Advan Hozić

STARA TAJNA
(Veseli školski igrokazi)

RANDES

Lica:

– ALMA, djevojčica od 12 -13 godina

– SELMA, njena vršnjakinja
– MIMA, njena vršnjakinja
– SEID, nešto stariji dječak (14 -15 godina)

Pozornica: slobodan prostor.

Alma, sa đačkom torbom u ruci,

šeta gore-dolje i stalno se osvrće.
Očito je da nekog iščekuje. Nailazi Selma.
I ona je sa đačkom torbicom.

SELMA: Nisam se nadala, Alma, da ću te ovdje vidjeti. Da li to nekog

čekaš?
ALMA: Tako nekako... Reci mi kako izgledam?
SELMA: Izgledaš kao i uvijek. Lijepo... A s kim to imaš randes?
ALMA: Ma, nije... Kako da kažem?... Ih, Selma draga, što si navalila da
ti kažem!
SELMA: Kaži! Šta imaš kriti?
ALMA: Ma, ne krijem, nego... ovo mi je prvi put... Znaš li onog Seida iz
sedmog?
SELMA: Nemoj mi reći! Seid! Ih, zgodan je! Kad ste se...
ALMA: Nismo se još nikad sastali. Ovo nam je prvi randes. Rekao mi je
da se nađemo ovdje, ima nešto važno... znaš... Ne znam stvarno šta
ima da mi kaže, ali eto... Čuj, kako izgledam?
SELMA: Izgledaš super! Samo malo... Imaš li češalj?
ALMA: Imam. (Ona iz svoje đačke torbice vadi češalj i daje ga Selmi)
SELMA: Moram malo da ti popravim kosu. (Malo počešlja Almu, izmiče
se, gleda) Sad je dobro! Sad si kao bombona!

(Nailazi MIMA. I ona nosi đačku torbu)

MIMA: Šta to moje oči vide? Kao da je nekakva priprema? Jedna se od

vas dvije glanca i licka? Biće nekakva parada?
SELMA: Moram malo da dotjeram Almu za jedan važan randes. Ima naša
djevojka spoj sa dečkom!
MIMA: Aha! A može li se znati koji je taj?
ALMA: Onaj Seid iz sedmog.
MIMA: Pazi, molim te! Pa, to je premija! De luks!
ALMA: Zakazao mi je sastanak...
SELMA: Moraš da povedeš računa kako ćeš se ponašati. Možda će te
pozvati da skupa odete u kino ili tako nešto?
MIMA: Može da je povede i na trening košarkaša.
SELMA: Čula sam da odlično pleše.
ALMA: Ne znam... nisam mislila... Malo sam zbunjena... Kako vam
izgledam?
MIMA: Stvarno izgledaš malo zbunjeno... I ovo malo popravi! (Popravi
nešto na Alminoj odjeći) Nemoj da izgledaš šlampavo!
ALMA: Hvala ti, Mimo!
SELMA: (dotad se malo osvrtala, odjednom uhvati Mimu za ruku) Čuj,
Mimo, bježimo! Eto Seida, ide! Ćao, Alma! Drži se!
MIMA: (Almi) Obori ga s nogu!

(Selma i Mirna brzo otrče sa scene)

ALMA: (sama, spusti svoju torbu kod nogu, zagleda niza se, popravlja
kosu, opet uzme svoju torbu).

(Iz suprotnog smjera, kuda su otišle Selma i Mirna,

dolazi Seid, s rukama u džepovima, žvaće žvaku,
priđe Almi kao davnašnji znanac)

SEID: Tu si, je li?

ALMA: Zdravo.
SEID: Jesi li me dugo čekala?
ALMA: Nisam. Sad sam stigla.
SEID: Znaš, moram nešto da te zamolim. Važno je, a ne bih želio da nas
neko vidi skupa, da ne bude kakvih priča. Razumiješ? Ti si zgodna,
pametna cura, pa ne bi bilo...
ALMA: Znam, shvaćam.
SEID: Dobro je da shvaćaš... A evo o čemu se radi! Zanima me ima li tvoj
burazer Tahir negdje sačuvane sveske domaćih zadataka iz
matematike dok je bio u sedmom razredu?
ALMA: Sveske?
SEID: Pa, da! Sveske, teke! Ima li?
ALMA: Ne znam. Možda ima. On svašta čuva.
SEID: To bi bilo super! Znaš, pomislio sam ja na tebe da si prava
adresa!... Sad je tvoj Tahir srednjoškolac, te mu sveske više nisu
potrebne, je li tako?
ALMA: Mislim da nisu. Složene su mu u ormaru.
SEID: Fino! Sjajno! Te sveske, molim te, prikupi i uzmi, pa ćemo se naći.
Ali, pazi, nikome ni slova!
ALMA: A ja sam pomislila...
SEID: Nemoj sad da me daviš s tim šta si ti mislila. Upamti, te su mi
sveske spas! Bez njih ću ljosnuti iz matiša, a tvoj je Tahir bio maher
u tome! Zadaci su isti, samo prepišem i – aviatka! Kapiraš?
ALMA: Kapiram.
SEID: Ti si mi prava premija! Znači, dogovoreno! Učini mi to pa ću da ti
nađem jednog finog momka, srcastog! Baj-baj!

(Seid hitro ode, a Alma gleda za njim.

Iz ruke joj ispade torba).

(ZAVJESA)

POKLON

Lica:

– DIKA, djevojčica od 14-15 godina

– ISO, njen brat, oko 12 godina
– KIKO, njihov mlađi brat, oko 7 godina
– RIZO, dječak, oko 12 godina, susjed

Pozornica: obična dnevna prostorija; na sredini sto i nekoliko stolica

Na stolici, uz sto, sjedi Iso i od novinskog

papira pravi lađu. Na stolu je i nekoliko školskih
sveski i knjiga. Nešto dalje od stola, na tlu, sjedi
 Kiko i igra se jednom papirnom lađom: gura je po
podu da „plovi". Ulazi Dika. Ona je namrštena,
oštra i energična.

DIKA: Šta to vas dvojica radite? Kakav je to nered? Iso, sram te bilo!
Zašto cijepaš tatine novine?
ISO: To su stare novine. Pogledaj im datum. Od prošlog mjeseca su.
DIKA: Nemam je šta da gledam datume... Sjeo si tu da dangubiš i igraš
se umjesto da učiš!
ISO: Naučio sam sve što je trebalo. I još malo preko toga!
DIKA: Napiši zadaću!
ISO: I s tim sam odavno gotov. Napisao sam je. Ako hoćeš, ovdje je,
pogledaj! (Pokazuje Diki svesku).
DIKA: Mogao bi da malo bolje obratiš pažnju na Kiku! Vidiš li šta on
radi! Tu se vuče po podu i budalesa! Je li on napisao svoju zadaću?
ISO: (podigne sa stola drugu svesku i pokazuje Diki) Evo, ima dva reda
veliko O i dva reda malo o. To mu je zadaća. Napisana.
DIKA: A zar ne vidiš kako on sjedi? Sav se iskrivio! (Kiki) Čuješ li ti,
Kiko, šta ja govorim? Nemoj da se praviš lud! Ispravi se! I ostavi se
već jednom te glupe igre! (Sagne se, uzme među šake papirnatu lađu
i zgtižva je). Evo, dosta je bilo!
KIKO: A mogu li da se malo igram s medom Kuzmom?
DIKA: Zašto da se igraš s medom Kuzmom? Ti si već veliki za to! Sjedi
lijepo za sto, pa nešto crtaj, ili napiši još nekoliko redaka slova koja
ste danas učili!
KIKO: Ali, Diko...
DIKA: Učini kako sam ti rekla!
ISO: To je smiješno što mu naređuješ! Oni su dosad u školi učili osam ili
deset slova, a Kiko već godinu dana zna sva slova, i velika i mala, i
čita ih, i piše! To dobro znaš!
DIKA: Nisam te ništa pitala! I ne prosipaj mi tu svoju pamet, ne miješaj
se! Kiko ima da radi ono što ja kažem! Inače ću sve reći i mami i
tati! Dosta mi je te vaše neposlušnosti! (Kiki) Hajde, Kiko, ustaj i
učini kako sam ti rekla! Za sto! Sjedi! Nemoj da me ljutiš!

(Kiko se digne s poda i

polagahno sjedne na stolicu uz sto)

ISO: (Kiki) Budi ovdje pa ćemo nas dvojica da crtamo. Šta bi ti volio da
nacrtamo?
KIKO: Ja bih volio da mi pričaš priču.
DIKA: Tako, sjedite, pričajte, pišite, crtajte! I pazite se da opet ne nađeni
nered u sobi!
 (Dika odlazi)

ISO (Kiki) Slušaj ovu priču... Pošla koka na pazar, ukaljala nožicu. Ona
kaže jednom grmu...
KIKO: Neću! Nemoj!
ISO: Ne gnjavi me! Koka kaže jednom grmu: Briši, grme, ovu nogu! A
grm reče: Neću. Pričekaj se, jadan grme, ja ću na te kozu dovest pa
će tebe koza brstit... i dovede jednu kozu...
KIKO (plačno) Neću, neću i neću! Neću tu priču!
ISO: A hoćeš li da kažem Diki kako ti nećeš da me slušaš?
KIKO: Neću tu priču, pričaj mi nešto drugo.
ISO: Ne znam šta je to drugo. Kaži! KIKO: Reci mi zašto je Dika već dva
dana ljuta i na tebe i na mene?
ISO: Zar ne znaš? To je zbog Adema. Nešto su se zavadili.
KIKO: Nisam ja kriv. Nisi ni ti kriv.
ISO: Nismo krivi, ali njoj je sad cijeli svijet naopak i kriv! Sve joj je
krivo! Vidio si kako je zgužvala onu moju lađicu s kojom si se ti
igrao? A znaš li da je juče meni zabranila da se družim sa Rizom,
Ademovim bratom? Kaže: nemoj slučajno da te vidim sa onim
razbojnikom i barabom Rizom!
KIKO: Hoćeš li reći Rizi da se nećete družiti?
ISO: Već sam ja njemu sve rekao.
KIKO: A šta on kaže?
ISO: On kaže...

(Na scenu naglo ulazi Rizo,

a u ruci drži metlu sa dugom drškom.
Osvrne se i odahne)

RIZO: Uspio sam! Dika me nije opazila!

ISO: Sila si, Rizo!
KIKO: Šta će ti ta metla, Rizo?
RIZO: Metla? He, he, za svaki slučaj. (Isi) Iso, hoćeš li da nekud odemo?
Smiješ li od Dike da se iskradeš?
KIKO: Povedite i mene sa sobom!
ISO: Pravo da kažem, ne smijem. Dika se sva nakostriješila, samo što ne
pukne od ljutine!
RIZO: Pričao sam Ademu. A on se smije.
ISO: Nije ništa smiješno.
KIKO: (Rizi) Nadrljao si ako te ona ovdje vidi.
ISO: Bilo bi galame do vrha neba!
RIZO: Misliš?
 (Na scenu upadne Ijutita Dika)

DIKA: Misli, misli! A ko je tebe, Rizo, barabo jedna, pustio ovamo?

Koga si pitao da dođeš? Ko te je zvao? Ti nisi društvo za mog brata
Isu! Ja sam Isi zabranila da se s tobom druži!
RIZO: Dobro, dobro, dobro, ne viči! Molim lijepo. Nećemo se družiti.
Nisam ni došao da se družimo. Samo sam navratio da ti donesem
jedan poklon od mog burazera Adema.
DIKA: (bez ljutnje, odjednom sa zanimanjem) Od Adema? Šta mije
poslao?
RIZO: Biće ti drago. Vidjećeš.
DIKA: Pa, dobro, da vidim. Baš me zanima šta je to tvoj veliki brat Adem
poslao.
RIZO: Moj veliki brat Adem je saznao – a ja sam mu pričao – kako si
ovih nekoliko dana u posebnom raspoloženju, kako me tjeraš od Ise,
kako mučiš i Isu i Kiku...
DIKA: A šta se to tvog brata tiče?
RIZO: Ništa. Samo mi je dao da ti predam ovu metlu! To ti on poklanja!
(pruža Diki metlu koju Dika neće da prihvati, već se izmiče)
DIKA (izmičući se) Kakvu metlu? Šta će mi metla? Kakva je to Ademova
glupa šala?
ISO: Kakva je to šala?
RIZO: To je tebi, Diko, Ademov poklon. Uz poruku. Adem ti poručuje:
ako hoćeš biti vještica, evo ti metla da imaš šta da jašeš!
DIKA (zgranuta) To... on... meni?
ISO: (imitira Diku) To... Adem.... Diki?
KIKO: Diko, uzmi metlu! Uzmi!

(ZAVJESA)

GOTOVANI

Lica:

– VERA: djevojčica od 13-14 godina

– MIRA, njena sestra, oko 9 godina
– DARA, njena sestra od 7 godina
– LUKA, brat, oko 11 godina

Na sredini sto, oko njega stolice.

Na podu nekoliko igračaka:
lopta, lutka, kolica... Vera, za
stolom, nešto piše. Luka čita knjigu.
Mira i Dara sjede na tlu i
igraju se loptom, dodaju je među sobom.

VERA: (završi pisanje, obraća se svima) Čujte! Luka!

LUKA: (spusti knjigu) Čujem. Šta je?
VERA: (Miri i Dari) Miro! Daro! Čujete li me?
MIRA: (Zadrži loptu, odazove se) Čujemo.
VERA: Imam jedan prijedlog! Hoćete li da obrađujemo mamu?
MIRA: Hoćemo!
LUKA: Kaži!
VERA: Ovako. Mama je ostavila novac da neko od nas troje ode u dućan
i kupi litar ulja. Ko će to?
LUKA: Ja ne mogu. Moram da pročitam ovu knjigu, to mi je lektira. Idi
ti, Vera!
VERA: (Miri) Ja sam mislila da ti, Miro, trkneš do dućana.
MIRA: Ne mogu. Napolju je vjetar, hladno je.
VERA: Nema vjetra. Ti ćeš to brzo.
MIRA: Ne mogu ja. Kad je brzo, hajde ti!
VERA: Mogla bi i Dara?
DARA: Ja sam malena.
LUKA: Ti si uvijek malena kad treba nešto uraditi!
VERA: Dobro, neka to sačeka kad dođe tata. On svakako uvijek dolazi
prije mame! Ali, zato ćemo mi da sredimo malo po kući! Hoćemo li?
MIRA: Šta to hoćemo?
VERA: Da sredimo stan, da obrađujemo mamu i tatu! Eto, ko će u našim
sobama pospremiti postelju?
MIRA: Je li onako kao što mama posprema?
VERA: Jeste, onako. Hoćeš li ti?
MIRA: Hajde ti, ti si veća.
VERA: Dobro, ja ću, ako ćeš ti da pometeš sobu i obrišeš prašinu!
MIRA: Ih, što si mi pametna! Da ja metem i brišem prašinu? A šta će da
radi Luka?
LUKA: (dotle čitao, spusti knjigu) Luka čita! I neće da se miješa u ženske
poslove!
VERA: Neka Luka očisti svoje i tatine cipele! To je muški posao!
LUKA: Neću!
DARA: Neću ni ja!
VERA: Daro, tebe niko ništa ne pita. Šta ti nećeš?
DARA: Neću ništa! Ništa, ništa!
MIRA: Ako neće Luka, ako neće Dara, onda neću ni ja!
VERA: U redu, ako nećete vi, onda neću ni ja!
LUKA: Vidiš, samo nas gnjaviš! Dosad si mogla i da otrčiš do dućana i
kupiš taj... taj...
VERA: Litar ulja?
LUKA: Jeste, to! I još da pometeš, i pospremiš sobe, i opereš posuđe od
doručka, i obrišeš prozore, i očistiš moje i tatine cipele, i svoje, i
Mirine, i Darine, i sve si to mogla, ali ti samo pričaš, pričaš, pričaš...
VERA: A ti si se navio, navio, navio... Zašto da ja sama sve to radim, a vi
ništa? Htjela sam da iznenadimo mamu!
MIRA: Zašto?
LUKA: Dobro Mira pita: zašto?
VERA: Tako, da joj pokažemo... da i mi možemo... mislim...
LUKA: Uh, što si bistro smislila! Mi to tako pospremimo, a mama dođe i
kaže: Blago meni, lijepo ste to uradili, od sada to radite tako svakog
dana!
MIRA: I još bi se ljutila ako nešto ne bi bilo dobro urađeno!
LUKA: Tačno tako! Zar nije naš tata tako nadrljao? Jednom je tako malo
pospremio, dobio pohvalu, a sad mora svakog dana da posprema dok
mama ne stigne!
DARA: Hej!... Da i ja kažem!... Čuj!
VERA: Kaži, Daro!
DARA: A šta bi naš jadni tata radio u kući kad dođe i vidi da je sve
pospremljeno?
LUKA: Odlično zapažanje, Daro! Ako mi pospremimo stan, onda naš
jadni tata nema šta da radi kad dođe i dok čeka mamu! To je jedno!
VERA: A drugo?
LUKA: A drugo je – kad mama dođe, ona ne bi znala da smo to mi
pospremali, jer to tata svakog dana radi, pa je ne bismo ni iznenadili
i sve bi to naše bilo uzaludno! A ima i treće!
MIRA: Ima i treće?
LUKA: Ima! Treće je – važno je da smo mi o tome razgovarali!
Razmišljali smo o tome! Znači da nismo baš sasvim pravi gotovani!
VERA, MIRA I DARA (zajedno) Nismo!

(ZAVJESA)

STARA TAJNA
Lica:

– FUAD, dječak uzrasta 11-12 godina

– MRKI, dječak uzrasta 11-12 godina
– ZEJNIL, dječak uzrasta 11-12 godina
– DUDO, dječak uzrasta 11-12 godina
– ZLATA, djevojčica uzrasta 11-12 godina
– MINKA, djevojčica uzrasta 11-12 godina

Pozornica: slobodan prostor

Kad se zavjesa digne, na sceni nema nikoga.

Sa desne i sa lijeve strane, istovremeno,
nailaze Fuad i Mrki.

FUAD: (čim ugleda Mrkog. Veselo) Ćao, Mrki!

MRKI: Zdravo, Fudo! Šta ima novo?
FUAD: Novo? Nađe se, nađe se...
MRKI: Kaži! Pričaj!
FUAD: (kao da se usteže) Ma, znaš, Mrki, kazao bih ti, ali se plašim da
ćeš ti poslije nekome reći.
MRKI: Zar je to nekakva tajna?
FUAD: Jeste, tajna je. Moja tajna!
MRKI: Je li velika?
FUAD: Za mene jeste, i velika i debela.
MRKI: Hajde, da čujem kakva je!
FUAD: Znaš, Mrki, ne ide to tako. Moraš mi obećati da nećeš nikome
kazati to što ću ti povjeriti.
MRKI: To budi siguran! Nemoj da brineš. Obećavam.
FUAD: Zakuni se!
MRKI: Pa, eto, kad hoćeš, kunem se! Neka odmah crknem ako nekome
kažem! Slobodno mi šapni!

(Mrki se malo nagne, a Fuad mu priđe

i nešto šapne na uho,
a na to se Mrki vidljivo začudi).

FUAD: Eto, sad znaš! Pazi dobro, nemoj nikome reći!

MRKI: A je li to živa istina?
FUAD: Da nije istina, ne bih ti ni kazao. Sad to znamo samo ti i ja!
MRKI: Zar nikome dosad nisi to rekao?
FUAD: Nisam. Ti si prvi. I šuti, molim te! Nemoj slučajno da se negdje
izbrbljaš!
MRKI: Budi siguran da neću! Garant!
FUAD: Onda, ostaj zdravo! Žurim u kino!

(Fuad odlazi u stranu odakle je došao Mrki).

MRKI: (za Fuadom doziva) Slušaj, Fuade, nemoj da se brineš! Neću ja

nikome...

(Na scenu iz pravca odakle je ranije došao Fuad,

nailazi Zejnil i zastane za Mrkim koji i dalje gleda
kako Fuad odlazi).

ZEJNIL: Šta to vičeš, Mrki?

MRKI: (naglo se okrene) Aha, ti si, Zejnile!... Nešto sam vikao Fuadu.
Ode on u kino.
ZEJNIL: Čuo sam kako si mu viknuo da nećeš nikome, samo nisi rekao
šta? O čemu se radi?
MRKI: Ma, pusti, nekakva Fuadova tajna.
ZEJNIL: Fuadova tajna? Je li to ozbiljno? O čemu?
MRKI: Ne mogu ti reći. Tajna je. On mi je to povjerio i nikome ne
smijem kazati.
ZEJNIL: Ma, hajde, pa nisam ja razglasna stanica. Možeš mi kazati.
MRKI: Mogu i ne mogu. Znaš, ja sam se zakleo da neću nikome reći.
ZEJNIL: Hoćeš da kažeš da meni ne vjeruješ?
MRKI: Ma, čuj, Zejnile, nisam na to ni pomislio. Vjerujem ti. Kazaću ti
ako mi obećaš da to nećeš nikome kazati, nikom na cijelom bijelom
svijetu! Ni ocu, ni majci, ni sestri, nikome u našem razredu, nikom,
nikom, razumiješ li?
ZEJNIL: Nikome! Važi! Što meni kažeš, to ti je kao da si zatvorio u
kutiju!
MRKI: U redu, Zejnile, u redu! Primakni mi se da ti šapnem!

(Zejnil mu se primakne i Mrki mu nešto šapne).

ZEJNIL (začudi se): Zar Fudo? Svašta na svijetu!

MRKI: Eto ti pa se iščuđavaj, ali upamti – obećao si! A ja odoh, moram
na pijacu da nešto kupim. Naljutiće mi se majka ako se dugo
zadržim.
ZEJNIL: Hajde, požuri!

