Italo Kalvino

Nevidljivi gradovi

Naslov originala:

Italo Calvino
Le citt invisibili

Prevela Jasmina Teanovi

Feministika 94, 1995.

 I

Nije reeno da Kublaj Kan veruje u sve to mu Marko Polo pria kad mu opisuje gradove
koje je obiao u svojim poslanstvima, ali u svakom sluaju car Tatara i dalje slua mladog
Venecijanca sa vie radoznalosti i panje nego druge svoje glasnike ili istraivae. U
ivotima careva postoji jedan trenutak koji nastupa posle ponosa zbog beskrajne irine
osvojenih teritorija, trenutak melanholije i olakanja zbog saznanja da emo uskoro prestati
da ih prepoznajemo i shvatamo; to je kao neki oseaj praznine koji nas hvata uvee sa
mirisom slonova posle kie i pepelom sandalovog drveta koji se hladi na ognjitu;
vrtoglavica od koje drhte reke i planine zabeleene na rumenim grbama planisfera, smotava
jednu preko druge poruke koje javljaju raspad poslednjih neprijateljskih trupa iz poraza u
poraz, i lomi peate kraljeva za koje nikad nismo uli, koji mole zatitu od naih osvajakih
trupa, zauzvrat nudei godinje takse, vredne metale, obraene koe i oklope od kornjaa: to
je oajniki momenat u kome se otkriva da je ova carevina koja nam je izgledala kao vrhunac
svih lepota, rasulo bez kraja ili oblika, da je njena iskvarenost suvie ubuala da bi na
skiptar mogao da je spase, da nas je pobeda nad neprijateljskim vladarima uinila
naslednicima njihove duge propasti. Samo u priama Marka Pola Kublaj Kan je uspeo da
razazna, kroz zidine i kule ija je sudbina da se srue, filigranski zapis jedne tako suptilne
zamisli koja moe da izbegne ujed termita.

Gradovi i seanje. 1.

Polazei od te take i idui tri dana ka Istoku, ovek se nae u Diomiri, gradu sa ezdeset
srebrnih kupola, sa bronzanim kipovima svih bogova, ulicama poploanim kalajem,
pozoritem od kristala, zlatnim pevcem koji svakog jutra kukurie sa kule. Sve te lepote
putnik ve poznaje jer ih je video na drugim mestima. Ali ovde je osobina da ko stigne
septembarske veeri, kad dani okraaju i kad se arene svetiljke upale sve odjednom na
vratima peenjarnica, i sa terase glas jedne ene vikne: uuu!, doe mu da zavidi onima koji
sada misle da su proiveli vee kao to je ovo i da su tada bili sreni.

Gradovi i seanje. 2.

ovek koji dugo jae divljim predelima ueli se grada. Konano stie u grad Isidoru, sa
zgradama koje imaju zavojite stepenice kao puevi, oblepljene morskim koljkama, u kojoj
se redovno prave dvogledi i violine, u kojoj kad se stranac dvoumi izmeu dve ene uvek
naie ona trea, u kojoj borba petlova degenerie u krvavi obraun izmeu kladitelja. Na sve
te stvari je mislio dok je eleo grad. Isidora je dakle grad njegovih snova: sa jednom
razlikom. U gradu koji je sanjao bio je mladi; u Isidoru stie u poznim godinama. Na trgu
stoji zidi starih koji gledaju mlade kako prolazi; on sedi s njima u nizu. elje su ve
seanja.
 Gradovi i elja. 1.

O gradu Doroteji moe se govoriti na dva naina: rei da se etiri aluminijske kule izdiu
iz njenih zidina uz sedam kapija na kraju pokretnog mosta, koji premoava udubljenje ija
voda hrani etiri zelena kanala koji je dele na etiri kvarta, svaki sa po trista kua i sedamsto
dimnjaka; i imajui u vidu da se devojke za udaju iz svakog kvarta udaju za mladie iz drugih
kvartova i njihove porodice razmenjuju dobra na koja svaka porodica ima monopol:
miriljavo voe, keigina jaja, teleskope, ametiste, i na osnovu ovih podataka saznaje se sve
to se eli od ovog grada u prolosti kao i u budunosti; ili rei kao vodi kamile koji me je
tamo odveo: "Stigao sam tamo u ranoj mladosti, jednog jutra, mnogo sveta ivahno je ilo
ulicama ka pijaci, ene su imale lepe zube i gledale su pravo u oi, tri vojnika na jednom
balkonu su svirala klarinet, svuda okolo vrteli su se tokovi i njihali su se obojeni natpisi.
Ranije nisam nita drugo video do pustinje i puteve karavana. Tog jutra u Doroteji osetio
sam da nema dobra u ivotu koje ovde neu nai. Kasnijih godina moje oi nastavile su da
posmatraju pustinjske irine i puteve karavana; ali sada znam da je to samo jedan od mnogih
puteva koji su mi se otvorili tog jutra u Doroteji."

Gradovi i seanje. 3.

Uzalud u, velikoduni Kublaje, pokuavati da ti opiem grad Zairu visokih bedema.

Mogu da ti kaem koliko ima stepenika u stepenitu, kog su formata lukovi kapija, kojim
cinkanim ploama su poploani krovovi; ali ve znam da bi to bilo kao da ti nita nisam
rekao. Nije od toga ona napravljena, ve od razmera njenog prostora i zbivanja u njenoj
prolosti. Razdaljina od tla neke svetiljke i visee noge nekog obeenog nasilnika; zategnuta
ica od svetiljke do ograde i venci koji se prostiru du svadbene povorke kraljiine; visina te
ograde i skok preljubnika koji je preskae u zoru; nagib nekog oluka i stupanje make dok
ulazi kroz isti prozor; nian ratnog broda koji se iznenada pojavljuje iza rta i granata koja
unitava oluk; rupe u ribarskim mreama i tri starca koji sede na molu i priaju po stoti put
priu o topovnjai osvajaa za koga se govori da je kraljiino vanbrano dete, naputeno u
pelenama na molu.
Od tog talasa koji donosi seanja grad se napija kao suner i iri. Opis Zaire kakva je
danas trebalo bi da sadri celu Zairinu prolost. Ali grad ne pria svoju prolost, ve je sadri
kao linije na ruci, ispisanu u okovima ulica, u aluzinama prozora, u gelenderima stepenica,
u antenama gromobrana, u draima za zastave, i svaki deo je potom ispisan ogrebotinama,
urezima, testerisanjima, kosinama.

Gradovi i elja. 2.

Od rta tri dana ka podnevu ovek se nae u gradu Anastaziji, koja se kupa u
koncentrinim kanalima, koju nadleu severni vetrovi. Morao bih sada da naream robu koja
se ovde povoljno kupuje: ahat oniks kristopaz i druge razne poludragulje; hvaliti meso
zlatnog fazana koji se ovde sprema na vatri suvog trenjevog drveta i koji se posipa sa dosta
origana; priati o enama koje sam video kako se kupaju u bazenu u dvoritu i koje ponekad
pozivaju pria se prolaznika da se svue i da ih pojuri u vodi. Ali ovim vestima ne bih
vam ispriao sutinu grada: jer dok opis Anastazije nita drugo ne ini ve budi elju za
eljom da bi te naterao da ih ugui, kada se nae jednog jutra u Anastaziji, elje se sve
odjednom probude i opkole te. Grad ti se uini kao jedna celina u kojoj nijedna elja ne sme
da se izgubi i koje si ti deo, i poto ima sve to ti nema, tebi nita drugo ne preostaje nego da
uva tu elju i da se time zadovolji. Tu mo, koju nekad zovu dobrom nekad zlom, ima
grad Anastazija, prevarantkinja: ako osam sati dnevno radi teui ahat oniks kristopaz, tvoj
napor koji oblikuje elju, od elje poprima svoj oblik, i ti misli da uiva za celu Anastaziju
dok si zapravo samo rob.

Gradovi i znakovi. 1.

ovek hoda tri dana izmedu drvea i kamenja. Retko mu se pogled na neemu zaustavi, i
to samo kad neto prepozna kao znak neega drugog: trag u pesku pokazuje da je tigar tuda
proao, blato pokazuje tok vode, hibiskusov cvet kraj zime. Sve ostalo je nemo i meusobno
zamenljivo; drvee i kamenje je samo to to jeste.
Konano nas put vodi u grad Tamaru. Uvlaimo se kroz ulice prepune natpisa koji tre
sa zidova. Oko ne vidi stvari ve oblike stvari koje neto drugo znae: kljeta oznaavaju
kuu zubara, bokal kafanu, helebarde stanicu milicije, kantar piljarnicu. Kipovi i titovi
predstavljaju lavove delfine kule zvezde: znak da neto ko zna ta ima za znak lava ili
delfina ili toranj ili zvezdu. Ostali znaci upozoravaju na to ta je zabranjeno na nekom mestu
ui u uliicu kolima, vriti nudu iza kioska, pecati tapom sa mosta i ono to je
dozvoljeno napajati zebru, kuglati se, spaljivati leeve roaka. Sa ulaza hrama vide se
kipovi bogova, predstavljeni svaki sa svojim atributom: sa rogom izobilja, sa klepsidrom, sa
meduzom, tako da vernik moe da ih prepozna i da im se obrati pravim molitvama. Ako neka
zgrada nema nikakav znak ili figuru, sam njen oblik i mesto koje zauzima u gradu dovoljni su
da pokau njenu funkciju: kraljevska rezidencija, zatvor, kovanica novca, pitagorejska
kola, javna kua. ak i roba koju prodavci izlau na tezgama ne vredi sama po sebi ve je
znak drugih stvari: izvezena traka za elo znai eleganciju, pozlaena nosiljka mo, tomovi
Averoesa znanje, lani za lanak na nozi sladostrasnost. Pogled prelee ulicama kao po
ispisanim stranicama: grad govori sve to bi trebalo da misli, ini da ponavlja taj govor, i
dok misli da Tamaru poseuje, ti samo registruje imena sa kojima ona sama sebe definie i
sve svoje delove.
Kakav je zaista grad ispod ovog gustog sloja znakova, ta sadri ili krije, ovek izlazi iz
Tamare ne saznavi. Napolju se prostire prazna zemlja sve do horizonta, otvara se nebo tamo
gde oblaci lete. U oblicima koje sluaj i vetar daju oblacima ovek je ve spreman da
prepozna figure: jedrilica, ruka, slon...

Gradovi i seanje. 4.

Iza est reka i tri niza planina uzdie se Zora, grad koji jednom kad vidi ne moe da
zaboravi. Ali ne zato to ostavlja kao drugi nezaboravni gradovi neku izuzetnu sliku u
seanju. Zora ima tu osobinu da ostane u pamenju taka po taku, sa nizom ulica i zgrada
du ulica, i vratima i prozorima na kuama, iako ne pokazujui u njima osobenu lepotu ili
retkost. Njena tajna je nain na koji vid prelazi preko figura koje se niu kao u nekoj
muzikoj partituri u kojoj ne moe da se promeni ili pomeri nijedna nota. ovek koji poznaje
kako je Zora sagraena, napamet, nou kad ne moe da spava, zamilja kako ide njenim
ulicama i sea se reda kojim se pojavljuju bronzani sat, prugasta zavesa berbernice, vodoskok
sa devet mlazeva, astronomov stakleni toranj, tezga prodavca kokosa, kip pustinjaka i lava,
tursko kupatilo, kafana na uglu, preica koja vodi do luke. Ovaj grad koji se ne brie iz glave
je kao neka konstrukcija ili mrea u ije pregrae svako moe da stavi ta eli da zapamti:
imena poznatih ljudi, vrline, brojeve, biljne ili mineralne klasifikacije, datume bitaka,
sazvea, delove govora. Izmeu svakog pojma i dela puta moi e da ustanovi vezu slinosti
ili suprotnosti to slui kao brz poziv seanju. Tako da su najobrazovaniji ljudi na svetu oni
koji poznaju Zoru napamet. Ali uzalud sam krenuo na put da obiem grad: nuno ostaje
nepokretan i isti da bi bolje bio zapamen. Zora je tugovala, raspala se i nestala. Zemlja ju je
zaboravila.

Gradovi i elja. 3.

Na dva naina se dolazi do Despine: brodom ili kamilom. Grad se predstavlja drugaije
onome ko mu dolazi s mora nego onome ko mu dolazi sa zemlje.
Jaha na kamili koji vidi na horizontu visoravni, vrhove oblakodera, radare antena,
lelujanje crvenih i belih draa na vetru, dimljenje dimnjaka, seti se broda, zna da je grad ali
mu se ini kao laa koja e ga odvesti daleko od pustinje, sa jedrima koja samo to nisu
podignuta, sa vetrom koji naduvava jo neodvezana jedra, ili na parobrod sa loionicom koja
vibrira u eljeznoj utrobi broda, i misli na sve luke, na prekookeansku robu koju dizalice
istovaruju na molovima, na krme u kojima posade ispod razliitih zastava razbijaju flae
jedni drugima o glavu, na osvetljene prozore u prizemlju, a pred svakim se elja po neka
ena.
U magli na obali mornar razaznaje oblik kamiline grbe, izvezeno sedlo sa sjajnim
fronclama izmeu dve iarane grbe koje idu napred ljukajui se, zna da je to grad ali ga
zamilja kao grad iz ijeg samara vise mehovi i dakovi kandiranog voa, vino od datula,
listovi duvana, i ve se vidi na elu jednog dugog karavana koji ga vodi iz pustinje mora ka
oazi slatke vode iarane senkama palmi, ka zdanjima od debelo okreenih zidova, sa
dvoritima od ploica na kojima igraju bosonoge plesaice, i rukama mau pomalo ispod
pomalo izvan velova.
Svaki grad dobija svoj oblik iz pustinje kojoj se opire; i tako jaha na kamili i mornar
vide Despinu, grad na granici izmeu dve pustinje.

Gradovi i znakovi. 2.

Iz grada Zirme putnici se vraaju sa vrlo jasnim seanjima: slepi crnac koji vie u gomili,
ludak koji se naginje kroz prozor na nekom oblakoderu, devojka koja eta sa pumom na uzici.
U stvari mnogi slepci koji prutom udaraju o kaldrmu Zirme jesu crnci, u svakom oblakoderu
postoji neko ko poludi, svi ludaci provode sate na prozorima, nema pume koju iz hira ne
podie neka devojka. Grad je raskoan: ponavlja se da bi se neto ipak zadralo u glavi.
Vraam se i ja u Zirmu: moje seanje pamti letilice koje lete u svim pravcima u visini
prozora, ulice sa radnjicama u kojim se predu tetovae po koi mornara, podzemni vozovi
nakrcani debelim enama zaguenim od sparine. Drugovi koji su sa mnom putovali,
meutim, kunu se da su videli samo jednu letilicu koja leti ka tornjevima grada, samo jednog
koji tetovira kako nameta na klupicu iglu i boje i rupiaste crtee, samo jednu enu-top kako
se hladi na platformi vagona. Seanje je raskono: ponavlja znakove da bi grad poeo da
postoji.

Tanki gradovi. 1.

Izaura, grad sa hiljadu bunara, pretpostavlja se da nie na dubokom podzemnom jezeru.

Svuda gde su stanovnici kopajui dugake vertikalne rupe u zemlji uspeli da izvuku vodu,
dotle i ne preko, proirila se Izaura: njen zelenkasti perimetar ponavlja perimetar mranih
obala zakopanog jezera, nevidljivi pejza uslovljava onaj vidljiv, sve ono to se mie na
suncu pokree talas koji udara zarobljen pod kamenim nebom stene.
Kao posledica postoje dve religije u Izauri. Bogovi grada, po nekima, borave u dubinama,
u crnom jezeru koje hrani podzemne tokove. Po drugima bogovi borave u krazima koji se
pojavljuju zakaeni za konopac dok izviru iz bunara, u koturima koji se okreu, u ekrcima
koji se podiu, u polugama pumpe, u krilima vetrenjaa koje izvlae vodu iz buotine, u
rezervoarima na stubovima koji pridravaju sondu koja bui, u viseim rezervoarima iznad
krovova na vrhu grada, u tankim lukovima vodovoda, u svim stubovima vode, u vertikalnim
sprovodnicima, u usponima i padovima, u prelivima, gore sve do vetrenjaa koje nadgledaju
vazdune konstrukcije grada Izaure, koja se sva kree nagore.

Izaslanici koji je trebalo da pregledaju daleke provincije, glasnici i poreznici Velikog

Kana vraali su se tani u carstvo Kemenfu i u vrtove magnolija u ijoj je senci Kublaj Kan
etao sluajui njihove duge izvetaje. Ambasadori su bili Persijanci Jermeni Sirijci Kopti
Turci; car je onaj koji je stranac svakom od svojih podanika i samo putem stranih oiju i
uiju carstvo je moglo da dokae svoje postojanje Kublaju. Na jezicima nerazumljivim
Kublaju glasnici su prenosili vesti koje su primili na njima nerazumljivom jeziku: iz ovog
neprozirnog zvunog pojasa izlazile su cifre koje su bile dravni porez, imena i prezimena
funkcionera smenjenih i ubijenih, dimenzije kanala za navodnjavanje koje su mrave reke
pothranjivale u vreme sue. Ali kada je svoj izvetaj podnosio mladi Venecijanac, drugaija
se komunikacija uspostavljala izmeu njega i cara. Novopristigao, iako upuen u istone
jezike, Marko Polo je mogao da se izrazi samo kroz gestove, skokove, usklike divljenja i
gaenja, zavijanje i urlikanje ivotinja, i predmete koje je vadio iz svojih bisaga: nojevo
perje, duvaljku, belutke, i stavljajui ih ispred sebe kao ahovske figure. U povratku sa misija
na koje ga je slao Kublaj, darovit stranac improvizovao bi pantomime koje je vladar morao
da tumai: grad je bio iscrtan skokom ribe koja bei od vraninog kljuna da bi zapala u
mreu, neki drugi grad kao go ovek koji prolazi kroz vatru ne opekavi se, neki trei sa
lobanjom koja vrsto dri od bui zelenim zubima beli i okrugli biser. Veliki Kan tumaio je
znakove, ali veza izmeu ovih i poseenih mesta bila je nejasna: nikad nije znao da li je
Marko hteo da predstavi neku avanturu koja mu se dogodila na putu, neki poduhvat osnivaa
grada, proroanstvo nekog astrologa, neki rebus ili zagonetku da bi prizvao ime. Meutim,
jasno ili nejasno, nije vano, sve to to je Marko pokazivao imalo je mo amblema, koji
jednom kad vidi ne moe da zaboravi ili pobrka. U glavi Kana carstvo se odraavalo kroz
labilne i meusobno zamenljive podatke kao to su zrna peska iz kojih su se pojavljivale iz
svakog grada i provincije figure koje je evocirao govor Vencijanca.
Kako su se godinja doba i poslanstva smenjivala, Marko naui tatarski jezik i mnoge
idiome i dijalekte plemena. Njegove prie sada su bile precizne i detaljne kao to je Veliki
Kan mogao samo da poeli i nije bilo pitanja ili neobinosti na koje one nisu mogle da daju
odgovor. Pa ipak svaka vest o nekom mestu prizivala je u seanju carevom onaj prvi gest ili
predmet kojim je Marko oznaio mesto. Nov podatak dobijao je smisao tog amblema i
zajedno je dodavao amblemu nov smisao. Moda carstvo i nije drugo, mislio je Kublaj, do
zodijak duhova iz glave.
Onoga dana kada budem poznavao sve ambleme upita Marka da li u konano uspeti
da posedujem svoje carstvo?
A Venecijanac e na to, Gospodaru, nemojte se zavaravati: tog dana ete Vi sami biti
amblem meu amblemima.

