dek Dag je verovatno mislio da ivi kre unitava leeve. U veini
sluajeva, efekat je sasvim suprotan: najpre dolazi do vetakog paljenja, ali
visoka temperatura isuuje telo i zadrava ga u mumificiranom stanju. Ne mirie
ba sjajno, ali ne vonja kao istruleli le. Ne izgleda savreno, ali i dalje lii na
osobu.
Ubodi noa bili su vidljivi po celom telu, koje je pod uticajem vremena
potamnelo; lice iseeno i iskrivljeno od bola; oi utonule. Na smeuranoj levoj
ruci sijala je zlatna burma. Lako se skidala, s unutranje strane je bilo ugravirano
"Dafni". Ime moje majke. Vratio sam burmu na ovekov prst.
Bio je to moj otac.
 29.

Pripadnici Tehnikog biroa policije kampovali su u mojoj garai skoro

nedelju dana. Pravili su dijagrame i tabele koji su prikazivali raspored razliitih
krvnih otisaka. Uporeujui ih s uglom i dubinom rana koje je utvrdio tim
forenzikih patologa, utvrdili su kako je izgledao napad Dona Dosona na mog
oca: raznovrsnost i redosled uboda, trajanje, itd. Jedan forenziar koji me je
esto viao u policijskoj stanici u Sifildu i po mestima zloina, i koji me je stoga
verovatno doiveo kao posmatraa koga boli uvo, uzbueno mi je rekao da
postoji est vrsta krvnih otisaka, i da je na mestu zloina "Zelena Cerada" (tako
su zvali mog oca - "Zelena Cerada") utvreno svih est, i pitao me znam li
koliko je to retko. Rekao sam mu da ne znam, a on je naglasio da je to veoma
retko.
Sve je u dosijeu, budem li ikada poeleo da rekonstruiem ubistvo svog
oca, korak po korak.
*

Mnogo vremena sam proveo razgovarajui s policijom i idui po

sahranama. Jedna od tih je bila sahrana Deka Daga. Posle sahrane sam otiao
njihovoj kui. Kerolajn Dag mi se bezizrazno osmehivala, kao da sam doao da
pokradem srebro. Rori Dag je pio kiselu vodu. Rekao mi je da vii menadment
u Doson izgradnji planira neku vrstu smene, i da bi on dobro proao u toj
reorganizaciji. Izrazio je aljenje to mi nije ranije ispriao sve to zna. Rekao
sam mu da nita ne bi znailo. Ponudio mi je pomo u svakom trenutku. Rekao
sam mu da je to izgovorio u pravo vreme.
Odvezli smo se do Kvori fildsa. Tehniki biro se povukao. Trebalo je jo
samo da napuste garau. Dok smo stajali na prilazu kui, uperio sam prstom
prema garai.
- elim da je se otarasim - rekao sam.
Pogledao je u garau - s ravnim betonskim krovom, s jedne strane
prilepljenu za kuu, s druge opasanu stazom -okrenuo se prema meni i klimnuo
glavom.
- Nema problema. ta emo s podom?
- Naroito poda - rekao sam, a on se zarumeneo. - elim da tu bude zemlja.
- Kada uklonimo beton, a dole je verovatno neto tvrdo, ta god -
skloniemo sve to ostane. Teren je verovatno prilino peskovit, pa emo ga
posuti zemljom kako bi mogao da posadi travu, ili biljke, ta god da eli da
izraste.
- Koliko e me to kotati? - upitao sam.
- Nita te nee kotati - odgovorio je. - Trebalo je odmah da ti kaem sve
to znam. Ovo je moj nain da se ne oseam krivim.
- Da se ne osea krivim - ponovio sam. - Dobro zvui. Kako misli da e
tebi ii sve u svemu?
- Od neega se mora poeti - rekao je, uao u svoj olupani crni volvo i
odvezao se.
Pogledao sam u garau i pokuao da zamislim kako e izgledati kad na tom
mestu bude samo pare zemlje i ta bih tu mogao da posadim. ta god poelim.
Ne znam kako se sade biljke. Morau da nauim.
*