(Mrki odlazi u pravcu odakle je Zejnil došao,

 a Zejnil stoji i gleda za njim, maše glavom)

ZEJNIL: (kao za sebe): Fuadova tajna, čudo neviđeno!

(Na scenu stiže Dudo, priđe Zejnilu

i dlanom ga lagahno udari po leđima)

DUDO: Što si se to zablenuo, Zejnile?

ZEJNIL: (iznenađen) Vidi ga! Odakle ti, Dudo, ispade?
DUDO: Idem da gledam naše, igraju odbojku. A ti?
ZEJNIL: Ja? Ništa. Onako. Skupljam nekakve tajne, ako hoćeš da znaš.
DUDO: Čije tajne?
ZEJNIL: Tuđe.
DUDO: Znam, tuđe, ali ima raznih tajni, velikih, malehnih, starih, šta ja
znam sve kakvih! Reci mi neku od tih koje si skupio da i ja nešto
znam.
ZEJNIL: Samo sam jednu skupio. Maloprije mi je Mrki povjerio jednu
tajnu, ali nije njegova, već Fuadova! Fudo ju je povjerio njemu, a on
meni.
DUDO: A ti ćeš meni?
ZEJNIL: Ne smijem ti je kazati. Obećao sam da neću nikome reći.
DUDO: Ako meni kažeš, to ti je isto kao da nisi nikome kazao. Ja ne
spadam među brbljivce. Valjda znaš da nikad nisi čuo kako ja pričam
nečije tajne?
ZEJNIL: (neodlučno) Znaš, to će te začuditi...
DUDO: Dobro, neka me začudi. Kaži!
ZEJNIL: Najprije mi obećaj da nećeš nikome...
DUDO: Neću, budi siguran.
ZEJNIL: (primakne mu se, nagne se i šapne mu, a onda priprijeti prstom)
Eto ti, sad znaš!
DUDO: (kao iznenađen) Nikad ne bih pomislio! Nikad! Ne mogu da
vjerujem!
ZEJNIL: Ni ja nisam mogao vjerovati... Nego, žurim... A ti nemoj, molim
te... pripazi, znaš šta je tajna! Obećao si!

(Zejnil brzo odlazi sa scene,

a Dudo ostane u mjestu još začuđen:
dlanovima gladi svoje obraze i gleda uvis).

DUDO (kao za sebe, s nevjericom) Zar Fudo? Ih, ih, ih! Kako ću da
izdržim... kako da otrpim da to nikome ne kažem?!

(Na scenu dolazi Zlata, vesela je,

 igra se ovećom maramom
koju vrti u ruci pa s njom dohvati i Dudu
koji je tek tada opazi).

ZLATA: Gdje si, Dudo, lutko moja!?

DUDO: Uh, Zlato, prepade me! Otkud ti tako s neba?
ZLATA: Kakvo te je to čudo snašlo pa se plješćeš po licu i zijaš u nebesa,
kakva te je nevjerica spopala?
DUDO: Ne pitaj me ništa, ne smijem ti reći. Tajna!
ZLATA: Tajna? Je li stvarno tajna?... Pa ti znaš, Dudo moj, lutko moja,
kako ja volim tajne? Kaži mi! Zar bi nešto sakrio od mene?
DUDO: Nije to moja tajna, već tuđa!
ZLATA: To meni nije važno, tvoja ili tuđa, glavno je da je tajna. Ja
strašno volim da čuvani tajne. Kaži mi čija je?
DUDO: Fuadova.
ZLATA: Fudina? Šta mi reče? Našeg Fude? Zar on ima nekakvu tajnu?
Crknuću ako mi ne kažeš!
DUDO: Neću da crkneš. Kazaću ti, samo obećaj da nećeš nikome
govoriti.
ZLATA: (nestrpljivo) Znam, znam ja šta je tajna! Samo mi reci!
Obećavam, obećavam...!
DUDO: Čuj! (šapne joj nekoliko riječi)
ZLATA: (iznenađena): Dudo, dragi, pa to je... to je... ne može biti! Ko je
to izmislio? To je čista laž. Laž, vjeruj mi!
DUDO: Nije laž. To je meni povjerio Zejnil, a njemu je to kazao Mrki. A
znaš li ko je to kazao Mrkom? Lično Fuad! I to kad mu se Mrki
zakleo da nigdje i nikome neće ni zucnuti! To više niko ne zna osim
njih, i još mene i tebe! To upamti! A sad, izvini, moram da požurim...
Ćao!

(Dudo brzo odlazi, a Zlata za njim,

veselo, dobacuje dva-tri poljupca,
a zatim, igrajući se maramom koju
baca uvis i okrećući se u mjestu pjevuši).

ZLATA: Ljubav, ah, ljubav.... ljubav.... ljubav...

(Dolazi Minka i zastane,

gleda kako se Zlata igra).

ZLATA: (u igri zastane i veselo raširi ruke prema Minki) Zar si čula kako
te zovem?
MINKA: Nisam te čula? Kakva je to igra? Kakva ti je to pjesma? Zar si
 se zaljubila?
ZLATA: Ah, čula sam nešto lijepo!
MINKA: Je li previše lijepo?
ZLATA: Ne znam, ti ćeš mi reći. Možda ćeš se iznenaditi kao što sam se i
ja iznenadila, ali da znaš: istina je!
MINKA: Ne razumijem te. Šta je istina?
ZLATA: Saznala sam jednu veliku tajnu. Pogodi ko se zaljubio u tebe!?
MINKA: (hladno) Ah, znam. Onaj blesavi Fuad!
ZLATA: Otkud znaš? Ko ti je rekao? Pa, to je tajna!
MINKA: To nije nikakva tajna, to Fuad priča svima, a sve u nekakvom
povjerenju! Bez veze!!!

(ZAVJESA)

OLIMPIJCI

Lica:

– BESIM, dječak od 13-14 godina

– ESMA, njegova vršnjakinja
– INA, istog uzrasta, dosta neuredna, smiješna
– TONI,
– HASE,
– VULE – vršnjaci, školski drugovi

Pozornica je otvoreni prostor s nekoliko

velikih grmova iza staze.

Nailaze Besim i Esma.

Nose svoje školske torbe.
Nečemu se smiju.

BESIM: Ma, kad ti kažem! Ozbiljno! Moja majka je strašna. Stroga je da

ne može biti strožija!
ESMA: To nije ništa novo, sve su majke stroge!
BESIM: Čuj, Esma, ja ne znam kakve su druge majke, ali svoju znam! Ne
vjerujem da postoji još jedna jedina kao što je moja! Ona meni,
jednostavno, ništa ne dozvoljava!
ESMA: Jadniče, mnogo te žalim.
BESIM: Molim te, Esma, to nije za šalu! Iz dana u dan ja samo slušam:
uči, uči, piši zadaću, ne zabušavaj! Sve tako!
ESMA: I meni moja ne dozvoljava zabušavanje. Traži red.
BESIM: Moja uopće ne zna da se smije. S njom nema šala. Samo mi daje
naredbe i primjedbe!
ESMA: A kaže li ti katkad da te voli?
BESIM: Ona? Ljubav? Toga nema u njenom rječniku!
ESMA: A kad bi saznala da nas dvoje hodamo?
BESIM: Nemoj to ni da pitaš! Ne smijem ni pomisliti šta bi bilo!
ESMA: A zašto si se prilijepio uza me kad se toliko plašiš svoje majke?
BESIM: (naglo se okrene i zgrabi Esmu za ruku) Brzo, molim te, Esma,
zapamti šta si me pitala i bježi tamo iza grma, neko ide! Ako nas vidi
skupa i otkuca me majci, propao sam skroz naskroz!
ESMA: Dobro je, Besime, ne strahuj! Evo, skloniću se!

(Esma ode sa staze i čučne iza jednog grma)

BESIM: (pogleda za njom) Dobro je, ne vidiš se! (On iz svoje školske
torbe izvadi jednu knjigu i pretvara se kao da iz nje nešto čita).
INA: (dolazi mu u susret i odmah dovikuje) Hej, Besime, učiš li, učiš?
BESIM: Moram. Malo po malo. Otkud ti ovamo?
INA: Ja? Otkud? Pogodi!
BESIM: Kako mogu?
INA: Probaj, reci nešto!
BESIM: (Obiđe oko Ine i zagleda je) Pa... možda ideš sa izbora za misicu
naše škole?
INA: (Začudi se) Ma, nemoguće! Kako si od prve?! Nevjerovatno? Od
prve si pogodio!
BESIM: Šta sam pogodio?
INA: To! Stvarno sam bila na izboru za mis škole.
BESIM: Ti?! Zašto?
INA: Glupo pitanje. Zašto? Zato što sam htjela da se kandidujem za mis
škole, eto zašto.
BESIM: (još u nevjerici) Ti da se kandiduješ?
INA: Ja, razumije se. Zašto ne?
BESIM: I... jesi li se kandidovala?
INA: Jesam, ali nisam prošla. Odbili su me. Nisu mi objasnili zašto.
BESIM: Možda nisi dovoljno...?
INA: Ma, ti si dosta glup da to shvatiš! Možda sam imala nekakve šanse,
a možda i nisam. Da nisam otišla, ne bih imala nikakve, a ovako,
čim sam se tamo pojavila, imala sam šanse, pa makar i minimalne. A
bolje su ikakve nego nikakve, je li tako?
BESIM: Mislim da je tako.
INA: Eto vidiš, ipak si ti bistar, razumiješ! Valjda znaš i za zlatno
olimpijsko pravilo: „Važno je učestvovati! Ja se toga držim. Hajde,
ćao! I pozdravi Esmu!
BESIM: Ćao, Ina, ćao!

(Ina odlazi sa scene. Kad ona ode, Besim

krene nekoliko koraka prema grmlju i doziva).

BESIM: Esma, hajde izlazi otuda. Otišla je Ina.

ESMA: (Izađe iza grma i smije se) Sve sam čula. Ne mogu da se načudim
kako si ti pogodio da je bila na izboru za školsku mis kad svi znaju
kakva je. Tamo su se javile sve naše umišljene ljepotice što se stalno
lickaju i dotjeruju, a Ina je nešto sasvim drugo.
BESIM: Ne znam šta mi bi. Htio sam da se s njom našalim, jer sam
načisto s tim da ona tamo ne spada.
ESMA: Ali, čuo si je. Ona je olimpijka!
BESIM: Da, važno je učestvovati!
ESMA: A jesi li je čuo na kraju kad reče ,,I pozdravi Esmu"? Zar ona zna
za nas?
BESIM: (opet se naglo osvrne) Stani, opet neko ide!
ESMA: Ja ću opet iza grma!

(Esma brzo ode i sakrije se za grmlje).

BESIM: (ponovo rasklopi knjigu i pretvara se kao da čita, a knjigu drži

visoko pred očima).

(Nailaze Toni, Hase i Vule.

Međusobno se veselo guraju i smiju.
Zastanu kad ugledaju Besima).

TONI: (priđe i kucne prstom po koricama knjige koju Besim tobože čita)
Kuc, kuc, kuc! Ima li koga iza ove knjige? Hase, vidiš li ti štogod?
HASE: (već je prišao i zagledao knjigu) Vidim, Toni, vidim. Neko uči da
naopačke čita iz knjige!
BESIM: (već je spustio knjigu i sklopio je) Lopovi! Barabe! Šta se vas
trojice tiče šta ja radim? Idite tamo kud ste naumili!
VULE: (dok se Toni i Hase smiju) Mi i idemo tamo. Toni će na
takmičenje za kviz, Hase ide da se prijavi u juniore košarkaša
„Mladosti", a ja idem da nađem sebi nekakvu curu da bih se
zaljubio. A šta ti, Besime, radiš ovdje, u samoći, sa knjigom koju
čitaš naopako?
BESIM: Prolazi, ne tiče te se. Idite!
TONI: Pričekaj malo, mladi gospodine, neće moći tako. Znamo i mi
ponešto.
BESIM: Dobro, kad znaš, idi na kviz i pokaži znanje!
TONI: Polako, polagano. To što ja idem na kviz, to je zato da mi ne kažu
da ne smijem.
BESIM: Aha, zlatno olimpijsko pravilo. Važno je učestvovati!
HASE: Aferim, Besime! Vidiš, i u knjigama koje se naopačke čitaju pišu
mudrosti! Upravo i ja idem da se prijavim za košarkaša samo zbog
toga. Ako me prime, dobro, a ako ne prime, opet dobro!
VULE: A mi znamo da te neće primiti.
HASE: Nemoj tako, moj dragi Vule. Postoje šanse kao zrna pijeska, sitne,
sitne, pa koga nema tamo, onda nema ni tog zrnčića.
VULE: To! Tako reci! Zato ja i idem da tražim neku curu. Ko ne traži, ne
može ni da nađe!
BESIM: Bolje je reći: ko traži, taj i nađe!
TONI: Bravo, Besime! Sad još samo reci, gdje ti je Esma?
BESIM: Koja Esma?
HASE: Naša Esma, bolan ne bio! Ona ista što s tobom hoda a vi se krijete
da vas neko ne vidi.
BESIM: Ko to kaže? Ko je to vidio?
VULE: Evo ga! (pokaže prstom na sebe) Vule je vidio. Ko gleda, taj i
vidi. Ko ne gleda, taj ne vidi! A i Toni vas je vidio!
HASE: A Hase je žmirio kad ste se šetali u aleji kod bolnice!
TONI: (Besimu) Vidiš, brale, nema vrdanja! U cara Trajana kozje uši!
BESIM: Kakve kozje uši?
HASE: Svejedno je, uši ili oči, Toni hoće reći da se sve sazna. Špijunaža
radi!

(Esma naglo iskoči iza grma

i ljutito prilazi i obraća se Toniju, Hasetu i Vuletu).

ESMA: Ostavite već jednom mog Besima! Što ste ga napali! Sve sam
čula! Špijunaža, sram vas bilo!
TONI: Oho-ho, mi o zecu, a zec iz grma! Ako me na kvizu upitaju šta
rade Besim i Esma u parku, odmah ću kazati, uče!
BESIM: Čujte, molim vas, pripazite. Nemojte da moja majka čuje za
mene i Esmu. Znate kako je!
VULE: Mama se isključuje iz svih razgovora! Ua, mame! Moja bi
vriskala do neba kad bi čula da sam se zaljubio, a ja moram da se
zaljubim!
ESMA: Zašto moraš?
VULE: Jao, pridržite me da ne padnem! Šta me to ova ženska pita?
Zašto?
ESMA: Da, zašto? I Besima sam pitala zašto hoda sa mnom, a plaši se da
mu to majka ne sazna? Još mi nije odgovorio.
TONI: Šta ima da ti odgovori kad se to zna.
ESMA: Ja ne znam šta se to zna.
TONI: Kako to da ne znaš? Zlatno olimpijsko pravilo!
HASE i VULE: (jednovremeno zaplješću i veselo poviču) Važno je
učestvovati!!!
TONI: (okrene se prema publici i raširi ruke) A rezultat nije važan!

(ZAVJESA)

VESELE DJEVOJKE

Lica:

– HASNA,
– VESNA,
– LEJLA – djevojčice, uzrasta 5-6. razreda osnovne škole

Pozornica: slobodni prostor

Hasna i Vesna dolaze na scenu sjedne,

a Lejla im stiže u susret s druge strane,
Hasna u ruci drži list papira,
pa se i ona i Vesna smiju, hihoću...

LEJLA: Hej, vas dvije, šta vas je to spopalo pa se tako keserite? Šta je to
smiješno?
HASNA: Dobila sam pismo od Vejsila. Opet mi izjavljuje ljubav! (smije
se) Sve u pjesmi!
LEJLA: Daj mi da pročitam!
VESNA: Hajde, Hasno, pročitaj joj neka čuje kako te Vejsil voli.
HASNA: Evo! (podigne papir da čita pa se opet zagrcne od smijeha.
Odustaje i daje papir Vesni) Uzmi ti, Vesna, pa čitaj, ja ne mogu,
krepaću od smijeha!
VESNA: (uzme papir od Hasne, a govori Lejli) Ti sad, Lejlo, dobro
odčepi uši! Ovo ti je prava lirika. Slušaj! (dalje čita)

Juče mi je ptica pod prozor stala

i cvrkutom me dozivala
 da ti dojavim važnu vijest
– nemoj da padneš u nesvijest! –
al istina je i neka svi čuju:
ja tebe volim – aj lav ju!

(Čim to pročita, Vesna prasne u smijeh

i dodaje papir Hasni koja ga, smijući se, uzima)

HASNA: (Lejli, kroz smijeh) Jesi li čula to? Nemoj da padnem u

nesvijest! Neka svi čuju...!
VESNA: Aj lav ju!
LEJLA: (Takođe nasmijana) I ja imam nešto slično, ne znam samo je li za
smijeh ili za suze. (Iz džepa vadi presavijeno pismo i rastvara ga) I
meni je pisao glavati Marko!
VESNA: Marko? Zar on zna da piše pisma?
LEJLA: Valjda zna. Napisao mije pjesmu!
HASNA: O-ho, jadničak! Otkud mu to?
LEJLA: Pa, zaljubio se dečko u mene i onda mu je došla inspiracija.
Čujte! (čita pismo)

Ti si, Lejlo, zvijezda grada,

ti si meni moja nada,
ti si meni biser-grana,
ti si meni voda, hrana,
ti si meni sunce žarko,
tebe voli tužni Marko.

HASNA i VESNA: (prsnu u smijeh, kikoću se) Ha-ha-ha!

LEJLA: Ja sam njemu sunce žarko!
HASNA: Budi sigurna da to Marko nije bio u stanju da napiše. To je on
odnekud prepisao. Taj glavati jadničak nema pojma šta je pjesma!
VESNA: Misliš? A šta bi rekla za Vejsila?
HASNA: Ne znam, možda neko i njemu sastavlja pjesme. Prvu mi je
poslao prije petnaestak dana. Jedan stih. Čekaj da čuješ! (Vadi iz
džepa presavijen list papira i razmotava ga). To je njegova izjava
poput ove Markove pto je napisao Lejli. Evo je! (Čita s lista)

Srebren mjesec s neba sija,

u mom srcu raste cvijet,
sanjam da jednog dana ti i ja
budemo par za čistih pet!

LEJLA: Je li isti rukopis?

VESNA: I rukopis i stil! Pravi Vejsil! On stalno zamišlja da jednog dana
u školi dobije čistu peticu!
HASNA: Ne znam, ne bih rekla. Prije osam dana poslao mi je još jednu
svoju pjesmu. Pokazaću vam. (Vadi iz školske torbe jednu svesku i iz
sveske list papira) Slušajte šta je napisao! (čita)

Zašto sam jadan ovih dana

i zašto propadam u školi,
muka me tuče sa svih strana,
jer te moje srce previše voli!

VESNA: Eto, sad znate ko mu je kriv što on ne zna matematiku!

HASNA: Čekaj, nije to sve! Ima još! (Čita)

Zašto me goni tuga vrela

pa me sad stalno glava boli,
u misli si mi moje sjela,
jer te moje srce previše voli!

LEJLA: (smije se) Ha-ha-ha-ha! U misli si mu sjela!

HASNA: Stani, ima još malo! (Čita)

U meni je tvoj lik uklesan,

ko može tome da odoli?
Misliš li stvarno da sam blesan,
jer te moje srce previše voli!

VESNA: (Smije se) Pravi je genijalac! Voli pa voli!

LEJLA: Ne može da odoli!
HASNA: Već imam tri njegove pjesme. Čuvam ih. Možda će mi napisati
još desetak, a možda i dvadesetak!?
VESNA: I tako će Vejsil, malo po malo, postati pravi pjesnik!
LEJLA: A može to jednog dana postati i glavati Marko? Nikad se ne zna.
HASNA: Zato i ti, Lejlo, skupljaj njegove pjesme! Neka momci pišu, a
mi ćemo da se veselimo!
VESNA: Samo treba da im katkad malo namignete, da im srca brže
zakucaju. Pa kad oni jednom postanu slavni, onda ćete i vi biti
slavne, i za vas će se znati! (Sve tri se smiju)
LEJLA: Hoće li se znati, neće li se znati, ali zaljubljeni mora da pati, jer
ne zna kad treba stati!

(ZAVJESA)
 NAGRADA

Lica:

– OKI dječak, 13-14 godina

– TIDŽA, djevojčica istog uzrasta
– MIRZA, dječak, njihov vršnjak i kolega
– EDIN, oko 10-11 godina
– PRVI DJEČAK,
– DRUGI DJEČAK – Edinovi vršnjaci

Scena je prazna. Ulica ili park.

Nailaze Edin, Prvi i drugi dječak. U hodu,

dok dolaze na scenu, Edin je podigao desnu ruku
na kojoj je zasukan rukav i stisnuo pesnicu,
pokazuje mišiće na ruci.

EDIN: (Prvom dječaku) Hajde, pipni, slobodno! Uvjeri se!

PRVI DJEČAK: (Pipa mu mišić na ruci). Priznajem, dobri su, jaki. Isti su
kao i moji. Evo, vidi! (Podigne desnu ruku, smakne rukav s mišića,
stisne pesnicu i napne biceps). Pipni!
EDIN: (Pipne mu mišić). Jeste, jak si! A moji su i na ovoj drugoj ruci isti!
Kao od kamena! Hoćeš li da se uvjeriš, da ih opipaš? (Brzo zasuče
rukav na lijevoj ruci, napne mišiće i sam ih opipava prstima desne
ruke). Evo, pogledajte! (Drugom dječaku). Hoćeš li da pipneš?
DRUGI DJEČAK: Neću, vjerujem ti.
EDIN: Zašto nećeš? Meni moj tata svakog jutra pipa mišiće i kaže mi da
ću biti pravi atleta.
PRVI DJEČAK: Ja ću kad odrastem da budem bokser!
DRUGI DJEČAK: A ja ću biti Tarzan. On je najjači!
EDIN: Nije najjači! Jači je Supermen! Gledao sam ga u dva filma! Taj
sve može!
PRVI DJEČAK: A ja sam o njemu čitao u jednom stripu. Sve je pomlatio!
Niko mu nije mogao ništa!
DRUGI DJEČAK: Ali, Supermen je izmišljen, a Tarzan nije. Tarzan živi
u džungli i ima ženu Džejn i majmunicu Ćitu!
EDIN: I Supermen je živ! Eno ga u Americi! Tamo su ga snimali za film!