II

Drugi izaslanici me upozoravaju na glad, na potrese, na zavere, ili mi ukazuju na

novootkrivene rudnike tirkiza, povoljne cene koa kuna, predlau isporuku sablji iz Damaska.
A ti? upita Pola Veliki Kan. Vraa se iz podjednako udaljenih zemalja i sve to zna da
mi kae su misli nekoga ko uiva u sveini veeri na pragu kue. emu ti onda slui sve to
putovanje?
Vee je, sedimo na stepenitu tvog dvorca, pirka pomalo vetar - odgovori Marko Polo.
- Bilo koju zemlju da moje rei prizivaju oko tebe, videe je sa opservatorija postavljenog
kao to je tvoj, ak ako namesto dvorca stoje sojenice i ako povetarac nosi miris blatnjavog
ua.
Moj pogled je pogled onog ko je zanesen i meditira, priznajem. Ali tvoj? Ti prolazi kroz
arhipelage, tundre, planinske nizove. Ne bi ni morao da mrdne odavde.
Venecijanac je znao da kad se Kublaj naljuti na njega, to je da bi bolje pratio nit
njegovog razmiljanja; i da su njegovi odgovori i prigovori nalazili mesto u jednom govoru
koji se ve odigravao za svoj raun, u glavi Velikog Kana. To jest, meu njima je bilo
svejedno da li e pitanja i reenja biti izgovorena glasno ili ih svaki u sebi i dalje razmatra.
Zapravo su bili nemi, poluzatvorenih oiju, oputeni na jastucima, ljuljajui se u mreama,
puei duge lule od ilibara.
Marko Polo je zamiljao da odgovara (ili je Kublaj zamiljao njegov odgovor) i to se
vie gubio u nepoznatim krajevima udaljenih gradova, sve vie je shvatao druge gradove koje
je proao da bi do njih stigao, i vraao se na etape svog puta, nauivi da upozna luku iz koje
se otisnuo, i poznata mesta svoje mladosti, i okolinu kue, i jedno poljane u Veneciji po
kome je trao kao dete.
U tom trenutku bi ga Kublaj prekinuo ili zamiljao da ga prekida, sa pitanjem kao to je:
Napreduje stalno glavom okrenutom unazad? ili: To to vidi je uvek iza tvojih lea?
ili bolje: Da li se tvoj put odigrava samo u prolosti?
Sve to zato da bi Marko Polo mogao da objasni ili da zamisli da objanjava ili da bude
zamiljen dok objanjava ili da konano uspe da objasni sebi da to to trai jeste uvek neto
ispred njega, i ak ako je prolost bila u pitanju bila je to prolost koja se menjala dok je
napredovao u putovanju, jer se prolost putnika menja u zavisnosti od obavljene marrute, da
ne pominjem blisku prolost kojoj svaki dan koji proe dodaje jo jedan dan, onu ve dalju
prolost. Stiui u svaki nov grad putnik pronalazi neku svoju prolost koju nije znao da ima:
stranost neega to vie nisi ili vie ne poseduje eka te na pragu stranih mesta i
neposedovanih.
Marko ulazi u jedan grad; vidi nekoga na nekom trgu kako ivi jedan ivot ili jedan tren
koji bi mogli da su njegovi; namesto tog oveka sad bi mogao da bude on, da se zaustavio u
vremenu pre mnogo vremena, ili da je pre mnogo vremena na nekom raskru umesto jednog
puta izabrao onaj suprotan i da se posle jednog dugog kruga naao na mestu tog oveka na
trgu. Sad je ve iskljuen iz te svoje hipotetine ili prave prolosti; ne moe da se zaustavi;
mora da nastavi do nekog drugog grada gde ga eka neka druga prolost, ili neto to je
moda bila neka njegova mogua budunost a sada je sadanjost nekog drugog. Neostvarene
budunosti su samo grane prolosti: suve grane.
Putuje da bi ponovo proiveo svoju prolost? tada je pristiglo Kanovo pitanje, koje bi
moglo da bude i ovako formulisano: Putuje da bi ponovo naao svoju budunost?
A Markov odgovor: Ono drugo mesto je ogledalo u negativu. Putnik prepoznaje ono
malo to je njegovo otkrivajui mnogo to nije imao i nee imati.

Gradovi i seanje. 5.

Putnik je pozvan da poseti grad Mauriliju, a da istovremeno posmatra neke stare

razglednice koje je predstavljaju kakva je nekad bila: isti, identian trg sa kokokom namesto
autobuske stanice, muziki kiosk namesto vijadukta, dve gospoice sa belim suncobranom
namesto fabrike eksploziva. Da ne bi razoarao stanovnike, putnik mora da hvali onu sa
razglednice i da mu se ona vie dopada od ove sadanje, vodei meutim rauna da svoj al
zbog promena zadri u okviru vrstih pravila: priznajui da velelepnost i bogatstvo Maurilije,
koja je postala metropola, ako se uporede sa starom provincijalnom Maurilijom, nemaju
izvestan, izgubljeni sklad, koji sad moe da se vidi i uiva samo na starim razglednicama,
dok ranije, sa provincijalnom Maurilijom pred oima, nita u tome nisi mogao da vidi
skladno, kao to to ni danas ne bi bilo mogue da je Maurilija ostala ista, i da upravo
metropola ima tu ekstra privlanost, da s obzirom na to to je postala, ovek moe da se sea
sa nostalgijom onoga to je bila.
Pazite da im ne kaete da se ponekad razliiti gradovi smenjuju na istom tlu jedan za
drugim i to sa istim imenom, da se raaju i umiru bez upoznavanja, da meusobno ne opte.
Ponekad ak i imena stanovnika ostaju ista, i ak i crte lica; ali bogovi koji imaju imena i
mesta su otili bez rei a namesto njih su se ukotvili stranci. Uzaludno je pitati se da li su
bolji ili gori od starih, s obzirom da meu njima ne postoji nikakav odnos, kao to stare
razglednice ne predstavljaju Mauriliju kakva je bila, ve neki drugi grad koji se nekim
sluajem isto zvao Maurilija.

Gradovi i elja. 4.

U centru Fedore, metropole od sivog kamena, stoji jedno zdanje od metala sa staklenom
kuglom u svakoj sobi. Gledajui u svaku kuglu, vidi se jedan plavi grad koji je model neke
druge Fedore. To su oblici koje bi mogla da poprimi da nije, iz jednog ili drugog razloga,
postala ono to danas vidimo. U svakom je dobu neko, gledajui Fedoru kakva je bila,
zamiljao kako da postane idealan grad, ali dok bi pravio svoj model u minijaturi, ve Fedora
ne bi bila ona od ranije, i ono to je do jue bila njena mogua budunost sad bi ve postala
igraka u staklenoj kugli.
Fedora ima sada u zdanju kugli svoj muzej: svaki stanovnik ga poseuje, izabira Fedoru
koja odgovara njegovim eljama, posmatra je zamiljajui da se ogleda u ribnjaku meduza
koji bi trebalo da skuplja vode iz kanala (da ovaj nije isuen), da prolazi nebeskim visinama
irok put rezervisan za slonove (danas im je zabranjen ulaz u grad), da klizi du spirale
krunog minareta (koji nije vie naao tlo na kome moe da se rodi).
Na karti tvog carstva, o veliki Kane, moraju da nau svoje mesto i velika Fedora od
kamena i male Fedore u kuglama od stakla. Ne zato to su sve podjednako stvarne, ve zato
to su sve pretpostavljene. Jedna sadri ono to se smatra nunim dok jo nije; ostale ono to
se zamilja kao mogue a minut kasnije ve to nije.

Gradovi i znakovi. 3.

ovek koji putuje i ne poznaje grad koji ga eka na putu, pita se kakav e biti dvorac,
kasarna, mlin, pozorite, vaarite. U svakom gradu carstva svako zdanje je drugaije i
postavljeno nekim drugim redom: ali im stranac doe u nepoznat grad i baci pogled u centar
nagomilanih pagoda i tavana i senika, pratei isprepletane kanale povrtnjake ubrita, odmah
moe da razazna koje palate pripadaju prinevima, koji su hramovi vrhunskih poglavara,
krma, zatvor, ozlogaena etvrt. Tako da se kae neko potvruje pretpostavka da svaki
ovek nosi u glavi grad napravljen samo od razlika, grad bez oblika i figura, a da ga
konkretni gradovi ispunjavaju.
Tako nije u Zoji. Na svakom mestu ovoga grada moglo bi se svaki put spavati, proizvoditi
orue, kuvati, skupljati zlatnici, skidati se, vladati, prodavati, ispitivati proroci. Svaki
piramidalni krov mogao bi da pokriva bolnicu gubavaca ili kupatila odaliski. Putnik krui
krui i ima samo sumnje: ne mogavi da razazna take u gradu, ak mu se i one take koje
raspoznaje u glavi pomeaju. Iz tog proizilazi sledee: ako je ivot u svim svojim trenucima
sav u sebi, grad Zoja je mesto nedeljivog ivota. Ali zato onda grad? Koja linija razdvaja
unutra od spolja, tutnjavu tokova od zavijanja vukova?

Tanki gradovi. 2.

Sada u vam priati o gradu Zenobiji koja ima neto udesno: iako je postavljena na
suvom zemljitu, izrasla je na veoma visokim skelama, i kue su od bambusa i cinka, sa
mnogo balkona i terasa, na razliitim visinama, na tulama koje jedna drugu preskau,
povezane viseim stepenicama i viseim trotoarima, koje nadvisuju pokriveni vidikovci,
kupaste nadstrenice, burad rezervoara sa vodom, vetrenjae, i gde tre koturi, dizalice,
kranovi.
Koja je potreba ili zapovest naterala osnivaa Zenobije da ovako oblikuje, ne pamti se, i
prema tome ne moe se rei da li je zadovoljan Zenobijom onakvom kakvu je mi danas
vidimo, koja je nikla od kasnijeg slaganja slika na prvu i sada ve neodgonetljivu zamisao.
Ali ono to je sigurno to je da ko ivi u Zenobiji i ako ga pitaju da opie ta je za njega srean
ivot, uvek e zamisliti grad kao to je Zenobija, sa njenim skelama i viseim stepenicama,
moda neku sasvim drugaiju Zenobiju sa razmahanim zastavama i trakama, ali uvek na
osnovu kombinacije elemenata iz prvobitnog modela.
Recimo onda, besmisleno je ustanovljavati da li Zenobiju valja klasifikovati u srene ili
nesrene gradove. Nema smisla podeliti grad na te dve vrste, ve na druge dve: onu koja
nastavlja kroz godine i promene da oblikuju elje i onu u kojoj elje ili uspevaju da izbriu
grad ili grad njih brie.

Gradovi i razmene. 1.

Na osamdeset milja u pravcu vetra maestrala ovek stie do grada Eufemije u kome se
trgovci iz sedam naroda sastaju na svaku dugodnevicu i ravnodnevicu. Brod koji pristaje sa
tovarom umbira i pamuka ponovo e da se otisne sa potpalubljem punim pistaa i makovog
semena, a karavan koji je tek istovario dakove mukata i suvog groa ve nagomilava svoje
samare za povratak sa svicima pozlaenog muslina. Ali ono to te tera da ide uz reke i
proe kroz pustinje da bi stigao dovde nije samo razmena dobara koja e nai ista na
vaarima unutar i izvan carstva Velikog Kana, razbacana oko svojih nogu na istim utim
asurama, u senci istih zastora protiv muva, koja se nude sa istim lanim popustima. Ne dolazi
se samo da bi se prodavalo i kupovalo u Eufemiju, ve i zato to nou pored vatre svuda oko
pijace, dok se sedi na dakovima ili buradima ili lei na gomili tepiha, na svaku re koju neko
izrekne kao to su "vuk", "sestra", "skriveno blago", "bitka", "uga", "ljubavnici" ostali
priaju svoju priu o vukovima, sestrama, blagu, ugi, ljubavnicima, bitkama. A ti zna da na
dugom putu koji te eka, kad bi ostao budan dok se ljuka na kamili ili jedrenjaku seao bi
se svih svojih uspomena jedne po jedne, gde bi tvoj vuk postao neki drugi vuk, tvoja sestra
neka drugaija sestra, tvoja bitka neke druge bitke, u povratku iz Eufemije, grada u kome se
razmenjuju uspomene na svaku dugodnevicu i na svaku ravnodnevicu.

. . . Tek pristigao, iako poznavalac istonih jezika, Marko Polo nije mogao drugaije da
se izraava nego vadei predmete iz svojih kofera: bubnjeve, slane ribe, ogrlice od veprovih
zuba, i pokazujui gestovima, skokovima, uzvicima uenja i uasa, ili imitirajui lave
akala i hukanje sova.
Nisu uvek veze izmeu jednog elementa i drugog u prii delovale jasne caru; predmeti su
mogli razliite stvari da kau: tobolac pun strela bi as oznaavao pribliavanje nekog rata,
as izobilje divljai, ili radnju nekog prodavca oruja; klepsidra bi mogla da oznaava vreme
koje prolazi ili koje je prolo, ili pesak ili radionicu u kojoj se izrauju klepsidre.
Ali ono to je Kanu inilo svaku vest ili injenicu dragocenom, koju bi mu preneo njegov
neartikulisani dostavlja, bio je prostor koji je iveo oko njih, neka praznina koju nisu
ispunjavale rei. Opisi gradova koje je Marko Polo posetio imali su tu vrlinu: mogao si da
eta u mislima kroz njih, da se izgubi, da se zaustavi i ohladi ili da brzo pobegne.
Kako je vreme prolazilo, u Markovim priama rei su poele da zamenjuju predmete i
gestove: isprva uzvici, izolovana imena, suvi glagoli, zatim obrti rei, razgranati i bujni
govori, metafore i slike. Stranac je nauio da govori jezik cara ili car da razume jezik
stranca.
Ali reklo bi se da je komunikacija izmeu njih bila manje srena nego nekad: naravno
rei su bolje sluile od predmeta i gestova da bi se navele najvanije stvari nekog grada ili
provincije: spomenici, pijace, obiaji, flora i fauna; pa ipak, kad bi Polo poeo da pria
kakav bi trebalo da je ivot u tim mestima, dan za danom, vee za veeri, rei bi mu
ponestajale, i polako bi se opet sluio gestovima, grimasama, pogledima.
Tako bi on svaki grad, pored osnovnih vesti izraenih preciznim reima, propratio nemim
komentarom, podiui dlanove, okreui ih na nadlanicu, ili u reh, pravim ili krunim
pokretima, brzim ili sporim. Neka nova vrsta dijaloga ustanovi se meu njima: bele Kanove
ruke pune prstenja odgovarale su smirenim pokretima na pokretne i vornovate ruke trgovca.
Sa porastom razumevanja meu njima ruke dobie stabilne gestove, a svaki je odgovarao
nekom pokretu due, u svom smenjivanju i ponavljanju. I dok se renik stvari obnavljao
uzorcima robe, repertoar nemih komentara teio je ka zatvaranju i fiksiranju. ak i
zadovoljstvo da ih koriste se smanjivalo kod obojice; u svojim razgovorima vei deo vremena
su utali nepomini.

III

Kublaj Kan je primetio da gradovi Marka Pola lie, kao da prelaz iz jednog u drugi ne
pretpostavlja put ve razmenu elemenata. Sada, iz svakog grada koji bi mu Marko opisao
misao Velikog Kana krenula bi za svoj raun i dekonstruiui grad deo po deo, on bi ponovo
konstruisao na drugi nain, zamenjujui sastojke, pomerajui ih, prevrui ih.
Marko bi u meuvremenu nastavio da pria o svom putu, ali ga car ne bi vie sluao, ve
bi ga prekidao:
 Od sada nadalje ja u da opisujem gradove a ti e da proveri da li postoje i da li su
onakvi kakve sam ih zamislio. Poeu da te pitam o gradu sa stepenicama, izloenom vetru u
zalivu kao polumesec. Sad u ti ispriati neke od divota koje sadri: bazen od stakla visok
kao zvonik da bi se gledalo kako plivaju i lete ribe-laste i po tome gatalo; palmu koja liem
na vetru svira harfu; trg zaokruen mermernim stolom u obliku potkovice, sa arafom
takoe od mermera, postavljen hranom ipiima sve od mermera.
Gospodaru, bio si rasejan. Upravo sam ti priao o tom gradu kad si me prekinuo.
Poznaje? Gde je? Kako se zove?
Nema ni ime ni mesto. Ponavljam ti zato to opisujem: od broja zamislivih gradova
treba izuzeti one iji se elementi saimaju bez neke niti koja ih povezuje, bez nekog
unutarnjeg pravila, neke perspektive, nekog govora. Sa gradovima je kao sa snovima: sve
zamislivo moe da se sanja ali i najneoekovaniji san je zagonetka koja sakriva neku elju, ili
njenu suprotnost, strah. Gradovi su kao i snovi sazdani od elja i strahova, iako je nit
njihovog govora sakrivena, njihova pravila su apsurdna, prerspektiva je varljiva, i svaka
stvar sakriva neku drugu.
Ja nemam elje niti strahove izjavi Kan i moji snovi su sazdani ili od misli ili od
sluaja.
I gradovi misle da su delo misli ili sluaja, ali ni jedno ni drugo nije dovoljno da njihovi
zidovi stoje uspravno. U jednom gradu ne uiva u sedam ili sedamdesetsedam lepota, ve u
odgovoru koji da na neko tvoje pitanje.
Ili pitanje koje ti postavlja terajui te da odgovori, kao Teba kroz usta Sfinge.

Gradovi i elja. 5.

Odatle, posle est dana i sedam noi, ovek stie u beli grad Zobeidu, lepo izloenu
mesecu, sa ulicama koje su krune kao klube. Ovo je pria o njenom osnivanju: ljudi
razliitih nacionalnosti imali su isti san, videli su jednu enu kako nou tri nekim
nepoznatim gradom, otpozadi, duge kose i bila je gola. Sanjali su da tre za njom. Obrni
okreni svako je izgubi. Posle sna ili su da potrae grad; nisu ga nali, ali su se sreli; odluie
da naprave grad kao u snu. U rasporedu ulica svako je ponovo iscrtao put svog tranja; na
mestu gde je izgubio trag begunici naredio je, za razliku od sna, prostore i zidove da vie ne
moe da mu pobegne.
To je bio grad Zobeida u kojoj su se nastanili ekajui da se jedne noi ponovi scena.
Niko od njih, ni u snu ni na javi, nikad vie nije video tu enu. Ulice grada bile su one kojima
su ili na posao svaki dan, nemajui vie odnos sa poterom koju su sanjali. Koju su uostalom
ve odavno bili zaboravili.
Stigli su novi ljudi iz drugih zemalja, poto su sanjali isti san kao oni, i u gradu Zobeidi
prepoznali bi poneto od ulica iz sna, i pomerali su se od svodova do stepenica da bi vie liio
put na onaj kad su enu jurili i da na mestu njenog nestajanja ne bude vie izlaza.
Prvi koji su pristigli nisu razumevali ta privlai taj svet u Zobeidu, u taj ruan grad, u tu
zamku.
 Gradovi i znakovi. 4.