Na plai u Bejvjuu, Dorda Haligana je gotovo bilo sramota da pria o

navodnoj krvnoj vezi s Barbarom Doson. Rekao mi je da ga je otac na samrti
pozvao u bolnicu i traio od njega da se zakune da e bez pogovora obezbediti
Barbari sve to joj zatreba. Odatle glok 17 pre mnogo godina. Nikada nije
pokuao da iskoristi tu vezu, sve dok Piter nije doao kod njega s predlogom u
vezi s golf klubom. Nije bio siguran da li je ona polusestra njegovog oca. I nije
imao nikakav stav o tome. Porodica je samo gnjavaa.
Barbara ga je zamolila da uzme na desetine fascikli iz Piterove kancelarije i
izbrie sva novija dokumenta s njegovog kompjutera. U jednoj od pomonih
zgrada na imanju Dosonovih na Kaslhilu postoji hladnjaa. U njoj su drali
Piterovo telo. Pod je predloio da ga vrate na amac. Dord mu je rekao da
pronae pitolj i, opet na Barbarin zahtev, uzme sve fotografije koje pronae u
Lojovoj kui. Pod je sam odluio da pokua onako trapavo da mi smesti
ubistvo. Bolje bi proli da su telo bacili u umu. Kad god se Pod napravi
pametan, ispadne nevolja.
Dord je rekao Kolmu Hajlandu da prilepi novac na telo odbornika
Maklijama kako bi skrenuo panju s onih odbornika koji su zaista uzeli mito i
malo proirio krivicu: ako su svi u igri, to je isto kao da niko nije - igra se
ponitava. Prema Dordovoj logici.
*

Policija je otkrila Barbarine otiske prstiju svuda po Lindinom audiju.

Lindin mobilni telefon, s koga je Barbara poslala poruku, pronaen je u fioci u
njenoj spavaoj sobi. U telefonu je takoe bilo zabeleeno kada je Barbara tog
jutra pozvala policijsku stanicu u Sifildu i prijavila ubistvo. Barbara Doson sa
svojim odvratnim toboe otmenim naglaskom. U jo jednoj od bezbrojnih
Dosonovih upa i pomonih zgrada pronaen je sadraj fascikli koje su nestale
iz kune kancelarije Pitera Dosona: fotografije iz fascikli "Porodica 1" i
"Porodica 2", papiri iz golf kluba, bankovni izvetaji, telefonski rauni, potvrde
o akcijama i hipotekama, kao i sve fotografije moje porodice. Tu je takoe
pronaeno i pismo, odtampano na belom papiru A4 formata i spakovano u
koverte adresirane na urednike novina, istaknute politiare, sve detektive u
policijskoj stanici u Sifildu i druge ugledne lanove zajednice i javne linosti:

Onima koji su zainteresovani,

Ja, Piter Doson, sin jedinac Dona Dosona, graevinskog preduzimaa,
poslednjih nekoliko nedelja pratim porodinu tradiciju. Planirao sam da
obezbedim promenu namene zemljita na kome se nalazi Golf klub Kaslhil, koje
pripada mojoj porodici, sluei se mitom i korupcijom. Tako je moj otac razvio
svoj posao pre mnogo godina, pratei primer uvenog Deka Parlanda i
njegovih drugara iz ezdesetih godina. Do sada sam uspeo da podmitim
odbornike Okrunog vea Sifilda Ejtana Vola i Dona O'Driskola. Svaki od njih
me je kotao po 30.000 evra; prema tome, oni e podrati, ili ako je u trenutku
itanja glasanje zavreno, oni su podrali predlog da se poljoprivredno
zemljite iskoristi za izgradnju gustog stambenog naselja. Nadam se da e moju
ponudu prihvatiti i ostali odbornici, naroito odbornik Seosem Maklijam, zet
Deka Parlanda, budui da je u trenutku dok ovo piem njegov glas jo uvek pod
znakom pitanja. U celoj ovoj prii nisam zanemario ni svoju majku. Kako bih
ostvario svoje poslovne ambicije, ona me je posavetovala da u posao ukljuim
Dorda Haligana, vou kriminalne porodice Haliganovih. Moja majka ne
veruje u te, kako ona kae, skaredne glasine. Verovatno zato to je nezakonita
erka dede Dorda Haligana. Stoga je ona kriminalac po krvi, za razliku od
mog oca, koji je kriminalac iz sklonosti i pohlepe. Ne postoji velika razlika
izmeu to dvoje; moe se rei da su samo na korak jedno od drugog. Haliganovi
su, naravno, veoma opasni i rade ono to ele, a Dordov brat je poremeena i
nepredvidiva linost koju bi trebalo smestiti u neku ustanovu. Naalost, ne mogu
se pohvaliti stepenom razuma ni u sopstvenoj porodici. U svakom sluaju,
ukoliko se neto desi meni ili mojoj porodici, za to e svakako biti zasluni
Haliganovi. Ali moe se rei da smo se mi Dosonovi sami u to upetljali.
 Setio sam se rauna iz prodavnice kancelarijskog materijala Ebril koji sam
pronaao u kanti za ubre u Lindinoj kui. Dejv Doneli mi je rekao da je njegov
prijatelj iz informatikog odeljenja sifildske policije, koji je trebalo da pretrai
Piterov hard-disk, otiao na bolovanje; virtuelna verzija gore navedenog pisma,
upamena pod nazivom "oksz", konano je pronaena, odtampana i poslata
Dejvu tri meseca nakon to je pronaeno Piterovo telo.
Piterovo pismo je sadralo primedbu koju je samo nekoliko nas trebalo da
primi k znanju, kad kae da je kriminalac po krvi "samo nekoliko koraka od"
kriminalca iz pohlepe. Mislio je na to da Don Doson vodi poreklo iz Faganovih
vila, koje su se nalazile samo nekoliko koraka od zloglasnog stambenog naselja
Somerton, odakle potiu Haliganovi. Barbara je bila negde u sredini, pokupivi
ono najgore od oboje. Piterovo pismo nikada nije objavljeno. Bilo je neeg
uzvienog u njegovoj nesmotrenosti i iskrenosti, neeg zastraujueg u
njegovom nihilizmu. Mislim da je eleo da umre, ali samo ako bi njegova
porodica bila javno osramoena tim inom. Ali nekada je teko razgraniiti ta
se u Irskoj podrazumeva pod sramotom: finansijski kriminal se oigledno ne
rauna. Meutim, ubistvo roenog sina i snahe sigurno ispunjava uslov. Kada je
u pitanju istraga smrtnih sluajeva, uprkos silnim naporima policije Sifilda,
Nacionalnog kriminalistikog biroa i privatnog detektiva Edvarda Loja, porota
nijedan sluaj nije zakljuila. Niko nije eleo da poveruje da je majka u stanju
da uradi tako neto, pa nije ni poverovao. Novine kojima je upravljao Dek
Parland nisu elele da se upliu u sluaj Haligan-Doson iz straha da novine koje
nisu pod njegovom kontrolom ne oive ponovo prijave podignute protiv Deka
Parlanda zbog njegovih avantura u svetu nekretnina. Stoga niko nije ni
izvetavao o sluaju, kao da se nikada nije ni dogodio. ta god rekao, ne reci
nita.
Odeljenje za borbu protiv kriminala i informatiko odeljenje policije uzeli
su kompjutere i dokumenta na ispitivanje, dok se Biro zaduen za utvrivanje i
oduzimanje protivpravno steene imovine pripremao da pokrene jo jednu
istragu u vezi s bogatstvom Dorda Haligana. Dejv mi je rekao da ukoliko Biro
smatra da neko ivi od kriminalnih radnji, a taj ne moe da dokae suprotno,
imaju pravo da mu zaplene imovinu.
Kako do toga ne bi dolo, Dordov advokat je izdao saoptenje da je
Dord spreman na potpunu saradnju tokom policijske istrage, da mu je ao to
se njegovi legalni poslovi s Doson grupom dovode u sumnju i da je njegov udeo
u Golf klubu Kaslhil i drugim nekretninama legalan i transparentan. Neizbeno
je usledilo sledee: Podov advokat, koji je "sasvim sluajno" partner
Dordovog advokata, kako u ivotu tako i u praksi, objavila je da e njen
klijent priznati krivicu za ubistvo Seosema Maklijama. Direktor javnog
tuilatva nije imao poverenja u Desija Delejnija kao svedoka u istrazi za
ubistvo; na oruju kojim je izvreno ubistvo svuda su bili Delejnijevi otisci;
Delejni je postao suvian. Nee biti ni suenja, ni javnog iznoenja detalja
sluaja, ni sramnog dovoenja u vezu s Dordom Haliganom. Samo raskalana
zabava na jahti s traginim posledicama. Brat Dorda Haligana, crna ovca u
porodici. Pria je zavrena. Dejv mi je rekao da je Leo Haligan, u odnosu na
koga Pod deluje razumno, poslao pravu poruku pravim ljudima; u suprotnom,
Pod se ne bi tako lako izvukao. Leo izlazi iz zatvora sledee godine.
Kolm Hajland nije rekao ni re, samo je zurio u zid. Dobio je pet godina
zatvora zbog zavere ometanja istrage. Njegov advokat je podneo albu.
*