(Na scenu stiže Oki. Veseo je. Zastane).

OKI: Hej, klinci! Šta se radi? O čemu se nadmudrujete?
EDIN: Nije mudrovanje, nego onako.... Možeš li ti, Oki, da nam nešto
kažeš?
OKI: O čemu? Pitajte!
PRVI DJEČAK: Ja i Edin kažemo da je Supermen najjači čovjek na
svijetu, a onaj klinjo (Drugi dječak) kaže da je Supermen izmišljen i
da je najjači Tarzan.
OKI: Dragi moji, pa to je strašno pitanje. Vrlo, vrlo strašno! A znate li
zašto? Zato što njih dvojica, koliko ja znam, još nisu stigli da se
nađu skupa i da se potuku da bi se vidjelo koji je jači! Znači, to još
nije riješeno.
DRUGI DJEČAK: Oki, molim te, reci... šta bi ti radije bio, Supermen ili
Tarzan?
OKI: Vidiš, to je pravo pitanje! Genijalno! O tome sam se svakodnevno
pitao kad sam bio takav kao vas trojica. Mislio sam: moram biti jak,
velik, krupan, prsat kao trokrilni ormar, pa na času u školi ustanem i
kažem nastavniku: „Hajde, stari, pitaj me za peticu, ali pazi da ne
bude teško pitanje!" Tako, mislim, i vi sebi umišljate. Naravno, ako
ne volite ići u školu!?
EDIN, PRVI i DRUGI DJEČAK: (Zgledaju se i poviču) Volimo!
OKI: Bravo! Čim postanem bogat, častiću vas sladoledom!

(Na scenu najprije dolazi Tidža.

Okreće se i u ruci vrti malenu torbicu.
Za njom dolaziMirza, povijen,
nosi četiri torbe, očito su mu teške,
pa stenje od umora. Čim stigne,
on ih spusti i ostane sagnut nad
njima da bi se malo odmorio.)

TIDZA: O-ho, koga vidim! Pa, i Oki je ovdje, neće Mirza morati sve da
nosi!
OKI: Otkud ti, Tidžo? Jesu li ovo tvoje torbe koje Mirza nosi? Zašto si ga
tako natovarila?
TIDŽA: Nisu moje, to mi je stigla tetka. Išla sam na autobusku stanicu da
je dočekam.
MIRZA: (Stenjući, još povijen više torbi) A tvoja draga tetka ponijela
tovar kamenja. Od toga mi je duša u nosu. Ruke su mi otpale.
TIDŽA: Nema tu nikakvog kamenja. To su samo neke tetkine stvari.
MIRZA: Nisam ni mislio šta će me snaći kad si mi kazala da dođem na
autobusku stanicu... Nisam mislio...
OKI: Hajde, hajde, Mirza, ne ispričavaj se. Niko te ne krivi što nisi
 mislio. Znamo te!
TIDŽA: Oki, ne započinji! Pusti Mirzu na miru!
OKI: Dokle treba da se taj tovar nosi?
TIDŽA: Tu smo već blizu. Hoćeš li pomoći Mirzi?
OKI: Imam ja ovdje Tarzana i Supermena (Pokazuje na Edina i dvojicu
dječaka) Hoćemo li, momci, da pokažemo kakva smo sila?
PRVI DJEČAK: Hoćemo.
DRUGI DJEČAK: I ja ću!
OKI: Edine, šta je s tobom?
EDIN: Hoću i ja!
TIDŽA: Sjajno! (Mirzi) Ti, Mirza, ostani, dosta si nosio.
MIRZA: Onda, (Tidži) kako smo se dogovorili? Nemoj kasniti!
TIDŽA: Ne brini, nema problema. (Okiju) Hoćemo li?
OKI: (Najprije oproba težinu svake od četiri torbe i onda ih dijeli: jednu
Edinu, jednu Prvom i jednu Drugom dječaku, a jednu ostavi sebi)
Hajde, uzimajte, nosite! Tidžo, ti pokazuj put, idi prva!
TIDŽA: (priđe Edinu i oduzme mu torbu pa je pruža Okiju) Ima nas
previše! Ti, Edine, ostani! A ti, Oki, ponesi dvije torbe! Ne treba da
idemo kao kakva karavana!
EDIN: Ali, Tidžo, mogu ja!
OKI: (uzeo je i drugu torbu) Dobro je, Tidžo, neka bude kako ti kažeš!
Idemo!

(Tidža, Oki, Prvi i Drugi dječak odlaze,

a Mirza i Edin ostaju na sceni).

EDIN: Uzela mi je torbu, a nije bila za mene teška.

MIRZA: Pa ti je žao?
EDIN: Nije mi bila teška da je ponesem.
MIRZA: Budala si ti, Edine, nemaš soli u glavi! Zar ti je drago da nosiš
tuđu tešku torbu?
EDIN: A zašto si ti nosio?
MIRZA: Zato što sam magarac! Zvala me Tidža da dođem na autobusku
stanicu, a tamo joj stigla tetka i dovukla te torbetine! I onda, tetka ne
može, Tidža ne može, hajde Mirza, jak si!
EDIN: A je li Tidža tvoja cura?
MIRZA: Ma, nije... Idemo u isti razred... Onako...
EDIN: Skupa pišete zadaću?
MIRZA: Rijetko... Dvaput smo skupa išli u kino... I sad, danas, treba da
pođemo, treći put. Upravo sam joj na stanici dao kartu da skupa
gledamo jedan film. Ljubavni!
EDIN: Aha, znam! Zato si joj kazao da ne zakasni!
MIRZA: Bogme ti, Edine, imaš velike uši! Dobro si čuo.
EDIN: I ja ću sebi, kad još malo porastem, da nađem curu kao što je
Tidža, da imam s nekim ići u kino i u šetnju.
MIRZA: Ne može ti ništa biti pametnije od toga!

(Na scenu gotovo dotrči Prvi dječak.

U ruci nosi 4-5 biskvita. Odmah prilazi Edinu
i pokazuje mu šta ima u ruci).

PRVI DJEČAK: Vidi šta sam dobio! Uzmi jedan!

EDIN: Ko ti je to dao? (Uzima jedan keks).
PRVI DJEČAK: Dala mi Tidža, zato što sam nosio torbu! I ti bi dobio da
si nosio.
EDIN: Uzela je torbu od mene i dala je Okiju. Nije mi dala da ja nosim.

(Na scenu pristiže i Drugi dječak.

I on u ruci nosi kekse i žvaće).

MIRZA: Evo i njega! (Drugom dječaku) I ti si je li, dobio nagradu?

DRUGI DJEČAK: (Priđe Mirzi i pruža mu jedan keks). Hoćeš li, uzmi!
MIRZA: Samo ti jedi, zaslužio si!

(Na scenu dolazi Oki, smije se veselo,

zadovoljno, otresa dlanom o dlan).

OKI: Gotova stvar! Bez velike muke!

MIRZA: A gdje su tvoji keksi?
OKI: Meni nisu dali.
PRVI DJEČAK: A ja dobio punu šaku keksa!
DRUGI DJEČAK: I ja!
MIRZA: A tebi, Oki, nije Tidža dala ništa. Samo hvala i doviđenja?
OKI: Eh, pa nije baš sasvim tako... Ne znam zašto pitaš? Ali, kazaću ti šta
sam dobio ako ti meni kažeš kakav je to film u kinu pa si kupio kartu
za Tidžu?
MIRZA: Odličan film, američki, ljubavni. Zašto pitaš?
OKI: Moram znati! Onu kartu za taj film, koju si ti dao Tidži – ona je
dala meni!

(ZAVJESA)

BAKSUZI
Lica:

– DŽEMO i
– MIĆO – dječaci od 12-13 godina
– DARA, njihova vršnjakinja

Pozornica: slobodan prostor

(Džemo i Mićo nailaze zajedno

i nose đačke torbe. Zastanu).

MIĆO: Zar se tebi, Džemo, nijedna ne sviđa?

DŽEMO: Nemoj misliti tako, da mi se ne sviđaju. Znaš, stvar je u tome
što ja ne mogu nikako da se zaljubim. Probao sam, pa ne ide... Ne
mogu i kvit!
MIĆO: A kod mene je sasvim drugačije. Sto posto. Ja bih mogao, ali me
svaka ostavi.
DŽEMO: Kako to?
MIĆO: Tako. Okrenu mi leđa i odu. Eto, recimo, Buba!
DŽEMO: Buba je fina. Zgodna je.
MIĆO: Jeste, fina je, zgodna, ali me je ostavila. Ja joj dao sendvič sa
sirom, a ona digla nos, kaže: „Mićo, neću sir, ne jedem takve
sendviče!" I ode! Ode od mene!
DŽEMO: Pa, što joj poslije nisi dao nekakav drugi sendvič? Možda ona
voli sendvič sa pekmezom?
MIĆO: A kako bih mogao? Meni mama redovito sprema sendviče sa
sirom... A šta bi ti, Džemo, kazao za malu Milku?
DŽEMO: Za našu Milkicu? Zar te i ona ostavila?
MIĆO: Jeste, i to bez ikakvog razloga. A bili smo se malo zbližili.
DŽEMO: Jesi li i njoj davao sendviče sa sirom?
MIĆO: Jesam, i uzimala je, jela. A častio sam je i sladoledom. I dva puta
sam joj davao perece...
DŽEMO: Čuj, pa to ste se ti i Milka već počeli ozbiljno zabavljati?
MIĆO: Moglo bi se reći... Znaš, dva puta smo bili skupa u parku i malo
šetali, pričali, smijali se... Bilo nam je fino!
DŽEMO: I – šta onda bi?
MIĆO: Vjeruj mi, Džemo, ne znam. Ako nije zbog jedne jedine sitnice:
krivo sam joj šapnuo na času biologije.
DŽEMO: Da nije onda kad je nešto mucala, pa izvalila nešto blesavo i
naljutila profesora?
MIĆO: Tako je, dobro se sjećaš!... Ona je zamucala, a ja brže-bolje
poletio da joj pomognem. I ispalo naopako. Umjesto da joj šapnem
 „opnokrilci", šapnuo sam „vodozemci", a ona hop! to kazala i ispalo
da sam joj ja kriv! Napuhala se kao žaba, neće ni da me vidi! Ma,
pusti, to je gotovo!
DŽEMO: Meni se u razredu sviđa Maja.
MIĆO: Maja? I ona me je ostavila.
DŽEMO: Stvarno? Jesi li i s njom započinjao?
MIĆO: Izgleda mi, Džemo, da ti ne znaš ko je Mićo! Naravna stvar da
sam probao i sa Majom. Pitao sam je: „Hoćeš li ti, Majo, da se skupa
zabavljamo, da budeš moja cura?!"
DŽEMO: A ona?
MIĆO: Ona reče: važi.
DŽEMO: Zar je odmah pristala?
MIĆO: Pričam ti kako je bilo. Još istog dana, poslije nastave, nosio sam
joj školsku torbu sve do kuće. A kad dođosmo tamo, ona uze torbu, a
meni reče: „Fuj, imaš strašno odvratan džemper!" Zamisli to! Kaže:
neće sa mnom da se viđa dok nosim taj džemper!
DŽEMO: Je li to zbog onog žutog?
MIĆO: Jeste, žutog. Mama mi ga je isplela. Meni se sviđa. I ne mogu ga
baciti zato što Maja kaže da je odvratan. Ne znam zašto je
odvratan!... Ali, stani, Džemo, molim te, evo Dare. Pozvaću je da
pođe sa mnom u kino!

(Dara im dolazi u susret i veselo pozdravlja).

DARA: Hej, klinci, šta radite!?

MIĆO: Zdravo, zdravo, naša lijepa Daro! Došla si u pravi čas kao da si
znala da te čekam!
DARA: Je li?
MIĆO: Jeste, i upravo pričam Džemi kako želim da te pozovem da
pođemo skupa u kino.
DŽEMO: To mi je pričao kad si naišla.
DARA: A koji je film?
MIĆO: Film je super, američki. „Zmajevi sinovi". Kung-fu! Makljaža od
početka do kraja.
DARA: Uf, neću. Ne volim takve filmove. Povedi Džemu! I dobro se
provedite! Ćao!

(Dara odmah odlazi).

MIĆO: (Za njom, oponaša joj kretanje i glas) Povedi Džemu i dobro se
provedite! Ćao! (Džemi) Eto, jesi li vidio svojim očima? Ostavila me
i Dara!
 (ZAVJESA)

ĐAČKE SPOMEN-PJESME

Lica:

– BOSA,
– DRAGIŠA,
– EMINA,
– GORAN,
– MEDO,
– ELMA – djevojčice i dječaci uzrasta 12-13 godina

Pozornica: nekoliko školskih klupa kao dio učionice.

Kad se podigne zavjesa, na sceni je

sam Dragiša, sjedi u jednoj klupi,
nešto čita i zapisuje.
Ubrzo ulazi Bosa, u ruci nosi svesku
– svoj spomenar.

BOSA: U pravi čas! Odlično!

DRAGIŠA: Šta je to odlično?
BOSA: Odlično je što sam te našla samog. Hoću da mi nešto napišeš u
moj spomenar.
DRAGIŠA: Zar imaš spomenar?
BOSA: Imam, evo ga. I molim te, Dragiša, samo jedan makar i maleni
zapis, po mogućnosti jedan stih. Smisli nešto!
DRAGIŠA: Nisi valjda to prvo meni donijela?
BOSA: Mogao si biti prvi, ali sam neke prije našla, pa su mi se upisali.
Ima i nekoliko zgodnih pjesmica.
DRAGIŠA: Daj da vidim! Zanima me da vidim da li ti se Jasmin upisao i
kakvu je pjesmicu nakitio!
BOSA: Eto, pogledaj! (Daje mu svesku i otvara neku stranicu). Ovdje je
njegova pjesma, pročitaj!
DRAGIŠA: (Čita).

Kad bi jedne plave oči sjajne

samo jednom na me pogledale,
otkrile bi moje misli tajne
i odmah ih lako pročitale! – Jasmin.
BOSA: To se on tako šalio.
DRAGIŠA: Ne bih ja to tako kazao, znam ja da Jasmin odavno trza na
tebe!... Ali, čekaj, čekaj, da pročitam šta ti je napisao Enver. (Čita).

Vjetar šumi kroz drveće,

u bašči mi cvjeta cvijeće,
a ja, bolan, nemam sreće
kad me draga Bosa neće! – Enver Kulaš, lično.

BOSA: Hajde, hajde, dosta si pročitao. Sad i ti fino i čitko napiši jedan
svoj stih!
DRAGIŠA: He, he, moja Boso, moja Boso! Daj da probam. (Zamisli se,
češe se po glavi). Samo dami nešto padne na pamet!
BOSA: Nemoj samo, molim te, da mi napišeš kao što je učinio Gajo. On
je bajagi mislio, mislio, prenemagao se, a zatim mi napisao ono
otrcano: U srce sam te zaključao, ne možeš izaći, a ključić sam
izgubio, ne mogu ga naći!
DRAGIŠA: Aha, aha, imam ga! Došla mi je inspiracija! Sad ću ja,
časkom! (Brzo zapisuje u svesku, zatim digne glavu). Pazi ovo!
(Čita).

Spomenar je knjiga prava

da nam mladost,
da nam radost
sačuva od zaborava!

BOSA: Lijepo je. Hvala ti.

DRAGIŠA: Čekaj, da dodam. (Zapisuje pa opet čita).

Kad se pjesma piše,

i ne treba više
da se katkad sjetiš i Dragiše!

BOSA: Oh, baš si to lijepo napisao! (Uzima svesku).

(Dolazi Emina).

EMINA; Izvinjavam se ako vam smetam.

BOSA: Ćao, Mino. Nemoj misliti da je nešto među nama. Samo mi je
Dragiša zapisao jednu svoju pjesmicu u spomenar.
EMINA: Imaš spomenar? Daj da vidim!
BOSA: Daću ti (pruža joj svesku) ali i ti moraš da mi nešto napišeš,
 makar samo jedan mali stih!
EMINA: Dobro, ali najprije da vidim šta su drugi...
BOSA: Samo nemoj sve da čitaš!
EMINA: Neću. Ali, eto, moram pročitati ovo što je napisala Ljilja. (Čita).

Pišem ti ovo danas,

a smišljam svakog jutra,
ovo je samo za nas,
za juče i za sutra,
želim da naši dani
budu stalno osunčani! – Ljiljana

Sviđa mi se, lijepo je napisala. (Prevrne list u svesci). A ovo? Rasim

Maglenjak zvani Rambo?
DRAGIŠA: (koji je dotle nešto čitao i zapisivao, digne glavu i upliće se u
razgovor Emine i Bose) Rasim samog sebe naziva Rambo. Ne znam
da ga iko drugi tako zove!
EMINA: Slušaj, Dragiša, molim te šta je on napisao! (Čita iz sveske).

Danas sam pustio suzu iz oka

kad spazih da mi se ljubav ruši
i u srcu mi nasta rana duboka
kao krater živog vulkana u duši!

DRAGIŠA: Ja mislim da je Rasim Maglenjak to odnekud prepisao. Ne

vjerujem da je to on sam mogao smisliti!
EMINA: A ja, jadna, ne znam ni da prepišem tuđu pjesmu, a kamoli da
sastavim nekakvu svoju!
BOSA: Nemoj tako govoriti dok ne probaš!
DRAGIŠA: Pogledaj malo, Emina, oko sebe! Napolju je proljeće, pa
onda... lista drveće... pa cvjeta cvijeće... pa rastu ljubičice i
visibabe... pa...
EMINA: Stani, stani! Možda ću moći, samo malo! (Brzo zapisuje). Nije
bogzna šta, ali od koga je – dobro je. Evo sam napisala: (čita iz
sveske)

Ljubičica plava na svom listu spava,

nek ti ova pjesmica bude buket ljubičica!
Voli te Emina!

(Zagrli Bosu i ona nju, poljube se).

DRAGIŠA: Emina, trebalo bi da i mene zagrliš i poljubiš, jer sam ti

 pružio pomoć!

(Na scenu, u trku, stižu Goran i Medo, smiju se,

jer je Goran za korak izmakao da ga Medo ne
sustigne i ne udari podignutom školskom torbom.
Naglo zastanu zadihani od trčanja).

DRAGIŠA: Hej, lakše malo vas dvojica...

GORAN: Ma, ovaj Medo...
MEDO: Goran me gurao...
BOSA: Dobro je da ste došli, potrebni ste mi... Vidite, (pokazuje svesku)
ovo mi je spomenar! Neki su mi se već ranije zapisali, a sad su i
Dragiša i Emina, pa ćete i vi! Hajde ti, Medo, prvi! (Daje mu
svesku). Napiši mi neki svoj stih!
MEDO: Taj sam od rođenja, pjesnik od glave do potpetice! Gdje to treba?
Ko ima neku pisaljku? (On prelistava svesku, a Dragiša mu dodaje
olovku). Pazi, molim te, sve sami stihoklepci!
EMINA: Nemoj, Medo, da čitaš što su drugi napisali!
GORAN: Kako nemoj? Pa, mora pjesnik da pokrene svoje klikere!
MEDO: Tako je, Gorane, brani me! Moram malo pogledati. (Malo
prelistava po svesci). Vidi ovo Igorovo! (Čita).

Ne žuri se da ostariš,
mladost nam je dobra strana,
s godinama sve pokvariš,
jer je starost puna mana!

(Bosi) Mogu li ja, Boso, da se potpišem ispod Igora. Slažem se sa

ovim što je on napisao od A do Z!
BOSA: Možeš i ti nešto smisliti!
MEDO: Molim, molim, smisliću već nešto. Moja mama je uvijek
govorila da imam bistru glavicu! (Sjedne u jednu klupu, nagne se
nad otvorenu svesku i piše dok ostali razgovaraju).
GORAN: (Bosi) Znači, poslije Mede, ja sam na redu!
BOSA: Moraš! Valjda si u stanju da smisliš neku pristojnu pjesmicu?
Nešto pametno!
GORAN: Aha, jednu mudru poruku kao što je Igorova?
BOSA: Ne mora biti naročito mudra. Vidi se valjda kako je Esma
napisala:

Neka ti sve ove lijepe pjesme

budu i pozdrav od tvoje komšinice Esme!
DRAGIŠA: I ti, Gorane, možeš napisati nešto slično.
GORAN: Mogu, mogu. Na primjer: Novi list i nova strana, novi pozdrav
od Gorana!
MEDO: (napisao je svoju pjesmicu, ustaje i čita iz sveske) Pažnja,
molim!

Vrti mi se sve u glavi

kad ugledam tvoj pogled plavi
(pokaže na Bosu)
i onda mislim, mislim i mislim
– a ništa ne mogu da smislim!

(Svi se smiju. Medo daje svesku Bosi).

BOSA: Jesi li potpisao?

MEDO: Vidjećeš! Doktorski potpis!
GORAN: (Bosi) Daj mi to! (Uzima svesku). I olovku!

(Uzima od Mede, pa odlazi i sjeda u jednu klupu,

nalakti se i zapisuje).

EMINA: Pogledajte Gorana! On je već smislio šta će napisati!