Od svih promena jezika koje putnik mora da podnese u dalekim zemljama, nijedna nije
takva kao ona to ga eka u gradu Hipatiji, jer se ne tie rei ve stvari. Uao sam u Hipatiju
jednog jutra, puna magnolija ogledala se u plavim lagunama, iao sam kroz bunje ubeen da
u zatei lepe i mlade dame dok se kupaju: ali u dnu vode rakovi su ujedali za oi ene
samoubice sa kamenom oko vrata i kosom zelenom od algi.
Oseao sam se prevarenim i hteo sam da traim pravdu od sultana. Popeo sam se uz
stepenice od porfira palate sa najviim kupolama, proao sam kroz est dvorita od majolike
sa vodoskocima. Sredinja sala bila je zakovana reetkama: robijai sa crnim lancima oko
nogu vadili su kamenje od bazalta iz jedne rupe koja se otvarala pod zemljom.
Morao sam da pitam filozofe. Uao sam u veliku biblioteku, izgubih se meu policama
koje su se ruile pod povezima u pergamentu, pratio sam alfabetski red izgubljenih slova,
gore dole po hodnicima, stepenicama i mostiima. U najudaljenijem kabinetu sa papirusima,
u oblaku dima, pojavie mi se zaluene oi nekog mladia koji leae na asuri, i koji ne
odvajae usta od lule s opijumom.
Gde je mudrac? Pua pokaza kroz prozor. To je bio vrt sa deijim igrama: kugle,
ljuljaka, igra. Filozof je sedeo na livadi. Ree: Znakovi ine jezik, ali ne onaj koji misli
da poznaje. Shvatio sam da moram da se oslobodim slika koje su mi dovde najavljivale
stvari koje sam traio: tek tada u moi da razumem Hipatijin jezik.
Sada mi je dovoljno da ujem njitanje konja i zvuk bia i ve me uhvati ljubavni drhtaj:
u Hipatiji mora da ue u tale i u jahaonice da bi video lepe ene kako uskau golih butina
u sedla, i sa arama na listovima i im im se priblii neki mladi stranac bacaju ga na gomile
sena ili piljevine i pritisnu ga tvrdim bradavicama.
I kad moja dua ne trai drugu hranu ili podsticaj osim muzike, znam da ga valja traiti
po grobljima: svirai se kriju u grobovima; iz jedne rupe u drugu razmenjuju zvuke flauta,
akorde harfi.
Naravno i u Hipatiji e doi dan kad e mi jedina elja biti da otputujem. Znam da neu
morati da siem u luku ve da se popnem na najvii vrh na steni i da ekam da neki brod tuda
proe. Ali da li e ikad proi? Nema jezika bez prevare.

Tanki gradovi. 3.

Da li je Armila ovakva zato to je nedovrena ili sruena, da li postoji neka zaaranost ili
je to samo hir, ja ne znam. Ali injenica je da nema zidove, nema tavanice, niti podove: nema
nita to bi liilo na grad, osim vodovodnih cevi koje se vertikalno penju tamo gde bi trebalo
da su kue i granaju se tamo gde bi trebalo da su spratovi: uma cevi koja zavrava u
esmama, tuevima, sifonima, cisternama. Spram neba belasa neki lavabo ili kada za kupanje
ili neka druga majolika, kao neko zakasnelo voe koje visi na granama. Reklo bi se da su
vodoinstalateri izvrili svoj posao i da su otili jo pre no to su stigli zidari; ili da su njihove
instalacije, neunitive, odolele nekoj katastrofi, zemljotresu ili nagrizanju termita.
Naputena pre ili posle naseljenja, Armila nije zapravo pusta. U svako doba, diui
pogled izvan cevi, nije retko nazreti jednu ili mnogo mladih ena, vitkih, oniskih, kako se
gnjezde u kadama za kupanje, kako se savijaju pod tuevima, kako se umivaju ili briu, ili se
parfimiu, ili eljaju duge kose ispred ogledala. Na suncu sijaju kapi vode koje su tuevi
razneli, mlazevi iz esmi, vodoskoci, pricanja, sapunica sunera.
Objanjenje do koga sam doao je sledee: vodenim tokovima kanalisanim u cevima
Armile vladale su nimfe i vodene vile. Naviknute da idu podzemnim vodama, bilo im je lako
da preu u novo vodeno carstvo, da izviru iz mnogih izvora, da pronau nova ogledala, nove
igre, nove naine da uivaju u vodi. Moe biti da je njihova invazija oterala mukarce, ili
moe biti da su Armilu podigli mukarci kao poklon i zalog da odobrovolje nimfe uvreene
zbog zloupotrebe vode. U svakom sluaju, sada izgledaju zadovoljne, te enice: ujutru ih
uje kako pevaju.

Gradovi i razmene. 2.

U Kloe, velikom gradu, osobe koje prolaze ulicama se ne poznaju. Kad se vide,
zamiljaju hiljadu stvari jedna o drugoj, susrete koji bi mogli da se odigraju meu njima,
razgovore, iznenaenja, milovanja, ujede. Al niko nikoga ne pozdravlja, pogledi im se
ukrtaju na momenat a zatim bee, traei druge poglede, ne zaustavljaju se.
Prolazi jedna devojka koja njie suncobran naslonjen na rame, i pomalo i bokove. Prolazi
jedna ena u crnini koja pokazuje sve svoje godine, sa nemirnim oima pod velom i usnama
koje podrhtavaju. Prolazi jedan istetoviran div; mlad ovek sa belom kosom; jedna patuljica;
bliznakinje obuene u boju korala. Neto se odigrava meu njima, neka razmena pogleda kao
linije koje povezuju neku figuru sa nekom drugom i ocrtavaju strele, zvezde, trouglove, dok
se sve kombinacije ne iscrpu u jednom trenutku, i drugi likovi ne stupe na scenu: slepac sa
gepardom na uzici, kurtizana sa lepezom od nojevog perja, efeb, ena-top. Tako da meu
onima koji se sluajno nau zajedno skrivajui se od kie pod nekim svodom, ili pod strehom
na vaaru, ili zastajkujui da se uje neki orkestar na trgu, odigravaju se susreti, zavodenja,
snoaji, orgije, bez razmene ijedne rei, bez dodira prstom, gotovo bez podizanja pogleda.
Pohotljiva vibracija neprekidno pokree Kloe, najedniji grad. Kad bi mukarci i ene
poeli da ive svoje efemerne snove, svaki duh postao bi osoba s kojom poinje priu
praenja, pretvaranja, nesporazuma, gurkanja, tlaenja, i igra mate bi se zaustavila.

Gradovi i oi. 1.

Stari su izgradili Valdradu na obali jednog jezera sa kuama i verandama jednom iznad
druge i visokim ulicama koje gledaju na vodu sa zidovima i ogradama. Tako da putnik kad
stigne vidi dva grada: jedan uspravan iznad jezera i njegov odraz naopake. Ne postoji niti se
odigrava neka stvar u jednoj Valdradi koju druga ne ponavlja, zato to je grad tako sagraen
da je svaka njegova taka preslikana u svom ogledalu, i Valdrada dole u vodi ne sadri samo
brazde i izboine fasada koje se izdiu iznad jezera ve i unutranjost soba sa tavanicama i
podovima, perspektivom hodnika, ogledalima u ormanima.
Stanovnici Valdrade znaju da su svi njihovi inovi istovremeno i in i njegov odraz u
ogledalu kome pripada specijalno dostojanstvo slike, i ta njihova svest zabranjuje da se ovek
i na tren prepusti sluaju ili zaboravu. ak i onda kad se ljubavnici okrenu svojim nagim
telima s koom uz kou traei poloaj u kome mogu to vie zadovoljstva da izvuku jedan iz
drugog, ili kad ubice zariju no u crne vene vrata i to vie guste krvi lipti to dublje guraju
seivo koje klizi meu ile, nije njihovo parenje ili ubijanje bitno ve parenje i ubijanje
njihovih jasnih i hladnih slika u ogledalu.
Ogledalo as poveava vrednost stvari as ih negira. Ne opstaje u ogledalu sve to izgleda
da vredi izvan ogledala. Dva grada blizanca nisu ista zato to nita to postoji ili se deava u
Valdradi nije simetrino: na svako lice ili pokret iz ogledala odgovaraju lice ili pokret obrnuti
taku po taku. Dve Valdrade ive jedna za drugu, gledajui se neprekidno u oi, ali se ne
vole.

Veliki Kan je sanjao jedan grad: opisuje ga Marku Polu:

Luka je izloena na severu, u senci. Obale su visoke na crnoj vodi koja udara u bokove
zidina: stepenice silaze u more klizave od algi. amci premazani katranom ekaju privezani
dok se prolaznici silazei polako oprataju od svojih porodica. Opratanja se odigravaju u
tiini ali sa suzama. Hladno je: svi nose alove na glavi. Poziv sa amca preseca
zadravanje; putnik se sklupava na pramcu i udaljava se gledajui ka skupini onih koji
ostaju; ve se vie ne razaznaju crte obale; magla je; amac prilazi jednom usidrenom
brodu; stepenitem ide jedna umanjena figura; nestaje; uje se zarali lanac kako se podie
dok strue u drelu. Oni koji su ostali prilaze stepenitu iznad stene sa molom, da bi pratili
pogledom brod sve dok ne otplovi; poslednji put mau belom krpicom.
Kreni na put, istrai sve obale i pronai taj grad kae Kan Marku. Zatim se vrati da
mi kae da li moj san odgovara istini.
Oprosti mi gospodaru: nema sumnje da u se kad tad iskrcati na taj mol, kae Marko
ali se neu vratiti to da ti ispriam. Grad postoji i ima jednu jednostavnu tajnu: poznaje
samo odlaske a ne i povratke.

IV

Stiskajui usnama ilibarsku cev lule, sa bradom pritisnutom ogrlicom od ametestita i

palevima nervozno zgrenim u svilenim papuama, Kublaj Kan je sluao Markove izvetaje
ne podiui obrve. Bile su to veeri u kojima je neka hipohondrina para zaokupljala njegovo
srce.
Tvoji gradovi ne postoje. Moda nikad nisu ni postojali. Sigurno nee vie postojati.
Zato se zavarava utenim bajkama? Znam dobro da moje carstvo truli kao neki le u
movari ija zaraza se iri i na gavrane koji ga kljucaju kao i na bambuse koji rastu hranjeni
njegovim tekuinama. Zato mi o tome ne pria? Zato strane lae cara Tatara?
Polo je umeo da izae na kraj sa mranim raspoloenjima vladara. Da, carstvo je
bolesno i, to je najgore, pokuava da se navikne na svoje rane. Cilj mojih istraivanja je
sledei: ispitujui tragove sree, koji se jo uvek naziru, merim bedu. Ako hoe da sazna
koliko je mraka okolo, mora da izotri pogled na daleke blede svetlosti.
 Ponekad bi Kana obuzeli napadi euforije. Podizao bi se na jastucima, merio bi dugim
koracima tepihe prostrte pod njegovim nogama po stazama, prilazio bi ogradama na terasi
da bi izbezumljenim pogledom sagledao prostiranje carskih vrtova koje osvetljavaju svetiljke
okaene o kedrove.
Pa ipak ja znam govorio bi da je moje carstvo napravljeno od kristalnih materija, i
da skuplja svoje molekule sledei neki savren red. Usred kljuanja elemenata, oblikuje se
sjajan i veoma tvrd dijamant, ogromna planina, izbruena i providna. Zato se tvoji utisci sa
puta zaustavljaju na razoaravajuim prividima i ne love ovaj nezaustavljiv proces? Zato od
cara sakriva veliinu njegove sudbine?
A Marko: Dok na tvoj znak, gospodaru, podiu se zidine bez mrlje jedinstvenog i
konanog grada, ja skupljam pepeo drugih moguih gradova koji nestaju da bi tome
oslobodili mesto i koji nee moi ponovo da se podignu ili zapamte. Samo ako upozna
ostatak nesree koji nijedan dragi kamen ne moe da iskupi, moi e da izrauna taan
broj karata ka kojem konaan dijamant mora da tei i nee poremetiti proraune tvog
poetnog projekta.

Gradovi i znakovi. 5.

Niko ne zna bolje od tebe, mudri Kublaje, da nikad ne sme da pobrka grad sa govorom
koji ga opisuje. Pa ipak izmeu to dvoje postoji neki odnos. Ako ti opiem grad Oliviju,
bogatu proizvodima i zaradama, da bih oznaio bogatstvo, nemam drugog naina nego da
govorim o zdanjima od filigrana sa jastuiima sa resama na daskama dvodelnih prozora: iza
reetaka nekog parka jedna vrteka sa vodoskocima prska livadu na kojoj se jedan beli paun
epuri. Ali iz ovog govora odmah e shvatiti kako je Olivija obavijena oblakom ai i masti
koji se lepe po zidovima kua; kako u ulinim guvama kamioni koji manevriu gnjee
peake o zidove. Ako moram da ti priam o vrednoi stanovnika, govorim o radnjama sedlara
koje miriu na kou, o enama koje brbljaju tkajui tepihe od rafije, o viseim kanalima iji
padovi pokreu lopate mlina: ali slika koju ove rei prizivaju u tvojoj prosvetljenoj svesti je
pokret koji prati navoje builice, koji ponavlja na hiljade ruku hiljadu puta u radnim
smenama. Ako moram da ti objasnim kako duh Olivije tei ka slobodnom ivotu i ka krajnje
prefinjenom drutvu, priau ti o damama koje nou pevajui plove u osvetljenim kanuima
pored obala zelenog ua; ali to je samo da bih te podsetio kako se u predgraima gde se
svake veeri iskrcavaju mukarci i ene kao nizovi meseara, uvek nae neko ko prasne u
smeh i pokrene duh ale i sarkazma.
Ovo moda ne zna: da ako hou da priam o Oliviji, ne bih mogao neki drugi govor da
drim. Ako bi zaista postojala neka Olivija sa biforama i paunima, sedlarima i tkaima tepiha
i kanuima i uima, bila bi to jedna bedna rupa sa muvama i, da ti je opiem, morao bih da
koristim metafore ai, kripe toka, ponovljenih gestova, sarkazma. La nije u govoru ve u
stvarima.

Tanki gradovi. 4.
 Grad Sofronija sastavljen je od dva polugrada. U jednom postoji jedan veliki ringipil
strmih grba, vrteka sa oreolom od lanaca, sa pokretnim kavezima, zid smrti sa glavom
motocikliste nadole, kupola cirkusa sa nizom trapeza koji vise po sredini. Druga polovina
grada je od kamena, mermera i cementa, sa bankom, fabrikama, palatama, klanicom, kolom
i svim ostalim. Jedan od ta dva polugrada je fiksiran, drugi je privremen i kad istekne vreme
njegovog stajanja, odrafljuju ga, demontiraju i odnose, da bi ga presadili na neodreene
terene nekog drugog polugrada.
Tako svake godine doe dan kad radnici skidaju mermerne fasade, sputaju kamene
zidove, betonske stubove, demontiraju ministarstvo, spomenik, pristanite, rafineriju benzina,
bolnicu, tovare ih na kamione, da bi iz trga na trg preli marrutu za tu godinu. Ovde ostaje
polovina Sofronije sa metama i vrtekama, sa vriskom u vazduhu brodia ringipila
naopake, i poinje da broji koliko meseci koliko dana mora da eka dok se ne vrati karavan i
dok ne pone itav ivot.

Gradovi i razmene. 3.

Stupivi na teritoriju koja ima Eutropiju za glavni grad, putnik ne vidi jedan grad ve
mnogo gradova, istih veliina i koji nisu meusobno razliiti, razmeteni na jednoj visokoj i
talasastoj visoravni. Eutropija nije jedan grad ve svi ti gradovi zajedno; samo jedan je
nastanjen; ostali su pusti; a to se odigrava na smenu. Sada u vam ispriati kako. Onoga dana
kada se stanovnici Eutropije osete premoreni i niko vie ne moe da izdri svoj posao, svoje
roake, svoj dom i svoj ivot, dugove, svet koji pozdravlja ili otpozdravlja, tad celo
stanovnitvo odluuje da se pomeri u susedni grad koji je zato tu da ih eka, prazan i kao nov,
gde e svako zapoeti neki nov posao, uzeti drugu enu, videe neki drugi pejza otvarajui
prozor, i vee provoditi u drugim razonodama prijateljstvima ogovaranjima. Tako se njihov
ivot obnavlja iz selidbe u selidbu, izmeu gradova koji se zbog izloenosti ili nagiba ili
tokova vode ili vetrova pokazuju svaki sa po neim razliitim od drugog. Poto je njihovo
drutvo ureeno bez velikih razlika u bogatstvu ili vlasti, prelazi sa jedne funkcije na drugu
odigravaju se gotovo bez potresa; raznovrsnost je osigurana raznovrsnou dunosti, tolikom
da se u toku jednog ivota retko ovek vrati na svoj poetni zanat.
Tako grad ponavlja svoj jednaki ivot pomerajui se gore dole po praznoj tabli.
Stanovnici iznova glume iste scene sa razliitim glumcima; ponavljaju iste replike sa blago
izmenjenim akcentima; otvaraju promenjena usta u jednake zevove. Sama meu svim
gradovima carstva, Eutropija ostaje sama sebi identina. Merkur, bog nestalnih, kome je grad
svetinja, napravio je ovo dvostruko udo.

Gradovi i oi. 2.

Raspoloenje onoga ko je gleda daje gradu Zemrudi njen oblik. Ako proe zvidei,
podignutog nosa za zviddukom, upoznae je odozgo nadole: dovratnici prozora, zavese
koje se njiu, vodoskoci. Ako hoda gradom sa bradom na grudima, sa noktima zarivenim u
dlanove, tvoji pogledi e se upetljati niice uz zemlju, u bare, kanalizaciju, riblju krljut,
papirine. Ne moe rei da je jedan vid grada istinitiji od drugog, ali o Zemrudi odozgo e
uti pre svega od onoga ko je se sea dok tone u Zemrudu odozdo, dok svaki dan ide ulicama
istim putem, nailazei sledeeg jutra na neraspoloenje od prethodog dana zalepljeno na dnu
zidova. Za sve kad-tad doe dan kad sputamo pogled niz oluke i ne uspevamo da ga
odvojimo od kaldrme. Obrnuti sluaj nije iskljuen, ali je rei: zato i dalje kruim ulicama
Zemrude sa pogledom koji sad ve kopa ispod podruma, ispod temelja, ispod bunara.

Gradovi i ime. 1.

