ФУНКЦИОНАЛНИ ВАРИЈЕТЕТИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Колоквијум, мај 2010.

Одредите које функције има језик у датим примерима и којим средствима

их постиже:

1. У следећој пословици:

Ко хоће часно, не може ласно.

2. У следећим стиховима:

Ох, како је сиво, тамно,

К’о да није данак сван’о;
А небо је тако мутно,
Као око исплакано.
(Ј. Јовановић Змај, Зимњи дан, 1. строфа)

3. У следећем новинском тексту:

Novi salon „Forma ideale“

Novi salon nameštaja i home decora Forma Ideale na Novom Beogradu

otvoren je u ulici Milutina Milankovića 11b.
Treći salon koji je otvoren u Beogradu prostire se na preko 1.100 kvadrata
izložbene površine i prvi je prodajni prostor ove kompanije na beogradskoj levoj obali
Save.
Aleksandar Ružesković, PR Forma Ideale, najavljuje nove modele dečjih soba
i paletu novih boja. Izložbeno-prodajni salon Forma Ideale koji pored standardne
ponude nameštaja nudi i asortiman home decora Conforma, otvoren je radnim danima
od 10 do 21 sat, subotom do 18, a nedeljom do 16 sati.
(24 sata, 18. avgust 2009)
1) У овој пословици језик има три функције: референцијалну (репрезентативну),
конативну (апелативну) и поетску (естетичку).
Ова пословица има одређено значење и износи истину засновану на
људском искуству: ако неко жели да на частан, поштен начин оствари неки циљ,
мора да уложи много напора, много више него када би се служио непоштеним
средствима. С обзиром на то да она износи ту чињеницу, тј. преноси ту
информацију, у њој језик има референцијалну функцију.
Затим, као свака пословица, и ова има поруку, којом жели да делује на
слушаоца. Ова пословица позива читаоца да буде поштен и частан, иако то од
њега захтева велики напор. Стога у њој језик има конативну функцију.
Најзад, ако погледамо формалне везе међу лексемама, видимо да је
пословица организована на посебан начин. Она има две целине, које се састоје
од по пет слогова; у свакој целини прво иде једна једносложна реч, па две
двосложне. У тим целинама последње речи се римују – тачније, у њима је
различита само прва фонема (часно – ласно). На плану прозодије имамо готово
идентичне акценте у обе целине – у првом делу исказа акцентовани су први,
други и четврти слог, а у другом делу први слог (акценат се пренео на
проклитику: нè може) и четврти слог. Могу се уочити асонанце вокала О (ко,
хоће, часно, може, ласно) и Е (хоће, не, може). Такође, распоред тих вокала је
исти у речима хоће и може. Такви односи на плану форме служе да нагласе
значење пословице. Због тога је пословица упечатљивија, а језик у њој има
поетску функцију.

2) Већ при првом читању ове кратке строфе запажамо како је ритмична,
певљива; стога можемо закључити да у њој језик има поетску (естетичку)
функцију. Такође, пошто лирски субјекат говори о својим емоцијама, језик има
и емотивну (експресивну) функцију.
Строфа има четири осмерачка стиха, са цезуром после четвртог слога.
Сва четири стиха завршавају се истим слогом (тамно – сван’о – мутно –
исплакано), али се римују пре свега други и четврти стих. Прва два и друга два
стиха организовани су на исти начин: у другом делу тих целина постоји
поређење по једнакости. Темпо је успорен, а тон је спуштен, што одговара
емоцији туге. Примећујемо асонанцу (доминирају вокали О и А) и алитерацију
(експлозив К и сонант Н). Формалним аспектом тих стихова појачавају се
значењски односи у строфи, а кроз те односе испољава се лирски субјекат,
његове емоције, доживљаји, субјективни став према појавама које описује.
Песник описује небо, али не жели тиме да нас обавести какво је оно, него
да тако изрази своја осећања. Већ на самом почетку строфе наилазимо на узвик
Ох, који изражава бол и тугу. Даље, можемо претпоставити да сив, суморан дан
буди у лирском субјекту суморна, мрачна расположења. Могло би се
претпоставити и супротно: да лирски субјекат, у ствари, своја унутрашња стања
пројектује на слику природе која га окружује, при чему би мутни, суморни дан и
небо били спољашња манифестација песникових унутрашњих стања. Око
исплакано у последњем слогу експлицитно упућује на тугу лирског субјекта.

3) На први поглед, овај новински текст пружа информације о новом салону

намештаја, месту где се он налази, роби коју нуди и његовом радном времену.
Та фактографија упућује на референцијалну функцију језика – да је сврха текста
давање информације. Но, то је само привидно. Овај новински текст настоји да
делује на читаоца тако што ће утицати на његово понашање (у овом случају тако
што ће га привући да посети салон и у њему купи намештај).
Сам назив салона је манипулативан: Forma ideale асоцира на
савршенство, склад и лепоту намештаја који се ту продаје. У целом тексту се
четири пута помиње тај назив. Назив асортимана Conforma такође сугестивно
делује на читаоца, јер носи конотације удобности, комфора и асоцира на
пријатне тренутне одмора и уживања у кућној атмосфери. Ти називи су из
италијанског језика, па се на неки начин призива стереотип о Италији као земљи
луксуза, елеганције и стила (све што је италијанско, то је добро и квалитетно).
Када говоримо о страним речима, у тексту се два пута помиње израз
home decor, који се може превести као нпр. кућни украси (детаљи за кућу).
Страни израз делује упечатљивије и звучније (исто се може рећи и за
скраћеницу РR).
Истицањем величине салона (која је изражена у квадратним метрима) и
чињенице да је то трећи салон који је отворен у Београду, пошиљалац поруке
делује на примаоца тако што му сугерише да је реч о озбиљној фирми (коју
назива и компанија), која успешно послује и купцима нуди велики избор робе.
Закључујемо да језик у овом одломку има првенствено апелативну
функцију, али да је она замаскирана.