Dragović, Drago - Misija-GALILEO

D. Dragović: Lunohodi – prvi roveri na Mesecu.
Astronomski magazin
23. januar 2019.
LUNOHODI
PRVI ROVERI NA MESECU
Pre tačno 10 godina, urednik ovog sajta je preko Skypa upriličio jednu opuštenu ali
vrlo zanimljivu seansu, na kojoj smo nas nekolicina saradnika raspravljali o trenutnim i
budućim misijama ka planetama solarnog sistema, sa posebnim osvrtom na Mars i
njegove rovere.
Pošto je moja audio-veza bila užasna, nisam mogao aktivno da učestvujem, ali ću to
da sredim to za sledeći put. Ipak, razmišljao sam o predloženoj temi – puno sam čitao o
Mesečevim i Marsovim roverima, i to mi je uvek bila zanimljiva i neiscrpna tema1. Kao i
sve priče u životu, i ova ima svoj početak, te sam zato odlučio da potražim na netu nešto
o prvim roverima i napišem priču o njima.
[Pogotovu što sam tada u tekstu 'Značaj vode na Mesecu' već naveo intrigantan
podatak da je, recimo, 'Луноход-1' je za 301 dan prešao 10,5 km i poslao preko 20.000
TV slika, dok je 'Луноход-2' radio 4 meseca i prešao je 37 km, poslavši za to vreme
80.000 TV slika. Radi uspoređenja, Nasini su roveri 'Spirit' i 'Opportunity' za 5 godina
prevalili ukupno 26 km i poslalu preko 125.000 slika.]
Dakle, sve je počelo sa kosmičkim letilicama koje su u istoriji ostale zabeležene kao:
1. Božanstvena serija 'E'

Samohodni lunarni aparati (ili 'roveri', kako ih danas svi nazivamo) predstavljali su
poslednje aparate iz slavne serije 'E'2, projektovane u konstruktorskim biroima ОКБ-13
kojima je rukovodio slavni Sergej Koroljev (rus. Сергей Павлович Королёв), čije je prve
četiri letilice njegov biro počeo da konstruiše još 1957. godine. Do kraja decembra iste
godine, OKБ-1 je već završio idejne projekte za aparate (letilice) 'E-1', 'E-2', 'E-3' i 'E-4', o
čemu je Koroljev govorio u svom izveštaju 'O programu istraživanja Meseca' objavljenom
već početkom 1958. godine. Sva četiri tipa lunarnih aparata trebala su da budu lansirana
1
Recimo, malo se zna da su prvi roveri na Marsu bili zapravo sovjetski. Zvali su se 'ПрОП-М' (rus. 'Прибор
оценки проходимости-Марс'; 'Uređaj za procenu prohodnosti-Mars'), a na Mars su ih krajem 1971.
donele sonde 'Mars-2' i 'Mars-3'. Doduše, prva sonda se zapravo razbila o površinu, dok je druga radila
samo 20 sekundi.
2
Nakon završetka prve faze istraživanja Meseca 1959, Koroljev je počeo rad na letilicama druge generacije
serije 'E'. Početak projektovanja je bio 1. marta 1960.
Cilj je bio projektovanje letilica za meko spuštanje na površinu Meseca (E-6) i veštačkog satelita oko
Meseca (E-7).
3
Biro je osnovan 16. maja 1946. pod nazivom 'Specijalni konstruktorski biro broj 1 Istraživačkog instituta
broj 88' (rus. ОКБ-1 НИИ-88), а ime je dobio po prvom šefu biroa, Sergeju Koroljevu (1946-66). Nalazio
se u Moskovskoj oblasti, u Kalinjingradu. Tokom vremena, proizveli su (između ostalog) rakete R-7
'Semjorku', 'Vastok', 'Vaskhod', 'Sojuz', 'N1', 'Energiju', zatim sve satelite tipa 'Sputnjik', sve svemirske
letilice tipa 'Луна', sve 'Venere', sve 'Marsove', sve 'Zondove', sve 'Sojuze', šatl 'Buran', teretne 'Progresse',
sve orbitne stanice 'Saljut', neke satelite 'Kosmos', itd.
1
D. Dragović: Lunohodi – prvi roveri na Mesecu. Astronomski magazin
trostepenom raketom-nosačem 8K72 ('Восток-Л'), sa raketnim motorom 'PO-5'4 koji je

konstrukcioni biro ОКБ-154 Semjona Kosberga (rus. Семён Ариевич Косберг), zajedno
sa Mihajlom Meljnikovim (rus. Михаил Владимирович Мельников) iz OKB-1, napravio
za treći stepen rakete, poznat pod nazivom 'блок Е'. Serija lunarnih stanica 'E' dobila je
ovu oznaku prema azbučnom redu, što je bio manir Koroljevovog biroa OKB-1. Ovoj seriji
je prethodio aparat 'Д-1', u to vreme poznat kao treći veštački satelit Zemlje. Pominje se i
druga verzija, tj. da je serija dobila svoje slovo prema raketnom 'блоку E' rakete 8K72.
Treći po redu lansiranja kosmički aparati SSSR-a i SAD-a. Sovjetski aparat 'Sputnik-3' bio je težak 1.327
kg, a tada aktuelni američki 'Pioneer' svega 14 kg – 100 puta manje. Interesantno je da je Koroljev
planirao da baš ovaj satelit bude prvi lansiran u orbitu, ali zato što nije bio dovršen na vreme, pre njega su
lansirana dva znatno manja i jednostavnija satelita.
Aparati prve generacije serije 'E', sa oznakom E-1, bili su namenjeni israživanju na
relaciji Zemlja-Mesec tokom leta koji bi se završio direktnim sudarom sa Mesecom.
Neupravljivi aparati, teški oko 170 kg, sastojali su se od malog kontejnera sa osnovnim
instrumentima, koji se nakod ulaska na trajektoriju ka Mesecu odvajao od 'bloka E'. Od 5
lansiranih aparata serije 'E-1', od septembra 1958. do juna 1959. godine, samo jedan je
delimično izvršio zadatak5, preletevši na rastojanju od 5.990 km od površine Meseca ['Е-1
№4', zvanično nazivan jednostavno 'Первая космическая ракета', ili 'Мечта' ('San'),
kasnije preimenovan u 'Луну-1'].
Kasnije je, na osnovu prikupljenih podataka dobijenih prilikom proleta 'Lune-1' i
ametičkih letilica iz programa 'Pioneer', došlo do malih modifikacija instrumenata, što je
uticalo i na promenu u sistemu označavanja, tako da je nova letilica dobila indeks E-1A. U
septembru 1959. stanica E-1A ('Вторая космическая ракета', kasnije – 'Луна-2') postala
је prva letilica koja je uspela da pogodi Mesec. Bio je to ogroman uspeh u veštini
upravljanja i primenjenom znanju i umešnosti proračunavanja putanje.
4
Proizvodna šifra mu je РД-0105, а GRAU indeks 8Д714. Imao je težinu od 125 kg, prečnik 2,6 m, i
potisak u vakuumu od 49,40 kN (5 tона). Napravljen je za samo 7 meseci!
5
Prvi aparat je bio 'Луна-1958A', lansiran 23. septembra 1958. raketom 'Луна 8K72' (SL-3/A-1). Nažalost,
raketa je eksplodirala nakon samo 87 sekundi leta.
2
Treći stepen rakete-nosača, buster 'блок E', imao je dužinu 5,2 m, prečnik 2,4 m i težinu bez goriva od
1.472 kg (za 'E-1') i 1.511 kg (za 'E-1A'). Kao i sateliti koje je nosio, takođe je dospevao na trajektoriju ka
Mesec (i padao na njega!). Nosio je različite naučne instrumente: magnetometar, merače zračenja i
mikrometeorita, itd. Ukupna težina naučnih instrumenata je bila 361 kg (za 'E-1'), odn. 390 kg (za 'E-1A')
Aparati serije Е-2 projektovani su za fotografisanje iz orbite druge strane Meseca, i

njihovo kasnije radio-emitovanje na Zemlju6. Tokom razrade čitavog projekta, parametri
orbite oko Meseca nekoliko puta su menjani, tako da su neke početne varijante čak
zahtevale razmeštanje zemaljskih prijemnih radio-stanica okolo južnog polarnog kruga.
Zbog tih balističkih izmena, konačna varijanta stanice dobila je oznaku E-2A (masa 278,5
kg). Lansiran je samo jedan aparat iz ove serije ('Е-2А № 1') i to oktobra 1959. godine
('Автоматическая межпланетная станция', kasnije preimenovana u 'Луну-3'), i u
potpunosti je ispunio svoje zadatke.
Aparati 'E-3'7 bili su dizajnirani za još detaljnije fotografisanje Meseca od E-2A,
naročito bočnih strana. Umesto već isprobane dvoobjektivne fotokamere žižinih daljina od
200 i 500 mm, na E-3 je stavljen fotoaparat sa jednim objektivom, čiji je fokus bio na 750
mm. Isto tako, izmenjen je i fototelevizijski sistem slanja razvijenih fotografija kući. Za
razliku od E-2A, stanice E-3 su bile neupravljive. Korpus za smeštaj instrumenata bio je
'pozajmljen' od letilica E-2A. U aprilu 1960. u roku od samo 3 dana lansirane su dve ovakve
letilice, ali obe bezuspešno.
6
U tu svrhu je u jesen 1958. u lenjingradskom zavodu НИИ-380 projektovano tzv. 'fototelevizijsko
ustrojstvo' (ФТУ), fotoaparat 'Jenisej-2' (rus. 'Енисей'). Korišćen je 35-mm film, koji se na licu mesta
razvijao, pretvarao u električni signal, i slao na Zemlju.
7
Oznaku E-3 letilice su dobile tek u momentu starta; do tada su ih u OKB-1 tretirali i označavali kao stanice
E-2Ф.
3
Šema kosmičke lunarne stanice E-2A ('Луна-3'). Na zapadu su letilice ove serije nazivali 'Lunjik'. Tokom
misije, ovaj 130 cm dug hermetički kanister uspeo je da snimi i pošalje na Zemlju prve fotografije druge
strane Meseca. Snimljeno je 29 fotografija, čime je pokriveno 70% druge strane Meseca, ali je samo 17
poslato na Zemlju. Kliknite za veći crtež
Aparati E-4 bili su namenjeni izazivanju moćne eksplozije8 na Mesecu, što je trebalo
da teleskopima na Zemlji omogući da izvrše spektroskopsku analizu podignutih čestica tla.
Koroljev se nadao da će na taj način uspeti da precizno odrediti hemijski sastav lunarne
površine, a i pribaviti bitne parametre o načinu spuštanja (padanja) sondi na Mesec.
Međutim, ubrzo nakon početka rada na ovom projektu, Koroljevu je predočeno da će
njegovi teleskopi na Zemlji pre meriti spektar čestica eksplozije nego lunarne prašine. A
što se tiče činjenica o padanju, njih je bilo moguće mnogo lakše dobiti matematičkim
metodama. Projekat E-4 je prekinut početkom 1958. godine, još u stadijumu određivanja
tehničkih zadataka.
Ubrzo nakon toga, inženjeri Koroljevljevog biroa OKB-1 počeli su projektovanje petog
aparata serije 'E', namenjenog ulasku u orbitu oko Meseca. Za taj posao bila je predložena
upotreba rakete 8K73 ('ГР-1'), čiji treći stepen je trebalo da pokreće novi motor РД-109
proizveden u birou ОКБ-456 Valentina Gluška9 (rus. Валентин Петрович Глушко).
Međutim, zbog odlaganja radova na РД-109, 1959. godine prekinuti su svi poslovi kako na
raketi 8K73, tako i na letilicama E-5.
Nakon prvih istraživanja Meseca sprovedenih 1959. godine, Sergej Koroljev je izneo
predlog za dva nova projekta za istraživanje našeg najbližeg suseda. Za njihovo
postavljanje u orbitu odabrana je četvorostepena raketa-nosač 8K7810, koja je ka Mesecu
mogla da ponese letilicu mase do 1,5 tona.
Aparati E-6 su trebali da izvedu meko sletanje na Mesec, dok su E-7 bili osmišljeni
za ulazak u orbitu oko Meseca, odakle bi slali TV slike površine. Već 1960. godine, u
8
U to vreme, akademik J. B. Zeljdovič je predlagao da se u tu svrhu na Mesečevoj površini aktivira čak
atomska bomba koju bi donela raketa...
9
Tokom sovjetsko-američke trke u svemiru, Valentin Gluško (1908-98) je bio jedan od trojice najvećih
sovjetskih projektanata svemirskih letilica i raketa. Druga dvojica su Vladimir Čelomej i Sergej Koroljev.
10
Misli se na četvorostepenu raketu srednje klase 'Munja' (rus. 'Молния'). Spada u porodicu raketa-nosača
'R-7'. Dužina: 43,44 m; prečnik: 10,30 m; masa na startu: 305 t. Prvo lansiranje je bilo 10. oktobra 1960. sa
kosmodroma Байконур.
4
biroima OKB-1 završeni su idejni projekti obe automatske stanice. Ovo su trebale da budu
letilice druge generacije u sovjetskom istraživanju Meseca.
Međutim, već u prvoj godini razrade projekta, zaključeno je da bi bilo mnogo
jednostavnije stvoriti jednu univerzalnu platformu i za sprovođenje mekog aluniranja i za
ulazak sondi u orbitu oko Meseca. Zato je projekat E-7 obustavljen, dok je E-6 pretpeo
nekoliko izmena.
U stvarnosti, nijedna stanica serije E-6 nije uspela da se meko spusti na Mesec. Svih
11 lansiranja obavljenih od januara 1963. do decembra 1965. (među njima i 'Луна-4',
'Космос-60', 'Луна-5, 6, 7 i 8') završeno je neuspesima: što zbog otkazivanja rakete, što
zbog otkaza 'блокa Л' (četvrtog stepena), što zbog otkaza sistema za navođenje letilice11.
Poslednja dva neuspeha u pokušaju sletanja na površinu ('Луна-7' i 'Луна-8') bila su
uzrokovana nepravilnim funkcionisanjem sistema za orijentaciju prilikom ključne faze
kočenja retroraketama. Kod prve letilice, za to je bio kriv loše podešen senzor sistema
astronavigacije, koji je tokom kritičnog manevra izgubio Zemlju iz vidnog polja, a kod druge,
problem je izazvao pneumatski zaštitni jastuk lendera, koji je slučajno probijen, te je
prilikom samog spuštanja izazvao rotaciju letilice i njenu dezorijentaciju. To je 'zbunilo'
merače visine a zatim i kočione motore, te se letilica sunovratila zapadno od Keplerovog
kratera.
Ovakav problem su mogli da reše jedino prekaljeni stručnjaci iz Lavočkinovog
konstruktivnog biroa Zavoda za mašinogradnju (МЗЛ12), pa je tu u aprilu/maju 1965.
godine iz OKB-1 bila prebačena sva međuplanetna tematika. Rešenje je bilo prosto:
naduvavanje pneumatskog jastuka na lederu počinjalo bi tek nakon uključivanja kočionih
retroraketa; aparati sa tom modifikacijom dobili su oznaku E-6M. Dve letilice iz te serije,
lansirane januara i decembra 1966. godine ('Луна-913' i 'Луна-13'), uspešno su ispunile
postavljene zadatke, meko se spustivši na površinu i izvršivši ispitivanja i fotografisanja.
11
U tom razdoblju, SAD je imala više uspeha: od 4 lansirane letilice, sve četiri su pogodile Mesec (ne meko
sletele!). To su bile sonde 'Ranger VI, VII, VIII i IX'.
12
Zavod je nakon Lavočkinove smrti 1960. promenio ime: od 'Eksperimentalno-konstruktivnog biroa' (rus.
Oпытно-конструкторское бюро, ОКБ) postao je 'Lavočkinov Zavod za mašinogradnju' (rus.
Машиностроительный завод им. С.А. Лавочкина). Tada je za gl. inženjera-konstruktora postavljen G.
N. Babakin. Krajem 1971. usledio je nov naziv: 'Lavočkinovo Naučno-proizvodno udruženje' (rus. Научно-
производственное объединение имени С.А. Лавочкина). Glavni inženjer-konstruktor bio je S. S.
Krjukov. (http://www.laspace.ru/rus/history.php)
13
Bilo je to prvo meko sletanje na drugo nebesko telo. Kao što sam rekao, bilo je to tek iz 12. sovjetskog
pokušaja. To je bila prva 'deep space' svemirska letilica Lavočkinovog biroa, koji će u budućnosti
konstruisati praktično sve sovjetske (i ruske) lunarne i međuplanetne aparate. Sonda je poslala i prve slike
sa nekog nebeskog tela – imala je samo 1 naučni instrument: merač zračenja (izmerio je dnevnu dozu od
30 milirada (0.3 miligreja).
5
Šematski prikaz mekog spuštanja automatskog lunarnog aparata tipa E-6. Na visini od 8.700 km od
površine, stanica se orijentiše vertikalno. Na 75 km od tla (oko 48 sec do sletanja) odbacuju se dva bloka
za astroorijentaciju 'Юпитер', težine 312 kg. Uz pomoć kočionog raketnog motora (КТДУ), na visini 260-
265 metara, brzina se sa 2.630 m/s smanjuje na samo 2-5 m/s, a motor se prebacuje na režim malog
potiska. Kada pri brzini od 4 do 24 m/s 5-metarska pipalica dotakne tlo, odbacuje se hermetička tzv.
'lunarna loptasta stanica' (АЛС).
Na njoj je glavni uređaj bila optičko-mehanika panormska kamera od 3,4 kg. Visina stanice sa antenama
bila je 112 cm, a ukupni prečnik 160 cm. Prva takva letilica koja je meko sletela na Mesec bila je 'Луна-9',
po jednima teška 100 kg, po drugima 84 kg.
Aparati E-6C osmišljeni su kao zamene za otkazane E-5, a konstruisani su za

