F T ra n sf o F T ra n sf o

PD rm PD rm
Y Y
Y

Y
er

er
ABB

ABB
y

y
bu

bu
2.0

2.0
to

to
re

re
he

he
k

k
lic

lic
C

C
w om w om
w

w
w. w.
A B B Y Y.c A B B Y Y.c

Petar Kropotkin

Nihilizam i nihilisti
Prvo izdanje: П. Кропоткин, Записки революционера, С-Петербург 1906.
Srpskohrvatsko izdanje: Petar Kropotkin, Zapisi jednog revolucionara: memoari (str.
167-170), Velika edicija "Ideja", Beograd.
Prevod: Jugoslava Široka.

XII

U to vreme širio se snažan pokret među mladom ruskom inteligencijom. Kmetstvo je bilo
ukinuto. Ali dva i po veka njegovog postojanja stvorila su čitav jedan svet navika i
običaja, proizašlih iz ropstva. Tu je bilo nepoštovanje čovekove ličnosti, despotizam
očeva, licemerna potčinjenost žena, kćeri i sinova. Početkom XIX veka u čitavoj
Zapadnoj Evropi carevao je despotizam u svakodnevnom životu. Mnoštvo primera dali su
Tekeri i Dikens, ali se nigde on nije tako bujno rascvetao kao u Rusiji. Čitav ruski život:
u porodici, u odnosu načelnika prema potčinjenome, oficira prema vojniku, gazde prema
radniku — bio je njime prožet. Pojavio se čitav svet navika, običaja, načina mišljenja,
predrasuda i moralnog kukavičluka — izrastao na neradu. Čak su i neki najbolji ljudi
toga vremena platili veliki danak običajima kmetstva.

Zakon je pred njima bio nemoćan. Samo je snažan društveni pokret, koji bi zadao udarac
samom korenu zla, mogao da izmeni navike i običaje svakodnevnog života. A u Rusiji je
taj pokret, borba za individualnost, postao jači i bespoštedniji nego bilo gde drugde.
Turgenjev je u svojoj izvanrednoj noveli „Očevi i deca“ to nazvao „nihilizmom“.

U Zapadnoj Evropi nihilizam se potpuno pogrešno shvata; u štampi ga, na primer, stalno
brkaju sa terorizmom, i uporno nihilizmom nazivaju onaj revolucionarni pokret koji je u
Rusiji buknuo krajem carstvovanja Aleksandra II a završio se posle njegove tragične
smrti. Sve je to rezultat nerazumevanja. Mešati nihilizam i terorizam isto je kao i ne
razlikovati neki filozofski pokret, kao na primer stoicizam ili pozitivizam, sa nekim
političkim pokretom — na primer, republikanskim. Terorizam je nastao u naročitim
uslovima političke borbe u datom istorijskom trenutku. On je živeo i umro. On može
ponovo da vaskrsne i da opet umre. A nihilizam je obeležio celokupan život inteligencije
i njegov se pečat neće lako izbrisati. Nihilizam je — ne računajući grublja zastranjivanja,
uostalom neminovna u svakom mladom pokretu — dao našoj inteligenciji onu specifičnu
nijansu, na koju mi Rusi, na našu veliku žalost, ne nailazimo u zapadnoevropskom
životu. Upravo taj nihilizam, u jednom od svojih brojnih vidova, daje našim piscima onu
iskrenost, onaj stil „razmišljanja naglas“, koji tako oduševljavaju evropske čitaoce.

Nihilizam je pre svega objavio rat takozvanoj konvencionalnoj laži kulturnog života.
Njegova je karakteristična crta bila apsolutna iskrenost. I, u ime toga, nihilizam se,
tražeći isto i od drugih, odrekao praznoverice, predrasuda, navika i običaja čije se
postojanje nije moglo opravdati razumom; analizirao je sve društvene institucije i običaje
i pobunio se protiv svake vrste sofizma, ma kako on bio zakamufliran.
 F T ra n sf o F T ra n sf o
PD rm PD rm
Y Y
Y

Y
er

er
ABB

ABB
y

y
bu

bu
2.0

2.0
to

to
re

re
he

he
k

k
lic

lic
C

C
w om w om
w

w
w. w.
A B B Y Y.c A B B Y Y.c

Raskinuo je, naravno, sa praznovericom očeva. Po svojim filozofskim shvatanjima

nihilista je bio pozitivista, ateista, evolucionista u Spenserovom smislu, ili materijalista.
On je naravno štedeo jednostavnu, iskrenu veru, koja predstavlja psihološku nužnost
osećanja; ali se zato beskompromisno borio protiv hrišćanskog licemerja.

