ARBITRAŽNO PRAVO

1. Pojam i osnovni principi arbitraže

Pokušaji definisanja arbitraže su bili brojni, kako u stranoj tako i u našoj literaturi. Radi se
kompleksnom fenomenu, kojeg je jako teško precizno definisati, što svedoči i broj pokušaja.
Sam pojam arbitraže je lakše definisati kroz osnovne postulate nego kroz njene osnovne
postulate nego kroz pokušaj da se ceo fenomen obuhvati jednom rečenicom. 4 karakteristike
se izdvajaju po svom značaju:
- Arbitraža je alternativa državnom sudovanju
- Arbitraža je privatni način rešavanja sporova
- Arbitraža je u velikom meri tvorevina stranaka u sporu
- Ishod arbitraže je konačna i obavezujuća odluka po dejstvima slična sudskoj
Alternative državnom sudovanju – Svako ko želi potvrdu nekog svog subjektivnog prava
može se obratiti sudu. Konstituisanje pravosudnog sistema i njegovo delovanje je osnovni
oblik vršenja vlasti. Sud odlučuje kad god neki spor spada u njihovu nadležnost. Arbitraža
predstavlja alternativu ovo redovnom, očekivanom način rešavanju sporova. Umesto odlaska
pred sud, stranke mogu da ugovore alternativno rešenje da odluči o njihovim pravima i
obavezama, odnosno arbitražu.
Privatni način rešavanja sporova - Sudovi predstavljaju jednu od 3 osnovne grane vlasti.
Iznoseći svoj spor pred sudove stranke iznose spor pred oči javnosti, pred organe koji donose
odluke u ime naroda. Arbitražni način rešavanja sporova je privatan. Do odluke dolazi nakon
što se stranke za rešenje obrate nedržavnom tribunalu, te ceo postupak ostaje van kruga
državnih organa i javnosti. Postoje arbitraže koje nisu privatnog karaktera, već se formiraju za
rešavanje međudržavnih sporova u kojima države nastupaju kao nosioci javnopravnih
ovlašćenja. Arbitraže međunarodnog javnog prava nisu predmet interesovanja ovog predmeta.
Arbitraža je tvorevina stranaka – Nadležnost sudova da reše neki spor je pitanje njihovih
sopstvenih propisa o međunarodnoj, stvarnoj, mesno i funkcionalnoj nadležnosti. Kada spor
otpočne njegov tok i način odvijanje zavise od postupka koje je država propisala. Na stranka
ma je da odredbe koriste najbolje moguće, one ih ne mogu menjati niti bitnije kreirati pravni
okvir u kome će se spor odvijati. Prorogacija je moguća načelno, ali stranke ne mogu ad hoc
da utiču na odabrani pravni okvir. Stranke su te koje postupak oblikuju počev od određivanja
mesta arbitraže, broja arbitara, a u međunarodnim arbitražama i jezika, merodavnog prava i
drugih aspekata odlučivanja.
Konačna i obavezujuća odluka – Birajući arbitražu stranke se odlučuju ne samo da svoj spor
reše daleko od očiju drugih, već i da rezultate arbitraže, odluku kojom se spor rešava prihvate
kao konačnu. Protiv nje nema žalbe, a osporavati se pred državnim sudom može u retkim
slučajevima. Ovo arbitražu razlikuje od nekih metoda rešavanja sporova.
Arbitraža se rodila iz praktične potrebe da se spor što efikasnije reši. Korisnici u njoj vide
alternativu sudu. Svedoci smo da sudovi i dalje odlučuju u privatnopravnim sporovima.
Delom zato što se arbitraža uglavnom mora ugovoriti unapred, dok sudovi svoju nadležnost
po pravilu ne vezuju za saglasnost stranaka. Drugi razlog je taj što prednosti arbitraže kao i
mane, nisu apsolutnog karaktera – da li neka odlika arbitraže predstavlja manu ili prednost
može se vidi iz konteksta odnosa za koji se planira njeno ugovaranje, interesa i nacionalnost
stranaka i od vrste arbitraže koja se ugovara.
Kao jedna od glavnih prednosti navodi se to da je arbitraža neutralna, nepristrasnija od
nacionalni, državnih sudova. Ona ne deluje ubedljivo na prvi pogled – sudska nepristrasnost
je sine qua non delovanja i kamen svakog funkcionalnog pravosuđa. Tako bi bar trebalo da
bude. Međutim sugeriše se da sudovi zaista pokazuju naklonost prema domaćim parničarima.