istraživanje Meseca sa orbite. Od dve letilice te serije lansirane u martu 1966. godine, jedna
je ostala u orbiti oko Zemje ('Космос-111'), dok je druga ispunila zadatke ('Луна-10').
Sledeća modifikacija osnovnog aparata dobila je naziv Е-6ЛФ. Bile su namenjene
fotografisanju Meseca sa orbite. U avgustu i oktobru 1966. godine lansirane su dve stanice
te serije ('Луна-11' i 'Луна-12').
Šema kosmičke lunarne stanice Е-6ЛФ (rus. ЛФ - 'лунный фотограф'). To su bili sonde Е-6ЛФ №101
'Луна-11' i Е-6ЛФ №102 'Луна-12', mase 1.640 kg i 1620 kg. Obe su lansirane nosećom raketom 8K78M
'Молния-М'.
6
Poslednje modifikacije E-6 bili su aparati E-6ЛС, namenjeni testiranju određenih

elemenata sovjetskog programa slanja kosmonauta na Mesec,'H-1/Л-3'. Stanice ovog tipa
takođe su sprovodile detaljna ispitivanja Meseca sa lunicentrične orbite. Od tri aparata te
serije, koja su lansirana u maju 1967. i februaru i maju 1968. godine, samo je poslednji (Е-
6 ЛС №113 'Луна-14') ispunio svoje zadatke.
Sve ove modifikacije aparata E-6 započete su još u Koroljevovim biroima OKB-1, i u
različitim fazama dovršenosti su 1965. godine predate na doradu Lavočkinovom Zavodu
za mašinogradnju.
OKB-1 je započeo radove na projektovanju treće generacije letilica serije 'E' 1960.
godine. Stanice E-8 bile su namenjene spuštanju na Mesec mobilnog istraživačkog
uređaja, kojim bi se dirigovalo sa Zemlje. Ubzo je taj samohodni lunarni aparat prekršten u
'Луноход', i to ime mu je ostalo zvanično i kasnije. Noseća raketa 8K78 'Молния' mogla
je da dostavi na Mesec maksimum 100 kg, što je bilo premalo za lunohod. Zato je krajem
1960. odlučeno da će sve letilice E-8 biti lansirane pomoću raketa iz serije 'H' (konkretno –
'H-II'14; ovo ćirilično 'H' je od ruske reči 'носитель'), čiji razvoj je otpočet u pogonima OKB-
1 već iste godine. Pet godina kasnije opet će doći do promena, i za lansiranje će biti
dodeljena raketa 8K82K ('Протон-К') sa busterom, četvrtim stepenom, tzv. 'блоком Д'.
Na kraju ovog pregleda sve tri generacije letilica serije 'E', treba dodati da su na
osnovu desantnog (sletnog) modula, projektovanog za aparate 'E-8', razvijene još dve
modifikacije:
• Teški Mesečev satelit Е-8ЛС, lansiran u dva navrata u septembru 1971. (Е-8ЛС
№202 'Луна-19'15) i u maju 1974. (Е-8ЛС №220 'Луна-22').
• Aparat za donošenje uzoraka Mesečevog tla na Zemlju, 'E-8-5', koji je od 8 lansiranja
od juna 1969. do februara 1972. imao samo dva uspeha (Е-8-5 №406 'Луна-16'16 i Е-
8-5 №408 'Луна-20'). Početkom sedamdesetih godina sprovedeno je usavršavanje
ovog aparata, što je dobilo oznaku 'Е-8-5М'. Od oktobra 1974. do avgusta 1976.
izvršena su tri lansiranja ovog modela, ali je samo jedna letilica ('Е-8-5М №413 Luna
24'17[4]) ispunila postavljene zadatke.
Sve ove letilice lansirane su uz pomoć rakete-nosača 'Протон-К' (8К82К).
14
Savet ministara SSSR-a se juna 1960. dogovorio sa Koroljevim da u periodu 1960-1963 napravi raketu-
nosač 'H-I' nosivosti 40-50 tona, a u periodu 1963-1967 raketu 'H-II' nosivosti 60-80 tona.
15
Veza sa ovom naprednom stanicom prekinuta je tek nakon više od godinu dana i preko 4.000 orbita oko
Meseca. Masa letilice na Zemljinoj orbiti je bila 5.700 kg. Bio je to pretposlednji ruski orbiter oko Meseca
(poslednji je 'Луна-22').
16
Bio je to prvi robot koji je doneo Mesečeve uzorke na Zemlju (101 grama). Na Mesecu je ostao 26 h i 25
min. Količina od 0,2 grama prodata je kasnije na jednoj aukciji za $442.500. To je jedini uzorak Meseca koji
se nalazi u privatnoj kolekciji (sem lunarnih meteorita i ukradenog kamenja).
17
Ovo je bila poslednja sovjetska letilica lansirana ka Mesecu, ali zadugo i poslednja uopšte, bilo koje
zemlje, koja je meko sletela na Mesec. Donela je na Zemlju 170,1 grama uzoraka. Tek će 2013. Kinezi sa
sondom 'Chang'e 3' ponovo meko sleteti na površinu Meseca 37 godina posle Sovjeta...
7
Kapsula sa uzorcima 'Луне-20'. Prilokom povratka na Zemlju 25. februara 1972. godine, donela je 55
grama dragocenih uzoraka. Vide se gurtne sistema kočionih padobrana, koji su se otvorili na 15 km vidine.
Danas se kapsula nalazi u Lavočkinovom muzeju u Himkiju.
Iako su stanice E-8-5 i E-8-5M2 bile u potpunosti projektovane, testirane i

proizvedene u Lavočkinovim konstrukcionim biroima (КБ МЗЛ) pod rukovodstvom glavnog
naučnika i konstruktora Georgija Babakina18 (rus. Гео́ргий Никола́евич Баба́кин, 1914-
71), one su ipak zadržale stare, 'Koroljevljeve' tipove oznaka.
2. Koroljevov lunohod
Mala, ali neophodna digresija: osnovu nastavka ovog članka predstavlja intervju koji
je 24. oktobra 1994. godine, povodom 25. godina od lansiranja 'Луноходa-1', napravio
novinar 'Новости Космонавтики', K. Lantrazov, sa dvojicom, kako on kaže, 'patrijarha
sovjetske kosmonautike', ljudima koji su radili na rađanju lunohoda – Olegom Ivanovskim
(rus. Олег Генрихович Ивановский) i Garijem Rogovskim (rus. Гарри Николаевич
Роговский). Pukovnik O.G. Ivanovski je u periodu 1958-59 bio vodeći konstruktor stanica
'E' u OKB-1, od 1965. zamenik glavnog konstruktora, a u periodu od 1971. do 1983. glavni
konstruktor za lunarne letilice u Lavočkinovom birou NPO. Od odlaska u penziju, Ivanovski
je praktično sve do smrti 2014. bio počasni direktor Lavočkinovog naučnog muzeja u gradu
Himki, u Moskovskoj oblasti. G.N. Rogovski, koji je dugo vremena radio sa Ivanovskim na
lunarnoj tematici, do skora je bio prvi zamenik glavnog konstruktora u Babakinovom
naučno-istraživačkom centru.
18
O njemu dovoljno govori i to da i na Mesecu i na Marsu ima po jedan krater. Od 1986. pri Lavočkinovom
centru je osnovan Babakinov naučno-istraživački centar.
8
Oleg Gendrihovič Ivanovski, zamenik glavnog konstruktora 'Луноходa', Babakina. Bio je tehnički
rukovodilac na skoro svim međuplanetnim sondama na Mesec i Veneru, a na kraju karijere je radio ka prvoj
sovjetskoj astrofizičkoj opservatoriji 'Astron'.
Da vidimo kako je rođena ideja o stvaranju lunarnog samohodnog vozila. Prema