Malo bih znao da ti kaem o Aglauri izvan onoga to stanovnici grada oduvek ponavljaju:
niz poslovinih vrlina, isto tako poslovine mane, poneka bizarnost, poneko detaljno
potovanje pravila. Stari posmatrai, koje nemamo razloga da ne uzimamo ozbiljno, pripisali
su Aglauri njenu trajnu kvalitetnu ponudu, poredei je naravno sa drugim gradovima iz
njihovog doba. Niti Aglaura koja se vidi, niti ona o kojoj se pripoveda se nisu mnogo od onda
promenile, ali ono to je bilo ekscentrino postalo je obino, udno je postalo ono to bee
obino, a vrednosti i mane izgubili su vrline ili sramotnost u jednom orkestru vrlina i mana
drugaije rasporeenom. U tom smislu nita nije tano to se govori o Aglauri, pa ipak se iz
nje izvlai neka vrsta i kompaktna slika grada, dok manje konzistentnosti poprimaju retki
sudovi koje ovek moe da izvue ivei u Aglauri. Rezultat je sledei: ona o kojoj se
pripoveda ima mnogo od onoga to je potrebno za postojanje, dok ona koja postoji na njenom
mestu, manje postoji.
Znai, ako bih eleo da ti opiem Aglauru drei se onoga to sam lino video ili iskusio,
rekao bih ti da je izbledela, bez karaktera, natrpana bez reda. Ali ni to ne bi bilo istina: u
izvesnim satima, u nekim delovima ulica, vidi kako se otvara pred tobom sumnja u neto
nezamenljivo, retko, moda ak i velianstveno; hteo bi neto da kae, ali sve to se reklo do
sada o Aglauri zarobljava rei i tera te na prepriavanje umesto prianje.
Zato stanovnici misle uvek da ive u Aglauri koja raste samo s imenom Aglaure i ne
primeuju da Aglaura raste na zemlji. I ak i meni koji bih hteo da razdvojim u pamenju te
dve Aglaure, ne preostaje drugo nego o jednoj da govorim, jer seanje na drugu, s obzirom da
nemam rei da ga fiksiram, je raspreno.

Od sada u ja tebi da opisujem gradove, rekao je Kan. Ti e na tvojim putovanjima

proveriti da li postoje.
Ali gradovi koje je Marko Polo posetio bili su uvek drugaiji od onih koje je car zamislio.
Pa ipak sam ja u svojoj glavi napravio model iz koga mogu da se izvuku svi mogui
gradovi ree Kublaj. On sadri sve to odgovara pravilu. Poto se gradovi koji postoje
razlikuju u razliitim merama od pravila, dovoljno mi je da predvidim izuzetak od pravila i
da izraunam najverovatnije kombinacije.
I ja sam zamislio model grada iz koga izvlaim sve druge gradove odgovori Marko.
To je grad napravljen samo od izuzetaka, prepreka, protivrenosti, nesklada, besmisla. Ako
je takav grad neto najneverovatnije, smanjujui broj abnormalnih elemenata, rastu
mogunosti da grad zaista postoji. Dakle, dovoljno je da oduzmem izuzetke mom modelu, i
bilo kojim redom da krenem, stii u pred jedan od gradova koji, iako putem izuzetka, ipak
postoje. Ali sa ovim ne smem da preteram: dobio bih suvie verovatne gradove da bi stvano
postojali.

S velike ograde terase dvorca Veliki Kan gleda svoje carstvo kako raste. Isprva se irila
linija granica obuhvatajui osvojene teritorije, ali napredujui trupe su nailazile na
polupuste krajeve, istroena sela sa kolibama i barutinama u kojima je loe nicao pirina,
mravo stanovnitvo, presahle reke, trska. Vreme je da moje carstvo, ve isuvie naraslo ka
spolja razmiljao je Kan pone da raste iznutra, i sanjao je o umama zrelih narova
kojima puca kora, o kozama na ranju s kojih curi mast, o ilama bogate rude koja izvire u
odronima sjajnih grumenova.
Sada, mnogo je sezona izobilja ispunilo ambare. Poplave reka povukle su ume glavnih
greda koje je trebalo da pridravaju bronzane krovove hramova i palata. Karavani slugu
pomerali su planine krivudavog mermera preko kontinenta. Veliki Kan posmatra carstvo
prekriveno gradovima koji vre pritisak na zemlju i ljude, koji vrve od bogatstva i zaguenja,
prenatrpano ukrasima i zaduenjima, iskomplikovano mehanizmima i hijerarhijama,
naduveno, napeto i teko.
Carstvo je pritisnuto sopstvenom teinom, razmilja Kublaj, i u njegoviom snovima
sada se pojavljuju lagani gradovi kao zmajevi, rupiasti gradovi kao ipke, providni gradovi
kao mree protiv komaraca, gradovi kao spletovi lia, gradovi linije na ruci, gradovi
filigran koji se posmatra kroz njihovu neprovidnu i lanu debljinu.
Da ti ispriam ta sam sanjao noas kae Marku. Usred neke ravne i ute zemlje,
posute meteoritima i lutajuim telima, video sam izdaleka kako se uzdiu kule nekog grada sa
tankim vrkovima, tako napravljenim da mesec na svom putu moe da se odmori as na
jednom as na drugom, ili da visi zakaen za uad dizalice.
A Polo e: Grad koj si sanjao je Lalae. Te pozive na odmor pod nonim nebom njeni
graani su uputili da bi Mesec podario svim stvarima u gradu da rastu i ponovo se beskrajno
obnavljaju.
Ima neto to ti ne zna dodaje Kan. Zahvalni Mesec podario je gradu Lalai jednu
retku privilegiju: da s lakoom raste.

Tanki gradovi. 5.

Ako hoete da mi verujete, u redu. Sad u vam rei kako je napravljena Otavija, grad-
pauina. Postoji jedan ponor izmeu dve strme planine: grad je iznad provalije vezan za dva
grebena konopcima i lancima i mostiima. Hoda se po drvenim daskama, paljivo da ne
nagazi u prazno, ili se uhvati za obrue od konoplje. Ispod nema niega na stotine metara:
promie poneki oblak; malo nie vidi se dno provalije.
 To je osnova grada: mrea koja slui za prolaz i podrku. Sve ostalo, umesto da se
uzdigne gore, visi dole: stepenice od konopca, ljuljake, kue kao dakovi, vealice, terase
kao brodii, mehovi vode, slavine za gas, ranjevi, korpe koje vise na konopcima, teretne
dizalice, tuevi, trapezi i kolutovi za igru, iare, lusteri, saksije sa lozicom.
Dok visi nad ponorom, ivot stanovnika Otavije je manje neizvestan nego u drugim
gradovima. Znaju da mrea ne moe da izdri preko jedne take.

Gradovi i razmene. 4.

U Hersiliji da bi se ustanovili odnosi koji odravaju ivot grada, stanovnici razvlae

konce iz uglova kua, bele ili crne ili sive ili belo-crne u zavisnosti od toga da li pokazuju
rodbinske odnose, trgovinske odnose, vlasti ili predstavnita. Kada ima toliko konaca da ne
moe da se proe kroz njih, stanovnici odlaze: kue se demontiraju; ostaju samo konci i
drai za konce.
Na padini nekog brda, nagomilani kao odron, izbeglice iz Hersilije gledaju u splet
razapetih konaca i kolaca koji se uzdiu na padini. To je jo uvek grad Hersilija a oni nisu
nita.
Podiu Hersiliju drugde. Koncima tkaju obris koji je slian ali koji bi hteli da je sloeniji i
regularniji od onoga. Zatim ga naputaju i jo dalje prenose sebe i svoje kue.
Tako putujui po teritoriji Hersilije, susree ruevine naputenih gradova, bez zidova
koji ne traju, bez kostiju mrtvih koje vetar kotrlja: pauina zamrenih odnosa koji trae oblik.

Gradovi i oi. 5.

Posle sedam dana hoda kroz umarke, ko ide u grad Baukidu ne uspeva da je vidi a ve je
stigao. Tanke tule koje se uzdiu sa zemlje na velikoj razdaljini jedna od druge i koje se
gube me oblacima, dre grad. Penje se u njega stepenicama. Retko se stanovnici vide na
zemlji: imaju ve sve to im treba gore i vie vole da ne silaze. Nita od grada ne dodiruje
zemlju osim onih dugih flamingovih nogu na koje se oslanja i u blistavim danima,
izrezbarena i okasta senka koja se odslikava po zelenilu.
Postoje tri pretpostavke o stanovnicima Baukide: da mrze zemlju; da je potuju do te
mere da izbegavaju svaki dodir; da je vole kakva je bila pre njih tako da durbinima i
teleskopima uperenim na dole ne prestaju da je ispitaju, list po list, kamen po kamen, mrava
po mrava, posmatrajui zaneseno svoje odsustvo.

Gradovi i ime. 2.

Bogovi dveju vrsta tite grad Leandru. I jedni i drugi su toliko mali da se ne vide i tako su
brojni da ne mogu da se izbroje. Jedni stoje na vratima kua, unutra, blizu iviluka i draa za
kiobrane; u selidbama idu sa porodicama i smetaju se u novim stanovima pri primopredaji
kljueva. Drugi su u kuhinji, vole da se sakriju ispod lonaca, ili u kaminu, ili u iprajuu sa
metlama: ine deo kue i, kad ode porodica koja je tu ivela, oni ostaju sa novim stanarima;
moda su ve bili tu dok jo kua nije postojala, u travi graevinskog zemljita, sakriveni u
nekoj zaraloj konzervi; ako se srui kua i na njenom mestu podigne kasarna za pedeset
porodica, nai e se umnoeni, po kuhinjama svih stanova. Da bismo ih razlikovali, jedne
emo zvati Penati a druge Lari.
U jednoj kui nije reeno da su Lari uzvek sa Larima a Penati sa Penatima: poseuju se,
etaju zajedno po gipsanim ukrasima, po cevima radijatora, prepriavaju dogaaje u porodici,
esto se svaaju, ne mogu godinama da se sloe; kad ih vidi sve zajedno, ne moe da
razazna koji su jedni a koji drugi. Lari su doiveli da kroz njihove zidove prou Penati
raznoraznog porekla i navika; Penati moraju da izlaktaju mesto sa Larima iz uvenih propalih
palata, uobraenim, ili sa Larima iz baraka koji su uvredljivi i nepoverljivi.
Prava sutina Leandre je tema za beskrajnu raspravu. Penati misle da su oni dua grada,
iako su stigli prole godine, i da nose Leandru sa sobom kada emigriraju. Lari smatraju
Penate privremenim gostima, nezvanim, nevaspitanim; prava Leandra je njihova, koja daje
oblik svemu to sadri, Leandra koja je tu ranije postojala pre no to su ti uljezi stigli i ostae
i kad oni budu otili.
Imaju ovo zajedniko: da uvek komentariu ono to se deava u porodici ili u gradu,
Penati izvlae stare, prababe, baba tetke, nekadanju porodicu, a Lari ambijent kakav je bio
pre no to su ga unitili. Ali nije reeno da ive samo od seanja: skupljaju planove za
karijere koje e deca postii kad porastu (Penati), o tome ta bi mogla da predstavlja neka
kua ili neki kraj (Lari) kad bi bili u dobrim rukama. Kad nauljim ui, naroito nou, po
kuama Leandre, ujem kako neprekidno askaju, kako se nadglasavaju, razmenjujui ale,
gunanje, ironino smejuljenje.

Gradovi i mrtvi. 1.

U Melaniji, svaki put kad doe na trg, nae se usred nekog razgovora: hvalisavi vojnik i
parazit, izlazei na neka vrata, susreu se sa mladim rasipnikom i bludnicom; ili krt otac sa
praga daje poslednje savete zaljubljenoj kerki i prekida ga budalasti sluga koji nosi poruku
podvodaici. Doe u Melaniju posle niz godina i nae se usred istog razgovora koji se
nastavlja, u meuvremenu su umrli parazit, podvodaica, krti otac; ali hvalisavi vojnik,
zaljubljena kerka i budalasti sluga zauzeli su njihova mesta, a njih su zamenili hipokrita,
poverilac, astrolog.
Stanovnitvo Melanije se obnavlja: umiru oni koji razgovaraju, jedan po jedan, a u
meuvremenu se raaju oni koji zauzimaju njihova mesta, ko na jednoj strani ko na drugoj.
Kad neko promeni ulogu ili napusti trg zauvek ili prvi put nastupi na njemu, doe do lananih
promena, sve dok se sve uloge ponovo ne podele; ali u meuvremenu staroj ljutibabi
odgovara duhovita slukinja, zelena i dalje juri razbatinjenog mladia, hraniteljka tei
pastorku, iako niko od njih nema oi i glas iz prethodne scene.
Ponekad se desi da sam uesnik razgovora igra istovremeno dve ili tri uloge: tiranina,
dobroinitelja, glasnika; ili da se jedna uloga podeli, umnoi, dodeli stotini, hiljadi stanovnika
Melanije: tri hiljade za hipokritu, trideset hiljada za grebatora, sto hiljada dece palih kraljeva
koji ekaju priznavanje.
 Kako vreme prolazi, ni uloge nisu ono to su nekad bile; svakako, akcija koju oni
proizvode, sa intrigama i preokretima, vodi ka nekom konanom razreenju kome se
pribliavaju ak i kad tkivo kao da se zaplie i prepreke mnoe. Ko prie trgu u narednim
trenucima, ue kako se dijalog menja iz ina u in, iako stanovnici Melanije isuvie kratko
ive da to primete.

Marko Polo opisuje jedan most, kamen po kamen. Ali koji kamen dri most? pita Kublaj
Kan.
Most ne dri ovaj ili onaj kamen odgovara Marko, ve luk koji oni ine.
Kublaj Kan uti, razmilja. Zatim dodaje: Zato mi govori o kamenju? Samo mi je do
luka stalo.
Polo odgovara: Bez kamenja nema luka.

VI

Da li ti se ikad desilo da vidi grad koji lii na ovaj? Pitao je Kublaj Kan Marka Pola
proturajui ruku punu prstenja izvan svilenog baldahina carskog mletakog broda,
pokazujui mostove koji se nadvijaju nad kanalima, prinevska zdanja iji su mermerni
pragovi, potopljeni vodom, saobraaj laganih brodia koji plove u cik-cak voeni dugim
veslom, lae koje iskrcavaju korpe povra na pijanom trgu, balkoni, kupole, krovne terase,
zvonici, vrtovi na ostrvima koji se zelene u sivilu lagune.
Car, u pratnji svog stranog poverenika je bio u poseti Kvinsaji, staroj prestonici
svrgnutih dinastija, poslednjem biseru koji je ugraen u krunu Velikog Kana.
Ne, gospodaru odgovori Marko, nikad nisam mogao da zamislim da postoji grad
slian ovome.
Car pokua da ga pogledom ispita. Stranac spusti pogled. Kublaj je utao ceo dan.
Posle zalaska sunca, na terasi carskog dvora, Marko Polo je vladaru izlagao rezultate
svog poslanstva. Bio je obiaj da Veliki Kan provede zavrnicu svojih veeri uivajui
poluzatvorenih oiju u tim priama sve dok prvi zev ne bi bio znak sviti paeva da upale
svetiljke i da sprovedu vladara u Paviljon Uzvienog Sna. Ali ovoga puta Kublaj kao da nije
bio spreman da se preda umoru. Ispriqj mi jo o nekom gradu insistirao je.
... Krene ovek odatle i jae tri dana izmeu severo-istonog vetra i istoka ...
nastavljao bi da pria Marko, i da rea imena i obiaje i robu velikog broja zemalja. Njegov
repertoar mogao bi se nazvati neiscrpnim, ali je sada na njega bio red da se preda. Bila je
ve zora kada ree: Gospodaru, sada sam ti ispriao sve gradove koje poznajem.
Ostaje jedan o kome nikad ne govori.
Marko Polo pognu glavu.
Venecija ree Kan.
Marko se nasmei. A o emu drugom si mislio da govorim?
Car ne trepnu. Pa ipak, nikad je nisi pomenuo.
 A Polo e: Svaki put kada opisujem neki grad, kaem poneto o Veneciji.
Kada te pitam o drugim gradovima, hteo bih o njima da ujem. A o Veneciji kad te
pitam za Veneciju.
Da bismo razlikovali vrline jednih od vrlina drugih gradova, moram da krenem od
nekog prvobitnog grada koji se podrazumeva. Za mene je to Venecija.
Morao bi onda da u svakoj prilici pone o svojim putevima od poetka, opisujui
Veneciju kakva je, celu, ne isputajui nita to pamti od nje.
Voda u jezeru malo se uzburkala; bakarni odsjaj starog carskog zdanja Sunga prelamao
se titrajui blistavo kao neko lie to plovi.
Slike pamenja, jednom kad se zariju su kao rei, briu se ree Polo. Moda se
plaim da ne izgubim celu Veneciju odjednom ako govorim o njoj. Ili sam je moda, govorei
o drugim gradovima, ve lagano izgubio.

Gradovi i razmene. 5

U Smeraldini, vodenom gradu, mrea kanala i mrea puteva se prepliu i presecaju. Kad
ide sa jednog mesta na drugo, uvek ima izbor izmeu puta kopnom ili amcem: i s obzirom
da najkrai put izmeu dve take u Smeraldini nije prava ve cik-cak linija, a i ona se grana u
brojne mogunosti, putevi koji se svakom prolazniku otvaraju nisu samo dva ve mnogi, i jo
ih je vie za onoga ko smenjuje putovanje amcem sa prekrcavanjem na tlo.
Tako da su stanovnici Smeraldine poteeni dosade da svaki dan prelaze isti put. I to nije
sve: mrea prolaza nije samo na jednom nivou ve prati uspone stepenica, balkona, mostova
u obliku magareih lea, visee ulice. Kombinujui delove raznih puteva, uzdignutih ili na
povrini, svaki stanovnik se svakog dana razonodi nekom novom marrutom iako ide na ista
mesta. Najobiniji i najmirniji ivoti u Smeraldini odigravaju se bez ponavljanja.
Veem pritisku su izloeni ovde, kao i svugde, tajni i uzbudljivi ivoti. Make
Smeraldine, lopovi, tajni ljubavnici, kreu se uzvienijim i isprekidanijim putevima, skaui
sa jednog krova na drugi, sputajui se sa krovne terase na balkon, hodajui po olucima kao
meseari. Malo jo nie, mievi tre po mraku kanalizacije jedan drugom za repom, zajedno
sa zaverenicima i vercerima: vire iz ahtova i kanalizacija, nestaju u meuprostorima i
uliicama, vuku iz jednog skrovita u drugo koru od sira, zabranjena dobra, dakove baruta,
prolazei kroz kompaktnost grada izreetanog mreom podzemnih prolaza.
Mapa Smeraldine morala bi da sadri, u mastilu razliitih boja, sve te staze, vodene i
vrste, vidljive i skrivene. Malo je tee fiksirati na papiru put lasta, koje seku vazduh iznad
krovova i sputaju se du nevidljivih putanja, nepokretnih krila, naglo skreu da bi progutale
komarca, spiralno se uzdiu na neki vrh, i nadgledaju na svakoj taki svojih vazdunih
putanji sve take grada.

Gradovi i oi. 4.

