ISPITNA PITANJA IZ EKONOMIKE I ORGANIZACIJE

1.Potrebe i struktura ekonomskog sistema (sa modelom motivacije)

Potreba se objašnjava kao unutrašnje fizičko ili psihičko stanje neravnoteže,
odnosno nedostatka nečega. To može da bude hrana, voda, odeća i slično.
Potrebe su motiv tj. podsticaj čoveku-ljudima da obavljaju neku ekonomsku
aktivnost kako bi zadovoljili svoje potrebe. Na drugoj strani preduzeće kao organizacija
ljudi ima za cilj da proizvede proizvod ili uslugu radi ostvarenja svog cilja, tako da se
radnik pojavljuje u dvostrukoj ulozi i to: kao radnik koji proizvodi proizvod-uslugu i kao
krajnji konzument proizvoda ili usluge.

Slika 1. Model motivacije

Na slici je prikazan proces nastanka do njenog zadovoljenja kao neprekidan ciklus.
Naime, potreba, kao osećaj neravnoteže, uslovljava određeni nagon za njeno
zadovoljenje. Da bi se postiglo zadovoljenje neophodna je odgovarajuća aktivnost kojom
se zadovoljava potreba.
Postoje tri oblika društvenih potreba:
1) lične;
2) zajedničke i
3) društvene.
Pod ekonomskim sistemom podrazumeva se odgovarajući organizacioni sistem
društvene proizvodnje. U zavisnosti od nivoa na kome se ta proizvodnja obavlja
razlikujemo tri sistema društvene proizvodnje:
 1) mikroekonomije (ekonomije proizvođača pojedinca);
2) mezoekonomije (ekonomije preduzeća) i
3) makroekonomije (ekonomije društveno-političke zajednice).

2.Reprodikcija i metamorfaza sredstava u preduzeću

Reprodukcija je u ekonomskom smislu proces stalnog obnavljanja materijalne
proizvodnje u proširenom, istom ili umanjenom obimu. Reprodukcija može da se prati i
razvrstava prema kretanju obima ostavrene proizvodnje. U tom smislu se razlikuje:
1) prosta;
2) proširena i
3) umanjena reprodukcija.
Takođe reprodukcija može biti:
1) društvena – odvija se na nivou društva, kao složenog sistema i čini jedinstvo 4
međuzavisnih faza – proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje.
2) Individualna – prisutna je na mikro planu i obuhvata skup međusobno povezanih
aktivnosti koje se odvijaju u preduzeću.

Proces društvene reprodukcije obuhvata sledeće faze:

Proizvodnja

Razmena

Raspodela

Potrošnja

Slika 2. Faze društvene reprodukcije

 Metamorfaza (promena) potiče od eng. reči INPUT=ulaz, uložak i
OUTPUT=izlaz, učinak. Ona se sastoji u stalnom kretanju i kruženju sredstava iz
jedne faze reprodukcije u sledeću i u svakoj fazi tog ciklusa javljaju se u drugom
obliku. To kretanje sredstava iz jedne u sledeću fazu nazivamo metamorfotom
sredstava.

zgrade

mašine SREDSTVA
ZA RAD GOTOVI
uređaji PROIZVODI
NOVČANA NOVČANA
SREDSTVA oprema ZALIHE SREDSTVA

PREDMETI
zemljište RADA

sirovine

Slika 3. Metamorfoze sredstava u preduzeću

Sredstva se najpre javljaju u novčanom obliku i zavisno od faze reprodukcije

menjaju oblik u materijalni oblik (zgrade, mašine,...) i u obliku sredstava i u obliku
gotovih proizvoda, a zatim (prodajom proizvoda na tržištu) u novčanom obliku.

3.Struktura ekonomskog sistema

Pod ekonomskim sistemom podrazumeva se odgovarajući organizacioni sistem
društvene proizvodnje. U zavisnosti od nivoa na kome se ta proizvodnja obavlja
razlikujemo tri sistema društvene proizvodnje:
1) mikroekonomije (ekonomije proizvođača pojedinca);
2) mezoekonomije (ekonomije preduzeća) i
3) makroekonomije (ekonomije društveno-političke zajednice).
Mikroekonomija je ekonomija proizvođača pojedinca i njegovu strukturu čini
svrsishodni rad’u procesu privređivanja i rezultat reprodukcije kojim se podmiruju
ekonomske potrebe nosioca privredne aktivnosti.
 Mezoekonomija je ekonomija preduzeća. Mezoekonomski sistem funkcioniše na
principu: ostvariti što veći rezultat reprodukcije uz što manje ulaganje elemenata
proizvodnje. To je pre svega faza proizvodnje i razmene, dok se raspodela i potrošnja
obavljaju delom izvan mezoekonomskog sistema.
Makroekonomija ili ekonomija države, je veoma složena manifestacija ekonomskog
života. Osnovni princip makroekonomije izražava se kao zahtev da se proizvede što veći
obim materijalnih dobara uz što manje ulaganje društvenog fonda rada, koji se sastoji od
raspoložive radne snage i prethodno proizvedenih sredstava za rad.
4.Pojam i podela tržišta
Tržište prema prof. Zlatkoviću, to je redovan odnos između ponude tražnje, to
sučeljavanje ponude i tražnje robe iz kojeg se formira određena cena naziva se tržište.
Tržište možemo podeliti na različite načine, zavisno sa kog stanovišta vršimo podelu.
Podelu tržišta možemo izvršiti na više načina:
 Prema širini prostora na kome dolazi do sučeljavanja ponude i tražnje na:
1) lokalno,
2) regionalno,
3) domaće (nacionalno, unutrašnje,) i
4) inostrano (strano tržište, svetsko tržište).

 Prema širini asortimana robe, tržište se deli na:

1) homogeno – je ono tržište na kome se trguje samo jednim proizvodom (kafa,
cveće,) ili grupom srodnih proizvoda.
2) heterogeno – tržište je ono gde se prodaju na hiljade raznovrsnih proizvoda, tu
spadaju sajmovi, vašari, pijace, trgovina na veliko i trgovina na malo.

 Podela tržišta prema načinu formiranja cena, ono može biti:

1) slobodno i
2) dirigovano.

 Zavisno od slobode nastupanja natržištu, njegovih učesnika, tržište može biti:

1) otvoreno – dozvoljen je pristup svakom kupcu;
2) uslovljeno – gde je dozvoljen pristup samo onim učesnicima koji ispunjavaju
određene zakonom predviđene uslove kao što je slučaj sa berzama.
3) zatvoreno – gde je ponuda ili tražnja usredsređena na jednog kupca.
  Prema načinu funkcionisanja tržište može biti:
1) organizovano i
2) neorganizovano.

5.Nastanak i predmet ekonomike preduzeća

Reč ekonomija vodi poreklo od grčke reči OIKONOMIA u izvornom značenju
,,pravila o radu u gazdunstvu“. Pojam ekonomija potiče od navedene reči oikos=kuća
(domaćinstvo) i nomos=zakon. To se može objasniti kao zakonitost vođenja domaćinstva
odnosno privređivanja.
Grčki filozof Ksenofon je ekonomiju tretirao kao ,,veštinu upravljanja
gazdinstvom“, a Aristotel kao ,,veštinu pribavljanja dobara za život i korisnih za državu i
kuću“.
Ekonomske nauke spadaju u grupu društvenih nauka. Ekonomika i organizacija
preduzeća kao zasebna nauka, javlja se sa industrijskom revolucijom u drugoj polovini 19
veka i početkom 20-og veka.
Ekonomika kao nauka kod nas se počela razvijati u periodu posle Prvog svetskog
rata, osnivanjem viših ekonomskih škola, pod uticajem nemačkih ekonomista.
Na našim prostorima je ekonomika kao nauka izučavala pretežno ekonomski, ne i
organizacioni aspekt preduzeća, pri čemu je teorija troškova bila dominantna.
Predmet ekonomike bi bio: rezultat reprodukcije preduzeća, ulaganja koja se vrše
za ostvarenje tih rezultata,odnos između rezultata i ulaganja. Kako se sve ovo odvija pod
dejstvom određenih faktora unutar i izvan preduzeća, to bi predmet izučavanja ove
discipline bili i ti faktori. Uža područja ekonomike kao nauče discipline su:
♫ rezultat reprodukcije u mezoekonomiji,
♫ ulaganja u reprodukciju u mezoekonomiji,
♫ odnos između rezultata u mezoekonomiji i ulaganja za dobijanje tih rezultata i
♫ faktori koji uslovlajvaju odnose između rezultata reprodukcije i ulaganja za
ostvarenje tih rezultata.
Ulaganja su ulazi radi ostvarenja rezultata – izlaza:
 Vrste ulaganja mogu biti:
 predmeti rada – PR- materijal za reprodukciju,
 sredstva za rad – SR- oprema,
 radna snaga – RS – zaposleni.
Oblici ulaganja su: Angažovanje sredstava i Trošenje sredstava.
Rezultati su materijalna dobra i usluge, iskazuju se kao:
 fizički obim proizvodnje Q,
 ostvarena vrednost proizvodnje (Vr= Q · Cq)
 dobit preduzeća D (D = UP – UR)
Faktori ekonomije preduzeća delimo na : eksterne i interne. U zavisnosti na
mogućnost upravljanja faktorima imamo objektivne i subjektivne faktore.

6.Metode i ciljevi ekonomike kao nauke

Metod je reč grčkog porekla koja označava put, način, pravac, oblik, postupak i sl.
U ekonomici se primenjuju dve grupe metoda:
 Opšte metode – 1.Dijalektička i sistematska;
2.Indukcija;
3.Dedukcija;
4.Analiza;
5.Sinteza i
6.Posmatranje
 Posebne metode – 1.Statistička istraživanj;
2.Računovodstvene informacije;
3.Komparativna metoda – upoređivanje;
4.Projektna metoda – predviđanje, planovi;
5.Procena – na osnovu podataka iz prošlosti.
Cilj ekonomike preduzeća, kao posebne naučne discipline, predstavlja
usavršavanje konkretne ekonomske stvarnosti preduzeća. Cilj mezoekonomije se svodi
na podmirenje:
Pojedinačnih – proizvođača pojedinaca;
Razvojnih – preduzeća i
Opštih potreba – društvene zajednice.
Ciljevi ekonomike preduzeća kao nauke su:
 1) Izučavanje ekonomije preduzeća;
2) Izučavanje zakonitosti ponašanja preduzeća;
3) Utvrđivanje ekonomskih ciljeva preduzeća;
4) Kontrola ostvarivanja ciljeva ekonomije preduzeća;
5) Iuzčavanje preduzeća kao sistema i njegove povezanosti sa drugim preduzećeima.

7.Faktori ulaganja i rezultata reprodukcije

Poslovanje preduzeća se odvija pod dejstvom mnogobrojnih faktora koje možemo
klasifikovati prema mogućnosti konrolisanja njihovog dejstva metodama organizacije
proizvodnje. Tako razlikujemo dve osnovne vrste faktora:
1) objektivni faktori → ispoljavaju svoje dejstvo kao faktori iz okruženja , ili kao
dejstva unutar samog sistema, i to kao društveni faktori, tehnički faktori i prirodni
faktori.
2) subjektivni faktori → se ispoljavaju kao slabosti u organizovanju procesa
reprodukcije ili pojedinih njegovih delova.
Sa aspekta mesta odakle deluju imamo podelu na ekstremne i interne faktore.