MEDO: On je dosad neotkrivena poetska duša!

(Elma uđe, podboči se, gleda prisutne).

ELMA: Aman, dječice draga, pa vi uranili!

DRAGIŠA: Aha, evo nam i Elme! (Bosi) Boso, je li ti se Elma već
upisala u spomenar?
ELMA: (Bosi) Šta to? Zar imaš spomenar? A ja sve mislim da uzmem
jednu lijepu svesku, pa da mi se upišete...
BOSA: Ti ćeš se meni upisati, sad dok Goran napiše svoje!
GORAN: (ustane iz klupe) Goran je upravo napisao svoje i sad samo
slušajte i učite kako se pišu pjesme! (Čita iz sveske)

Ovo, Boso, moraš upamtiti,

od mene se nećeš nigdje skriti,
jer te neću zaboraviti!

(Daje Bosi svesku) Evo, to je potpisano punim imenom i

prezimenom!
DRAGIŠA: Samo nam, molim te, prevedi šta to znači!
GORAN: To se, dragi dečko, ne prevodi! To je tvrda, monolitna izjava!
MEDO: Tačno je, monolitna od riječi do riječi. To isto je Goran već
napisao...
EMINA: Već je napisao? Kome to?
GORAN: Nemoj, Medo, nisi drug ako kažeš!
MEDO: Eto, autor pjesme ulaže prigovor. Ne mogu reći.
BOSA: Jesi li to napisao nekoj curi? Kojoj, Gorane?
GORAN: Dobro, neka vam bude. Priznajem, napisao sam isto... ovom
blesanu! (Medi) Zašto da to ne napišem ponovo? Pjesme se štampaju
u hiljade primjeraka, pa valjda i ja mogu da svoju napišem na dva
mjesta!?
ELMA: (Bosi) A šta ja treba da napišem?
BOSA: (Daje joj svesku) Pogledaj malo šta su drugi napisali pa se i ti
potrudi!
ELMA: (otvori svesku i uzvikne) Pazi, Svjetlana!
MEDO: Ma, šta kažeš? Zar i Svjetlana zna pisati pjesme?
ELMA: Čujte šta je napisala! (Čita).

Evo ti ovdje pišem svoje želje,

neka te uvijek prati veselje,
budi dobra i budi zdrava,
budi mi uvijek drugarica prava!

DRAGIŠA: Pa te neće zaboljeti glava! (Nasmija se).

BOSA: Molim, bez ironičnih primjedbica!
ELMA: Možda ću i ja moći napisati nešto slično... Uh, pa ovdje je i Zijad
nešto naškrabao. Čujte, čujte! (Čita).

Voda teče, sunce grije,

studen steže, vjetar bije,
a u glavi znanja nije.
Još me samo drži nada
da znanje sa kišom pada,
bez učenja i bez rada!

MEDO: Svaka mu čast! To je prava pjesma, a ne ona koju sam ja napisao.

GORAN: Vrlo dobro opažanje! Pjesma treba da ima sadržaj, da ima
poruku, da se može analizirati šta je pjesnik htio da kaže...
BOSA: Ma, dajte, vas dvojica, ne gnjavite! Pustite našu Elmu da i ona
nešto skroji!

(Elma se povukla u klupu, nešto smišlja i piše).

EMINA: (pogleda prema Elmi) Biće nešto, biće nešto! Sva sam na iglama
 da čujemo šta će ispasti!
ELMA: (podigne glavu) Aha, dobro si mi pomogla! Na iglama, to mi
treba! (Zapisuje).
DRAGIŠA: (Bosi) A šta ćeš kad popuniš taj spomenar?
BOSA: Šta ću? Gurnuću ga na dno nekog sanduka ili ormara i pričekati
pedesetak godina, pa ga onda uzeti da čitam i da se smijem.
DRAGIŠA: Budi sigurna da će ti to tada dobro doći. A možda ti ni to više
neće biti smiješno!?
ELMA: (ustaje iz klupe) Evo, gotovo je! Hoćete li da čujete? (Čita).

Evo pjesme od četiri reda,

što se sama od sebe ispreda,
dobro pamti što te uči mama
i ne budi nikad na iglama!

GORAN: (zaplješće) Bravo! To „na iglama" je izvanredno genijalno!

EMINA: Čekaj, Gorane! Nemoj biti neozbiljan! Ja stvarno ozbiljno
mislim da je današnji sastanak naše literarne sekcije bio sasvim
sadržajan.
DRAGIŠA: Slažem se, Emina! I odmah dodajem: i prema tome, sad bi
već mogli da se lijepo raziđemo na druge važne sastanke, pošto smo
ovdje, u Bosinom spomenaru, dokazali svoje pjesničke vrline!
MEDO: Par-don, par-don! Vrline i slabosti!

(ZAVJESA)

ZABRANJENE PRIČE

Lica:

– DACA,
– JANA,
– ZINA – djevojčice, uzrasta od 12-13 godina
– SANJA – Dacina starija sestra, oko 14-15 godina

Pozornica: obična dnevna soba, skromno namještena. U sredini je sto,

oko njega nekoliko stolica neuredno razmještenih. Na stolu su đačke
sveske i knjige. Kad se zavjesa podigne, na sceni su Daca i Jana,
koje okreću konop, a Zina ga preskače. Igraju se.
ZINA: (zadihana, broji svoje skokove)... Sedamdeset i sedam...
sedamdeset i osam... sedamdeset i devet...
JANA: Hajde i sedamdeset i deset!
DACA: Nemoj da je zbunjuješ!
ZINA: Osamdeset, osamdeset i jedan, i dva...

(Ulazi Sanja, pljesne dlanovima

da zaustavi njihovu igru).

SANJA: Stanite! Dosta! Šta se ovdje događa?

(Daca i Jana ispuste konopac).

DACA: (Sanji) Hej, sekice, šta ti je najednom? Pa, vidiš li da se lijepo

igramo?
SANJA: Daću ja vama vašu igru, lijenčine lijene! Samo vam je igra na
pameti! (Prišla je stolu i gleda razbacane knjige i sveske). A šta je
ovo? Gdje su vaše zadaće?
ZINA: Sanja, molim te, nemoj biti tako stroga!
JANA: Zar ne vidiš da smo Zina i ja upravo došle zato da sa Dacom
pišemo zadaće?
SANJA: Ti, Jano, i ti, Zina, možete kako vam je volja, ali Daca najprije
mora da napiše svoje zadaće i da nauči ono što je zadato u školi pa
tek poslije može da se igra!
DACA: (zajedljivo) To je mamino zlatno pravilo, a ti ga se prva nikad ne
držiš! Glavno ti je da meni prigovaraš i to samo zato što si starija!
SANJA: Da, draga sestrice, upravo samo zato! Starija sam i ne možeš mi
ništa! Stariji imaju veća prava od mlađih i to dobro utuvi u glavu!
Jesam li jasna?
DACA: Ma, dobro, uživaj! Sve ja to znam.
SANJA: Onda, molim lijepo, mlada gospođice, izvolite za sto i na posao!
Napišite vaše zadaće, nabubajte lekcije i onda se slobodno igrajte,
dozvoljavam!
ZINA: Hvala, Sanja!
SANJA: Molim, nema na čemu... Hajde, sjedajte za sto da ne ponavljam
deset puta!

(Daca, Zina i Jana uzimaju stolice i prilaze

stolu, sjedaju; primiču sveske i knjige preda se,
spremaju se da započnu pisati zadaće).

SANJA: Tako! I da nisam odavde čula nikakve priče!

 (Sanja odlazi, a Daca, Zina i Jana
kriomice gledaju za njom pa dlanovima
pokriju usta i tiho se nasmiju).

DACA: Tako ona meni stalno. Nemoj, Daco, ovo! Nemoj, Daco, ono!
Čim se mama na nju nešto izviče, odmah znam da će i Sanja na
mene zagalamiti.
ZINA: Svi koji su stariji znaju samo da prave gluposti i da se ponašaju
kao da su pokupili svu pamet ovog svijeta! Misle, ako su jači, da
mogu sve što žele!
JANA: A nama, djeci, zavide i stalno nam nešto zabranjuju. Samo traže
nešto da se na nas naljute, istresaju se, prijete i hoće da tuku! Već su
mi navrh glave!
DACA: A ne vide sebe kakvi su. Čujte... (povjerljivo) čula sam jutros...
naša susjetka Marta sinoć je istukla svog muža Đuru, onog
šepavog... ne znam čime ga je tukla, a on se derao iz sveg glasa i
molio je da ga ne tuče... a Marta je njemu vikala "Beštijo, beštijo,
beštijo"...
JANA: Znam to, pričao mi je moj brat Ranko. Marta tuče Đuru najmanje
triput nedjeljno, svakog drugog ili trećeg dana, čim on negdje malo
popije. Odavno se to zna.
ZINA: A znate li za mog komšiju Hasiba?
JANA: Je li to onaj što su ga otjerali u zatvor? Čula sam kad je to moja
mama kazala tati.
DACA: A zašto su ga otjerali? Šta je učinio?
ZINA: Kažu da je pokrao nekakve velike državne pare. Uzimao i trošio.
A bio je fin gospodin, uredan, pažljiv...
JANA: I moj tata se čudio kad mu je mama kazala. Taj gospodin Hasib
činio se kao prava poštenjačina. A putovao je nekud u Austriju,
nekud u Italiju ili Španiju, ne znam tačno kuda, a tamo su
kockarnice, i on je tamo trošio i trošio...
DACA: Sad će ga kazniti pa će mu kocka izaći na nos! Nije mi ga žao. Ni
njega ni druge što se kockaju, kartaju, piju...
JANA: Uh, neki strašno piju! Jeste li čuli da je Emilov tata prije dva
dana...
ZINA: Nije prije dva, već prije tri dana!
JANA: Dobro, prije tri! Meni je Emil kazao da su mu tatu doveli kući
mrtvog pijanog, nije znao za sebe. Potrošio je za jedno popodne
polovicu plaće! Častio je i znane i neznane!
ZINA: A kad se ujutru probudio, onako bunovan i jedva malo trijezan,
galamio je na Emilovu mamu i na Emila kao da su mu oni krivi što
je bio lud!
DACA: To je strašno što stariji čine.
JANA: U tome je muka što stariji sebi sve dozvoljavaju! Zamislite, juče
sam krišom slušala razgovor moje mame sa tetom Silvijom. Teta je
rekla da naš apotekar Miško ima ljubavnicu!
ZINA: Znam. Frizerku Faniku!
DACA: Šta će mu Fanika kad ima ženu?
JANA: To ti je blesavo pitanje! Gospođa Olgica mu je žena, a Fanika mu
je ljubavnica. To nije isto, razumiješ?
ZINA: To je kao u ljubavnim filmovima.
DACA: Ja strašno volim da gledam ljubavne filmove kad ih ima na
televiziji. Mama i tata me tjeraju na spavanje, da to ne gledam, a
onda ja plačem i molim ih da malo ostanem, jer volim da gledam
kad se ljube i jedno drugom govore ono ,,Aj lav ju veri, veri mač!"
JANA: Eto, vidite, i to nam stariji ne daju!
ZINA: Oni bi najradije da mi stalno gledamo crtane filmove i da slušamo
priče o Crvenkapici, Trnoružici, Ivici i Marici...
JANA: I Sneguljici sa sedam patuljaka!

(Na scenu naglo upadne Sanja. Opet je ljutita).

SANJA: Tako vas tri učite, je li? Kakve su to priče?

DACA: Razne.
ZINA: O starijima.
JANA: Zabranjene.
SANJA: Fino, ne može biti ljepše! Mlade gospođice pričaju zabranjene
priče i tračeve koje nisu za dječja usta i za dječje uši!
DACA: A zašto nisu? Kaži!
SANJA: Ja tako nešto nisam pitala kad sam bila u tvojim balavim
godinama, sestrice! Slušala sam našu mamu. Mama je kazala da to
nisu priče za djecu! Znaš li ti, Daco, kako bi se naša mama strašno
naljutila kad bi saznala šta vas tri ovdje pričate?
DACA: Zašto bi se naljutila?
JANA: Mi nismo ništa izmislile.
ZINA: To smo čule od starijih.
DACA: I to sve o starijima. To sve stariji rade što ne valja!
SANJA: Ali, Daco, mama je kazala...
DACA: Neka je! A i ti si još uvijek dijete! Jesi! I za tebe je to zabranjeno!
Ne smiješ znati da je susjetka Marta istukla šepavog Đuru, ne smiješ
znati da je gospodin Hasib otjeran u zatvor jer je pokrao velike
državne pare, možda i milione, ni da je Emilov tata pijandura, ni da
apotekar Miško ima ljubavnicu, frizerku Faniku!
SANJA: Ne pričaj dalje! Stani! Daco, draga, pa to se ne priča tako naglas!
Ne valja da o tome djeca pričaju. To je ružno, to je gadno... Ne treba
 da to slušate!
ZINA: Nećemo više.
JANA: Znamo, zabranjeno je.
DACA: Bićemo mirne i blesave, i ništa nećemo znati što stariji govore i
rade. Ali, kad budemo tako velike kao ti... ih, ih-ih!
ZINA i JANA: (međusobno se značajno pogledaju) Ih-ih-ih!

(ZAVJESA)

KRETENI

Lica:

– MAŠO, dječak od 14-15 godina

– BELMA, njegova sestra, mlađa od njega
– NEDA, Belmina vršnjakinja
– DAKO, Nedin brat, 14-15 godina
– JELA, djevojčica od 11-12 godina

Pozornica: dnevna soba, u njoj sto sa nekoliko stolica, a na zidu oveće

ogledalo. Mašo sjedi za stolom, drži olovku u ruci, udubljen je u
čitanje neke knjige, povremeno nešto zapisuje u svesku. Pred
ogledalom stoji Belma, udešava kosu, priprema se za izlazak.

MAŠO: (Nije zadovoljan onim što je zapisivao, mršti se, ljutito baca
olovku na sto, skoči sa stolice) Kreten! Kretenčina!
BELMA: (iznenadi se) Šta ti bi? Zašto vičeš? Ko ti je kreten?
MAŠO: (ljutito) Ja! Ja sam kreten! Pravi kreten! Pogledaj me! Pogledaj
kretena!
BELMA: Ne deri se, nisam gluha! Šta se dogodilo pa moraš toliko da
vičeš?
MAŠO: Zamisli, najednom sam poblesavio! Nikako ne mogu da
izračunam opseg elipse!
BELMA: Ih, vrlo važno! Ne moraš zato galamiti!
MAŠO: Ne moram, ne moram, ništa ja ne moram! Treba li da ti svakog
dana ponavljam jedno isto? Bez matematike ne mogu postati
astronaut, a to mi je životna želja! Da obletim oko cijele Zemlje i da
stanem nogom na Mjesec! Kapiraš?
BELMA: Pa, dobro, Mašo, budi astronaut, ali nemoj da ovdje dižeš frku!
 Ohladi glavu! Hajde, spremi se, znaš da smo obećali Behiji da ćemo
joj doći na rođendan?
MAŠO: Belma, ja s tim nemam ništa! To si joj ti obećala. I, osim toga,
reci, šta ću ja tamo kod Behije? Šta ću tamo raditi?
BELMA: Nećemo biti sami. Doći će i drugi. Treba da Behiji ponesemo
jednu bombonjeru.
MAŠO: U redu, ponesi, idi! Ja neću! Meni ti rođendani idu na živce!
Dobiješ sendvič, komadić torte, dva-tri kolačića, čašu limunade ili
soka, a sve to imam i ovdje! Pih!
BELMA: Biće tamo i Šemsa!
MAŠO: Nema veze. S njom sam gotov. Eno joj onog Fikreta, što jednim
okom gleda Šamu, a drugim Misiru!
BELMA: A šta je sa Mejrom?
MAŠO: Ništa. Ni ona me ne zanima. Kazala mi je da sam kreten!
BELMA: To ti sam za sebe kažeš.
MAŠO: Ja o sebi mogu kazati šta mi je volja! A njoj sam, guski, pokušao
da objasnim neke formule, jer je tupa kao... kao... kao ćuskija! Samo
se upečila, trepće očnim kapcima i veli: „Baš si, Mašo, kreten što me
s tim daviš!" Ne, pardon, nije rekla kreten, već krele!
BELMA: A ti si maločas kazao kretenčina!
MAŠO: Hajde, ne gnjavi! Idi Behiji, čestitaj joj rođendan, pojedi sendvič
i malo torte i napij se soka! Ćao!

(UlaziNeda).

NEDA: Ha, tu ste! Zvala sam nekoliko puta, a niko se ne odaziva.

Gurnem vrata, a ona otvorena.
MAŠO: Mi se ne bojimo lopova.
BELMA: Ja upravo hoću da pođem kod Behije. Hoćeš li i ti, Nedo? Mašo
neće da ide!
NEDA: Pošla bih, ali ne mogu praznih ruku, nije to red. Molila sam
mamu da nešto kupim Behiji, ali tata još nije dobio penziju, pa
nemamo.
MAŠO: Snađi se kao što se Belma snalazi.
NEDA: (Belmi) Kako to?
BELMA: Ništa osobito. Sačuvam bombonjere i čokolade koje su meni i
Maši donosili kad nam je bio rođendan i samo vodim računa da te
iste ne nosim onima koji su ih donijeli!
NEDA: To ti je pametno. I ja bih tako mogla, ali mi Dako i Jelica sve
pojedu.
BELMA: Čuj, hajde lijepo sa mnom!
NEDA: Neka, idi ti. Ja ću malo da porazgovaram s tvojim bratom
Mašom. Hoću nešto da ga pitam.
BELMA: Pa, draga Nedo, pitaj ga, šta čekaš? Ja ću da pričekam.
NEDA: Neka, ja ću pričekati dok ti odeš.
BELMA: A-ha, tako mi reci! I tebe zanimaju elipse i orbite! Pa, ćao!
Samo mi recite kako izgledam?
MAŠO: Pet plus!
NEDA: Obaraš s nogu!

(Belma ih pozdravi mahanjem ruku i odlazi).

MAŠO: Pa, Nedo, hajde kaži šta imaš? Da čujem pitanje.

NEDA: Nije jedno.
MAŠO: Onda, da čujem prvo!
NEDA: Zar ti negdje žuriš?
MAŠO: To si me mogla pitati i pred Belmom. Odgovor je: čekam da
svakog časa stigne tvoj brat Dako.
NEDA: Dako? Šta će ti on?
MAŠO: To je, znači, drugo pitanje, koje je treće?
NEDA: Ih, što si nekakav! Ma... zapravo...htjela sam da te pitam... ali
iskreno mi reci... imaš li ti neku curu s kojom hodaš?
MAŠO: Iskreno – šta će mi?
NEDA: Stvarno nemaš?
MAŠO: Kažem: šta će mi! Zašto to pitaš?
NEDA: Pa... kako da kažem... mislila sam... zašto ponekad ne bi izašao sa
mnom?
MAŠO: Zašto?
NEDA: Pa, tako... voljela bih s tobom izaći, da budemo malo skupa, da
pričamo, hodamo... da se zabavljamo..
MAŠO: Eh, Nedo, Nedo.. iznenadila si me! Od toga nema ništa! Neću!
NEDA: Nećeš?
MAŠO: Prvo i prvo, ja nemani pojma o zabavljanju. Ne znam da plešem,
ne znam da pjevam, volim igrati šah i volim matematiku, a drugo je
– ako hoćeš da ti iskreno kažem – nisi ti, Nedo, po mojoj formuli.
NEDA: Kakva je to tvoja formula?
MAŠO: Tako. Zamislio sam da moja cura mora imati plave oči, a ti to
nemaš. Onda sam zamislio da moja cura ima dugu kosu, a ti...
NEDA: Kosa može da naraste.
MAŠO: Može, ali ti ne možeš da zavoliš ni šah ni matematiku.
NEDA: Ti mi pokaži. Mogu s tobom da učim.
MAŠO: Ne možeš. Ja sam gnjavator. Znaš, ja sam...
NEDA: Znam. Vidim. Ti si kreten!
MAŠO: Tačno! Kreten sam! I pusti me na miru!
NEDA: I pustiću te! Zaboravi šta sam te pitala!
MAŠO: Zaboravio sam!
 (Neda se ljutito okrene i pođe sa scene,
a sudari se sa Dakom koji dolazi.
Dako je iznenađen i propusti
da Neda prođe i pogleda za njom,
a onda se obraća Maši).

DAKO: Šta je Nedi? Šta si joj kazao?