Stigavi u Filidu, zadovoljan si da vidi koliko razliitih mostova premoava kanale:

mostovi u obliku magareih lea, pokriveni, na stubovima, na amcima, visei, sa rupiastom
ogradom; koliko razliitih prozora gleda na ulice: dvodelni sa stubiem, mavarski, u obliku
koplja, picastog vrha, sa polukrunim ili krunim oknima; koliko razliitih podova pokriva
tlo: kaldrma, ploe, ljunak, bele i tamno plave ploice. Na svakoj taki grad nudi
iznenaenje za oi: bunovi kapre koji tre iz zida tvrave, kipovi tri kraljice na jednom
podnoju, kupola u obliku glavice luka sa tri mala luka nabodena na vrhu. "Srean je onaj
koji ima svaki dan Filidu pred oima i ne prestaje da vidi stvari koje ona sadri", uzvikuje,
sa alom to mora da je napusti samo to si je pogledom okrznuo.
Deava ti se meutim da se zadri u Filidi i da zavri tu svoj ivot. Ubrzo grad bledi
pred tvojim pogledom, briu se ukrasi, kipovi na pijedestalu, kupole. Kao i svi stanovnici
Filide prati cik-cak linije iz jedne ulice u drugu, razaznaje sunane delove od senovitih,
ovde neka vrata, tamo neko stepenite, neka klupa na koju moe da spusti korpu, ulegnue
na kojem moe da padne ako ne pazi. Sve ostalo u gradu je nevidljivo.
Filida je prostor u kome se iscrtavaju putanje koje vise u praznini, najkrai put da stigne
do tezge trgovca a da izbegne alter poverioca. Tvoji koraci idu za onim to se ne nalazi
izvan pogleda ve unutra, zakopano i izbrisano: ako od dve kapije jedna izgleda veselija, to je
zato to je tuda pre trideset godina prolazila jedna devojka irokih izvezenih rukava, ili samo
zato to pada na nju svetlost u neko doba dana kao na onu kapiju za koju se ne sea gde je.
Milion oiju uzdie se ka prozorima mostovima eskapadama i to je kao da pregledaju
praznu stranicu. Mnogo je gradova kao to je Filida koji izmiu pogledu osim ako ih
iznenada ne uhvati.

Gradovi i ime. 3.

Dugo vremena Pira je za mene bila grad ugraen u visoravni jednog zaliva, sa visokim
prozorima i kulama, zatvorena kao kupa, sa trgom u centru dubokim kao bunar sa bunarom u
centru. Nikada je nisam video. Ona je jedan od mnogih gradova u koje nikad nisam stigao,
koje zamiljam samo preko imena: Eufrazija, Odila, Margara, Gotolija. Pira je imala svoje
mesto usred njih, razliita od svih njih, kao to je svaki od njih nezamenljiv u oima seanja.
Doao je dan kad su me moja putovanja odvela u Piru. im sam kroio u nju, sve to sam
zamiljao zaboravio sam; Pira je postala ono to je Pira; a ja sam mislio da oduvek znam da
se more ne vidi iz grada, sakriveno jednim prudom niske i talasaste obale; da su ulice
dugake i ravne; da su kue grupisane u razmacima, nevisoke, i da ih razdvajaju prazni
prostori stovarita drveta i piljevine; da vetar pokree vesla vodenih pumpi. Od tog trenutka
nadalje ime Pire priziva u mom seanju taj pogled, tu svetlost, to zujanje, taj vazduh u kome
leti neka ukasta praina: jasno je ta znai i nije moglo da znai drugo nego to.
Moje pamenje sadri i dalje jedan veliki broj gradova koje nisam video i neu videti,
imena koja nose sa sobom neku figuru ili fragment ili blistavost zamiljene figure: Gotolija,
Odila, Eufrazija, Margara. ak i grad visoko u zalivu je uvek tu, sa trgom okolo bunara, ali
ne mogu vie da ga zovem jednim imenom, niti da se setim kako sam mogao da mu dam
neko ime koje znai neto sasvim drugo.

Gradovi i mrtvi. 2.
 Nikad u svojim putovanjima nisam iao tako daleko da stignem do Adelme. Bio je
sumrak kada sam se tu iskrcao. Na keju mornar koji je u letu uhvatio konopac i vezao ga za
stub liio je na jednog ko je bio u vojsci sa mnom i ko je umro. Bilo je vreme za riblju
kvantaku pijacu. Jedan starac je tovario korpu jeeva na neka kola; uini mi se da ga znam;
kad sam se okrenuo, on je nestao u nekoj uliici, ali sam shvatio da lii na jednog ribara koji
je ve bio star kad sam ja bio dete tako da nije mogao biti meu ivima. Uznemiri me prizor
bolesnika u bunilu sklupanog na zemlji sa pokrivaem preko glave: moj otac nekoliko dana
pred smrt imao je ute oi i ekinjastu bradu potpuno istu kao on. Skrenuh pogled; nisam se
vie usuivao nikoga da zagledam u lice.
Pomislih: Ako je Adelma grad koji vidim u snu, u kome se sreu samo mrtvi, plaim se
sna. Ako je Aldema pravi grad u kome stanuju ivi, dovoljno je da ih zagledam da se slinost
izbrie i da se pojave tua lica koja nose strah. U oba sluaja je bolje da ih ne giedam.
Jedna prodavaica povra merila je kelj na kantaru i stavljala ga u korpicu zavezanu za
konopac koju je neka devojka sputala sa balkona. Devojka je bila ista kao jedna iz mog
mesta koja je poludela od ljubavi i ubila se. Prodavaica povra podie glavu: bila je to moja
baba.
Pomislih: U ivotu doe trenutak kad meu svetom koji si upoznao ima vie mrtvih
nego ivih. I glava odbija da upozna druge fizionomije, druge izraze: na sva nova lica koja
sree stavlja stari otisak, za svakog nae masku koja najbolje pristaje.
Istovarivai su se u nizu penjali stepenicama, povijeni pod demionima i buradima; lica
su im bila sakrivena pod kapuljaama od daka; Sad e da se isprave i prepoznau ih,
razmiljao sam nestrpljivo i uplaeno. Ali nisam podizao pogled sa njih; ono malo kad bih
skrenuo pogled ka guvi koja je vrvela po uliicama, zapljusnula bi me neoekivana lica,
koja se ponovo pojavljuju iz daljine, koja me netremice gledaju kao da hoe da budu
prepoznata, kao da hoe da me prepoznaju, kao da su me prepoznala. Moda sam i ja
svakome od njih liio na nekoga ko je umro. Tek sarn bio stigao u Adelmu i ve sam bio
jedan od njih, preao sam na njihovu stranu, utopljen u tom talasanju oiju i bora i grimasa.
Pomislih: Moda se u Adelmu stigne kad umre i gde svako pronae osobe koje je
izgubio. To je znak da sam i ja mrtav. Pomislih takoe: To je znak da na onom svetu nema
sree.

Gradovi i nebo. 1.

U Eudosiji koja se prostire nagore i nadole, sa krivudavim uliicama, stepenicama,

orsokacima, kuercima, uva se jedan tepih na kome moe da se posmatra pravi oblik grada.
Na prvi pogled nita ne lii manje na Eudosiju od crtea tepiha, sloenog u simetrinim
figurama koje ponavljaju svoje motive du pravih krunih linija, istkan iglama sa sjajnim
koncima, ije smenjivanje ara moe da se prati du celog tkanja. Ali ako ga paljivo
zagleda, uverie se da svako mesto na tepihu odgovara mestu u gradu i da sve stvari koje
grad sadri, sadri i ara, u skladu sa njihovim pravim odnosom, koji promie tvom od vreve
buke guve rasejanom oku. Sva ta zbrka u Eudosiji, njakanje mula, mrlje crnog dima, miris
ribe, je ono to se vidi u deliminoj perspektivi koju ti lovi; ali tepih dokazuje da postoji
taka iz koje grad pokazuje svoje prave proporcije, geometrijska ema koja se podrazumeva u
svakom njegovom najmanjem detalju.
Lako je izgubiti se u Eudosiji: ali kad se koncentrie da bulji u tepih, prepozna ulicu
koju si traio u nekom grimiznom ili indigo ili tamnocrvenom koncu koji te posle jednog
dugog kruga uvede u purpurni ograen prostor koji je tvoj pravi cilj. Svaki stanovnik
Eudosije poredi sa nepominim redom na tepihu neku svoju sliku grada, neki svoj strah i
svako moe da nae skriven meu arabeskama neki odgovor, priu svog ivota, zaokrete
sudbine.
O tajanstvenom odnosu dva tako razliita predmeta kao to su tepih i grad upitan je jedan
prorok. Jedan od dva predmeta glasio je odgovor ima oblik koji su mu bogovi dali na
zvezdanom nebu sa orbitama po kojima se pokreu svetovi; drugi je priblian odraz, kao
svako ljudsko delo.
Proroanstva su ve odavno bila sigurna da je harmonina ara na tepihu bila boansko
delo; u tom smislu je proroanstvo protumaeno, bez spora. Ali istovremeno moe i
suprotno da zakljui: da je prava mapa univerzuma grad Eudosija takav kakav jeste, mrlja
koja se iri bez oblika, sa svim ulicama u reh, kuama koje se rue jedna preko druge u
praini, poarima, urlicima u mraku.

... Dakle to je zaista putovanje u seanju, tvoje! Veliki Kan, uvek nauljenih uiju,
uvek bi poskoio u svojoj ljuljaci kad bi uhvatio u Markovom govoru neki uzdah. To je da
bi se reio izvesne nostalgije to si otiao tako daleko! uzvikivao bi, ili: Sa tovarom punim
ala vraa se sa svojih ekspedicija! i dodavao bi, sarkastino: Mrava dobit, istinu
govorei, za jednog trgovca Mletake republike!
To je bila taka ka kojoj su vodila sva pitanja Kublaja o prolosti i budunosti, ve jedan
sat se s tim poigravao kao maka sa miem, i konano je pritegao Marka, bacio se na njega,
stavio mu koleno na grudi, uhvatio ga za bradu: Ovo sam hteo od tebe da ujem: priznaj
ta krijumari: raspoloenja, blaena stanja, elegije!
Moda su rei i misli samo zamiljali, dok su obojica, u tiini i nepokretni gledali kako se
polako die dim iz njihovih lula. Daak vetra bi oblak dima as razneo, as bi oblak visio u
vazduhu; a odgovor je leao u tom oblaku. Na daak koji je rasterivao dim Marko bi se setio
isparenja koja zamagljuju morska prostranstva i planinski lanac i kako i kad se rastera
ostavlja za sobom sve i providan vazduh koji otkriva daleke gradove. Iznad tog okna
promenljivih raspoloenja hteo je da dopre pogledom: obris stvari razaznaje se bolje na
daljinu.
Ili bi se oblak zaustavio tek to je izaao iz usta, gust i spor, pozivajui na jednu drugu
sliku: isparenja koja se zadravaju po krovovima velikih gradova, neproziran dim koji se ne
razilazi, kapa zagaenja koja visi nad asfaltnim ulicama. Ne one nestalne magle u seanju
niti suva prozirnost, ve izgoretine iivelih ulica koje ine koru jednog grada, suner
ispunjen vitalnom materijom koja vie ne protie, zaepljenje prolosti sadanjosti
budunosti koje blokira okotale ivote u iluziji pokreta: to bi nalazio na kraju puta.
 VII

KUBLAJ: Ne znam kad si imao vremena da poseti sve zemlje koje mi opisuje. Meni se
ini da se nikad nisi mrdnuo iz ovog vrta.
POLO: Svaka stvar koju vidim ili uinim dobije smisao u nekom prostoru u glavi u
kome vlada isti mir kao ovde, ista polusenka, ista tiina koju remeti utanje lia. U trenutku
u kome se koncentriem i razmiljam, uvek se opet naem u ovom vrtu, u ovo doba veeri, u
tvom svetom prisustvu, iako, ne zastajui ni za tren, i dalje idem uz zelenu reku krokodila ili
brojim bave sa slanom ribom koje se tovare u brod.
KUBLAJ: Ni ja nisam siguran da sam ovde, da etam izmeu fontana od porfira, da
sluam odjek mlazeva, a da ne jaem sav od znoja i krvi na elu moje vojske, osvajajui
zemlje koje e ti morati da opie, ili odsecajui prste razbojnicima koji preskau zidine
neke napadnute tvrdave.
POLO: Moda ovaj vrt postoji samo u senci naih sputenih kapaka, i nikada nismo
prestali, ti da die prainu na borbenim poljima, a ja da trgujem vreama bibera na dalekim
pijacama, ali svaki put kad zatvorimo oi usred buke i cike i guve, dozvoljeno nam je da se
ovde povuemo obueni u svileni kimono, da razmatramo ono to vidimo i ivimo, da
izvuemo zakljuke, da gledamo u daljinu.
KUBLAJ: Moda se ovaj na dijalog vodi izmeu dva kloara sa nadimcima Kublaj
Kan i Marko Polo, koji prevru po ubretu, skupljajui zarale delove, komade tkanine,
papirine, i koji pijani od nekoliko gutljaja loeg vina vide kako oko njih ljate sva blaga
Istoka.
POLO: Moda je od itavog sveta ostalo samo zemljite prekriveno otpacima, visei vrt
kraljevskog dvora Kublaj Kana. Nai kapci razdvajaju stvari ali se ne zna zapravo ta je
spolja, a ta iznutra.

Gradovi i oi. 5.

Pregazivi vodu, proavi kroz klanac, ovek se iznenada nae pred gradom Morijana, sa
providnim alabasterskim vratima spram svetlosti, koralnim stubovima koji dre nadvratnike
sa naslagama serpentina, vile od stakla kao akvarijumi u kojima pliva senka igraice sa
posrebrenim krljutima pod lusterima u obliku meduze. Ako nije prvi put na putu, ovek ve
zna da gradovi kao to je ovaj imaju i svoje nalije: dovoljno je proi polukrug i ukazae se
skriveno Morijanino lice, povrina zaralog lima, sukno od daka, kolci puni eksera, cevi
crne od ai, hrpe konzervi, slepi zidovi sa izbledelim natpisima, platna nesparenih stolica,
konopci dobri samo da se obesi o neku trulu gredu.
S jedne strane na drugu grad kao da nastavlja svoju perspektivu mnoei repertoar slika:
meutim nema debljinu, sadri se samo od jednog lica i jednog nalija, kao list hartije, s
jednom slikom ovde drugom tamo, koje ne mogu ni da se razdvoje niti vide.

Gradovi i ime. 4.
 Klarisa, slavni grad, ima burnu istoriju. Vie puta je propala i ponovo procvetala, uvek
imajui na umu prvu Klarisu kao neprevazien model sjaja, u poreenju s kojim sadanje
stanje grada uvek izaziva nove uzdahe pri svakom prolazu zvezda.
U vekovima propadanja, grad opustoen zbog boletina, nieg rasta zbog ruenja greda i
lukova i odronjavanja, zarao i zaputen iz nepanje ili pomanjkanja osoblja za odravanje,
lagano se iznova nastanjivao kako su se iz podruma i rupa pojavljivale horde preivelih koji
su kao mievi vrveli u ludilu preturanja i glodanja ili sakupljanja i popravljanja, kao ptice
koje svijaju gnezdo. Kaili su se za sve to je moglo da se skine sa neega gde je bilo i stavi
na neto drugo u razliite svrhe: zavese od brokata zavravale su kao aravi; u mermerne
urne sa pepelom sadili su bosiljak; gvozdene kovane reetke sa prozora enskog odeljenja
sluile su za peenje maijeg mesa na vatri od rezbarenog drveta. Podignuta od rastavljenih
delova neupotrebljive Klarise, oblikovala se jedna preivela Klarisa, sva u bedi i kuercima,
zagaenim barama, kavezima sa zeevima. Pa ipak, nita nije izgubljeno od starog sjaja
Klarise, sve je bilo tu, ali drugaije rasporeeno prema potrebama stanovnika nita manje
nego pre.
Vremena nematine smenjivala su veselija vremena: jedan raskoan leptir Klarisa raao
se iz Klarise prosjake larve; novo izobilje inilo je da grad bude preplavljen novim
materijalima zgradama predmetima; pristizao je nov svet spolja; nita i niko vie nije imao
veze sa ranijom Klarisom ili Klarisama; i sve to se vie nova Klarisa pobedniki ustoliavala
na mestu i u ime prve Klarise, postajala je svesnija da se udaljava od one stare, da je unitava
nita manje brzo nego to to ine mievi ili bu: bez obzira na ponos novog sjaja, u dnu srca
oseala se tua, neskladna, otimaica.
I tada, delovi prvobitnog sjaja koji su se spasli tako to su se prilagodili mranijim
potrebama opet su bivali premeteni, eto ih uvanih pod staklenim zvonom, zatvorenih u
vitrinama, stavljenih na somotaste jastuie, i ne zato to bi mogli jo neemu da slue ve da
bi kroz njih mogao da se rekonstruie neki grad o kome vie niko nita nije znao.
Druga propadanja i ponovno nicanje su se smenjivali u Klarisi. Stanovnitvo i obiaji su
se smenjivali vie puta; ostaju ime, mesto i predmeti koje je najtee razbiti. Svaka nova
Klarisa, kompaktna kao ivo telo sa svojim mirisima i dahom, pokazuje kao ukras ono to je
ostalo od starih rasparanih i mrtvih Klarisa. Ne zna se kada su korintski kapiteli stajali na
vrhu stubova: samo se pamti jedan od njih koji je mnogo godina u nekom kokoinjcu
pridravao korpu u koju su kokoke nosile jaja, a odatle je preao u muzej kapitela pored
ostalih primeraka iz kolekcije. Izgubio se red smene doba; opte je rasprostranjeno verovanje
da je postojala neka prva Klarisa, ali nema dokaza za to; kapiteli su moda prvo bili u
kokoinjcima a onda u hramovima, u mermernim urnama moda je prvo bio zasaen bosiljak
a potom kosti preminulih. Jedino se sledee pouzdano zna: izvestan broj predmeta se pomera
u izvesnom prostoru, as prepunom novih predmeta, as troei se bez zamene; pravilo je
izmeati ih svaki put i opet ih spojiti na nov nain. Moda je Klarisa oduvek samo bila jedna
premetaina okrnjenih trica i kuina, loe sloenih, van upotrebe.