8.Odnos ekonomike i drugih ekonomskih nauka

9.Pojava i formiranje nauke o organizaciji
Jedna od najstarijih tvorevina ljudskog društva su organizacije, pojavile su se kad i
sam ljudski rad. Uslovi za pojavu nauke o organizaciji u tom vremenu su podsticali njeno
formiranje, i to: pojava preduzeća i sve brojnija radnička klasa, zatim razvoj nauke i
tehnike. U literaturi postoji saglasnost mnogih autora da su najznačajniji tvorci nauke o
organizaciji Teylor, Fajol i Ford.
Reč organizacija vodi poreklo od grčke reči ,,organon“ što znači oruđe, alat –
sredstvo, iz nje je izvedena i reč ,,organizam“ kao celina određenih delova – pojedinih
organa. Svi dokazi o postojanju i korišćenju organizacije mogu se svrstati u dve grupe, i
to:
1) građevinski – koje su otkrivene arheološkim istraživanjima govore o značajnim
poduhvatima ljudi. U prilogu ćemo navesti značajnija građevinska ostavrenja iz
prošlosti, koja i danas zadivljuju ljude: Piramide Keopsova, Kefrenova,... u Egiptu
podignute u periodu 2650-2550 god. p.n. e.
2) pisani – kao pisani dokazi iz starog veka o postojanju i korišćenju organizacije,
postoje nekoliko od kojih su: iz 2000 god. p.n.e. u Egiptu, pismo u vezi sa
organizacijom transporta statue za izgradnju Amonovog hrama.

Tek na osnovu radova Teylora, Fajola i Forda formirana je nauka o organizaciji.

Teylor je bio inženjer praktičar. On je kod određivanja norme polazio od najboljeg
radnika, maksimalno obučenog i uvežbanog da ostvari veliki učinak. U cilju postizanja
više produktivnosti rada, on je razradio i primenio podelu rada i specijalizaciju radnika, ali
i specijalizaciju rukovodioca čime je ustanovio funkcionalni sistem rukovođenja.
Fajol je dao doprinos kroz linijski sistem rukovođenja , koga je karakterisalo to da
svaki rukovodilac prima naređenja od jednog neposredno nadređenog rukovodioca u
hijerarhiji funkcije rukovođenja. Posebno je isticao značaj administrativne funkcije kao
,,nervni sistem preduzeća“ po čemu je i njegovo učenje dobilo naziv ,,Administrativna
doktrina“.
Ford je jedan od najpoznatijih istraživača organizacione prakse. Usmerio je svoje
istraživanje na tehničke faktore i uveo sistem beskrajne trake-sistem konvejera koji je
doveo do velikih unapređenja organizacije rada u proizvodnji.
10.Definisanje, predmet i metode nauke o organizaciji
Definisanje organizacije - Prilikom obavljanja svake ljudske aktivnosti, namerno
ili spontano, primenjuje se odgovarajuća organizacija. Mnogobrojni antori, koji su se
bavili problemima organizacije, pokušali su da je precizno odrede i definišu, zbog toga
postoje brojne definicije organizacije.
Teylor organizaciju tretira kao ,,tehnički sistem“, odnosno ,,mehanizam u kome
postoje i ljudi“. Naime, čoveka i mašinu trtira kao simbiozu, koju treba maksimalno
iskorišćavati.
Fajol je organizaciju povezao sa funkcijom rukovođenja, svrstavajući poslove u
preduzeću u šest grupa , ali najveći značaj daje administrativnoj funkciji.
Definisanje organizacije kao procesa je takođe parcijalni pristup, jer zanemaruje
rezultat tog procesa u vidu organizacionih formi koje se u dinamici istog menjaju i
prilagođavaju.
Predmet - izučavanja nauke o organizaciji je preduzeće kao ekonomski
organizacioni sistem.
Metode – omogućavaju proveru postojećih i otkrivanje novih pojava, koje su
predmet organizovanja. Najznačajnije metode koje primenjuje nauka o organizaciji su:
1) empirijsko-iskustvene metode;
2) metode indukcije i dedukcije;
3) metode analize i sinteze;
4) faktografske metode;
5) matematičko-statističke;
6) metoda modela i
7) metod sistemskog pristupa.

11.Cilj nauke o organizaciji i odnos sa drugim naukama

Jedan od konstitutivnih elemenata svake nauke, pored predmeta i metoda je i cilj –
otkrivanje zakonitosti koje vladaju u toj naučnoj oblasti, kao i otkrivanje zakonitosti po
kojima se pojedine pojave i procesi događaju.
Osnovni cilj nauke o organizaciji može se diferencirati na sledeći način:
1) otkriti zakonitosti koje vladaju pojavama na koje su predmet organizovanja;
2) otkriti zakonitosti koje vladaju procesima u kojima se pojave organizuju;
3) utvrditi zakonitosti prema kojima se određuje optimalna organizacija, u
konkretnim uslovima i na stanovišta konkretnog cilja;
 4) omogućiti predviđanje promena efekta u zavisnosti od promene pojava koje su
predmet organizovanja;
5) omogućiti merenje efekta svake primenjene organizacione mere.

Odnos sa drugim naukama

EKONOMIKA

SOCIOLOGIJA ORGANIZACIJA MEDICINA

TEHNIKA

Slika 4:Odnos i povezanost organizacije sa drugim naukama

Ekonomika – i organizacija imaju isti predmet izučavanja – preduzeće.

Tehnika – i druge nauke se povezuju preko sredstava za proizvodnju koja učestvuje u
strukturi i funkcionisanju organizacije.
Medicina – posebne grane kao što su psihologija rada, fiziologija rada, zaštita na radu,...
takođe svojim rezultatima utiče na razvoj nauke o organizaciji.
Sociologija – kao nauka o društvu značajno doprinosi boljem razumevanju društvenog
aspekta organizacije kroz odnose pojedinaca u preduzeću i ostali članovi društva.

12.Klasifikacija teorija – škola organizacije

Klasifikacija iskristalisanih teorija organizacije može se izvršiti prema nekoliko
primenjivanih kriterijuma, kao što su:
 1) vremensko razdoblje kada se pojavljuje određena teorija organizacije;
2) sreodnost ideja koje se zastupaju u pojedinim teorijama organizacije;
3) odnos prema ulozi čoveka u organizaciji i uticaju sredine na organizaciju.
Na temelju ovih kriterijuma mogu se formirati određene grupe teorija organizacije,
koje se među sobom mogu razlikovati. Ako se uzme u obzir prvi kriterijum, vremensko
razdoblje, dobijaju se grupe teorija kao što su:
1) klasične teorije organizacije;
2) neoklasične teorije organizacije i
3) moderne teorije organizacije.
Ako kao kriterijum za klasifikaciju teorija organizacije uzmemo srodnost ideja koje
su zastupljene u pojedinim teorjama organizacije, u tom slučaju možemo govoriti o
sledećih pet škola organizacije:
1) Bihevioristička škola, sa podgrupama za:
 Međuljudske odnose i
 Sociološki sistem.
2) Empirička škola:
 Škola teorije o odlučivanju;
 Kvantitativna škola i
 Škola rukovodnih odnosa.

Na kraju bi trebalo spomenuti stanovište po kome se sve teorije organizacije mogu

grupisati u dve skupine i to:
1) Tradicionalne teorije organizacije:
 klasična;
 neoklasična,
 teorija međuljudskih odnosa,
 teorija donošenja odluka.
2) Savremene teorije organizacije:
 teorija sistemske organizacije (sistemski pristup);
 teorija projektne organizacije i
 teorija slučaja (situacioni pristup).

13.Uslovi za pojavu preduzeća

 U naturalnoj privredi izražavanje elemenata ekonomske strukture (svojine) je u
prirodnim jedinicama mere, dok je proces reprodukcije vezan za određeni zemljišni
posed.
Pojavom novca kao unuverzalnog instrumenta za izražavanje vrednosti imovine i
rezultata poslovanja, uslovio je veluku pokretljivost kapitala i pojavu konkurencije
privrednih subjekata. Dolazi do seljenja kapitala iz jedne u drugu privrednu granu-oblasti
reprodukcije, kao i seljenje sa jedne teritorije na drugu.
Osnovni motiv organizovanja aktivnosti u preduzeću je profit, koji nastaje
prisvajanjem viška vrednosti na osnovu privatne svojine. Privatna inicijativa
preduzetnika dovodi do usavršavanja proizvodnje razvojem podele rada, koncentracijom i
centralizacijom kapitala, kao i na drugoj strani omogući visok stepen racionalnosti
korišćenja elemenata proizvodnje što je u krajnjem ishodu imalo porast profita. U
savremenom društvu kao nosioci privređivanja javljaju se i preduzeća u državnoj svojini
(državna) i privatnoj svojini (privatna).

14.Pojam preduzeća i razvoj preduzeća u našoj zemlji

Svaki proces rada, pre svega kolektivnog, zahteva odgovarajuću organizaciju tj.
određeni organizacioni oblik. U zavisnosti od načina proizvodnje možemo razlikovati
sledeće oblike:
1) oblik zanatske proizvodnje;
2) oblik manufakturne proizvodnje i
3) oblik industrijske proizvodnje.
Zanatsku proizvodnju karakteriše proces individualnog rada, naime čovek je
nosilac procesa rada i osnovni faktor proizvodnje. Sve faze u procesu rada obavljao je
jedan čovek-zanatlija, od pripreme preko proizvodnje do završne faze stvaranja
materijalnog dobra-proizvoda.
Razvojem društva dolazi do novih tehničkih pronalazaka i otkrića koji su
prouzrokovali pojavu podele rada i stvaranje zanatskih radionica.
Naime dolazi do pojave manufakturnog načina proizvodnje, gde se vrši podela
radnog zadatka na više izvršilaca, tako da jedan radnik obavlja jednu fazu u procesu
stvaranja materijalnih dobara.
Ostvareni efekti manufakturne proizvodnje tzv. proizvodnje na veliko, su takođe,
stvorili uslove za industrijski način proizvodnje. Sve veća zamena živog ljudskog rada
mašinskim – industrijska proizvodnja uslovila je znatno povećanje obima proizvodnje,
prodaje itd.
 U našoj zemlji razvoj organizacije se može podeliti u tri grupe:
1) Od 1918-1945 god. koga karakteriše primena iskustvenih metoda, intuicije i i
ličnih organizacionih sklonosti;
2) Od 1945-1991 god.;
3) Posle 1991 god. koga karakteriše reafirmacija preduzeća kroz zakonske propise i
uvođenja svojinskog koncepta.