rečima Ivanovskog, do ideje se došlo sasvim prirodno. 'Do toga je jednostavno moralo da
dođe. Svima nama je na prelazu pedesetih u šezdesete stvaranje jednog mobilnog
lunarnog uređaja konstantno bilo u mislima. Pre svih, pre inženjera, naučnici su bili ti koji
su pred sebe postavili zadatak da prošire lunarna istraživanja.'
Trebalo je rešiti glavno pitanje: odakle, uopšte, krenuti? Složenosti rešenja najviše je
doprinosilo to što niko nije znao kakvi uslovi tamo vladaju. Nikome na Zemlji nisu bili
poznati! Generalno, pred projektante prvih sovjetskih međuplanetnih stanica često su
postavljani zadaci koje je čak bilo teško i formulisati u predprojektnom zadatku. Bilo je
potrebno napraviti nešto što će funkcionisati u uslovima o kojima se vrlo malo znalo.
Početkom 1960. godine, u Koroljevovim biroima OKB-1 je za probleme stvaranja
samohodnog lunarnog vozila i njegovog mekog spuštanja na Mesec (tema E-8)
angažovano projektno odelenje Mihajla Tihonravova (rus. Михаил Клавдиевич
Тихонравов, 1900-74). Tamo su utvrđeni i osnovni projektni parametri budućih lunohoda.
Kao primarno, težina aparata je odmah ograničena na 600 kg. Treba podsetiti da je težina
desantnih modula aparata tipa E-6, koje je u potpunosti razradio OKB-1, bila oko 100 kg.
Da bi se na Mesec poslao tako težak lunohod, bila je potrebna moćniji nosač od rakete
8K78 'Молния'. Zbog toga je u svojstvu nosača za 'E-8' razmatrana raketa 'Н-II'. Оna je
trebala da ima drugi i treći stepen još jači od Koroljevove rakete 'Н-1' ('N-1'), i još jedan
dopunski stepen. Takva raketa (prema projektima raketa serije 'N' iz 1961. godine) trebala
je da ima startnu masu od 560 tona i da u nisku orbitu (LEO) može da podigne 16 tona
korisnog tereta19. Logično je bilo da Koroljev nije želeo da za svoje kosmičke aparate koristi
rakete-nosače koje su proizveli drugi konstrukcioni biroi.
Počelo je da se radi i na izgledu lunohoda. Pre svega, bilo je potrebno odrediti način
na koji će se lunohod kretati po lunarnoj površini. Od čega se ona sastoji? Jednostavno,
19
Postojali su i planovi za raketu 'N-III', sa III i IV stepenima rakete 'N-1' i II stepenom rakete 'P-9A' (8K75,
SS-8), sa startnom masom od 200 tona i korisnim teretom od 5 tona. Namena joj je bila ispunjavanje vojnih
i kosmičkih zadataka.
9
1960. godine to niko sa sigurnošću nije mogao da kaže. Postojala je hipoteza da je površina
Meseca nekekav 'ambis', koga čini debeli sloj lunarne prašine, koja guta sve što padne na
njega. U vezi toga, pojavilo se nekoliko ne-kosmičkih preduzeća sa mnoštvom prosto
fantastičnih predloga za rešenje. To je donekle i bilo razumljivo, jer su svi želeli da se
priključe novom, uzbudljivom i egzotičnom zadatku.
'...Sećam se da je radi projektovanja točkova lunohoda jedno preduzeće predložilo
izgradnju ogromnog hangara površine nekoliko hiljada kvadrata, koji bi unutra bio nasut
slojem od 5-10 metara neljuštenog prosa,' seća se Ivanovski. 'Smatrali su da će neljuštena
zrnca prosa, zbog svojih ljuski vrlo klizava i nesposobna da ponesu bilo kakav teret, biti po
svojstvima potpuno analogna lunarnoj prašini. Tada je postojalo nekoliko hipoteza, da je
Mesečeva površina prekrivena debelim slojem 'klizave' prašine. Međutim, kada smo
zapitali te ljude gde da dađemo toliku količinu prosa, oni su jednostavno predložili da
uzoremo nova polja prosa i čekamo berbu. Kada smo ipak malo dublje razmislili, odustali
smo od te ideje.'
Da bi se izborio sa planetološkim problemima, Koroljev je za rad na temi E-8 1961-
62. godine pozvao brojne organizacije i naučnike koji su se bavili istraživanjem Mesecom
(Naučno-istraživački radio-fizički institut iz Gorkog, Astrosovjet Akademije nauka SSSR-a,
Krimsku astrofizičku opservatoriju, Pulkovskuju glavnu opservatoriju, itd.). Većina naučnika
se složila da su priče o nekakvom moru lunarne prašine – čista fantastika.
Na kraju je Sergej Pavlovič Koroljev prišao problemu mogućnosti mekog sletanja na
Mesec samo na osnovu onoga s čime je raspolagao. Nakon postignutog uspeha sa
aparatima E-6, držao se premise da je lunarna površina koliko-toliko tvrda, i više niko nije
predlagao drugačija rešenja. Zato se ograničio na konvencionalne načine kretanja:
točkovima, gusenicama i beskonačnim zavrtnjem, mada je bilo i nekoliko egzotičnih
varijanti: skokovima, 'koračanjem', itd. Ipak, među svim predloženim rešenjima, najviše se
razmišljalo o točkovima i gusenicama. Za konačnu odluku, bilo je potrebno mišljenje
stručnjaka, koji bi na osnovu iskustava sa zemaljskim mašinama, mogli konstruisati i jednu
za rad na Mesecu. Imajući sve to u vidu, Koroljev se prvo obratio proverenim stručnjacima
sa moskovskog Naučno-istraživačkog instituta državnog Ministarstva za traktore i
poljoprivrednu mehanizaciju (rus. Hаучно-исследовательский институт
Государственный союзный Министерства тракторного и сельскохозяйственного
машиностроения СССР, НАТИ).
10
Neki od predloga točkova za buduće lunohode. Niko nije sa sigurnošću znao kakvog je sastava tlo koje ih
čeka na Mesecu.
Usvojena verzija točkova za lunohode. U prvom planu na gornjoj slici vide se lopatice koje treba da posluže
za bolje kretanje po rastresitom lunarnom rigolitu. Na donjoj slici vidi se deo elektromotora i mehanike za
pogon. Lunohod je imao po 2 ovakva para sa svake strane.
Treba reći da je Koroljev radove na temi 'E' razmatrao jedino u svetlu svojih zamisli o
proučavanju Meseca tzv. 'pilotirajućim sredstvima' (sa ljudskom posadom). Desetdog
11
marta 1962. godine potpisao je idejni projekat kompleksa 'Sojuz' ('Союз' 7К-9К-11К20), koji
je bio namenjen testiranju randevua velikih letilica u kosmosu. Iako je uz pomoć ovog
kompleksa Koroljev planirao da sa ljudskom posadom izvede let do Meseca i oko njega,
bukvalno mesec dana kasnije (13. aprila 1962. godine), uredbom Vlade SSSR-a, svi radovi
na raketama-nosačima serije 'N' suspendovani su. Predloženo mu je da se napore ograniči
samo na razvoj idejnog projekta raketa, sveobuhvatnu procenu varijanti i troškova njihove
realizacije. Ovo se direktno odnosilo i na lunohod.
Lunarni orbiter koji je, kao deo kompleksa 'Л-3', trebalo da bude lansiran raketom-nosačem 'N-1'. Nosio bi 2
kosmonauta, odakle bi jedan prešao u lunarni modul i sleteo na Mesec. Masa orbitera je bila 9.850 kg.
20
Cirkumlunarni koncept 'Sojuz A-B-V', koji je bio poznat i kao 'Л-1', u koji je spadala letilica sa 2
kosmonauta, 'Sojuz-A 7K', koja je trebalo da se u orbiti spoji sa druge dve komponente i krene ka Mesecu.
Druge dve komponente su bili buster 'Sojuz-B 9K' i tanker sa solarnim panelima, 'Sojuz-V 11K'. Misija leta
do Meseca i nazad trebalo je da traje 7-8 dana.
12
Sergej Pavlovič Koroljev. Ko bi rekao da je ovaj čikica, slikan ispred svoje dače, u to vreme bio najveći
živi stručnjak za rakete, svemirske aparate i tehniku letova na planeti. Amerikanci su znali da postoji ali ga
niko nikad nije video niti znao kko izgleda. Zato je prilikom lansiranja Gagarina, on stajao sa strane i
pozdravio se među poslednjnima, dok je CIA računala da će on biti prvi i da će ga konačno provaliti…
Međutim, Koroljeva nije bilo tako jednostavno slomiti. Od 2. do 16. jula 1962. godine,
ubeđujući rukovodstvo u neophodnost lunarnog istraživanja, ipak je uspeo da odbrani idejni
projekat rakete 'N-1'21. Već 24. septembra 1962. objavljena je nova odluka Centralnog
komiteta KPSS i Saveta ministara SSSR o nastavku istraživanja Meseca, kojom je
utvrđena definitivna neophodnost slanja sovjetskih kosmonauta na Mesec. Svemu tome
trebala su prethode i neophodna istraživanja uz pomoć automatskih aparata. Zbog svega
toga, radovi na seriji nosača 'N' u OKB-1 ipak su nastavljeni.
Postepeno je počela da se nazire i tema E-8. Da bi ubrzali radove, stručnjaci koji su
se bavili tematikom lunohoda su 1963. godine izdvojeni u jednu specijalnu grupu, kojom je
rukovodio Mihail Tihonravov (rus. Михаил Клавдиевич Тихонравов).
Ali, ubrzo su počeli da se javljuju problemi, a osnovni je bio vezan za šasiju. U maju
1963. НАТИ je otkazao radove na projektovanju šasije lunohoda, koji su po zahtevu OKB-
1 trebali da smanje težinu šasije sa 120 na 85-100 kg.
21
Ova raketa je trebala da odnese sovjetske kosmonaute na Mesec, a trebala je da bude sovjetski politički
odgovor na američki 'Apollo' program. U periodu 1969-1972 izvedena su 4 njena probna lansirnja i sva su
završena katastrofalno. Kada je program 'Apollo' počeo da donosi rezultate, Sovjeti su prekinuli dalje
radove.
'N-1' je bila visoka 105 m, imala je prečnik 17 m, a težinu 2735 tona. Imala je 4 stepena, a za let na
Mesec bi imala još jedan. Trebalo je da u LEO orbitu iznese 75-95 tona.
13
Novog preduzetnika za roverovu šasiju pronašao je tadašnji Ministar odbrane, Dmitri

Ustinov. Radove na šasiji lunohoda prebačeni su na lenjingradski ВНИИ-100 (Sveruski
naučno-istraživački institut; kasnije 'ВНИИTрансMаш' odn. Всероссийский научно-
исследовательский институт транспортного машиностроения), koji je do tada
proizvodio šasije za poznate sovjetske tenkove. Tamo se zadesio dobar stručnjak i
entuzijasta, Aleksandar Kemurdžian (rus. Александр Леонович Кемурджиан), koji je
kasnije i napravio šasiju za lunohod. Institut je prosto bio 'zbunjen' Koroljevljevim
predlogom, ne toliko nekim konkretnim problemom, koliko pozivom da učestvuju u
radovima na istraživanju vozila za rad na Mesecu.
Ali za konkretne radove bilo je još prerano. U oktobru 1963. projektni zadatak aparata
E-8 ponovo je prepravljen, što je bilo povezano sa revizijom projekta rakete iz serije 'N'. Po
novom projektu, 'N-II' je pri startnoj masi od 700 tona mogla da na nisku orbitu oko Zemlje
(LEO) iznese teret od 20 tona. Za uzvrat, grupa zadužena za lunohod objavila je sledeće
osnovne tehničke karakteritike: masa aparata – 900 kg, prečnik kontejnera sa
instrumentima – 1800 mm, maksimalna brzina kretanja po Mesecu – 4 km/h, ograničena
potrošnja energije u trajanju od 10 minuta – 1 kW, nominalna potrošnja električne energije
– 0,25 kW.
Trećeg avgusta 1964. godine, objavljena je odluka Centralnog komiteta partije i
Saveta ministara SSSR-a №655-268 'O radovima na istraživanju Meseca i kosmičkog
prostranstva', prema kojoj je programu 'Н1-ЛЗ' dat pun prioritet. Koroljevu je data podrška
za njegov plan slanja kosmonauta na Mesec, što je značilo da je u OKB-1 aktiviran rad na
raketi 'N-1'. Čitav predmet vezan za let oko Meseca prešao je u nadležnost biroa OKB-
5222, a za to je određena raketa 8K82K (УР-500K23), čiji prototip je OKB-52 napravio 1960.
godine.
Na osnovu pomenutog dekreta №655-268 promenjen je osnovni zadatak aparata E-
8. Namera je bila da se lunohod iskoristi za detaljno ispitivanje oblasti predviđene za
sletanje lunarnog modula sa kosmonautima. Na osnovu aparata E-8 trebalo je napraviti
lunarni veštački satelit Е-8ЛС koji bi telesnimcima visoke rezolucije ispitao budući rejon
sletanja lunohoda, a kasnije i lunarnog modula.
Krajem 1964. godine kooperanti OKB-1 po pitanju projekta E-8, pre svih ВНИИ-100,
potvrdili su mogućnost ispunjenja svih utvrđenih zahteva iz projekta. 1965. godine u
biroima OKB-1 započinje rad na konkretnom projektu. Izbor je, na kraju, pao na guseničnu
šasiju (donja slika).
22
Konstruktorski biro za projektovanje raketa iz Reutova. Osnovan je 1944. kao 'НПО машиностроения',
pod vođstvom Vladimira Čelomeja (rus. Влади́мир Никола́евич Челоме́й), koji je vodio biro sve do smrti
1984. Biro je promenio ime u OKB-52 tek 1955.
Tokom prvog Hladnog rata su proizvodili nekoliko sistema, među kojima i interkontinentalne balističke
rakete SS-19. Danas je, sem Rusike federacije, njihov najveći kupac Indija, koja je do sada kupila
protivbrodske projektile P-70 'Ametist', krstareće supersonične rakete 'BrahMos', 'BrahMos-II', supersonične
protivbrodske rakete P-800 'Oniks' i verovatno, supersonične krstareće rakete na tečno gorivo P-500
'Bazalt'.
23
Ovo je raketa-nosač teške klase 'Протон', koja je izgrađena na osnovu balističke rakete УР-500, koja je
trebala da nosi nuklearne bojeve glave snage 100 megatona i više. Glavni konstruktor je bio Pavel А.
Ivansen (rus. Павел Альбертович Ивенсен).
14
Lunohod sa gusenicama prema projektu E-8 Koroljevovog biroa OKB-1. Crtež je iz časopisa 'Земля и
Вaселенная' №4, 1994.
No Koroljev nije imao vremena da se preterano udubi u temu. Njegov OKB-1 je bio
preopterećen radovima na brojnim kosmičkim programima, te je rukovodstvo bio primorano
da deo prinadležnosti prebaci na druge organizacije. U tom svetlu, automatske
međuplanetne stanice (AMS) kompletno su prepuštene Lavočkinovom mašinskom zavodu
iz Himkija. 'Prelazak' AMS iz OKB-1 u MLZ otpočeo je tokom prvih dana aprila 1965.
godine. Krajem aprila Koroljev je još uvek nastojao da dâ projektni koncept budućeg
lunohoda, ali je u maju čitav posao oko E-8 ipak predat u Himki bez dovršenog projekta.
3. Rađanje 'Mesečeve lutalice'