Gradovi i mrtvi. 3.
 Nema grada koji je vie od Euzapije sklon da uiva u ivotu i da izbegne napore. I da bi
skok sa ivota na smrt bio manje nagao, stanovnci su izgradili identinu kopiju svog grada
pod zemljom. Osueni leevi, tako da od njih ostane samo kostur prekriven utom koom,
nose se dole da bi nastavili svoj raniji posao. Od svih poslova, bezbrini momenti imaju
prednost: veina njih sedi oko postavljenog stola, ili u stavu igre ili s pokretom sviraa truba.
Ali su takoe svi zanati i razmene ivih iz Euzapije na snazi i pod zemljom, ili bar oni koje su
ivi izvodili sa vie zadovoljstva nego muke: asovniar, usred svih zaustavljenih satova u
radnji, pribliio je svoje osueno uvo uz nenatelovano njihalo; jedan berberin sapunja suvom
etkom jagodicu glumcu dok ovaj prouava ulogu gledajui u tekst praznih onih duplji;
jedna devojka nasmejane lobanje muze leinu junice.
Naravno, mnogo je ivih koji trae za posle smrti razliitu sudbinu od one koju su ve
imali: nekropola je prepuna lovaca na lavove, mecosoprana, bankara, violinista, vojvotkinja,
izdravanih ena, generala, mnogo vie nego to ih je ikad bilo u gradu ivih.
Zadatak da isprati mrtve dole i da ih smesti na traeno mesto poveren je jednom bratskom
redu kaluera. Niko drugi u Euzapiji nema pristup mrtvima i sve to se zna odozdo zna se od
njih.
Kau da isto bratstvo postoji i meu mrtvima, i da im uvek pomae: kalueri posle smrti
nastavljaju svoju slubu i u drugoj Euzapiji; neki se pretvaraju da su ve mrtvi i idu i dalje
gore-dole. Naravno, vlast ove zajednice nad Euzapijom ivih je vrlo rasprostranjena.
Priaju da uvek kad siu, nau da se neto promenilo u donjoj Euzapiji; mrtvi unose
novine u svoj grad; ne mnogo, ali je to svakako plod sloenog razmiljanja, a ne prolaznih
kaprica. Iz godine u godinu Euzapija mrtvih se ne moe prepoznati. A ivi, da ne bi bili gori,
sve to uju od kaluera o novinama mrtvih i oni poele. Tako je Euzapija ivih poela da
imitira svoju podzemnu kopiju.
Kau da se to ne deava samo sada: u stvari mrtvi su ti koji su podigli gornju Euzapiju
nalik na svoj grad. Kau da u tim gradovima blizancima ne postoji nain da se ivi razaznaju
od mrtvih.

Gradovi i nebo. 2.

Prenosi se ovo predanje u Vitsaveji: da visi u vazduhu jedna druga Vitsaveja u kojoj se
vagaju najuzvienije vrline i oseanja u gradu, i ako zemaljska Vitsaveja uzme za model
nebesku, postae jedno s njom. Slika koju predanje iri je grad od kovanog zlata sa srebrnim
rafovima i dijamantskim vratima, grad dragulja, sav u intarzijama i umecima, kakav samo
vrhunski struan rad moe da proizvede radei na materijalu vrhunske vredosti. Verujui tom
predanju, stanovnici Vitsaveje veoma dre do svega to podsea na njihov nebeski grad:
akumuliraju vredne metale i retke dragulje, odriu se efemernih preputanja, izrauju oblike
sloene staloenosti.
Veruju takoe ti stanovnici da jo jedna Vitsaveja postoji pod zemljom, stecite svega
onoga to im treba a to je za prezir i nedostojno, i neprekidno se trude da izbriu iz Vitsaveje
na povrini svaku vezu ili slinost sa niskom bliznakinjom. Umesto krovova zamilja se da
pakleni grad ima prevrnute kante za ubre, s kojih padaju korice od sira, masni papiri, prljava
voda od sudova, ostaci od pageta, stari zavoji. Ili ak da je napravljen od one mrane,
provodne i guste materije koja tee niz kanalizaciju produujui putanju ljudske utrobe, iz
crne rupe u crnu rupu, sve dok ne fljusne na poslednje podzemno dno, i da se ba iz te lenje
pene odozdo izdiu krug po krug zdanja jednog fekalnog grada, savitljivih kula.
U predanju Vitsaveje postoje jedan istinit i jedan lani deo. Istina je da dve slike lika idu
uz grad, jedna nebeska a druga paklena; ali greimo u vezi sa njihovom verodostojnou.
Pakao koji se krka na najdubljem dnu Vitsaveje je grad koji su izgradili najcenjeniji
arhitekti, napravljen je od najskupljih materijala na tritu, i funkcionie u svakoj svojoj
napravi i zamisli i satnici, okien resama kitama naborima zakaenim na svim cevima i
polugama.
Koncentrisana na sakupljanje svojih savrenih dragulja, Vitsaveja misli da je vrlina ono
to je mrani zanos punjenja prazne vazne samom sobom; ne zna da su njeni jedini momenti
velikodunog preputanja oni kada otkida od sebe, kada puta, kada troi. Ipak, na vrhu
Vitsaveje stoji jedno nebesko telo koje odslikava sve bogatstvo grada, zatvoreno u trezor
odbaenih stvari: planeta koja mae ljuskom od krompira, pokidanim kiobranima,
pocepanim arapama, koja bljeti od sre, izgubljenih dugmadi, hartije za okoladu,
tramvajskih karata, odseenih noktiju i uljeva, ljuski od jajeta. To je nebeski grad i na tom
nebu promiu komete sa dugim repom, koje su izbaene da krue po prostoru u jedinom
slobodnom i srenom inu koji umeju da urade stanovnici Vitsaveje, gradu koji samo kad
kaki nije krt proraunati raundija.

Neprekidni gradovi. 1.

Grad Leonija sam se obnavlja svakoga dana: svakog jutra stanovnitvo se budi u sveim
aravima, pere se sapunima tek izvaenim iz omota, oblai kune kapute ganc nove, vadi iz
najsavrenijeg friidera limene konzerve jo netaknute sluajui najnovije pesme sa
poslednjeg modela radija.
Na plonicima, uvijeni u sjajne plastine kese, jueranji Leonijini otpaci ekaju na
kamion ubretar. Nema tu samo isceenih pasti za zube, pregorelih sijalica, novina,
ambalae, posua, ve su tu i bojleri, enciklopedije, klaviri, servisi od porcelana: vie nego
po stvarima koje se svaki dan proizvedu prodaju kupuju, bogatstvo Leonije se meri po
stvarima koje se svaki dan bacaju da bi bilo mesta za nove. Do te mere da se ovek pita da li
je prava strast Leonije uivati u novim i razliitim stvarima ili moda izbacivati, udaljavati od
sebe, istiti se od neke neprekidne neistoe. Sigurno je da se na ubretare eka kao na
anele, dok je njihov zadatak da uklone ostatke jueranjeg ivota obavijen tihim
potovanjem, kao neki ritual koji inspirie privrenost, ili moda zato to im baci stvari,
niko nee na njih da misli.
Gde nose svaki dan svoju robu ubretari niko se ne pita: izvan grada, naravno; ali svake
godine grad se iri, i ubretari moraju da se povlae jo dalje; koliina baenog raste i gomile
se izdiu, raslojavaju, razmetaju u irem obimu. Dodaj tome da to se vie u Leoniji
usavrava umetnost proizvodnje novih materijala, to vie ubre poboljava svoju sutinu,
odoleva vremenu, nepogodama, klijanjima i sagorevanjima. To je tvrava neunitvih smesa
koja okruuje Leoniju, nadgleda je sa svih strana kao neki planinski lanac.
Rezultat je sledei: to vie Leonija izbacuje stvari, to ih vie skuplja; krljut iz njene
prolosti se uvruje u neki tit koji ne moe da se skloni, obnavljajui se svakog dana, grad
sebe ouvava u celokupnosti u jednom konanom obliku: u obliku jueranjeg ubreta koje
se gomila na ubretu od prekjue i svih prolih dana i godina i petoletki.
Otpaci Leonije bi polako osvojili svet kad nad beskrajnim ubretom ne bi visilo, nakon
poslednjeg ruba, ubre drugih gradova, koji takoe guraju daleko od sebe brda otpadaka.
Moda je ceo svet, izvan granica Leonije, pun kratera u ubretu, i svaki u sreditu ima neku
metropolu koja je stalno u erupciji. Granice izmeu stranih ili zavaenih gradova su zarazni
bedemi gde su otpaci okrenuti jedni protiv drugih, gomilajui se i meajui.
Sto vie rastu u visinu, to je vea opasnost da se srue: dovoljna je jedna konzerva, neka
stara guma, neki neopleteni balon da se skotrljaju sa Leonijine strane pa e hrpa rasparenih
cipela, starih kalendara, suvog cvea da zatrpa grad u svoju prolost koju je ovaj uzalud
pokuao da odgurne, pomeanu sa prolou graninih gradova, konano istih: kataklizma
e da pokrene mrani lanac planina i da izbrie svaki trag jedne metropole uvek u novo
obuene. Ve su spremni u okolnim gradovima da valjcima poravnaju tlo, da se proire na
novu teritoriju, da se uveaju, da udalje novo ubre.

POLO: Moda ova terasa gleda na vrt samo u jezeru naih glava . . .
KUBLAJ: i dok nas daleko vode nai burni poduhvati vojskovoe i trgovca, obojica
uvamo u sebi tu tihu senku, taj razgovor sa prekidima, ovo uvek isto vee.
POLO: Osim ako nije u pitanju suprotna pretpostavka: da oni koji se mue pod
atorima i lukama postoje samo zato to ih nas dvojica izmiljamo, koji smo zarobljeni ovde
me bunjem bambusa, oduvek nepokretni.
KUBLAJ: Neka ne postoje napor, vriska, rane, smrad, ve samo ova biljka azaleja.
POLO: Neka nosai, tucai kamena, istai, kuvarice koje iste pileu iznutricu, pralje
povijene nad veom, majke porodica koje meaju pirina dojei novoroenad, postoje samo
zato to mi mislimo na njih.
KUBLAJ: Istinu govorei, ja nikad na njih na mislim.
POLO: Onda ne postoje.
KUBLAJ: - ini mi se da nam ta pretpostavka ne odgovara. Bez njih nikad ne bismo
mogli ovde da budemo i da se ljuljukamo uaureni u naim ljuljakama.
POLO: Znai, tu emo pretpostavku iskljuiti. Znai, ova druga bie tana: da oni
postoje a ne mi.
KUBLAJ: Dokazali smo da ako bi postojali, ne bi nas bilo.
POLO: Eto nas tu zapravo.

VIII

U podnoju Kanovog prestola pruao se pod od majolike. Marko Polo, nemi obavetajac,
prostirao je po njemu uzorke dobara koje je doneo sa svojih putovanja sa granica carstva:
jedan lem, jedna koljka, jedan kokosov orah, jedna lepeza. Razmetajui u nekom redu
predmete po crno belim ploicama i polako ih pomerajui prostudiranim pokretima,
ambasador je pokuavao da predstavi pred vladarevim oima doivljaje sa svog puta, stanje
u carstvu, preimustva udaljenih glavnih gradova.
Kublaj je bio paljiv ahista; pratei Markove pokrete, primeivao je da izvesne figure
podrazumevaju ili iskljuuju prisustvo drugih figura i da se pomeraju po izvesnim putanjama.
Zanemarujui raznovrsnost oblika predmeta, definisao je nain na koji se rasporeuju jedan
prema drugom po podu od majolike. Pomisli: Ako je svaki grad kao neka partija aha,
onoga dana kada budem spoznao pravila konano u posedovati moje carstvo iako nikad
neu upoznati sve gradove u njemu.
Na kraju, bilo je suvino da Marko koristi mnogo alatki da bi mu priao o gradovima:
dovoljna je bila jedna ahovska tabla sa figurama krajnje odreenih oblika. Svakoj figuri
moglo se iz prilike u priliku pridati pogodno znaenje: konj je mogao da predstavlja koliko
pravog konja toliko i povorku koija, vojsku koja marira, spomenik konju; kraljica je mogla
da bude dama naslonjena na balkonu, fontana, crkva sa iljatim tornjem, stablo dunje.
Vraajui se sa svoje poslednje misije, Marko Polo je naao Kana kako ga eka sedei
ispred ahovske table. Jednim pokretom ga pozva da sedne ispred njega i da mu opie samo
uz pomo aha gradove koje je obiao. Venecijanac se ne izgubi. ah Velikog Kana bio je
napravljen od velikih komada glatke slonovae: razmetajui po tabli visoke topove i mrane
konje, skupljajui rojeve peaka, iscrtavajui kose ili prave staze kroz kraljiino
napredovanje, Marko je ponovno stvarao perspektive i prostore belih i crnih gradova u
meseevim veerima.
Posmatrajui ove sutinske pejzae, Kublaj je razmiljao o nevidljivom redu koji dri
gradove, o pravilima po kojima su nicali, oblikovali se i rasli i prilagoavali godinjim
dobima i rastuivali se i propadali. Ponekad bi mu se inilo da je na ivici da otkrije neki
koherentan i harmonian sistem koji se nalazi ispod beskrajnih deformiteta i disharmonija,
ali nijedan model nije mogao da izdri poreenje sa tom ahovskom igrom. Moda, umesto
mozganja da prizove, uz tanku pomo ahovskih figura od slonovae, slike koje su inae
osuene na zaborav, moda je bilo dovoljno odigrati partiju po pravilima, i posmatrati svako
naredno stanje na tabli kao jedan od beskrajnih oblika koje sistem oblika sastavlja i unitava.
Sad vie Kublaj Kan nije imao potrebe da alje Marka Pola na daleke ekspedicije:
zadravao ga je da igraju beskrajne partije aha. Poznavanje carstva bilo je sakriveno u
nacrtu ispisanom od ugaonih skokova konja, od dijagonalnih preseka koji su se otvarali pred
navalom
lovca, od povlaenja i obazrivih koraka kralja i poniznog peaka, iz neiscrpnih mogunosti u
svakoj partiji.
Veliki Kan je pokuavao da se uivi u igru: ali mu je sada razlog igre nedostajao. Kraj
svake partije je pobeda ili gubitak: ali ega? ta je bio pravi cilj? Posle ah-mata, pod
nogama kralja, kralja koga ruka pobednika obori, ostaje crni ili beli kvadrat. Nastojei da
raspara svoje pobede da bi ih sveo na sutinu, Kublaj je stigao do krajnje operacije:
definitivno osvajanje, u kome raznorodne riznice carstva nisu bile drugo do iluzorne ljuture,
svedene na komad furniranog drveta: nitavilo...

Gradovi i ime. 5.

Irena je grad koji se vidi kad se nagne sa vrha visoravni u trenutku u kome se pale svetla
i tamo u dnu kroz bistar vazduh nazire ruu naseljenosti: gde su najgui prozori, gde se tek
osvetljene uliice ravaju, gde se gomilaju senke vrtova, gde se uzdiu tornjevi sa signalnim
vatrama; a ako je vee maglovito, neka zamagljena svetlost se naduvava kao mleni suner u
podnoju uvale.
Putnici na visoravni, pastiri koji prevode stoku s jedne pae na drugu, pticolovci koji
nadgledaju zamke, pustinjaci koji beru bilje, svi gledaju ka dolini i priaju o Ireni. Vetar
ponekad donosi muziku doboa i truba, pucnjavu petardi sa nekog bljetavog slavlja; ponekad
i rafal mitraljeza, eksploziju nekog topa na utom nebu od vatri zapaljenih u graanskom
ratu. Oni koji odozgo posmatraju nagaaju ta bi to moglo da se deava u gradu, pitaju se da
li bi bilo lepo ili runo nai se u Ireni te veeri. Nemaju zapravo nameru da odu tamo i
putevi koji se sputaju u dolinu su u svakom sluaju loi ali Irena magnetski privlai
poglede i misli onih koji su gore.
Tada Kublaj Kan oekuje da mu Marko Polo pria kakva je Irena iznutra. A Marko to ne
moe: koji je to grad koji oni sa visoravni zovu Irena nije uspeo da sazna; uostalom malo je
to vano: da ga vidi tako to si usred njega, bio bi to neki drugi grad; Irena je ime grada
izdaleka a ako mu prie onda se menja.
Grad je jedan za onoga ko proe pored njega bez ulaenja, a drugi za onoga ko je
uhvaen njime i ne izlazi; jedan je grad u koji se stie prvi put, a drugi onaj koji se zauvek
naputa; svaki zasluuje drugaije ime; moda sam o Ireni ve govorio pod drugim imenima;
moda nisam govorio o drugom do o Ireni.

Gradovi i mrtvi. 4.

Ono to Argu ini drugaijom od ostalih gradova je to to umesto vazduha ima zemlju.
Ulice su potpuno zatrpane zemljom, sobe su prepune ilovae sve do tavanice, na stepenicama
stoje jo jedne naopake stepenice, iznad krovova kua lee slojevi kamenog odrona kao
neka nebesa sa oblacima. Da li stanovnici mogu da krue gradom proirujui glistine kanale i
pukotine kroz koje se provlae koreni, ne znamo: vlaga rastura tela i oni ostaju sa malo
snage; odgovara im da su mirni i oprueni, ionako je mrak.
Arga se odavde gore uopte ne vidi; neko kae: Tamo je dole i nemamo kud nego da
poverujemo; mesta su pusta. Nou, kad prislonimo uvo na tlo, ponekad se uje tresak nekih
vrata.

Gradovi i nebo. 3.

Ko stigne u Teklu, malo vidi od grada, iza ograda od dasaka, zaklona od daka, skela,
metalnih konstrukcija, drvenih mostova koji vise na konopcima ili su nasaeni na oslonce,
merdevine, dalekovodne stubove. Na pitanje: zato toliko dugo traje izgradnja Tekle? -
stanovnici odgovaraju ne prestajui da podiu kofe, da sputaju olovne ice, da rade gore-
dole dugakim etkama. Da ne bi poelo razaranje odgovaraju. I upitani da li se plae da
e im se skinu skele grad poeti da se raspada u paramparad, dodaju uurbano, tihim
glasom: I ne samo grad.
Ako, nezadovoljan odgovorima, neko proviri kroz pukotionu na ogradi, videe dizalice
koje vuku druge dizalice, zakrpe koje pokrivaju druge zakrpe, grede koje se zarivaju u druge
grede. Kakav je smisao vae gradnje? pita. Kakav je cilj nekog grada koji se podie ako
to nije grad? Gde je plan koji sledite, projekat?
Pokazaemo ti ga im se dan zavri; sada ne moemo da prekinemo odgovaraju.
Rad prestaje u suton. Pada mrak na gradilitu. No je zvezdana. Evo projekta kau.

Neprekidni gradovi. 2.

Da dodirujui tlo u Trudi nisam proitao ime ispisano velikim slovima, pomislio bih da
sam stigao na isti aerodrom odakle sam krenuo. Predgraa kroz koja sam proao nisu bila
drugaija od onih drugih, sa istim ukastim i zelenkastim kuama. Pratei iste strelice, ide se
istim stazama istim trgovima. Ulice u centru izlagale su robu kutije natpise koji se ni po emu
nisu razlikovali. Bilo je to prvi put da dolazim u Trudu, ali sam ve poznavao hotel u koji
sam sluajno uao; ve sam bio uo i izrekao dijaloge sa prodavcima i kupcima gvourije;
drugi dan, isti kao to je ovaj, zavren je gledanjem kroz iste ae iste trbuhe kako pleu.
Zato doi u Trudu? pitao sam se. I ve sam hteo da odem.
Moe da poleti kad hoe, rekoe mi ali e stii u jednu drugu Trudu, istu u
detalj, svet je pun jedne jedine Trude koja ne poinje i ne zavrava, ve samo menja ime na
aerodromu.

Skriveni gradovi. 1.

