Virdina Stanica-Daga Marinkovi, iz okoline Bijelog Polja. Roena 1941.

godine, kao etvrta

erka u porodici, vrlo brzo je preuzela ulogu sina. U poetku, komije i poznanici su
pokuavali da je ubede da "ne valja" to se oblai i ponaa kao mukarac, ali Daga se nije
obazirala na njihove prigovore. Njeno uporno nastojanje na mukoj ulozi vremenom je
dobilo simpatinu javnu potvrdu: tokom dugog niza godina, za Dan ena, 8. mart, sve ene
koje su radile u njenoj fabrici dobijale su na poklon suknje, a jedino Daga tof za pantalone!

U Bijelom Polju je prije nekoliko godina umrla jedna od posljednjih crnogorskih virdina
Stanica Marinkovi. Ova ovjek ena proivjela je dva ivota. Jedan kao Stanica Marinkovi.
Drugi, kao Stanoje Marinkovi. A, ponekad, ni sama nije znala ko je: Stanica, ili Stanoje.
ovjek ili ena, muko ili ensko.

Strana uloga virdine zapala je Stanicu, nakon to njena majka ni na petom poroaju nije
donijela muko. A u Crnoj Gori muko je svetinja. Kad se muko rodi, iznese se puka
pred vrata, pa se planinama i stijenjem prolomi plotun i glas ode do u nebesa da se nekom
rodio - sin.

Kad se Stanica Marinkovi rodila u bjelopoljskom selu Zaton, u kui Marinkovia prvo je
zavladao neki zlokobni tajac. Njen otac Petko sjedio je na tronocu i puio, naslonjen na
puku. Stanica, tek roena, leala je pored majke koja je plakala. Onda je otac ustao, otvorio
prozor i ispalio plotun u vazduh. Odjeknula je planina, a kroz selo se proula pria da se
Petku konano rodio sin.

KONI KAPUT BLAA JOVANOVIA

Pojava virdina ili tobelija, odnosno enske djece roene u porodicama bez mukih glava,
karekteristina je za podneblje Crne Gore, Hercegovine, Kosova i Albanije, odnosno krajeva
gdje se najdue zadrao patrijahalni nain ivota. Staniin otac, Petko ale Marinkovi, jako
je elio da ima sina. Vremena su bila teka i dralo se mnogo stoke, kako bi se prehranila
porodica. Tako je Stanici pripala teka uloga - virdine. Teka, kao fiziki radovi koji su je
ekali. Ali Stanica se lako prilagodila i otkada je prohodala, nije se odvajala od oca.

Bilo nas je osam sestara, a etiri su bile starije od mene, priala je Stanica.

Hajde, sine, da uhvatimo volove, treba da oremo, tako joj se obraao otac.

Bilo mi je ao da otac dri ralicu, pa bih ja orala a on iao pred volovima. Radila sam sve
fizike poslove. Na vralicu sam dizala snopove i stavljala u mainu. I kosila sam sa ocem. A
kad bi nam sijena nestalo, nas dvoje bi ili u sjeu grana sa liem. Zimi bismo ili u drva.
Sjekiru otac, sjekiru ja. Tako svakog jutra. enske poslove su radile moje sestre, govorila je
ona.

Njen otac Petko imao je oko 300 ovaca i muka snaga mu je bila neophodna.
Nae ovce bile su najbolje u Crnoj Gori i kao nagradu mom ocu je tadanji predsjednik Crne
Gore Blao Jovanovi dao koni kaput, prisjeala se Stanica.

ZA STANICU NIJE BILO POVRATKA

Nakon osme kerke u porodici Marinkovi rodio se sin. Meutim, za Stanicu nije bilo
povratka. Navikla se da bude muko i gotovo. Prisjeala se kako su je jednom nagovorili da
obue suknju, kad je sa kominicama trebalo da ide na sabor u oblinjem selu Brzava.

Ubijedie me da obuem suknju. Kad doosmo na sabor, ono se okupi narod oko mene, kao
da sam neko udovite. Neprijatno mi je bilo, te zamolih jednog komiju da mi pozajmi bicikl
i odoh da se presvuem. Kad obukoh pantalone, kao da se ponovo rodih. 'Kako e kad
ostari?', pitali su me. 'Jer, babe ne nose pantalone'. Ali, makar tu se Bog na moju stranu
nakloni, pa danas babe ne nose samo suknje, govorila je Stanica.Majka ju je ubjeivala da
ne nosi pantalone, a ocu je bilo svejedno.