Prelaskom projektnog zadatka letilice E-8 u biro MLZ, u Himki je prešao i jedan deo
stručnjaka iz OKB-1, koji su već godinama bili uključeni u rad na temi.
U međuvremenu, tokom decembra 1965. godine, Koroljev je razvio alternativnu
varijantu leta oko Meseca sa ljudskom posadom (tema 'Л-1'). Zato je Savet ministara
SSSR-a odobrio 'kooperativni' projekat OKB-1 i OKB-52, koji je uz pomoć kompleksa 'УР-
500/Л-1' trebao da izvede prvi let sa čovekom oko Meseca. U Koroljevovim biroima OKB-
1 zaustavljeni su svi projekti na raketama serije 'N', osim, naravno, na raketi 'N-1'. Ipak,
raketa 8K82K, pojačana dodatnim stepenom 11C824 ('блок Д' rakete 11А52 'N-1'), po
svojim energetskim karakteristikama bila je verna kopija rakete 'N-II'. No dok je 'N-II' još bio
samo na crtežima, 8K82K 'Протон' je već bio spreman za probna lansiranja.
15
Raketa-nosač 'H-1' ('N-1'). Na slici se vidi 30 Kuznjecovljevih motora 'NK-33' potiska 5.130.000 kg (50,3
MN). Drugi stepen je imao 8 motora 'NK-15V'. Raketa je imala 4 probla leta i svaki se završio
katastrofalnim rušenjem još u prvim metrima leta.
Zato su krajem 1965. godine projekti, razrađivani ranije za montiranje na raketu 'N-II',
bili preorijentisani za lansiranje raketom 'Протон'. Među njima se nalazio i lunohod.
Na osnovu obimnog prikupljenog materijala u OKB-1, radovi na lunohodu su u
Lavočkinovim konstruktorskim biroima MLZ tekli prilično brzo. Međutim, ekipa iz Himkija
odlučila je da se ne oslanja na Koroljevov projekat letilice E-8, već da naprevi svoju
varijantu. Pored toga, bespilotna stanica E-6М №13 ('Луна 9') poslala je informacije o
karakteristikama lunarnog tla24, što se u vreme rada na lunohodu u OKB-1 nije znalo. Tlo
se pokazalo dovoljno tvrdim, sa relativno tankim slojem prašine. Zato su konstruktori
revidirali projekat šasije, odustali od gusenica, i opredelili se za osam točkova.
24
Ona je 3. februara 1966. postala prva sonda u istoriji koja je sletela na površinu Meseca. Slala je podatke
nedelju dana.
16
Samohodna šasija za lunohod, koju je napravio lenjingradski 'ВНИИтрансMаш' (ВНИИТМ) pod

rukovodstvom Aleksandra Kamurdžiana. Oni su tada u SSSR (a i danas su u Rusiji) bili zaduženi za sve
šasije planetohoda (točkove, motore, prenos, vešanje, sistem upravljanja, itd.). Ova šasija je bila teška
samo 84 kg.
Konačno, u jesen 1966. godine glavni i odgovorni konstruktor Georgij Babakov je

odobrio prepravljeni projekat lunohoda, i započet je rad na konstrukciji.
Ovde treba reći da se indeks E-8 odnosio na čitav kompleks koji je nosila rakete
8K82K, u koji su spadali desantni modul (KT25) i sâm lunohod (8ЕЛ) (donja slika).
25
Predstavlja korekciono-kočioni blok (rus. корректирующе-тормозной модуль, KT), koji u svom
sastavu ima raketni motor КТДУ-417, instrumente za upravljanje letom i sletanje, i motore za amortizovano
sletanje na površinu Meseca. Osnovu čine 4 loptasta rezervoara, od kojih su 2 za gorivo, a 2 za
instrumente i opremu. Tu se nalaze i 2 rampe za silazak lunohoda kad se spuste na Mesec ('prednjia i
'zadnja', u zavisnosti od reljefa na mestu spuštanja).
17
Automatska kosmička stanica 'E-8' ('Луна-17'). Vidi se 'zapakovani' lunohod na vrhu i modul KT ispod
njega. Crtež je iz enciklopedije 'Космонавтика'. 1 - blok sa rezervoarima; 2 - radiovisinomer; 3 - reaktivni
mikromotori sistema stabilizacije; 4 - rezervoar goriva sistema za stabilizaciju; 5 - rampa za silazak
vozila; 6 - rezervoar sa azotom sistema astronavigacije; 7 - telekamera; 8 - antena; 9 - poluusmerena
spiralna antena za prenos telemetrije; 10 - solarni panel (zatvoren); 11 - 'Луноход-1'; 12 -
telefotokamera; 13 - šipkasta antena; 14 - radioizotopski izvor toplote; 15 - mikromotor sistema
orijentacije; 16 - Doplerov aparat za merenje brzine (ДА-018); 17 - stepen za odbacivanje; 18 - izduvnik
osnovnog raketnog motora; 19 - trokraki stajni trap za sletanje na Mesec.
Svi glavni zadaci lunohoda odnosili su se prvenstveno na definisanje mehaničkih i

hemijskih parametara lunarne površine. Među instrumentima, nalazila su se i specijalna
aparatura za merenje magnetnog polja, televizijsko snimanje i telefotometrijsko
panoramsko fotografisanje. Svi ovi zadaci su trebali da se obavljaju tokom kretanja
lunohoda. Planirano je da aktivni rad vozila traje oko 3 zemaljska meseca.
Pored tradicionalnih metoda projektovanja i izgradnje kosmičkih uređaja, kada su svi
konstruktivni biroi uključeni u radu na određenom programu, Babakin je dodatno
organizovao i jednu specijalnu laboratoriju, koja je trebalo da se bavi pitanjima upravljanja
i programiranja novog aparata.
Prema rečima Garija Rogovskog, druga organizaciona karakteristika ove ekipe
zadužene za lunohod bila je ta što su je činili zaposleni iz Ministarstva odbrane SSSR-a.
Oni su bili odgovorni za način upravljanja i realizaciju programa, koji je načinjen u
Lavočkinovim laboratorijama. Tim su činili: vozač, inženjer leta, navigator, operator
usmerene antene i, naravno, komandir lunohoda.
'Bila je to specijalizovana, disciplinovana ekipa,' priseća se Rogovski. 'Pažljivo su
odabrani. Prolazili su kroz medicinske preglede jednako kao i kosmonauti. To su bili mladi
i zdravi momci kod kojih emocije nisu prevladavale nad delima, koji su imali jake nerve.'
'Nijedna zemaljska specijalnost, koja bi mogla da preporuči nekog za upravljanje
lunohodom, nije postojala,' dodaje Ivanovski. 'Niko, ni biciklisti, ni motociklisti, ni
automobilisti, ni traktoristi, ni tenkisti nisu imali nikakvo preimućstvo pri izboru ekipe za
upravljanje. Zato su odabrali vojna lica26, koja nisu imala nikva iskustva u upravljanju
transportnim sredstvima, jer se smatralo da bi zemaljska iskustva otežavala njihovo
prilagođavanje radu na lunohodu. Oni su, jednostavno, krenuli od nule, i počeli sa
uvežbavajima na poligonima vojnog komandno-mernog kompleksa.'
Do kraja 1967. godine bila je u potpunosti kompletirana projektna dokumentacija
letilice E-8. Sâm aparat je imao 756 kg, sa otvorenim solarnim panelima dužinu od 4,42 m,
širinu 2,15 m, i visinu od 1,92 m.
Do tada je bila dovršena i šasija, koju su počeli da prave u 'ВНИИТрансМашу' a
dovršili kod Lavočkina u МЗЛ. Konačna masa joj je bila 84 kg, što znači da su je inženjeri
ВНИИ uspeli da smeste u tražene margine. Prečnik svakog od osam točkova bio je 510
mm, a širina 200 mm. Osovinski razmak između točkova bio je 170 mm, a širina između
točkova 1600 mm. Za uvežbavanje upravljanja lunohodom, u tajnom selu Školjnom (rus.
Школьное) kraj Simferopolja na Krimu, bio je napravljen specijalni poligon KIP-1027 (КИП-
10) – 'lunodrom' – gde je ekipa uvežbavala složeno manevrisanje aparatom.
26
U najuži izbor ušlo je 45 oficira, a 11. jula 1969. rigoroznu medicinsku proveru prošlo je njih 18 (kasnije je
jedan odustao, tako da ih je ostalo 17). Kasnije su podeljeni u 3 grupe.
27
Poligon je zahvatao 1 hektar i bio je verna kopija Meseca. Bio je posut sa preko 3000 m3 specijalnog
materijala, imao je 54 kratera sa prečnikom većim od 16 m, i oko 160 stena različite veličine.
18
Kosmički aparat E-8 u Lavočkinovoj montažnoj hali u Moskvi. Tokom projektovanja, masa lunohoda je
sa 650 kg porasla na 756 kg, dok je snaga rakete i bustera za ubrzavanje ostala ista. Rešenje je nađeno u
razmeštaju dela goriva, neophodnog za ulazak u lunarnu orbitu, u stepenu za odbacivanje (vide se njegovi
cilindrični rezervoari levo na slici). Na njemu se nalazi i sistem za astronavigaciju МОКБ 'Марс', nepotreban
nakon silaska sa orbite, koga su proizveli u НИИ-923 pod rukovodstvom V. P. Moračevskog.
Svi instrumenti za rad kosmičkog aparata i lunohoda smešteni su u hermetički kontejner samog lunohoda
(vidi se na vrhu, sa zatvorenim solarnim panelom). Tokom boravka na Mesecu, osunčana strana je bila
izložena temperaturama od +150° C, a ona u hladu -130° C. Za to vreme, instrumenti u kontejneru su bili
na sobnoj temperaturi, pritisku i vlazi.
Aparat 8EЛ, tj. lunohod, sastojao se od hermetičkog kontejnera sa instrumentima i samohodne šasije.
Kontejner je imao poklopac površine 3,5 m2, koji je služio kao kolektor arsenid-galijumske solarne baterije i
stvarao snagu od 180 W. Unutar kontejnera su bili uređaji za TV i radio-vezu ДРК 'Союз', telemetrijski
sistemi, sistem za upravljanje, blok za automatiku i dva srebro-kadmijumska akumulatora snage 200 Ah.
Ovo što liči na 'oči' su otvori TV kamera, a vide se i njihovi poklopci protiv prašine. Iznad njih (crna kutija)
vidi se blok rendgenskog teleskopa i (pored njega) dozimetar.
19
Televizijski sistem na 'Луноходу 1' je za prva tri meseca snimio preko 100 panorama i 3000 slika.
Za upravljanje lunohodom odabrano je 11 odvažnih oficira:
• Komandiri: Nikolaj M. Jeremenko i Igor L. Fedorov.

• Vozači: Gabdulaj G. Latipov i Vjačeslav G. Dovganj.
• Navigatori: Konstantin K. Davidovski i Vikentij G. Samalj.
• Inženjeri leta: Leonid Mosenzov i Aljbert E. Koževnikov.
• Operatori antene: Valerij M. Sapranov i Nikolaj J. Kozlitin.
• Rezervni vozač i operator: Vasilij I. Čubukin.
Treba reći da je ovde navedena ekipa, koja je uvežbavala upravljanje lunohodom
1969. godine, upravljala i 'Луноходoм-1' (1970) i 'Луноходoм-2' (1973). Isti oficiri su trebali
da upravljaju i 'Луноходoм-3', ali on nikada nije lansiran28.
28
Centar za upravljanje lunohodima nalazio se u Simferopoljskom Centru za daljinsku kosmičku
komunikaciju. U sebe je uključivao punkt za upravljanje (pult za upravljanje komandira ekipe, vozača i
operatora na anteni, i navigatora) i salu za obradu telemetrijskih informacija. Za upravljanje je korišćena
aparatura 'Минск-22' - СТИ-90. Na lunohodu se nalazio usavršeni sistem za upravljanje 'Каскад-СУ'.
20
Članovi ekipe zadužene za rad lunohoda (u radnim kombinezonima) sa kosmonautom V. F.