MAŠO: Ma, ništa. Osim da sam kreten! To sam joj rekao.
DAKO: Neka si. Ko priznaje, pola mu se prašta!... Daj da postavimo
figure!
MAŠO: (Sklanja u stranu sveske i knjige sa stola, otvara jednu kutiju –
ili vrećicu – i vadi šahovske figure).
DAKO: (pomaže Maši da poredaju figure na tablu, zatim u desnu ruku
uzima jednog bijelog pješaka, a u lijevu crnog, pa obadvije stisnute
šake stavlja iza leđa) Reci!
MAŠO: Desna!
DAKO: Dobro, bijeli si!... Povuci, pa da vidimo ko će danas biti krele!
MAŠO: (povuče potez) Evo! Sad je osamdeset i sedam naspram šezdeset
i četiri za mene! I pet remija!
DAKO: Vidim, brojiš i ono što si me hvatao na brzaka! A sjeti se kako
sam te prošli put matirao! (Vuče potez).
MAŠO: Čekaj samo dok ja pokrenem svoje lovce i konje, a to za prošli
put priznajem, bio si bolji, a ja sam kreten! (Povuče potez).
DAKO: (odmah povuče potez) Bio si pa ćeš opet biti!
MAŠO: (razmisli pa vuče potez) Vidjećemo na kraju ko je kreten!
JELA: (najprije spolja, iza scene, doziva) Mašo! Dako! Hej, Mašo, je li
Dako s tobom? (Ulazi na scenu). Tu ste! Opet ste navalili na taj šah!
DAKO: Eh, Jelice, Jelice, ti si mi kao policija! Stalno me uhodiš i
proganjaš!
JELA: Ne proganjani te, Dako, brate! Samo sam tražila i tebe i Mašu!
MAŠO: A zašto, Jelo? Kome smo nas dvojica potrebni?
JELA: Zove vas Tomica da dođete kod njega igrati košarku. Čeka vas.
DAKO: Ah, Tomo, kretenčina! Šta misliš, Mašo?
MAŠO: Bezbeli, idemo! (Poruši figure na tabli).
DAKO: Tako, rušiš? Predaješ partiju?
MAŠO: Kretenu jedan, hoćeš li da nastavimo sa šahom ili da idemo igrati
kod Tome košarku?
DAKO: Idemo kod Tome, ali da znaš da si kreten! Ne ruše se figure prije
dogovora! To je pravilo. Prema tome – šezdeset i pet!
MAŠO: O-ke, neka ti bude! Ne znam samo zašto se družim sa takvim
kretenom kao što si ti!
DAKO: I ja se to stalno pitam!
JELA: Hoćete li se vas dvojica svađati ili ćete poći kod Tomice? On vas
čeka.
DAKO: Idemo, idemo. Hajde, Mašo, pruži korak!
MAŠO: Krećem. Ubacujem u treću!

(Njih dvojica, jedan za drugim, brzo odlaze sa scene).

JELA: (najprije gleda za njima, a zatim okrenuta publici kaže) Pravi

pravcati kreteni! Od svega na svijetu najdraža im je lopta!

(ZAVJESA)

JEDINA MANA

Lica:

– ĐIDO
– KADA,
– BEKIR – vršnjaci, učenici viših razreda osnovne škole

Pozornica: otvoreni prostor.

Nailazi Đido. Igra se svojom školskom torbom,

baca je uvis i hvata, vrti je oko sebe kao loptu,
pleše s njom i drži je u naručju.

ĐIDO: (dok pleše, pjevuši neku melodiju) La-la-la... La-la-la...

(Sa suprotne strane dolaze Kada i Bekir.

U rukama imaju bilježnice i olovke).

KADA: Stani malo, Bekire! Ovoga ćemo!

BEKIR: Čini mi se da je malo blesav.
KADA: Ne smeta nam. Ne moraju svi biti pametni! Hajde!
ĐIDO: (Kao i prije, vrti se, pleše, pjevuši; ne opaža Kadu i Bekira).
KADA: (priđe Đidi i potegne ga za rukav) Hej, kolega! Zdravo!
ĐIDO: (stane, iznenadi se) O-ho! Izvini... Ja se malo zanio... lijep je dan,
pa sam...
KADA: Ja sam Kada, a ovo je Bekir... Kažl mu, Beko!
BEKIR: (priđe malo bliže) Mi smo, nas dvoje, novinari. Hoću reći,
 radimo i pišemo za naš školski list. Jesi li već vidio naš list?
ĐIDO: Kako da nisam. To su mi jedine novine koje čitam svakog dana!
KADA: To ti je dobar vic. Dosad je, i to lanjske godine, štampan samo
jedan broj, ali sad ga oživljavamo.
BEKIR: Upravo, Kada i ja sad pravimo jednu anketu medu đacima, znaš.
Hoćeš li da nam odgovoriš na nekoliko pitanja?
ĐIDO: Može, brate! Je li to kao intervju? Ne treba vam moja slika? Ime
mije Đido. Slobodno pitajte!
KADA: Evo, ja ću prva. Voliš li ići u školu?
ĐIDO: Je li to ozbiljno pitanje ili nekakva šala?
BEKIR: Ozbiljno.
ĐIDO: (Kadi) Onda, piši! Veliko V! Volim ići u školu. Od prvog do
posljednjeg časa!
BEKIR: (dok Kada zapisuje) Meni reci: šta najviše voliš u školi?
ĐIDO: Čekaj malo! Neka me Kada... (Kadi) Je li tebi ime Kada?
KADA: Jeste.
ĐIDO: Ti me pitaj!
KADA: To ti je pitanje broj dva. Šta najviše voliš u školi?
ĐIDO: Šta treba da odgovorim? Veliki odmor, zimsko ferije ili pisanje
školskih zadaća? Možda – ocjenjivanje?
KADA: (Bekiru) Zapiši ti, Beko, molim te! Sve to što kaže!
BEKIR: (zapisuje) Zadaće i ocjenjivanje...
ĐIDO: Jeste, velike odmore i zimsko ferije. A i mali odmori su dobri.
BEKIR: Zapisao sam, ali ti to nije naročito originalno... Nego, imaš li ti
nekih problema u školi?
ĐIDO: (Kadi) Treba li i na to da odgovorim?
KADA: Naravno, to je pitanje.
ĐIDO: (Bekiru) Onda, piši. Nemam. Čista nula!
BEKIR: (zapisuje) Nema... A šta želiš biti?
ĐIDO: Želim biti odlikaš i imati sve petice.
BEKIR: Mislim: kasnije. Po završetku škole.
ĐIDO: Onda ću valjda najprije biti vojnik, a zatim ću biti pilot, filmski
glumac i pjevač. I da budem stalno zaljubljen!
KADA: Vidi ti njega! A reci nam da li si sada zaljubljen? Imaš li nekakvu
curu?
ĐIDO: Jesam, zaljubljen sam! Evo, sad sam se zaljubio u tebe, a imam
još neke...
KADA: Koje, koje? Kaži!
ĐIDO: Pa, sad, hoćeš li da ti brojim cure iz mog razreda ili iz komšiluka?
BEKIR: Pazi, molim te. Ovo je ozbiljan razgovor. Anketa je ozbiljan
posao, nema zafrkancija!
ĐIDO: Ko se zafrkava? Ja samo kažem kako jeste. Kada me je pitala
jesam li zaljubljen i ja sam joj odgovorio. Pošteno? Kado, dušo, kaži
 ovom momku kako je bilo! Reci mu!
KADA: U redu je, zapisali smo odgovor: zaljubljen si. To je u redu. A sad
naredno pitanje: koje knjige čitaš?
ĐIDO: Kako to misliš – koje knjige čitam? Čitam sve što mi dođe u ruke!
Školska lektira, studije, enciklopedije, leksikoni, grafikoni, elaborati,
referati i... pa, dozvoljavam, možete zapisati i šundove!
KADA: A najdraži pisac?
ĐIDO: (Kadi) Zar i to moram reći?
KADA: Da, romansijer, pripovjedač, pjesnik...
ĐIDO: Znam, znam... ali, problem je... najdraži mije... kako mu ono bi
ime, ne mogu da se sjetim, a napisao je čuveni stih: „Dobro je imati
u glavi soli i biti velik kao kit, raditi sve što ti srce voli, pa će te
sreća stić! I kvit!"
BEKIR: (Kadi) Ja nisam nikad čuo na taj stih, a ti?
KADA: Zapiši: voli sve pjesnike.
ĐIDO: Dodaj, i one prozne? Sve! I dobre i loše! Neka pišu! Neka ima
knjiga!
BEKIR: (zapisuje) Lijepa, plemenita misao!... Lijepo.
KADA: A slobodno vrijeme?
ĐIDO: Slobodno vrijeme?... Nemani ga! Jednostavno, ja stalno učim,
danju i noću, i kad sam slobodan i kad nisam!
KADA: Voliš li da učiš?
ĐIDO: Volim. Uživam!
BEKIR: Pravi đački odgovor (zapisuje) A sad, još...
KADA: (upada mu u riječ)... Još samo jedno pitanje. Reci nam, Đido,
imaš li ti kakvih mana, osjećaš li ih?
ĐIDO: Mana? Imam. Osjećam. To mije i mana i hobi.
KADA: Kaži!
ĐIDO: Volim da lažem!

(ZAVJESA)

TATE

Lica:

– IKO, dječak, oko deset godina star

– BOBO, dječak, njegov vršnjak
– NENA, djevojčica, njihova vršnjakinja

(Na sceni se susretnu Iko i Bobo.

 Iko u ruci nosi loptu, a Bobo praznu torbu za pijacu).

IKO: Zdravo, kuda ideš?

BOBO: Šalje me mama da u trgovini kupim margarin i deset jaja. A ti,
Iko?
IKO: Pa, vidiš. Idem kod Alje da se igramo! Dođi i ti!
BOBO: Neću moći. Možda će me tata povesti na rijeku. On ide da lovi
ribe.
IKO: Kakve ribe? Somove, pastrmke, šarane...?
BOBO: Ne znam. Lovi one koje se uhvate na udicu.
IKO: A koje se najviše hvataju?
BOBO: Ni to ne znam... On ode u ribolov, ponese udicu, lovi, lovi, i
poslije se vrati...
IKO: Tako i moj tata. On ide u lov. Ima pušku. Ode sa komšijom
Sadikom i kumom Veljkom i nema ih čitavog dana...
BOBO: A šta oni love?
IKO: Nije me nikad poveo sa sobom, pa ne znam... Možda medvjede,
možda zečeve, možda fazane...?
BOBO: Kako to da ne znaš? Valjda donese kući to što ulovi?
IKO: Ni ti ne znaš šta tvoj tata ulovi u rijeci!
BOBO: Ne znam, jer još nisam vidio da je nešto donio!
IKO: Tako isto ni ja nisam vidio!

(Dolazi Nena, skakuće).

NENA: Hej vas dvojica, hajde da se igramo školice! Može? Možemo

ovdje da nacrtamo školicu!

(Nena na tlu nađe jedan štapić i sagne se,

"iscrtava" nekoliko linija "školice",
dok Iko i Bobo govore).

BOBO: Ja, Neno, ne mogu da se igram. Moram da idem u dućan da nešto

kupim. Evo, igraj se sa Ikom!
IKO: Ni ja ne mogu. Vidiš da nosim loptu! Idem kod Alje da se tamo
igram.
NENA: Ih, baš ste nekakvi! A možete tu da stojite i pričate! O čemu ste
sad pričali? Kaži, Bobo!
BOBO: Nešto malo o njegovom i o mom tati.
NENA: Recite i meni! Voljela bi da čujem šta pričate sa vašim tatama?
BOBO: Šta pričam sa tatom?... Ništa! Šta mogu s njim da pričani?
IKO: Ja sa mojim tatom nikad ne pričam. Isto kao Bobo. Čim se tati
primaknem da mu nešto kažem, on se izdrlji i kaže: Dijete, ostavi me
 na miru, vidiš da sam umoran, nije mi do priče, idi nešto uči...!
BOBO: A moj – čim ja k njemu – digne oči i obrve. Pita: Šta je? Hoćeš
para, je li? Nema! Traži od matere!
NENA: Kako to? Moj tata se sa mnom stalno igra!
BOBO: Ih, igra se!?
NENA: Jeste, igra se. Zajedno trčimo, skačemo, igramo se školice, pa se
smijemo, pa pjevamo...
IKO: Pjevate? Tvoj tata pjeva?
NENA: Naravno, što se čudiš! Zar tvoj tata ne zna da pjeva?
IKO: Možda zna... ali ja ga nisam nikad čuo.
BOBO: Ni ja svog.
NENA: A šta vam tata najradije skuha kad nema mame u kući?
IKO: (Začuđen) Skuha?... Misliš, ručak ili neko jelo?
NENA: Jeste, neko jelo... kajganu, špagete, neku supu...
BOBO: Ma, hajde, kakvo je to pitanje? Moj tata nema veze s kuhanjem!
IKO: Ni moj!
NENA: A kad nema mame?
IKO: Ima je!... A kad je nije bilo, kad je bila u bolnici, kuhala nam je
tetka! Dolazila je k nama i kuhala!
BOBO: A mi smo, kad je mama bila u gostima kod bake, jeli sendviče.
Rezali sir i salamu, pa kriška hljeba odozdo, kriška odozgo, i jedi!
NENA: Smiješno! Pa, šta ste mogli da pričate o tim vašim tatama?
BOBO: (pita Iku) Šta si ti rekao o svom tati?
IKO: Ništa. A ti o svom?
BOBO: Isto... Ništa!
IKO: (Mahne rukom i bez riječi odlazi na jednu stranu, a Bobo odmah
ode na drugu).
NENA: (Sagne se, "docrtava" svoju školicu", a onda sama poskakuje...)

(ZAVJESA)

UZBUDLJIV DOŽIVLJAJ

Lica:

– UROŠ,
– LACI,
– GOJKO – dječaci od oko 12-13 godina

Uroš, Laci i Gojko dolaze iz kina,

 veseli i živahni, puni dojmova o filmu koji su gledali.
Jedan drugom gotovo uskaču u riječ, kao da se
takmiče ko će više kazati.

UROŠ: A ono... a ono kad je onaj Džim potegao pištolj da ucmeka

pajkana!
LACI: Ih, a nije znao da mu je pištolj prazan!
GOJKO: A ona vrata!... Sav sam se naježio...
UROŠ: I ja! Kad su počela da se otvaraju... pa škripe, škripe...
LACI: Jezovito!... A mračno... kao da će se pojaviti neki duh!
GOJKO: Pa oni koraci... tap, tap, tap... a ne vidi se niko!
UROŠ: Pazi, Gojko! A ona ženska?
LACI: Šejla! Misliš na Šejlu?
GOJKO: Šejla je ona crnka, a plavuša je Marta!
LACI: E, nije, nego obratno! Marta je crnka, kelnerica! Pajkan uđe u
kafić i kaže: „Zdravo, Marta! Daj jedan skoč!
UROŠ: Jeste, jeste, Marta je. Ona otvori ladicu i vidiš da ima pištoljčinu!
I onda najednom – leti motor, na njemu juri Majki, onaj u kožnoj
jakni! Super uzbudljivo!
GOJKO: Uh, kad kažeš uzbuljivo, i meni se jednom dogodilo tako
nešto... da ti pamet stane!
LACI: Nisi pričao? Je li neki kriminal?
GOJKO: Nije, nego telefon. Znate šta je telefon?
UROŠ: Telefon, pa šta?
GOJKO: Kao na filmu. Razumijete?... Ovako. Ostavio me moj stric Filip
u njegovoj sobi, a tamo je telefon. I onda odjednom telefon zazvoni.
Razumijete?
LACI: Razumijemo. Telefon zazvoni, ti digneš slušalicu i kažeš „Alo, ko
je tamo?"
UROŠ: Ne, on kaže: „Alo, ovdje Gojko, nema strike Filipa!"
GOJKO: Pričajte vi šta hoćete, ali... telefon je zvonio jednom, pa još
jednom, pa onda još jednom...
LACI: Pa još jednom!
GOJKO: Tako, pet-šest puta! A ja sam bio kao ukočen. Nisam znao šta da
učinim. Da li da dignem slušalicu, da li da ne dignem...
LACI: Digni!
UROŠ: Ja bih odmah digao.
GOJKO: Jeste, ali ako je nešto... šta ja znam... Ne znam ko je mogao
mene da zove, a meni telefonira. A strica Filipa nema u sobi... to je
kao da je soba prazna. Razumijete?
LACI: Diži slušalicu!
UROŠ: I ja kažem.
GOJKO: Pa, vidite, u tome je stvar. Ta napetost, to uzbuđenje. To: hoću-
 neću! To traje, a telefon zvoni...
LACI: Hoćeš li već jednom? Digni slušalicu!
GOJKO: Hoću... Čekaj!
UROŠ: Nećemo da čekamo. Digni i reci: Alo!
GOJKO: Dobro, eto... Uzeo sam slušalicu... ovako... prinesem je do uha.,
oslušnem... a s one strane kao da neki diše, a šuti... Sasvim šuti...
LACI: Kažeš li ti „Alo, ko je tamo?"
GOJKO: Kažem, kažem, ali ništa. Nema odgovora. Samo jedva čujem
neko disanje, lagano... lagano, pritajeno... i ništa više!
LACI: Pih! I to mi je nešto kao na filmu! Ma, hajde! Kakvo je to
uzbuđenje. Zvoni telefon, ti misliš hoću-neću, podigneš slušalicu, a
otuda neko neće da se javi! To samo može da znači da se neko šali i
misli da slušalicu drži tvoj stric Filip, a kad čuje tvoj glasić onda šuti
i neće da se javi. A ima mnogo većih uzbuđenja nego što je to.
GOJKO: Pa, kaži! Izvoli! Šta se to tebi uzbudljivo dogodilo?
LACI: Meni? Uzbudljivo? Meni se to često događa. Uzbudim se, uhvati
me trema, niz leđa mi idu hladni žmarci, sav se nekako ukočim...
UROŠ: Kada to? Gdje? Od čega?
LACI: U školi! Na časovima! Juče! Eto, juče je bio petak! To se zna da je
petak gadan dan! Kad petkom moram da odgovaram, zna se, gotov
sam! A prvi čas, znate, matematika; ja sinoć do kasno gledao i slušao
neke američke bendove, pa nisam naspavan, a ni zadaću nisam
napisao... a nisam dobro zapisao ni šta smo učili na zadnjem času...
GOJKO: One jednačine!
LACI: Eh, jednačine! Nemam pojma! A Sultan kaže: "Deder da malo
pogledamo naše fine face!" A to mu znač propitivanje.
UROŠ: A već vadi onu svoju crvenu olovku!
LACI: Aha! Vadi olovku, a opljune prst i lista dnevnik. A ja sam malo pri
kraju... I čekam... Već sam se skamenio. Umro. Nema me. Samo
gledam kako Sultan okrene list dnevnika, pa gleda, gleda, onda ga
opet vrati... I prozove Brdara!
UROŠ: Eto ti!
LACI: Eh, jest, eto ti, a Brdar tuc-muc, za dva minuta gotov! As od
metra! A Sultan opet gleda u dnevnik. Ja opet umrem. Okrene se
jedan list, okrene drugi... sad će mene... neće... hoće... a on prozove
Rajića!
GOJKO: Jeste, tačno, a taj ga je, bogme, dobro izmasirao!
LACI: Izmasirao i naljutio! Naoštrio ga kao britvu!
UROŠ: U redu je, znamo to, bili smo prisutni. Poslije je prozvao
Kaćunića, pa Mesića, pa Žiku Lujića...
GOJKO: Pa mene!
LACI: Jeste, lako mi je za Žiku i za tebe. Ti sanjaš brojke i geometrijske
likove!
UROŠ: Čuj, Laci, pa tebe Sultan nije ni pomenuo!
LACI: Juče nije, to je tačno. Ali, dragi moj Uroše, i ti, Gojko, ja vama
pričam o tome kakva uzbuđenja doživljavam. Nije to kao u kinu kad
gledaš nekakva vrata koja se polako otvaraju i škripe. To je ništa
prema onih mojih četrdeset i pet minuta straha na času matematike!
UROŠ: Tako možeš da strahuješ i kad hoćeš preći preko ulice. To je nešto
drugo od uzbuđenja. Uzbuđenje je kad nešto iščekuješ...
LACI: Znam, to sam i pričao.
UROŠ: Donekle jeste, ali i nije. A ja sam bio s mojim tatom u lovu i tamo
sam stvarno doživio pravo pravcato uzbuđenje.
GOJKO: Kako? Šta ste upucali?
UROŠ: Ništa. Ja nisam imao nikakvo oružje. Ni praćku. Samo sam na
leđima držao tatin ranac sa hranom za nas dvojicu. A tata je imao
pušku. Dvocijevku!
LACI: I... šta je bilo?
UROŠ: Bilo je još nekoliko lovaca. Sa kerovima. I onda smo išli i išli.
Kroz neke šumarke, pored nekih plotova, kroz neko grmlje, uz neki
potok... jezik sam isplazio!
GOJKO: Skrati malo! Ne možeš tako da nam pričaš, uz potok, niz
potok... Šta ste lovili, šta ste upucali?
UROŠ: To je bio lov na zečeve, znate... Ide se, psi laju, čeka se kad će se
pojaviti kakav zec... Onda, odjednom, tamo... pojavi se nešto... sivo,
kao lopta, tako nekako, poskakuje kroz travu... a tata digne pušku,
nišani... nišani...
LACI: I? I... opali?
UROŠ: Ne! Vidiš, u tome je stvar, ne opali. Zec šmugne, uteče negdje u
nekakvu rupu, ne znam... jednostavno – nestane!
GOJKO: A onda ti i tata okrenete pete pa kući?
UROŠ: Ne... Opet idemo. Idemo i gledamo na sve strane. Nemate vi
pojma kako je to uzbudljivo dok iščekuješ da vidiš hoće li se odakle
pojaviti neki zec. I onda, odjednom, evo ga! Trči jedan dugouško!
Bježi! Kao da je neko šutnuo loptu preko polja! Ja viknem tati –
"Tata, eno ga!" Tata poviče: "Jeste, vidim ga!" i digne pušku...
GOJKO: I pras! Bum!
LACI: Ode mali zeko!
UROŠ: Ode. To jest, pobježe. Dok ga je moj tata nanišamo, zeko hitro
skoknu i sakri se.
LACI: Sakrio se lopov!
UROŠ: Ali... evo trećeg! Juri kao da je na mlazni pogon. Tata ga ugleda...
ugleda ga i digne pušku... nanišani...
GOJKO: A zec pobjegne!
LACI: Kako znaš?
GOJKO: Zna, neka Uroš kaže.
UROŠ: Jeste, i taj je pobjegao... Onda je naletio još jedan...
GOJKO: Samo jedan tren, Uroše, molim te. Ja mislim da je i taj četvrti
zec pobjegao, pa onda i peti i šesti, i bilo je uzbudljivo... eto,
uzbudljivo je i dok ti o tome pričaš. Mogu zamisliti kako je to bilo
uzbudljivo tebi i tvom tati, a i tim zekama što su bježali pred vama...
Samo, vidiš li ti koje je vrijeme, odavno smo iz kina, ljutiće se
mame, galamiće na svakog od nas, znaš... Nego, daj u tri riječi, kaži
samo da znamo – je li tada tvoj tata upucao nekog zeca?
UROŠ: Nije. Nije opalio ni jednog jedinog metka!
LACI: I tada ste se vratili kući praznih ruku?
UROŠ: Ne. Kad je došlo vrijeme da se vratimo kući, tata je od jednog
drugog lovca kupio jednog ubijenog zeca... Taj lovac je ubio dva... I
kad smo došli kući, tata se pohvalio pred mamom da je tog zeca on
upucao...
LACI: A ti? Jesi li se začudio kad si čuo da tata laže?
UROŠ: Ništa ja, šutio sam.
GOJKO: Sram te bilo. Ja bih rekao istinu!
UROŠ: I ja sam rekao! Kazao sam mami da tata laže i sve kako je bilo.
LACI: Pred tatom?
UROŠ: Nisam pred tatom, nego kad smo mama i ja bili sami.
GOJKO: Neka si kazao.
UROŠ: Ali, mama je kazala... Kazala je: "Uroše, to je ružno od tebe, to
dobra djeca ne rade! Zašto mi pričaš da tata nije ubio onog zeca?
Drago dijete, ja to znam!"
LACI: Kako je saznala?
UROŠ: Kaže: "Tvoj tata već nekoliko godina ide u lov, i često donese ili
zeca ili fazana, a nikad ništa nije ulovio! To on kupi pa donese da bi
mogao da priča..."
GOJKO: Uh, to je stvarno uzbudljivo!
LACI: Zapetaljano, kao na filmu! To je dvaput uzbudljivije nego kad
gledaš kako onaj Džini poteže pištoljčinu da upuca pajkana!
GOJKO: A pištolj prazan! Ha-ha-ha!
LACI: (prema publici, ispruži ruku kao da u njoj drži
pištolj i prstom poteže obarač) Škljoc!

