ŠPANSKA UMETNOST U 17.

VEKU U DELIMA ESTEBANA MURILJA

Barok ili baroko (port. pérola barroca – perla nepravilnog oblika) je umetničko-
kulturni period, koji je vladao u Evropi između godina 1600. i 1750. Nastao je u Italiji i proširio
se po celoj Evropi i njenim kolonijama.

Od početka sedamnaestog veka u Evropi se afirmišu velike nacionalne monarhije. Začetnice

modernih država sposobne da osvoje svet, Italija je bila rascepkana i politički slaba, ali je Rim i
dalje bio centar umetnosti. Crkva je prisiljena da se suprotstavi udarima reformatora, bila je
prinuđena da se menja, a promene u umetnosti dovele su do rađanja novog stila baroka, termin sa
značenjem: bizaran, čudan.

Bežeći od zatvorenih oblika i klasicizma prethodne epohe, arhitekte i vajari su tražili nove
dimenzije izraza i stvarali raskošna dela, prepuna scenskih inovacija i pokreta. U potragama za
novim efektima u tretmanu boje i prostora, slikari su i dalje interpretirali religiozne sadržaje, ali
novine su unosili i u pejzaž, portret, kao i u interpretaciju prirode. Italijanska slikarska škola
kasnije je u stranim umetnicima dobila svoje velike interpretatore i velike inovatore.

XVII vek je zlatno doba španskog slikarstva „El Siglo de Oro“. Podsticaj dolazi od Karavađa
i flamanskog slikarstva. Španski majstori počinju da razvijaju svoje verzije mrtve prirode, u
kojima se ogleda red i svečana ozbiljna jednostavnost, nasuprot severnjačkog izlaganja hrane i
skupocenih predmeta.
Domen Španaca u slikarstvu je štafelajno slikarstvo (mala slika), za razliku od Italijana koji
neguju fresku. Španija nije mnogo razvijala skulpturu.
Slikarstvo je realistično, u njemu nema mašte. Ono je ograničeno na posmatranje, nema
građanskih i familijarnih tema, gubi se pejsaž, nema mitoloških sizea, monumentalnih
dekorativnih slika, freski i kupola.
Glavni motiv je ljudska figura. Sve oko nje, pa i pejsaž, se zapostavlja. Zato će se u Španiji u
oblasti portreta stvoriti vrhunska dela, lišena težnje za ulepšavanjem, heroizmom i
idealizovanjem. Boja i svetlost su glavni predmeti interesovanja.
 Španska barokna umetnost bila je pod snažnim uticajem italijanske umetnosti Karavađa, koji
je stizao preko Napulja. Ribera, koji je tu radio, slikao je žanr-scene (Hromi dečak) i verske slike
koje svedoče o njegovom divljenju realizmu. Verski redovi često su naručivali slike snažne
pobožnosti kao što su Zubarnove. Velaskez, najznačajniji umetnik ovog zlatnog doba Španije,
bio je dvorski slikar Filipa IV u Madridu, ali je karijeru započeo u Sevilji, u stilu koji je mnogo
dugovao Karavađu. Na špansku umetnost i na Velaskezov rad uticali su isto tako Ticijan, čije su
slike bile u španskoj kraljevskoj zbirci, te Rubens, veliki flamanski umetnik koji je putovao i u
Španiju, gde je savetovao Velaskezu da proučava Ticijanova dela. Premda su takođe bile
popularne žanr-scene i mrtve prirod Postavljanje Bogorodice za važnu temu španske umetnosti
odredilo je špansku katoličku i konzervativnu umetnost kao izazov reformaciji u severnoj
Evropi.