Bikovskim (peti s leva) na lunodromu 22. novembra 1970. godine.
Radno mesto šofera 'Луноходa'.
Uspešno su napredovali i radovi na stepenu KT. On i nije bio predviđen za meko

spuštanje lunohoda već kao osnova za teški satelit oko Meseca u okviru programa Е-8ЛС.
Tek početkom 1967. G.N. Babakin je dao predlog da se na osnovu KT napravi i stanica
koja će doneti Mesečeve uzirke na Zemlju (program E-8-5).
Desantni modul KT je bio važan elemenat projekta E-8, ništa manje od samog
lunohoda. Zapravo, on je trebalo da 'na slepo' mekano i sigurno sleti na Mesečevu
površinu.
'Kada su vršena sletanja lunarnih modula 'Apola', čovek je mogao da bira i koriguje
mesto sletanja,' kaže O. Ivanovski. 'Mi nismo imali takvu mogućnost. Naše sletanje je bilo
'u mraku'. Bio je to veliki minus našeg projekta'.
Čitava metodika sletanja bila je matematički obrađena. Videli smo da je na poligonu
MZL postojao je model Meseca sa vernim rasporedom stena, mora i kratera. Pri
izračunavanju parametara stepena KT konstruktori su se oslanjali na verovatnoću
uspešnog ishoda mekog sletanja na površinu Meseca.
Čak je bila pripremana opcija sletanja letilice uz pomoć manevara pomoću kojih bi
ona sama odabrala optimalno mesto za aluniranje. Aparat je trebalo da sleti po 'slici', i sâm
odabere mesto sletanja. Nažalost, krajem šezdesetih ta ideja je odbačena zbog prevelike
složenosti zadataka.
U to vreme, 4. februara 1967. godine, objavljena je još jedna uredba CK KPSS i
Saveta ministara koja se ticala lunarnog programa (№115-46), u kojoj je dat raspored
budućih lunarnih ekspedicija i lansiranja pridruženih automatskih aparata. Kako su
lunohodi išli 'u paketu' sa programom 'Л-З' sa ljudskom posadom, ovo se ticalo i njih.
U okviru prve sovjetske ekspedicije na Mesec sa ljudskom posadom, lunohodima je
bilo dodeljeno važno mesto. Ne samo da su morali detaljno da ispitaju područje sletanja,
već je planirano da igra i ulogu 'svetionika' (radio-fara) za navođenje. Planirana količina
goriva u lunarnom modulu kompleksa 'Л-З' bila je veoma ograničena, tako da su veliki
21
bočni manevri prilikom izbora mesta za sletanje bili praktično nemogući. Zato je uloga
lunohoda bila značajna, jer bi omogućavao direktno spuštanje na odabranu lokaciju.
Ovako su Sovjeti zamišljali spajanje lunarnog modula (rus. лунная кабина, ЛК) sa 'блоком Д' kao
busterom, i lunarnog orbitera (ЛОК) sa 'блоком И' kao busterom, u Mesečevoj orbiti. Ukupna težina
kompleksa 'Л-3' u 290 km visokoj orbiti oko Zemlje bila bi oko 70 tona.
Bilo je planirano da pre sletanja kosmonauta na Mesec tamo budu poslata dva
lunohoda za odabir glavnog i alternativnog mesta za sletanje. Na alternativnu lokaciju bi se
zatim automatski spustio rezervni bespilotni lunarni lodul 'ЛК-Р'. Konačno, na glavnu
lokaciju bi se spustio i tzv. 'radni' lunarni modul sa jednim kosmonautom, koristeći lunohod
kao radio-far za svoje automatizovano sletanje. Kosmonaut bi, kao i u svim drugim
sovjetskim kosmičkim brodovima, i ovde bio samo puki pasivni putnik, koji bi, istina, u
slučaju nužde ipak mogao da peruzme na sebe upravljanje modulom.
U slučaju da radni modul iz nekog razloga ne uspe da startuje, lunohod je trebalo da
se koristi i za prevoz jadnog kosmonauta do onog rezervnog lunarnog modula.
Prva radna maketa sovjetskog lunarnog modula (ЛК) iz 1968.

Koroljev i Jangel su zamislili 4 primarna modula: ЛПУ stajni trap (ostaje na Mesecu i služi kao lansirna
rampa za ЛК), 'блок E' (raketni stepen za meko sletanje ЛК na Mesec i njegovo vraćanje u lunarnu orbitu),
lunarni modul (poluloptasta kabina pod pritiskom, gde sedi kosmonaut) i integrisani sistem za
orijentaciju (sistem malih trastera za orijentaciju aparata).
ЛК je bio težak 5560 kg, 'блок E' 2950 kg, dok je modul koji se sa površine vraćao u orbitu imao 3800 kg.
Ukupna visina je bila 5,2 metra.
22
'O tome se samo razmatralo, ne otišavši dalje od dizajnerskih planova,' pričao je O.G.
Ivanovski. 'To su bile samo idejne skice nastale u vreme dok se radilo na složenoj lunarnoj
ekspediciji u sastavu kompleksa 'Н1-ЛЗ'. Generalno se pokazalo da bi lunohodi mogli da
voze tog jednog astronauta po Mesecu, ali nikada nije bilo konkretnih konstruktivnih
razrada ili eksperimenata. Na prednjem delu je trebalo instalirati platformu na kojoj bi
kosmonaut stajao i upravljao vozilom kao električnim kolima. Zato bi ispred njega bio
montiran pult sa komandama za upravljanje. i mogao bi da jezdi površinom onom brzinom
kojom se kretao i sâm lunohod – 1,2 km/h'.
Konkretnih radova na ovoj ideji najviše nije bilo zbog toga što je sletanje kosmonauta
na Mesec uvek predstavljalo ipak samo daleku budućnost. Ali radovi na lunohodu, kao
istraživaču Meseca upravljanom sa Zemlje, našli su se na stolu.
Saglasno uredbi od 4. februara 1967, letno-konstruktorski testovi rakete 'N-1' bili su
planirani u septembru 1967. godine, dok je prvo sletanje kosmonauta na Mesec bilo
planirano za treći kvartal 1968. U periodu između ta dva termina aparat E-8 je trebalo da
bude u potpunosti ispitan. Raketa 'N-1' je prvi put startovala 21. februara 1969. godine29.
Dva dana pre toga, bezuspešno je izvedeno lansiranje prvog lunohoda.
4. 'Луноход-1'
Pre nego što počnem da opisujem lansiranje lunohoda, treba da navedem kako je, u
idealnim uslovima, trebalo da zapravo protekne njihov let.
29
To lansiranje je, kao i sva tri sledeća, završeno neuspehom. Raketa (sa oznakom №3L) eksplodirala je
samo 68,7 sekundi nakon starta, na visini od 12.200 metara.
23
Kompleks E-8 se lansira sa kosmodroma Bajkonur, nosećom raketom 8K82K 'Протон-K'. Na 25

sekundi od starta (T+25 sek.), na visini od 500 m, završavao se vertikalni deo trajektorije i otpočinjalo je
zauzimanje programiranog nagiba. U T+125 sek. odvojio se prvi stepen rakete, u T+200 sek. odbačena je
zaštitna obloga na vrhu rakete ('glava' rakete), a u T+375 sek. odvojio se i drugi stepen. Nakon 588 sekundi
od starta, isključen je motor III stepena30 i uključen je motor 11Д58 dodatnog stepena 11С82431. U T+958
sek. ugašen je motor 11Д58 a aparat E-8 sa 'блоком Д' ulazi u orbitu visoku 200 km sa nagibom od 51,6°.
Posle 35 minuta od lansiranja otvaraju se noge stajnog trapa desantnog stepena KT

i pali se 8 motora na tečno gorivo (ЖРД) male snage sistema stabilizacije. U T+66 min.
dolazi do orijentacije kompleksa E-8 ('Луна-17'/Lunohod-1+'блок Д'), a 70 min. od starta
po drugi put se pali motor 'блока Д'. Nakon rada od 400 sekundi (6,7 min.), čitavom
ansamblu se dodaje brzina od 3170 m/s, i on konačno ulazi u trajektoriju koja će ga odneti
ka Mesecu. Dvanaest sekundi nakon isključenja motora 11Д58, od stanice E-8 odvaja se
ispražnjeni 'блок Д'.
Tokom sledeće faze leta, planirane su dve korekcije putanje. Posle 4 dana i 7 sati od
uzletanja sa Bajkonura, E-8 uz pomoć kočionog motora32desantnog modula (KT) ulazi u
orbitu oko Meseca visine 120 km i sa periodom rotacije od 2 sata. Dan kasnije vrši se prva
korekcija, kojom se visina pericentra33 nad izabranom tačkom sletanja snižava na samo 20
km, a još dan kasnije i druga, sa ciljem ulaska u tačnu ravan leta atarata u odnosu na tačku
sletanja.
30
Radi se o Kosbergovom motoru na tečno gorivo (N2O4/UDMH) РД-0212, koji za 238 sekundi planiranog
rada stvara potisak od 630,17 kN.
31
Ili 'блок Д'. Njegova ukupna masa je bila 13.360 kg; prazan: 1800 kg. Vrednost: $4 mld. Koristi
Каraljovljev motor na tečno gorivo РД-58 potiska 84,4 kN. Motor je bio prečnika 1,17 m i imao je težinu od
300 kg. Bio je proizveden za gornji stepen rakete 'N-1' ali je kasnije adaptiran za 'Proton'.
32
Radi se o raketnom motoru na tečno gorivo КТДУ-417 (rus. Корректирующе-Тормозная
Двигательная Установка), koji je polovinom šezdesetih konstruisao biro Alekseja Isajeva na osnovu
kočionih motora 'Vostoka' i 'Sojuza'. Zapravo, sastojao se iz 2 autonomna bloka – osnovnog i malog
potiska. Svaki od njih je radio u 3 različita režima.
Tipično, osnovni blok obavlja korekcije trajektorije, uvodi letilicu u orbitu oko Meseca, i manevrisanje u
orbiti, ali ovde učestvuje i u sletanju. Taj motor je jednokomorni, sa mogućnošću više uključivanja (preko
11). Potisak: 7,35-18,92 kN; ukupno vreme rada: više od 650 sek.
Blok malog potiska (11Д417Б) obezbeđuje meko aluniranje aparata. Motor je dvokomorni, potiska 2,06-
3,43 kN; ukupno vreme rada: 30 sek. Za pritisak u rezervoarima goriva i za upravljanje automatikom motora
korišćen je helijum pod pritiskom, koji se nalazio raspoređen u loptastim rezervoarima.
33
Tačka na orbiti koja je najbliža centru privlačenja (apsis).
24
Da je imao ko, ovako bi mu tada iz E-8 izgledalo sletanje na Mesec. Za samo šest minuta uslediće 'touch-
down'…
Konačno, u T+7 dana i 16 sati pali se osnovni kočioni motor. On na visini od 2,3 km
iznad površine snižava brzinu praktično na 0, i do visine od oko 700 m stanica se spušta
sa isključenim motorom. Dalje spuštanje teče sa uključenim motorom sve do visine od 20
metara, kada se gasi osnovni motor a uključuje motor male postisne snage. Na osnovu
signala gama-visinomera 'Квант-2', na visini od 1,8-3 metra, konačno se gasi i ovaj motor,
a stanica se pri maksimalnoj brzini od 5 m/s meko prizemljuje na površinu. Čitavo sletanje
od početka kočenja do tačdauna trajalo je oko 6 minuta.
Nakon uspešnog sletanja na površinu, dok telefotometri snimaju panoramu mesta
sletanja, automatski se otvaraju dva para rampi. Na osnovu procene snimaka, timovi sa
Zemlji odabiraju pravac silaska lunohoda i određuju prvu maršrutu. Garantovani rok aktivne
vožnje lunohoda po Mesecu trebalo je da bude tri Mesečeva dana (malo kraće od tri
meseca34).
34
I američki roveri na Marsu, 'Spirit' i 'Opportunity', lansirani 34 godina kasnije, imali su isti zacrtani rok.
25
Šematski prikaz sletanja aparata E-8 na Mesec. U prvom planu je prikazan trenutak kada lunohod uz
pomoć rampi silazi sa desantnog modula.
Međutim, prva letilica iz serije E-8 ništa od svega ovoga nije ispunila. Iz Bajkonura je
19. februara 1969. godine, u 9:48 po moskovskom vremenu, startovala trostepena raketa-
nosač 8K82K, sa dodatnim blokom 11C824 i aparatom na vrhu, sa oznakom Е-8 №201.
Već nakon 51,4 sekunde raketa se raspala, jer je loše procenjena jačina konstrukcije vrha
rakete. To lansiranje je bilo prvo sa takvom konstrukcijom, pa je sa porastom brzine došlo
do sve većih vibracija koje su dovele do pucanja obloge na vrhu rakete. Krhotine su
proletele niz 'блок Д', treći i drugi stepen, i zabili se u rezervoare prvog stepena, probivši
njihovu oblogu. Kao rezultat, došlo je do kontakta samozapaljivih komponenti goriva u
njima, požara, i potpunog uništenja rakete. O radioaktivnoj kontaminaciji okoline na koju su
pali ostaci stanice E-8 №201, izazvanoj izotopom polonijuma iz grejača lunohoda, ne zna
se ništa. Pravu istinu o korisnom teretu koji je izgubljen pri ovom lansiranju, Zapad je
saznao tek mnogo godina kasnije.
26
Do sledećeg lansiranja lunohoda prošle su dve godine. Lavočkinov proizvod Е-8