15.Osnovni i složeni oblici organizovanja preduzeća

Kao osnovni oblici organizovanja preduzeća razlikujemo tri vrste, i to:
1) Inokosno preduzeće – predstavlja najjednostavniji i najstariji oblik organizovanja
i struktuiranja kapitalističke privrede, koja se održala i do današnjih dana. Njega
karakteriše to da ag osnivaju pojedinci, imovina je jednog vlasnika ili porodice,
raspolažu malim kapitalom tako da im je ekonomska moć slaba i ograničena.
2) Partnersko preduzeće – funkcioniše na sličnim principima kao inokosno, ono
nastaje ugovorom dva ili više vlasnika kapitala sa definisanim pravima,
obavezama osnivača. Delatnosti u kojima se javljaju su proizvodnog, trgovinskog
ili uslužnog tipa.
3) Akcionarsko preduzeće-korporacija – predstavlja jedan od najznačajnijih formi
organizacije privrede jer mogu da imaju veliki uticaj na ekonomiju države.
Za razliku od malih i srednjih preduzeća, koja se, najčešće, organizuju kao inokosna i
partnerska preduzeća, veliki poslovni sistemi se organizuju kao:
1) holding kompanije – holding je poseban oblik organizovanja preduzeća gde
preduzeća zadržavaju svoju pravnu samostalnost. Holding kompanija raspolaže
kontrolnim paketom akcija jedne ili više korporacija;
2) merdžer – kao organizovana forma složenih oblika nastaje kao rezultat statusnih
promena, odnosno predstavlja osnivanje novog preduzeća;
3) konglometar – osnovni cilj njihovog nastanka je smanjenje neizvesnosti i rizika
u poslovanju;
4) konsolidacija – nastaje kada dve ili više korporacija formiraju jedno novo
preduzeće, ili kada se dve ili više korporacija udružuju radi sređivanja svoga
poslovanja i tako organizuju konsolidovano preduzeće;
5) Kartel;
6) Koncern;
7) Trust;
8) Sindikat;
 9) Multinacionalna kompanija.

16.Organizacioni oblici preduzeća u našoj zemlji (DP.doo., ad. ...)

Preduzeca u drustvenoj svojini
Preduzeca u drustvenoj svojini je pravno lice,koje se osnova radi obavljanja
odredjene delatnosti. Mogu ga osnivati jedan ili vise osnivaca.
Preduzece u drustvenoj svojini moze da bude osnovano u obliku:
1. Drustvenih preduzeca( DP)
2. Javnih preduzeca (JP)
3. Drustva sa ogranicenom odgovornoscu (DOO), i
4. Deoničkog društva (DD)

Oblici preduzeća u društvenoj

svojini

Društveno preduzeće -
DP

Javno preduzeće-JP

Društvo sa ograničenom
odgovarnošću-DOO

Deoničarsko društvo -DD

Slika 5. Oblici preduzeća u društvenoj svojini

Javna preduzeća se osnivaju u oblasti koji su od posebnog značaja za građane ,
druga preduzeća i društveno-političke zejednice .
Deoničko društvo nastaju tako što se osnivači ( jedno ili više društveno pravnih
lica) obezbede sredstva za osnivanje, u iznosu koji oni utvrde. Deoničarsko društvo stiče
pravnu sposobnost upisom u sudski registar.
 Društvo sa sa ograničenom odgovarnošću-DOO jr oblik oranizovanja društvenog
preduzeća . Njegovi osnivači mogu biti jedno ili više društveno-pravnih lica.

Preduzeća u mešovitoj svojini

Sredstva mešovitih preduzeća mogu biti u društvenoj, zadružnoj i privatnoj

svojini. Mešovita preduzeća mogu osnivati domaća i inostrana pravna fizička lica,
zaključibanjem ugovora. Ugovor se zaključuje u psmenoj formi.

Oblici preduzeća u mešovitoj svojini

Društvo sa ograničenom odgovarnošću-

DOO

Društvo sa neograničenom odgovarnošću

Javno preduzeće- JP

Komanditno društvo- KD

Deoničarsko društvo-DD

Slika 6. Oblici preduzeća u mešovitoj sredini

Preduzeća u privatnoj svojini

Osnovna sušzina privatnog preduzeća izvire iz privatnog vlasništva kapitala.
Osnivač privatnih preduzeća su vlasnici uloženih sredstava, a na osnovu toga i vlasnici
ostvaruju dobit.Osnivač može biti domaće ili strano lice osnivaju dva li više lica, tada se
njihova medjusobna saradnja reguliše ugovorom.
Preduzeća u zadružnoj svojini
 Osnivaju se u oblasti poljoprivrede, industrije, šumarstva, trgovine, rudarstva,
zanatstva, vodoprivrede i ttd… Razlikuji u pogledu osnivanja, organizacije rada,
statusnih promena prestanka postojanja.
Osnivač preduzeća u zadružnoj svojini mogu biti: zadruga, pravna i fizička lica.

Oblici preduzeća u zadružnoj svojini

Zadružno preduzeće ZP

Deoničarsko društvo DD

Društvo sa ograničenom odgovarnošću-

DOO

Društvo sa neograničenom
odgovarnošću

Komanditno društvo- KD

Slika 7. Oblici preduzeća u zadružnoj sredini

17.Posebni organizacioni oblici naše privrede

Zakonski propisi kod nas dopuštaju i osnivanje : preduzeća za zapošljavanje
invalida, radnji, poljoprivrednih gazdinstva, kao i složenih oblika preduzeća.
Kao preduzeće za zapošljavanje invalida, ona se bave delatnošću u cilju
profesionalnog osposobljavanja invalidnih lica I da pri tome u strukturi zapošljenih lica
na invalide mora da otpada najmanje 40%.
 Radnje, kao oblik organizacije privrede, bilo ličnim radom i sredstvima u svojini
gradjana.
Poljoprivredna gazdinstva se osnivaju o oblasti rudarstva, stočarstva, lova,
voćarstva… i sl. Doprinos ovih preduzeća razvoju privrede ogleda se i u angažovanju
privatnog kapitala, kao i zapošljavanju redne snage.
Holding preduzeća obavljaju delatnost osnivanja, finansiranju iupravljanja
preduzećima koja ga čine.

Vrste preduzeća
Preduzeća mogu da se različito posmatraju, sagledavanju i razvrstavanju. Obično
se koriste opšte prihvaćene podele preduzeća prema:
 Veličini,
 Nameni proizvoda.
 Ulozi u procesu reprodukcije
 Privrednim oblastima i granama itd
1.Preduzeća prema veličini: Razvrstavanje preduzeća po veličini zavisi od:
 Broja zaposlenih,
 Ostvarenog ukupnog prihoda, i
 Vrednosti imovine

Sva preduzeća se dele na:

 Mala,
 Srednja, i
 Velika.
2.Vrste preduzeća prema nameni proizvoda, preduzeća se dele na:
 Preduzeća koja proizvode sredstva za proizvodnju,i
 Preduzeća koja proizvode potrošna dobra.
3. Preduzeća prema funkciji u procesu reprodukcije, preduzeća se dele u tri grupe:
  Proizvodna,
 Trgovinska (prometna), i
 Uslužna.

Preduzeća prema
funkciji u procesu
reprodukcije

Trgovinska
Proizvodna Uslužna
(prometna)

Slika 8. Šema preduzeća prema funkciji koju imaju u procesu reprodukcije

18.Ostali aspekti izučavanja preduzeća

Preduzeće kao organizacion system funkdioniše u datom okruženju.Pošto je
preduzeće otvoren sistem , na njega deluju faktori okruženja. Dejstvo faktora okruženja
na preduzeće može biti pozitivno i negativno.
Pozitivni zakonski propisi dozvoljavaju da u preduzeću mogu biti izvršene
sledeće statusne promene:
► Podela postojaćeg preduzeća na dva ili više novih preduzeća,
► Spajanje preduzeća sa drugim preduzećem,
► Pripajanje preduzeća drugom preduzeću,
► Otkup celog preduzeća ili deo preduzeća,
► Promena oblika svijine u preduzeću i dr.
Do podele jednog preduzeća na dva ili više preduzeća može doći iz više razloga.
Spajanje preduzeća, kada dva ili više preduzeća odluče da udruživanjem
organizuju novo preduzeće, i o tome zaključuju ugovor.
Pripajanje jednog preduzeća drugom preduzeću je statusna promena u kojoj
preduzeće koje se pripaja gubi status pravnog lica.
 Otkup preduzeća u celini ili nekog njegovog dela takodje može biti razlog za
statusnu promenu.

19.Definisanje i diferenciranje funkcija u preduzeću

Funkcija upravljanja se najčešće definiše kao: upravljanje je skup tekućih
aktivnosti ili aktivnosti tokom vremena, kojima se deluju na sistem sa namerom da se
postignu ciljevi sistema, odnosno upravljanja.
Diferenciranje funkcija u preduzeću.
Klasifikacija funkcija se obavlja u dva nivoa. Prvo se ostvaruju primarne tzv.
Vertukalna podela funkcija – prema ulozi i značaju u ukupnom poslovanju, a zatim
sekundarna, odnosno horizontalna podela funkcija prema rasčlanjivanju primarnih
funkcija na pripadajuće funkcije.
Prema vertikalnoj – primarnoj podeli kao osnovne funkcije u preduzeću javljaju se:

Preduzeće
Funkcija upravljanja

Funkcija rukovodjenja

Izvršna funkcija
Slika 9. Primarne funkcije u preduzeću

Na osnovu ovakve podele u preduzeću se formiraju tri organizaciona nivoa:

 Upravljački( čine: vlasnici preduzeća i skupština upravni odbor…),
 Rukovodni( direktor i ostali rukovodioci), i
 Izvršni(zaposleni radnici).

Prema horizontalnoj- sekundarnoj podeli,kao delovi izvršne funkcije javljaju:

 Horizontalna
funkcija

F-ja f-ja
f-ja f-ja f-ja f-ja Finansiska Kadrovska f-ja
Istraživanja f-ja informi f-ja kontrole
i razvoja planiranja nabavke proizvodnje prodaje
sanja

Slika 10. Šema horizontalnih funkcija u preduzeću

20.Nosioci funkcije upravljanja i njeni zadaci

Osnovni zadatak funkcije upravljanja je usmeravanje rada preduzeća kao
ekonomskog i organizacionog sistema, Nosioci upravljanja donose odluke u vezi
funkcionisanja preduzeća i oni se klasifikjuju u dve grupe:
 Vlasnici preduzeća, i
 Nevlasnici preduzeća
Vlasnici preduzeća su obično osnivači koji upravljaju na osnovu vlasništva nad
imovinom-kapitalom.U ovoj ulozi se mogu pojaviti pojedinci-individualni vlasnici, grupa
akcionara, ako se radi o imovini više vlasnika i država preko svojih ovlašćenih organa.
Nevlasnici kao upravljači se javljaju kao nosioci ako su zaposleni u konkretnom
preduzeću. Osnov upravljanja je njihov rad.Zaposleni nevlasnici se pojavljuju i kao
partneri sa vlasnicima preduzeća i to po pitanjima koja su unapred do govorena:
organizovanja procesa rada, uslovi rada, visina zarade i dr.Nevlasnici ostvaruju svoju
upravljačku funkciju preko pdređenih organa.