(ZAVJESA)

PJESNICI

Lica:

– MESUD,
– ŠILJO,
– PEPI – dječaci od 13-14 godina

Pozornica: šetalište u parku. U sredini je jedna klupa.

(Pored klupe šeta Mesud. Zamišljen je.

U lijevoj ruci nosi otvorenu svesku,
a u desnoj olovku, kojom maše
dok govori i samog sebe sluša).

MESUD: ...Kad bi ova pjesma... ne, nego: Kad ti ova pjesma... dospije u
ruke... Kad ti ova pjesma dospije u ruke... u ruke... kazaće ti... da,
kazaće ti moje... Ne, ne!... Kazaće ti kakve... (Zapisuje u svesku)...
kakve mene muče muke! (Opet zapisuje pa čita iz sveske) Kad ti
ova... ma, ne ova, već moja! (Popravi u svesci). Kad ti moja pjesma
dospije u ruke, kazaće ti kakve mene muče muke!... Sad je to
dobro... Možda jedino da ostavim i ono s početka. (Popravi u
svesci). Kad ti ova moja pjesma... tako!

(Dolazi Šiljo. I on u ruci ima svesku, a u drugoj

olovku. Zastane kad ugleda Mesuda
koji je zagledan u svoju svesku).

ŠILJO: Zdravo, Mesude!

MESUD: (naglo, iznenađeno, okrene se) Ko...? Aha, ti si, Šiljo! Zdravo,
kolega pjesniče!
ŠILJO: Pišeš nešto, pišeš? Sigurno sastavljaš nekakvu novu pjesmu?
MESUD: Ma, tako nešto, smišljam...
ŠILJO: Hoćeš da obrađuješ Feridu?
MESUD: Ne znam još šta će ispasti, a želio bih da bude jedna lijepa
pjesma... A šta je u tvojoj teci? Je li nešto novo?
ŠILJO: I ja sam nešto ispjevao za Kaju. Znaš, ona voli moje pjesmice i
stalno me pita kad ću joj donijeti novu.
MESUD: Pa, hajde, da čujem šta si napisao!
ŠILJO: (čita iz sveske) Naslov je: Prava ljubav.
MESUD: Dobro, vrlo dobro. Odmah direkt u čelo!
ŠILJO: Slušaj! (Čita).

Prava ljubav je glavni hit,

snovi i java trče krug,
ja volim Kaju i neću krit
da sam joj najbolji drug.
 Pazi sad, drugi stih! (Čita)

Prava ljubav je glavna stvar,

u mojoj duši slatki med,
osjećam da me obuzme
žar na svaki njen pogled.

MESUD: Krasno, lijepo! To si odlično sastavio!

ŠILJO: A prije četiri dana napisao sam i dao Kaji još jednu pjesmu. Malo
drugačiju od ove.
MESUD: Daj da čujem i tu! Pročitaj mi!
ŠILJO: (Čita iz sveske).

Ja ne znam kako se
na javi snivaju snovi,
kako se hvata vjetar u kapu,
kako se mašta umiva kišom,
kako se ljubav sije po nebu,
kako se pita kad se traži,
gdje se skrivaju zagrljaji.

Ja ne znam prave riječi

od kojih se prave mostovi ljubavi,
od kojih se pletu vijenci sreće,
od kojih se dižu palače
svih sunčanih proljeća i jeseni,
a sve su škole zatvorene
i nikog nema da me nauči!

MESUD: (veselo) Oho-ho, to je čista moderna poezija! To je genijalno!

Svaka ti čast! A šta je na to rekla Kaja?
ŠILJO: Mnogo joj se svidjelo!
MESUD: A ja, evo, započeo pa nikako da istjeram do kraja. Jedva sam
započeo s prvim stihom... Evo! (Čita).

Kad ti ova moja pjesma

dospije u ruke,
kazaće ti kakve
mene muče muke.

ŠILJO: Pa, dobro je, šta bi ti htio? Sasvim je dobro. (Stiže Pepi i odmah
se uključuje).
PEPI: Hej, zdravo, Šiljo, zdravo, Mesude! Jesam li to nešto čuo da je
 dobro?
ŠILJO: Započeo je Mesud jednu pjesmu, a ne smije priznati da je za
Feridu!
PEPI: Ne mora priznati, znamo mi kome on piše pjesme!
MESUD: Znamo i za tebe! Ti si već onu jadnu Anku zatrpao svojim
pjesmama!
PEPI: Ma, nisam. Dao sam joj dosad samo šest pjesama. Sedmu nisam. A
ta sedma je još i ponajbolja!
ŠILJO: Imaš li je? Možemo li da je čujemo?
PEPI: Znam je napamet. Čujte!

Pisao sam njeno ime

kad je snijega bilo,
ali puhnu topli vjetar
pa se istopilo.

Gotovo je sada s time,

i ne žalim više,
čekam, tražim drugo ime
koje se ne briše.

ŠILJO: Znači, gotovo je sa Ankom. Sad pišeš pjesme Zdenki. Tako su mi

kazali neki šaptači.
PEPI: Zdenki sam samo jednu pjesmu dao. Znate kako je... Imam ja jednu
pjesmu koja to najbolje objašnjava. Ako hoćete?
MESUD: Hoćemo. Kaži!
PEPI: Kad te tvoja ljubav neće,
kad u ljubavi nemaš sreće,
to može samo da te pokreće
da pišeš pjesme duže i veće!

MESUD: Upravo je tako! Je li, Šiljo?

ŠILJO: Mogao je to napisati i malo bolje, s više osjećajnosti. Znaš, Pepi
se katkad zaleti. (Pepiju). Znam da ti je upravo Zdenka zapisala u
spomenar: Ne blebeći, ne klepeći, dobro smisli šta ćeš reći!
PEPI: Ma, to se Zdenka šalila. A ti... šta?... kakve su tvoje pjesme?
ŠILJO: Moje su i ovakve i onakve. Kad za sebe pišem, onda imam
ovakvu. Slušaj! (Čita).

Gdje da klekne da se moli

ovaj stari mukli zov
što se pjeni nedokučiv
na rebrima putokaza
 prepun bola, prepun žara
od plamenog kovitlaca.

PEPI: Ne razumijem! Uz tu pjesmu treba prevodilac.

ŠILJO: Dobro, za tebe treba prevodilac. A za tvoje pjesme imam ja svoju
pjesmu. Pazi! (Čita iz sveske)
I klin ima glavu,
ali mu je glupa,
služi samo zato
da se po njoj lupa,
a neki smišljaju pjesme
šuplje poput sita
– hvata me muka
kad se to čuje ili čita!

PEPI: Čisti šund! Fuj! (Podigne prst uvis).

Bolje ti je biti miran i tih

nego pisati tako glup stih!

(Pepi mahne rukom i brzo odlazi).

MESUD: Jesi li ga, Šiljo, čuo? Izvalio je to sasvim zgodno. Može nekad
zatrebati! Bolje je biti miran i tih nego pisati glup stih! Valja to
zapisati! (Zapisuje u svesku).

(ZAVJESA)

VARKA

Lica:

– MEHO, dječak od 12-13 godina

– HATA, njegova sestra, oko 7 godina
– DEJAN, istog uzrasta kao i Meho
– IVO, istog uzrasta kao i Meho

Pozornica: dnevna soba. U jednom uglu stočić i na njemu telefonski

aparat. U sredini sto i nekoliko stolica. Na stolu su otvorene i
razbacane školske knjige i sveske, ali i radio-kasetofon, koji emituje
 jednu zabavnu melodiju.

(Dejan i Ivo, kao igrački par,

jedan naspram drugog, ispred stola plešu, poskakuju u ritmu muzike.
Mala Hata je ispred stola, igra se sa svojom lutkom. Meho hoda oko
Dejana i Ive, imitira kao da svira gitaru koje nema. Dok se Hata
bezbrižno igra, sama za sebe, Meho, Dejan i Ivo su raspoloženi za
zabavu, opušteni su i veseli. Njihova igra traje dok se ne čuje zvonjenje
telefona. Tada Meho priskače do
stola i isključi magnetofon, muzika stane, a Dejan i Ivo prestanu igrati).

MEHO: To sad zove moja majka! Provjerava da li učim. Nemojte

slučajno da pisnete!
DEJAN: Hajde, Meho, slobodno! Javi se! Bićemo mirni.
MEHO: (priđe do telefona i podigne slušalicu) Halo... Jesam, mamice, ja
sam... Učim... Aha!... Pa, Hata je ovdje, igra se... jeste, igra se sa
svojom lutkom... Šta pitaš?... Misliš, šta sam učio?... Ma, bubam
ovo... kako se zove.... (Daje znak Dejanu da mu primakne svesku).
DEJAN: (Zgrabi sa stola jednu svesku, otvori je, dođe do Mehe i pred
njim drži otvorenu svesku).
MEHO: (govori u slušalicu, a gleda u svesku) Hoćeš li da ti kažem... Ne
vjeruješ mi, je li?... Dobro, mama, kazaću ti... evo... naučio sam...
imali smo zadaću... kakvih sve ima stolova? Da. Jesam, sve sam ih
nabubao!... Stolova ima – kuhinjski... pa trpezarijski... pa
operacioni... onda, toaletni... pa baštenski, pa kancelarijski, pa
daktilo.... daktilografski... pa onda tokarski, pa postolarski... jeste,
pa... krojački... pa... Šta kažeš?... Naravno, sve sam ih, sve... Ništa se
ti, draga mamice, ne brini! Učim punom parom!
DEJAN: (Prevrnu list u svesci i pokazuje Mehi šta je napisano).
MEHO: (pošto vidi šta mu Dejan pokazuje) A hoćeš li još da čuješ i ovo
što sam jutros naučio?... Možda si i ti to isto nekad davno učila?...
Pazi, slušaj! Gavran grače, vrana vrače, golub guče, koza muče (da
je znak Dejanu da mu bliže primakne svesku)... jeste, u pravu si,
zabunio sam se... koza mekeće, a krava muče... Šta pitaš za vuka,
nemoj da me zbunjuješ! Kazaću ti ja i za vuka... Orao klikće, kokoš
kakoće, pile pijuče, magarac njače, konj rže, svinja rokće.. da,
rokće... ne znam ko šmrče... Dobro, ja šmrčem kad se prehladim!...
Hoćeš li dalje? Vuk?... vuk ar...la...u...če, aha, arlauče! Eto ti i tvog
vuka!... Ima još! Mačka mjauče, sova huče, pas laje, ćuk ćuče... pa,
da, mama, zato se i zove ćuk, jer ćuče... A slavuj? Slavuj bigliše!
Tako smo učili, bigliše!... Čekaj, ne prekidaj me još. Ima i medvjed...
medvjed mumla, žaba krekeće, cvrčak crvrči, komarac zuji... Ma,
sve ja to govorim napamet, kad ti kažem... ne treba da se brineš
 ništa, mamice! Nisam ni otvarao radio, vjeruj mi! I neću, neću!...
Dobro, mama. Ćao, mama!... (Spusti slušalicu na telefonski aparat i
odahne). Uh! Pade mi kamenčina sa srca! A tebi, Dejane, hvala!
Ispalo je super!
DEJAN: (Baci svesku na sto, brzo uključi magnetofon i pusti muziku, pa
odmah počinje da igra, a Ivo mu se pridruži).
IVO: (Mehi) Daj, daj, daj!
MEHO: (Obigrava oko njih dvojice i imitira kao da u rukama drži gitaru
i na njoj svira).
HATA: (Ispod stola, drži svoju lutku u naručju i ljulja je kao da je
uspavljuje. Nešto joj i govori, ali to se ne čuje zbog muzike iz
magnetofona).

(Ponovo zvoni telefon).

MEHO: (Prekine sa svojom igrom, zagleda se u telefonski aparat koji

zvoni). Ma, ko je sad opet? Ko sad zove?
IVO: (dok igra skupa s Dejanom, dovikuje) Možda te zove Salko! Hajde,
javi se! Ako je on, kaži mu da odmah dođe!
DEJAN: Sigurno je Salko! Obećao je da će zvati da se skupa igramo!
MEHO: (priđe telefonskom aparatu pa se okrene) Hej, stanite malo s tom
muzikom! Da čujem ko zove!
PVO: (Brzo priskoči do stola i isključi muziku).
MEHO: (podigne slušalicu) Da... Ja sam, tata, ja sam. Ma, bio sam tamo
u sobi kad je zazvonio telefon... Odakle zoveš... Naravno da mi je
drago… Šta kažeš?... Biologija?... pa, dobar sam, vrlo dobar... Štaaa?
Susreo si moju profesorku Čamdžićku? Kad?... Ma, tata, nije to
bilo... jeste, uhvatila me na krivoj nozi... ma, nisam bio
koncentrisan... Rekla ti je da će me danas ponovo pitati?... Da će me
prorešetati? Kako prorešetati? (Daje brz, uznemiren znak Dejanu i
Ivi da mu donesu jednu određenu svesku sa stola. Ne onu koju je
zgrabio Dejan, ne onu koju je ponio Ivo, već jednu treću, koju mu
prinosi Ivo i otvara je pred njim pa lista). Ma, tatice, slušaj... čuj,
kažem ti... ja upravo od jutros bubam biologiju... ma, sve znam...
sigurno znam! Neka me pita šta god hoće!... Ih, ribe! (Daje znak Ivi
da mu brzo u svesci nađe šta je napisano o ribama pa se prigne da
čita, a govori dalje u slušalicu). O kojim to ribama hoćeš da čuješ?...
O svim ribama?... Znam, kako ne bih znao!... Evo, slušaj, to imam u
malom prstu! (Malim prstom prati napisani tekst u svesci). Ribe su
rod kičmenjaka. Žive u slatkoj i u morskoj vodi... Ima ih više vrsta...
Kako koliko? (Pogleda u Dejana). Pitaš me koliko ima vrsta riba?
DEJAN: (Pokazuje šest prstiju).
MEHO: (u slušalicu) Šest! Ima šest vrsta/ (Opet zaviruje u svesku koju
 mu Ivo pridržava). Najbrojnije su košljoribe... To su šarani, klenovi,
karaši, krkuše... štuke... somovi... pastrmke... pa, onda, haringe,
jegulje, skuše, bakalari... sve je to ta vrsta. A druga vrsta... tu su
štitonoše, one imaju hrska... hrskavi... čvrsti skelet, a to su... moruna,
jesetra, kečiga... Pa, onda ima treća vrsta, to su plućatice, njih ima
samo u vodama Austrije... Jeste, Austrije... ovaj, čekaj! (Bolje
pogleda u svesku). Pardon, malo sam se zbunio, htio sam kazati
Australije... i Afrike! Jeste. A imaju i šiljouste... onda kolouste...
onda praribe! Vidiš, sve znam. Za peticu!... Nisam razumio šta me
pitaš za žabe? (Gotovo uspaničeno daje znak Ivi da mu u svesci
pronađe šta je napisano o žabama). Jeste, znam i o žabama. Učili
smo. Kako ne bih znao?... Hoćeš da ti sad... ovako preko telefona...
govorim o žabama? (Ivo mu je našao stranicu koju je tražio pa se
nagnuo i gleda zapis u svesci). Prvo, njihova značajka je da su
vodozemci. Žabe žive u barama, u potocima... na obalama rijeka, a i
na suhu... a mogu da žive i na drveću, (Dejan mu pokazuje pod svoje
noge) a mogu i pod nogama... mislim, pod zemljom... Polako, tata,
molim te!... larve im se zovu... zovu se... (Dejan mu objema rukama
pokazuje svoju glavu kao da je dvostruko veća). Ma, znam, kako da
ne znam! Punoglavci! Jeste. Hrane se... jedu insekte, pužiće, mogu i
manje ribe... Ima... barska zelena, ima krastača, ima... ognjena...
žutotrba... ima zelena krastača... pa šumska žaba... pa gatalinka...
Sve ti je to govorim napamet, svjestan sam da moram učiti, znam...
znanje je sila, znanje je moć!... Jeste, ovdje je, pod stolom. Igra se sa
svojom lutkom... Nema nikog u sobi, sami smo Hata i ja. Ja učim, ne
smetam njoj da se igra, a ona meni ne smeta dok bubam!... Hoćeš i
nju da čuješ? Zašto?... Dobro, dobro... (Doziva Hatu). Hato, Hatice,
dušo, zove te tata, hoće da te malo čuje! Dođi!
DEJAN: (Pomogne Hati da izađe ispod stola).
MEHO: (u slušalicu) Evo je, tata, dolazi! Izvukla se je ispod stola! (Hati)
Evo ti slušalica, javi se tati!
HATA: (Uzme slušalicu i javlja se). Halo, tata, gdje si...? Dobro sam,
kako si ti?... Igram se, aha!... Sad sam je uspavala... A Meho?... On
se igra sa Ivom i Dejanom, svira im radio... Već se dugo igraju...

(Dok Hata „otkriva tajnu ",

Meho, Dejan i Ivo su vidno zbunjeni
i ne umiju da se snađu. Meho se
nagnuo prema Hati i pokazuje joj prstom
na svojim usnama da ne govori,
Dejan se uhvatio za svoju kosu,
a Ivo lice pokrio dlanovima).
HATA: (gleda svakog od njih i govori u slušalicu) A sad se ne igraju...
sad su se nešto prepali... ne, nisu ništa učili... ništa... samo je Meho
varao mamu i tebe... jeste, i mama je zvala pa je i njoj čitao iz svoje
teke, a Dejan i Ivo su mu pomagali.
MEHO: (Ljutito joj priprijeti pesnicom). Ih, lajavice jedna! Glupačo!
DEJAN: Cinkaroš!
HATA: (još sa slušalicom u ruci, poviče na Mehu) Ma, Meho, ne mogu ja
da lažem kada me tata pita! Ako ti varaš mamu i tatu, zašto moram i
ja? Neću, i gotovo! Neću!...

(ZAVJESA)

MOJ GRAD

Lica:

– AVDO,
– MIJO – učenici 5. razreda osnovne škole

Pozornica: sto i dvije-tri stolice. Za stolom sjedi zamišljen Avdo;

podbočio je glavu sa obje ruke i gleda u otvorenu svesku.

MIJO: (ulazi) Zdravo, Avdo! Hajde, ustaj, da se idemo igrati!