U međunarodnom poslovanju, rešavanje eventualnog spora izmešta se iz sudova i ugovora se
arbitraža, a ta neutralnost se dodatno pojačava lociranjem sedišta arbitraže u 3 zemlji. Tako,
nijedna od strana ne može da računa na prednost domaćeg suda ako izbiju problemi, što znači
da se tužbe ne potežu lako. U sporovima gde je jedna strana država ili preduzeće u njenom
vlasništvu šanse za nepristrasan tretman su male. I u sporu u kome nijedna od stranka nije
strano lice, ekonomski slabija i manje uticajna, može strahovati za svoja prava. Tranziciona
pravosuđa često se gledaju kao manje nepristrasna no što je poželjno. Na izbor postupajućeg
sudije, stranke ne mogu da utiču, volja stranaka je presudna u izbor arbitražnog veća koje će
konačno rešiti njihov spor. Argument neutralnosti ima mesto ne samo u međunarodnom već i
u sporovima bez elementa inostranosti.
Fleksibilna i relativno neformalna procedura jeste takođe prednost arbitraže. Postupak pred
državnim sudovima se odvija u okviru procedure koju je zakon propisao i na taj procesni
okvir stranke ne mogu uticati. U arbitraži procesni okvir je fleksibilan i u potpunosti pod
kontrolom stranaka. Fleksibilnost potiče od toga što su stranke kreatori procesnog okruženja u
kome će se spor rešavati i omogućava im da spor stave u okvir koji najviše odgovara njegovo
vrednosti, predmetu spora i ostalim okolnostima koje mogu biti od značaja u konkretnom
slučaju. Tamo gde stranke nisu odredile parametre procedure, to će najčešće učiniti sami
arbitri. Neformalnost arbitražne procedure se ogleda u tome što iza arbitara nema insignija
državne vlasti, nema ceremonije. Uočljivo je da arbitražni postupak počinje da trpi od
litigizacije – neke vrste pooštravanja u kojem procedura postaje sve formalnija s stranke i
zastupnici svog nastupa grade na način na koji bi to činili u parnici pred sudom.
Stranke biraju arbitre i to doprinosi ne samo neutralnosti arbitraže već može da u značajnoj
meri i da unapredi kvalitet odlučivanja. Arbitriranje u nekom specifičnom slučaju može biti
povereno bilo advokatima ili stručnjacima specifične grane industrije, kao i osobama koje
nemaju pravnično iskustvo. U odnosu na sud, čije oslanjanje na nalaze veštaka, biva i
preveliko mogućnost da se za arbitre biraju stručnjaci u određenoj oblast.
Sud donosi odluke u ime naroda a sama odluka i postupak u kome je donesena po pravilu su
javni. Javnost često može štetiti poslovnoj reputaciji stranaka, ročišta se održavaju iza
zatvorenih vrata a odluke se ne objavljuje. Ovim se štiti ne samo reputacija pred trećim
licima, već je i poverljiva atmosfera gde izostanak publike znači i manje potrebe za teškim i
bombastičnim rečima, pogodnija od parnice ako se želi eventualni kasniji nastavak poslovne
saradnje među strankama.
Brzina odlučivanja – Parničenje pred sudovima je čuveno po dužini. Dikens je ismejao dužinu
postupku na osnovu spora o nasledstvu Jarndyce gde je parnica trajala toliko da su troškovi na
kraju bili veći od nasledstva. Dilatorne taktike stranaka, neefikasnost sudova i zatrpanost
predmetima, opstrukcija dostavljanja, kasniji postupci po redovnim pravnim lekovima –
mnogo je razloga zbog kojih se na parnicu gleda kao na postupak bez kraja. Arbitraža je
jednostepena, postupak dostavljanja je pojednostavljen a često i same institucije koje nude
arbitražne usluge, svojim pravilnicima određuju dužinu perioda u kome se postupak mora
privesti kraju.
Dužina parnice je jedan od važnih faktora koji doprinosi tome da parničenje bude skupa
rabota, Takse, troškovi advokata su samo deo problema, stranka koja se nada u svoj slučaj
računa na njihov povraćaj kada sud odluči u njenu korist. U novcu izraženi troškovi samo su
deo gubitka koji parnica donosi – čak i kada se nazire kraj, viši sud može da ukine presudu
niže i da predmet vrati na ponovno odlučivanje. Vreme je novac. Po pravilu, arbitraža je
jeftiniji načina rešavanja sporova – brža je i jednostepena. Troškovi su predvidljivi, nema
prava žalbe i eventualnog ponovnog suđenja. Arbitraža jeste u načelu jeftinija no to je sve
manje izvesno kako raste vrednost spora, i ako je poverena jakoj arbitražnoj agenciji.