21.Modeli i oblici organizacije upravljanja u preduzeću

U savremenoj tržišnoj ekonomiji mogu se razlikovati više modela upravljanja
preduzećima i to:
 Model direktnog upravljanja
  Model indirektnog upravljanja, i
 Model participacije radnika u upravljanu.
Model direknog upravljanja ima svoju osnovu u privatnom vlasništvu sredstava za
proizvodnju i pravom raspolaganja viškom rada, odnosno kapitalista je bio nosilac svih
prava upravljanja. On je ove poslove obavljao neposredno-direktno.
Model indirektnog upravljanja karakteriše se indirektnim učešćem vlasnika kapitala
u upravljanju, ali bez učešća radnika.Ovaj model se javlja u velikim preduzećima-
akcionarskog društva. Organi upravljanja preduzeća formiraju se organi:

 Skupština
 Upravni odbor
 Direktor ili predsednik rukovodećeg organa.
Model participacije radnika u upravljanju se javlja u savremenoj tržišnoj ekonomiji
kao kompromis u pomirenju suprotnih interesa vlasnika kapitala-kapitalista i vlasnika
radne snage-radnika. Tri modela učešća radnika u upravljanju:
 Prvi kao model savetodanvnog učešća radnika,
 Drug model učešća u odlučivanju radnika i
 Treći model učešće radnika u odlučivanju o raspodeli dobiti.
Oblici diferenciranje funkcija u preduzeću
Zakonom o privrednim društvima su predviđene četiri forme privrednih društava:
 Ortačko,
 Komanditno društvo( društva lica),
 Društvo sa ograničenom odgovornošću i
 Akcionarsko društvo( društva kapitala).
Preduzeća posmatrana sa aspekata svojine mogu biti državna, mešovita i privatna,
analogno tome i upravljanje u njima se ostvaruje na odgovarajuće načine:
U preduzeću u društvenoj svojini DP upravljanje vrše radnici, na osnovu vlasništva na
sredstvima i učešće u procesu rada.
Upravljanje preduzećem radnici ostvaruju neposredo(ličnim izjašnjavanjem) i
posredno( preko delegate).
Neposredno upravljanje radnici ostvaruju kroz:
 ☼ Referendum,
☼ Zborove radnika,
☼ Potpisivanje, odnosno davanja izjava u pisanoj formi, i
☼ Na druge statutom predvidjene načine.
Upravljanje preduzećem posrednim putem radnici ostvaruju preko:
♫ Radničkog savete
♫ Izvršnog organa i radnih tela, koja imaju karakter pomočnih organa.
U mešovitim preduzećima MP upravljanje se realizuje preko:
■ Skupštine (kompetentna za: donošenje opštih akata, statute, pravilnika,usvajanje
planova i programa,utvrdjivanje poslovne politike),
■ Upravnog odbora ( kompetentan za:postavljanje i razrešenje direktora, davanje
upustva i smernica za rad),
■ Radničkog saveta, ( zadaci saveta su brojni:ostvarivanje prava radnika,uvećanje i
unapredjenje društvenih sredstava…)
■ Drugih organa.

22.Ciljevi i zadaci nosioca funkcija rukovođenja

Upravljanje i rukovodjenje su delovi Sistema upravljana preduzećem, gde se
diferenciraju dva podsistema I to:
 Proce upravljanja-donošenje odluka
 Process rukovodjenja- sprovodjenje odluka.
U osnovi ovih podprocesa je odlučivanje, naime, sistem poslovnog odlučivanja koji
sadrži sledeće elemente:
 Proce donošenja odluke
 Process sprovodjenja odluke
 Process kontrole.
Nosioci funkcije rukovodjenja u preduzeću su generalni direktor, direktori pogona,
sektoa, rukovodilaci(šefovi službe i odseka)
 Rukovodjenje predstavlja kompleksnu funkciju u oreduzeću i njen osnovni cilj je
očuvanje kontinuiteta funkcionisanja preduzeća kao organizacionog Sistema. U praksi se
razlukuju dvae osnovne grupe ciljeva:
Prvu grupu čine: ciljevi pojedinca- članova kolektiva, zatim ciljevi preduzeća I
ciljevi društva.
Drugu grupa ciljeva se odnosi na ekonomske i organizacione ciljeve. Sa
funkcionalnog aspekata svi navedeni ciljevi su međusobno zavisni i uslovljeni. Ciljevi se
prvo defibišu I formalizuju zatim se prenese u nadležnost funkcije rukovođenja.
Ekonomski ciljevi funkcije rukovođenja se ostvaruju kroz predviđanja ponašanja
preduzeća u budućnosti.
Organizacioni ciljevi funkcije rukovođenja, rukovodilac određuje I usmerava rad
radnika-individualne aktivnosti, jer sva pojedinačna delovanja predstavljaju segmente
jedinstvenog delovanja radnog kolektiva.
Zadaci funkcije rukovođenja
Zadaci funkcije rukovođenja se dele u dve osnovne grupe:
 Zadaci inertnog karaktera
 Zadaci eksternog karaktera.
U organizacionoj teoriji I praksi kao zadaci funkcije inertnog karaktera se navode
sledeće:
 Rukovođenje preduzećem
 Rukovođenje rukovodiocima
 Rukovođenje radnicima
 Rukovođenje radom
 Rukovođenje vremenom
U zadatke eksternog karaktera funkcije rukovođenja u osnovi je odnos koji preduzeće
uspostavlja sa društvenom zajednicom. Poslovi kojima se ostvaruju ovi zadaci se odnose
na:
 Obezbeđenje zakonitosti u radu preduzeća
 Zastupanje preduzeća, i
 Predstavljanje preduzeća.
23.Sistemi rukovođenja
Česte promene u razvoju dovode do promene u organizacionoj teoriji i preksi sistema
rukovođenja. Sa današnjeg aspekta moguće ih je klasifikovati u dve grupe:
 Klasične sisteme rukovođenja, i
 Savremene sisteme rukovođenja.
Razlika između ovih dva sistema je u načinu uspostavljanju odnosa unutar funkcije
rukovođenja.
Na osnovu načina uspostavljanja odnosa između rukovodilaca na različitim nivoima
organizacione structure funkcije rukovođenja, možemo razlikovati tri klasična sistema:
 Linijski sistem rukovođenja
 Funkcionalni sistem rukovođenja
 Štapskolinijski sistem rukovođenja.
Linijske sistem je najstarija koncepcija rukovođenja i nju je naučno postavio FAJOL.

Napomena : Linijski, funkcionalni, štapskolinijski sistem-grafike za ove

24.Stilovi rukovođenja
sisteme smo crtali na času i to imamo u svesku, a takodje imamo i u one
25.Organizacija izvršne funkcije
materijala za II- kolokvijum!!!!!
26.Organizacija funkcije proizvodnje i tipovi proizvodnje

24. Stilovi rukovođenja.

Stilovi rukovođenja se definiše kao oblik ponašanja rukovodioca u odnosu na
saradnike, odnosno podređene. U organizacionoj teoriji naučno su obrađeni stilovi
rukovođenja kao što su:
 Autokratski stil( je stil gde rukovodilac koristi sva prava I moć prema svojim
saradnivima),
 Demokratski stil( karakteriše stav da rukovodilac ne nameće svojae mišljenje , već
kroz raspravu sa saradnicima dolazi do jednostavnog rešenja),
 Liberalni stil( zasniva se na ponašenju rukovodilaca koji pružaju visok stepen
samostalnosti saradnika-podređenih),
  Kombinovani stilovi( su varijante nastale između dve krajnosti autokratskog i
demokratskog stila rukovođenja).

25. Organizacija izvršne funkcije

Funkcija izvršenja je obavljanje onih aktivnosti u procesu rada kojima se
neposredno izvršava zadatak preduzeća i ostvaruje njegov poslovni cilj. Sadržinu izvršne
funkcije čine poslovi kojima se izvršavaju planirani zadaci i predstavlja jednu od
kompleksnijih funkcija u preduzeću.
U zavisnosti od veličine, obima poslovanja I utbrđiene tehničke podele rada, kod
funkcije izvršenja u preduzećima se organizuju sledeće službe(sektori) kao što su:
 Opšti poslovi
 Kadrovski poslovi
 Istraživanja i razvoj
 Plniranje i analiza
 Proizvodnja
 Marketing
 Informativna,informaciona funkcija AOP,
 Finansijska
 Transport
 Održavanje…
Kako će biti organizovana izvršna funkcija zavisi do niz faktora, kao što su:
 Delatnost preduzeća
 Veličina preduzeća
 Lokacija preduzeća
 Resursi preduzeća
 Organizaciona struktura i td….
26. Organizacija funkcije proizvodnje i tipovi proizvodnje
Tipovi proizvodnje predstavljaju oblike organizacije sredstava za rad I
proizvodnje, uspostavljenih politikom proizvodnje I tehničkim faktorima.
Tipovi proizvodnje se razvrstavaju prema različitim kriterijumima:
Prema broju proizvoda koje treba proizvesti I načina njihove proizvodnje može se
govoriti o :
 Pojedinačnoj ( ova proizvodnja se organizuje tako što se svaki proizvod od
početka do kraja radi nezavisno od proizvodnje ostalih takvih proizvoda. Kod
ovog vid prizvodnje tehnička priprema I priprema radnog mesta se vrši posebno
za svaki proizvod. Ovaj tip proizvodnje se najčešće primenjuje u zanatsstvu,
mašinskoj industriji.)
 Serijskoj ( kod ove proizvodnje se u jednom proizvodnom ciklusu istovremeno
proizvodi određena količina istovrsnih prizvoda i ostvaruje se kao maloserijska,
srednjeserijska i velikoserijska proizvodnja.)
 Masovnoj proizvodnji.
Ovi načini organizacije proizvodnje u teoriji i praksi se nazivaju vidom proizvodnje.
Prema vremenskoj određenosti toka proizvodnje može se govoriti o:
 Kontinualnoj ( proizvodni proces se ne prekida od početka prve do završetka
poslednje operacije na konkretnom proizvodu),
 Diskontinalnoj proizvodnji ( kod ove proizvodnje nema usklađenosti
proizvodnje delova sa proizvodnjom finalnih prizvoda.)
Ovde pri izboru određenog tipa proizvodnje odlučujuću ulogu ima i rotam proizvodnje:
 Linijski ( ili lančani sistem je jedna varijanta masovne proizvodnje i odvija se
tako da operacije ne izradi delove jednog proizvoda teku istim redom kojima se
odvija tehnološki proces) i
 Smaknuti sistem proizvodnje ( mašine su raspoređene na osnovu srodnosti po
grupama. Ovaj sistem proizvodnje se organizuje za serijski vid proizvodnje.)
27.Tehničko tehnološka priprema proizvodnje
1-Projektovanje i konstrukcija proizvoda
Projektovanje i konstrukcija shvaćeni kao postupak utvrđivanja tehničkih
karakteristika i drugih faktora koji utiču na kvalitet ekonomije proizvodnje budućih
proizvoda, predstavljaju stručnu i složenu aktivost na pripremi proizvodnje. Zbog toga se
njihovaom ostvarivanju mora primenjivati racionalan postupak. Taj se postupak
ostvaruje u više faza i uz primenom odgovarajućih metoda sistema.
Faza u projektovanju i konstruisanju proizvoda su:
 Nastanak i razradu ideje,
 Konstruisanje proizvoda i izrada radioničkih crteža.
 Konsultacije projaktanata i konstruktora,
 Umnožavanju i arhiviranju dokumenata,
 Izradu prototipa, i
 Konstruisanje pakovanja proizvoda.
Prva faza projektovanja proizvoda je istraživačkog-razvojnog karaktera, i odnosi se
na nastanak i razradu ideje u vezi funcija proizvoda. Da bi ideja bila pretvorena u
racionalan proizvod neophodno je njeno testiranje i proveravanje, zbog toga se u toj fazi
najčešće uradi mnogo skica i proračuna.
U drugoj fazi se vrši konstruisanje proizvoda i izrada radničkih crteža. Konstruisanje
proizvoda, na bazi tehničkih i ekonomskih proračuna definišu se njegova tehnička i
ekonomska svojstva, vek dimenzije i oblik. Konstruisanje proizvoda u celini treba
izvršiti joč i :
 Izbor materijala ( se vrši na bazi kriterijuma kao što su: funkcija proizvoda,
tehnologija obrade, vek trajanja , bezbednost radnika u proizvodnji),
 Utvrđivanje normativa materijala( sadrži sledeće podatke: naziv artikla,jedinicu
mere, oblik, dimenzije,kvalitet, šifru).
U trećoj fazi projektovanja proizvoda obavljaju se konsultacije projaktanata i
konstruktora sa specijalistima za tehnologiju, standardizaciju, eksploataciju, ekonomiju i
druga znanja.
 U četvrtoj fazi projektovanja proizvoda pristupa se umnožavanju i arhiviranju
dokumentacije, svrha ove faze je da se prikupe dokumenta potrebna u toku proizvodnje ,
ali i das e sačuvaju zbog mogućnosti oštećenja ili uništenja originala, da se sačuvaju
kopije istih.
Peta faza projektovanja proizvoda odnosi se na izradu prototipa. Prototip služi za
ispitivanje svih konstrukcijskih svojstava proizvoda. Izrada prototipa se pristupa samo
kod proizvoda koje je moguće napraviti u prirodnoj veličini.
Šesta, poslednja faza projektovanja proizvoda je konstruisanje pakovanja proizvoda,
kojima se stvaraju uslovi za očuvanje kvalitativnih i kvantitativnih svojstava proizvoda.
2- Sastav, priprema i razrada tehnološkog procesa
Tehnološki proces je deo procesa proizvodnje u kome se vrši mehaničko, hemijsko,
tehničko, termohemijsko, biohemijsko i drugi oblici pretvaranja upotrebenih kvaliteta
materijala u nove upotrebne vrednosi poluproizvoda i gotovog proizvoda. Tehnološki
proce se sastoji iz:
 Postupaka( predstavlja deo tehnološkog procesa, koji se koa celina odnosi na
izradu dela proizvoda ili sklapanje podsklopa, sklopa ili celog proizvoda),
 Operacija(kao tehnološka aktivnost u vezi predmeta rada obavlja se na
posebnimradnim mestima. Više operacija čine postupak.,
 Zahteva( je deo operacije i predstavlja grupu pokreta međusobno povezanih
zajedničkim ciljem),
 Pokreta( predstavlja način ostvarivanja kontakata između radnika i predmenta
rada), i
 Mikropokreta( deo pokreta koji se dalje ne može deliti).