Čitav život civilizovanih ljudi pun je konvencionalne laži. Ljudi koji se ne podnose,
pozdravljaju se na ulici sa najblaženijim osmesima na licu; nihilista se osmehuje samo
onima koje voli da sretne. Gadili su mu se svi oblici spoljašnje ljubaznosti, koji su samo
licemerje. Prihvatao je na neki način grublje ponašanje, kao protest protiv lažne
uglađenosti svojih očeva. Nihilisti su videli kako su uobraženo očevi glumili idealiste i
sentimentaliste, a da im to nije smetalo da budu pravi divljaci prema ženama, deci i
kmetovima. I on se pobunio protiv tog sentimentalizma, koji se odlično slagao sa nimalo
idealnim načinom ruskog života. Umetnost je takođe bila podvrgnuta ovom zamašnom
negiranju. Nihilisti su bili odvratni beskrajni razgovori o lepoti, o idealu, umetnosti radi
umetnosti, estetici i tome sličnom, dok se u isto vreme svaki umetnički predmet kupovao
za novac otet od gladnih seljaka ili pljačkanih radnika. On je znao da je takozvani „kult
lepog“ bio samo maska, iza koje se skrivao najvulgarniji nemoral. Nihilist je još tada
izgradio nemilosrdnu kritiku umetnosti, koju je nedavno dao naš najveći umetnik XIX
veka Tolstoj u jednoj rečenici: „Par čizama važniji je od svih vaših madona i svih
suptilnih razgovora o Šekspiru.“

Brak bez ljubavi i bračni život bez prijateljstva — nihilist je odbacivao. Devojka koju su
roditelji terali da bude lutka u kući za lutke i da se „dobro uda“ smatrala je da je bolje da
batali svoje haljine i napusti kuću. Obukla bi najobičniju crnu vunenu haljinu, ošišala se i
krenula na više kurseve da bi stekla ličnu nezavisnost. Žena koja je videla da njen brak
nije više brak, da je više ni ljubav ni prijateljstvo ne vezuju za muža, prekidala je sasvim
tu vezu i hrabro odlazila sa decom, pretpostavljajući samoću a često i siromaštvo večitoj
laži i sukobu sa samom sobom.

Nihilist je svoju ljubav prema iskrenosti unosio čak i u sitne detalje svakodnevnog života.
Odrekao se konvencionalne forme konverzacije i svoje mišljenje izražavao oštro i
direktno; čak i uz malu afektaciju spoljašnje grubosti.

U Irkutsku smo se jednom nedeljno okupljali u klubu i plesali. Neko vreme sam revnosno
odlazio na te večerinke, ali sam polako odustao, delimično zato da bih radio. Jednom je
neka od dama pitala mog mladog druga zašto me nema u klubu već nekoliko nedelja.
„Kada je Kropotkinu potrebno kretanje, on jaše“ — nabusito je odgovorio moj drug.

— Što ne navrati i posedi sa nama? Ne mora da pleše — ubacila je druga dama.

— A šta bi on ovde radio? — odrezao je po nihilistički moj prijatelj. — Da čavrlja sa

vama o modi i krpicama? Sve te trice su mu dojadile.

— Pa on ponekad ide kod neke Manječke — nesigurno je primetila jedna gospođica.

— Da, ali ta devojka uči — odbrusio je moj drug — On joj daje časove nemačkog.
 F T ra n sf o F T ra n sf o
PD rm PD rm
Y Y
Y

Y
er

er
ABB

ABB
y

y
bu

bu
2.0

2.0
to

to
re

re
he

he
k

k
lic

lic
C

C
w om w om
w

w
w. w.
A B B Y Y.c A B B Y Y.c

Moram da kažem da je ta nesumnjivo gruba pouka imala dobre rezultate. Većina

irkutskih devojaka ubrzo je počela da opseda mog brata, mene i mog prijatelja molbama
da im posavetujemo šta da čitaju i šta da uče.

Isto tako otvoreno nihilist bi odbrusio i svojim poznanicima da je čitavo njihovo saučešće
za „sirotog brata“ — narod, samo licemerje, dok istovremeno žive na račun tog naroda
zbog koga ih boli duša u bogato uređenim palatama. Sa istom otvorenošću nihilist je
govorio višem činovniku da on ne samo što ne brine o dobru potčinjenih nego je
jednostavno — lopov.

Na izvestan način surovo nihilista bi se suprotstavio dami koja blebeće gluposti i koja se
trsi „ženstvenošću“ svoga ponašanja i prefinjenošću toalete. On bi joj direktno rekao:
„Kako se ne stidite da trućate koještarije a nosite šinjon od veštačke kose?“ Nihilista je u
ženi pre svega želeo da vidi druga, ljudsko biće, a ne lutku, ne guščicu. On je apsolutno
odbacivao one sitne znake spoljašnje pažnje koje se ukazuju takozvanom „slabijem
polu“. Nihilist nije skakao sa svog mesta da bi ga ustupio nekoj dami ako bi mu bilo
jasno da ona nije umorna a u sobi ima još slobodnih stolica. On se prema njoj odnosio
kao prema drugu. Ali ako bi devojka, makar i potpuno nepoznata, pokazala želju da nešto
uči, pomagao bi joj i bio je spreman da čak i svaki dan ako treba ide na drugi kraj grada.
Mladi čovek koji prstom ne bi mrdnuo da gospođi doda čašu s čajem, rado je devojci koja
bi došla na kurseve u Moskvu ili Peterburg nudio svoj jedini čas ili jedinu zaradu,
govoreći: „Ne treba se zahvaljivati, muškarac može lakše da nađe posao nego žena: ovo
nikako nije viteštvo, već obična jednakost.“

I Turgenjev i Gončarov pokušali su da prikažu u svojim romanima ovaj novi tip.