Odbornik Seosem Maklijam, ili Dozef Vilijamson, kako ga je svetenik

nazivao, sahranjen je nakon slube u prokatedrali u Marlboro stritu u centru
Dablina. Hor deaka Palestrina izveo je Durufleov Rekvijem, svi su bili prisutni.
Bar sam pretpostavio da su svi tu; toliko dugo nisam bio kod kue da vie nisam
ni znao ko su ti "svi", ali gledajui po kaputima, odelima i automobilima,
delovali su bogato, mono i zadovoljno sobom, kao taj tip "svih" svugde na
svetu. Da nisam prepoznao taj tip ljudi, pomislio bih da je u pitanju
meunarodna poseta na visokom nivou, budui da je ulica bila zatvorena za
saobraaj. Katedrala nema dvorite, pa nema ni mesta da se poznanici koji ne
planiraju da idu na groblje okupe posle sahrane i izraze aljenje. Porodica Ejlin
Parland zakupila je ulicu ba za te svrhe. Saekao sam da joj oaloeni izraze
sauee. Primetila me je i rukom mi dala znak da priem. Izgledala je isto kao i
prvi put kad smo se sreli: sva u crnom, bez minke (to jest minkom "bez
minke"), sa srebrnim Isusovim raspeem oko vrata.
- Dugujem vam izvinjenje, gospodine Loj - rekla je.
- Prihvaeno - rekao sam.
- Ali ne znate zbog ega - rekla je.
- Nije ni bitno - uzvratio sam. - Sauvau ga, pa u ga unoviti kad mi
sledei put bude zatrebalo.
 - Nije trebalo da vas otpustim. Trebalo je da verujem vaim metodama,
koliko god one bile... neortodoksne. Nisam bila u pravu. Detektiv OSalivan iz
Nacionalnog biroa rekao mi je da ste vi zasluni za hapenje ubice mog mua.
- ao mi je to nismo mogli da podignemo optunicu za ubistvo.
- Ako ikako mogu da pomognem, bie mi drago.
Mogla je, rekao sam joj i kako. Mislio sam da e se uzjoguniti kad uje
iznos, ali mora da je moj predlog podstakao njen dobroiniteljski instinkt.
- Zar to nije osoba kojoj ste polomili ruku? - upitala je.
- Trebalo bi prvo da se sastanem s porodicom, da vidim da li su... i ako
zaista jesu, uradiu to.
Sedamdeset pet soma, tek tako.
Ba je lepo biti bogat.
Ako zaista jesu - ta?
Dejv Doneli je organizovao zabavu kako bi proslavio unapreenje u
detektiva-inspektora. Prethodne veeri, Fiona Rid je organizovala zabavu kako
bi proslavila unapreenje u vieg policijskog inspektora. Na toj nisam bio, kao
ni na onoj koju je organizovala cela policijska stanica u Sifildu povodom
premetaja vieg policijskog inspektora Kejsija na izmiljeni posao u direkciji
policije, gde je trebalo da odsedi osamnaest meseci do penzije. Ali Dejvovu
zabavu nisam propustio. Naleti vetra s puine uinili su vee previe hladnim za
sedenje u bati, rotilj najpre nije hteo da se raspali, a onda se previe razgoreo,
veina prisutnih policajaca bila je previe iscrpljena od prethodnih zabava da bi
izdrala jo jedno veliko vee, pa su otili prilino rano. Ostao je najizdrljiviji
trio: Dejv, Karmel i ja. Okupili smo se oko velike batenske grejalice, navalili na
nepeeno meso i popili previe piva. Bez posebnog reda, usledili su naleti
smeha, plaa i svae. Smeha se ne seam. Pla je izbio kada sam poeo da
odgovaram na pitanja vezana za moju romantinu istoriju u Los Anelesu. uo
sam sebe kako im priam da sam bio oenjen, da je tu bila i erka, i da je ona
umrla. Karmel je briznula u pla. Dejv je ustao i poeo da udara u ogroman
bokor rua u dnu bate. Vikao je i utirao ga nogom. Karmel je pokuala da ga
smiri budui da su se komije pomolile na prozorima svojih spavaih soba.
Tua je izbila kad smo poeli da pijemo previe viskija kako bismo se
oraspoloili. Bilo je to izmeu Dejva i mene, kada je Karmel otila na spavanje.
Ne mogu da se setim povoda, ali izgledalo je otprilike ovako:
Koliko viskija mogu da popiju dva Irca pre nego to se pobiju?
Evo ovoliko, seronjo.
 Ne, nego ovoliko, piko.
Probudio sam se u bati. Dejvova deca su trkarala oko mene kad sam se
pridigao i otvorio oi.
Uradio sam DNK analize. Jesam sin Ejmona Loja. Bolje je znati.
Dugo sam se pitao da li sam mogao bre da doem do istine. Kortni je
ostavljao tragove: nazivajui firmu koja je kupila zemlju na kojoj se nalazi golf
klub Kortni nekretnine. Imenujui Keneta Kortnija i Demu Grand za direktore.
A Barbara je tvrdila da ne poznaje nikoga po imenu Kortni kada me je posetila.
Ali nisam mogao da uspostavim vezu s Demom Kortni dok nisam
pogledao spisak poziva s Piterovog mobilnog telefona, i uporedio njen broj s
ciframa nakrabanim na delu fotografije koji sam pronaao na amcu.
A onda se drugi deo fotografije, tek toliko veliki da obuhvati lice Keneta
Kortnija, pojavio dok su policajci obavljali zavrni pregled amca Pitera
Dosona, ne bi li pronali otiske prstiju ili neki trag koji bi ih odveo do Kolma
Hajlanda. Bio je ukleten izmeu dva jastuka za sedenje i tako izbegao moje
ispitivanje i prvu pretragu forenziara. Sve vreme je bio tu: trei musketar. Da
sam ga odmah pronaao, Linda bi moda bila iva.
Nije imalo smisla razmiljati o tome. I da mi je Linda odmah rekla sve to
zna, moda bi danas bila iva. Da sifildska policija nije bila korumpirana, da se
Piter nije udruio s Haliganovima, da moja majka i Don Doson nisu bili
ljubavnici, da nije sve poelo u Faganovim vilama.
Nema smisla o tome razmiljati. Ali u dugim noima koje su usledile, ba o
tome sam razmiljao.
*