Bartolomé Esteban Murillo

Bartolomé Esteban Murillo

 Bartolomeo Esteban Perez Muriljo je bio španski barokni slikar.
Bio je prvi španski slikar, koji je postao poznat širom Evrope. Njegove teme kojima se on
odlikovao bile su: Pejzaži, životinje i mrtve prirode, koje su ga dovele do totalne samostalnosti.
Pored Velaskeza bio je jedan od važnijih španskih baroknih slikara.
Muriljo je rođen u jednoj siromašnoj porodici. Roditelji su mu umrli jako rano, kada je imao
deset godina. Staraoci koji su se brinuli o njemu dali su ga na zanat kod lokalnog
umetnika Huana de Kastilje. Na njegovim ranim radovima vidi se Kastiljov uticaj. Kod Kastilja
je naučio kako da radi slike sa religioznim temama za prodaju po vašarima i sajmovima. Slikao
je dekoracije za religiozne događaje „Sargas“, koje su služile za ulepšavanje crkve za vreme
nekog prazničkog slavlja, a takođe su se upotrebljavale kao zastave.

Bartolomé Esteban Perez Murillo: Marija, Isusova Majka kao Bezgrešno Začeće
 Želja za usavršavanjem svoga stila vodi ga za Madrid do slavnog dvorskog slikara Dijega
Velaskeza. U Madridu je proveo tri godine od (1642. pa do 1645.) Tamo je imao prilike da vidi
velika dela flamanskih i venecijanskih slikara, a i dela njegovog idola Velaskeza koja su se
nalazila u privatnoj kolekciji kralja Filipa IV. koji je bio strastveni ljubimac umetnosti. Tu je
imao prilike da prostudira i slike od Petra Paula Rubensa, Antonisa van Dajka, i Juzepe de
Ribiere. Velaskez je u to vreme stajao u zenitu svog slikarskog umeća.
Pored religioznih slika, njegovi poznati radovi predstavljaju decu prosjake, prodavačice
cveća, prodavačice voća i obične ljude iz Sevilje. Njegovi kasniji radovi su religiozne
kompozicije izrađene sa velikim tehničkim umećem i odličnim bojama. Radeći za crkve po
Sevilji primenjuje koloritska i kompozicijska iskustva velikih flamanskih majstora.

Bartolome Esteban Muriljo: „Deca jedu paštetu“

Tokom rada na oltaru Kapuciner crkve u Kadiksu na jednoj slici „Sv. Katarine“, pada Muriljo
sa skele od čije se posledice nije oporavio, i posle pola godine i umire na dan 3. aprila 1682.
godine.
 Bartolome Esteban Muriljo: „ Dečak sa psom”

Bartolome Esteban Muriljo se smatra jednim od najznačajnijih slikara španskog baroka, koji
nakon što pada u zaborav početkom XX veka, ponovo uživa svetsku slavu. Njegov barokni stil je
toliko pun detalja, da možemo reći da nagoveštava rokoko. Već od 1630. radi u Sevilji kao
nezavisan slikar, a 1645. dobija prvi značajan angažman - seriju slika namenjenih bazilici Svetog
Fransiska Velikog, koja se sastoji od trinaest slika, među kojima je i „Anđeoska kuhinja“,
naznačajnije delo iz ove serije. Karakterišu ga detalji i realistični prikazi svakodnevnih predmeta.

Slika Mladi prosjak, takođe poznata pod nazivom Dečak koji se bišti je prvi poznati primer
veoma popularnih žanrovskih slika španskog slikara Bartolomea Estebana Murilja, koje
prikazuju uličnu decu u Sevilji. Tema slike odražava surovu realnost XVII veka u Španiji, gde je
siromaštvo bilo rašireno, a mnogo dece bez roditelja ostavljeno da se brine o sebi na ulicama.
Slikana sredinom 1640. godine, slika Mladi prosjak predstavlja Muriljov rani stil i sadrži neke
elemente baroknog stila po kome je on najpoznatiji. Slika se danas nalazi u muzeju Luvr u
Parizu.
 Bartolomeo Esteban Muriljo - Mladi prosjak

Na slici Mladi prosjak prikazan je mali čupavi dečak obučen u pocepanu staru odeću, koji
sedi na podu u prašnjavoj sobi. Dečak gleda dole, i usmeren je na komad svoje košulje koji drži u
rukama. Stopala dečaka su bosa i prljava, što ukazuje da nije nosio obuću već dugo. Svi ovi
detalji ukazuju na činjenicu da je dečak ulični prosjak. Na levoj strani dečaka je glineni ćup i
slamnata korpa, iz koje su neke jabuke prosute na pod. Desno od njega se mogu videti ostaci ili
ljuske onoga što je izgleda bilo kraba ili škampi.