28.Operativna priprema proizvodnje i organizacija proizvodnog procesa

Operativna priprema proizvodnje predstavlja skup aktivnosti usmerenih na
pronalaženje odgovora na pitanja: šta, ko,gde, čime, kada i zašto, da se određene
aktivnosti izvrše u procesu proizvodnje.

Operativna priprema proizvodnje kompleksan zadatak neophodno je da aktivnosti u

vezi s njom budu podeljene u sledeće faze:
1. Izrada operativnog plana
 2. Terminiranje proizvodnje, i
3. Lansiranje dispečiranje proizvodnje.
Smisamo izrada operativnog plana je da se zadovolje tehnološki I ekonomski
kriterijumi u budućoj proizvodnji. Osnovu za izradu operativnog plana čine godišnji plan
proizvodnje, koji je sadržan u godišnjem planu preduzeća, zapravo, operativni plan
predstavlja vremensku segemntaciju osnovnog plana proizvodnje na kraće vremenske
periode-tromesečne, mesečne, nedeljne i dnevne.
Za izradu dobrog operativnog plana treba primeniti određene principe:
♫ Princip kontinuiteta procesa proizvodnje,
♫ Princip racionalizacije procesa proizvodnje,i
♫ Princip optimalne proizvodnje.
Terminiranje proizvodnje predstavlja sledeću fazu operativne pripreme proizvodnje
i sastoji se u vremenskom usklađivanju tehnološkog procesa, naime, terminiranjem
poslova utvrđuje se vreme početka i vreme završetka obavljanja pojedinačnih poslova.
Terminiranje proizvodnje se vrši za svaki proizvod ili za svaku seriju proizvoda i vrši se
za godinu dana, potom za mesec, sedmicu i svaki dan.
Lansiranjem proizvodnje podrazumevaju se poslovi u vezi sa otpremanjem u
process proizvodnje: materijala, alata i dokumetacije. Smisao dispečiranja proizvodnje
je otklanjanje smetnji koji mogu da dovedu do zastoja u ostvarivanju operativnog plana
proizvodnje.

29.Organizacija proizvodnih radnih mesta, unutrašnjeg transporta i održavanje

sredstava za rad
1- Organizacija proizvodnih radnih mesta
U proizvodnom organizacionom sistemu tadno mesto predstavlja osnovnu proizvodnu
jedinicu . Radno mesto se može definisati kao:
 Prostor za rad na kome radnik obavlja jednu radnu operaciju koje je u tehničkom
smislu nezavisna od toka ostalih operacija ili gupu radnih operacija, tehnički
međuzavisnih, ali samostalnih u odnosu na tokove operacija izvan te grupe.
 Prostor za rad na kome se nalazi radnik, predmeti rada I sredstva za rad s ciljem da
u određeno vreme i u određenim uslovima, budu angažovani u obavljanju
određenih proizvodnih aktivnosti.
Na o snovu datih definicija radnog mesta, radon mesto čine određeni elemenzi kao:
 Proctor za rad,
 Radnik,
 Sredstva za rad,
 Predmeti rada,i
 Dokumentacija.
Radno mesto je određeno ne samo prostorno već I vremenski, što znači da predstavlja
proctor na kome se u određenom vremenu treba da ostvari optimalan odnos između
elemenata proizvodnje.
Sa stanovišta proizvodnog organizacionog sistema sva radna mesta mogu da se svrstaju:
 Proizvodna- na kome se odvija tehnološki proces
 Otvorena radna mesta ( radnik sam pribavlja materijal, alat,
dokumentaciju),
 Zatvorena radna mesta ( mesta na kome se radniku dostavlja materijal,
alat),
 Stabilozovana radna mesta( moguća je u slučaju kada se operacije
ponavljaju).
 Neproizvodna radna mesta-na kojima se obavljaju poslovi u vezi pripreme
proizvodnje, njene organizacije i kontrole.
Da bi na radnom mestu mogli da se ostvare zadaci koji proističu iz ciljeva
organizacije proizvodnog procesa, neophodno je da za to budu ispunjenji određeni ciljevi:
 Radno mesto treba da bude obezbeđeno potrebnim kadrovima, mašinama
priborima, standardnim alatom, sredstvima zaštite na radu, potrošnim
materijalima.
 Radon mesto bude snabdeveno materijalom, specijalnim alatom, I
dokumentacijom.
2-Organizacija unutrašnjeg transporta
Proizvodnja predstavlja kompleksan proces u kome pored transformacijonih
procesa dolazi i do kretanje, tj. Transportovanje materijala, alata, mašina I gotovih
proizvoda. Takvo kretanje sredstava za proizvodnju u procesu proizvodnje predstavlja
unutrašnji transport.
 Unutrašnji transport se ispoljava kao jedan od funkcija proizvodnje, a troškovi koji
nastaju utiču na cene koštanja gotovih proizvoda. Unutršnji transport ima dvostruki uticaj
na proizvodnju:
 Doprinosi ostvarivanju kontinuiteta procesa proizvodnje i
 Deluje na vrste troškova proizvodnje

3-Organizacija održavanja sredstava za rad

Za normalni tok proizvodnih procesa neophodna su ispravna sredstva za rad. Osim,
toga ispravnost sredstava za rad utiče na:
 Njihovu produktivnost i ekonomičnost, i
 Bezbednost i sigurnost radnika u proizvodnji i sl.
Zbog toga sredstva za rad u proizvodnom organizacionom sistemu treba da se
vršenjem uobičajenih ili propisanih radnji, održavanju u ispravnom stanju.
Održavanje sredstava za rad odnosi se na:
 Zgrade,
 Teren,
 Postrojenja,
 Mašine,
 Alati i dr.
U organizaciji održavanja sredstava za rad postoje dve mogućnosti:
Prva mogućnost se sastoji u tome da je određeno sredstvo za rad orestalo da
funkcioniše, te da je neophodno ponovo ga osposobiti za korišćenje.
Druga mogućnost se sastoji u vtršenju mogućnosti u cilju sprečavanja prestanka
funkcionisanje sredstava za rad.
Dva sistema održavanje sredstava za rad:
 Korektivni sistem održavanja sredstava za rad ( se primenjuje kada kod
sredstava za rad tokom njihovog korišćenja nastupi kvar, lom. Ovo održavanje se
ostvaruje što se najpre utvrđuje uzrok kvara, a zatim se pristupa otklanjanju
kvara.)
  Plansko preventivni sistem održavanja sredstava za rad( se zasniva na principu
“bolje sprečiti nego lečiti” ovaj sistem preuzima sve mere koje bi doprinele
sistematskom otklanjanju uzroka pre nastajanje havarije).