Olakšano priznanje i izvršenje – Odluke arbitraža se po pravilu priznaju lakše van zemlje
porekla nego što je to slučaj sa odlukama nacionalnih sudova. Lista smetnji priznanju
arbitražnih odluka je uža, uslov reciprociteta je nestao nakon što je ogroman broj zemalja
pristupio Njujorškoj konvenciji o priznanju i izvršenju arbitražnih odluka. Ovo arbitražu kao
način rešavanja sporova čini atraktivnom u oblasti međunarodne trgovine, ge je pobeda samo
prva faza bitke.
Ograničenje ovlašćenja – Nadležnost arbitraže ograničena je domašajem arbitražnog
sporazuma, tako da arbitražni tribunal ima ovlašćenje da odlučuje samo u sporu između lica
koja su ga zaključila. Samo potpisnici potpadaju pod nadležnost tribunala, eventualno
proširenje nadležnost na druga lica je moguće, ali je retko. Potencijalna množina subjekata,
suparničarsvo, sa kojom sudovi mogu da se nose, za arbitraže je problem. Konsolidacija
postupaka je moguća samo uz pristanak svih aktera, a njega je teško obezbedi nakon
poremećenih poslovnih odnosa. Tribunal svoj ovlašćenja crpi iz sporazuma stranaka, a ne iz
državnog imperiuma, ima za posledicu da tribunal nije ovlašćen da koristi sredstva prinude.
Sud može da naloži privođenje svedoka, donese privremenu meru obavezujuća za 3 lica,
arbitraža to ne može. Ugovaranje arbitraže ne uklanja u potpunosti sudove iz postupka, već se
često neke odluke veoma bitne za ishod spora mogu poticati od sudova a ne od arbitražnog
tribunala.
Arbitraža je poželjna ako:
- Spor ima međunarodni karakter, odnosno stranke su iz različitih država
- Osobenosti spora zahtevaju posebne veštine i znanja osoba koje odlučuju
- Stranke imaju sedište u država gde sporovi dugo traju
- Postoje veliki izgledi da će biti potrebno priznanje izvršne odluke u jednoj ili više
zemalja.

2. Vrste arbitraže
Iako su sve u suštini iste razlike se najčešće prave s obzirom na karakter stranaka koje
učestvuju u sporu, (ne)postojanje međunarodnog elementa, stalnost organizacije i strukture
arbitraže, kao i u pogledu otvorenosti arbitraže za rešavanje sporova koju pred nju iznesu
stranke koje nisu članice udruženja pred kojima arbitraža deluje.
Ad hoc arbitraža se formira za jednokratnu upotrebu, predstavlja uradi sam poduhvat, postoje
za jedan konkretan spor. Stranke formiraju tribunal koji će im odlučivati i da odluče po kojim
će pravilima on to činiti. Ako stranke ne odrede pravila, odrediće arbitri. Ad hoc nema stalne
prostorije u kojima radi, niti osoblje. Prednosti ove arbitraže je što se njen format, pravila i
organizacija podređuje volji stranaka. Mana je što se za potrebe spora moraju obezbediti
prostorije, honorar, dogovor o pismenima, i sve ostale administrativne potrebe. Ona zavisi od
kooperativnosti stranaka i biće efikasna ako se odvija u sigurnom i razvijenom pravnom
okruženju. Početne faze u formiranju su najranjivije na opstrukciju.
Trenutan trend vodi ka institucionalizaciji ad hoc arbitraže. Namera je da se reši najveća mana
a to su logistika i pravila postupka. UNCITRAL (Komisija UN za međunarodnog trg. pravo)
je sastavio svoja pravila prilagođenih ad hoc arbitražama koje stranke mogu ugovoriti umesto
da se dogovaraju ponaosob o svakom pravilu. Pitanjem organizacionih problema bave se
institucionalne arbitraže koje svojim pravilnicima predviđaju da mogu da pruže pomoć za ad
hoc kada im se obrate.
Institucionalne su one u čijem administriranju učestvuje neka od institucija koja pruža
arbitražne usluge. One postoje i pre nego što spor nastane i nakon što se donese odluka.
