BAROK U ŠPANIJI

XVII vek je zlatno doba spanskog slikarstva. Uticaj dolazi od Karavađa i flamanskog slikarstva. Spanski
majstori počinju da razvijaju svoje verzije mrtve prirode, u kojima se ogleda red i svečana ozbiljna
jednostavnost, nasuprot severnjačkog izlaganja hrane i skupocenih predmeta. Inače, barokni stil se
javlja kao veoma jak. Domen španaca u slikarstvu je stafelajno slikarstvo (mala slika) koga isključivo
neguje, za razliku od Italijana koji neguju fresku. španija nije mnogo razvijala skulpturu. Slikarstvo je
realistično, u njemu nema maste. Ono je ograničeno na posmatranje, nema građanskih i familijarnih
tema, gubi se pejzaž, nema mitoloskih šizea, monumentalnih dekorativnih slika, freski i kupola. Glavni
motiv je ljudska figura. Sve oko nje, pa i pejsaz, se zapostavlja. Zato će se u Spaniji u oblasti portreta
stvoriti vrhunska dela, lisena teznje za ulepsavanjem, heroizmom i idealizovanjem. Boja i svetlost su
glavni predmeti interesovanja.

FRANCISCO DE ZURBARAN (1664 g.)ž

Slikao je mrtvu prirodu, zanr-scene i religiozne teme na karavađovski način, koje su pune asketske
poboznosti karakteristi ne za Spanjiu.

DIEGO RODRIGUEZ DE SILVA Y VELASKEZ 1660 g.)

Takođe je slikao na karavađovski način u svojim ranim godinama, ali se njegovo interesovanje
usresredilo vise na zanr-scene i mrtvu prirodu, dok su religiozne teme gotovo izostavljene. U
njegovom umetničkom zivotu ima dva perioda: u Sevilji gde radi zanr-scene i mrtvu prirodu, do 1622
g. I u Madridu od 1622 1623 g., gde radi kao dvorski slikar i uglavnom slika portrete kraljevske
porodice.
U kraljevoj zbirci proučava Ticijana. 1628 1629 g. upoznaje Rubensa, a od 1629 1631 godine odlazi u
Italiju.

Svojim delima ne daje lične ispovesti, trudi se da bude nepristrasan. On je portretista, uvek je radio
po modelu. On slika istinsku hroniku jedne kraljevske kuće, poklanjajući istu paznju vladarima i
neveselim dvorskim ludama. Likovi su realni, ne idealizuje ih.

Njegovo delo se odlikuje slobodnom i neusiljenom tehnikom, zivim lagano nijansiranim bojama i
brzim lezernim potezima kista, sto kasnije koriste impresionisti. Nasuprot Rembrandtu njega su vise
zanimale optičke, nego metafizičke tajne svetlosti. Njegova tehnika je daleko raznolikija i istančanija,
nego u Halsa, sa neznim prozračnim glazurama, koje ističu impasto najosvetljenijh povrsina. Njegove
boje se odlikuju venecijanskom punoćom, a njegov cilj nije da pokaze likove u pokretu, već pokret
same svetlosti i beskrajan niz njenog delovanja na formu i kolorit. Za Velaskeza svetlost stvara vidljivi
svet.