U Olindi, ko ide sa lupom i paljivo trai moe negde da pronae taku koja nije vea od
iodine glave i u kojoj, gledajui je malo uvelianu, vidi krovove antene staklene krovove
vrtove bazene transparente kroz ulice, kioske na trgovima, staze za konjske trke. Ta taka ne
ostaje tu: posle godinu dana nai e je veliku kao pola limuna, zatim kao vrganj, zatim kao
tanjir orbe. I tako postaje grad normalne veliine unutar biveg grada: nov grad koji se
probija usred biveg grada isterujui ga napolje.
Olinda svakako nije jedini grad koji raste u koncentrinim krugovima, kao prstenovi u
stablu koji se svake godine obnove za jedan krug. Ali drugim gradovima ostaje u sredini stari
krug tesnih zidova iz kojih se uzdiu osueni zvonici kule krovovi sa crepovima kupole, dok
novi kvartovi pucaju okolo kao iz nekog kaia koji se otkopava. Ne u Olindi: stari kaievi se
ire nosei sa sobom stare kvartove, uveane, odravajui proporciju na veem prostoru na
ivici grada; oni okruuju malo manje stare kvartove, koji su isto tako uveani ali sueni da bi
oslobodili mesto onim novijim koji pritiskaju iznutra; i tako sve do srca grada: jedna Olinda
sva nova koja u svojim redukovanim dimenzijama zadrava crte i protok vitalnih tokova
preanje Olinde i svih Olindi koje su nikle jedna iz druge; a unutar tog najunutarnjijeg kruga
ve niu ali ih je teko razaznati budua Olinda i one koje e potom rasti.
 . . . Veliki Kan je pokuavao da se uivi u igru: ali mu je sada beao razlog igri. Ishod
svake partije je pobeda ili poraz: ali ega? ta je bio pravi zalog? Kod ah-mata, kad ruka
pobednika zbaci s nogu kralja, ostaje nitavilo: beli ili crni kvadrat. Ralanjujui svoje
pobede da bi ih sveo na sutinu, Kublaj je stigao do krajnje operacije: do konanog
osvajanja u kome su raznoblina bogatstva carstva bila samo iluzorne ljuture, svedena na
polje obraenog drveta.
Tada progovori Marko Polo: Tvoja ahovska tabla, gospodaru, je mozaik dva drveta:
ebonosa i javora. Polje na kome je fiksiran tvoj prosvetljen pogled iseeno je iz prstena debla
koji je porastao u toku jedne sune godine: vidi kako su vlakna rasporeena? Ovde se nazire
jedva naznaen vor: dragulj je pokuao da nikne jednog dana preranog prolea, ali ga je
noni mraz spreio. Veliki Kan do tada nije primetio da stranac ume teno da se izraava na
njegovom jeziku, ali ga nije to iznenadilo. Evo jedne vee pore: moda je to bilo gnezdo
neke larve: ne crva, jer bi nastavio da kopa odmah po roenju, ve gusenice koja je oglodala
sve lie i to je uzrokovalo da je drvo moralo da se see Ovaj kraj je urezao stolar ebonosa
dletom da bi stajao ravno uz susedni kvadrat koji tri
Koliina stvari koje su se mogle isitati u jednom komadiu glatkog i praznog drveta
preplavila je Kublaja; ve je Polo govorio o umama ebonosa, o splavovima od balvana koji
plove niz reku, o pristajanjima, o enama na prozorima...

IX

Veliki Kan poseduje jedan atlas na kome su svi gradovi carstva i susednih kraljevina
oznaeni zdanje po zdanje i ulica po ulica, sa zidovima, rekama, mostovima, lukama,
stenama. Zna da je uzaludno oekivati iz izvetaja Marka Pola vesti o tim mestima koja
uostalom dobro poznaje: kako u Kanbaliku, glavnom gradu Kine tri kockasta grada stoje
jedan u drugom, svaki sa etiri hrama i etvoro vrata koja se otvaraju pratei godinja doba:
kako na ostrvu Java besni nosorog sa svojim smrtonosnim rogom; kako se love biseri na dnu
mora na obalama Maabara.
Kublaj pita Marka. Kad se vrati na Zapad, da li e svom narodu ponoviti ono to
meni pria?
Ja govorim govorim kae Marko ali, ko me slua, zadrava samo rei koje
oekuje. Drugaiji je opis sveta kome ti prua svoje dobroudno uho, drugaiji onaj koji e
obigrati krug kueraka nosaa i gondolijera u podnoju moje kue onoga dana kad budem
stigao, opet drugaija ona koju bih mogao da diktiram pod stare dane, ako bi me zarobili
pirati iz enove i okovali lancima u istoj eliji sa nekim piscem pustolovnih romana. Prii ne
nareuje glas: ve uvo.
Ponekad mi se uini da mi tvoj glas stie izdaleka, dok sam zarobljenik neke
upadljive i nevidljive sadanjosti, u kojoj su svi oblici ljudskog zajednikog ivota stigli do
neke krajnosti u svom ciklusu i ne mogu da se zamisle novi oblici koji e nastupiti. I sluam u
tvom glasu nevidljive razloge zbog kojih su gradovi postojali, i zbog kojih e moda, posle
smrti, opet iveti.
 Veliki Kan ima jedan atlas na kome su nacrtane putanje zemlje i vode, sve zajedno, i
kontinent po kontinet granice najudaljenijih carstava, marrute brodova, obrisi obala, mape
najslavnijih metropola i najbogatijih luka. Lista mape pred oima Marka Pola da bi isprobao
njegovo znanje. Putnik prepoznaje Konstantinopolj u gradu koji vlada nad tri obale jednim
dugakim tesnacem, jednim tankim zalivom i jednim zatvorenim morem; sea se da Jerusalim
nadgleda dva brda nejednake visine, okrenuta jedno ka drugom; ne okleva da pokae
Samarkand i njegove vrtove.
Za druge gradove koristi opise koji se prenose reju, ili pokuava da pogodi rukovodei
se nekolikim pokazateljima: tako je Granada arena kalifova perla, Libek, doterana severna
luka, Timbuktu grad koji se crni od ebonosa i beli od slonovae, Pariz u kome milioni ljudi
stiu kui svakog dana nosei veknu hleba. U obojenim minijaturama atlas predstavlja
naseljena mesta neobinih oblika: oaza skrivena na rubu pustinje odakle vire vrhovi palmi je
sigurno Nefud; zamak usred ivog peska i krave koje pasu na livadama slanim od plime ne
mogu da ne podsete na Mont St. Miel; i ne moe biti do Urbino, zdanje, koje umesto da se
uzdie unutar zidova grada, sadri grad u svojim zidinama.
Atlas takoe predstavlja gradove za koje ni Marko ni geografi ne znaju da li postoje i gde
su, ali je nemogue da nedostaju meu moguim oblicima: jedan Kusko kao rascvetala
vieslojna biljka koji odslikava savren red razmene, jedan Meksiko koji se zeleni na jezerom
nad kojim stoji kraljevsko zdanje Montezuma, jedan Novgorod sa okruglim kupolama, jedna
Lasa koja izdie bele krovove nad oblanim krovom sveta. I za njih Marko kae neko ime,
nije vano koje, i naznai put do njih. Zna se da se imena mesta menjaju onoliko koliko ima
stranih jezika; i da na svako mesto moe da se stigne sa drugih mesta, putevima i
najrazliitijim putanjama, bilo da se jae vozi u kolima vesla leti.
ini mi se da bolje prepoznaje gradove na atlasu nego kad ih lino poseti kae
Marku car zatvarajui naglo knjigu.
A Polo: Putujui, ovek piimeti da nestaju razlike: svaki grad lii na sve gradove,
smenjuju se mesta oblik red razdaljina. Neka bezoblina sitna praina osvaja kontinente.
Tvoj atlas uva razlike bez promena: onaj vrhunski izbor koji je kao slova u imenu.
Veliki Kan poseduje jedan atlas u kome su sadrane mape svih gradova: oni koji uzdiu
svoje zidove na vrstim osnovama, oni koji su se raspali i koje je pesak progutao, oni koji e
postojati jednog dana i na ijem mestu su sada samo zeije jazbine.
Marko Polo lista mape, prepoznaje Jerihon, Ur, Kartaginu, pokazuje pristanite na uu
Skamandra gde su ahejski brodovi deset godina ekali na ponovno ukrcavanje osvajaa, sve
dok konj kojeg je Odisej skovao nije dizalicom provuen kroz Skejska vrata. Ali govorei o
Troji, dolo mu je da joj da oblike Konstantinopolja i da predvidi opsadu u kojoj e ga dugih
meseci drati Muhamed, koji e, lukav kao Odisej, nou vui brodove uz struju, od Bosfora
do Zlatog roga, zaobilazei Peru i Galatu. I iz meavine ta dva grada raao se trei koji bi
mogao da se zove San Francisko i da prua dugake i lagane mostove nad Golden Gejtom i
zalivom, i da navija zupanike eleznice potpuno uzbrdnim ulicama, i da procveta kao glavni
grad Pacifika za hiljadu godina od tada, posle duge opsade od trista godina koja e dovesti
rase utih crnih i crvenih da se spoje zajedno sa preivelim potomcima belaca u jedno jo
vee carstvo od Kublaj Kanovog.
Atlas ima ovu vrlinu: otkriva oblik gradova koji jo nemaju ni oblik ni ime. Postoji grad u
obliku Amsterdama, polukrug okrenut ka severu, sa koncentrinim kanalima: prineva, cara i
gospode; postoji grad u obliku Jorka, uglavljen meu visokim ledinama, zazidan, pun kula;
postoji grad kao Novi Amsterdam koji se takoe zove Njujork, prepun staklenih i elinih
tornjeva na duguljastom ostrvu izmeu dveju reka, sa ulicama kao duboki kanali, od kojih su
sve ravne osim Brodveja.
Katalog oblika je beskrajan: dok svaki oblik ne bude naao svoj grad, raae se novi
gradovi. Tamo gde oblici iscrpu svoje varijacije i gde se raspadnu, poinje kraj gradova. U
poslednjim mapama atlasa razleu se mree bez poetka ili kraja, gradovi u obliku Los
Anelesa, u obliku Kjoto-Osake, bez oblika.

Gradovi i mrtvi. 5.

Svaki grad, kao Laudomija, ima pored sebe jo jedan grad u kome se stanovnici nazivaju
istim imenima: to je Laudomija mrtvih, groblje. Specijalna vrlina Laudomije je to nije
dvostruka ve trostruka, to jest sadri jo jednu Laudomiju koja je grad jo neroenih.
Osobine dvojnih gradova su vrlo poznate. to se vie Laudomija ivih naseljava i iri,
vie se rasprostiru grobovi izvan zidina. Uiice Laudomije mrtvih su toliko tesne da kroz njih
jedva mogu da prou mrtvaka kola, i u njima stoje zgrade bez prozora; ali putanja ulica i red
stanova ponavlja sliku ive Laudomije, i kao u njoj, porodice su sve sabijenije, po tesnim
sobiicama jedna preko druge. U popodnevima lepog vremena ivo stanovnito obilazi mrtve
i odgoneta svoja imena na njihovim kamenim ploama: nalik na grad ivih, i ovaj prenosi
priu napora, ljutnje, iluzije i oseanja; ali ovde je sve postalo nuno, izmaknuto siuaju,
svrstano, dovedeno u red. I da bi se osetila sigurnom, Laudomija ivih ima potrebu da
pronae u Laudomiji mrtvih objanjenje same sebe, po cenu da nae neto manje ili vie:
objanjenja za vie od jedne Laudomije, za razliite gradove koji su mogli da nastanu a nisu,
ili delimini razlozi, kontradiktorni, razoaravajui.
S pravom Laudomija dodeljuje podjednako veliki prostor onima koji bi tek trebalo da se
rode; naravno, prostor nije proporcionalan njihovom broju za koji se pretpostavlja da je
beskrajan, ali s obzirom da je prazan prostor, okruen arhitekturom svom u koljkama,
ulegnuima, ljebovima, i s obzirom da neroenima moe da se pripie dimenzija po volji, da
budu zamiljeni veliki kao mievi ili kao svilene bube ili kao mravi ili mravlja jaja, nita ne
zabranjuje da se zamisle uspravni ili sklupani na svakoj izboini, staklu to tri iz nekog
zida, na svakom vrhu ili u podnoju stuba, u nizu ili raspreni, koncentrisani na nezgode u
njihovim buduim ivotima i da sagledamo u nekom mermernom ukrasu celu Laudomiju na
hiljadu godina od dananjeg dana, prepunu mnotva obuenog u neviene mantije, svi na
primer u ogrtae boje plavog patlidana, ili svi sa uranovim perjem na turbanima, i da se
prepoznaju sopstveni potomci iz saveznikih ili neprijateljskih porodica, dunici i poverioci,
koji dolaze i odlaze, vrei razmene, osvete, veridbe iz ljubavi ili interesa. ivi iz Laudomije
poseuju kue neroenih ispitujui ih; koraci odjekuju pod praznim svodovima; pitanja se
postavljaju u tiini: i uvek o sebi ivi pitaju, a ne o onima koji e tek doi; ko trudei se da
ostavi sjajno seanje o sebi, ko da se zaborave njegove sramote; svi bi hteli da prate nit
posledica svojih inova; ali to vie izotravaju pogled, to manje vide neprekidni trag; budui
narataji Laudomije su napravljeni od takica kao estice praine, otkaeni od onoga pre ili
posle.
 Laudomija neroenih ne prenosi, kao grad mrtvih, neku sigurnost stanovnicima ive
Laudomije, ve samo strah. Mislima posetilaca se na kraju otvaraju dva puta i ne zna se na
kome ima vie nemira: ili se misli da broj buduih roenih daleko prevazilazi broj svih ivih i
mrtvih, i tada se u svakoj pori kamena nagomilavaju nevidljive gomile, zbijene po nagibima
levka kao po stepenitu nekog stadiona, i s obzirom da se u svakoj generaciji potomstvo
Laudomije mnoi, u svakom levku se otvaraju na stotine levaka, svaki sa milion osoba koje
bi trebalo da se rode koje izduuju vratove i zevaju da se ne bi uguile; ili se misli da e i
Laudomija da nestane, ne zna se kad, i svi njeni graani sa njom, to jest generacije koje
nailaze sve dok ne dostignu neki broj i to ne bude kraj, i tada su Laudomija mrtvih i
Laudomija neroenih kao dve boice jedne klepsidre koja se prevre, svaki prelaz izmeu
raanja i smrti je zrno peska koje prolazi kroz zastoj, i rodie se poslednji stanovnik, i
poslednje zrno koje sad eka na vrhu gomile tada e pasti.

Gradovi i nebo. 4.

Pozvani da diktiraju pravila za osnivanje Perincije, astronomi su odredili mesto i dan u

odnosu na poloaj zvezda, iscrtali su ukrtene linije dekumenus i kardo okrenute tako da
jedna prati putanju sunca a druga kao osovina oko koje se okreu nebesa, podelili su mapu u
dvanaest kua horoskopa, tako da svaki hram i svaki kvart dobija pravi uticaj potrebnih
sazvea, fiksirali su taku zidova na kojima valja otvoriti vrata predviajui da svaka
centrira pomraenje meseca u narednih hiljadu godina. Perincija uveravaju trebalo bi da
odslikava harmoniju nebeskog svoda; uzrok prirode i milost bogova trebalo bi da su
oblikovali sudbine stanovnika.
Pratei precizno proraun astronoma, Perincija je podignuta; razliit svet je doao da je
nastani; prva generacija roenih u Perinciji poe da raste meu njenim zidovima; a onda i ti
stasae da se oene i imaju decu.
Po ulicama i trgovima Perincije danas susree invalide, patuljke, debele, ene sa bradom.
Ali ono najgore se ne vidi; grleni urlici uju se iz podruma i iz tala, gde porodice kriju decu
sa tri glave ili sa est nogu.
Astronomi Perincije nalaze se pred jednim tekim izborom: ili da priznaju da su svi
njihovi prorauni pogreni i da njihove cifre ne mogu da opiu nebo, ili da otkriju da je red
bogova upravo onaj koji se odslikava u gradu monstruma.

Neprekidni gradovi. 3.

Svake godine u svojim putovanjima zaustavim se u Prokopiji i smestim se u istoj sobi u

istoj gostionici. Jo prvi put sam ostao da bih posmatrao pejza pomerajui zavesicu sa
prozora: jedan jarak, jedan most, jedan zidi, jedno drvo oskorue, polje ita, grmlje kupina,
kokoinjac, vrh utog brda, beli oblak, pare plavog neba u obliku trapeza. Siguran sam da
prvi put nikoga nisam video; tek posle godinu dana me pokretima lia uspeo sam da
razaznam jedno okruglo i spljoteno lice koje gloe klip. Posle godinu dana bilo ih je troje na
zidiu, a kad sam se vratio, video sam ih estoro, kako sede u nizu, sa rukama na kolenima i
sa nekoliko oskorua na tanjiru. Svake godine, im bih uao u sobu, podizao bih zavesicu i
brojao po neko lice vie: esnaest, ukljuujui i one dole u jarku; dvadeset devet, od kojih je
osam zguranih na oskorui; etrdeset sedam ne raunajui one u kokoinjcu. Lie jedni na
druge, izgledaju ljubazni, imaju pege po obrazima, smee se, poneko ima usta zamazana
kupinama. Ubrzo sam video ceo most pun tipova sa okruglim licima, sklupanih zato to nije
bilo vie mesta da se maknu; grizli su klipove, a zatim su glodali koanje.
Tako, godinu za godinom gledao sam kako nestaju jarak, drvo, bun kupina, iza ograde
mirnih osmeha, izmeu okruglih obraza koji se pokreu dok vau lie. Nema se predstava,
na tako skuenom prostoru kao to je to polje ita koliko ljudi moe da stane, naroito ako
sednu sa rukama oko kolena i ne mrdaju. Mora da ih ima mnogo vie nego to izgleda: video
sam kako se vrh brda prekriva sve veom guvom; ali od kada su oni na mostu poeli da stoje
jedan na grbai drugog ne mogu da doprem daleko pogledom.
Ove godine, konano, kada sam podigao zavesicu, prozor je pokazao samo niz lica: od
jednog ugla do drugog, na svim nivoima i na svim razdaljinama, vide se ova okrugla lica,
nepomina, ravna ravna, sa naznakom osmeha, usred mnogo ruku koje se dre za ramena
onih ispred njih. ak je i nebo nestalo. Mogu i da se udaljim od prozora.
Nije reeno da mi je lako da se kreem. U mojoj sobi smeteno je nas dvadeset estoro:
da bih pomerio noge, moram da uznemirim one koji su sklupani na podu, probijam se kroz
kolena drugih koji sede na komodi i laktove onih koji se na smenu naslanjaju na krevet: sve
neki fin svet, na svu sreu.

Skriveni gradovi. 2.

Nije srean ivot u Raisi. Ulicama svet hoda krei ruke, kudi decu koja plau, naslanja
se na ogradu mosta, drei pesnice na elu, ujutru se bude iz runih snova i zapoinju sa
novim. Meu tezgama na kojima se stalno ekiem udara po prstu ili se ubada iglom, ili u
potpuno krivim rubrikama trgovakh i bankarskih knjiga, ili ispred redova praznih aa na
ankovima u kafanama, na svu sreu pognute glave poteuju te mranih pogleda. Unutar
kua je jo gore, i nije potrebno ulaziti da bi se to saznalo: leti prozori odjekuju od svaa i
polomljenih tanjira.
Pa ipak, u Raisi, u svakom trenutku postoji dete koje se smeje sa prozora na psa koji je
skoio na neki krov da bi dohvatio pare palente koje je ispalo nekom zidaru koji je sa vrha
skele uzviknu Duo moja, dozvoli mi da umoim! nekoj mladoj krmarici koja podie
tanjir sosa ispod nastrenice, srena to e da poslui kiobrandiju koji proslavlja dobar
posao, jedan suncobran od bele ipke koji je kupila neka velika dama da bi se epurila na
trkama, zaljubljena u oficira koji joj se nasmeio kod poslednje prepreke, srean on, ali jo
sreniji njegov konj koji je leteo preko prepreka videvi kako u vazduhu leti jarebica, srena
ptica osloboena iz kaveza nekog srenog slikara to ju je naslikao pero po pero proarana
crvenim i utim u minijaturi na onoj strani u knjizi na kojoj filozof kae: ,,I u Raisi, tunom
gradu, raspada se jedan nevidljiv konac koji vezuje ivo bie za neko drugo na as a zatim se
raspada, zatim se rastee izmeu pokretnih taaka ocrtavajui nove oblike tako da u svakoj
sekundi nesrean grad sadri jedan srean grad koji i ne zna da postoji.
 Gradovi i nebo. 5.