Oeva sahrana bila je poslednja. Lindina sahrana bila je najtea. iveo sam
meu mrtvima, u crkvi, pored grobova. Miris tamjana mi se uvukao u nos poput
tipavca.
Nebesko jutro svanjava, bee zaludne senke zemne;
U ivotu, u smrti, o Gospode, budi uz mene.
 30.

Moja majka je ostavila dovoljno novca za svoju sahranu, ponovo delimino

stavljajui kuu pod hipoteku. Oigledno je imala novanih problema. Nikad mi
to nije rekla. Ili mi moda i jeste rekla, ali sam bio previe pijan da bih to primio
k znanju. Nije potroila sav novac koji je pozajmila, pa kada sam otplatio
grobno mesto i spomenik, ostatak novca sam vratio u banku i uzeo hipoteku na
svoje ime. Dejvid Makarti me je briljivo usmeravao tokom itave procedure,
kao da sam nekakav hemijski eksperiment koji svakog asa preti da eksplodira.
Na kraju je ispalo da narednih dvadeset godina treba da uplaujem est stotina
meseno na raun banke, dakle trebao mi je posao to pre. Zamolio sam Ejlin
Parland da me preporui svojim bogatim prijateljima. Mislila je da je zafrkavam.
Nisam; ko bi drugi mogao mene da priuti? Rekla je kako je mislila da imam
previe integriteta da bi mi prelo u naviku da uzimam novac od bogatih. Rekao
sam da moj integritet preferira da ima krov nad glavom, i uostalom, od koga bi
drugog trebalo uzimati novac nego od onih koji ga imaju previe?
*