№203 (oznaku №202 nosio je Mesečev satelit iz serije Е-8ЛС, poznatiji kao 'Луна-19'), u
sovjetskoj štampi nazvan 'Луном-17', lansiran je u 17:44 po moskovskom vremenu (15:44
po našem) 10. novembra 1970. godine, i ne sačekavši pun krug oko Zemlje, krenuo ka
Mesecu. 12. i 14. novembra izvršene su dve planirane korekcije trajektorije leta (32-36 sati
i 80-84 sati nakon lansiranja). Dan nakon poslednje intervencije, 'Луна-17' je ušla u orbitu
oko Meseca visine 85×141 km, sa periodom od 116 minuta. Raketni motor je ponovo
uključen 16. novembra, i tada je minimalna visina orbite iznad lokacije sletanja spuštena
na samo 19 km.
'Луноход-1'. Na njemu je bio amblem državnog grba SSSR-a i bareljef V.I. Lenjina, ali i naučni instrumenti:
automatski spektrometar 'Рифма-М' za određivanje hemijskog sastava tla, radiometar 'РВ-2Н' za merenje
zračenja tokom leta do Meseca i na površini i kolimacioni rendgenski teleskop 'РТ-1' za merenje kosmičkog
zračenja.
Poletna masa čitavog kosmičkog ansambla E-8 bila je 5750 kg, nakon ulaska u selenocentričnu orbitu
4100 kg, a na površini Meseca 1900 kg. Sâm lunohod je imao 756 kg.
Konačno, 17. novembra 1970. u 06:46:50 po moskovskom, stanica Е-8 №20335

mekano je sletela u Mare Imbrium (More kiša) na lokaciji sa selenografskim koordinatama
38° 24' N, 34° 47' W. Sledeća dva ipo sata trajalo je analiziranje mesta spuštanja i otvaranje
rampi. U 09:28 'Луноход-1' (aparat 8ЕЛ №203) sišao je sa desantnog stepena KT na
Mesečevo tlo i tako postao tek peti pokretni entitet na Mesecu, posle Armstronga, Oldrina,
Konrada i Bina36.
35
Malo se zna da je stanica 'Луна-17' (Е-8 №203) bila u to vreme nosilac nekoliko svetskih rekorda za
letilice klase 'S': maksimalna težina samohodnog vozila na Mesecu, ukupno pređeni put na Mesecu,
maksimalna postignuta brzina na Mesecu, najveće produženje aktivnog dejstva aparata na Mesecu (3390
sata 36 minuta).
36
Trebalo je čekati sve do 1997. godine i američke sonde 'Mars Pathfinder', da bi neki drugi pokretni robot
posetio i ispitivao neko nebesko telo.
27
Razmeštaj glavne opreme na 'Луноходу-1': 1 - kontejner sa instrumentima; 2 - grejač-hladnjak; 3 -

kolektor solarne baterije; 4 - TV kamere (ukupno teške 12 kg); 5 - telefotometar; 6 - točak sa motorom; 7-
motor za orijentisanje glavne antene; 8 - glavna usmerena radio-antena; 9 - poluusmerena spiralna antena
(МНА) za prenos telemetrije (~770 MHz). Usmerena ka Suncu; 10 - šipkasta pomoćna antena; 11 -
polonijumski radioizotopski termogenerator; 12 - merni točak za pređeni put; 13 - uređaj za procenu
prohodnosti ('ПРОП'); 14 - lasersko retro-ogledalo; 15 - blok automatskog rendgenskog spektrometra
'Рифма-М'.
Pokazalo se, na kraju, da je sâmo upravljanje lunohodom bio najteži deo. Obe TV
kamere na 'Луноходу-1' stajale su prenisko, a i od njih je radila samo jedna, dok je druga
bila rezervna. Slika sa Meseca je bila previše kontrastna, bez polusenki. Čitav prvi lunarni
dan ekipa lunohoda je provela u prilagođavanju neobičnoj televizijskoj slici koja je pristizala.
'Kada sam prvi put ugledao sliku sa lunohoda, iako sam je do tada puno puta gledao
prilikom ispitivanja na 'lunodromu', videlo se samo 'nebo i zemlja',' seća se G.N. Rogovski.
'Tamo smo videli samo crno-bele tačke. Bilo je nemoguće odrediti gde je kamen ili krater.
Bila je potrebna velika veština, puno isprobavanja, da bi se snašli u tom haosu. Krater je,
naprimer, izgledao kao tamna pruga, obzirom da je kamera bila nisko, u nivou očiju čoveka
koji sedi na stolici. Zato smo u početku često upadali u kratere. A izlaženje iz kratera značilo
je početak neprijatnosti. Zidovi su im rastresiti, lunohod počinje da proklizava, da se
zanosi...'
'Pri tome mora da se uzme u obzir još nešto. Često govorimo da nam je lunohod slao
televizijsku sliku, što je, gledano u celini, bilo potpuno netačno,' dodaje O.T. Ivanovski. 'Pre
bi se moglo reći da je to bila 'slajdovizija'. Na prenos samo jedne slike morali smo da
čekamo od jedne do 20 sekundi, u zavisnosti od reljefa! A normalni TV ima 25 slika u
sekundi. Zato je dinamika snimka bila krajne istrzana. Kadrovi – statični. Jedan stoji,
naprimer, šest sekundi, a onda ga zameni sledeći statični kadar. A na sve to dodajte još
zadršku u prijemu signala sa Meseca. Bilo je jako teško sagledati okolinu i orijentisati se.
Da završim ovu temu o radu ekipe, samo ću ovo da kažem: ti momci su radili izuzetno
težak posao. Nismo slučajno radili u dve smene, sa dve 'petorke'. Dva sata rada – i ljudi su
tražili zamenu jer više nisu mogli... Nakon toga su bili toliko iscrpljeni od naprezanja i
koncentracije da im je bila potrebna pauza. Najveću deo ovog tereta padao je na pleća
vozača, zato što je kontrola upravljača bila u njihovim rukama. Svi ti problemi su vrlo
otežavali ionako težak posao. Fizički težak. Ekipi koja je, da tako kažem, bila zadužena za
život lunohoda. Dešavalo se da kada se pojavi kakva složena situacija, okolo sedne mnogo
savetnika. Tada je Babakin govorio: 'Ne momci. Sve ćete prevrnuti ovde. Postoji ekipa,
postoji komandir. Pustite ih, i oni će naći rešenje'.'
28
I ekipa je uvek nalazila rešenja. Iako je za nepun prvi dan prešao samo 197 metara,
'Луноход-1' je sledećeg dana prevalio više od pola kilometra (pređeni put 'Луноходa-1' po
lunarnim danima prikazan je u tabeli 1). Ekipe i čitav tim za upravljanje i analizu radio je u
Centru za daljinsku kosmičku komunikaciju u blizini Jevpatorije, na Krimu. Seanse
održavanja veze sa aparatom odvijale su svakodnevno tokom čitavog lunarnog dana.
Parabolična 34-metarska antena ТНА-400 i napušteni poligon НИП-10 u Simferopolju. Antena je radila na
metarskim, decimetarskim i santimetarskim talasnim dužinama. Služila je za održavanje komunikacije i
prijem telemetrije sa Meseca. Mada izgleda neverovatno, i danas funkcioniše, ali ne piše za šta...
'Луноход-1' je sretno sleteo. Ovo je jedna od fotografija napravljenih 17. novembra 1972. godine, prevog
dana na Mesecu. Sa leve strane se vidi desantni blok KT i spuštene rampe sa kojih je rover sišao sa 'Лунe-
19', i tragovi točkova.
29
G.N. Rogovski: 'Tamo smo videli samo crno-bele tačke. Bilo je nemoguće odrediti gde je kamen ili krater.
Bila je potrebna velika veština, puno isprobavanja, da bi se snašli u tom haosu. Krater je, naprimer,
izgledao kao tamna pruga ...'
Ovako je operator-vozač gledao sliku s Meseca. Vidi se instrumenat za merenje pređene metraže. Put je
odabirao navigator, u skladu s dogovorom između vozača i naučnika, koje je interesovao svaki kamen i
svaki krater.
Na šta se zapravo tačno odnosi termin 'lunarni dan'? Ako se gleda s čisto
astronomske strane, to je 13,6637 'naših' dana. Međutim, na samoj granici prva dva dana,
lunohod je počeo da 'odlazi' od lunarne noći, dopunjujući brodske akumulatore. Zatim,
sredinom lunarnog dana, Sunce je previsoko, senki, praktično, nema, a na televizijskoj slici
– monolitna svetla površina. Ponovo pauza u radu od dva-tri dana. A onda, dva dana pred
kraj lunarnog dana, trebalo se pripremiti za noć. Potrebno je okrenuti lunohod na istok, da
bi prilikom izlaska Sunca panel solarne baterije, podignut pod uglom od 90°, bio osvetljen
direktnim zracima.
TABELA 1. Pređeni put 'Луноходa-1' tokom lunarnih dana:
Lunarni dani Pređeno rastojanje (m)
№1 (17-24. 11. 1970) 197
№2 (08-23. 12. 1970) 1522
№3 (07-21. 01. 1971) 1936
№4 (07-20. 02. 1971) 1573
№5 (07-20. 03. 1971) 2004
№6 (06-20. 04. 1971) 1029
№7 (06-20. 05. 1971) 197
№8 (04-18. 06. 1971) 1560
№9 (03-17. 07. 1971) 219
№10 (02-16. 08. 1971) 215
№11 (31.08-14.09. 1971) 88
37
U odnosu na Sunce, Mesecu treba 27 dana i 7,6 sati da napravi punu orbitu. Ovo je polovina te
vrednosti.
30
Dužina dnevnih komunikacionih seansi trajala je u proseku 4-6 sati: trebalo je sačekati da
se Mesec podigne na dovoljnu visinu iznad zemaljskog horizonta, i da se uspostavi radio-
kontakt sa aparatom. Tokom tih nekoliko radnih sati trebalo je prevaliti određeno rastojanje,
ne zaboravljajući pri tom na nauku. Pri tome, vozili su po potpuno nepoznatom terenu.
Treba imati na umu da u to vreme sovjetski naučnici nisu posedovali nikakve detaljne mape
područja sletanja lunohoda.
Tokom prva tri 'garantovana' meseca, lunohod je pored studiranja Mesečeve površine
obavio još jedan predviđeni posao: istražio je teren za sletanje budućeg lunarnog modula.
Prvo je aparat išao na jugoistok, a krajem trećeg dana njegova maršruta je okrenuta ka
severozapadu. Pred timove je postavljen složen zadatak: da samo uz pomoć navigacionih
uređaja (ne vozeći starom trasom) dovedu lunohod ponovo do desantnog stepena KT. To
im je pošlo za rukom, i 18. januara 'Луноход-1' se vratio na mesto sletanja. Nakon toga,
aparat je okrenuo na sever, ispunjavajući naučne programe. Tek 20. februara, po
okončanju 4 lunarnog dana, sovjetska novinska agencija TASS je objavila da je lunohod u
potpunosti obavio prethodno utvrđene programe.
Međutim, 'stranac u noći' još nije bio spreman za 'umiranje'. Zajedno sa naučnicima,
pristupalo se planiranju radova za sledeći lunarni dan, pa za sledeći, i tako dalje. Na kraju
je lunohod tri puta prebacio prvobitno planiran svoj radni vek...
Za to vreme, svašta se dešavalo. Šestog lunarnog dana, 12. aprila 1971. godine
(tačno na Dan kosmonautike), lunohod je upao u duboki krater jako rastresitih i strmih ivica.
Izlazak iz njega predstavljao je vrlo složenu operaciju. Proklizavanje točkova je dostiglo
90%, a ugao nagiba čitavog vozila kritičnih 24°. Evo kako se te situacije seća Gari
Rogovski: 'Nikako nismo uspevali da izađemo iz tog kratera. Idemo po zidu, a on nas nosi
dole. A sve to se dešava tokom lunarnog dana, kada se Sunce nalazi visoko. U tim
uslovima, zna se: panel solarne baterije mora biti potpuno otvoren, da bi prikupio energiju
za punjenje dva akumulatora i napajanje svih brodskih sistema. Poklopac se zatvarao
samo tokom noći, radi čuvanja toplote. Ali sada, za izlazak iz kratera, bilo nam je potrebno
da zatvorimo solarni panel. Rizik je bio ogroman, jer je pretila realna opasnost da narušimo
toplotnu ravnotežu. Konačnu odluku je donela ekipa: zatvoriti, izaći iz kratera i ponovo
otvoriti kapak. Na kraju se sve ipak sretno završilo.'
Sedmog lunarnog dana, lunohod se našao na još težem terenu: sa puno malih kratera
i krupnog kamenja. Kao rezultat, tog meseca rover je prevalio samo 197 metara.
Ipak, lunohodovi resursi nisu bili beskonačni. Do 18. juna (kraj osmog lunarnog dana)
u svojim saopštenjima TASS je govorio da svi sistemi na lunohodu rade 'normalno'; posle
osme noći, 'normalno' je promenjeno u 'zadovoljavajuće'. Dnevna kilometraža se upadljivo
smanjivala. Poslednja seansa sa 'Луноходoм-1' završila se 14. septembra u 16:05 po
moskovskom vremenu.
31
Ko bi mogao da pretpostavi da će ovo vozilo, koje podseća na kazan za pečnje rakije sa točkovima od
dečijih kolica, biti tako uspešno. 'Луноход-1' će za 301 dana prevaliti 10,5 km i poslati više od 25.000 TV
slika i 211 panorama visoke rezolucije. 'Луноход-2' će za 4 meseca preći 37 km i poslati 89.000 TV slika i
86 panorama terena.
Tek je 2014. američki Marsov rover 'Opportunity' oborio rekord sovjetskog lunarnog rovera 'Lunokoda-2'.
15. septembra, nakon početka jedanaeste lunarne noći 'Луноходa-1', TASS je

saopštio da je temperatura u unutrašnjosti hermetičkog kontejnera na lunohodu počela da
opada, jer su iscrpjeni resursi radioaktivnog grejača u sistemu 'noćnog' zagrevanja.
30. septembra je na mestu na kome je parkiran lunohod nastupio 12 lunarni dan, ali
se aparat više nije odazivao. Svi pokušaju uspostavljanja bilo kakvog kontakta s njim
prekinuti su 4. oktobra. Aktivnost aparata na Mesecu završila se 'prirodnom smrću u
poodmakloj starosti'.
'Srebro-kadmijumske akumulatorske baterije bile su projektovane za veoma
ograničeni broj ciklusa punjenja-pražnjenja,' pričao je O.G. Ivanovski. 'Svi su nam
garantovali samo tri meseca rada. Slično je bilo i za kućište i sisteme napajanja. Ali za
godinu dana u akumulatorima se nakupilo previše gasa, te im je kapacitet počeo da opada.
Punjenje za njih je stizalo, ali ih akumulatori više nisu primali.'
32
Među glavne rezultate koje je automatska samohodna laboratorija 'Луноход-1'