30.Organizacija kontrole i evidencije u proizvodnji

Suština evidencije proizvodnje sastoji se u sakupljanju, sređivanju, početnoj obradi i
prikazivanju podataka (informacija) u vezi izvršenja proizvodnje.Osnovni principi kojih
se treba pridržavati e evidentiranju proizvodnje su:
 Sveobuhvatnost
 Tačnost
 Ažurnost
Sveobuhvatnost i tačnost u evidentiranju proizvodnje treba da pruže I vernu sliku
o izvršenju proizvodnje, dok ažurnošću evidencije obezbeđuju pravovremeno
upoznavanje sa problemima u izvršenju proizvodnje, čime se preduzimaju odgovarajućih
mera za otklanjanje smetnji.
Najpovoljnije je ako se podaci o izvršenju proizvodnje prikupljaju I saopštavaju
svakodnevno.
Evidencija proizvodnje treba da pruža podatke, pre svega, u vezi:
 Brojnog stanja radnika,
 Rezultata proizvodnje,
 Utrošaka rada i materijala i sl.
Za uspešno i realno evidentiranje proizvodnje značajno je i to na koji način je ono
organizovano. U praksi najčešće su u upotrebi:
 Operativna evidencija( su operativni planovi proizvodnje,void se po danima ili
sedmicama, a tiče se izvršenja terminskog plana za svaku operaciju i po
elementima proizvodnje.podaci se prikazuju brojkama,grafički i raznim bojama) ,
 Statistička evidencija(služi za evidentiranje i pokazivanje podataka u vezi sa –
izvršenog mesečnog i godišnjeg plana proizvodnje,- evidencija brojnog stanja
radnika, - korišćenja kapaciteta sredstava za rad),
 Knjigovodstvena evidencija (je formalna evidencija i zasniva se na potpunom
sakupljanju i po hronološkom redu ,sređenim podacima a) troškovi rada,
b)materijali i alati, troškovi održavanja, amortizacija).
31.Organizacija marketing funkcije – osnovni oblici organizacije marketinga
Da bi se organizovala marketing funkcija u strukturi izvršne funkcije reduzeća,
neophodno je najpre prihvatiti i razvijati marketing koncept. Marketing koncept
predstavlja orjentaciju predeuzeća na zadovoljavanje potreba društva u celini i njegovih
članova-potrošača.
Marketing funkcija obuhvata 2 vrste aktivnosti:
1) Jednu grupu čine aktivnosti kojima se marketing funkcija povezuje sa drugim
funkcijama u strukturi izvršne funkcije,
2) Drugu grupu aktivnosti čine sadržaji koje marketing funkcija povezuje sa
funkcijom upravljanja i funkcijom rukovođenja.
Na efikasnost i efektivnost odvijanja marketing aktivnosti mođe uticati manji ili veći
broj faktora. Najčešće primenjivana podela faktora koji utiču na organizovanje marketing
aktivnosti je na:
1) Interne:
 vrsta delatnosti;
 veličina preduzeća;
 tehnologija;
 stav preduzeća prema marketingu;
 proizvodni program;
 sistem distribucije;
 marketinški i menadžerski resursi;
 način povezivanja s potrošačima pre prodaje;
 liderstvo u inovaciji;
 strategija;
 sistem komuniciranja,....

2) Eksterne faktore:
 političko-pravno okruženje;
 tehnologiju;
 konkurenciju;
 relevantnu javnost;
 posrednike u marketingu,...
32.Cilj, sadržaj i faktori organizacije nabavke
Osnovni cilj nabavke izvire iz osnovnog cilja preduzeća, izvršavanjem svog
zadatka i svih potrebnih aktivnosti ona obezbeđuje kontinuitet u preocesu rada-
proizvodnje uz minimalne troškove nabvke i zaliha. U zadatke nabvke spadaju.
♫ istraživanje nabvnog tržišta;
♫ planiranje nabvke-plansko usklađivanje novih nabavki sa postoejćim zalihama
sredstava za proizvodnju i njihovim standardima;
♫ utvrđivanje količina nabavki prema planu nabavke i politici zaliha;
♫ izbor i zaključivanje ugovora sa dobavljačima;
♫ evidencija nabavki i evidenciju dobavljača;
♫ kalkulacija nabvnih cena i drugi obrauni;
♫ analiza nabavnog poslovanja.
Na rad i organizaciju nabavke službe u preduzeća utiču dve vrste faktora:

 subjektivni – spadaju: organizacija nabavne službe, kvalitet kadrova sa kojima

raspolaže preduzeće i politika nabavke preduzeća.
 Objektivni – spadaju faktori koji deluju mimo volje preduzeća i to su uslovi na
tržištu.
33.Organizacija prodaje i modeli organizovanja
Prodajna funkcija se organizuje kao:
1. Funkcionalna organizaciona struktura;
2. Diviziona - II -;
3. Matična - II -,
Funkcionalna organizaciona struktura je rezultat podele rada i specijalizacije jer se
kadrovi grupišu u organizacione jedinice prema zajedničkim veštinama, iskustvu,
korišćenju resursa i sličnosti aktivnosti koje obavljaju. Na čelu svake funkcije nalazi se
funkcionalni menadžer koji je odgovoran top menadžmentu.
Top
menadžment

Nabavka Proizvodnja Finansije

Prodaja
 Diviziona organizaciona struktura primenjuje se kod većih preduzeća koja imaju
više poslova, imaju više proizvoda i usluga, koje nastupaju na više tržišta i zadovoljavaju
potrebe velikog broja potrošača. Divizije objedinjuju više poslovnih funkcija i sposobne
su da u potpunosti obavljaju određene delatnosti.
Kriterijumi za organizaciju divizija su najčešće:
 Prema proizvodima ili uslugama;
 Prema potrošačima i
 Prema geografskom principu.
Matična organizaciona struktura je nastala kao posledica kombinovanja prethodne
dve da bi se iskoristile prednosti i eliminisale njihove slabosti.
Preduzeća se mogu odlučivati za različite oblike organizacije ove funkcije, i to u
okviru komercijalne funkcije ili kao posebna funkcija. Kao kriterijumi za izbor modela
interne organizacije prodajne funkcije javljaju se: vrsta posla, vrsta proizvoda, tržište,
kupci, veličina preduzeća.

34.Zaključivanje ugovora o kupoprodaji i saradnja sa ostalim funkcijama u

preduzeću
Stupanjem u poslovne odnose kupci i prodavci vrše posredstvom tržišta, naime
prodavac dostavlja svoju ponudu kupcu dok ovaj dostavljanjem porudžbine otpočinje
proces sklapanja ugovora. Postizanjem saglasnosti i jedne i duge strane u pogledu
narudžbine, odnosno ponude, stiču se uslovi za zaključivanje ugovora o kupoprodaji.
Ugovor predstavlja pisani dokument kojim se potvrđuje saglasnost volja kupca i
prodavca o razmeni robe ili usluga za novac. Ugovor može da se zaključi u pisanoj i
usmenoj formi, ali da su se kupac i prodavac sporazumeli oko bitnih elemenata ugovora,
a to su: vrsta robe, količina robe i cena robe.
U privrednoj praksi kupac i prodavac u kupoprodajnom ugovoru uobičajno
ugovaraju sledeće uslove:
1. Vsrtu i asortiman robe;
2. Količine roba,
3. Cene robe,
4. Kvalitet,
5. Pakovanje,
6. Isporuku, i
7. Plaćanje.
 Prodajna funkcija sarađuje sa svim funkcijama u preduzeću, ali posebna saradnja se
ostvaruje sa proizvodnom, nabavnom, finansijskom, računovodstvenom i sladišnom
funkcijom.
Prodajna služba zahteva od proizvodnje da ona proizvodi proizvode koji se mogu
prodavati na tržištu. Saradnja sa nabavnom funkcijom se može ogledati u nabvci
potrebnih materijala za kreiranje novih proizvoda koji se mogu prodati na tržištu.
Saradnja sa finansijskom funkcijom se ogleda u usklađivanju mogućnosti preduzeća
oko rokova naplate i likvidnosti kupca. Sa knjogovodstvom se ostvaruje saradnja tako
što prodajna služba dostavlja dokumentaciju o realizovanoj prodaji robe na evidentiranje
u polsovnm knjigama. Prodajna služba ostvaruje sardnju sa skladištem gotovih proizvoda
u vezi primene robe za otpremu i njenim izdavanjem kupcu, kao i redovnom informisanju
o stanju zaliha gotovih proizovda.

35.Cilj, sadržaj i modeli organizacije skladišne funkcije

Osnovni zadatak funkcije skladištenja jeste.
 Prvo, čuvanje materijalnih elemenata ulaza u proizvodni proces, i
 Drugo gotovih proizvoda kao rezultata tog procesa.
Obavljanje osnovnog zadatka može se konktetizovati kroz sledeće poslove:
♫ Prijem materijalnih elemenata – kvantitativno i kvalitetivno od dobavljača i iz
proizvodnje;
♫ Njihov smeštaj i čuvanje;
♫ Izdavanje materijala, alata, poluproizvoda, delova;
♫ Smeštaj i čuvanje gotovih proizvoda, izdavanje gotovih proizvoda, vođenje
određenih evidencija – ulaza – izlaza i stanja;
♫ Utvrđivanje optimalnih zaliha;
♫ Uniformisanje o svim promenama od značaja za nabavku, prodaju, proizvodnju;
Poslovi skladišne funkcije su vrlo heterogeni, ipak u teoriji i praksi su se formirali
odgovarajući organizacioni modeli. Njčešće se nalaze organizaciona rešenja:

 Zajedno sa nabavnom i prodajnom funkcijom,

 Zajedno sa proizvodnom funkcijom,
 Posebna funkcija.
Interna organizacija skladišne funkcije može biti postavljena centralizovano i
decentralizovano.
36.Poslovna sredstva preduzeća – osnovna i obrtna sredstva preduzeća
Sredstva čine imovinu preduzeća. Ona su bitan i neophodan uslov njegovog
organizovanja i funkcionisanja. Svako preduzeće u skladu sa predmetom poslovanja i
poslovnim aktivnostima raspolaže odgovarajućom imovinom. Sredstva služe za:
1. Obavljanje registrovane delatnosti;
2. Ostvarenje dobiti,
3. Uvećanje materijalne osnove rada;
4. Zadovoljenej zajedničkih potreba i interesa;
5. Podmirenje potreba radnika;
6. Druge namene.
Početni, odnosno osnovni kapital obezbeđuju osnivači, koji zajedno sa članovima
društva i akcionarima, srazmerno svojim udelima, učestvzju u upravljanju preduzećem,
raspodeli ostvarene dobiti i snođenju rizika u poslovanju.
Za efikasno i racionalno korišćenje sredstava, odnosno njihovo upravljanje, preduzeću
su potrebne odgovarajuće informacije.
Osnovna srestva čine stalna sredstva preduzeća i predstvaljaju njegovu trajnu
materijalnu osnovu. Koa deo poslovnih sredstava ona su duđe pristuna u procesu
poslovanja. Osnovne karakteristike osnovnih sredstava su:
 Vek trajanja duži od godinu dana;
 Koeficijenat obrtaja manji od jedan;
 Postepeno se troše u toku veka trajanja;
 Samo utrošene vrednosti prenose na nov proivod.
Sredstva za rad čine najvažniji deo osnovnih sredstava. Tu spadaju mašine, uređaji i
druga oprema.
Osnovna sredstva se različuto razvrstavaju u zavisnosti od kriterijuma koji se pri tome
koriste. Najčešće se kao ktiterijumi podle koriste:
 stanje sredstava i njihov stepen upotrebljivosti;
 oblici u kojima se sredstva nalaze – pojavni oblici;
 izvori obezbeđenja sredstava,...
U zavisnosti od izvora nabavke, odnosno obezbeđenja, osnovna sredstva mogu biti iz
sopstvenih i tuđih, ili domaćih i inostranih izvora.
Cena se obično definiše kao vrednost izražena u novcu.
 Osnovna sredstva se evidentiraju po :
♫ nabavnoj;
♫ amortizovanoj,
♫ sadađnjoj vrednosti.
Nabavna vrednosti se uglavnom koristi kod evidentiranja i plaćanja stanja osnovnih
sredstava. Čine je fakturna vrednost i zavisni troškovi.