Njihovo postojanje je nevezano za postojanje konkretnog arbitražnog spora. One imaju svoja
stalna pravila i smatra se da su stranke izborom institucionalne arbitraže prihvatile i pravila
kao okvir u kome će se odlučivati. Najveća prednost institucionalnih je da su stranke
oslobođene tehničkih i organizacionih poslova. Institucionalna to sve rešava za njih. Naravno
ona za to naplaćuje cenu, te će stranke videti da li im se više isplati ad hoc ili institucionalna.
ICC – Arbitraža međunarodne trgovinske komore je najpoznatija arbitražna institucija.
Osnovana je 1923. god i pred njenim se tribunalima odlučivalo u većini velikih i važnih
sporova koji su iznošeni pred arbitraže. Ima ogroman deo tržišta sporova velike vrednosti.
Njena arbitraža je i najskuplja.
Osnivanjem novih arbitražnih institucija, tržište je postalo raznovrsnije. Glavni rivali ICC su
Međunarodna arbitraža pri Ciriškoj trgovinskoj komori, Londonski međunarodni arbitražni
sud, Američka arbitražna asocijacija, Arbitražni institut Stokholmske trgovinske komore,
Kineska ekonomska i trgovinska arbitražna komisija, Međunarodni trgovinski arbitražni sud
Trgovinske i industrijske komore Ruske Federacije, Singapurski međunarodni arbitražni
centar, Nemački arbitražni institut.
Kod nas postoji Spoljno trgovinska arbitraža pri PKS a za sporove unutrašnjeg karaktera je
Stalni izabrani sud pri PKS.
Sve navedene institucije spadaju u opšte arbitraže – one arbitriraju u svim vrstama sporova
koje s iznesu pred njima. Specijalizovane su ograničene na određene vrste sporova. Njihova
pravila i liste arbitra se sastavljaju na osnovu specifičnosti u pojedinim privrednim oblastima.
To su Londonska asocijacija pomorskih arbitara, holandska Pomorska i transportna arbitraža
Roterdam-Amsterdam, Društvo pomorskih arbitara Njujorka, WIPO Centar za arbitražu i
medijaciju, Sportski arbitražni sud. Neke arbitraže su specijalizovane za trgovinu određenog
itpa robe. Ponekad arbitriraju samo u sporovima gde su obe strane članice trgovinske
asocijacije pri kojoj se arbitraža nalazi i to su zatvorene institucije. Većina arbitraža ja
otvorenog tipa.
Ne postoji statistika koja je arbitraža popularnija. Institucionalne su popularnije kada se kao
jedna od strana javlja državni ili paradržavni entitet. Bez obzira da li su ad hoc ili
organizovane pod okriljem neke institucije, odluke arbitraže imaju isti status u očima
zakonodavca.
Najveći broj arbitraža odvija se između pravnih lica koja većinski ili potpuno kontrolišu lica
privatnog prava. Međutim, arbitražni način se pokazao izuzetno popularnim i u slučajevima
kada je jedna od stranaka država ili preduzeće koje kontroliše država. Država sve aktivnije
vrši funkciju supervizora nacionalne ekonomije i sve aktivnije učestvuje u privrednom
životu. Prvi oblik delovana jesu situacije u kojima države putem preduzeća koje kontroliše
pozicionira sebe kao tržišnog igrača. Drugi je scenario u kome država deli koncesije ili svojim
postupcima – oduzimanje licence, nacionalizacija, još snažnije utiče na privredno okruženje
često i na štetu investitora.
Ekonomiste sa podozrenjem gledaju kao biznismena državu. Ako iz državne intervencije
može nešto dobro da izađe takvo mešanje u privredu, zahtevalo je kao minimum odstupanje
od doktrine apsolutnog imuniteta države od sudske nadležnosti. Par in parem non habet
imperium zvuci lepo ali bi rasterala ogroman broj onih koji žele da posluju sa nekom
državom. Retki su oni koji pristaju da im sude sudovi države koja im je prava ugrozila ili
osporila. Arbitraža nije vezana za pojedinu državu na način koji je vezan nacionalni sud.
Strani investitori su više nego voljni da rešavaju sporove sa zemljama pomoću arbitraže.
Prvi talas arbitraža se vodio pred ad hoc tribunalima i rešavao je uglavnom posledice
nacionalizacije naftnih postrojenja. Ove titanske pravne borbe između mladih petro-nacija i
multinacionalnih kompanija, predstavljali su kamen temeljac u razvoju arbitraže a od
uobičajenih arbitraža razlikovao ih je donekle veći uplive principa međunarodnog prava u
pitanja procedure supstancijalnih normi koje su primenjivane.