postigla, spadaju: područje koje je ispitano obuhvata površinu od 80.000 m2, uz
maksimalnu postignutu brzinu od 2 km/h; uz pomoć telesistema na Zemlju je poslato oko
25.000 fotografija površine i 211 telefotometrijskih panorami visoke rezolucije; u 537
tačaka na površini određene su fizičko-mehanička svojstva Mesečevog tla, a na 25
lokacija izvedene su hemijske analize; pređeno je rastojanje od 10.540 m; ukupna dužina
aktivnog funkcionisanja bila je 301 dan 6 sati i 37 minuta, što znači da je višestruko
prevaziđen zadati plan.
Tako je završena blještava epopeja prvog daljinski upravljivog planetohoda u svetu,
konstruisanog i proizvedenog pod rukovodstvom glavnog konstruktora G.N. Babakina, koji
je umro baš
Obzirom na sve ostale međuplanetne i vojne porudžbine, Lavočkinov Zavod za
mašinogradnju mogao je da proizvede po jedan lunohod tek svake druge godine. Sledeći
aparat ove serije nije bio tačna kopija prethodnog. Konstruktori su pre svega udovoljili
naučnom timu, i aparatu dodali treću kameru u visini čoveka., što je znatno poboljšalo
preglednost. Promenili su i neke instrumente na lunohodu.
33
U sklopu bespilotne automatske stanice Е-8 №204 ('Луна-21'), 'Lunhod-2' je lansiran
8. januara 1973. godine, u 09:55 po moskovskom (u 07:55 po našem). Četiri dana kasnije,
stanica je ušla u orbitu oko Meseca dimenzija 90×110 km, sa nagibom od 60° i periodom
od 118 minuta. 13. i 14. januara izvršene su korekcije putanje, što je rezultiralo spuštanjem
najniže tačke iznad površine na samo 16 km. 'Луна-21' je sletela na Mesec 16. januara
1973. u 01:35 po moskovskom, u Mare Serenitatis (More Vedrine), sa selenografskim
koordinatama 26° 03' N, 30° 27' W. Mesec dana kasnije, samo 172 km južno, sleteće
američki 'Apollo 17' sa dvojicom astronauta.
Osmog januara 1973. raketa-nosač 'Протон-К' (8К82К) sa 'блоком Д' kao busterom, iz Bajkonura je
ponela automatsku stanicu 'Луну-21' na Mesec. Poletna težina čitavog ansambla je bila 5700 kg, a sâm
'Луноход-2' je bio težak 836 kg.
Ispostavilo se da stanica Е-8 №204 sletela na samo 3 metra od ivice kratera prečnika
40 km, koji se nalazio unutar velikog kratera Le Monnier. Ivice su bile dovoljno čvrste, ali
je malo falilo da se čitav lender sa lunohodom jednostavno prevrne. Sreća mu se
osmehnula.
Nepuna 3 sata nakon sletanja, 836 kg teški 'Луноход-2' (8ЕЛ №204) sišao je sa
desantnog stepena KT. Sišao je pravo u krater, koji pri prvom osmatranju mesta sletanja
niko nije ni primetio. Opet, zahvaljujući sreći, aparat se nije prevrnuo.
34
Korekciono-kočioni raketni blok KT. Njegova uloga nije bila samo da meko spusti rover na Mesec, već i
da izvede korekcije putanje na putu ka Mesecu, zakoči radi ulaženja u selenocentričnu orbitu, i silazak s nje
pred sletanje stanice. Za te funkcije služio je Isajevljev raketni motor КТДУ-417.
Osnovu bloka KT su činila 4 loptasta rezervoara goriva, povezana cilindričnim odsecima, od kojih su 2
služila za instrumente i sisteme za upravljanje prilikom leta i sletanja. Masa goriva u retervoarima je bila
3.435 kg. U preseku dijagonala nosača rezervoara, nalazio se motor 11Д417, koji je radio na azot-
tetraoskid i NDMG (nesimetrični dimetil-hidrazin). Njegov potisak je bio od 750 do 1929 kg.
Ali navigacioni sistem nije imao sreće. Prilikom sletanja, ispao je iz stroja, što je
dodatno opteretilo tim za orijentaciju, koji su sada morali da se koncentrišu na okoliš i
položaj Sunca. Položaj samog korpusa određivali su posrednim putem na osnovu
amortizera točkova. I pored toga, načinjena je detaljna fotokatra rejona sletanja.
O samom mestu sletanja kružile su u to vreme različite priče. Sâm rejon sletanja
'Луноходa-2' mogla je, u principu, da snimi letilica 'Луна-19'38, koja se u orbiti oko Meseca
nalazila od 1971/72. godine, sa nagibom orbite od 40°, iako Kenneth Gatland u svojoj
knjizi 'Svemirska teknika'39 tvrdi da je stanica snimala samo prostor između 30°-60° S i 20°-
30° W. Međutim, u 'Godišnjaku Velike sovjetske enciklopedije' od 1972. godine stoji da je
'Луна-19' pravila fotografije u Sinus Aaestuumu (Zalivu talasa), koji leži na širini od 15° N.
No, sve se to pokazalo kao netačno.
Oleg Genrihovič Ivanovski je ispričao jednu krajnje zanimljivu priču o fotokarti rejona
u kome je radio 'Луноход-2'. Odmah nakon sletanja 'Луне-19' u More Vedrine, u Moskvu
je doletela američka delegacija da bi razgovarali o rezultatima i ciljevima istraživanja
planeta Sunčevog sistema. Sastanak je održan od 29. januara do 2. februara 1973. u
prostorijama Instituta za kosmička istraživanja sovjetske Akademije nauka (rus.
Институт космических исследований Советьской Академии Наук, ИКИ АН СССР).
Na večeri u IKI, jedan od članova američke delegacije oprezno je prišao Ivanovskom i u
džep njegovog sakoa spustio fotografiju. Pokazalo se da je to detaljna fotografija budućeg
mesta sletanja 'Луне-21'. Područje su slikali Amerikanci uoči sletanja njihovog poslednjeg
38
Bio je to prvi 'napredni' lunarni orbiter čija je konstrukcija zasnovana na istoj bazi kao lunohodi i sonde za
sakupljanje uzoraka. Ti orbiteri, klase E-8ЛС, imali su odeljak pod pritiskom koji je zapravo bio lunohod (ali
bez točkova), u kome su bili smešteni naučni instrumenti.
39
'The Illustrated Encyclopedia of Space Technology', Kenneth Gatland, Orion Books, 1989.
35
lunarnog modula, 'Apolla 17'. Ta fotografija je kasnije iskorišćena za planiranje buduće rute
'Луноходa-2'.
Da li je ova 'špijunska' priča istinita? Lunohod je slučajno sleteo baš tu? Mesec je
prevelik da bi se takve slučajnosti događale.
Mesto spuštanja 'Луноходa-2'. Svega 172 km južno nepunih mesec dana ranije sleteo je 'Apollo 17'.
Uprkos nezgodi sa navigacionim sistemom, 'Луноход-2' se pokazao bržim od svog

prethodnika – 340 m na sat, u odnosu na 140 m na sat. Telekomunikaciona veza s njim
nekada je trajala i više od 11 sati, a puno je doprinelo i iskustvo ekipe i gornja, treća TV
kamera. U složenim situacijama za prolazak lunohoda, bilo je moguće da se uz pomoć
telefotometara, koji su se nalazili sa svake strane lunohoda, parno, naprave stereoskopski
panoramski snimci. Sve to je vodilo ka tome da se tokom jednog lunarnog dana moglo
prevaliti i do 16,5 km. Pređena rastojanja 'Луноходa-2' prema lunarnim danima data su na
donjoj tabeli. Vrednosti obeležene sa crticom označavaju približan put pređen sa otkazanim
navigacionim sistemom.
36
TABELA 2. Pređeni put 'Луноходa-2' tokom lunarnih dana:
Lunarni dani Pređeno rastojanje (m)
№1 (16-24. 01. 1973) 1260
№2 (08-23. 02. 1973) 9086
№3 (11-23. 03. 1973) ~16533
№4 (09-22. 04. 1973) ~8600
№5 (08-09. 03. 1973) ~880
12. februara 1973. godine, lunohod je stigao u blizinu brdovite obale Zaliva Lemonije
(Brdo Sudara). Tom prilikom je istražio podnožje planine Taurus (Montes Taurus), i jedan
krater (prečnika 2 km). Dva dana kasnije, 14. marta, lunohod se vratio na more i uputio se
ka tektonskoj brazdi Pravoj (Direct), dužine 15-16 km, širine 300 m i dubine 40-80 m. 11.
aprila lunohod je prošao na 50 m od ivice brazde, a od 13-18. aprila obišao je brazdu s
juga i otišao na njenu istočnu granicu.
Šema kretanja 'Луноходa-2' tokom njegovih 125 zemaljskih dana koje je aktivno proveo na Mesečevoj
površini. Krećući se prosečnom brzinom od 0,34 km/h, tom prilikom 'Луноход-2' je prevalio fantastičnih 37
km i 450 metara. Tom prilikom je na Zemlju poslato 93 panoramske fotografije i 89.000 TV slika.
Poslednje obaveštenje agencije TASS o kretanju aparata objavljeno je 9. maja.

Rečeno je da se lunohod uputio od Prave brazde ka istoku. Sudeći po svemu, prešao je
samo 880 metara, i tamo ostao. Glave mu je konačno ipak došao jedan krater. Ali ne
krivicom posade – prosto, zbog ograničenja tehničkih mogućnosti samog aparata ušlo se
u situaciju koja je dovela do havarije. Evo šta o tome kaže O. Ivanovski: 'To se dogodilo
prilikom vožnje u vrlo teškim uslovima unutar jednog kratera. Na njegovom zidu pritajio se
još jedan, sekundarni, mali krater. Bilo je to nešto najpodlije na Mesecu. Da bi izašao iz
ovog nezgodnog kratera, vozač je zajedno sa timom doneo odluku da vrati lunohod
unazad. Solarni panel je bio otvoren. I tako se dogodilo da je poklopac solarnog panela
zaderao zidove tog nevidljivog, jer su kamere uprte samo napred, kratera. Tako se dogodilo
da je lunarni regolit pokrila solarni panel, nakon čega je tim odlučio da ga zatvori. No
lunarna prašina je tako lepljiva, da je bilo prosto nemoguće stresti je. Rezultat je bio da je
prašnjavi solarni panel prestao da puni akumulatore, a pored toga, prilikom zatvaranja
kapka prašina je upala u hladnjak, i narušila toplotni režim lunohoda: temperatura u
37
hermetičkom kontejneru sa instrumentima i kompjuterom podigla se na +47° C'. Poslednja

telemetrija sa 'Луноходa-2' stigla je 10. maja 1973. godine.
'Луноход-2' ('Луна-21'). 1 - Magnetometar 'СГ-70А'; 2 - poluusmerena antena (МНА) za prenos

telemetrije (~770 MHz); 3 - glavna antena (ОНА); 4 - motor antene; 5 - solarna baterija (pretvara solarno
zračenje u el. energiju za punjenje hemijskih baterija); 6 - zglobni poklopac (zatvara se za vreme putovanja
i tokom noći); 7 - panoramske telefotokamere za horizontalni i vertikalni pregled; 8 - Izotopski izvor toplotne
energije i deveti točak za merenje pređenog puta (na zadnjem delu aparata); 9 - Uređaj za uzimanje
uzoraka tla (ГЗУ) (u zatvorenom položaju); 10 - šipkasta antena; 11 - točak sa motorom; 12 - hermetički
kontejner za instrumente; 13 - analizator hemijskog sastava tla 'Рифма-М' (rendgenski spektrometar); 14 -
par stereoskopskih TV kamera sa objektivima i poklopcima protiv prašine; 15 - Optički laserski retro-
reflektor (14 ogledala; napravljen u Francuskoj); 16 - televizijska kamera sa objektivom i poklopcem protiv
prašine.
I tako je lunohod na kraju ostao u tom krateru. Svi pokušaji da se aparat spasi, završili
su neuspehom. Trećeg juna TASS je izdao saopštenje da je lunohod završio sa radom.
Bio je to 'zvanični nekrolog'. Ipak, treba se setiti da je i ovaj rover zvanično planiran da radi
samo 3 (naša) meseca. Za ovo vreme prevalio je 36 km i 360 m.
Na osnovu prispelih snimaka i pređenog puta i ponašanja lunohoda na površini
Meseca, izvršena su brojna geološko-morfoloških i topografskih istraživanja. Uz pomoć
spektrometarskog uređaja 'Рифма-М' izvršene su brojne hemijske analize rigolita, na
osnovu čega je utvrđena razlika površine 'morskih' i 'suvozemnih' oblasti. Kao rezultat
magnetnih merenja, sprovedenih tokom vožnje i tokom mirovanja uz pomoć magnetometra
'СГ-70А', utvrđena je nejednakost magnetnog polja na površini Meseca, što je objašnjeno
procesom indukcije pod dejstvom međuplanetnih polja.
Tokom lunarnog dana, sa lunohoda je neprekidno meren intenzitet korpuskularnog
zračenja solarnog i galaktičkog porekla. Utvrđeno je da je okolina Meseca po tom pitanju
mirna. Astronomski eksperiment, izveden na 'Луноходu-2' uz pomoć astrofotometra radi
utvrđivanja osvetljenosti lunarnog neba u vidljivom i ultraljubičastom spektru, pokazao je
da je Mesečevo nebo sjajnije nego što su naučnici verovali. To je objašnjeno lebdenjem
velikog broja čestica, koje snažno reflektiju svetlost Sunca i Zemlje.
38
'Луноход-2'. Jasno se vidi treća TV kamera koja je dodata na posebnom nosaču. Za kretanje po Mesecu,
imao je dve brzine: 0,85 km/h 9 2 km/h.
Dve godine kasnije, u Lavočkinovom MZL bio je dovršen sledeći lunohod –
8EЛ №205. U odnosu na svoje prethodnike, predstavljao je korak napred. Televizijski
sistem lunohoda postao je još savršeniji. Pre svega, sada je bio stereoskopski: programeri
su uspeli da obezbede jednovremeni prenos sa dve kamere. Televizijski stereo-par bio je
smešten u pokternu hermetičku komoru, koja je znatno poboljšavala preglednost. Sada je
aparatu omogućeno da okreće 'glavu', a ne da čeka da se okrene čitavo vozilo. Hermetička
komora stajala je na visokom nosaču, kao i dopunska kameta na 'Луноходу-2'.
Aparat 8ЕЛ №205 ('Луноход-3') je u potpunosti bio opremljen naučnim
instrumentima i prošao je kompletan ciklus testova i priprema za ekspediciju na Mesec. Ali
ipak, na kraju je ostao na Zemlji.
Bilo je nekoliko razloga za to. Pre svega, promenio se stav rukovodstva u Lavočkinu
prema istraživanju Meseca. Njihov tadašnji generalni direktor, Sergej Krjukov (rus.
Сергей Сергеевич Крюков), aktivno je 'zagovarao' program dostave Marsovih uzoraka
na Zemlju, i sve snage u konstrukcionim biroima usedsređene su ka tom zadatku. I mada
je aparat Е-8 №205 bio dovršen, čak ni njegovi tvorci nisu nameravali da ga lansiraju.
39
'Луноход-3' ('8ЕЛ №205') u Muzeju NPO Lavočkina u Himkiju.
U lunarnom programu sredinom sedamdesetih godina prioritet su dobile