Ali ja sam navikla tako, pa sam se i iala kao mukarac. Vie sam se druila sa mukarcima i
sve sam na veseljima izbjegavala da sjedim pored ena. ene su prialice i alapae, oe da
ogovaraju. Kad se neto prinese za meze, one sve to zbiru, a mene je bilo stid. Voljela sam
da sjedim sa ljudima, od njih bar mogu neto nauiti, priala je Stanica, koja nije znala ni da
plete ni da veze. Al, zato, uz gusle da zapjeva niko nije mogao sa njom. I dok su njene
vrnjakinje na sijelima i igrankama kradom razmenjivale poglede s momcima, Stanica ih je
guslanjem zabavljala."Demper nijesam imala, a sestre nee da mi opletu. Kau pleti sama. Ja
odem na posijelo, uzmem gusle, a evojke: jedna rukav, jedna lea, jedna skute, opletu mi
demper za jednu no, priala je nekadanja virdina.

TOBO, VELE, ENI JE LAKA LOPATA

Kao i svaki mukarac, Stanica Stanoje voljela je radne akcije. Posebno se sjeala izgradnje
puta Ljubljana Zagreb. Kramp je bio njen glavi alat."Tobo, vele, eni je laka lopata. Meni
je bilo svejedno! Kad sam se vratila sa te radne akcije, zaposlila sam se u Vunarski kombinat.
Na poslu su me svi zvali Stanoje. ak me i direktor tako zvao. Moji su me zvali Dagi i Dago."

Iako je znala da gusla, uvijek je eljela da svira harmoniku. Zbog toga je od prve plate kupila
je dugo eljeni instrument. I nauila da svira.Kominica Mara me jednom pitala: 'Hol mi
svirat na svadbi'? Velju, hou, vala, to da ti ne sviram! Kad ono, ubrzo, udade se Mira, ja
harmoniku na lea i kod njena svadbu. Kasnije kad je moj brat Vueta iao u gimnaziju,
stanovao je kod mene i im bih otila na posao, on bi uzimao harmoniku, a knjigu zapostavio,
te ja harmoniku zbog njega prodadoh.

Voljela je Stanica ujutra da trgne i pokoju rakiju.

Popila bih pokoju au. Kad bih dola iz druge smjene, morala sam imati piva u friideru. Od
umortinje bih popila po jedno, priala je.
Kraj ivota, Stanica Stanoje Marinkovi, jedna od posljednjih crnogorskih virdina doekala
je u staniu koji je dobila od Vunarskog kombinata, nakon 34 godine radnog staa. Izala bi
ponekad da proeta, ili da kupi neto nakon to joj potar penziju donese. Ponekad bi svratila
do prijateljice u trafiku, prelistala novine, popriala sa njom i ponovo se vratila u svoj stan na
treem spratu zgrade Vunarskog kombinata.

Cijelog ivota se borila da joj u starosti bude toplo, no duboku starost doekala je uvijena u
ebe, pored elektrine grijalice. Jer, poret je dala bratu, nadajui se da e sebi kupiti novi.
Rauni za struju, vodu, smee, komunalije, nemilosrdno su pristizali. Odlagali kupovinu
poreta. I televizora. I najosnovnijih ivotnih namirnica! Jednog dana, ugasio se ivot Stanice
Marinkovi. U njenom stanu, na treem spratu zgrade Vunarskog kombinata u Bijelom Polju,
ostala je da treperi pria o jednoj od posljednjih crnogorskih virdina.