Doson/Kortni nekretnine doivele su fijasko i postale predmet

interesovanja itave horde advokata; jedva uspevajui da prikrije oduevljenje,
Dejvid Makarti mi je rekao da e proi dvadeset godina pre nego to iko vidi
ijedan peni, a do tada e sav novac prei u ruke advokata. Jo uvek sam kod sebe
imao osamnaest od ukupno dvadeset soma koliko mi je Barbara dala. Razliku
sam potroio prilikom potrage za telom Pitera Dosona i otkrivanja njegovog
ubistva. Preostali novac sam po kuriru poslao Demi Kortni u naselju arnvud, s
detaljnim izvetajem ta se dogodilo. Pozvala me je i dogovorili smo se da
ostanemo u kontaktu. To je ono to roaci uvek kau.
Tomi me je pozvao jedne veeri iz Velsa, unezveren od alkohola, da mi
kae da se ranije te veeri setio gde se nalazi automobil koji sam iznajmio, ali da
je u meuvremenu ponovo zaboravio. Prekinuo sam vezu, a on je ponovo
pozvao i ponovio ono to je prethodni put rekao, re po re, kao da prvog poziva
nije ni bilo. Ponovo sam prekinuo vezu i ostavio slualicu pored telefona.
Sledeeg dana sam prijavio da mi je automobil ukraden ispred kue. to nije
bilo daleko od istine.
*
 Ejlin Parland je odletela u Golvej kod eron Delejni, koja je odsela kod
sestre Kolet. Ispostavilo se da je, kao posledica kratkotrajne opinjenosti
egalitarizmom u vreme Ejlininog detinjstva, ili stoga to ju je Dek Parland
napustio, majka poslala Ejlin na dve godine u besplatnu kolu u okviru enskog
manastira - istu kolu koju je eron pohaala petnaest godina kasnije.
Zajednike su im bile asne sestre. Ba kao i odsustvo oseajnosti. I tako je Desi
Delejni dobio svoju rehabilitaciju, njegova porodica je dobila svojih pedeset
posto akcija u restoranu njegovog brata, a ja sam dobio razglednicu s grkog
ostrva za koje jo nisam uo, i neko je u svemu ovome imao priu sa srenim
krajem.
Groblje se nalazi na obali, nekoliko kilometara juno od Bejvjua, okrueno
morem s jedne i brdima Vikloua s druge strane. Oev koveg je sputen pored
majinog, na oba groba je nabacana svea zemlja, i postavljen drveni krst.
Naruio sam peskirani ovalni granitni spomenik, i kad bude gotov, izvadie krst
i postaviti kamen.
Bila je to jedna od onih vedrih, hladnih noi koje nagovetavaju da je leto
na izmaku. Bacio sam cigaretu, udaljio se od groba svojih roditelja i krenuo niz
stazu koja se s groblja sputa do mora. Sve povetarac je uneo nemir u
tamnoplavu morsku vodu, dok su galebovi digli galamu koja je podseala na
jadikovanje.
Koraao sam ljunkovitom obalom prema Bejvjuu i razmiljao o mrtvima:
o Barbari Doson i Kenetu Kortniju, o Lindi i Piteru Dosonu, o Seosemu
Maklijamu, Donu Dosonu i Deku Dagu. O ocu i majci, Dafni i Ejmonu Loju.
Liilo je na molepstvije koje se ita s oltara na nedeljnoj misi, kada se svetenik
moli za spokoj svake due pojedinano, a zatim "za sve mrtve":
Za sve mrtve.
Dag je umro od leukemije. Krv mu je sva pogrena, tako je rekao. Moda
su svi koji su imali veze s Faganovim vilama imali nekakvu pogrenu krv, poev
od Barbare, malog kopileta starog Dorda Haligana. Ili im je krv bila
pokvarena, ili nisu bili ono to su tvrdili, to jest mislili da jesu.
Ali tu nije bio kraj razmiljanju o mrtvima.
Setio sam se kako smo otili na odmor na planinu, moja ena, erka i ja, i
kako je moja mala devojica Lili, tako se zvala, rukom proletela kroz staklo koje