modifikovane stanice za donošenje uzoraka Mesečevog tla na Zemlju, serija Е-8-5М. Na
njima su već postojali neki elementi 'marsovskog' programa. Međutim, tek u petom
pokušaju jedan E-8-5M je postigao uspeh40. Pokušaji su izvođeni otprilike jednom godišnje.
Prema rečima O.G. Ivanovskog, odmah nakon prvog uspešnog leta E-8-5M, sledeći je
trebalo da bude 'Луноход-3'. Prema rasporedu lansiranja, to je trebalo da bude već 1977.
40
Bila je to 'Луна 16' koja je sletela na Mesec u septembru 1970. u posle čak pet neuspelih pokušaja ipak
uspela da sakupi 101 gram i donese na Zemlju malo te prašine s Meseca. To je bio tek treći uzorak s
Meseca: pre toga, uzorke su doneli samo još putnici misija 'Apollo 11 i12'.
40
godine. Ali, baš u to vreme raketa 8K82K 'Протон' počela je da se koristi za lansiranje
sovjetskih stacionarnih vojnih satelita, tako da nosača za 'Луну-25'41 jednostavno nije bilo.
Na kraju je lunohod 8ЕЛ №205 umesto na Mesec dospeo u Lavočkinov NPO muzej, gde
se i danas nalazi.
'Луна-24'.Sletela je u jugoistočni region Mora Krize. Sa desne strane vidi se uređaj za

uzimanje uzoraka. Uspeo je da se dubine ~2 metra uzme 170,1 gram i donese ga na
Zemlju.
7. Zamalo Post Scriptum

Precizna lokacija 'Луноходa-1' nije bila poznata sve do aprila 2010, sem sa greškom
od nekoliko kilometara. Uređaj za lasersko merenje udaljenosti Meseca od Zemlje (LLRE),
napravljen u Francuskoj, nije slao povratni signal još od 1971. godine, delom i zato što nije
poznata tačna lokacija vozila. Ipak, tehnika je napredovala, pa je na slikama Nasinog
orbitera 'LRO' uočen mali rover. Znajući sada tačan položaj, tim sa univerziteta u Kaliforniji
je precizno okrenuo laser ka 'Луноходу' i odmah uspeo da uhvati 2000 fotona koji su se
odbili od reflektora.
41
Zanimljivo je da Rusi danas planiraju (bar tako pričaju) da će se kontinuitet ipak biti održan, pa je za koju
godinu na Mese ipak biti lansirana 'Луна-25' – biće to 'Луна-Глоб'.
41
Tačna lokacija rovera nije bila poznata sve do 2010, kada je Albert Abdrahimov otkrio i lender i rover na
slikama američkog orbitera 'LRO'. Uz pomoć lasera, pozicija je utvrđena sa greškom od 1 cm! Amerikanci i
Francuzi imaju projekat kojim laserski 'gađaju' retro-reflektor na roveru tako da se može reći ra rover i dalje
'radi'. Ovde je veća slika.
42
40 godina po okončanju misije 'Луноход 1' Međunarodni astronomski savez je usvojuo imena nekih
kratera pored kojih je lunohod prošao. Sva imena su imena običnih ljudi koji su učestvovali u samoj misiiji.
Ogledalo 'Луноходa-2' nastavlja i danas da odašilje laserski zrak na Zemlju, tako da

se njegova pozicija na Mesecu zna sa tačnošću manjom od metra. Za merenja je zadužena
Krimska astrofizička opservatorija, koja je tokom nekoliko meseci merenje utvrdila
udaljenost do Meseca sa tačnošću od 40 cm.
43
'LRO' je snimio 'Луноход 2' i njegove tragove. Veća bela strelica pokazuje lender, male pokazuju tragove,
a crna pokazuje krajnju destinaciju. Veća slika.
Ruska kompanija 'Lavochkin Association' prodala je vlasništvo nad ovim lunohodom

11. decembra 1993. na Sothebyjevoj aukciji u Njujorku. Početna cena je bila $5.000, ali je
na kraju cifra porasla na $68.50042. Kupac je bio kompjuterski magnat i sin astronauta,
Richard Garriott (poznat i kao Lord British), koji je tom prilikom izjavio: 'Kupio sam od
Rusa 'Lunohod 21' [sic]. Sada sam jedini privatnik koji poseduje svoj objekat na nekom
stranom nebeskom telu. Mada međunarodni zakoni kažu da nijedna vlada ne može da
polaže pravo na nekretnine van ove planete, ja nisam vlada, i zato proglašavam Mesec
vlasništvom Lorda Britiša!' Tek 2007. Garriott se ispravio i objavio da je vlasnik 'Lunohoda-
2'. Troškovi prevoza kupljene robe sa Meseca idu na račun kupca.
8. Imaju li lunohodi budućnost?

Izgleda da bi budućnost lunohoda-rovera mogla da bude prilično ružičasta. Kinezi su
u okviru svog kosmičkog programa za XXI vek uspeli da 2013. spuste mali rover 'Yutu' na
Mesec, a početkom 2019. poslali su drugi rover i to na 'ovu stranu' našeg pratioca. Priča
se da će i Indusi 2019. poslati sopstveni rover, težak samo 27 kg.
U januaru 2006. bivši predsednik Raketno-kosmičke korporacije RKK 'Energija',N. N.
Sevastjanov (rus. Н.Н. Севастьянов), izjavio je da je glavni cilj ruskog kosmičkog
programa u novom milenijumu proizvodnja jedinstvenog izvora energije na Mesecu:
'Planiramo da već do 2015. na Mesecu uspostavimo stalnu bazu, a možda od 2020. tamo
počnemo sa komercijalnom proizvodnjom retkog izotopa galijuma-3'. Sada je 209. a Rusi
nisu ni blizu Meseca...
Interesantno je da do sada nigde nema stvarno ozbiljnog pomena o nekom ruskom
lunarnom programu, ali ostaje činjenica da je potražnja ovog izotopa galijuma u svetu
42
U katalogu je pisalo da se radi o 'Луни-17'/'Луноходу-1'.
44
ogromna, jer redstavlja gorivo za atomske elektrane budućnosti. Samo 1 kg ovog izotopa
mogao bi jedan grad veličine Moskve da energetski obezbedi sledećih 6 godina!
Računa se da galijuma-3 na Zemlji ima 500-1000 kg, dok ga na Mesecu, po skromnim
ocenama, ima više od 500.000 tona! Zbog velikog zračenja, sva je šansa da će različiti
lunohodi tamo imati puno posla.
Kome ovo izgleda predaleko, treba da zna da lunohodi imaju posla i ovde, na Zemlji.
Kada se 1986. godine dogodila havarija u Černobilju, samo tri nedelje nakon toga
Ministarstvo civilne zaštite SSSR-a zatražilo je da im se hitno dostave predlozi za mobilne
robote koji će pomoći u saniranju nesreće. Uskoro je stiglo 15 predloga, među kojima su
bila i dva 'ВНИИТрансМаша', sa jasno prepoznatljivom šasijom kosmičkog aparata
'Луноход'.
Robot 'СТР-1' sa šest točkova koji je služio za čišćenje krova razrušene Černobilske nuklearne elektrane
od radioaktivnog otpada. Obzirom da su originalni lunohodi posedovali nuklearne interne grejače, njihova
elektronika bila zaštićena od zračenja. Ipak, zbog ekstremno snažnog zračenja, svi korišćeni roveri su se
pokvarili, a nesrećni radnici (nazivani 'likvidatorima') povučeni iz čitave akcije.
45

Dragović, Drago - Misija-GALILEO

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Dragović, Drago - Misija-GALILEO

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

D. Dragović: Lunohodi – prvi roveri na Mesecu.

23. januar 2019.

1. Božanstvena serija 'E'

trostepenom raketom-nosačem 8K72 ('Восток-Л'), sa raketnim motorom 'PO-5'4 koji je

Aparati serije Е-2 projektovani su za fotografisanje iz orbite druge strane Meseca, i

Aparati E-6C osmišljeni su kao zamene za otkazane E-5, a konstruisani su za

Poslednje modifikacije E-6 bili su aparati E-6ЛС, namenjeni testiranju određenih

Iako su stanice E-8-5 i E-8-5M2 bile u potpunosti projektovane, testirane i

Da vidimo kako je rođena ideja o stvaranju lunarnog samohodnog vozila. Prema

Novog preduzetnika za roverovu šasiju pronašao je tadašnji Ministar odbrane, Dmitri

3. Rađanje 'Mesečeve lutalice'

Samohodna šasija za lunohod, koju je napravio lenjingradski 'ВНИИтрансMаш' (ВНИИТМ) pod

Konačno, u jesen 1966. godine glavni i odgovorni konstruktor Georgij Babakov je

Svi glavni zadaci lunohoda odnosili su se prvenstveno na definisanje mehaničkih i

Za upravljanje lunohodom odabrano je 11 odvažnih oficira:

• Komandiri: Nikolaj M. Jeremenko i Igor L. Fedorov.

Članovi ekipe zadužene za rad lunohoda (u radnim kombinezonima) sa kosmonautom V. F.

Radno mesto šofera 'Луноходa'.

Uspešno su napredovali i radovi na stepenu KT. On i nije bio predviđen za meko

Prva radna maketa sovjetskog lunarnog modula (ЛК) iz 1968.

Kompleks E-8 se lansira sa kosmodroma Bajkonur, nosećom raketom 8K82K 'Протон-K'. Na 25

Posle 35 minuta od lansiranja otvaraju se noge stajnog trapa desantnog stepena KT

Do sledećeg lansiranja lunohoda prošle su dve godine. Lavočkinov proizvod Е-8

Konačno, 17. novembra 1970. u 06:46:50 po moskovskom, stanica Е-8 №20335

Razmeštaj glavne opreme na 'Луноходу-1': 1 - kontejner sa instrumentima; 2 - grejač-hladnjak; 3 -

TABELA 1. Pređeni put 'Луноходa-1' tokom lunarnih dana:

Lunarni dani Pređeno rastojanje (m)

№1 (17-24. 11. 1970) 197

№2 (08-23. 12. 1970) 1522

№3 (07-21. 01. 1971) 1936

№4 (07-20. 02. 1971) 1573

№5 (07-20. 03. 1971) 2004

№6 (06-20. 04. 1971) 1029

№7 (06-20. 05. 1971) 197

№8 (04-18. 06. 1971) 1560

№9 (03-17. 07. 1971) 219

№10 (02-16. 08. 1971) 215

№11 (31.08-14.09. 1971) 88

15. septembra, nakon početka jedanaeste lunarne noći 'Луноходa-1', TASS je

Među glavne rezultate koje je automatska samohodna laboratorija 'Луноход-1'

Uprkos nezgodi sa navigacionim sistemom, 'Луноход-2' se pokazao bržim od svog

TABELA 2. Pređeni put 'Луноходa-2' tokom lunarnih dana:

Lunarni dani Pređeno rastojanje (m)

№1 (16-24. 01. 1973) 1260

№2 (08-23. 02. 1973) 9086

№3 (11-23. 03. 1973) ~16533

№4 (09-22. 04. 1973) ~8600

№5 (08-09. 03. 1973) ~880

Poslednje obaveštenje agencije TASS o kretanju aparata objavljeno je 9. maja.

hermetičkom kontejneru sa instrumentima i kompjuterom podigla se na +47° C'. Poslednja

'Луноход-2' ('Луна-21'). 1 - Magnetometar 'СГ-70А'; 2 - poluusmerena antena (МНА) za prenos

'Луноход-3' ('8ЕЛ №205') u Muzeju NPO Lavočkina u Himkiju.

U lunarnom programu sredinom sedamdesetih godina prioritet su dobile

'Луна-24'.Sletela je u jugoistočni region Mora Krize. Sa desne strane vidi se uređaj za

7. Zamalo Post Scriptum

Ogledalo 'Луноходa-2' nastavlja i danas da odašilje laserski zrak na Zemlju, tako da

Ruska kompanija 'Lavochkin Association' prodala je vlasništvo nad ovim lunohodom

8. Imaju li lunohodi budućnost?

You might also like