Gončarov je u „Ponoru“ napravio portret stvarne osobe, ali nimalo tipičnog predstavnika
te klase; zato je Mark Volohov samo karikatura nihilizma. Turgenjev je bio suptilniji
umetnik i suviše je cenio novi tip da bi napravio karikaturu; ali ni njegovim Bazarovom
nismo bili zadovoljni. U to vreme izgledao nam je previše grub — na primer, u odnosu
prema ostarelim roditeljima; a naročito smo smatrali da je on suviše prelazio preko svojih
građanskih obaveza. Omladina nije mogla da bude zadovoljna isključivo negirajućim
odnosom Turgenjevljevog junaka prema svemu. Nihilizam je sa svojom deklaracijom
prava ličnosti i odbacivanjem licemerja bio samo prelazni momenat ka pojavi „novih
ljudi“, koji ništa manje nisu cenili individualnu slobodu, ali su ujedno živeli za veliku
stvar. Najbolje portrete nas samih videli smo u nihilistima Černiševskog, u njegovom
umetnički znatno manje vrednom romanu „Šta da se radi“.

„Ali gorak je hleb koji prave robovi“ — pisao je Njekrasov. Mlada generacija se odrekla
tog hleba i bogatstva koje su zgrnuli njihovi očevi pomoću neslobodnog rada ljudi —
kmetova ili podjarmljenih u fabrikama.

Cela Rusija je u vreme procesa karakozovcima sa čuđenjem čitala kako su optuženi, iako
su imali znatne imetke, živeli po trojica-četvorica u jednoj sobi i nikada nisu trošili više
od po deset rubalja mesečno, a ostalo što su imali ulagali su za stvaranje kooperativnih
društava, zadruga, u kojima su sami radili. Nakon pet godina hiljade mladih ljudi, cvet
Rusije, postupali su isto tako. Njihova parola je bila: „u narod“. Početkom šezdesetih
 F T ra n sf o F T ra n sf o
PD rm PD rm
Y Y
Y

Y
er

er
ABB

ABB
y

y
bu

bu
2.0

2.0
to

to
re

re
he

he
k

k
lic

lic
C

C
w om w om
w

w
w. w.
A B B Y Y.c A B B Y Y.c

godina u svakoj bogatoj porodici odvijala se uporna borba između očeva, koji su želeli da
sačuvaju stara predanja, i sinova i kćeri koji su branili svoje pravo da sobom raspolažu u
skladu sa svojim idealima. Mladi ljudi su napuštali vojničku službu, kancelarije, tezge i
hrlili u univerzitetske gradove. Devojke, vaspitavane aristokratski, stizale su bez kopejke
u Peterburg, Moskvu i Kijev da nauče posao koji bi ih mogao osloboditi od ropstva u
roditeljskoj kući, a možda kasnije i od jarma muževa. Mnoge su stekle tu ličnu slobodu
posle postojane i surove borbe. Sada su želele da korisno upotrebe stečeno znanje; nisu
mislile na lična zadovoljstva već na to da narodu prenesu ono znanje koje je i njih
oslobodilo.

U svim gradovima, u svim delovima Peterburga, nicali su kružoci samorazvoja. Tu su se

pažljivo proučavala dela filozofa, ekonomista i mlade škole ruskih istoričara. Čitanje je
bilo praćeno beskrajnim raspravama. A cilj svih predavanja i rasprava bilo je razrešiti
važno pitanje koje je stajalo pred omladinom: na koji način ona najviše može da bude
korisna narodu. Postepeno, dolazila je do zaključka da postoji samo jedan put: treba otići
u narod i živeti njegovim životom. Zato su mladi ljudi odlazili u sela, kao lekari, lekarski
pomoćnici, narodni učitelji, pisari u seoskoj opštini. Mnogi su, da bi se još više sjedinili
sa narodom, krenuli u fizičke radnike, kovače, drvoseče. Devojke su polagale ispite za
narodne učiteljice, lekarske pomoćnice, babice, i na stotine odlazile na selo, gde su se
bezrezervno posvećivale najsiromašnijem delu naroda.

Kod njih još nije bilo nikakve ideje o revoluciji, o nasilnom menjanju društva prema
utvrđenom planu. Oni su jednostavno hteli da opismene narod, da ga prosvete, da mu na
neki način pomognu da se iščupa iz mraka i bede, a da istovremeno od samog naroda
saznaju kakav je njegov ideal boljeg socijalnog života.

Kada sam se vratio iz Švajcarske zatekao sam ovaj pokret na vrhuncu.