NVOS = FV + TZ
NVOS – nabavna vrednst osnovnih sredstava,
FV – fakturna vrednost i
TZ - zavisni troškovi.
Fakturna vrednost osnovnih sredstava je ona vrednost ili cena po kojoj se sredstva
nabavljaju od dobavljača.
Zavisnio troškovi su svi troškovi koji nastaju od preuzimanja osnovnog sredstva
od isporučioca do njegovog stavljanja u funkciji, tj. puštanja u rad kao što su troškovi
transporta, troškovi manipulacije – utovara i istovara, troškovi montaže, troškovi
osiguranja, troškovi obuke kadrova i dr. troškovi.
Amortizacija osnovnih sredstava
Osnovna sredstva tokom svog funkcionisanja troše, odnosno gube svoju vrednost.
Iznos utrošene vrednosti sredstava za rad prenosi se na ostvareni učinak tj. uračunava u
cenu koštanja proizvoda. Obračun trošenja sredstava za rad i prenošenje unutrašnje
vrednosti na ostvarene učinke ostavruje se putem amortizacije.
Pojam ,,amortizacija“ se vezuje za farncuski izraz ,,amorir“ koji označava
smanjenje vrednosti, slabljenje.
Osnovni elementi za obračun trošenja sredstava za rad (amortizacija) su:

 osnovica za obračun amortizacije;

 vek trajanja sredstava za rad i
 ostvareni učinci.

Sledeći element potreban za obračun amortizacije je vek trajanja sredstava za rad, koji
predstavalja vremenski period u kome sredstva treba da služe svojoj nameni.
 Na osnovu veka trajanja utvrđuje se stopa amortizacije, čijom se primenom na
osnovicu za obračun amotrizacije dolazi do godišnje kvote.
100
As =
t
As – amortizaciona stopa,
t – vek trajanja sredstava
Obrtna sredstva preduzeća predstavljaju deo poslovnih sredstava preduzeća.
Imaju značajnu ulogu u procesu reprodukcije jer, najčešće, čine pretežni deo supstance
novog proizvoda. Po svojim karakteristikama bitno se razlikuju od osnovnih sredstava.
Naime, kod obrtnih sredstava:

 koeficeijenat obrtaja jeveći od jedinice;

 vek upotrebe kraći od godinu dana. Zatim
 troše se određenom, i
 celokupnu utrošenu vrednost prenose na nove proizvode.
Obrtna sredstva čini čitava lepeza elemenata, kao što su:

 sirovine,
 materijali:
 osnovi i
 pomoćni
 energenti,
 rezervni delovi,
 ambalaža,
 sitan inventar i alati,
 nedovršeni proizvodi i poluproizvodi,
 gotovi proizvodi,
 razni plasmani (potraživanja),
 novčana sredstva i dr.
37.Pojam i definisanje troškova i osnovni elementi troškova
Organizovanje i funkcionisanje proizvodnje zasniva se na trošenju njenih
osnovnih inputa. U pitanj su predmeti rada, sredstva za rad i radna snaga.
Troškovi predstavljaju važan segment ekonomije poslovanja. Oni su stalni
pratilac poslovnih aktivnosti i uslov konačnog rezultata rada. U ekonomskoj teoriji može
se naći veči br. definicija troškova, u zavisnosti od shvatanja autora: Na pr:
S. Kukoleša: ,,troškovi su umnošci utrošaka elemenata proizvodnje i cene tih
utrošaka po jedinici utrošaka“.
Troškovi osnovnuh elemenata proizvodnje – predmeta rada, sredstava za rad i
radne snage – predstavljaju troškove u užem smislu.
Toškovi su vrednsni izraz utrošaka elemenata reprodukcije i predstavljaju
proizvod tih utrošaka (U) i njihova cena (Cu).
T = U · Cu
T – troškovi predmeta rada
U – proizvod utrošaka predmeta rada
Cu – cena utrošaka predmeta rada

38.Utrošci sredstava za proizvodnju (PR, SR i RS)

Tokom procesa proizvodnje, sredstava za proizvodnju se fizički troše. Radi se o
trošenju predmeta rada i sredstava za rad. Veličina utroška sredstava za proizvodnju
zavisi od:
q
 intenziteta trošenja i=
t
 vremena trajanja trošenja.
Na osnovu toga može se definisati opšti model za izračunavanje veličine utrošaka:
q
U=t·
t

U –veličina utroška

t – vreme trajanja trošenja

q – količina utrošenog elementa u fizičkim jedinicama mere
Utrošci predmeta rada
Pod utrošcima predmeta rada podrazumevaju se fizičke količine utrošenih
elemenata predmeta rada u procesu proizvodnje. Utrošci predmeta rada mogu biti stvarni
i standardni. Stvarni utrošci obuhvataju sva fizička trošenja elemenata predmeta rada, bez
obzira na veličinu trošenja i učinke koje se pri tom ostvaruju. Jedini uslov je da je u njima
uložen minuli rad.

Standardni utrošci čine onaj obim trošenja predmeta rada koji je stvarno potreban
za proizvodnju određenog proizvoda pri objektivnim tehničkim i organizacionim
uslovima.
Utrošci sredstava za rad
Trošenje sredstava za rad se ispoljava u obliku.
♫ Fizičkog trošenja,
♫ Fizičkog starenja i
♫ Loma i kvara sredstava za rad.
Prilikom upotrebe sredstava za rad se fizički troše. Veličina utrošaka uslovljena je
vekom trajanja i intenziteta trošenja sredstava. Takođe, sva sredstva se ne troše istim
intenzitetom.
Fizičko starenje se javlja kada sredstva za rad gube svoj kvalitet.
Tokom upotrebe često dolazi do loma i kvara na sredstvima za rad. Uzroci toga su
obično subjektivne prirode, sadržani u nepravilnoj upotrebi ili nesavesnom ponašanju
rukovaoca sredstava.
Utrošci radne snage
U procesu reprodukcije radna snaga se javlja u višestrukoj ulozi – kao inicijator,
organizator i izvršilac poslovnih aktivnosti. Utrošci radne snage uslovlejni su, takođe
brojnim organizacionim faktorima kao što su: kvalifikaciona struktura uposlenih,
intenzitet rada, nivo organizovanosti procesa rada,...
U zavisnosti od veličine trošenja radne snage u reprodukciju, razlikuju se stvarni i
standardni utrošci radne snage. Nosioci utrošaka radne snage su rezultati reprodukcije –
proizvodi i usluge.
39.Troškovi u zavisnosti od obima učinka – Fiksni i relativno fiksni troškovi
Fiksni troškovi (FT) su oni troškovi čiji se ukupni iznos ne menja pri promeni
obima proizvodnje, odnosno stepena korišćenja kapaciteta.

Svi fiksni troškovi se ne ponašaju na isti način. Stoga se ovi troškovi dele na:
♫ Apsolutno fiksne troškove i
♫ Relativno fiksne troškove.
Apsolutno fiksni troškovi

Slika 11. Grafik apsolutno fiksnih troškova

U apslolutno fiksne troškove se ubrajaju:
♫ troškovi vremenske amortizacije,
♫ kamata na kredite,
♫ izdaci za zakupnine,
♫ troškovi osiguranja imovine,
♫ troškovi istraživanja.
Apsolutno fiksni troškovi se mogu prikazati numerički i grafički i to u ukupnom
iznosu i po jedinici proizvoda.
Relativno fiksni troškovi
Ovu grupu fiksnih troškova karakteriše nepromenljivost u masi u okviru jedne
zone obima proizvodnje, dok se prelaskom iz zone u zonu njihov iznos naglo menja.
Zbog toga se relativno fiksni troškovi još označavaju kao ,,zonalni troškovi“ ili
,,stepenasto fiksni troškovi“.
 To znači da relativno fiksni troškovi u okviru iste zone imaju sve karakteristike
fiksnih troškova. Zsto se oni još nazivaju ,,troškovima organizacione strukture“.
Najveći deo relativno fiksnih troškova čine:
♫ troškovi organizacije proizvodnje,
♫ troškovi materijala pogonske režije,
♫ troškovi administrativnih radnih mesta,
♫ zarade radnika u pripremi, kontroli, održavanju, rukovodilaca proizvodnje i sl.
♫ Deo tuđih usluga itd.

Slika 12. Grafik relativno fiksnih troškova

40.Vrste i metode kalkulacije – čista diviziona kalkulacija

U literaturi se mogu naći različite podele kalkulacija, u zavisnosti od kriterijuma i
samih autora. Neke od njih su:

,,Sa stanovišta obračuna – raspoređivanja troškova, odnsosno postupaka obračuna,

kalkulacije se dele na one koje se dobijaju pomoću čistih postupaka i one koje se utvrđuju
pomoću kombinovanih postupaka“.
U prvu grupu spadaju:
♫ diviziona kalkulacija i
♫ dodatna kalkulacija.
Metode kalkulacije u osnovi predstavljaju način prenošenja troškova na nosioce –
učinke. Cilj je da se nosioci troškova opterete samo onim troškovima koji su nastali pri
njihovom stvaranju. Postoje više metoda kalkulacija za izračunavanje cena koštanja
proizvoda. Najviše se koriste:
♫ diviziona kalkulacija;
♫ dodatna kalkulacija i
♫ direct costing.
 Čista diviziona kalkulacija primenjuje se kod homogene proizvodnje , odnosno
proizvodnje jednog proizvoda. Cena koštanja proizvoda se izračunava deljenjem
ukupnuh troškova sa količinom proizvoda.
UT
Ck =
Q

Ck – cena koštanja,
UT – ukupni troškovi,
Q – količina proizvoda.

41.Osnovni ekonomski princip reprodukcije

Ekonomski principi reprodukcije su bazična pravila ponašanja preduzeća, definišu
se kao potreba i nužnost da proizvedene vrednosti budu veće od utrošenih vrednsoti.