AVDO: Ne mogu ti ja, Mijo, nikud dok ne napišem zadaću. A ne mogu da
je napišem, jer mi ništa ne pada na pamet.
MIJO: Ma, koju zadaću?
AVDO: Znaš! Moj grad! Kako volim moj grad, kako je veliki i lijep... to!
MIJO: Ma, hajde, Avdo, napiši nekoliko rečenica i dosta će biti. Ja sam tu
zadaću napisao prije dva sata!
AVDO: Pa, daj onda, pomozi i meni. Ne znam ni kako da počnem.
MIJO: Počni ovako. Najprije napiši: Moj grad.
AVDO: Dobro... (napiše I na glas pročita) Moj grad.
MIJO: (prišao je i gleda sa scene) Odavde se dosta vidi: Eno tamo je
nekakav balkon i na njemu nekakva nabacana starudija! A na
susjednom balkonu suši se... ih, šta ima gaća, košulja, čarapa,
svakakvog šarenila! A odozdo se čuje nekakva galama...
AVDO: To je tako svakog dana, ista slika, isti zvuči. Tamo dolje stalno se
svađaju dvije bakice, teta Kata i teta Ana! Ne mogu bez svađe!
MIJO: A tamo iz odžaka kulja gust crni dim!
AVDO: To je tamo pekara.
MIJO: A čuje se i nekakva lupa, kao u kovačnici!?
AVDO: To nam je u prizemlju! Autolimar!
MIJO: Rekao bih da se u dvorištu djeca tuku i galame?
AVDO: Može to biti, dođu dječurlija iz druge ulice pa izazivaju ove naše,
rugaju se, galame, traže da se potuku!
MIJO: Sve je to slično kao da gledam iz mog stana... Pa, sad, moj Avdo,
da ta naša zapažanja zapišemo!
AVDO: Nemoj, Mijo, molim te! Ne mogu to zapisati.
MIJO: Znam, odmah bi ti profesor kazao da ne voliš naš grad, da to nije
tako, da nema toga! Zato treba pisati malo drugačije! Obrnuto,
onako kako će profesoru biti drago! Deder, piši! Ovako: Zagledan
sam svakog dana u ljepotu mog dragog grada. Tačka.
AVDO: (zapisuje i ponavlja)... u ljepotu mog dragog grada. Tačka.
MIJO: Onda dalje. Igra mi srce od miline. Tačka.
AVDO: (kao i prije)... od miline. Tačka.
MIJO: Gledam balkone pune šarenog mirisnog cvijeća. Tačka.
AVDO: (kao i prije)... šarenog mirisnog cvijeća. Tačka.
MIJO: Ptice veselo pjevaju. Tačka.
AVDO: (kao i prije)... pjevaju. Tačka.
MIJO: Čuje se vesela graja razigrane djece. Tačka.
AVDO: (kao i prije)... graja razigrane djece. Tačka.
MIJO: Srce mije puno radosti, zarez, jer živim u ovom našem čistom,
zarez, lijepom i suncem okupanom gradu. Tačka.
AVDO: (zapisuje)... u ovom našem čistom, zarez...
MIJO:... lijepom i suncem okupanom gradu! Tačka.
AVDO: (kao i prije)... okupanom gradu. Tačka.
MIJO: Dosta! (Priđe i zatvori Avdinu svesku). Zadaća ti je gotova. Diži
se!
AVDO: Misliš li da ne treba više?
MIJO: Šta bi još, sve je rečeno: voliš grad, čist je, lijep, okupan suncem,
miriše šareno cvijeće, ptice pjevaju, djeca se igraju! Nema dima,
galame, svađe, tuče, lupanja! Dovoljno ti je za poštenu trojku!
AVDO: (ustao je od stola) Zar nije za četvorku?
MIJO: Nije. Za četvorku je moj sastav. Ja sam svoju zadaću još više
nakitio!
AVDO: Blago tebi kad znaš tako... da izmišljaš!
MIJO: Nije to izmišljanje. Tako se pišu školske zadaće! To se traži! A
narodna poslovica veli: Veži konja gdje ti aga kaže!

(ZAVJESA)

UVRIJEĐENI
Lica:

– MIKI,
– ĆIRO,
– ADIL – dječaci od 10-12 godina
Pozornica: slobodan prostor

(Kad se zavjesa podigne,

na sceni su Miki i Ćiro.
Odložili su svoje đačke torbe
i stoje, jedan prema drugom,
na kratkom rastojanju. Obojica su
raširili ruke u stranu i svaki stoji na jednoj nozi,
dok drugu nogu drže savijenu u koljenu, podignutu).

MIKI: Ja mogu ovako još pola dana!

ĆIRO: Ja mogu i više od pola dana! Mogu cijeli dan! Vidjećeš! Uvijek
mogu stajati duže nego ti!
MIKI: Samo se ti hvali... Samo se ti hvali. Ko se hvali sam se kvari!
Upamti samo jedno, tako ćeš stajati i cijelu noć i ujutru do polaska u
školu! Budi siguran da te ja neću pustiti da me pobijediš!
ĆIRO: Pričaj ti, Miki, šta god hoćeš, sve što ti je volja! Ja ovako mogu
stajati i cijelu cjelcatu godinu dana!
MIKI: (posprdno) He, godinu dana! Kao da mi je to nešto! Ja mogu sto
godina!

(Dolazi Adil. Pokunjen je.

Nosi svoju školsku torbu tako
da mu se ona pomalo vuče i po tlu).

ĆIRO: Gledaj našeg Adila! Šta si tako pokisao, Adile-Dile?

ADIL: (mrzovoljno) Zdravo, Ćiro.
MIKI: A meni ništa „zdravo"?
ADIL: Zdravo? Zar si i ti ovdje, Miki? Nisam te opazio.
MIKI: Šta je to s tobom, Dile? Nešto si objesio nos?
ADIL: Ma, ne pitaj! (Tek tada se zagleda u njih). Hej, kako to stojite kao
dva strašila? Jeste li poblesavili?
ĆIRO: Imamo meč! Takmičimo se ko će od nas dvojice duže izdržati!
Tek smo počeli... A šta je s tobom?
ADIL: Nije mi do priče... Ljut sam.
MIKI: Na koga?
ADIL: Na učitelja Sandalja. Uvrijedio me je do srca, neću mu i ne mogu
 mu oprostiti dok sam živ!
ĆIRO: Zašto?... Je li te udario?
ADIL: Nije, ali... fasovao sam keca!
MIKI: Kečića! Ih, pa nije ti prvi! Zar si zato ljut?
ĆIRO: Reci nam kako te je uvrijedio!
ADIL: Kako da pričam kad stojite tu kao dvije rode? Stanite malo s tim
vašim takmičenjem! Ne mogu da vas gledam takve! Prekinite!
MIKI: (Ćiri) Šta kažeš, Ćiro? Da prekinemo, hoćeš li ili nećeš?
ĆIRO: Važi. Pa ćemo poslije nastaviti.
MIKI: Onda, na tri! Pazi, jedan... dva... tri!

(Čim izgovori,} tri", Miki spusti i drugu nogu na tle,

a i ruke, a Ćiro ostane u pređašnjem stavu još
nekoliko trenutaka).

ĆIRO: Vidiš, ja sam pobijedio! (Tek tada spusti ruke i stane i na drugu
nogu).
MIKI: To ne važi, to je čista prevara! Evo Adila, neka kaže! Sram te bilo!
Nije pošteno!
ĆIRO: Dobro, ne viči! Šalio sam se. Zašto se odmah ljutiš? Važnije je da
nam Adil kaže kako ga je učitelj uvrijedio!
MIKI: Kako je fasovao svog kečića!
ADIL: Čujte, nije u tome stvar... Fasovao – fasovao! Ništa osobito!
ĆIRO: Polako, polako. Reci kako je bilo!
ADIL: (nevoljko) Pa, izveo me Sandalj do table...
MIKI: Zašto? Šta te je pitao?
ADIL: Ne znam, nije važno. Znate vi šta on pita. O nekim imenicama,
glagolima, pridjevima, prilozima... ono njegovo, znate već... čim
progovoriš, već te hvata za riječ, šta je tu subjekat, šta ti je predikat...
ĆIRO: To znamo. Je li to sve?
MIKI: Znači, pitao te, nisi znao, evo ti kec i hajde na svoje mjesto?
ADIL: Ih, jesi mi ti pametan, Miki! Misliš li da se ja ljutim zbog tog
keca? Imam ja njih još! Ja sam ljut zbog uvrede!
ĆIRO: Onda nam kaži već jednom kakva je to uvreda?
ADIL: Ujeo me za dušu, za srce, razumijete li!? Kaže mi: ti si, Adile,
lijenčina, totalna lijenčina!
MIKI: Čuj?... I to je za tebe uvreda?
ADIL: Jeste. Uvreda je. Velika, teška, ne može biti ni veća ni teža!
ĆIRO: A zar ti nisi lijenčina?
ADIL: (Osvrne se lijevo i desno, kao da gleda hoće liga neko čuti. Zatim
se malo primakne Mikiju i Ćiri i govori kao da im nešto povjerava).
Čujte, neka to ostane među nama! Znate, ponekad ja to sam sebi
priznajem. Kad se pogledam u ogledalu, kažem samom sebi
 otvoreno. Gledam se i kažem: Adile, Adile, šta će od tebe biti! Ti si
lijenčina! A to mi kažu i moji, i stari i stara, kad se naljute...
MIKI: Ne znam onda zašto se ljutiš na učitelja?
ADIL: Zato što mije i on to rekao!
ĆIRO: Pa, Adile-Dile, to ti je isto!
ADIL: Nije isto! To je sasvim drugo! Ja to kažem sebi i niko to ne čuje! I
kad mi stari to kažu, opet niko ne čuje. A učitelj Sandalj to je kazao
pred cijelim razredom! Hej, kapirate li? Pred svima!
ĆIRO: Ih, Adile, brate, pa to svi znaju!
ADIL: To se mene ne tiče šta svi znaju! I nemoj ti, Ćiro, da me sad ovdje
izazivaš, pa da se ljutim i na tebe! Jedno je što neko zna i drži jezik
za zubima, a drugo je kad to neko kaže! Onda je to uvreda! Zato se
ja ljutim i ljutiću se! Ali, da znaš, a i ti, Miki, znaj! Upamtiće
Sandalj ovog Adila, vidjeće on ko je Adil i koga je ujeo za dušu!
MIKI: Zar hoćeš da mu se osvetiš!?
ADIL: Hoću, odlučio sam! Kunem se!
ĆIRO: Kako, kako?
ADIL: To će se vidjeti! Budite sigurni! Znam i ja da sjednem, pa ću sve
da nabubam i nabiflam, sve o imenicama i zamjenicama, o
pridjevima i glagolima, subjektima i objektima, sve, sve, pa ćemo
onda da se pitamo ko je totalna lijenčina! Ima učo da padne na leđa
kad počnem da mu pjevam! To ću ja! Iz inata! (Adil stavi svoju
đačku torbu pod pazuho i priprijeti prstom Ćiri i Mikiju). Upamtite
dobro šta sam vam rekao! To ću ja! Hoću! Samo iz inata! I svi što
pričaju da sam lijenčina, ima da se čudom čude, nego kako! Ja ću iz
inata, iz inata...

(Adil odlazi sa scene).

MIKI: (dovikuje za Adilom) Samo ti sve dobro nabubaj, nabubaj!

ĆIRO: Iz inata, Adile-Dile! Iz inata!
MIKI: (Ćiri) Hajde, Ćiro, pusti Adila! Daj da nas dvojica nastavimo gdje
smo stali! Pazi, sad ću ja da brojim do tri. Jedan... dva... tri!

(Na „tri" i Miki i Ćiro istovremeno hitro podignu i

skvrče jednu nogu, a obje ruke rašire i tako ostanu
stajati jedan naspram drugog).

(ZAVJESA POLAKO PADA)

KRIVO OGLEDALO
Lica:
– DANA,
– BEBA,
– TINA – djevojčice od 12-13 godina
– ZULA, njihov vršnjak

Pozornica: obična dnevna soba

(Kad se digne zavjesa, Dana stoji okrenuta prema gledalištu kao đak
pred nastavnikom).

DANA: Očuvanje prirode... Očuvanje prirode je veoma važno za cijelo

čovječanstvo... Tu prirodu sačinjavaju šume... rijeke i mora.... i
vazduh. Za zaštitu i očuvanje prirode u cijelom svijetu... to znači na
cijeloj zemaljskoj kugli... brine se nauka... Brine se nauka koja se
zove ekologija. Ona je dio biologije i ona... ona proučava način
života... sve što je dobro i što nije za ljude i uopšte... za razne
organizme... mislim za živa bića...

(Dok Dana govori, kao da u školi

odgovara na postavljeno pitanje,
sa strane na scenu izviruju Beba i
Tina; jedna drugu, smiješeći se,
upozoravaju da budu tihe. Zatim,
naglo uskoče na scenu. Vesele su).

BEBA: (kao da dopunjuje Danine riječi)... i zato naše tate i mame

svakodnevno brinu o očuvanju prirodnih bogatstava zemlje!
TINA: I zbog nebrige drugih ljudi, usljed čega dolazi do zagađenja
prirode!
DANA: Ma, kako to upadate ovamo! Šta vas je dovelo?
BEBA: Došle smo da vidimo da li vježbaš za sutrašnji čas. Nastavnica
Magdalena dobro se nabrusila na tebe!
DANA: Znam. I to samo zato što sam htjela da pomognem Tini! Čula me
da šapćem.
TINA: Ona te čula, a ja nisam. Toliko sam se bila spetljala da sam
jednostavno bila gluha...
BEBA: I sad će Dana da vadi kestenje iz vatre! (Dani) Samo ti, Dano,
dobro nabubaj to o ekologiji. Magdalena neće biti živa ako te o tome
ne pita!
DANA: Poznata stvar! Briga za prirodu, briga za prirodu, a ovamo... kad
smo ljetos bili na moru, iz jednog broda pustili naftu... ili neku mast,
 ne znam... i nismo mogli da se kupamo. Po moru je plivalo samo
nekakvo ulje...
TINA: A tek da si vidjela gdje sam ja bila! To vam je, znate, veliko selo,
blizu je rijeka... a kad se ide do rijeke, prolazi se kao preko nekog
smetljišta! I po putu i pored puta razbacane razbijene flaše,
najlonske kese, kutije, novine, papiri, bačene čarape... ma, nema
čega nema! I smrad! Ogrisci od jabuka, kore od banana, prazne kon-
zerve, komadi hljeba... i na tome rojevi muha! Fuj!
DANA: Ti si, Tina, stvarno smiješna! I Beba je smiješna! To što ste vi
vidjele na moru i na selu... to imate svaki dan ovdje, u našem gradu!
Nema dana, znate, nema ni jednog jedinog dana da ova komšinica
iznad našeg stana...
BEBA: Gospođa Lucija?
DANA: Jeste, gospođa Lucija... svakog dana ona kroz
prozor istresa svoj stolnjak, neku prostirku, neke krpe... stalno, stalno!
TINA: To bi trebalo ispričati našoj nastavnici Magdaleni! Ona nama priča
jedno, a događa se drugo! Tako dobijamo jedno veliko krivo
ogledalo!

Na scenu dolazi Zula. Na glavi ima vrpcu i jedno

obojeno pero, kao Indijanac, a u ruci nosi drvenu
sjekiricu koja je išarana raznim bojama.

ZULA: Haug! Pozdravlja vas poglavica Petsto pet sa crtom! (Dana, Beba
i Tina zadivljene su njegovim izgledom, prilaze mu i zagledaju ga).
DANA: Jao, Zula, baš si smiješan! A šta će ti reći mama kad te vidi
takvog?
BEBA: (Zuli) Još da si se malo išarao po obrazima, pomislila bih da si
pravi Indijanac!
ZULA: (imitira Indijanca) Bijela skvo govori mudro, ali naopako!
TINA: Vidiš, Bebo, opet krivo ogledalo!
DANA: Misliš, Indijanci se namažu po licu samo kad su u ratu!
ZULA: (normalno) Ne, Beba je htjela reći da treba još da se namačkarim.
A ja se, onako, samo malo igram!
DANA: A jesi li se pripremio za sutra? Šta ćeš ako te Magdalena
prozove?
ZULA: Odmah ću da zajaučem: naše tate brinu o čuvanju prirode... brinu
šta će nama ostaviti, kako će djeca da rastu kraj zatrovanih rijeka,
kraj posječenih šuma, u smogu, u sumporu...
TINA: Sumpordioksidu!
ZULA: Jadni mi! A šta će onda poslije nas da ostane našoj djeci! I šta će
naša djeca da ostave svojoj djeci!
 (On maše sjekiricom više glave i skakuće, igra.
Djevojčice mu se smiju).

DANA: (iako se smije, smiruje Zulu) Hajde, Zula, ne budalesaj, dižeš

prašinu po sobi!
ZULA: (za trenutak zastane) Aha, dižem prašinu po sobi! Zagađujem
prostor! Trujem okoliš! (Opet zaigra). Ali brinem! Brinem, brinem...
strašno brinem, strašno brinem... Mnogo brinem, mnogo brinem...

(ZAVJESA)

JUTARNJA PROGNOZA

Lica:
– VELIJA,
– IVANKA,
– DUŠKO – đaci 6. ili 7. razreda osnovne škole

Pozornica: šetalište u gradskom parku

(Velija sjedi na klupi. Školska torba mu je u krilu.

Laktovi su mu na torbi, a šake pod bradom.
Zamišljen je, zabrinut.
Nekoliko puta pesnicom desne ruke
ljutito udari po torbi, pa opet pesnicu
vraća pod bradu).

VELIJA: Sve je to krivo!... Sve je krivo!... Lijepo sam čuo prognozu:

naoblačenje s padom temperature!... A jutros je počelo! Od toga!...
Znam da je od toga!

(Ivanka dolazi, nosi svoju školsku torbu,

zastane kod klupe, zatim sjedne
do Velije na klupu).

IVANKA: Nemoj da se žalostiš, Velija!... Događa se to. Svakome se

dogodi.
VELIJA: Ivanka, pusti me na miru! Nisam te zvao! Nemoj da mi pristaješ
na muku!
IVANKA: Zašto tako govoriš? Šta ti je?
VELIJA: Sve mi je! Od jutros! Od vremenske prognoze!
IVANKA: Ne razumijem te. Kakva te prognoza spopala?
VELIJA: Vremenska prognoza na radiju. Jutrošnja, u sedam sati. Rekli
su: naoblačenje s padom temperature.
IVANKA: Pa, šta onda? (Pogleda uvis). Ne vidim nikakvo naoblačenje. A
nije ni hladnije od juče, sasvim je ugodno.
VELIJA: Tebi nije oblačno! Tebi je ugodno! A meni? Još nisam ni izašao
iz stana, a mama me je izgrdila što nisam oprao zube!
IVANKA: Neka te je izgrdila! Zašto nisi oprao zube?
VELIJA: Zato što sam zaboravio! Zato. Mislio sam na zadaću iz
engleskog!
IVANKA: Kako si mislio kad je nisi imao na času?
VELIJA: Zato sam mislio, jer je nisam napisao. A nisam je napisao, jer
sam zaboravio!
IVANKA: Kako možeš tako nešto zaboraviti?
VELIJA: Kako mogu? Mogu!... Požurio sam da stignem na vrijeme u
autobus, a zaboravio sam kartu! A onda je došao kontrolor i morao
sam platiti! Uzeo mi je sav novac koji sam čuvao za kino!
IVANKA: To ti je pouka za buduće! Misli malo!
VELIJA: Ne davi! Lako je tebi govoriti: misli, misli! Kad mislim, boli me
glava!

(Dolazi Duško. I on nosi školsku torbu.

Jede kiflu i zastane pored klupe).

DUŠKO: Ćao, vas dvoje! Diskutujete, divanite...

VELIJA: (neraspoloženo) Hajde, hajde, Duško, prolazi.
DUŠKO: Izgleda mi, Velija, da si ti jutros jeo bunike! Pun sahan!
Prijesne!
IVANKA: Što ti je to bunika?
DUŠKO: To je luda trava. Pojedeš i onda ne znaš ništa. Kao Velija jutros
na času engleskog! (Veliji) Maj dir, det iz pjur an nolidž! Moj dragi,
to ti je čisto neznanje! Mister Velija!
VELIJA: Čuj, Duško! Bježi od mene! Od jutros mi je muka! Od
prognoze! Meni je danas oblačno!
DUŠKO: Oblačno s paučinom u mozgu!
VELIJA: Bježi od mene, kažem ti!
IVANKA: (Dušku) Pusti Veliju, vidiš kakav je!
DUŠKO: Ivanka, kunem se, ne želim da ga ljutim. Muka mi je da ga
gledam ovako utučenog i nikakvog!
VELIJA: Takav sam kakav sam.
DUŠKO: Daj, razvedri se makar malo! Hoćeš li da ti kažem za tvoj
doručak?
VELIJA: (udari ljutito pesnicom po svojoj tašni) Eto, zaboravio sam i da
 doručkujem!
DUŠKO: Ne žalosti se, nije ti propao! Ja sam ti ga spasio.
IVANKA: Bravo, Duško! Ti si pravi Velijin drugar!
DUŠKO: Naravno. Meni je jutrošnja prognoza: vedro i sunčano!
IVANKA: A to znači?
VELIJA: Šta je bilo s mojim doručkom?
DUŠKO: Ne brini se. Kad sam vidio da te nema, ja sam ga lijepo uzeo
umjesto tebe! I... pojeo sam ga. Ogrijalo me je sunce!

(ZAVJESA)

SVEZNALICA

Lica:

– DAVOR,
– SINIŠA,
– ZLATA – uzrasta 10-12 godina
– JELENA, djevojčica od 6-7 godina

(Uparku, na klupi, sjedi Davor zadubljen

u rješavanje ukrštenih riječi. Dalje od njega, sama,
igra se Jelena svojim igračkama: medvjedićem,
lutkom, pajacom i srnom).

JELENA: (drži svoju lutku u naručju i pjevuši joj) Spavaj, moja bebice,
nina-nana!
DAVOR: Tiho, Jelena, molim te! Možeš li da se igraš, a da ne pričaš?
Smetaš mi da mislim!

(Jelena daje znak glavom da je razumjela pa nastavlja

da se igra s lutkom, da je "uspavljuje ",
a Davor se udubi u rješavanje ukrštenice).