Nijanse žute i braon boje daju slici topao osećaj. To je posebno izraženo u bojama koje se
koriste za sunčevu svetlost koja pada na zidove. Tamnobraon i crni delovi prostorije su u senci.
Cela scena na slici je osvetljena od strane dolazeće prirodne svetlosti, koji je Muriljo slikao u
stilu kjaroskuro. Ovaj stil je često korišćen u periodu baroka, a posebno od strane italijanskog
slikara Karavađa. Svetlost dolazi na scenu sa prozora na levoj strani, iznad ćupa i korpe jabuka, i
stvara se veoma jak kontrast između tajnovite tamne pozadine i potpuno osvetljenog dečaka u
prvom planu.
Kompozicija slike se zasniva oko dijagonalne linije i osa, što je odlika mnogih baroknih
slika.
Muriljo je idealizovao prikaz dečaka i ignorisao užasne segmente njegovog života na ulici.
Dečak je usmeren na aktivnost koje savremeni posmatrač ne može odmah da shvati, na traženje i
ubijanje vaški. Scena na slici može biti naizgled banalna, čak i neukusna za slikanje, ali, u stvari,
slike bištenja su bile česte u XVI i XVII veku. Ova tema je bila naročito popularna u holandskim
žanr scenama, koje su često prikazivale majke kako bište kosu svoje dece. Ovaj higijenski čin je
viđen kao simbol čistoće i čišćenja sebe od greha, kao i dokaz majčinske dužnosti. Teme bištenja
su kasnije postale popularne na slikama u Italiji i Španiji, i s vremena na vreme su preuzimale i
druge konotacije. Tako su slike čoveka i žene, koji jedno drugom traže vaške tumačene kao
erotika u prirodi. Na slici Mladi prosjak, čin dečaka koji sam sebe bišti najverovatnije ima
duhovnu poruku, pozivajući se na nevinost i čistotu dece.
Okolnosti koje su navele Murilja da naslika mladog prosjaka su nepoznate. Možda ga je
naslikao zato što je bio pripadnik franjevačkog reda, koji je propovedao skroman način života i
bio milosrdan prema siromašnima. Pretpostavlja se i da su flamanski trgovci koji su živeli u
Sevilji naručili ovu sliku, jer su takve žanr scene bile beoma popularne u holandskoj i flamanskoj
umetnosti u to doba. Njegovo istovremeno šokantno i živo prikazivanje prljavog uličnog dečaka
na slici izazvalo je fascinaciju španskih ljubitelja umetnosti XVII veka. Muriljo je naslikao
brojne slike na ovu temu, a njegove slike dece prosjaka, dok jedu ili se igraju postale su izuzetno
popularne među bogatim kolekcionarima.
Bartolomeo Esteban Muriljo je na slici Mladi prosjak predstavio dečaka sa gotovo
klasičnom milošću, crte koja ukazuje na nežnost i sentimentalnost, koja će postati odlika
njegovih kasnijih slika. Neki istoričari umetnosti veruju da je ova dramatična kompozicija,
melanholična i realistička, ima u osnovi mistični, čak religiozni značaj. Gotovo silovito dejstvo
sunčevih zraka koji prelaze prozor da osvetle dečaka, zbijenog u svojoj introspekciji, ukazuje da
to može biti epizoda iz života sveca. Alternativno, slika može biti alegorija milosrđa. Šta god da
je tema, ova živa slika, spolja jednostavna scena iz svakodnevnog života, čini se da skriva mnogo
dublje značenje, ali se može samo pretpostavljati šta bi to moglo biti.