Sa takvom umetnou je izgraena Andrija, da svaka njena ulica tee pratei orbitu neke
planete, a zgrade i mesta zajednikog ivota ponavljaju red sazvea i poloaj najsvetlijih
zvezda: Antares, Alferac, Kapela, Kefej. Kalender grada je takav da su radovi i kancelarije i
proslave nameteni u skladu sa nebom u tom trenutku: tako se dani na zemlji i noi na nebu
odslikavaju.
Iako je detaljno regulisan, ivot u gradu se odvija mirno kao kretanje nebeskih tela i
dobija nunost pojava koje ne podleu ljudskom izboru. Stanovnicima Andrije, hvalei
njihovu vrednu proizvodnju i okretnost duha, usudio sam se da kaem: Dobro razumem
kako se vi, oseajui se kao deo nepromenljivog neba, rafovi neke daljne mainerije, uvate
da donesete vaem gradu i vaim obiajima i najmanju promenu. Andrija je jedini grad koji ja
poznajem kome odgovara da ostane nepomian u vremenu.
Zagledaju se zbunjeni. Ali zato da ne? Ko to kae? I povedoe me da posetim jednu
odnedavno otvorenu viseu ulicu iznad ume bambusa, pozorite senki koje se gradi na mestu
optinske tenare, koja je sada preseljena u paviljone stare bolnice, koja je zatvorena po
izleenju poslednjih zaraenih, i tek otvorenu renu luku, kod kipa Talete i kod tobogana.
Ove novine ne remete astralni ritam vaeg grada? upitah.
Tako je savren sklad izmeu naeg grada i neba odgovorie, da svaka promena u
Andriji unosi neku novinu meu zvezdama. Astronomi gledaju teleskopima posle svake
promene koja se odigrava u Andriji, i oznaavaju eksplozije neke nove, ili prelaz sa oran na
uto neke daleke take na nebu, irenje magline, iskrivljenje zavoja na mlenom putu. Svaka
promena podrazumeva lanac drugih promena, u Andriji kao meu zvezdama: grad i nebo
nikad ne ostaju isti.
Iz karaktera stanovnika Andrije dve vrline zasluuju da budu pomenute: samouverenost i
obazrivost. Ubeeni da svaka novina u gradu utie na nebeski nacrt, pre svake odluke
raunaju rizike i prednosti za sebe i za sveukupnost grada i svetova.

Neprekidni gradovi. 4.

Prebacuje mi to te svaka moja pria prenosi usred nekog grada a da ti ne ispria o

prostoru koji se prostire izmeu jednog i drugog grada: pokrivaju ga mora, polja rai, ume
aria, movare. Odgovoriu ti jednom priom.
Na ulicama Cecilije, poznatog grada, sretoh jednom kozara koji je terao uz zidove stado
sa zvoncima.
Blagosloveni od boga ovee, stade da me upita, zna li da mi kae ime grada u
kome se nalazimo?
Neka te bogovi prate! uzviknuh. Kako ne moe da prepozna veoma slavan grad
Ceciliju?
Saali se na mene odgovori kozar ja sam pastir koji napasa stoku. Ponekad moramo
koze i ja da prolazimo kroz gradove; ali ne umemo da ih razlikujemo. Pitaj me za ime paa:
sve ih poznajem, Livadu me Stenjem, Zelenu Padinu, Travu u Senci. Gradovi za mene
nemaju imena: to su mesta bez zelenila koja odvajaju jednu pau od druge, i gde se koze
uplae na raskrsnicama i raspu. Pas i ja trimo da skupimo stado.
Naprotiv rekoh ja prepoznajem samo gradove i ne razaznajem ono to je izvan
njih. Na nenaseljenim mestima svaki kamen i svaka vlat trave se pobrkaju u mojim oima sa
nekim drugim kamenom i vlati trave.
Mnogo je godina prolo od tada; prepoznao sam jo mnogo gradova i preao kontinente.
Jednog dana sam hodao meu uglovima brojnih jednakih kua: izgubio sam se. Upitah jedog
prolaznika: Neka te besmrtnici uvaju, zna li da mi kae gde se nalazimo?
U Ceciliji, kamo sree da nismo odgovori mi. Odavno hodamo njenim ulicama koze i
ja i ne uspevamo da izaemo...
Prepoznah ga bez obzira na dugu belu bradu: bio je to onaj kozar od onda. Za njim je ilo
nekoliko olinjalih koza, koje vie nisu ni smrdele, koliko su bile sama kost i koa. Pasle su
otpatke od papira po kantama za ubre.
Ne moe biti uzviknuh. I ja ne znam od kada sam uao u jedan grad i od tada
tumaram po ulicama. Ali kako sam uspeo da se naem gde kae da sam, kad sam bio u
jednom drugom gradu, veoma udaljenom od Cecilije, i jo nisam izaao iz njega?
Pomeala su se mesta, ree kozar Cecilija je svuda; ovde je nekad trebalo da bude
Livada Niske Kadulje. Moje koze prepoznaju trave po travnjacima na raskru.

Skriveni gradovi. 3.

Jedna proroica, upitana o sudbini Marusje, ree: Vidim dva grada: jedan grad mia,
jedan grad laste.
Proroanstvo je ovako protumaeno: danas je Marusja grad u kome svi tre kroz olovne
podzemne rovove kao krda mieva koji otimaju iz usta jedni drugima ostatke koji su ispali
opasnijim mievima; ali upravo e da pone jedan nov vek u kome e svi u Marusji da lete
kao laste na letnjem nebu, dozivajui se kao u igri, pokazujui se u okretima nepominih
krila, istei vazduh od muica i komaraca.
Vreme je da vek mia zavri i da pone vek laste rekoe najodluniji. I zapravo, ve
se osealo ispod mrane i sirove vladavine mieva, me manje upadljivim svetom, kako tinja
elan lasta, koje se uzdiu ka prozirnom vazduhu okretnim udarcem repa i iscrtavaju otricom
krila krivinu horizonta koji se iri.
Vratio sam se u Marusju posle niza godina; proroanstvo Proroice se smatra odavno
ispunjenim; stari vek je zakopan; novi je na vrhuncu. Grad je naravno promenjen, i moda
nabolje. Ali krila koja sam video okolo pripadaju nepoverljivim kiobranima ispod kojih se
teki kapci sputaju pred pogledom; svet koji misli da leti postoji, ali se jedva uzdiu sa
zemlje mlatarajui irokim ogrtaima kao slepi mievi.
Deava se takoe da kad hoda uz vrste zidove Marusje, kad to najmanje oekuje, vidi
kako se otvara neki prorez i kako se pojavljuje neki drugaiji grad, koji nestaje posle jednog
trena. Moda je cela stvar u znanju koju re izgovoriti, koje pokrete napraviti, i kojim redom i
ritmom, ili je moda dovoljan pogled odgovor neiji znak, dovoljno da neko neto uini iz
samog zadovoljstva, i da bi njegovo zadovoljstvo postalo tue zadovoljstvo: u tom trenutku
svi se prostori menjaju, visine, razdaljine, grad se preobraava, postaje jasan, proziran kao
vilin konjic. Ali nuno je da se sve kao sluajno desi, bez preteranog znaaja, bez pretenzija
da se vri neka odluujua operacija, imajui vrsto u vidu da e od jednog momenta do
drugog preanja Marusja da uvrsti svoj tavan od kamena pauine i bui nad glavama.
Da li je proroanstvo pogreno? Nije reeno. Ja ga tumaim na ovaj nain: Marusja se
sastoji od dva grada: mijeg i lastinog; oni se menjaju kroz vreme; ali se ne menja njihov
odnos: drugi je onaj koji se upravo oslobaa iz prvog.

Neprekidni gradovi. 5.

Da bih ti govorio o Pentezileji, morao bih da ponem opisom ulaska u Pantezileju. Ti

sigurno zamilja da se iz pranjave doline uzdie jedan krug zidina, da se pribliava korak
po korak vratima koja uvaju straari koji ve gledaju popreko na tvoje zaveljaje. Sve dok
ne stigne u Pentezileju, izvan nje si; proe ispod jednog luka i nalazi se opet u njoj; njena
zbijena gustina te okruuje; urezan u kamenu grada postoji crte koji e ti se pokazati ako
prati putanju sa zaokretima.
Ako to misli, grei: u Pentezileji je drugaije. Satima napreduje i nije ti jasno da li si
ve usred grada ili si jo uvek izvan. Kao neko jezero niskih obala koje se gubi u
barutinama, tako se i Pentezileja iri na milju okolo sri grada rasplinute usred ravnice:
blede kue koje su leima okrenute ka ispranim livadama, tri grede od kolja i limene
nastrenice. S vremena na vreme po ivicama puta zgusnu se zdanja mravih fasada, visoka
visoka ili niska niska kao neki ealj bez zuba, pokazujui da se odatle nadalje suava tkanje
grada. Meutim ti ide dalje i nailazi na druge neodreene terene, zatim na zaralo
predgrae sa fabrikama i stovaritima, groblje, vaar sa vrtekama, na klanicu, kree ulicom
polupraznih radnji koja se gubi u busenima polugolih livada.
Svet koji sree, ako ih pita: Za Pentezileju? odgovaraju nekim gestom koji ne zna
da li znai: Ovde, ili Malo dalje, ili: Svuda okolo, ili opet: ,,Na suprotnoj strani.
Grad insistira s pitanjem.
Mi ovde dolazimo svakog jutra da radimo, neki ti odgovaraju, a drugi: Mi se ovde
vraamo na spavanje.
Ali gde se ivi u gradu? pita.
Mora da je, kau, onuda, i neki podignu koso ruku ka nekom zgunjavanju
poliedara, neprozirnih, na horizontu, dok drugi pokazuju iza tvojih lea na utvaru drugih
vrhova.
Znai proao sam ga a da nisam ni primetio?
Ne, pokuaj da nastavi dalje.
Tako ide dalje, prelazei iz jedne periferije u drugu, i dolazi as da napusti Pentezileju.
Pita za put koji vodi izvan grada; opet prolazi kroz ratrkano predgrae u nizu kao neki
mleni pigment; pada no; osvetljavaju se prozori negde gusti negde ratrkani.
Da li, skrivena u nekom daku ili naboru ovog ruba, postoji neka prepoznatljiva
Pentezileja koje se sea onaj ko je bio u njoj, ili je Pentezileja samo periferija same sebe i ima
centar na svakom mestu, prestao si da se pita. Pitanje koje sada gloe u tvojoj glavi je jo
stranije: da li izvan Pentezileje postoji neko izvan? Ili, koliko god da se udaljava od grada,
uvek prelazi iz jednog limba u drugi i ne uspeva da izae?

Skriveni gradovi. 4.

Neprekidna osvajanja muila su grad Teodoru kroz vekove njene istorije; im bi jednog
neprijatelja isterali, nadvladao bi drugi i zapretio opstanku stanovnitva. im su oistili nebo
od kondora, morali su da se suoe sa porastom zmija; istrebljenje paukova dozvolilo je da se
muve razmnoe i da zacrne sve; pobeda nad termitima predala je grad u vlast moljcima.
Jedna po jedna, te sa gradom nepomirljive vrste morale su da podlegnu i da nestanu. Dok su
svom silinom rasturali ljuske i kornjaine kore, upali krilca i perje, ljudi su Teodori dali
ekskluzivnu sliku ljudskog grada koja je jo uvek predstavlja.
Ali ranije, dugi niz godina, nije bilo izvesno da li e poslednju pobedu odneti poslednja
vrsta koja je ostala da se bori sa ljudima: mievi. Od svake generacije glodara koju su ljudi
uspevali da istrebe, ono malo njih preivelih davalo je ivot jo borbenijem porodu,
nepovredivim zamkama i klopkama i otrovu bilo koje vrste. U nekoliko nedelja podzemlje
Teodore napunilo bi se hordama razmnoenih pacova. Konano u jednom krajnjem pokolju,
ubilaka i okretna dovitljivost ljudi pobedila je prekomernu vitalnost neprijatelja.
Grad, veliko groblje ivotinjskog carstva, asketski se zatvara nad poslednjim leinama
zakopanim sa svojim poslednjim buvama i mikrobima. ovek je konano ponovo uveo red u
svetu koji je on sam poremetio: nijedna druga iva vrsta nije postojala da ga dovede u pitanje.
U seanje na ono to je nekada bila fauna, biblioteka Teodore je sauvala na svojim policama
tomove Bifona i Linea.
Tako su bar mislili stanovnici Teodore, daleko od toga da pretpostave da se jedna
zaboravljena fauna budi iz letargije. Saterani u dugom razdoblju u izdvojena skrovita od kad
su ih obespravili sistemi sada izumrlih vrsta, druga neka fauna dolazila je na svetlost iz
odeljaka biblioteke gde su se sauvali rovovi, skakala je sa kapitela i oluka, i sklupavala se
kod uzglavlja spavaa. Sfinge, grifoni, utvare, zmajevi, nemani, vetice, hidre, jednorozi,
adaje ponovo su zavladavali svojim gradom.

Skriveni gradovi. 5.

Umesto da ti priam o Bereniki, nepravednom gradu, koji triglifima abakusima metopama

ukraava sklopku svojih maina za mlevenje mesa (radnici koji ih glancaju kada podignu
bradu iznad ograde i vide atrijume iroka stepenita predvorja oseaju se jo vie zarobljeni i
niski rastom), morao bih da ti priam o skrivenoj Bereniki, gradu pravednika, koji u senci
ostava i podstubita premeu odbaene materijale, povezujui mreu ica, cevi i dizalica i
klipova i tegova koja se zavlai kao neka biljka puzavica izmeu velikih zupastih tokova
(kada se oni zaglave, tiho kuckanje upozorie da neki nov precizan mehanizam vlada
gradom); umesto da ti predstavim namirisane kupke u termama po ijim ivicama lee
nepravednici Berenike visokoparno tkajui svoje intrige i vlasnikim pogledom posmatrajui
okrugla tela odalisaka koje se kupaju, morao bih da ti kaem kako se pravednici, uvek
pripravni da se sklone od pijuniranja potkazivaa i racije janjiara, prepoznaju po nainu
govora, naroito po izgovoru zapeta ili zagrada; po obiajima koji ouvavaju stroge i edne,
izbegavajui mrana i komplikovana duevna stanja; od skromne ali ukusne kuhinje, koja
priziva neko staro zlatno doba: supa od pirina i celera, bareni bob, prene tikvice.
Iz ovih podataka je mogue izvesti sliku budue Berenike, koja e te pribliiti istini vie
od svake vesti o gradu kakvim se danas prikazuje. Naravno ako uvek ima na umu ono to u
ti rei: u semenu grada pravednika skriveno klija neko zloudno seme; sigurnost i ponos da
su pravedni i da su to vie od mnogih drugih koji sebe nazivaju pravednijima od pravednih
klijaju kivnosti suparnitva inati, i prirodna elja za prevlau nad nepravednicima oboji se
manijom da budu na njihovom mestu i da rade isto to i oni. Tako dakle, neki drugi
nepravedan grad ipak razliit od prvog, dubi svoje mesto unutar duplog omota dveju
Berenika, pravedne i nepravedne.
To rekavi, ako ne elimo da tvoj pogled ulovi deformisanu sliku, moram da privuem
tvoju panju na jednu unutranju vrlinu ovog nepravednog grada koji klija tajno u tajnom
pravednom gradu: i mogue je buenje kao uzrujano otvaranje prozora neke skrivene
ljubavi za pravedno, jo nepodreeno pravilima, koje je u stanju da iznova stvori jedan grad
jo pravedniji od onog kakav je bio pre no to je postao stecite nepravde. Ali ako se paljivo
zagleda, opet se unutar ove nove klice pravednog otkriva mrljica koja se iri kao neka rastua
sklonost da se nametne to to je ispravno putem onoga to je neispravno, a moda je klica
neke ogromne metropole...
Iz mog govora verovatno si izvukao zakljuak da je prava Berenika jedan protok vremena
razliitih gradova, as pravednih as nepravednih. Ali na neto drugo sam hteo da te
upozorim: da su sve budue Berenike prisutne u ovom trenutku, umotane jedna u drugu,
tesno sabijene, nerazmrsive.

Atlas Velikog Kana sadri i mape obeanih zemalja koje su u mislima poseene ali jo
nisu otkrivene ili osnovane: Nova Atlantida, Utopija, Grad Sunca, Okeana, Tamoe, Nova
Harmonija, Njulanark, lkarija.
Kublaj upita Marka: Ti koji okolo istrauje i vidi i zapisuje, znae da mi kae ka
kojoj od ovih budunosti nas teraju povoljni vetrovi.
Do ovih luka ne bih umeo da iscrtam marrutu na mapi niti da fiksiram datum
iskrcavanja. Ponekad mi je dovoljan neki detalj koji se pokazuje usred neskladnog pejzaa,
neko pojavljivanje svetlosti usred magle, dijalog dvoje prolaznika koji se susreu, da
pomislim kako odatle poev mogu komad po komad da sastavim savren grad, napravljen od
fragmenata pomeanih sa ostalim, od trenutaka razdvojenih intervalima, od signala koje
neko alje a ne zna ko e da ih primi. Ako ti kaem da grad kojem tei moj put jeste
isprekidan u vremenu i prostoru, sad gui sad rei, ti ne sme da veruje da moe da se
prestane sa traganjem. Moda dok mi razgovaramo, nie ratrkan unutar granica tvog
carstva; moe da ga ulovi, ali na onaj nain na koji sam ti rekao.
Ve je Kan prelistavao u svom atlasu mape radova koji prete u komarima i kletvama:
Enoh, Vavilon, Jehonija, Batavia, Brave New World.
Kae: Sve je uzaludno ako poslednji pristanak mora da bude u paklenom gradu, a tamo
na dnu, u sve tenjoj spirali, usisava nas struja.
A Polo: Pakao ivih nije neto to e tek nastati; ako ve postoji, onda je to neto to je
tu, pakao u kojem svakodnevno ivimo, koji stvaramo ivei zajedno. Postoje dva naina da
se ne pati. Prvi mnogima uspeva: prihvatiti pakao i postati deo njega do te mere da ga ne
primeuje. Drugi je rizian i zahteva neprekidnu panju i uenje: usred pakla traiti i
prepoznavati ono to nije pakao, i initi da traje, dati mu prostora.