Opšti smisao ekonomskih principa reprodukcije izražava težnju da se sa

minimalnim ulaganjima u reprodukciju ostvare maksimalni rezultati reprodukcije.
Rezultati reprodukcije se iskazuju preko:

♫ fizičkih učinaka proizvodnje tj. preko proizvoda (Q)

♫ vrednosti proizvodnje (V) i
♫ dohodka, odnosno dobiti (D).
Ulaganja u reprodukciju se izražavaju preko:
 trošenje radne snage (L),
 troškova elemenata proizvodnje (T) i
 angažovanja sredstava u proizvodnju (S).
Ako se kvalitet ekonomije označi poslovnim uspehom (Pu) proističe da je cilj
preduzeća ostvarenje sledećeg odnosa:

𝑅𝑚𝑎𝑥 𝑄; 𝑉; 𝐷; 𝑚𝑎𝑥
𝑃𝑢𝑚𝑎𝑥 = =
𝑈𝑚𝑖𝑛 𝐿; 𝑆: 𝑇: 𝑚𝑖𝑛
Neophodno je da se sagledavanje poslovnog uspeha vrši preko, parcijalnog
odnosa, tj. preko odnosa između pojedinačnih, međusobno uporedivih elemenata
rezultata reprodukcije i elemenata ulaganja u reprodukciju.
 Parcijalni principi poslovanja preduzeća u stvari predstavljaju uže tj. preciznije
kvantitativno izražavanje osnovnog ekonomskog principa reprodukcije. Ti parcijalni
principi su:
♫ princip produktivnosti;
♫ princip ekonomičnosti i
♫ princip rentabilnosti.
42.Parcijalni ekonomski princip kalkulacije

43.Produktivnost
Produktivnost kao parcijalni pokazatelj kvaliteta ekonomije privrednsog subjekta
se može posmatrati sa dva aspekta i to:
sa aspekta društvene zajednice
sa aspekta konkretne zajednice
Značaj produktivnosti kao ekonomskog principa se ogleda u tome da se u što većoj
meri zadovolje društvene potrebe – pojedinačne, zajedničke i duštvene.
 Produktivnost je parcijalni ekonomski princip kojim se izražava težnja ili zahtev da se
određeni učunak ostvari s minimalnim utroškom radne snage. Osnovni elementi
produktivnosti su:
♫ proizvod (Q) i
♫ utrošak radne snage (L)
Produktivnost se može izraziti obrascem:

P = Q/L
Za svođenje proizvoda na merljiv izraz može se upotrebiti:

1. stalna prodajna cena (Cq), zbog čega se produktivnost izražava obrascem:

P = Q · Cpo/ L
2. objektivno uslovljena cena (Cq), zbog čega se produktivnost izražava obrascem:

P = Q · Cq/L
3. objektivno potreban rad sadržan u jedinici proizvoda (Lqo), u tom slučaju za
izračunavanje produktivnosti treba koristiti obrazac:

P = Q· Lqo/L
Međutim, nezavisno od načina izražavanja produktivnosti, u praksi se nameće
potreba trenda njenog rasta. To se postiže upotrebom obrasca:

Ip = Pl/Po · 100
Ip – indeks produktivnosti,
Pl – ostvarena produktivnost u tekućem periodu,
Po – ostvarena produktivnost u baznom periodu.
Faktori koji uslovljavaju produktivnost mogu biti:

 subjektivni i
 objektivni.
Na produktivnost deluju brojni faktori. Među njima najznačajniji su:
ljusdki faktor,
tehničko-tehnološki progres,
 organizacioni faktori, prirodni fakroti,...
44.Ekonomičnost
Ekonomičnost je ekonomski princip kojim se izražava zahtev da se određena
vrednost proizvodnje ostvari sa što manjim troškovima. Može se izraziti preko
obrasca:

E = Vp/Tp
Vp – vrednost proizvodnje,
Tp – troškovi proizvodnje.
U zavisnosti od načina izražavanja ekonomičnosti razlikuje se i njena uslovljenost
određenim faktorima. Ako se radi o vrednosnom izražavanju ekonomičnosti, u tom
slučaju ona je uslovljena veličinom cena po jedinici utrošenih elemenata proizvodnje.
Pri tome, cene elemenata proizvodnje zavise od:
1) tržišnih, i
2) organizacionih faktora.

Veličina utroška elemenata proizvodnje zavise od:

1) objektivnih i
2) subjektivnih faktora.
U objektivne faktore spadaju društveni i tehnički faktori.

Subjektivni faktori, koji utiču na ekonomičnost trošenja elemenata proizvodnje,

najčešće se manifestuju kao:
 škart i lom materijala,
 lom sredstava za rad,
 čekanje radne snage i drugi oblici neracionalnog korišćenja resursa proizvodnog
preduzeća.
45.Rentabilnost
Rentabilnost kao ekonomski princip predstavlja zahtev da se ostvari maksimalni
dodatak sa što manjim iznosom angažovanih sredstava u procesu reprodukcije.
𝐃
R=
𝐒𝐚
D – dobit
Sa – angažovana sredstva
U odnos sa angažovanim sredstvima mogu se staviti ukupan prihod i dobitak.

Najpovoljniju rentabilnost preduzeće će ostvariti kada radi punim kapacitetom i

da, pri tome, svoje proizvode prodaje po tržišnim cenama.

Rentabilnost može biti manja ili veča, u zavisnosti i od veličine utrošaka sredstava
za proizvodnju i uslova nabavke (nabavne cene) istih.

Na rentabilnost utiče i koeficijenat angažovanja sredstava. Što je veći koeficijenat

angažovanja sredstava, rentabilnost je manja i obrnuto.
𝐃𝐛
R= · 𝟏𝟎𝟎
𝐒𝐚

Angažovana sredstva obuhvataju:

1) sadašnju vrednost osnovnih sredstava i
2) iznos obrnutih sredstava angažovanih u:
♫ zalihama reprodukcionog materijala,
♫ proizvodnje u toku,
♫ gotovim proizvodima i drugo.

Rentabilnost, predstavlja značajan pokazatelj zbivanja u poslovanju preduzeća

konfrontiranih sa delovanjem spoljnih činilaca, što mu daje atribut pokazatelja uspešnosti
i neuspešnosti poslovanja preduzeća.
46.Oblici ispunjavanja rezultata reprodukcije – proizvod
Svrha proizvoda je zadovoljavanje potreba. Za proizvod kao izraz rezultata
reprodukcije posebno su značajni:

 količina,
 asortiman,
 upotrebna vrednost proizvoda,
 vrednost proizvoda i
 cena koštanja.

Preko količine proizvoda, tj. veči obim ostvarene proizvodnje proizvoda predstavlja
mogućnost potpunijeg zadovoljavanja potreba.

Asortiman proizvoda, predstavlja mogućnost da se što potpunije zadovolje

deferenccirane potrebe tržišta.
Proizvod kao naturalni izraz rezultata reprodukcije istovremeno predstavlja faktor
procesa reprodukcije, ,,jer od obima asotrimana i kvaliteta ostvarene proizvodnje u
krajnoj liniji zavise i ulaganja u reprodukciju“ (Kukoleča, 1983).

Pod vrednošću proizvoda podrazumevamo masu društveno potrebnog rada za njegovu

proizvodnju, iznos vrednosti proizvoda koji se ostvaruju na tržištu nazivanom tržišnom
cenom. Kao izraz proizvoda može se koristiti i cena koštanja.

47.Ukupan prihod – pojam i faktori

Preduzeće izlazi na tržište sa svojim proizvodima i uslugama, s ciljem da ih
realizuje. Kako se prihod stiče po više osnova, tj. po osnovu prodate robe, izvršenih
usluga i ostalih prhoda prihvatljivije je da takav finansijski rezultat nazovemo ukupan
prihod, zapravo strukturu ukupnog prihoda čine:
 vrednost prodate robe,
 vrednost izvršenih usluga,
 drugi prihodi ostvareni poslovanjem i
 vanredni prihodi.
Vrednost prodate robe, predstavlja iznos naplaćene realizacije, a utvrđuje se tako što
se količina prodatih proizvoda pomnoži sa prodajnom cenom po jedinici proizvoda.
 Vrednost izvršenih usluga je naročizo bitna za preduzeća iz oblasti uslužnih
delatnosti.
Vanredne prihode preduzeće može ostvariti na osnovu: zateznih kamata,
naknadno primljenih rabata, klasa skonta...
Veličina ukupnog prihoda uslovljena je i određenim faktorima:
1) eksterne faktore (privredni sistem, tržište, priroda i sl.)
2) interne faktore (sredstva, kolektiv, organizacija proizvodnje, organizacija rada i
sl.)

48.Dinamika i raspodela ukupnog prihoda

Ukupan prihod se menja pod uticajem brojnih činilaca. Na promenu ukupnog
prihoda utiču:
1) promena obima realizacije,
2) promena cena roba i usluga,
3) promena uslova pod kojima je predviđeno ili predstavljeno ostvarivanje drugih
prihoda kao i
4) vanredni prihodi.
Ukupan prihod ima višestruki značaj, ali je ekonomska dimenzija tog značaja
dominantna. Suština ekonomskog značaja ukupnog prihoda je u tome što se iz njega
nadoklnađuju vrednsoti:
1) utrošenih sredstava za proizvodnju,
2) utrošenog živog rada i
3) obaveza po osnovu zakona i ugovornih obaveza.
Ekonomski značaj ukupnog prihoda sagledavamo kroz njegovu raspodelu, koja se
može prikazati (šematski) na sledećei način:
TROŠKOVI (materijalni troškovi,
amortizacija i zarade)
UKUPAN
PRIHOD DOBITAK (GUBITAK)
49.Dobit pojam i značaj
Pojam dobitka može se izraziti kroz njegovu ekonomsku suštinu i njegov
kvantitativni izlaz.

Ekonomsku suštinu dobitka određuje činjenica da on predstavlja realizovani

višak vrednosti. Kvantitativno posmatrano, dobitak predstavlja razliku iumeđu ostvarene
vrednosti realizacije vrednosti proizvoda i učenjenih troškova, što se vidi iz obrasca:
Db = ( Q · Cq) – T
Db – dobit,
Q – količina realizovanih proizvoda,
Cq – cen po jedinici realizovanih proizvoda,
T – iznos ukupnih troškova u vezi sa realizovanim proizvodima.
Dobitak ima značaj i za sve ostale segmente okruženja koji su u posrednoj ili
neposrednoj vezi sa preduzećem, i za subjekte kao što su:
♫ vlasnici kapitala,
♫ država,
♫ menadžeri,
♫ članovi kolektiva (zaposleni),
♫ dobavljači,
♫ kupci,
♫ potrošači.

50.Sticanje i raspodela dobitka (šema raspodele)

Sve aktivnosti koje se odvijaju u vezi sa reprodukcijom preduzeća
predstavljaju istovremeno izvore sticanja dobitka. Možemo osnove sticanja dobitka
svrstati u dve grupe i to:
1) sticanje dobiti po osnovu realizacije proizvoda i usluga i
2) sticanja dobiti po osnovu zajedničkih ulaganja, na bazi učešća u zajedničkom
dobitku.
Kada je reč o raspodeli dobitka, da li je to Bruto ili Neto dobitak.
 Iz ostvarenog bruto dobitka najpre se izmiruju obaveze prema državi. Ono što
ostane nakon toga, jeste neto dobitak s njim raspolaže preduzeće.
Osnovna namena neto dobitka jeste isplata dividendi vlasnicima kapitala.
Međutim često se događa, da deo neto dobitka bude iskorišćen za uvećanje sredsava
preduzeća.

Takođe, postoji mogućnost da u raspodeli neto dobitka učestvuju i ostali subjekti

koji su doprineli stvaranju dobitka. Najčešće je reč o menadžerima i članovima
kolektiva, za koje učešće u raspodeli neto dobitka predstavlja nagradu i dodatni motiv
za angažovanje u stvaranju vrednosti preduzeća.

Dn = Db – OD
Dn – neto dobit
Db – bruto dobit
OD – obaveza prema državi
D = UP – UR
D – dobit
UP – ukupan prihod
UR – ukupan rashod