joj je preseklo arteriju, kako sam joj iscepanim delovima svoje koulje stegao
ruku iznad rane dok smo se vozili prema bolnici, kako su nam na intenzivnoj
nezi rekli da ima izuzetno retku krvnu grupu, kako nemaju njen tip krvi za
transfuziju, kako sam im rekao da provere da li moja odgovara i kako je moja
ena odmah rekla ne, da ne gubimo vreme jer ne odgovara, kako sam pokuao
da je razuverim, kako smo vikali, uplaivi jedno drugo, uplaivi sve oko nas.
- Proverite moju krv - rekao sam. - Vredi pokuati.
- Sigurno ne odgovara - uzvratila je.
- Kako zna? - upitao sam.
- Zato to ona ima nultu krvnu grupu, a ti AB.
Medicinska sestra je brzo pogledala u moju enu, a zatim napustila
prostoriju.
- Ne razumem ta to znai. ta to znai? - upitao sam.
- To znai da ti nisi njen otac - rekla je moja ena. - Ti joj nisi... krvni
srodnik, Ede.
To nije ni bilo vano, vie ne tada, jer je toliko drugih faktora
zakomplikovalo krv moje devojice, da moja krv moda ne bi odgovarala ak i
da sam joj bio otac. Ali nisu mogli da pronau njenog pravog oca, niti su mogli
da pronau krv koja bi joj odgovarala. Pokuali su s tranfuzijom krvi
najpriblinije nulte krvne grupe koju su uspeli da pronau, ali ni to nije
odgovaralo. Ve je izgubila previe krvi, njeno malo srce nije moglo da izdri
sav taj napor. Umrla je pre nego to smo shvatili ta se uopte deava. Seam se
kako smo supruga i ja prosuli njen pepeo u okean u Santa Moniki, kako u svem
tom bespomonom, beznadenom bolu nismo mogli da se zagrlimo, ak ni da
jedno drugo pogledamo u oi, i kako mi nita to sam od tada uradio nije znailo
prokleto nita, niti je sve dosad.
Jesam joj bio otac. Krv nije jedino to se rauna.
Prolost se ne moe prevazii. Proveo sam dvadeset godina krijui se u
zemlji posveenoj upravo toj ideji. Nije uspelo. Moda vam krv moe biti
pogrena, ali je vaa. Prolost vas uvek eka, i to due beite od nje, manje ete
biti spremni da je prihvatite. Predugo sam beao.
Verao sam se uz liticu obraslu tipavcem i iprajem dok nisam stigao do
samog kraja stare borove ume. Dablin je leao preda mnom i ekao me. Video
sam svetla grada, meusobno povezana u mraku, nalik kratkom dahu ivih meu
duama mrtvih.
Pogledavi malo bolje, razaznao sam i ogromnu luku u Sifildu, sagraenu
od granita iz kamenoloma na Kaslhilu. Izmeu se nalazi Kvori filds.
 Okrenuo sam se u pravcu vetra, i poeo da se sputam nizbrdo prema
svojoj kui.

Crowarez.org

Avada Kedavra

Ziki
 Beleka o autoru

Deklen Hjuz je roen 1963. godine u Dablinu. Diplomirao je engleski jezik

i filozofiju na Triniti koledu u Dablinu.
Tokom dvadeset godina rada u pozoritu, proslavio se kao reditelj,
scenarista i dramski pisac. Hjuz je 1984. godine uestvovao u osnivanju prve
nezavisne pozorine trupe u Irskoj Raf medik, iji je umetniki direktor bio do
1992. godine. Pored stalnog angamana u Raf mediku, dosta sarauje i sa
Irskim nacionalnim pozoritem. Njegova dela izvoena su na pozorinim
scenama irom Velike Britanije, Evrope i Severne Amerike.
Hjuzov prvi roman Pogrena krvna grupa, objavljen 2006. godine,
nominovan je za nagradu Zlatni bode, koju dodeljuje Udruenja pisaca
kriminalistikih romana, i osvojio je nagradu ejmus za najbolji debitantski
roman. Nakon toga je usledila serija detektivskih romana s Edom Lojom kao
glavnim junakom.
Hjuz ivi sa suprugom i dve erke u Junom Dablinu, u Irskoj.