DAVOR: (podigne glavu, razmišlja naglas pa zapisuje). Dva uspravno:

tekućina u žilama?... Tri slova!... Krv! K-r-v. (Zapiše). Da vidim sad
ovo: plašljiva šumska životinja?... Mora da bude zec! Z-e-c! Tri
slova! Ne ide. Treba da budu četiri slova! Z-e-k-o! Ne ide! Nema R,
treba R!
JELENA: („Uspavala" je svoju lutku pa je polaže da spava, a uzima u
ruke medvjedića). Ti, medice, budi dobar i šuti! Vidiš li da Davor
 mora da misli!
DAVOR: (Ijutito) Ne pričaj! Smetaš!
(Nailaze Siniša i Zlata).
ZLATA: Vidi Davora! Zdravo, Davore!
SINIŠA: Čuva braco svoju sestricu Jelenu!
DAVOR: Naišli ste kao poručeni! Rješavam jednu ukrštenicu, pa sam
zapeo! Malo mi pomozite.
SINIŠA: Drage volje. Reci!
ZLATA: Kaži nam šta te muči. Gdje si zapeo?
DAVOR: Gledajte! Plašljiva šumska životinja, četiri slova. Drugo slovo
je R!
SINIŠA: Zec!
DAVOR: Ma, nije zec! Prvo, zec je tri slova, a drugo slovo treba biti R!
ZLATA: Prase!
DAVOR: P-r-a-s-e! To je pet slova! I nije šumska životinja!
ZLATA: Mislila sam – prase od divlje svinje.
SINIŠA: Vrana! Može li, drugo slovo je R!
DAVOR: Ne može! V-r-a-n-a! To je pet slova! I nije životinja, već je
ptica!
ZLATA: Vidi, molim te, što si pametan! Zar ptice nisu životinje?
SINIŠA: Probaj – kreja!
DAVOR: I to je ptica! P-t-i-c-a! Razumiješ! A životinje su vuk, lisica,
tigar, lav, zebra...
SINIŠA: Znam, nemoj da nas učiš! Ali, ti si rekao: plašljiva šumska
životinja. Je li tako?
DAVOR: Tako piše: plašljiva.
ZLATA: Sve su životinje manje-više plašljive!
DAVOR: Neka su, ali meni treba životinja sa četiri slova, a drugo slovo
R!
SINIŠA: Pazi, pogledaj, može li tvor. T-v-o-r, četiri slova.
DAVOR: Jesu četiri slova, ali drugo slovo treba biti R.
ZLATA: Mrav! Piši mrav!
SINIŠA: M-r-a-v! Četiri slova! Može! Piši!
DAVOR: Ma, mrav nije životinja! Mrav je buba, insekt!
ZLATA: A krtica? Drugo slovo R!
DAVOR: Pazi, k-r-t-i-c-a! To je šest slova! A treba četiri!
SINIŠA: A hrčak? Pazi, h-r-č-a-k, pet slova! Ne može!
ZLATA: Može li o-r-a-o? Četiri slova, drugo slovo R!?
DAVOR: Moglo bi, ali je orao ptica! A ovdje piše: plašljiva šumska
životinja!
ZLATA: Četiri slova, drugo slovo R?.. Može li: krme!?
DAVOR: Kako misliš: krme? To nije šumska životinja.
SINIŠA: Kako nije, molim te? To je prasence od divlje svinje. A divlja
 svinja živi u šumi!
ZLATA: I plašljiva je! Bježi dok nešto sušne!
JELENA: (Sve do tada igrala se svojim medvjedićem i pajacom, njihala
ih i „uspavljivala", a zatim je uzela u ruke srnu i nosi je do Davora).
Davore, hoćeš li ti da uspavaš moju srnicu?
DAVOR: Pusti me na miru!
ZLATA: Čekaj, šta to ima Jelena?
JELENA: To je moja srnica. A ime joj je Srna!
DAVOR: (iznenađeno) S-r-n-a! Četiri slova, drugo slovo R! Plašljiva
šumska životinja! Bravo, Jelena!
SINIŠA: Sjajno! Srna! Ti si, Jelena, mogla to ranije da nam kažeš!
ZLATA: Mi se ubismo pogađajući šta bi to moglo biti, a ti, Jelena, nisi
htjela da nam pomogneš!
JELENA: Izvinite, niste me pitali.

(ZAVJESA)

ISKRENOST

Lica:

– AZRA,
– MAJA,
– LENKA,
– IVAN – zajedno pohađaju 4. razred osnovne škole

Radna ili dnevna soba. Za stolom su Azra i Maja. Pišu zadaće.

AZRA: (zaklopi svesku) Evo, gotova sam s matematikom!

MAJA: Daj, kad si gotova, samo da vidim ovaj zadnji račun!

(Azra joj daje svoju svesku i Maja je otvara,

upoređuje sa onim što je u njenoj svesci).

MAJA: Dobro je. Učinilo mi se da sam napravila grešku u množenju!

(Vraća Azri njenu svesku). Hvala ti! Sad sam i ja završila zadaću iz
matematike.
AZRA: Hajde onda da i ovu drugu napišemo pa da izađemo napolje!

(Na scenu dolazi Lenka. U ruci su joj sveske).

LENKAv: Ćao, djevojke! Jeste li počele zadaću?
AZRA: Čekale smo te i završile matematiku!
LENKA: Ih! Daćeš mi, pa ću prepisati!
MAJA: Sad ćemo ovu što nam je zadala Šećerka!
LENKA: Važi. Šta ono bi?
AZRA: (Čita iz sveske) Za zadaću napišite najmilije imenice, zamjenice,
pridjeve i glagole!
LENKA: (Zauzme mjesto za stolom, otvara svoju svesku). Jeste li smislile
šta ćete napisati?
MAJA: Moramo da se sjetimo da je nastavnica Šećerka napomenula da
odgovori moraju biti iskreni. Kazala je: nemojte mi pisati ono što ne
osjećate!

(Na scenu, sa košarkaškom loptom u rukama,

ulazi Ivan. On se s loptom poigrava,
okreće je među dlanovima,
udara o tle i hvata je, baca je uvis,
i tako obilazi oko stola. Čuo je posljednje
Majine riječi i zato, ulazeći, veselo dobacuje).

IVAN: Samo ono što vam je na srcu!

AZRA: Ivane, gdje si dosad?
IVAN: Bio sam malo vani. Trenirao...
MAJA: A zadaća?
IVAN: Pišite, pišite... Ja ću poslije lako!
LENKA: Ma, pustimo mi Ivana! On ima bubice u glavi! Dajte da mi ovo
napišemo!
AZRA: (Sprema se da piše). Pišimo! Najmilija imenica? (Piše). Ja ću
napisati – sloboda!
MAJA: (Piše). A ja ću – ljubav!
LENKA: Uh, Majo, da ti nije previše rano? Ja ću –radost!
IVAN: (igrajući se oko stola) A ja ću – raspust!
MAJA: Ti i jesi raspušten!
IVAN: Ja sam samo iskren. Raspust mi je u srcu!
AZRA: Kad ne pišeš svoju zadaću, nemoj ni nama da smetaš!... A mi
ćemo sad – (piše) Moja najmilija zamjenica! Evo, mi! Svi mi!
MAJA: (Piše). Ja ću napisati – on! Ljubav i on, to se slaže!
LENKA: Biće slatko kad ti to Šećerka pročita! Ja ću napisati: ja! Mislim
da je to iskreno.
IVAN: (igrajući se) A ja ću napisati – ja, pa ja! Ja puta ja, ja na kvadrat!
AZRA: Samoživac!... A sad, drage moje, najmiliji glagoli? (Piše).
LENKA: Pjevati!
MAJA: Voljeti! Grliti!
IVAN: Jesti... piti... spavati... uživati... igrati se!
AZRA: Ivane, molim te, ostavi nas na miru! Ne smetaj!
MAJA: Nemoj, Azra, da obraćaš pažnju na njega! Ostalo nam je još da
napišemo najmiliji pridjev, pa smo gotove. Je li tako?
AZRA: Jeste, još samo to... (Piše). Moj najmiliji pridjev je... lijep!
MAJA: Može! Lijep, ljepši, najljepši! Može i drag! A meni... meni je
najljepši – sladak! (Zapiše).
LENKA: A ja ću – meden! (Piše).
IVAN: (igrajući se s loptom) Lijep, sladak, meden... kao u poslastičarnici!
A meni je nadraži pridjev – dugačak!
AZRA: Šta dugačak! Jezik! Ili školski čas?
IVAN: Dugačak veliki odmor! Dugačak vikend! Dugačak raspust za
praznike! Dugačak ljetni raspust! Zar to nije...
MAJA: Imaćeš ti i dugačkog keca kod Šećerke ako budeš bez napisane
zadaće!
IVAN: (veselo, igrajući se loptom) He,he, he, da ste vi meni vesele! Ja, pa
ja, napisao sam te zadaće još odmah, čim sam došao iz škole! Dok
ste vi, gospodične, šetale i pričale o filmskim glumcima i
glumicama! Zar ste mislile da ću od vas prepisivati!... Hopa-la, hop,
odoh ja da se igram! (Baci loptu uvis, u skoku je uhvati i otrča sa
scene).
LENKA: (Gleda za njim). Ivan je stvarno strašan!
AZRA: Onda, Lenka, dušo, nema ti druge, napiši iskreno – najljepši
pridjev je – strašan!

(ZAVJESA)

IMITATORI

Lica:

– AIŠA,
– DUNJA,
– BEGLER,
– HAŠIM – učenici 6. ili 7. razreda osnovne škole

Pozornica: na sredini je običan sto sa četiri stolice.

(Aiša i Dunja sjede za stolom,

a pred njima su otvorene đačke torbe,
knjige i sveske. Aiša počinje da posprema
 svoje stvari koje stavlja u torbu.
Dunja piše).

DUNJA: (završi pisanje) Eto, i ja sam gotova!

AIŠA: Jesi li sve napisala?
DUNJA: (I ona uzima svoju torbu da u nju stavi sveske i knjige). Sve sam
završila. Nego, Aiša, nešto se mislim: šta kažeš za našu školsku
priredbu? Hoće li valjati?
AIŠA: Biće dobra, nadam se. Najviše me zanima ko će se od naših javiti
za onu tačku "Pokaži što znaš".
DUNJA: Zar se ti ne bi javila? Da imitiraš, recimo, neku pjevačicu?
AIŠA: Ja? Ne, nikako. Nikakvu pjevačicu! Ali... pa, mogla bih imitirati
svog amidžu Aliju!
DUNJA: Kako, kako? U čemu?
AIŠA: Moj amidža Alija ne umije da nešto kaže ako ne izgovori i "kako
se uzme". Sve mu je "kako se uzme". Ovako! (Ustane, stavi ruke na
leđa, malo se pogne i ide po sceni poput starijeg čovjeka, a govori
izmijenjenim glasom). Dakle, kako se uzme, važno nam je imati na
umu... kako se uzme... da bez škole i naukovanja... kako se uzme...
nema nikakvog napretka i nema... kako se uzme ... nema sreće i
berićeta... kako se uzme!
DUNJA: (Pljesne dlanovima, smije se). Perfektno! Ha-ha-ha! Kad si to
uvježbavala?
AIŠA: Nisam nikad. Samo sam gledala i slušala kako amidža Alija hoda i
govori!

(Dolaze Begler i Hašim).

BEGLER: Ma, šta je to ovdje? Nekakvo veselje! Dajte da se i nas dvojica

smijemo!
DUNJA: Dobrodošli! Mi napisale zadaće!
HAŠIM: I to vam je sad smiješno?
DUNJA: Nije to, nego pričamo o školskoj priredbi. Hoćete li vas dvojica
da se prijavite za "Pokaži što znaš"? Ti bi, Beglere, mogao imitirati
onog televizijskog zeca: "Što te muči, cakani?"
BEGLER: Zašto ja, kad ti to ljepše izgovaraš? A osim toga, ja ne umijem
da bilo koga imitiram.
HAŠIM: I ja sam antitalenat za tako nešto.
DUNJA: Ma, hajde, Hašime, ne pričaj svašta, znamo te! Da si samo vidio
Aišu kako je imitirala svog amidžu! A ti si neki dan u razredu
imitirao svog babu.
BEGLER: Kada to? (Hašimu). Nisam te čuo. Hajde, pokaži, da i ja
čujem.
HAŠIM: Nije mi sad do toga!
AIŠA: Hajde, hajde!
HAŠIM: Samo sam pričao da je moj babo poslovan čovjek, stalno ima
nekakve sastanke, probleme, tako nešto...
BEGLER: I, zar je to zanimljivo?
DUNJA: Beglere, ne upadaj! Pusti Hašima neka govori!
HAŠIM: Ovako. Babo sjedne za sto, namrgodi se, puši, ispija kahve...
(Sjedne za sto i namršti se, imitira kao da puši cigaretu i otpuhuje
dim i kao da ispija šalicu kahve, izmijeni i glas dok govori). Danas
ću opet imati određeni broj sastanaka, moram potražiti neka
određena rješenja... jer neki određeni ljudi imaju svoja određena
mišljenja koja se na određeni način ne slažu s mojima i stvaraju mi
određene probleme kad se radi o određenim poslovima....
BEGLER: (Zaplješće). Strašan si, Hašime! (Smije se).
DUNJA: Danas si bolji nego kad sam te slušala u razredu!
AIŠA: A priznajem, bolji si od mene u imitiranju!
DUNJA: Uh, sad sam se sjetila! Hoće li neko imitirati našeg nastavnika
fizičkog? On stalno govori svoju poštapalicu Je l' da, je l' da ovo, je
l' da ono, bez je l' da ne zna izgovoriti nijednu rečenicu! Ono, znate
već! (Isprsi se, podigne glavu, rukom pokazuje desno i lijevo, nastoji
izmijeniti glas). Ko sad ovdje priča, je l' da? Ovo je čas, je l' da!
Mogu li ja, je l' da, nešto zatražiti od vas, je l' da, da vi poslušate, je
l' da, ili vam ja, je l' da, nisam niko i, je l' da, ništa!?
BEGLER: Izvrsno, Dunja! Javi se i to izvedi na priredbi! Bilo bi
crkavanja od smijeha!
DUNJA: Eh, Beglere, u šta bi ti to mene uvalio? Da ja to izvedem na
priredbi pa da me fizikus uzme na zub?
AIŠA: U redu je, Dunja! Begler samo zbija šalu. A ako ti ne razumiješ
šalu, onda i fizikus ne zna!
HAŠIM: A ti bi nama, Aiša, mogla nešto lijepo zapjevati! Hoćeš li?
AIŠA: Uh, Hašime, žao mi je, nisam ponijela ni kasetofon, ni kasetu, da ti
pustim traku. Ali, kad smo još kod imitiranja, mogla bih da vam
imitiram moju komšinicu. To je jedna vrlo fina gospođa...
BEGLER: Može, može! Hajde, da čujemo!
AIŠA: Kažem, vrlo je fina gospođa. Ovako skupi usne.... trepće, uvija
glavom... a govori (sve to imitira)... Znate, ljetos sam bila... što ja
znam... u Italiji... šta ja znam... u nekom tamo... šta ja znam... gradu,
gradiću... šta ja znam... i bilo nam je tamo... šta ja znam... bilo nam
je šta ja znam... ugodno i lijepo.
BEGLER: O-ho, ho, pa ti si, Aiša, rođena glumica! Super si!
DUNJA: Ja kažem divno! Divno!
HAŠIM: A sad bi i ti, Beglere, mogao nešto...
BEGLER: Rekao sam već! Ne znam ništa! Ne umijem!
HAŠIM: A hoćeš li da čuješ kako ti izgledaš kad izađeš pred tablu i
počneš da odgovaraš, a mi te gledamo i slušamo?
AIŠA: Da, da, to, to! Ovoga, ovoga!
BEGLER: Šta ovoga? Ne razumijem.
HAŠIM: Čujte ga, ne razumije! Pa, ti ovako govoriš pred tablom. (Imitira
đaka koji ne zna lekciju: sklapa i razmiče ruke, češe se po glavi,
gleda uvis i prevrće očima, uzdiše...) Azija je... ovoga... Azija je
kontinent... ovoga... najveći, ovoga... od svih... ovoga... svih
kontinenata... ovoga... i ima... ovoga... ima...

(Dunja i Aiša prasnu u smijeh,

zaplješću, pa se i Begler nasmije
i pljesne Hašima po ramenu)

BEGLER: He, he, malo karikiraš, pretjeruješ, ali ne ljutim se.

HAŠIM: Stvarno se ne ljutiš?
BEGLER: Ne.
HAŠIM: (Podigne dva prsta uvis, kao što se đaci javljaju u školi).
Molim, onda, kad se ti ne ljutiš... evo, ja se prijavljujem!
Dobrovoljno, da obogatim našu školsku priredbu!

(ZAVJESA)

KVIZOVCI

Lica:

– ENES,
– ZORA,
– KOKAN,
– DIKA – dječaci i djevojčice iz 5. ili 6 razreda

(Enes i Zora sjede za stolom i pišu.

Kokan, pored stola, kleči i crta nešto
u svom bloku za crtanje, šara
raznim bojama. Dalje od njih,
po strani, Dika sjedi na tlu
i čita neku knjigu ili časopis).

ENES: (koji je dotad žustro pisao, podigne glavu, zamisli se i poviče)

Hej, čujte! Nešto mi je palo na pamet!
ZORA: (Prekine pisanje). Pazi da ti ne izraste čvoruga!
ENES: Ma, ozbiljno! Sjajna ideja! Šta mislite da priredimo kviz?
KOKAN: (Prestane da se bavi svojim slikanjem, podigne se). Kakav
kviz? O čemu?
DIKA: (Prekine sa čitanjem). Nisam dobro čula. Enese, o čemu to
govoriš?
ENES: Pazite ovamo! Možemo predložiti i prirediti kviz u razredu, ali
najprije moramo provjeriti kako bi to izgledalo. Da bude kao na
televiziji.
ZORA: Ali, reci, o čemu?
ENES: Kako to pitaš o čemu? O svemu i svačemu! Eto, recimo, ti, Zoro,
dobiješ pitanje... čekaj samo da se sjetim...
DIKA: Ja ću da je pitam! Kaži ti nama... okolo našeg zeta sjede trideset i
dva kmeta! Šta je to?
KOKAN: I ja pitam šta je to? Je li to neka zagonetka?
DIKA: Naravno, zagonetka. Neka Zora kaže šta je!
ZORA: (Malo razmisli). Možda... razredni sastanak?
DIKA: Nije. Nisi pogodila. To ti je jezik sa zubima!
KOKAN: Pih, i to mi je neka zagonetka! Molim te, Diko, ko danas ima
trideset i dva zuba?
ZORA: Nismo u školi čuli za tu zagonetku. Pitaj me nešto iz onog što
smo učili?
ENES: Čekaj malo! To što učimo, to pitaju nastavnici. Ne treba da nam
kviz bude kao neko ponavljanje lekcija. Zato, Zoro, nemoj da se
ljutiš. Nisi znala i miruj. Sad bi moglo jedno pitanje za Kokana!
KOKAN: E, neće za Kokana, već za tebe! Ti si prvi počeo pa prvi i
odgovaraj! Reci šta je to – deficit?
ENES: To... to je strana riječ.
KOKAN: I strana i naša, a ti kaži šta to znači?

(Enes vrti glavom, ne zna).

ZORA: Znam ja! Mogu li ja da kažem?

DIKA: Neka kaže!
ZORA: To vam je ovako. Deficit je... kad nemaš ništa, pa još manje od
toga! Minus! Znate šta je minus?
ENES: Tačno, sjetio sam se! To je dug! Dugovanje!
KOKAN: Enese, izgubio si. Ne važi tvoj odgovor.
DIKA: A sad si ti, Kokane, na redu. Ja ću da te pitam. Kako se zvao onaj
crnac, divljak, koga je Robinson Kruso spasio i koji je poslije bio s
njim?
KOKAN: Čekaj malo... Je li to iz neke knjige?
DIKA: A-ha! Sjeti se. Ime mu je kao neki dan...
ZORA: Nema pomaganja!
KOKAN: Ne treba da mi pomaže. Znam!... Nedjelja? Nedjeljko!
DIKA: Nije.
KOKAN: Ponedjeljak... Utorak... Srijeda... Četvrtak...?
ENES: Reci mu, Diko, da se ne muči. Ne zna!
DIKA: Petko! Zar ti, Kokane, nisam dala knjigu o Robinsonu da je
pročitaš?
KOKAN: Eh! Nije nam to bilo za zadaću...
ENES: A sad... još je ostala Dika! Ko ima pitanje za Diku?
ZORA: Ja ću da je pitam.. Reci nam, Diko, kako se zove ono stvorenje
što može da mijenja svoju boju?
KOKAN: (brzopleto) Mijenja boju! Semafor!
DIKA: Ne budali, kakav semafor. Rekla je: stvorenje! To je jedna
životinjica. Zove se kameleon!
ZORA: Bravo! Pogodila si!
DIKA: Nisam pogodila, nego to znam!
ENES: Ma, lako ti je da znaš kad stalno nešto čitaš!
KOKAN: Zato sam ja protiv kviza! Ovi što čitaju i svašta znaju uvijek
pobjeđuju na kvizovima, a mi drugi možemo samo da se
prebrojavamo... (S brojalicom pokazuje prstom na Diku, Enesa,
Zoru, sebe, i ponovo...) Enci, menci, na kamenci, troja vrata
zaključata, en, men, muziken, kreč!

(ZAVJESA)

BILJEŠKA O PISCU

Advan Hozić, pripovjedač, romansijer, dramski pisac i pjesnik,

rođen je u Kotor-Varoši 1926. godine. Učestvovao je u antifašističkom
ratu od oktobra 1941. godine.
Napisao je sedam radio-igara, a izvođena su mu i dva pozorišna
djela: komedija Malinjak i drama Rat.
U njegovom djelu, pored desetak knjiga publicistike, dominantno
mjesto zauzimaju romani: Dobroćudni ratnici, Tri Ješina junačka dana,
Vrabac s puškom, Dva i po borca, Dječaci iz Ulice Zmaja od Bosne,
Glavna snaga, Lopuža i Dječak i balon.
Objavio je i nekoliko zbirki priča: Drugovi, Prava puška, Sumnjivi
telećak, Čudo od djeteta, Azrino magare, te zbirke pjesama: Djed i unuk i
Prođimo ispod duge.
Štampana mu je i zbirka sjećanja na više umrlih
bosanskohercegovačkih pisaca Vijenac od slova i sjećanja.
Književnik živi u Sarajevu.