Poslednja crnogorska virdina, Stanica-Stanoje Marinkovi (75), poto je ceo ivot provela
kao mukarac, umrla je pre dve godine u bedi, u staniu u Bijelom Polju, gde su je svi znali
pod imenom Dago i Dagi. - Zvali su me i Stanoje - priala je potpisniku ovih redova, alei se
na dijabetes koji ju je pritiskao. - Moj bivi direktor iz "Vunarskog kombinata", kada me
sretne, tako me uvek oslovi.

ivot u Kui Marinkovia, u okolini Bijelog Polja, gdje je rasla u okruenju osam sestara u
porodici u kojoj se muka djeca nijesu zadugo zadravala u ivotu, naveo je Stanicu
Marinkovi da pokua da postane mukarac. Danas ezdesetestogodinja Stanica brata je
dobila tek u svojoj estnaestoj godini ivota, ali je tada ve borba izmeu steenog kulturnog
i roenog biolokog u njoj i oko nje preraslo u pravi rat koji jo uvijek traje. Stanica danas
ipak nije Stanoje, a opet dijelom i jeste o emu svjedoe i njena vlastita imena:

Stanoje, Stanko... Eto tako. Neko Stanica, neko....

RSE: A, kako su Vas zvali kad ste bili mali u kui?

STANICA: Neko Dago, neko Dagi, neko Dagice. Mene nije nita krivo kako me zovu.

XX hromozomi u ovom sluaju nijesu kreirali sudbinu, a patrijarhalna sredina donosila je

razliite sudove. U svakom sluaju u porodici otac se nije protivio Daginoj volji da bude nalik
na muko:
Nijesam morala. Tako mi je bila volja. A majka jes' se ljutila, a otac nije. Njemu je bilo
svejedno. I kominice i narod. Ja sam bila interesantna.

RSE: Je li bilo momaka da Vam se udvaraju?

STANICA: To hoe da me pita? Nikad. Niti sam ih traila, niti su oni u ime toga ili zamnom.

RSE: Ali to je protivno prirodi.

STANICA: Mene to nije nita smetalo.

A Stanici iliti Dagi smetala je suknja, preslica i etva. Zato je odabrala pantalone, gusle i kosu,
ali onu za kosidbu, a ne nikako dugu kosu za ensku frizuru:

Vi kaete to neu da nosim suknju, da pletem? Ja sam mrzjela da pletem. Ja sam voljela
gusle i harmoniku. To nijesu mogli da mi zabrane. To, da ja nosim muko odijelo. Ja sam
voljela da guslam. Ukradem gusle od oca, pa se sakrijem nee ili kad oni nekud otiu.

RSE: Kako su Vas druga djeca gledala, kao muko ili kao ensko?

STANICA: Ne znam. Igrala sam fudbal i pravili smo lopte od govee dlake. Ovo ensko je ilo
da nje. Ja nijesam nikad njela, ja sam ila s kosaima.

Stanica Daga Marinkovi zna da je posebna i da je rijetka, odnosno jedna od dvije danas
poznate i danas ive ene iz Crne Gore koje provode ivot izmeu enskog roda i mukog
pola. Tobelije, odnosno Virdine, a to su neki etnolozi i zabiljeili. Stanica Daga Marinkovi:

To je neko pokrenuo. Tu u muzeju postoji nekakva knjiga. Nekakva je ena putopisac naila
kada sam ja igrala s nekim ah. A ja sam bila u mukoj robi. I ona je nekoga pitala i neko joj
ispria da moj otac nije imao muke djece, da ovo, da ono. Tamo ima u muzeju nekakva
knjiga i moje ime.

I u fabrici gdje je radila kao radnica, bolje reeno kao radnik Vunarskog Kombinata svima je
bio poznat Dagin sluaj:

Ja bih voljela da sam muko, ali i kad sam radila u fabriku sve sam izbjegavala predilice. Zna
to mi je rekla jedna moja iz Sindikata? Veli: Je li bre, to ti ne nosi suknju? Pa ti si lepa
devojka, pa da se uda, pa da ima decu. Rekoh: Neu. To je moj problem.

Ostala je jedna anegdota po kojoj je jednog davnog Osmog marta Stanoje Marinkovi od
svoje fabrike dobio na poklon tof za pantalone:

Kada su ono davali enama za Osmi mart ja sam rekla: Mene dajte tof za pantalone. Ako
neete to, dadnite kome god 'oete.

RSE: Ja suknju neu. STANICA: Ja neu za suknju. I oni mi ono zapakovali. I na kapiju ime
moje a ono zapakovano. Marinkovi Stanoje! Evo mu za pantalone!